ERIH MARIJA REMARK

NA ZAPADU NISTA NOVO

Štampano po odobrenju autorovog naslednika

Sedmo izdanje Pred nama je dvanaest Remarkovih knjiga. Nije to sve što je ovaj pisac napisao, ali je sigurno da se među ovih dvanaest knjiga nalaze njegova najznačajnija dela i da se na osnovu ovog izbora može stvoriti integralan sud o Remarku kao piscu Remarkovo delo je završeno jer je pisac umro, ali javnosti nije poznato da li je prezentovano sve sto je napisao. Možda postoji još nešto zaostavštine, onoga što već imamo ali je sigurno da se neće pojaviti ništa izuzetnije od

i prema čemu se određujemo. Može se dogoditi da dobijemo samo još neko delo koje će

dograditi i dopuniti Remarkov svet, kao što je to učinio roman u dve knjige „Senke u raju". Pisci kao što je Rcmark uvek se ponovo čitaju i neprekidan su izvor saznanja i trajna duhovna avantura. Remark možda više, zbog toga što je čitavo svoje obimno delo posvetio dramaatičnoj sudbini čoveka i što je tu sudbinu iskazao na posve osoben način: rekao je mnogo, ali nikad toliko da bi to moglo biti sve i da bi iskaz bio poslednja reč. Svaka njegova knjigaje njegov

uzbudljiva, dramatična i zamišljena, ali i svaka je po vod da se-

dalje razmišlja, da se ide u veće dubine, U složenije sklopove .svetu i čoveka, svaka je pomeranje u nova iskustva,

dograđivanje čovekove vizije, traženje drugog prostora, osmišljavanje postojećeg i naslućenog. Bitna karakteristika Remarkovih romana je analiza ljudskih ponašanja u ratnom vremenu, analiza psihologije ratnih dana. Romani su pokušaj da se stvori slika o tome šta ljude zaokuplja u ratnim danima, oko čega se okupljaju i šta je njihov centralni problem. Imam utisak da je Remark insistirao na strahu, na osećanjima izgubljenosti i promašenosti; pored toga, insistirao je na uzrocima i uvek ih je video u političkim sukobima. Gotovo su svi njegovi romani uslovljeni pojavom fašizma — on je tu pojavu doživeo fatalno, kao najveće zlo koje je moglo da zadesi čoveka, kao kugu koja je zarazila veliki deo sveta, kao zlo koje je ušlo u život i brutalno ga razara. Zato u Remarkovoj prozi ima političkih izbeglica, koncentracionih logora, besposlice, ličnih nesreća, patnji, osećanja ne-ostvarenosti, mnogo uništenih i promašenih egzistencija, tuga i posrnuća. Tragajući za takvim sudbinama, Remark je pokazao izvanredan smisao da nađe tragično u čoveku i da to tragično razvije do monumentalnih razmera, da ga do te mere osmisli da postaje mnogo složenije nego što je možda u samom životu. Remark je tragao za karakterističnim primerima i razvijao ih u široke sisteme, razvijao je svoju filozofiju otpora, svoj politički prkos i svoje humanističko negodovanje. Te karakteristike prisutne su u svim njegovim romanima, ali su sigurno umetnički i filozofski najjasnije izvedene u knjigama o političkoj emigraciji, a posebno u romanima „Trijumfalna kapija", „Senke u raju" i „Noć u Lisabonu". Roman „Trijumfalna kapija" sigurno spada u red najboljih Remarkovih romana, a ne bi se, mislim, preteralo ako bi se reklo da pripada grupi najboljih svetskih romana XX veka. To jc u svojoj suštini knjiga o tragičnom ljudskom udesu, sva je gorka, u svim slojevima potresna, impregnirana je strahom, strepnjom i sarkazmom, ali je iznad svega humanistička, jer se bori za čoveka, za njegov ishod. Gotovo je frapantno kakav je koloplet životnih situacija ovaj pisac stvorio oko životne sudbine junaka romana, emigranta lekara Ravika. Kakva je to i kolika piščeva imaginacija, koja je uspela da izgradi jedan buran, bučan i dramatičan život, da ga ispuni tolikim detaljima, da se n i u jednom trenutku ne može osetiti konstrukcija. Ra v i k j e emigrant koji je pobegao iz nemačkog koncentracionog l o g o r a k a o antifašist i živi u Parizu bez svoga identiteta, i p r a v a na rad, bez prava na legalnu ljudsku slobodu; živi k a o i z g n a n i k koga svi proganjaju, pa i njegova vlastita senka mu j e uhoda — živi u jednom vakuumu, u totalnoj neodređe n o s t i ,

u vlastitom vremenu b e z nade, živi od danas do sutra — 1 1 d i v a n j e č o v e k , i z v r s t a n stručnjak, ginekologhirurg koji za m i n i m a l n i l m v m p r o d a j e s v o j . - v e l i k o znanje pariškim lekari-R i l , i . i d i Ilegalno / a n j i h o v e firme i za njihove autoritete, radi d a b i p r e ž l v o o . ( i r a d e ć i o v a j u suštini teško opustošeni lik, R e m a r k n i j e i n s i s t i r a o na totalnosti te opustošenosti, jer je b i o s v r s t a n d a b i takav pristup bio apsurdan i da bi njegova literatura izgubila svoju funkciju. Zato je u razradi Ravikovog l i k a p o š a o od pretpostavke da je to čovek koji se za nešto bori: on j e antifašista i ima cilj, ne predaje se, odriče se nor m a l n o g života, sve stavlja na kocku i spreman je na sve da bi o s t v a r i o < i l j . O n je miran, ležeran, prima nove odnose u životu, | n i l n j ' o i l a v a im s e , s t v a r a n o v u atmosferu U svom ličnom životu, n a s t o j i i l u o n a b u d e m i r n a , n e ž e l i nikakve ekscese oko Se l u - , č a k i o n e najintimniji k a k v a j e v e z a sa glumicom Joanom. S v e p u m a v i l o k r i t i č k i , o d m o r e n o , promišljeno — reklo bi se d a j e l l a v l k s a v l s p r o / . ; r a m i r a n , d a j c sačinjen Iz samih egzist e n c i j a l n i h č v o r o v a , o n n o s i u s e b i drame i nezadovoljstva, sav j e t r a g i č a n , a l i n i k o m e t o n e k a ž e , s a m sve preživljava, sam r a s p r e d a s v o j e dileme i sam konfrontira zaključke i vizira budućnost svoga i sveta uopšte. Očekivalo b i se da je Ravik zbog tragizma koji nosi u sebi pesimistički određena ličnost, ili pak da je slomljen, apatičan, da je duhovno razoren. Međutim, on t o nije, u njemu je sve normalno, sve u izvrsnoj ravnoteži, sve promišljeno, i svaka pojava i svaki odnos motivisani su postojećom situacijom. On zna da je emigrant bez pasoša, bez slobode, bez prava na rad, bez ikakve zaštite — zna da jedino može i mora da živi. Međutim, on veruje da to ne može biti tako zauvek, i zato je obazriv, zato vrlo promišljeno ulazi u svaku situaciju, uvek je rezervisan, spreman na žrtve, spreman da sebi uskrati zadovoljstva, da se odrekne sreće, da se žrtvuje, da uloži maksimum energije da iz sebe protera demone i koliko je to moguće da ih oko sebe uništi. Svakako izuzetnu pažnju i veliki romaneskni poduhvat predstavljaju one stranice kada Ravik prepoznaje gestapovskog oficira i kada ga vrlo smišljeno uvlači u igru u kojoj ga likvidira. Te scene, te psihičke situacije kroz koje prolazi, vrlo sugestivno govore o snazi njegove ličnosti, o složenosti i veličini njegovoga karaktera; on nosi u sebi volju da se bori, ali je svestan neravnopravnosti i pokušava pre svega da sebe svede na one relacije u kojima će biti siguran, čvrst, promišljen i maksimalno koncentrisan. To su elementi koji daju fleksibilnost ovoj ličnosti i koji je čine živom i životnom. U rekonstrukciji tih elemenata Remark je pokazao zaista visoku artističku meru, pokazao je da je majstor koji ume da gradi psihološke atmosfere i koji izvanredno poznaje situacije i odnose u koje uvodi svoje ličnosti. On je ogorčeni antifašista i vrlo se žilavo bori protiv političkog rasula, razvlašća i mahnitanja — ali se ne bori plitko i vulgarno, njegova je borba promišljena, taktička, prostudirana, on se bori činjenicama i dokazima: svet suočava sa političkim fašističkim vandalizmom. U svojim de-lima daje slike užasa u koncentracionim logorima, kao u izvrsnom romanu „Iskra života"; prikazuje sudbine emigranata u svetu, kao u romanima „Noć u Lisabonu", „Senke u raju" i „Ljubi bližnjeg svog"; govori o nasiljima, o zverstvima koja se vrše nad ljudima, vrlo široko i vrlo studiozno analizira ljudsku gorčinu, osećanja nesigurnosti, razlaže ljudske drame, govorio tragičnom prosipanju ljudskih snaga i znanja. Drugim recima, suočava svet sa fatalnostima i upozorava kakve sve nesreće može da donese jedna morbidna politička euforija. S druge strane, Remark nastoji da te ljude koji su se našli u agoniji života ne vidi samo kao svet na kome se vrši zločin, već i kao ljude koji su u akciji, koji imaju svoj smisao, umeju da podnose teror jer je to cena njihovog otpora i dostojanstva. U svemu tome mislim da je bitna jedna činjenica, i ona je egzistentno vezana za Ravika, svoje progonstvo te ličnosti doživljavaju kao svoju s l o b o d u , kao slobodu od nacističkog terora, kao slobodu volje d a izaberu političku emigraciju a ne prinudu da vrše teror protiv svoje volje nad nedužnim svetom, u ime paranoičnih ideja. N a tome je, mislim, Remark insistirao u svim svojim knjigama, a posebno u romanima „Trijumfalna kapija", „Noć u Lisabonu" i „Senke U raju". Junaci ovih romana ostavili su domovinu i pošli u totalnu neizvesnost na puteve od nemila d o n e d r a g a . b i l i s U užasno nesrećni, ponižavani, vređani, zlostavljani, a znali su d a sreće nigde nema osim u svojoj domovini, međutim, u njoj nisu mogli biti jer je postala poprište / l . i i nemorala, svireposti i skrnavljenja svega što je ljudsko. S l i m nisu mogli da se pomire i odlučili su se na patnju. Mnogi su se srušili na sizifovskim putevima, ali su sačuvali svoju ljudsku čisto tu i dobrotu. Cak i kad govori o predasima

između ratova, Remarkova proza govori o ratu i o njegovim odrazima u ljudima. Kad su ljudi u ratu oni su nesrećni iz više razloga, izloženi su opasnosti od s m r t i i od s v i h fatalnosti koje donosi rat — od gladi, nesigurnosti, straha, strepnje, napora različitih kategorija i <h M a k a r k o l i k o b i o t e ž a k , r a t je bio podnošljiviji od nesigur-i n > l > , i l a ž n o g m i r a , i l i p a k od mira u kome vladaju

političko n a s i l j e , s o c i j a l n i m e t e ž i i progonstva najrazličitijih vrsta. U r a t u č o v e k zna ko mu je neprijatelj i kako treba da se ponaša, zna kako treba da se čuva, ako uopšte može da se čuva; relativno zna i zašto ratuje, kakve ciljeve ima, kakve su mu odgovornosti i šta treba da čini. U miru, pak, naročito posle izgubljenog rata, niko ništa ne zna, niko nikome ne veruje, niko se ni na koga ne može osloniti, svako u svakoga sumnja, svako od svakoga beži; ljudi žive u osećanju poniženosti, prevarenosti, u osećanju izdajstva i progonstva, nisu više spremni ni za što, apatični su, unutra razoreni, sami u sebi degradirani i ogorčeni, otupeli, bezvoljni, preplašeni, zaziru i od drugih i od sebe. To su teme i to je svet Remarkove proze od njenih početaka pa do kraja. Svoju književnu karijeru Remark je počeo romanom „Na zapadu ništa novo", koji se pojavio 1929. godine. Dotle je bio sasvim nepoznat. Međutim, pojavom ovoga romana, najednom je izbio u prvi plan. Za kratko vreme knjiga je prevedena na tridesetak jezika, obišla je globus i postala jedna od najčitanijih knjiga sveta. Ali, iako je duboko uzbudila svet, iako je postala omiljena lektira miliona čitalaca, ova je knjiga s rezervom primljena u intelektualnoj publici i od književne kritike. Neki su tvrdili da je literatura u romanu „Na zapadu ništa novo" dobila remek-delo, da je to prava slika stanja i odnosa u prvom svetskom ratu, da je izraz piščeve melanholije, a kasnije apsurda i totalnog rasula; bilo je tumača koji su isticali da je to roman o zverstvima i užasu, o ljudskoj izopačenosti, o patnji, o manipulaciji ljudskom voljom, o nemoći čoveka da brani svoj integritet; govoreno je da je to knjiga o filozofiji razaranja, o nemoći čoveka da se odupire, ali i da je roman duboko human u svojoj tragičnoj viziji čoveka zahvaćenog ratom. O romanu kao umetničkoj transpoziciji stvarnosti rečeno je da je ostvario nov i gotovo savršen iskaz, lak i jednostavan, sažet i simboličan, uprošćen, uprošćen do najveće moguće mere i da je ta uprošćenost glavna njegova snaga — blizak je svakome, otvoren za sve intelektualne slojeve i nivoe, i za sve svetove: može se primiti kao najobičnija radoznalost jer je fino fabuliran i iskazan u laganoj jezičkoj ekspresiji; mogu se u njemu tražiti pojedinačne ljudske sudbine jer su vrlo precizno izdiferencirane i jasno for-mullsane, žive su i životne, realne su. Ovaj roman pruža mogućnosti i za naučne pristupe, posebno za istorijske analitičke zahvate, jer je istorijski uslovljen i jer analizira jednu od najdramatičnijih istorijskih epoha; ima prostora i za psihološka i filozofska istraživanja jer je zasnovan na ljudskim misaonim i emotivnim protivurečnostima — i, napokon, roman kao struktura pruža mogućnost za analizu umetničkih elemenata iz kojih je sastavljen. Međutim, postoje i drugačija mišljenja o ovome romanu: da je to efemerna knjiga koja je reporterski vrlo površno i umetnički sasvim naivno progovorila o veoma složenim problemima čoveka zahvaćenog prvim svetskim ratom. Rečeno je da je roman paničan, do brutalnos t i naturalizovan i pesimističan i da kao takav ne odražava pravo stanje stvari, već da se olako pa i neodgovorno poigrava l j u d s k i m n e r v i m a , pa je kao takav u suštini destruktivan. P o s t o j e i takva m i š l j e n j a u k o j i m a se tvrdi da Remark nije u s p e o d a i z m e n i d r a m u r a t a , d a n i j e m o g a o d a dosegne fundam e n t a l n e n j e g o v e I s t o r i j s k e r a z l o g e i njegovu filozofiju, pa J e z a t o v r l o p o v r š n o i z r e k a o s v o j u avanturu u tom ratu i svoju n e m o ć d a dopre do njegovih socijalnih, psiholoških, etičkih i antropoloških razloga. Dugo se tako mislilo a ponegde se i sada tako misli o Re-marku i njegovoj prozi, a posebno u romanu „Na zapadu ništa novo". Međutim, i ovaj roman, kao i svi drugi Remarkovi romani, veoma je tražen i čitan, i doživljava svoje milionske tiraže. U čemu je onda zabuna, šta je to što izaziva nesporaz u m e i š t a je suština Remarkove proze? Iako su H e m a r k o v i r o m a n i sa ratnom tematikom svaki za sebe autonomna celinna, oni su, ipak, povezani uzročno-posle-dičnOffi v e / o m I I r o m a n u , , N a zapadu ništa novo" Remark je / a p o r e o o v o l e m u v e o m a s m e l o i izrekao je istine o ratu na p o s v e n o v n a č i n , p r o s i o i jednostavno, ali totalno, U čitav o j dramatičnosti i sa s v i m protivurečnostima. Takav prikaz provocirao je svet tridesetih godina, i kad se roman pojavio 1929. godine, postao je hit u pravom smislu te reči. Samo za osamnaest meseci preveden je na dvadeset i pet jezika. Ta popularnost i taj ogroman interes za ovaj roman nisu slučajni. Postoji za to jedan skup okolnosti: roman je kao umetnička transformacija stvarnosti vrlo originalan i kao takav privlači pažnju; drugo, kao gotovo ni jedan drugi pisac, Remark je pristupio raščlanjavanju problema rata u njegovoj suštini, progovorio je o njemu kao o zlu nad kojim se ljudi zgražaju jer ih izobličava i jer im onemogućuje da budu spokojni, mirni i srećni. Remark je u osudi rata išao i dalje: za njega je rat nasilje nad

