фашизам

Италија након првог светског рата

Победа сила Антанте у рату и Версајски мир не само да су изазвали незадовољство код поражених , већ и код сила победница, а у првом реду Италије.

“ Уједињена у годинама 1859-1870, Италија је двадесетих и тридесетих година 20. века представљала државу размаханог национализма, слабе привреде , тешког сиромаштва које је рађало социјалне проблеме, и државу великог културног наслеђа...”

Крај рата Италија је , као и остале учеснице у рату, дочекала материјално исцрпљена, психолошки трауматизована због пола милиона мртвих, а без неке велике војне победе. Версајски мир био је право разочарење .

Сан о претварању Јадранског мора у “ италијанско језеро “ ишчилио је. Оно што је добила : Јужни Тирол, Трст, острва у Егејском и Јадранском мору била је огромна награда за њен мали допринос победи савезника. Али Италија је хтела више, нарочито у погледу далматинске обале.

Привреда је посртала ( не може да се мери са развијеним западним привредама ) . Оскудевала је у свим важнијим рудама без којих нема развоја индустрије, аграрне површине су биле недовољне за исхрану становништва.

• Требало је збринути повратнике са фронта , велики број инвалида, консолидовати “скромни “ територијални добитак на источној обали Јадрана.

• Економским недаћама највише су били погођени сиромашни. Појавила се глад и сиромашни су излаз налазили или у исељавању или у побуни.

1919-1920. се према званичној евиденцији 1 350 096 Италијана иселило, већином у САД .

Средњи слојеви били су суочени са несигурношћу посла , све слабијим зарадама и све чешћим губљењем сталне службе , те тако постепено али сигурно гурани међу сиромашне. И крупни капитал је био суочен са губицима. Једино су чланови династије , водећи политичари из редова либерала и аристократија са двора запослена у дипломатији наставили да живе без већих потреса.

Све ово условило је све веће неповерење у водеће политичаре а тиме и у политички систем. Италију истовремено потресају социјални немири ( штрајкови ) и јаки националистички покрети ( изазвани изневереним надама на Мировној конференцији)

• Још од зиме 1919.г. у Италији нараста незадовољство јавности око питања граница у Далмацији које подгревају националисти, посебно јунак рата, песник , националиста Габриеле Д’ Анунцио.

• Ватреним говорима распламсава страсти код маса, уз критику “ слабе и труле “ демократске државе.

• Септембра 1919. на челу хиљаду својих присталица, националиста, Д’ Анунцио је умарширао у Ријеку и прогласио припајање Ријеке Италији. Влада је била збуњена. У наредних годину дана , док га италијанска влада није истерала, био је на челу ријечког режима као из комичне опере, развијајући многе театарске апсурдности, које касније преузима Мусолини : присталице су носиле црне кошуље, поздрављали се старим римским поздравом , испруженом руком, вођа је држао ватрене говоре под ведрим небом...

• 23.марта 1919 . , у згради индустријске и трговачке коморе у Милану , Мусолини је основао борбене снопове ( Fascio di combattimento )

симбол старог Рима , који представља јединство, непобедивост и државност.

• На самом почетку изјавили су да не желе да стварају партију већ само покрет, одбацују сваку идеологију као варање народа и залажу се за борбу за одбрану националних интереса тј. стварање велике италијанске отаџбине.

• Формално се залажу за : републику, аграрну реформу, укидање Сената, конфискацију црквених добара, делимичну експропријацију капитала....рекло би се синтеза социјалних захтева левице и националистичких програма деснице.

• Водећа личност ове “ антипартије “ био је Бенито Мусолини,уредник листа “Popolo d’Italia”, који ће постати званичан орган покрета.

• Фашисти окупљени око Мусолинија били су бивши борци без јасно дефинисане идеологије, националисти....

На изборима 1919. националисти и конзервативци су добили мали број гласова, а новооснована фашистичка странка није успела да добије ни једно посланичко место.

За свој долазак на власт Бенито Мусолини и фашисти могу да захвале само страху народа од бољшевизма.

На изборима 1919. социјалистичка партија је добила трећину гласова, социјалистички лист “ Avanti “је победоносно писао “ револуционарна Италија је рођена “. Током 1919. и 1920. земљу је захватио талас социјалних немира, хиљаде сељака се настанило на великим поседима, присвајали су земљу ( у долини По и на југу ) , милион радника је заузело фабрике и истакло црвене заставе.

Ситуација се ипак примирила у јесен 1920. , власници су повећали наднице и побољшали услове рада. Радничке партије се цепају, комунисти се одвајају од социјалиста.....

• Крајњи исход ове буре било је рађање фашизма. • Користећи страх италијанске средње класе и буржоазије од

бољшевизма, правећи се спасиоцима Италије од црвене револуције , фашисти долазе на власт.

• Стварају се први оружани одреди младића у црним кошуљама, у почетку наоружани само батинама , које су употребљавали против својих политичких неистомишљеника, вербално их вређајући.

• Мусолини је као новинар добро знао значај штампе, па је прва мета напада било седиште социјалистичког листа “Avanti”, kада је оно запаљено ( април 1919.). Убрзо су уследили напади на локална седишта социјалиста, њихове зборове, истакнутије чланове.

• Безбројни примери фашистичких обрачуна са социјалистима , често крајње сурови, уз известан број мртвих, препоручио их је носиоцима власти.Државни органи, карабињери, правосуђе затварају очи чак ангажују Мусолинијеве паравојне формације за обрачун са левицом.

• Новембра 1921. на Трећем конгресу фашиста, у Риму, покрет је претворен у странку.