čovekom, nasrtanje na njegovu slobodu, na integritet njegove ličnosti, na ispoljavanje njegove volje. Dakle, čovek je u svemu ugrožen. Svojim romanom „Na zapadu ništa novo" Remark vrlo sugestivno iskazuje svoja

nezadovoljstva i nezadovoljstva jedne generacije koju je rat zaista svirepo razorio, obezvredio, obesmislio, opustošio, obespravio, učinio je apatičnom, onesposobio da živi i stvara, pokidao u njoj kontinuitete i, ono što je najtragičnije u svemu tome, pokidao je njene veze s budućnošću. Svakako najtragičniji element ove knjige je činjenica da Remark u romanu „Na zapadu ništa novo" pretežno govori o mladima koji su neiskusni i životno nedozreli ušli u jedan svirep, politički pa i istorijski besmisleni rat, u kome su stravično ginuli, brutalno umirali, trpeli gladni, bili goli i bosi — i to sve bez smisla i cilja, bez ideala i bez stvarnih društvenih potreba. Ljudi su prolazili kroz rat i većina se nije vraćala iz njega — odricali su se svega: radosti, lepota, mirnih porodičnih idila, mladenačkih avantura, stvaralačke sreće — svega što čini čovekov život. Mnogi su otišli u rat kao đaci, kao generacija koja je tek trebalo da živi, kao dečaci koji još u sebi nose dečije navike, još su bili veoma daleko od pomisli na kraj i smrt. Sve što je u njima u trenutku polaska u rat postojalo to je mla-dićka vera u budućnost; bili su puni snova, vere u mogućnosti da menjaju svet, da ga ispunjavaju novim sadržajem. Ali, to je trajalo kratko — svom žestinom rat se sručio na njih, desetkovao ih i u temelju pustošio i onesposobio za budućnost: „Otkad sam ovde naš raniji život odsečen je, a mi nismo tome ništa doprineli. Ponekad pokušavamo da dobijemo pregled i objašnjenja za to, ali često u tome ne uspevamo. Baš nama dvadesetogodišnjacima sve je naročito nejasno — Kropu, Mileni, Leru, meni, nama koje Kantorek naziva čeličnom omladinom. Svi stariji ljudi čvrsto su povezani sa prošlošću, imaju imanja, žene, decu, zanimanja, interese, koji su tako čvrsti da ih rat ne može razoriti. Ali mi dvadesetogodišnjaci imamo samo svoje roditelje, poneki i devojke. To nije mnogo — u našim godinama je moć roditelja najslabija, a devojke još nisu ovladale. Osim toga nema u nas mnogo šta drugo — malo sanjarenja, poneka naklonost i škola; dalje od toga naš život nije dosegao. A od toga nije ništa ostalo. Kantorek bi rekao da smo stajali baš na pragu življenja. Tako mu nekako dođe. Još nismo bili pustili žile. Rat nas je sprao. Za one druge, starije, on je prekid, oni mogu da misle i dalje od njega. A nas je zahvatio, i ne znamo kako će se ovo svršiti. Zasad znamo samo to da smo naročitim i bolnim načinom ogrubeli, mada se sada često čak i ne rastužimo." Impresivnost Remarkovog prikaza drame jedne generacije koja je prolazila kroz prvi svetski rat je utoliko veća, na-dahnutija i neposrednija, što u sebi nosi autobiografske karakteristike — dakle, nije to samo svet imaginacije, mašte i snova, to je realan svet — realan onoliko, koliko je stvaran i sam rat koji prikazuje. Remark je prošao kroz rat i doživeoga kao vojnik, i on u romanu govori svoju sudbinu i sudbinu svojih drugova, govori ogorčenje jedne generacije, protest, protiv nasilnog uništavanja, iskazuje procese kroz koje su ih u n i š t a v a l i . S i g u r n o s u u r o m a n u „Na zapadu ništa novo" najs n a ž n i j i i l j u d s k i n a j d r a m a t i č n i j i o n i trenuci k a d mladi vojnici s h v a t a j t i d a s u b e s m i s l e n o p o g u b i l i živote, i da praktično ni-' i i " U v e l i T o s a z n a n j e u s v a k o m e od njih izaziva dramu, s v a k o s e u s e b i p r e t v a r a u u g a r a k , u č v o r gorčina, svako pos t a j e i m p r e g n i r a n apatičnošću, t u p o š ć u , svako postaje senka koja se višestruko lomi. Ovi momci nisu uplašeni i nisu prožeti misaonim apsurdom nekog ideološkog opredeljenja, u njima se buni njihova mladost koja ni u jednom trenutku nije doživela svoj trijumf, ni u čemu se nije iskazala; oni se bune zbog toga jer nisu živeli i ni u čemu ne mogu da se nastave. To je mislim suština njihovog otpora i egzistencijalna Remarkova gorčina — filozofija njegovog otpora. U tome je i razlika Remarkove ratne proze od pisaca koji su isto tako široko opisali drame prvog svetskog rata. Remark je u romanu „Na zapadu ništa novo" analizirao besmisleno ubijanje mladih, i brutalno militarističko nasrtanje ne samo na živote jedne generacije već na egzistencije uopšte, jer budućnost života uz sve poštovanje tradicije i svega dobrog u njoj, ipak nije u onome što je prošlo već u onome što dolazi, dakle u snazi mladih, u njihovoj moći da se učvršćuju u egzistenciji i da u njoj stvaraju nove odnose i uvek novu budućnost. To je smisao Remarkove filozofije i to je suština humanizma njegove knjige. Zato je tako jednodušno prihvaćena i postala modernim katehizisom miliona mladih širom sveta, jer mladi, čitajući ovaj roman, postaju svesni manipulacije, postaju sves-ni rušenja svoga integriteta — i, voleći ovu knjigu, pružaju otpor svakoj mogućoj manipulaciji koja bi mogla da ih odvede u apsurdnu situaciju u kakvoj su se u jednom istorijskom trenutku našli mladići Remarkove generacije; ni oni, ni bilo koja generacija mladih ne bi želela da postavlja sebi onako teška i tragična pitanja kakva su postavljali Remarkovi vojnici:

—• Sta će da bude s nama kad se vratimo? — upita Miler; čak i on je zbunjen. Krop sleže ramenima. — Ne znam. Prvo da ostanemo živi, a onda ćemo već videti. Zapravo svi smo bespomoćni. — A šta bismo mogli da radimo? — upitah ja. •Nemam ni za šta volje — umorno odgovori Krop. — Jednog dana ipak ćemo biti mrtvi, pa čemu to onda? Ja ne veru-jem da ćemo se uopšte vratiti. •Kad o tome razmišljam, Alberte — zaustih ja posle nekog vremena i ispružih se na leđa — i kad čujem reč mir, a kad bi zaista tako i bilo, toliko me to smuti da onda zaželim da učinim nešto nezamišljivo. Nešto, znaš, zbog čega bi vredno bilo ovde u glibu ležati. Samo ne mogu ništa da smislim. Ono što smatram za moguće, to majanje s pozivom i studijama i platom i tako dalje — to mi se gadi, jer to je uvek postojalo i odvratno je. Ne nalazim ništa — ne nalazim ništa, Alberte. Sve mi se odjednom učini bezizlazno i očajno. Krop takođe o tome razmišlja. — Uopšte mučno će biti sa svima nama. Da li se oni kod kuće ponekad stvarno zabrinu zbog toga? Dve godine pucanja i bacanja bombi — ne može se to kasnije kao čarapa svući. Složismo se da je kod svakog slično; ne samo kod nas ovde; svugde, kod svakog koji je u istom položaju, kod jednog više — kod drugog manje. To je zajednička sudbina naše generacije. Albert to i reče: — Rat nas je sve pokvario. U pravu je. Mi nismo više omladina. Mi više ne želimo da osvajamo svet. Bežimo od samih sebe. Od svojih života. Imali smo osamnaest godina i počeli da volimo svet i život, a morali smo da pucamo na to. Prva granata pogodila je naša srca. Mi smo odvojeni od rada, stremljenja, napretka. Mi više ne veru-jemo u to; mi u rat verujemo." Ali, ipak, pitanja su postavljena i svakome je jasno da je život doveden do apsurda. To je onaj užasan pritisak koji razara ljude i koji egzistenciju čini besperspektivnom i tragičnom. U tom smislu Remark je sve stavio pod znak pitanja, ali ne kao čovek i pisac koji je izgubio veru u sve, već kao vojnik koji je video i doživeo sve. Teško je reći da se ovaj pisac prepao iako je imao razloga za to; čak iako je prisutna izvesna doza straha ona je čisto ljudska, jer ne može čovek ostati sasvim ravnodušan u vremenu i u situacijama kad je sve oko njega do te more zavitlano i haotično da iza toga ne može da vidi nikakav smisao. Remark posebno nije mogao biti ravnodušan jer je u jednom surovom ratu posmatrao razara nje života mladih. To razaranje, masakriranje i hipertrofizi-ranje, kako kaže pisac, nije toliko vidljivo u samom činu ratovanja, koliko neposredno iza njega, ali ne daleko iza njega, nego neposredno, kad se vatra stiša, kad na bojište padne tišina i kad se ratnici desetkovani vraćaju kao iz pakla. Ili pravu sliku ratnog haosa pokazuju bolnice. U njima se zapravo vrši rekapitulacija nasilja i bezumlja, u neprekidnom plesu smrti i muka do smrti pokazuje se kakvo je i koliko besmisleno divljanje rata. Remark je u ovome romanu insistirao na tome. Međutim, makar kolike su bile njegove ambicije da prikaže najsuroviju stranu rata, sve njegove svireposti i gadosti, on mnoge scene iako su u suštini animalne, do brutalnosti naturalizovane, nije vulgarizovao. Njegov cilj je bio da deluje na ljudske emocije, da prevaspitava ljudsku svest, da izaziva gađenje protiv svega što je neljudsko. Remarkova je namera bila da iskaže jedno brutalno i tragično iskustvo, da opomene, da apeluje na ljudsku svest i razum. I u tome je bio veoma dovitljiv, promišljen, sugestivan. Umeo je da snagom svoje umetničke imaginacije samo u jednoj knjizi sažme svireposti čitavog jednog rata, da slikama i simbolima, iskrenim iskazom, vanredno promišljenom strukturom, prostudiranom kompozicijom detalja tako iskaže ljudske sudbine, da se ni u jednom trenutku ne mogu oteti doživljaju velike realnosti. Sve je u tom doživljaju — od istorijskog do etičkog, od socijalnog do estetskog — dato u velikim zamasima i sa velikim radijacijama. Sigurno je najjača komponenta osećanje da je mladost dovedena do apsurda, uhvaćena u situaciji kad ne može dalje, kad u njoj samoj nema više snage za otpor, kad je dovedena do rubova, kad je toliko razbijena da se ne oseća sposobnom ni za što drugo osim da besmisleno ratuje. To je apokalipsa, totalni mrak u mislima i emocijama, etička i istorijska degradacija čoveka: „Ja sam mlad, imam dvadeset godina, ali od života ne poznajem ništa drugo do samo očajanje, smrt, strah i splet naj-besmislenije površnosti sa ponorom patnji. Vidim da narode nateruju jedne protiv drugih, i da se ovi ćutke, u neznanju, glupo, poslušno, nedužno ubijaju. Vidim da najpametnije glave sveta pronalaze oružje i parole, da bi sve to stvarali još ra-finovanije i dugotrajnije. A zajedno sa mnom vide to svi ljudi mojih godina, i ovde i preko, u ćelom svetu, cela moja generacija to preživljava. Šta će da rade naši očevi kada se jednog dana pojavimo i pred njih stanemo pa zatražimo da polože račun...? Sta očekuju od nas kad dođe vreme u kom neće biti rata? Godinama je ubijanje bilo naše zanimanje — to je bio naš

prvi poziv u životu. Naše znanje o životu ograničava se na smrt. Šta ima posle toga još da se desi? Šta da bude od nas?" Nije onda čudno što su Remarkovi junaci sumorni i slomljeni, ojađeni iznutra, što osećaju i veruju da su bez zdravog korena i bez nade. Tako ih je pisac video, tako ih je doživeo — tako prikazao. Samo jedno je bitno: umetnička ekspresija je zaista velika, sve je u romanu precizno pročišćeno, promišljeno i prostudirano, ničeg suvišnog nema, sve je harmonično i dato u jakom ritmu, sve je koncentrisano na bitno, na cilj da se kaže suština ljudske drame, da se do kraja izvede misao mladog čoveka koji je bačen u glib istorije i čija je sudbina neizvesna. I još jedan cilj je bitan: da se iskaže cela čovekova sudbina nezavisno kakva je i kolika je. Karakteristično je za Remarka da je probleme egzistencije u ovome romanu razla-gao kroz pojedinačne ljudske sudbine ili je te sudbine izvlačio iz kolektiva, pa, može s e reći i iz istorijskog konteksta, iz gliba i meteža islorijske stvarnosti. Razlažući pojedine ljudske sudbine i otkrivajući haose u njima, Remark je vrlo reljefno razlagao islorijsku stvarnost i sve ono što je bilo u njoj. Ljudi su u njegovom romanu nesrećni, ogorčeni, mučeni i mučni, zbunjeni, začuđeni, zapanjeni, zabezeknuti, onemoćali su, iscrpljeni, ali su vezani jedni za druge, upinju se da izdrže sve, pokušavaju da iz haosa sveta pobegnu u svoj unutrašnji svet, da ;:e nekako zaštite i umire, nastoje da u sebi i u svojoj prošlosti pronađu neka uporišta, pokušavaju da u predasima između bitki u neslašliK ima, u potrazi za hranom, zaborave haos, da ne misle o smrti. Da bi to ostvario, pisac je primenji-vao razne tehnike, kretao s e od naracije do najsažetijih monologa, od realističkog monologa do minuciozne esejizirane ekspresije. Ali ti pripovedački postupci nisu strogo izdvojenu ni u jednom trenutku ne razbijaju ukupnu harmoniju romana; oni su svaki za sebe vrlo precizno razrađeni i vesto interpolirani tamo gde je to bilo neophodno i uvek su bili funkcionalni, razlagali su radnju, učvršćivali njene razu- đene tokove i otkrivali njena unutrašnja značenja. Sve je to Remark činio smišljeno i sveukupnu strukturu romana gradio je jednostavnim jezikom, čistim i neopterećenim intelektualističkim teorijskim jezičkim igrama. Njegov jezik u ovome romanu i uopšte u njegovoj prozi je do te mere uprošćen, da su mnogi brzopleto prihvatili mišljenje kako je to reporterski jezik, plitak, površan, osušen. Međutim, to je varka. Jeste, Remarkov jezik je uprošćen, ali ta uprošćenost je postignuta sažimanjem, svođenjem na bitno; pisac je insistirao na suštini, na simbolima koji isijavaju kompleksnost situacija i stanja, on je svesno išao na jasnu lapidarnost, na jezgrovitost. I još jedan momenat je važan: Remark je pošao od činjenice da piše o dramatičnim situacijama i da to dramatično jasnoćom jezičkoga iskaza treba da dopre do svesti svakog čitaoca. To je Remarka opredelilo da piše jednostavnim jezikom i strukturom u kojoj se brzo raspoznaju glavni problemi. Ne može se to smatrati nedostatkom ove proze, jer, iako je sažeta na suštinska značenja, ona nije, kako su neki tvrdili, osušila jezik, naprotiv, ona je u svom jeziku sačuvala njegove najvitalnije sokove, zgušnjavanjem iskaza zgusnula je njegovu ekra-zitnu snagu, formirala je nove naboje i uvek je u iskazu junaka upravo tom jezičkom ekspresijom neumoljivo otkrivala sve ono što jesu. Zato mnogi junaci iz romana „Na zapadu ništa novo" kao i junaci ostalih romana, više deluju kao misao i emocija, nego kao fizičke datosti. Takav način prikazivanja ljudi i njihovih sudbina presudno je uticao na ukus publike, jer ogromna većina čitalačke publike ili ne želi ili nije u moći da čitanjem intelektualiziranih vizija života istražuje suštinu — ponekad i nije sasvim sigurna da li je to istina. Remarkove istine su otvorene do kraja, ali nikad toliko da bi čitaoca ostavile pasivnim. Uostalom, teme koje Remark razrađuje su takve, da se nikad ne mogu iskazati i domisliti do kraja. Prema tome, za svakoga ima dovoljno prostora i dovoljno inspirativnih provokacija. Svoje antiratne i duboko humanističke ideje začete u romanu „Na zapadu ništa novo", Remark je vrlo sugestivno nastavio u romanu „Povratak". Iako je u romanu „Na zapadu ništa novo" prikazao surovu dramatičnost prvog svetskog rata, ipak je u „Povratku" prikaz rata došao do nekog šireg izr a ž a j a ; rat je u ovom romanu iskazan kao totalna besmislica i kao masovno ludilo. Doduše, u ovom romanu pisac ne prikaz u j e r a t n e d o g a đ a j e već životne puteve i procese bivših ratnih d i u g o v a i z č e t e Paula Bojmcra, pošto je rat završen; prikazuje njihov p o v r a t a k u otadžbinu, novembra 1918. godine, i doživl j a j e u posleratnim godinama. Osnovna karakteristika roman a j e mučna i teška atmosfera posle izgubljenog rata, pustoš i s i r o m a š t v o , psihoza straha i neizvesnosti, sukobi između o m h k o j i su bili na frontu i o n i h koji su za vreme rata borav i l i u s v o j i m k u ć a m a . ' a i k o b i s u s u š t i n s k a karakteristika, jer oni k o j i u r a t o v a l i d i u

g a č i j e s u s e razvijali i formirali od o n i h k o j i s u bili d a l e k o o d r a l a . Oni koji SU bili U ratu, iako u p o r a ž e n i , i a k o m s t r a d a l i i

nadljudski patili — verovali su d a i h i p a k u m i r u č e k a n e k o spokojstvo, neko pravo da zaleče i ......, d a zaborave muke i gadosti, da pokušaju da se vrate n o r m a l n i m kolotečinama života i da u životu pronađu makar kakav smisao. Međutim, u novom životu su ih dočekale nove n e v o l j e i nesreće, novi socijalni, psihološki i politički rat u k o m e j e t r e b a l o sačuvati i oporavljati već duboko razrovani i ikoro i i i n s l e n i p s i h i č k i život. Mladi povratnici iz rata, ionak o r a z o č a r a n i , g o r k i 1 i z g u b l j e n i , s a d a t o postaju više i drama-t l č n l j e , j e i t e k s a d a o s e č a j u d a s u besmisleno stradali, da SU s e I ' , i i t a l i u | e i l i i o m h e s o m u č n o m v r z i n o m kolu i zauvek gu-bill n e p o v r a t n u l j u d s k u s n a g u . ' . a d a s u t o t a l n o izgubili veru U T o | e s a d r ž a j n i i p s i h i č k i o k v i r o v e knjige. Zato je toliko g o i k a , s u i i i o i I I . i , n a m o m e n t e i z n j e i z b i j a osećanje besmisla i be z i z l a z a K a d s k l o p i m o p o s l e d n j e stranice ovoga romana oset i m o bolnu t u g u u sebi, k i d a j u nas j a d i čemer, sve se u nama l n i i i i , r e v o l t i r a nas i uvek smo n a strani poniženih i povređe-n i h I a k o je pisao o teškim, o izrazito dramatičnim trenucima j e d n e generacije koja je gažena i mrvljena bez milosti, Rem a i k j e o toj izgubljenoj generaciji pisao prisno i toplo, usp e v a o je da izrazi potpunu sliku toga života, da iskaže onaj totalitet koji izmiče mnogima; prikazao je celovitost jednog odnosa prema životu koji se našao u agoničnom procesu raspadanja. Posebna vrednost i osobina ovog Remarkovog romana je analitičnost pričanja, uočavanje svih karakterističnih osobina brojnih likova, čime je ostvario punoću i uverljivost slika. Bitno je i to da je ovaj pisac u svom pričanju neposredan, iskren, on govori sa toplinom. Svoje antiratne ideje Remark je dalje produbio u romanu „Tri ratna druga". I u ovom romanu on ne govori direktno o ratu već o posleratnom vremenu. Ali je rat prisutan; posle-ratno vreme je samo pano na koji se nabacuju slike zapamćene iz rata ili se na njemu projektu ju psihička osećanja ljudi koji su bili u ratu, a ta osećanja su teška, sumorna, bolna, britka. Bol u osećanjima i mislima povratnika iz rata proizlazi iz opšte nesigurnosti, potištenosti, iz osećanja bespravlja i bezvlašća. Zemlju opustošenu ratom zahvatili su nezaposlenost, inflacija, privredne krize, unutrašnji politički potresi i meteži sa pojavom nacizma u Nemačkoj. U toj klimi i takvoj atmosferi, tri ratna druga pokušavaju da sačuvaju duh jedinstva, veru u ljubav i ljudsku dobrotu — ujedinjuju se protiv zla i nastoje da ublaže udarce kojima ih obilato zasipaju potresi u životu. Remark je gotovo briljantno portretirao likove ovoga romana — otvoreni su, jasni, prisni, uvek živi i životni, uvek u akciji, svako ima svoju misao i svoj smisao za koji se bori, svako je uporan, dostojanstven u patnji i bolu; ima nečeg, čini mi se, antičkog u ovim ljudima kad podnose poraze, antejskog u dovijanju da spasu život, da ga produže. Kao ni u jednom Remarkovom romanu u ovom je široko razmah-nuta lirska komponenta, lirska toplina u odnosu ljudi, ovde je sve mereno merom ljubavi i iskrenošću — ovde se ljudi ne bore samo za život, oni se bore za ljubav koja im izmiče iz ruku. To ih poražava, ali oni ostaju uporni do kraja jer su svesni da van ljubavi drugih ljudskih mera nema, ona je te melj egzistencije — prema tome temelj i ovoga romana. Kao što je bio potresan i ogorčen prvim svetskim ratom, tako je Remark primio i drugi svetski rat, pa je i o njemu ostavio svoja viđenja i razmišljanja. Najznačajniji njegovi romani sa temom drugi svetski rat su „Vreme života i vreme smrti" i „Iskra života". I u jednom i u drugom romanu on go v o r i o ratu kao o nasilju, divljanju, razbijanju egzistencije, besomučnom uništavanju svega dobrog što su ljudi gradili kroz vekove. Roman „Iskra života" ide u kategoriju najboljih Remarkovih romana, a svakako i u red najboljih sa tematikom drugi svetski rat, posebno život u koncentracionim logorima. Remark je drugi svetski rat doživeo kao nasilje najv i š e g reda, kao brutalnost koja proizlazi iz pomračenom uma. „ I s k r a ž i v o t a " j e . s l i k a jednog koncentracionog logora u Nem a č k o j u k o j e m s u s e n a š l e ž r t v e fašizma iz čitave Evrope. N a d o g r o m n o m m a s o m l j u d i v r š i se teror kakav istorija nije zabeležila; n a d ljudima se vrše zločini teški do bezumlja — n o r m a l n a ljudska pamet ne može da ih dokuči; ljudi u logoru n i s u ljudi već aveti, kosturi, senke kao iz pakla, kreature, raspadnute živine — sve je u njima ubijeno, istopljeni su glađu i žeđu, svakodnevnim tantalovskim mučenjima, zlostavljanjima, pirovanjima pomahnitalih esesovaca; sve je u ljudima raz o r e n o , sve se u njima raspada, trune, sve je rana, sve je gnji-lež — raspadaju se i duša i telo. Ako poneko još i misli, onda m i s l i n a s m r t k a o na jedino izbavljenje iz monstruoznog pakla. A l i , i p a k , č o v e k u j e đ a t o da se nada, da veruje u nekakvo č u d o u s e b i , d a t r a ž i i n a l a z i energiju u gotovo izobličenom l o l u .

M n o g i l o g o r a š i s a f a n t a s t i č n i m naporom izdržavaju. Su-o č « ni s n j i h o v o m i z d r ž i j i v o š ć u p i t a m o se šta sve čovek može i k o l i k o m o ž e d a i z d r ž i ? To j e Remarkovo svedočanstvo (a on je svoj roman p i s a o na osnovu autentičnih dokumenata i iskaza preživelih logoraša) i ono je monstruozno, to se graniči s ljudskom pameću, teško može da se primi kao realnost, to više podseća na surovu fantastiku, na izmišljeni pakao. Ali, i p a k , to je