• До 1922. партија је нарасла у масовну партију с преко 300 000 чланова сврстаних у 3 400 организација.

• Углед Мусолинија све више расте. Наклоност су показивали многи водећи политичари ( Ђолити, Саландра, Орландо, ) , двор се полако приклањао, посебно краљица мајка Маргарета и војвода Д’ Аоста ; краљ Виторио Емануеле III није био наклоњен, сумљајући да је републиканац ( Mусолини се потрудио да га разувери ).

• Утицај Мусолинија је растао и у војсци, нарочито код млађих официра , када се одрекао републиканизма.

• 1922. фашисти крећу у одлучну офанзиву , насилно преузимају општинску власт у Ферари, Ровигу, Кремони и Равени. Врхунац је било запоседање градске куће у Милану. Свака од ових акција је праћена великом бруталношћу , демолирањем просторија социјалиста и комуниста.

• Социјалисти и комунисти су крајем јула покушали сарадњу и заједнички позивали на генерални штрајк. Крупни капитал наду види у фашистима , даје им новац , објашњавајући да они желе само да се врати ред , а да фашисти помажу у томе.( чим се нереди заврше, политички живот ће се вратити у стари ток )

• 24. октобра 1922. у Напуљу је одржан партијски конгрес. Тог дана 40 000 “ црних кошуља “ позивало је у поход на Рим.

• Према плану сам поход није требао да предводи Мусолини, како би се у случају евентуалног неуспеха покрет сачувао, па је из Напуља отишао Милано . Припремама у риму руководили су аристократи , грофови Ћано и Гранди.

• “ Црне кошуље “ крећу на Рим у ноћи између 27 и 28 октобра ( 30 -40 000 фашиста у атмосфери велике свечаности ). Влада је тражила од премијера да наговори краља да потпише декрет о ванредном стању али је премијер саветовао краља да се споразуме са фашистима.

• У састављању владе Мусолини се руководио с два начела : да фашисти у влади морају бити најјачи , а да коалициони партнери морају бити слабији.

• За себе је Дуче узео , осим премијерског места , и министарства унутрашњих и спољних послова , а министарства правде, финансија и “ новоослобођених земаља “ поверена су фашистима.Остала места у влади поверена су десници, симпатизерима фашиста.

диктатура

• После толико година рата и кризе сваке врсте, Италијани су прижељкивали период стабилности и просперитета.

• 1922-1924. Мусолини нема намеру да влада као диктатор. Италијанске националисте је задовољио 1923. окупацијом Крфа ( након грчко-италијанског инцидента ) и 1924. припајањем Ријеке.

Парламентарне институције постоје све до 1924. када је након убиства једног социјалисте и незадовољства ( фашисти у врху су организатори ) , Мусолини реаговао одлучно, елиминишући партије.

1925. Дуче објављује да је Италија земља са једнопартијским системом

• Цео чиновнички апарат земље попуњен је присталицама или симпатизерима фашизма. Ниједан , иоле значајнији положајније могао доћи у руке некога ко није био везан за фашисте.Од 1925. на снази је закон који је одређивао да државни чиновници могу бити само они који уживају поверење владе.

• Прво је полиција фашизирана , наставило се са војском иако она није никада до краја била индоктринирана, јер је већи део официра био одан краљу.

• Последњег дана 1925. законом је битно ограничен рад опозиционе штампе, другим се претило одузимањем грађанских права онима који “ наносе моралну и материјалну штету нацији”

• Још важније су промене у државној управи : - политику више не води премијер са министрима, одговоран влади,

већ је то радио “ шеф владе “ коме су министри само помоћници - Парламент је могао да расправља само о оним стварима које Дуче

одреди по свом нахођењу - тесна повезаност државе и партије, државни и партијски апарат

само су инструмент власти у Мусолинијевим рукама

• 1926. законом , сва законодавна власт је предата у руке владе , чиме је парламент постао сасвим излишан. Мусолини од тада влада декретом.

• “Ми контролишемо политичке снаге, ми контролишемо моралне снаге, ми контролишемо привредне снаге, ми смо , дакле, усред корпоративне фашистичке државе “

Одлике фашизма

1. Строгога дисциплина заснована на оданости ауторитету вође

2. Партија је оруђе у рукама вође

3. Ауторитет власти се испољава на више начина:

- носиоци власти су безпоговорно слушани

- нико их није могао позвати наодговорност, супротставити им се или их сменити

- сви акти против вође сматрани су актом велеиздаје

4. Бирократија је темељ режима ; наређења се спроводе без поговора

5. Око Дучеа се формира круг најповерљивијих сарадника и они чине политички врх

6. Државна и политичка пропаганда славе Дучеа као изузетног човека, отелотворење сна о националном хероју – изградио се култ најбољег и најспособнијег

7. Слика вође обавезна је на свим јавним местима

8. Ауторитарна држава подстиче развој милитаризма ; експанзионизам и освајање нових територија се објашњава потребом “ за животним простором “

Напомена:

• Реч фашизам се може чути, барем неколико пута током дана, најчешће у политичком животу, широм света. Најчешће овај термин не одговара појави , јер се под њим подводи сваки ауторитативни политички систем, национализам, расизам, дискриминација, насиље и слично.

• Разлог коришћења овог појма за неку насилну појаву , лежи не у правилности његове употребе , већ у томе што он буди успомене на трагедију човечанства изазвану Другим светским ратом, те се тако урезала у колективно памћење цивилизације као крајње негативан појам. Фашизам је постао синоним за крајњу опасност.