istina o nasilju i izdržljivosti, ovozemljaski pakao, uništavanje života na najsuroviji mogući način. Da nije u prvom planu iskazana ta neizrecivo velika i čista ljudska snaga i volja da se prevladaju paranoični zločini, ovaj bi roman bio svirepost nad svirepostima. Ali on, ipak, nije težio da dokazuje i izmišlja zlo, već da ga samo konstatuje i da traži iskre života, da njih održava, povezuje i razvija. U stvari, Remark je pratio iskre života u ljudima koji su neljudski ubijani. Gledan sa tog aspekta, a čini mi se da se jedino tako može gledati, ovaj roman ima bezgranično veliko značenje, jer je dokumenat o zlu, svedočenje o bezumlju, ali i nadljudskim naporima da se zlo prevlada. „Iskra života" je istorijska optužba fašizma za počinjena zla, za etičku degradaciju čoveka; ona jeste surova, sva krvava, sva od teških čulnih udara, sva od apokaliptičnih naboja, sva od užasnog mraka i ludila — ali je lirska u suštini, žestok je šamar istorijskoj bestijalnosti, opomena zlu da nije svemoćno. U svom je temelju ova knjiga etična, jer se zalaže za čoveka i za njegovu ljudsku istinu, sva je od plača, sva je isceđena iz ljudske krvi i suza, ali je i herojska u svom finalu: „Nas su ponizili. Ali mi nismo poraženi. Poraženi su oni drugi koji su to učinili." Da Remark nije napisao ništa drugo, ova bi knjiga bila dovoljna da bude ono što on jeste: veliki antifašista i humanista, vizionar i sanjar budućnosti. Remark se, prema tome, zgrozio nad besmislenostima koje haraju u životu i zato je čitavo svoje delo posvetio zgražanju nad haosom i zamislio ga je kao integralnu osudu. Ovaj pisac je žarko želeo da kaže svetu svoju viziju zla i njegovu istorij-sku autentičnost, da svedoči protiv njega, da ispiše pomen mnogobrojnim žrtvama. Romani „Na zapadu ništa novo", „Povratak", „Tri ratna druga", „Trijumfalna kapija", „Iskra života", „Senke u raju" i drugi, svedočenja su u velikom stilu. Sigurno je da ovi romani nisu nepogrešivi i da nisu bez slabosti. Na primer, ima razvučenosti u radnji, nedovoljnih čvrstina u kompoziciji, ponavljanja motiva, pa i čitavih situacija, maglovitih atmosfera, ponekad tromosti u akcijama, sklonosti ka zabavnom tretmanu, jednoličnosti u portretiranju likova, neveštosti u vođenju dijaloga i dr. Ali, ukupan efekat je velik: Remark je, očito, pisac velikih dimenzija, snažnog zamaha, beskrajno velikih inspiracija — za njim život teče kao velika i nabujala reka i on je formulisan, izdiferenciran, istorijski je sondiran; i u trenucima kad je izmaštan i tada je realan, dramatičan — kad tumači piščeve teze, on to čini sigurno i jasno. I ono što je, mislim, posebno važno, život u Remarkovim romanima je univerzalan, on nije problem samo jednog naroda i jedne sredine, već celog sveta na svim njegovim meridijani m a . GotOVO svaki roman je izraz života u drugoj sredini: to je N e i n . u - k a , Francuska, S p a n i j a , Portugalija, Austrija, švajcar-s k a , Amerika i d r . /.apanjuje Remarkovo poznavanje tih sred i n a , o n je s v u d a na s v o m e , i u svakom romanu donosi izvanredno mnoštvo specifičnih karakteristika, a posebno nijanse u karakterima ljudi, aromu podneblja, boje i zvukove, mentalitet, naviku, tradicije, strasti, snove, osećanja, brige, etičke, antropološke i ontološke karakteristike i dr. Remark je znalac istorije, vrstan psiholog — uopšte to je pisac velike vokacije i, iznad svega, veliki humanista. (1975)Milivoje Marković

Ova knjiga nije ni optužba ni ispovest. Ona samo pokušava da obavesti o jednoj generaciji koja je ratom razorena — mada je izbegla njegove granate.L e ž i m o d e v e t kilometara i z a fronta. Juče smo smenjeni; sada nam je stomak pun bela pasulja s govedinom, te smo siti i zadovoljni. Cak i za večeru je svaki mogao da sleduje punu manjerku; uz to još duplu porciju kobasice i hleba. To valja. T a k o Sta već odavno se nije dogodilo — kuvar, lica crvena k a o p a t l i d ž a n , p r o s i o n u d i hranu; svakoga koji prolazi priziv a s v o j o m k u l l a . c o m i dobrim z a m a h o m puni mu manjerku. o č a j a n je, ne zna kako da isprazni kazan. Tjaden i Miler pronašli dva lavora i pružaju da i h do ruba napuni, za rezervu. Tjaden to čini iz proždrljivosti, a Miler iz predostrož-nosti. Kuda Tjaden sve to strpa, svima je zagonetka. On je večno mršava saraga. Ali najvažnije od svega je da smo dobili i dvostruko sle-dovanje duvana. Svaki deset cigara, dvadeset cigareta i dva pakla duvana za žvakanje, što je vrlo pristojno. Ja sam sa Kacinskim razmenio svoj duvan

za njegove cigarete, a to fini četrdeset cigareta za mene. To je već dovoljno za jedan dan M e đ u t i m , s v e t o d a r i v a n j e zapravo nam ne pripada. Nisu P r u s i l a k o v e l i k o d u š n i . S a m o j o d n o j zabludi imamo to da z a h v a l i m o . I' r e četrnaest d a n a morali smo otići u prednju liniju na smenu. B i l o je prilično tiho na našem sektoru, 1 stoga je za dan našeg povratka komordžija primio normalnu količinu namirnica i pripremio se za četu od sto pedeset ljudi. Ali baš poslednjeg dana nastala je kod nas iznenada teška kanonada s krupnim iverjem, engleska artiljerija stalno je dobovala po našem položaju, tako da smo imali velike gubitke i vratili se samo s osamdeset ljudi. Noću smo stigli i odmah se prućili da se pre svega ljudski ispavamo. Kacinski je u pravu: ne bi ceo taj rat bio tako strašan kad bi se samo moglo više spavati. Na položaju toga nikad nema, a četrnaest dana svaki put dugo je vreme. Bilo je već podne kada su prvi između nas izmileli iz baraka. Pola časa kasnije svaki je dohvatio svoju manjerku, i skupili smo se pred kazanom koji je masno i hranljivo mirisao. Na čelu, prirodno, gladnice: mali Albert Krop, koji bistrije od nas misli i zato je tek kaplar; Miler, koji još prti školske knjige, sanja o vanrednim ispitnim rokovima, i u baražnoj vatri buba pravila iz fizike; Ler, koji nosi punu bradu, ima naročitu slabost za devojke iz oficirskih bur-delja i kune se da su one armijskom naredbom zadužene da nose svilene košulje i da se kupaju za goste od kapetana naviše; a četvrti sam ja, Paul Bojmer. Sva četvorica imamo po devetnaest godina, sva četvorica iz istog razreda smo pošli u rat. Odmah za nama naši prijatelji. Tjaden, mršav bravar, naših godina, najveća izelica u četi, za sto seda vitak, a diže se debeo kao trudna stenica; Haje Vesthus, isto godište, koji komotno može u šaci da drži tain i pita: — De, pogodite šta imam u pesnici; Detering, seljak, koji misli samo na svoj salaš i svoju ženu; i, najzad, Stanislaus Kacinski, glava naše grupe, žilav, lukav, prepreden, četrdesetogodišnjak, zemljastog lica, plavih očiju, spuštenih ramena, i čudesnog njuha za opasnost, dobar zalogaj i dobru zavetrinu. Naša grupa je bila na čelu reda pred kazanom. Počeli smo da gubimo strpljenje, jer kuvar je, ništa ne sluteći, još stajao i čekao. Najzad mu Kacinski doviknu: — De, Hajnrih, otvori već jednom to tvoje bure s čorbom. Pa vidi se da je pasulj skuvan. Ovaj sažaljivo drma glavom: — Prvo se svi morate skupiti. Tjaden se ceri: — Svi smo ovde. Podoficir ništa još ne primećuje. — To bi vam bilo baš potaman! A gde su ostali? — Njih nećeš ti danas hraniti! Poljska bolnica i masovna grobnica. Kuvar je, saznavši stanje, utučen. Pokolebao se. — A ja s k o v a o / . n ; ; l o p e d e s e t l j u d i . K r o p g a " " m u u rebro. — Onda ćemo najzad jednom biti • . i h Napred, pofilnjil o d j e d n o m Tjaden sinu. Njegovo šiljato mišje lice poče p r o s i o d a š i j a , o č i mu se skupi.se od lukavstva, obrazi zadrh-taše, i on s e primače sasvim blizu: Pa ti si onda, čoveče, p r i m i o i hleba za s t o p e d e s e t , ljudi. ,leli? k i m o m glavom cabozeknuto i duhom odsutno, i i " i < 1 1 ga igrala E l k oporan: — A i kobasica? O p e l pallldžanska glava. Tjadenova čeljust podrhtava. — Pa i duvana? — Da, sve. Tjaden se obazre blistajući. — Sto mu gromova, to se zove Imati sreću! Pa to je onda sve za nas! Znači, svaki dobij a... čekaj . .. stvarno: dvostruko sledovanje! A l i sada se Patlidžan povrati sebi i izjavi: — To ne može. Ali i m i sada živnusmo i priđosmo bliže. — A zašto ne može, je l i , zvekane? — upita Kacinski. — Ono Ito je zn sto pedeset ljudi ne može biti za osam-

Podoficirkllmnu

deset —

f

već pokazati — progunđa Miler. neku v a m b u d e , ali sledovanje mogu izdati samo ni o s a m d e s e t l j u d i u p o r a n o s l a Patlidžan. Kiuin,ki s e n a l p i i i — Tebe kanda treba već jednom sme-i i i l i , z a r ne? Ti si primio sledovanje ne za osamdeset ljudi već za drugu četu, razumej. I to ćeš izdati! Mi smo druga četa.Mi /emo 11 Jelo,

Opkolismo mangupa. Niko ga nije mario. Njegovom krivicom već nekoliko puta smo u rovu dobili hranu

s velikim zakašnjenjem i hladnu, jer se on već pri najmanjoj paljbi nije usuđivao da se sa svojim kazanom dovoljno približi, tako da su naši donosioci hrane morali da prelaze mnogo duži put no oni iz drugih četa. Bulke iz druge čete bio je bolji momak. Bio je, doduše, ugojen kao hrčak zimi, ali, ako je trebalo, sam je do prve linije teglio lonce. Bili smo baš u pravom raspoloženju, i sigurno bi došlo do gužve da se nije pojavio komandir naše čete. Raspitao se o sporu pa u prvi mah reče samo: — Da, juče smo imali velike gubitke. Zatim zaviri u kazan. — Pasulj je, izgleda, dobar. Patlidžan klimnu glavom: — S mašću i mesom kuvan. Potporučnik nas pogleda. Znao je šta mislimo. A i inače je štošta znao, jer se među nama izdigao, kao podoficir došao je u našu četu. Još jednom podiže zaklopac i omirisa. Pri odlasku reče: Donesi i meni pun tanjir. I razdeli ce-lokupno sledovanje. Dobro će nam doći. Patlidžan glupo gleda. Tjaden obigrava oko njega. •Neće ti nimalo škoditi! Ponaša se kao da je profijantsko slagalište njegova svojina. A sada počinji, stara džimrijo, i nemoj da grešiš u brojanju. •Dabogda se obesio! — zasikta Patlidžan. Prasnuo je, tako šta nije mu išlo u glavu, više nije razumeo ovaj svet. I kao da je hteo da pokaže da mu je sve sada svejedno, dobrovoljno je svakom izdao još po pola funte veštačkog meda. • Današnji dan je zaista dobar. Čak i pošte ima, skoro za svakog nekoliko pisama i novina. Švrljamo sada prema livadi iza baraka. Krop drži pod miškom okrugao poklopac jednog bureta od margarina. Na desnoj ivici livade sagrađen je velik zajednički nuž-nik, stabilna zgrada pod krovom. Ali to je za regrute, koji još nisu navikli da iz svake stvari izvuku korist. Mi tražimo nešto bolje. Na sve strane su, naime, i mali sanduci rastureni za istu svrhu. Četvrtasti, čisti, od samog drveta sade-ljani, naokolo zatvoreni, sa besprekornim i udobnim sediš-tem. Na bočnim stranama su ručke, tako da se mogu prenositi. Primakosmo tri takva sanduka u krug i udobno se smesU s m o . Nećemo se odavde dići bar dva časa. S e ć u m s r k a k o . s m o s e s početka u kasarni, kao regruti, s i i d c l i k a d s m o m o r a l i d a koristimo zajednički nužnik. Vrata n e m a , d v a d e s e t l j u d i s r d e j e d a n do drugog kao U VOZU. Jedn i m p o g l e d o m m o ž e š ih sve obuhvatiti — vojnik treba staln o d a j e p o d n a d /.orom. I I m e đ u v r e m e n u naučili smo i više, n e samo da savladamo t o m a l o s t i d a . V r e m e n o m smo 86 lzvešlili jođ i U mnogo čemu d r u g o m A H o v d e napolju to j e p r o s t o u ž i v a n j e . N e znam više zašlo s m o i u n i j e m m a l i u v e k d a zaziromo prolazeći pored tih • i i o m « m i i, ! o l a k o p r i r o d n e k a o i j e l o i piće. A možda n i j e m t r e b a l o o n j i m a naročito govoriti, da nisu bile za n a s bitno v a ž n e 1 b a š nama nove — ostalima behu odavnapo sela razumljive.

Vojniku je stomak i njegova probava prisnije poznata oblast no ma kome drugome. Tri četvrtine njegovog jezičkog blaga potiču odatle, i tu nalazi svoju sočnu podlogu izraz najveće radosti i najdubljeg ogorčenja. Nemoguće je na drugi način izraziti se tako zbijeno i jasno. Naše porodice i naši učitelji čudom će se čuditi kad budemo došli kući, ali o v d e j e t o s v e o p š l l jezik. Svi o v i p r i z o r i s u s v o j o m prinudnom javnošću ponovo zadobili karakter nevinosti. J o š više: tako su nam sami sobom razumljivi d a s e n j i h o v o l a g o d n u obavljanje isto toliko ceni k a o , n a p i i m c i , l e p o i z v e d e n , neoboriv kare kečeva. Nije u z a m a n / a s v i - v r s t e prepričavanja p o s t a o i z r a z „prohodske parole"; o v a m o s t a s u u vojsci budžael z a ćaskanje i zamena z a kafanski sto. Trenutno se osećamo prijatnije no u ma kako raskošnom belo popločanom klozetu. Tamo može da bude samo higijenski, a ovde je lepo. To su čudesni časovi bez misli. Iznad nas je plavo nebo. Na obzorju vise jasno osvetljeni žuti baloni i beli oblačići protivavionskih topova; ponekad, goneći nekog avijatičara, šiknu u vis kao snop.

Čujemo tek kao vrlo daleku oluju potmulo mumlanje fronta. Nadjačaju ga i bumbari koji proleću. A svuda oko nas je rascvetana livada. Nišu se nežne vlati trave, doleću kupusari pa lebde u mekom i toplom vetru poznog leta, a mi čitamo pisma i novine i pušimo, skidamo kape i stavljamo ih pored sebe, dok se vetar poigrava našom kosom, poigrava se našim recima i mislima. Naša tri sanduka stoje pored bleštavih crvenih bulki. Stavismo na naša kolena poklopac od bureta za margarin. Tako imamo dobru podlogu za igranje skata. Krop ima pri sebi karte. Posle svakog Nuli ouvert-a umetnemo partiju ram-šla. Večno bi se moglo tako sedeti. Od baraka čuju se zvuči harmonike. Ponekad spustimo karte i pogledamo se. Neko od nas kaže — deco, deco... ili: — Moglo je i naopako ispasti, i na trenutak utonemo u ću-tanje. U nama je snažno, uzdržano osećanje, svaki ga oseća, nisu potrebne velike reči. Lako se moglo desiti da danas ne sedimo na našim sanducima, bivalo je vraški blizu tome. I zato je sve novo i divno — i crveni mak, i dobra hrana, i ci garete, i letnji povetarac. Krop upita: — Da li je koji od vas još jednom video Ke-meriha? — Leži u Sankt Jozefu — rekoh mu. Miler je mišljenja da je dobio pogodak kroz butinu, dobru objavu za povratak u domovinu. Rešismo da ga popodne posetimo. Krop izvuče jedno pismo. — Treba da vam isporučim pozdrav od Kantoreka. Smejemo se. Miler baci cigaretu i reče: — Voleo bih da je ovde.

•Kantorek je bio naš razredni starešina, strog čovečuljak u dugom sivom kaputu, šiljasta mišja lica. Imao je otprilike isti stas kao podoficir Himelštos, „strah i trepet Kloster-berga". Smešno je, uostalom, da nesreće ovog sveta tako često dolaze od malih ljudi, koji su mnogo energičniji i ne-snosniji od visokih. Uvek sam se čuvao da dospem u četu malog komandira; ti su većinom o d v r a t n i strvoderi. Kantorek nam je na časovima g i m n a s t i k e dotle držao predavanja dok nije ceo razred pod n j e g o v i m vodstvom otišao u okružnu komandu i složno se prijavio. Još ga vidim pred sobom kako kroz svoje naočari na nas seva i tronutim glasom pita: — Začelo ćete poći i vi, drugovi? Takvi vaspitači često drže svoja osećanja pripremljena u džepu od prsluka, pa ih izdaju na časove. Ali tada nismo još o tome razmišljali. Jedan od nas oklevao je, doduše, i zapravo nije mu se išlo. To je bio Jozef Bern, debelo, dobroćudno momče. Ali ipak se dao nagovoriti, a i onemogućio bi se inače. Možda je i više njih mislilo tako kao on; ali niko nije mogao da izostane, jer u to vreme je čak i roditeljima brzo na usta dolazila reč „kuktvica". N i k o nije ni slutio šta je nastalo. Najrazboritiji bili , zapravo, siromašni i j e d n o s t a v n i l j u d i ; oni SU rat prihvatili ki....... s r e ć u , d o k i m u ć n i j i n i s u z n a l i kud da se d e n u o d r a d o s t i , m a d a s i r b a š o n i m o g l i m n o g o brže biti n a c i s t u n n j e g o v i m p o s l e d i r a m a KtoinikJ tvrdi dl |C tO doltlllO od obrazovanja, da ono čoveka z a g l u p l j u j e A k a d K a « - n e š t o k a ž e , o n je to dobro promislio. Bern je bio, začudo, jedan od prvih koji su poginuli. Pri jednom jurišu dobio je pogodak u oči, i mi smo ga ostavili, držeći da je mrtav. Nismo ga mogli poncti jer smo se morali naglo povući. Posle podne odjednom ga čusmo kako viče, i videsmo kako na otvorenom terenu baulja. Bio je samo bez svesti. Pošto ništa nije video, a od bola je pomahnitao, nije koristio zaklon, te je ispreka ustreljen pre no što je iko stigao da ga dovede. Naravno da čovek ne može Kantoreka dovoditi u vezu s time — kud bi se deo svet kad bi se već to smatralo krivicom. Bilo je hiljadama Kantoreka, i svi su bili ubeđeni da najbolje čine na njima povoljan način. Ali baš u tome leži, po našem shvatanju, njihovo bankrot-stvo. Trebalo je da nama osamnaestogodišnjacima oni budu posrednici i vođe u svet odraslih, u svet rada, dužnosti, kulture i napretka, u budućnost. Mi smo im se ponekad rugali i pravili male obešenjakluke, ali u suštini verovali smo u njih. U našim mislima je s pojmom autoriteta, čiji nosioci oni behu, spojena bilaNII

dublja pronicljivost i čovečnije znanje. Ali prvi mrtvac koga smo videli razorio je to ubeđenje. Morali smo uvideti da je naša mladost poštenija od njihove starosti. Oni su imali preimućstvo samo u frazi i spretnosti. Prva topovska paljba otkrila nam je našu zabludu, i pod njom se survao onaj pogled na svet kojem su nas oni učili. Dok su oni još pisali i govorili, mi smo videli bolnice i samrtnike; dok su oni državnu službu smatrali kao nešto najveće, mi smo već znali da je samrtni strah veći. Zbog toga nismo postali ni buntovnici, ni dezerteri, ni kukavice — sve te izraze oni su tako lako izgovarali; voleli smo svoju domovinu kao i oni, i pri svakom napadu smelo smo išli napred; ali sada smo znali razliku, odjednom smo progledali. I videli smo da od njihovog sveta ništa nije ostalo. Iznenada smo, na užasan način, ostali usamljeni, i morali smo sami to da prebrodimo.

*Pre no što krenusmo Kemerihu upakovali smo njegove stvari; dobro će mu usput doći. U poljskoj bolnici velik je promet; miriše, kao uvek, na karbol, gnoj i znoj. Covek se na štošta navikne u barakama, ali ovde mu ipak može d a pozli. Raspitujući, probijamo se i l < > K o m o r i h a ; o n l e ž i u j o d n o j d v o r a n i i dočeka nas s bledim 1 * 1 . 1 . - . . n i r a d o s t i i b e s p o l n o - ; ' m m u z b u đ e n j e m . Dok je ležaobi ■/ r.vesl i, uli i ali su mu sat MiU, dima (-.lavom: dolini riut

— Uvek sam ti govorio da se takodase

ne nosi sohom

Mihi je pomalo brljiv i voli

proganja. Inače bi držao(■<•

neće izaćil'.ei.i.iih gadne I

Iz ove dvorane Svejedno je dn 11

ipiMtl

glavu

I' u ,

Ide

Jer Je avakom Jasno d a Kemerih sat; u najbo-I| e m i i i . " . i | u mogli blunu) d a g » p o š a l j e m o k u ć i , njegovima, i • ■ kako | e , i ' i a o . • upitu r i i.rop nekako s a m o , imamj i / i k || / u b i - , pionnćl svoj

u no/1

(deilamo on njegovo • • Noga mu h/l pod žicanom kor-pom, pokrivač • nad njom kabasto ispupčio Miimili Milera u . rvanl. u, |.i oo hi nema noguII

slanju bio da Kemerihu izbrblja on., šio su nam bolničari već ispričali: da Kemerih više

( »dsečena je.

On užasno izgleda, žut je i pepeljav, na licu mu već one lude crte koje lako dobro poznajemo jer smo puta videli smrt drUg

ih

sto

Zapi

HVO

i i n a i l o c r t e , v e ć v i š e ž i g o v i . ?Avot n e s t r u j i v i š e p o d k o / o m ; v e č j e p o t i s n u t n a i v i c u t e i n , .' j< ovladala očimaS

se

probija 1/

unutrašnjosti,|e

l'red nama leži

naš

krmnih,

koji

|<>i)

nedavno

liamil

pekao

konjskoi- l/bh-ili'o, iic-jnniin, kao fotografska ploča na

mewo i ručno u levku; jofl je on laj, a i nije više,

njegov lik

kojoj su dva

riiilnili,!

I g l n -t m u z v u č i k a o p e p e o .

i * i . . . . . i m . e n a š e g o d l a s k a . N j e g o v a mati, dobra, debela t e n u , i s p r a t i l a g a j e n a s t a n i c u . N e p r e s t a n o je plakala, a lice j o j j e o d t o g a b i l o n a d u t o i natečeno. Kemerih se zbog toga stldeo, jer se ona od svih najmanje umela da savlada, p r o s t o s e t o p i l a u masti i vodi. Pri tom se na mene okomila, stalno me h v a t a l a za ruku i preklinjala da tamo napolju pazim na Franca. On je, doduše, imao detinje lice i tako meke kosti da je posle četvoronedeljnog nošenja ranca postao dustabanlija. Ali zar je mogućno na frontu paziti na nekoga! — E, pa sad ćeš ići kući — veli mu Krop — a za dopust bi morao čekati najmanje još tri-četiri meseca. Kemerih potvrđuje glavom. Teško mi je gledati njegove ruke, kao da su od voska. Pod noktima mu je prljavština iz rova, izgleda plavkastocrna, kao otrov. Pade mi na um da će ti nokti, kao sablasno podrumsko rastinje, i dalje da rastu, još dugo, i onda kada Kemerih već davno ne bude više disao. Vidim tu sliku pred sobom: nokti se savijaju u izvojce, i rastu, a s njima i kosa na lobanji koja se raspada, kao trava na dobroj zemlji, baš kao trava... Kako li je to samo moguće? Miler se sagnu. — Doneli smo tvoje stvari, Franc. Kemerih pokaza rukom. — Stavi ih pod postelju. Miler tako učini. Kemerih poče opet o satu. Kako da ga umirimo a da ne izazovemo podozrenje! Miler se opet javi, sada s parom avijatičarskih čizama. Divne, engleske cipele od meke, žute kože, dopiru sve do kolena i vezuju se do gore: poželjna stvar. Miler je oduševljen gledajući Ih, drži njihova pendžeta

spram svojih glomaznih cipela, i pita: Zar ćeš poneti čizme, Franc? Sva trojica isto mislimo. Ako bi i ozdravio, mogao bi samo jednu upotrebiti, one su, dakle, za njega bez vrednostl. Ali kako sada stvar stoji, žalosno je da ovde ostanu — bolničari će ih, naravno, zdipiti čim on umre. Miler ponovi: — Zar nećeš da ih ovde ostaviš? Kemerih neće. To je njegova najbolja stvar. — Pa možemo da ih zamenimo — ponovo predloži Miler, — ovde tako šta može biti od koristi. — Ali Kemerih se ne da nagovoriti. Ja očepih Miler a i on s oklevanjem vrati lepe čizme pod postelju. Porazgovarasmo još malo, pa se onda opraštamo. — Ne daj se, Franc. Obećah mu »da ću sutra opet doći. I Miler o tome progovori; on misli na obuću i stoga hoće da bude na straži. Kemerih ječi. U vatri je. Zaustavismo napolju jednog boln i č a r a i stadosmo ga nagovarati da Kemerihu da injekciju. ( > n o d b i . — K a d b i s m o b t c l i d a svakom damo morfijum, morali h i m n o i m a h p u n u b u r a d Ti sr kanda a m o . a oficire brineš — jetko mu dobacii. ropJa si- brzo unu-šah i dadoli bol zasad

jednu cigaretu.

Uz« je. Zatim ga upitah: — DaIii|i-kri|u7

h li

uopšte smeš da daješ me pitate?Tutnuli

()n

uvredi

Ako ml ne verujele, zašlo

mu u

'.ako jofl nekoliko cigareta.

Učini

nam to. p a dobro — rače on. Krop ode s njim unutra, ne veru- | i - m u i h o ć e d a s i - s v o j i m o č i m a u v e r i . M i čekamo napolju. M i l i i u p i i poče o čizmama. — Meni bi odlično stajale. o v i m p o n t o n i m a n a b i j a m s e b i plik za plikom. Misliš 11 ti d a ć e o n i z d i z a t i d o s u t r a posle zanimanja? Ako noćas pre-m l n e , d o v i d e n j a čizme. Albert se vrati. — Mislite 11? — upita. — S v r š e n o — z a k l j u č i Miler. V r a ć a m o s e u n a š e barake. Razmišljam o pismu koje mo-i m i m i t r a d a n a p i š e m K e m e r i h o v o j majci. Jeza me hvata, biro b i l i d a p i j e m r a k i j u M i l e r cupka travke i žvaće ih. i > i i j . ■ i ..i m a h K m p o d b a c i cigaretu, stade besno da po njoj tabanu i nuokolo ne imvrće, pa opuštena i zbunjena lica pro—I I

muca

l'ioklelo manje, ovu prokleto sranje.

i d . - i ....... I n l j e . d u g o 11 i |e In

K m p s e - n i ......... ; jednom imao

znamo, to je frontovski

M i l i - i g a u p i l a : . ' " H a l i j e , z a p r a v o , K a n t o r e k pisao? — ( > n s e n a s m e j e : Da smo ml čelična omladina. Sva trojica glasno se nasmejasmo. Krop psuje, zadovoljan J e š t o može da govori. D a , t a k o oni misle, tako misle sto hiljada Kantoreka! Čel i č n a omladina. Omladina! Svaki od nas nema više od dvad e s e t godina. Ali mladi? Omladina? Davno je to prošlo. Mi smo stari ljudi.

Čudno mi je pri pomisli da u jednoj fioci moga pisaćeg stola leže započeta drama „Saul" i gomila mojih pesama. Mnoge sam večeri proveo nad njima, skoro svi smo nešto slično radili; ali postalo mi je to tako nestvarno da više ne mogu tačno sebi da predstavim. Otkad sam ovde naš raniji život odsečen je, a mi nismo tome ništa doprineli. Ponekad pokušavamo da dobijemo pregled i objašnjenje za to, ali čestito u tome ne uspevamo. Baš nama dvadesetogodišnjacima sve je naročito nejasno — Kro-pu, Mileru, Leru, meni, nama koje Kantorek naziva čeličnom omladinom. Svi

stariji ljudi čvrsto su povezani sa prošlošću, imaju imanja, žene, decu, zanimanja, interese, koji su tako čvrsti da ih rat ne može razoriti. Ali mi dvadesetogodišn jaci imamo samo svoje roditelje, poneki i devojke. To nije mnogo — u našim godinama je moć roditelja najslabija, a devojke još nisu ovladale. Sem toga nema u nas mnogo šta drugo — malo sanjarenja, poneka naklonost, i škola; dalje od toga naš život nije dosegao. A od toga nije ništa ostalo. Kantorek bi rekao da smo stajali baš na pragu življenja. Tako mu nekako i dođe. Još nismo bili pustili žile. Rat nas je sprao. Za one druge, starije, on je prekid, oni mogu da misle i dalje od njega. A nas je zahvatio, i ne znamo kako će se ovo svršiti. Zasad znamo samo to da smo naročitim i bolnim načinom ogrubeli, mada se sada često čak i ne rastužimo.

Kada Miler rado želi da dođe do Kemerihovih čizama, on ipak nije manje saosećajan od onoga koji se od bola ne usuđuje ni da misli na to. On zna samo da razlikuje. Kada bi Kemerihu čizme bile od koristi, Miler bi radije bos prelazio puko bodljikave žice no što bi razmišljao kako da ih dobije. U ovom slučaju, međutim, čizme nemaju nikakve veze s Komerlhovim stanjem, a Miler ih može dobro upotrebiti. Kemeiili če mm eh, svejedno je ko ee ih dobiti. Zašto Onda da ili ne virli.i Miler, on ima na ; p r a v o nego neki boli i i r . i l k a d a K e m e r i h b u d e mrtav, h i r e k a s n o . ZatO je, etO, M i l e r v e ć n a d a n a o p r e z u . M i s m o z a d r u g e o d n o s e i z g u b i l i smisao, zato što su vesl a č k i ' / . a n a s . 1 1 s a m o č i n j e n i c e t a č n e 1 v a ž n e . A d o b r e čizme s u r e t k e

•Drukčije hefie ranije Kada smo otišli u okružnu komandu, |oŠ k o j i SU, p i e n o š i o ć e s t u p i t i u k a . s a r n . s k1 . 1110

luli jedan razred od <l v . i d e . e l mladih ljudi,

krug, ponosni zajedno ušli u hii hei meu da se obliju, neki tek prvi put.

Misli o karijeri i p o z i v u b i l e s u t e k k o d n e k o l i c i n e p r a k t i č n o t a k o bi mogle inaČiti ž i v o t n i l i k ; a l i b i l i s m o p u n i n e o d r e đ e n i h z a m i s l i k o j e s u , u n a š i m o č i m a , ž i v o t u , p a i r a t u , d a v a l e i d e a l i z o v a n i . l i 010 r o m a n i I Č a n k a i a k l e i 111 denel nrdelja vojnički obučavali, i za to vreme ■MIO odlučnije prevaHpllanl nego /a deset godina školovanja N a u č i l i t i ............t a | e o č i š ć e n o d u g m e v a ž n i j e n e g o četiri . l i : i o p c n h a u c i o v i h d e l a . ' . a n a l i , 1 1 1 0 n a j p r e začuđeni, p n o n d a o g o r č e n i , a n a j z a d r a v n o d u š n i d a k a n d a nije duh o d l u č n i j i , v e ć č e t k a z a g l a č a n j e , n i t i m i s a o v e ć sistem; ni sloboda, već d r e s u r a . P o s t a l i s m o v o j n i c i . Oduševljeno i v o l j n o ; ali sve su činili da bi n a m t o o g a d i l i . Posle tri ne-d e l j e više nam nije bilo nepojmljivo da gajtanom okićeni poštar ima nad nama veću moć nego ranije naši roditelji, n a š i vaspitači i sveukupni kulturni krugovi od Platona do Getea. Našim budnim mladim očima uviđali smo da se klasični pojam domovine naših učitelja ovde zasad ostvaruje u napuštanju ličnosti kakvo se ne bi nikad zahtevalo ni od najnižeg služinčeta. Pozdravljanje, stajanje „mirno", paradni marš, izbacivanje puške pred grudi, nadesno, nalevo, lupanje petama, psovanje i hiljadu šikana — drukčije smo mi zamišljali svoj zadatak, a uvideli smo da su nas za herojstvo pripremali kao cirkuske konje. Ali brzo smo se na to navikli. Cak smo shvatili da je jedan deo toga nužan, a drugi deo isto toliko izlišan. Vojnik ima za to dobar njuh.Nismo imali čvrste planove za budućnost. određene da

*Po trojica i četvorica iz našeg razreda rastureni smo u desetine, zajedno sa frizijskim ribarima, seljacima, radnicima i zanatlijama, s kojima smo se dobro sprijateljili. Krop, Miler, Kemerih i ja dospeli smo u devetu desetinu koju je vodio podoficir Himelštos. On je važio kao najžešće secalo u

kasarnskom krugu, i bio je na to ponosan. Malen, nabijen momak, koji je dvanaest godina služio, lisičjih u vis zavrnutih brkova, u građanstvu pismonoša. Naročito se ispizmio na Kropa, Tjadena, Vest-husa i mene, jer je osećao naš tih prkos.

Jednog jutra sam četrnaest puta nameštao njegovu postelju. Stalno je nalazio neku zamerku i postelju rasturao. Dvadeset časova — sa prekidima, razume se — mazao sam jedan par drevnih, kao kamen tvrdih čizama, i uspeo sam da postanu meke kao maslo, tako da čak ni sam Himelštos nije mogao ništa da zameri; po njegovom naređenju sam četkicom za zube izribao sobu naše desetine. Krop i ja smo se, po njegovom naređenju, latili da ručnom četkom i đubrovni-kom počistimo sneg u kasarnskom krugu, i mi bismo izdržali, ma se i smrzli, da nije slučajno naišao jedan potporučnik te nas oterao a Himelštosa žestoko izribao. Posledica je bila, na žalost, samo to što je Himelštos postao još bešnji na nas. Ja sam kroz četiri sedmice svake nedelje držao stražu i isto toliko u sobi požarčio; ja sam u punoj opremi, s puškom, na rastresitoj, mokroj i ugarenoj njivi vežbao „Ustaj, marš, marš" i „Lezi", sve dok se nisam pretvorio u gomilu blata i skljokao; posle četiri časa pokazao sam Himelštosu svoje besprokoino očišćeno odelo, doduše ruku istrljanih do krvi; i.i 'mm, -..i Krupom, Veslbusom Tjadenom, bez rukavica, na |akom mrazu, četvrt ČISU vežbao „Mirno", s golim prstima na Ltdanoj pulčanoj cevl, dok m i innelštos oko nas šunjao vi > l ..i 11 n i da uhvati najmanji p i j i bi značio grešku; ja sam n o ć u u dva časa, u k o š u l j i , o s a m p u t a sa najvišeg s p r a t l i j u r i o d o l e d o d v o r i š t a , z a t o š i o s u m o j e gaće nekoliko • , u , l n m l . n a v i r i l e p r e k o I v l e e k l i i p u i - n a k o j o j j e s v a k i svoje s l v i u i m o l i l o d a p o r e d a , a p o r e d m e n e | e t r č a o d e ž u r n i p o d - o f l i n . I l u n i T ■-. i . i , i p m m r p o i m / m m p i . l i m a ; ja s a m n av i .Ih

ri

l n i j .... l o m

morao

slalno da

se

mačujem

80

Himelpušku, te je lako mogao da me izudara

š t n s o l i i , p n č e m u s a m I m a o t e š k u g v o z d e n u p u .šketinu a da bi im ruke pomodrele i puirnele .leđnom sam

on s p r e t n u d r v e n u se, d o d u š e ,

tako

da sam na njega nasumce navalio i tako g a žali, k o m a m i n g a j e i s m i j a o i r e k a o m u da treba da pazi; znao j e o n . s v o g I M m e l š t i i s a i k a n d a m u j e d r a g o bilo n j e g o v o s t r a d a n j e . l a s i i m s e r a z v i o u s a v r š e n o j ; p e n j a č a ; v r e m e n o m ni o , u , ' : i n | i i n i j e m i b i l o i t i v i m D r h t a l i s m o k a d b i s m o s a m o Buli n j O g O V g l a . a l i s l o m i o n a s n i j e l a j p o m a l i i i i l a l iia/jano

udario u stomak da je pao; kad je pokušao da se

poštanski

konj

Kada Nmo K r o p i j u | e d n e n e d e l j e , u l o g o r u b a r a k a , p r e k o dvOI'IAI- H v u k l i n a i i m l k l k o l u s l / m e l o m , a H i m e l š t o s , blistavo d o l e r a n , s p r e m a n / . a l / l a z a k , u p r o l a z u s t a o p r e d nas i u p i t a o k a k o n a m s e d o p a d a p o s a o , ml B m O se, u p r k o s Svemu, b a j a g i spotakli i na njegove noge prosuli kofu. On j e praskao, a l i mora je bila već prevršena. — To će vam doneti zatvor u tvrđavi — proderao se on. Kropu je već bilo dosta. — Ali prethodno će biti isleđ e n j e , tamo ćemo sve izručiti — reče on. — Kako to govorite s podoficirom! — urlao je Himelštos. — Jeste li poludeli? Čekajte dok ne budete upitani! Sta ćete da radite? — Ispričaćemo o gospodinu podoficiru! — odgovori Krop i stavi prste na šav od pantalona. Himelštos sada ipak shvati situaciju i bez reči se izgubi. Doduše, pre no što je iščezao, ipak je još odlajao: — To ćete iskijati — ali kraj je bio njegovoj moći. Još jednom je pokušao sa „Lezi" i „Ustaj, marš, marš" na ugarenoj njivi. Mi smo se, doduše, povinovali svakoj njegovoj zapovesti, jer zapovest je zapovest, mora se izvršiti. Ali tako lagano smo je izvršavali da je Himelštos očajavao. Olako smo se spuštali na kolena, pa na ruke, i tako dalje, a dotle je on već nešto drugo besno komandovao. On je promukao pre no što smo se mi oznojili. Posle nas je ostavio na miru. Doduše, još nas je i dalje nazivao pasjim sinovima. Ali u tome je bilo respekta. Imalo je mnogo i pristojnijih kaplara, koji su bili razumljiviji; čak su u većini bili pristojni. Ali svaki je želeo, pre svega, da što duže zadrži svoje mesto u dubokoj pozadini, a to je mogao samo ako je bio strog sa regrutima. Tako je, eto, nama dodeljivano svako moguće kasarnsko politiranje, i često smo od besa urlali. Neki od nas su se usled toga razboleli, Volf je čak umro od zapaljenja pluća. Ali mi bismo sami sebi izgledali

smešni da smo popustili. Postali smo tvrdi, nepoverljivi, nemilosrdni, osvetoljubivi, surovi — a to je bilo dobro jer su nam baš te osobine nedostajale. Da su nas u rov poslali bez te obuke, verovatno bi većina od nas poludela. Ovako, međutim, bili smo pripremljeni za ono što nas je očekivalo. Nismo se slomili — prilagodili smo se; pomogla nam je u tome naša mladost od dvadeset godina, koja nam je štošta drugo jako otežavala. Ali je najvažnije bilo da se u nama pojavilo čvrsto, praktično osećanje zajednice, koje se zatim na frontu razvilo u najlepše što je rat doneo: drugarstvo. Sedim na Kemerihovoj postelji. On sve više propada. Oko nas je silna buka. Stigao je bolnički voz pa odabiraju za transport sposobne ranjenike. Pored Kemerihove postelje lekar prolazi i ne gledajući ga. — Idući put, Franc — velim mu. On se laktovima oslonio na jastuke. — Amputirali su me. To, dakle, ipak zna sada. Klimnuh glavom i odgovorim: — Budi zadovoljan što si tako p r o š a o . On ćuti. Ja dalje govorim: — Mogle su i obe noge stradati, Franc. Vegel je izgubio desnu ruku. To je mnogo gore. A i kući odlaziš. On me gleda. — Misliš li? — Dabome. On ponovi: — Misliš? — Sigurno, Franc. Samo, prvo se moraš oporaviti od operacije. On mahnu da mu se primaknem. Nagnuh se nad njega, a on prošapta: N e verujem u to. — N e govori koješta, Frano, /.a nekoliko dana i sam ć e š M U t o Uverltl Zar j e to nešto naročito: amputirana noga. Sasvim iliuge .Ivan p o n o v o flkrpeovđe. < i n podli« |'d n u i n i m Pog.ledaj ove prštilo |i< od operarljr Samo se čestito h r a n i , Onda ĆeŠ v i s ' n a k n a d i l i Hrane ll vas pristojno? i i n p o l i a /u n i č a s u d o p o l a p u n u . Ja se uzbudih. — Franc, m i n a |. i i H r a n a i<- plavna stvar. Pa ovde je sasvim dobra. O n odmahnu. Posle stanke polako reče: — Hteo sam da postanem n a d .šumar. — Još uvek možeš to postati — tešim ga. — Postoje sada vnnredne proteze, i ne primećuješ da ti nešto nedostaje. I ' i i čvrste ih za mišiće. S ručnom protezom može čovek poli n - i a l i prste i raditi, čak i pisati. Sem toga, pak, stalno će sve više pronalaziti. Mirno je ležao neko vreme. A onda reče: — Možeš Mileru poneti moje čizme. Klimnuh glavom razmišljajući šta bih mogao reći da ga ohrabrim. Usne su mu zbrisane, usta uvećana, zubi istureni kao da su od krede. Meso se rastvara, čelo je ispupčeno, jagodice štrče. Kostur se probija. Oči mu već upadaju. Za nekoliko časova biće svršeno. Nije on prvi koga tako vidim; ali mi smo zajedno odrasli, a onda je to drukčije. Od njega sam prepisivao zadatke. U školi je nosio većinom smeđe odelo s pojasom, koje je bilo na rukavima izlizano. I bio je među nama jedini koji je umeo na vratilu da napravi veliki obrtaj; kosa mu je tada ko svila letela po licu. Kantorek se zbog toga ponosio njime. Ali cigarete nije podnosio. Koža mu je bila vrlo bela, imao je nečeg od devojke. Gledam svoje čizme. Velike su i glomazne, pantalone u njih ugurane; kad čovek ustane, debeo i snažan izgleda u tim olucima. Ali kad odemo na kupanje i svučemo se, odjednom su nam noge opet tanke i ramena uzana. Onda više nismo vojnici, već skoro dečaci, i ne bi čovek verovao da možemo ranac da prtimo. Čudan je to trenutak kad smo goli — onda smo civili, i tako se skoro i osećamo. Franc Kemerih je na kupanju izgledao malen i slab kao dete. A sada leži ovde; zašto li? Trebalo bi ceo svet provesti pored ove postelje i reći: Ovo je Franc Kemerih, ima devetnaest i po godina, neće da umre. Ne dajte da umre! Moje se misli brkaju! Ovaj vazduh, pun karbola i gnjileži, zaptiva pluća, guši kao teška kaša. Smrkava se. Kemerihovo lice bledi, ističe se na jastuku i tako je bledo da sija. Usta mu se polako miču. Primakoh mu se. On prošapta: — Ako nađete moj sat, pošaljite ga kući. Ne rekoh ništa. Nema više smisla. Ne mogu ga ubediti. Bedno se osećam zbog bespomoćnosti. To čelo s

upalim sle-poočnicama, ta usta koja su samo još vilica, taj šiljasti nos! I kod kuće ona uplakana debela žena kojoj moram da pišem. Samo da sam već poslao to pismo. Bolnički pomoćnici prolaze s bocama i kofama. Jedan priđe, baci na Kemeriha ispitivački pogled, pa se udalji. Vidi se da čeka, verovatno mu treba postelja. Primakoh se uz Franca i govorim k a o da to može da ga spase. — Možda će te smestiti u oporavilište na Manastirskom brdu, Franc, među vilama. Tamo ćeš moći s prozora da vidiš preko polja sve do ona dva drveta na horizontu. Sada kad žito zri najlepše je vreme, polja u suncu izgledaju kao sedef. Pa aleja jablanova kod Manastirskog potoka gde smo zetove lovili! Moći ćeš opet sebi d a napraviš akvarijum i da gajiš ribe, moći ćeš da izlaziš a nikog da ne pitaš, pa č a k i na klaviru da sviraš ako hoćeš. Nagnuh se nad njegovo lice koje u sencl leži. Još diše, tiho. Lice mu je mokro, on plače. Lepo sam zabrljao svojim glupim brbljanjem! — Ali, Franc — obuhvatim njegova ramena prislanjam s v o j o lice uz njegovo. H o ć e š li s a d d a spavaš? N e o d g o v a r a S u / . e m u t e k u niz o b r a z e . Ilteo bih da ih i i l u i - " . . n i . a l i m o j a m a r a m i c a j e s u v i š e p r l j a v a . I' . I ledio čari Sedmi napregnutu i posmalram svaki njegov ' l i . n e t a l i i i i . i j i l a i i t e o j o š n e š t o da kaže. Kad L i I n u I. . . . . I . i n e i v i č e ! A l i i m s a m u plače, u stranu nagnuti uluvi N e g o v o r i o s v o j o j m a j c i , ni o svojim sestra- i i I. i ć i , i i i . , k a z u j e , v a l j d a je t o već iza njega; sada i ' i m s a s v u | i n i malim devetnaestogodišnjim životom, i p l a č e j e i g a ovaj napušta. < i v u j e n a j s m e t e n i j i i najtužniji rastanak koji sam ikada v i d e o , m a d a j e i kod Tjadena bilo gadno: bio je kao medved j a k m o m a k , a urlikao je za svojom majkom, i prestrašen, i s k o l a č e n i h o č i j u , bajonetom je lekaru branio pristup krevetu, s v e d o k s e nije skljokao. o d j e d n o m Kemerih zastenja i poče da krklja.I M I I H III I IH

Skočih i izletih spotičući se i pitajući: — Gde je lekar? Gde je lekar? Kada ugledah beli mantil, čvrsto ga uhvatim. — Dođite brzo, inače umreće Franc Kemerih. On se oslobodi i obrati jednom bolničkom pomoćniku koji je tu stajao: — Sta treba ovo da znači? Ovaj odgovori: — Postelja 26, amputirana butina. On se obrecnu: — Šta mogu o tome da znam, danas sam pet nogu amputirao — pa mene odgurnu a pomoćniku reče: — Pogledajte — i odjuri u operacionu salu. Drhteći od besa idem s bolničarom. Čovek me gleda i veli: — Jedna operacija za drugom, od jutros, od pet sati — luđački, kažem ti — samo danas šesnaest mrtvih — tvoj je sedamnaesti — biće ih sigurno dvadeset. Meni je zlo, odjednom ne mogu dalje. Neću više da psujem, besmisleno je, hteo bih da se spustim, da padnem i nikad više ne ustanem. Stojim kod Kemerihove postelje. On je mrtav. Lice mu je još mokro od suza. Oči poluotvorene, žute kao dugmad od roga. Bolničar me munu u rebra. — Hoćeš li poneti njegove stvari? Klimnuh glavom. On nastavi: — Moramo ga odmah odneti, treba nam postelja. Napolju već leže u hodniku. Uzeh stvari i skinuh s Kemeriha značku raspoznavanja. Bolničar upita za bukvicu. Nije tu. Rekoh da je verovatno u kancelariji, i odoh. Iza mene već navlače Franca na jedno šatorsko krilo. Pred vratima kao olakšanje osećam tamu i vetar. Dišem, duboko koliko god mogu, i na licu osećam vazduh, topal i mek, kao nikada dosad. Odjednom mi kroz glavu proleteše misli na devojke, cvetne livade i bele oblake. Noge u čizmama kreću se napred, idem brže, trčim. Pored mene prolaze vojnici, njihovi razgovori uzbuđuju me, mada ih ne razumem. Zemlja je natopljena snagom koja kroz moje donove u mene struji. Noć pucketa naelektrisano, front huji potmulo kao koncert doboša. Moji udovi se gipko kreću, osećam svoje zglobove snažne, dahćem i brekćem. Zivi noć, živim ja. Osećam glad, veću nego samo iz stomaka. Miler stoji pred barakom; čeka me. Dadoh mu čizme. Uđo-smo i on ih isproba. Tačno mu odgovaraju. On pretura po svojim zalihama i nudi mi lep komad sa-falade. Ima uz to toplog čaja s rumom.

mDobismo popunu. Praznine se popunjavaju, i slamarice u barakama su zauzete. Delom su to stari ljudi, ali dodeljeni su nama i dvadeset petorica od mlade rezerve iz bojnog reg-rutskog depoa. Ovi su skoro godinu dana mlađi od nas. Krop me munu: — Jesi li video tu decu? Potvrdih glavom. Mi se prsimo, na dvorištu nas briju, zabijamo ruke u džepove od pantalona, posmatramo regrute, i osećamo se kao drevna vojska. Kacinski nam se pridruži. Skitamo kroz štale i stignemo do novajlija koji baš primaju gasne maske i kafu. Kac upita jednog od najmlađih: — Sigurno već dugo niste dobili ništa za njupanje, je li? Ovaj razvuče lice. — Za doručak hleb od repe, u podne varivo od repe, uveče šnicla i salata od repe. Kacinski stručnjački zviznu: — Hleb od repe? Imali ste sreću, prave već i od strugotine. A šta misliš o belom pasulju, da P bi hteo jednu kutlaču? Mladić pocrvene. — Nemoj da me zavitlavaš. Kacinski odgovori samo: — Uzmi svoju manjerku. Pođosmo radoznalo za njim. Odvede nas do jednog bu-renceta pored njegove slamarice. Bilo je zaista dopola napunjeno belim pasuljom i govedinom. Kacinski kao general stoji pred njim i veli: — Otvori oči pa diži! To je pruska parola. Iznenađeni smo. Upitah ga: — Tako ti boga, Kac, kako si došao do toga? — Patlidžan je bio srećan kad sam ga od njega primio. Dao sam mu za to tri komada padobranske svile. Beli pasulj, bogme, i hladan izvanredno prija. Velikodušno dade deranu jednu porciju, i dodade: — Kada drugi put ovde nastupiš sa svojom manjerkom, imaćeS u levoj ruci cigaru ili jednu prim-cigaretu. Razumeš? Onda se nama obrati: — Vi ćete, dabogme, onako dobiti.

Bez Kacinskog se ne može jer o n Ima šesto čulo. Svugde ima takvih ljudi, ali niko ih u n a p r n l ne primećuje. Svaka četa ima jednog ili dvojicu takvih. Kacinski Je najprepredeniji od svih koje poznajem. Po z a n i m a n j u j e , mislim, obućar, ali to ništa n e menja, ra/ u m « - o n s v a k i z a n a t . Dobro je biti s n j i m u prijateljstvu K r o p i j a s m o s e s n j i m e i sprijateljili, a i H a j e V e s l l i i i s u p o l a p r i p a d a n a m a O n je, doduše, više izvršni organ, on p o d K a e o v o m komandom radi kada treba d a s e i z v e d e n e k a s t v a r z a k o j u s u potrebne pesnice. Zato i m a i koristi. Na primer, noću stignemo u neko nepoznato selo, kakvo kukavno gnezdo, po kome se odmah primeti da je do golih zidova očerupano. Konačište je mala, mračna fabrika, koja je prethodno za ovu svrhu uređena. U njoj su postelje, bolje rečeno samo posteljna drvenarija, nekoliko žicom pritegnutih d a s a k a . ' / . i r a i i i d u š e k j e t v r d . C' e b e za podlogu nemamo, naše nam l i e l i a / a pokrivanje, a šalorsko k r i l o j e suviše tanko. K a c osmotri s l a n j e p a s e obrati l l a j e u : — Hajde časkom sa limom Odu U potpuno nepoznato mcsto. Posle pola r a s a vračaju s e uzdignutih r u k u p u n i h slame. Kac je pron a š a o k o n j s k u s t a j u i u n j o j s l a m u . S a d bismo mogli toplo spavali d a n a m c r e v a n e k r č e l a k o užasno. Krop se obraća jednom tobdžiji koji je već duže u tom kraju: •— Postoji li ovde kakva kantina? Ovaj se stade ceriti: — Ako ti ne treba. Nema ovde ničega. Ni koricu hleba nećeš dobiti. — Zar ovde više nema stanovnika? Onaj pljucnu. — Ima ih nekolicina. Ali i oni se oko kazana šunjaju i prose. To je loše. Onda moramo stegnuti kaiš i čekati do sutra, dok sledovanje ne dođe. Ali ja vidim kako Kac stavlja kapu na glavu, i pitam ga: — Kuda si krenuo, Kac? — Na časak, malo da izvidim teren. — I ode. Tobdžija se podrugljivo isklibi: — Zapni, ali pazi da se ne struniš.

Legosmo razočarani i razmišljamo da li da zagrizemo u sledovanje za crne dane. Ali to je suviše riskantno, pa pokušavamo da zaspimo. Krop prepolovi jednu cigaretu i dade mi polovinu, Tjaden priča o svom nacionalnom jelu, krupnom pasulju sa slaninom. On prezire kuvanje bez čubra. Treba, pre svega, sve zajedno kuvati, a nipošto, za ime božje, zasebno krompir, pasulj, pa slaninu. Neko progunđa: u čubar će Tjadena isec-kati ako smesta ne umukne. Na to nastane tišina u golemoj prostoriji. Samo nekoliko sveca trepere u grlićima od boca, i ponekad tobdžija pljucne. Malko smo već dremnuli, kada se vrata otvoriše i Kac se pojavi. Cini mi se da sanjam: pod miškom drži dva hleba a u ruci krvav džak od peska s konjskim mesom. Tobdžiji lula ispadne iz usta. Opipa hleb. — Stvarno, pravi hleb, i još topal. Kac o tome više ne govori. On ima hleb, a ostalo je sporedno. Ubeđen sam, kad bi ga u pustinji ostavili, on bi u roku od jednog časa nakupio večeru od datula, pečenja i vina. Kratko reče Hajeu: — Cepaj drva. Onda ispod kaputa izvuče tepsiju, a iz džepa izvadi šaku soli, pa čak i kolut masti; na sve je mislio. Haje naloži vatru na podu; pršti po ogoleloj fabričkoj hali. Mi se izvlačimo iz svojih postelja. Tobdžija se koleba. Razmišlja: da li da hvali da bi možda i njemu neštb dopalo. Ali Kacinski ga i ne gleda, kao da ne postoji. On se onda psujući udalji. Kac ume meko da ispeče konjsko meso. Ne srne se odmah staviti u tiganj, onda bude tvrdo. Prethodno se mora u malo v o d . - p r o k u v a l i ( ' u č e ć i u krugu, s nožem u ruci, do vrha r u i ] > i i i i i . ' . n i i i : . v i > j < • b u r a g e . T o j e KM Kad bi u nekom kraju u toku jedne godine ■amo tu vrtina j e d n o g časa b i l " n e č e g a jelo, on bitačnou tom čunu. Kao piovidenjemvoden,

atavio

kapu na glaVU

1 Izašao, pu pruvo, kao po kompasu, o t i š u o tamo i ono našao. Sve on nade. Kada je hladno — male peći 1 drvo, seno i ■lamu, stolove, stolice — ali pre svega zairu. Zagonetno je t u , č o v e l i I n t i k o i o p i i i u i . - . l l o d a i / v a / d u l i a d o č a r a v a . Njegovo i c m c l i < l . l o l . i l e M I četiri k u t i j e 1 . 1 . -. l o g a M i bismo, doduše,umni više volell

smo «e na sunčanoj strani baraka. Mirišu leto, l e i I / n o j a v e n o g e . •;<•<h p o r e d m e n e , j e r on se rado zabavlja. Danas u p o d n e c e o č a : ; s m o v o ž b a l i o d a v a n j e počasti, zato Što je T J n d e n n e m a r n u p o z d r a v i o j e d n o / ; m a j o r a . Kacu to ne izlazi i / g l a v e On lajavljuje: — Pazi, mi ćemo izgubiti rat jerl'iuiili Kacn i n i i ........... a i v i . . -

di.In -IO

I

.

.I.i nal

pu. dl a vi l.iinii .a. faiape li j • lajući »lavi ■ ■ piimače, na1 . 11 1

Kiop litlnmi ,i..ii iloiliuli u

niiin Svoje

I». travu moćan

■•;,

pusu

opiaiici n.i

da/vuk

nebo,I ' , u |i- d i

pu

i

se uz

vraćenih panSUŠe. Kac to zamišljeno

i n u u p i v a o p k l a d i š e n a j e d n u avijatičarsku borbu iznad nas. Kac se ne da odvratiti od svoga mišljenja, koje on, kao • i . u . i f i o n t o v s k a mazga, opet u stihu kazuje: — Ista hrana, lita plata — više ne bi bilo rata. K m p Je, naprotiv, mislilac. On predlaže da objava rata poitana n e k a vrsta narodnog slavlja s ulaznicama i muzikom, l i m p u borbi s bikovima. Onda bi ministri i generali obe / e m I je morali, u kupaćim gaćicama, naoružani budžama, jedni na druge u areni da udare. Pobednik bi bila zemlja onog koji preostane. To bi bilo jednostavnije i bolje no ovako, da se bore oni koji to ne žele. Predlog se dopade. Zatim razgovor pređe na kasarnsko muštranje. Meni pri tom na um dođe jedna slika. Užareno podne u kasarnskom dvorištu. Jara mirno lebdi nad krugom. Kasarna kao da je izumrla. Sve spava. Čuje se samo vežbanje dobo-šara, postavili se negde i vežbaju nespretno, jednoliko i tupo. Kakav trozvuk: podnevna jara, kasarnsko dvorište i vežba dobošara! dvop<a počeše

l o m e g u z a svira. da raspravljaju. Istovremeno se u

Prozori kasarne prazni i tamni. Sa nekih vise radi sušenja gaće od prugastog platna. Pogled je čežnjivo uprt onamo. Sobe su pune hlada. O, tamne i buđave desetarske sobe s gvozdenim posteljama, kockastom posteljinom, uzanim ormanima i klupicama ispred njih! Cak i vi ne možete da postanete cilj želja; ovde napolju vi ste čak čarobni odblesak zavičaja, vi, odaje pune isparenja od ustajalog jela, sna, dima i odela! Kacinski ih opisuje u raskošnim bojama i s velikim uzbuđenjem. Šta bismo dali kad bismo mogli da se u njih vratimo! Jer, dalje se naše misli nikako ne usuđuju! O, časovi učenja u rano jutro: — ,,U šta se razlaže puška 98" — časovi gimnastike popodne: — Klaviristi, napred. Nadesno krug. Javite se u kujnu na Ijuštenje krompira. Naslađujemo se uspomenama. Krop se iznenada zasmeja i reče: — U Leneu prelazak. To je bila najomiljenija igra našeg kaplara. Lene je že-leznička stanica gde se menja voz. Da ne bi tamo zalutali oni koji odlaze na odsustvo, Himelštos je u kasarnskoj sobi vežbao s nama menjanje voza. Morali smo naučiti da u Leneu kroz podzemno stepenište dođemo do voza u koji prelazimo. Postelje su predstavljale podzemno stepenište, i svaki se s njihove leve strane postavi. Onda dolazi komanda: — Lene, prelazak, i svi se kao munja provučemo ispod postelje na drugu stranu. Satima smo to vežbali. u međuvremenu nemački avion je oboren. Survao se kao kometu, u oblaku d i m a K r o p j e time izgubio DOCU piva, i / l o v n i p i o j e r/brojao novac. Taj Himelštos je kao poštar /acolo skroman čovek — r e k o h p o š l o s e Albertovo r a / . o č l e g l o . — Kako to da j e k a o p o d o f i c i r takva derikoža? Ovo pitanje opet pokrenu Kropa. — Nije to samo Himelštos, vrlo mnogi su takvi. Clm dobiju širite ili sablju, postanu drugi I ludi. kao d a su beton žderali. Uniformu (<> čini nabacili j a Tako nikako reče K a c I u z e stav da održi velik g o v o r Ali u z r o k j e drugi. I s t o , a k o psa naučiš da jede krumpir, u posle m u slaviš komad mesa, on ga ipak ŠĆapi, j . i i o m u j e u prirodi A čoveku kad daš komadić moći, isto f i e i K njim desi — šćapi je. To dolazi samo od sebe, jer čovek j e , s a m po sebi, pre svega živinče, a tek zatim je možda, k a o mast na hlebu, nešto pristojnosti po njemu premazano. A vojsku čini to da uvek jedan ima moć nad drugim. Zlo je . u n o l o svaki ima previše moći: podoficir može da davi i edovii, potporučnik podoficira, kapetan potporučnika, tako d a ovaj p o l u d i i pošlo on to z n a , zato se odmah na t o nekako p i tvlkne U z m i . a m o najobičniju stvar: dođemo ■ . • . I . . 1 i . umorni k a o psi Onda padne naredba: „Pevati". Mlitavo i < to prvanje, j e r svaki j e siečan što može još da ....si piiMku I č e l u v e ć pravi zaokret i z a kaznu mora da v e J h . i j e d a n č a s N a povratku opet naredba: „Pevati", i sada s e peva. Kakvog smisla s v e to i m a ? Komandir je sproveo svoju volju jer za to ima moć. Niko g a neće kuditi; naprotiv, o n v a ž i kao strog. Pri tom, tako šta je tek malenkost, ima još mnogo drugih stvari kojima te kinje. Pitam vas sada: u kom pozivu može čovek, ma šta bio u civilu, tako nešto sebi dozvoliti a da mu ne razbiju njušku? Samo u vojsci! Eto, svakom to u glavu uđe! I uđe mu tim više što je kao civil manje imao šta da kaže. — Vele: discipline mora biti — dodade Krop nemarno. — Razloga — promumla Kac — uvek imaju. Može i da bude. Ali ne sme preći u secanje. De, objasni to jednom bravaru ili sluzi ili radniku, objasni jednom novaku, a to je većina ovde; taj vidi samo da mu deru kožu i da na front dolazi, i tačno zna šta je nužno a šta nije. Kažem vam, golemo je to kako običan vojnik ovde na frontu izdržava! Golemo je to! Svaki to priznaje, jer svaki zna da muštranje samo u rovu prestaje, ali da već na nekoliko kilometara iza fronta opet počinje, ma i s najvećim besmislom, sa pozdravljanjem i paradnim maršom. Jer, gvozdeni je to zakon: vojnik mora svakako biti zaposlen. A sada se pojavi Tjaden, sa crvenim pegama na licu. Tako je uzrujan da muca. Sijajući sriče: — Himelštos je na putu amo. Dolazi na front.-

•Tjaden je naročito ogorčen na Himelštosa, jer ovaj je njega u logoru baraka na svoj način vaspitavao. Tjaden je noćničavac, dešava mu se noću da u snu mokri. Himelštos je odlučno i uporno tvrdio da je to

samo lenost, i našao je sebe dostojno sredstvo da leci Tjadena. Pronašao je u susednoj baraci drugog noćničavca, koji se zvao Kinderfater. Smestio ga je zajedno s Tjadenom. U barakama su bile tipične postelje, jedna iznad druge, a dna im behu od pletene žice. Himelštos je obojicu tako smestio da je jedan dobio gornju a drugi donju postelju. Donji je, naravno, zbog toga bio u odvratnom položaju. Zato se sledeće večeri menjalo, donji je, naknade radi, dolazio gore. To je bilo Himelštosovo samovaspitanje. Dosetka je bila prostačka, ali kao ideja dobra. Na žalost, nije pomogla jer pretpostavka nije bila tačna — nije bila po sredi lenost kod te dvojice. Mogao je to svako primetiti kad vidi njihovu bledu kožu. Uvek se svršavalo time što je jedan od njihI! međuvremenu je i Haje

pri tome je lako mogao d a n a z e b e . nas. Namiguje mi i s uživanjem trlja šape. Mi smo / . . i j e d n o doživeli najlepši dan naleg vojničkog života. Bilo je t o uoči našeg odlaska na front. Bili smo dodeljeni jednom o d pukova s visokim brojem, ali prethodno, radi sledovanja uniforme, vraćeni smo u garnizon, doduše ne u depo regruta već u neku drugu kasarnu. U zoru sledećeg jutra trebalo je da otputujemo. Uveče se digosmo da se obračunamo s Himelštosom. Još pre nek o l i k o nedelja zakieli smo se na to. Krop je čak tako daleko išao da je naumio da se u miru posveti poštanskoj službi, k a k o bi kasnije, kada Himelštos ponovo bude poštar, postao njegov pretpostavljeni. Prosto se naslađivao maštanjem kako bi ga secao. Jer, baš zbog toga nije mogao da nas slomi; stalno smo računali s time da ćemo se jednom dočepati njega, najkasnije krajem rata. Z a s a d s m o Meli d a ga svojski izlemamo. Šta nam se moglo d e . i i i ( d i o n a s n e p o z n a , a i inače sutra rano odlazimo. Znali o k o j o j krčmi svako veče sedi. Na putu odatle de kanui n e m o r a o | e p u n i k r o z j e d n u mračnu i neizgrađenu n i t i u Tamo i i i i o | s i , l / a j e d n e g o m i l e kamenja, vrebali. Imaodvojice spavao na podu, a

seo

UZ

MIO

■Mi•

UMl ' I

• jadan krevetsk! Cariav, Drhtali smo od iščeki-

d;i II ć e m m b l l l N a j z a d s m o č u l i njegov korak, koji i n , . ta fino pointvtli, dovoljno često smo g a jutrom Buli kada se vrata otvori i o n rlkne: — Diž' se. Sam? — prolapta Krop. — Sam! Sunjajući se obidoh s Tjadenom oko gomile kam e n j a . U to već sevnu njegova kopča na opasaču. Bio je kanda n a c v r c k a n ; pevao je. Prošao je ništa ne sluteći. Uzeli smo čaršav i tiho skočili, pa odostrag na glavu mu nabacili čaršav i povukli nadole, tako da je

stojao kao u belom džaku i nije mogao da digne ruke. Pevanje je zamrlo. U sledećem trenutku nastupio je Haje Vesthus. Raširenih ruku odbacio nas je, samo da bi on prvi bio. S uživanjem je zauzeo stav, digao ruku kao signalnu motku, šaku kao lopatu za ugalj, i po belom džaku opalio udarac koji bi mogao i vola da ubije. Himelštos se preturio, odleteo pet metara i počeo da urla. I za to smo se pobrinuli, imali smo pri sebi jastuk. Haje je čučnuo, stavio jastuk na kolena, zgrabio Himelštosa tamo gde mu je glava i pritisnuo na jastuk. Odmah mu se glas prigušio. Haje ga je s vremena na vreme pomalo puštao da udahne, i tada se iz grgotanja razvijao divan, zvonak krik, ali

je odmah opet postajao slabačak. Sada je Tjaden Himelštosu otkopčao uprte i svukao gaće. Pri tom je u zubima držao bič za tresenje. Zatim se digao i počeo da se namešta. Bila je to divna slika. Himelštos na zemlji, a nad njim, s njegovom glavom na kolenima, Haje đavolski iscerena lica i od slasti otvorene gubice, pa prugaste gaće koje se trzaju, i iks-noge koje u spuštenim pantalonama pri svakom udarcu prave na j originalni je pokrete, a povrh toga, kao drvo-seča, neumorni Tjaden. Morali smo ga najzad prosto otrgnuti da bismo i mi došli na red. Najzad Haje postavi Himelštosa opet na noge, i kao završetak priredi privatnu predstavu. Kao da će zvezde da skine, tako je zamahnuo desnicom i ošamario ga. Himelštos se preturio. Haje ga je ponovo digao i zgodno prema sebi postavio, pa levom rukom opalio drugi, izvrsno uperen šamar. Himelštos je urlao i na sve četiri bežao. Njegova prugasta poštarska zadnjica sijala je na mesečini. Mi smo trkom pobegli. Haje se još jednom osvrnuo, i zasićen, gnevno i donekle zagonetno, rekao: — Osveta je krvavica. Himelštos je zapravo mogao biti zadovoljan. Jer njegove reči da uvek mora jedan drugog vaspitavati pokazale su na njemu plodove. Mi smo postali dobri učenici njegovih metoda.

Nikad nije prokljuvio kome ima to da zahvali. Ipak, pri tome je stekao čaršav; kad smo ga posle nekoliko časova potražili, nigde ga nije bilo. To veče je bilo razlog što smo idućeg jutra donekle pribrani otišli. Zato nas je jedna lelujava brada tronuto nazvala herojskom omladinom.

Moramo napred da utvrđujemo rovove. Kamioni se u sumraku dokotrljali. Mi se ispentrali. Veče je toplo i suton nam izgleda kao marama pod čijim zaklonom se dobro ose-ćamo. On nas povezuje; čak i škrti Tjaden pokloni mi i zapali cigaretu. Stojimo jedan do drugog, zbijeni, niko ne može da sedi. Miler je najzad raspoložen; ima nove čizme. Motori mumlaju, kola kloparaju i tandrču. Drumovi su provaljeni i puni rupa. Ne sme se paliti svetlost, te upadamo u rupe da se skoro preturamo iz kola. Mnogo nas to ne uzrujava. Sta nam se i može desiti; bolje slomljena ruka no rupa u trbuhu, a neki baš i priželjkuju takvu zgodu kako bi otišli kući. Pored nas kolone municije prolaze u dugim redovima, njima se žuri, stalno nas pretiču. Mi im dobacujemo viceve, a oni odgovaraju. Vidi se neki zid; pripada kući koja leži po strani druma. Odjednom naćulim uši. Varam li se? Opet jasno čujem gakanja gusaka. Jedan pogled Kacinskom — jedan njegov meni; razumemo se. — Kac, čujem jednog kandidata za lonac. On klimnu glavom. — Biće obavljeno kada se vratimo. Ja se ovde razaznajem. Dabogme da se Kac razaznaje. On sigurno poznaje svaki guščiji batak u krugu od 20 kilometara. Stigosmo u zonu artiljerije. Topovski položaji obloženi su žbunjem protiv avionskog izviđanja, kao za kakvu seničnu vojnu svečanost. Ove bi senice izgledale spokojne i vesele da njihovi stanovnici nisu topovi. Vazduh postaje zagušljiv od topovskog dima i magle. Na jeziku se gorko oseća barutni dim. Pucnji trešte da naSa kola podrhtavaju, odjek se s tutnjavom valja za njima, sve se ljulja. Naša lica se neprestano menjaju. Doduše, mi ne moramo u rov, već samo da ga kopamo, ali na svačijem licu sada stoji: ovde je front, mi smo u njegovom području. Još to nije strah. Ko se tako često ovamo vozio, tome koža odeblja. Samo su mladi regruti uzbuđeni. Kac ih uči: — To je bila jedna od 30,5. Čujete to po pucnju; odmah će da tresne. Ali potmuli odjek udara ne dopre ovamo. Potone u vrevi fronta. Kac osluškuje: — Noćas će biti gužve. Svi osluškujemo. Front je nemiran. Krop veli: — Tomi već pucaju. Paljba se jasno čuje. To su engleske baterije, desno od našeg odseka; počinju jedan sat ranije. Kod nas redovno počinju tek u deset. •Sta im to sada na pamet pada — viknu Miler. — Njihovi satovi kanda žure? •Biće gužve, kažem vam, osećam u kostima. — Kac podiže ramena. Pored nas se razlegoše tri pucnja. Plameni zrak sevnu koso u maglu, topovi mumlaju i tutnje. Jeza nas podilazi i srećni smo što ćemo sutra ujutru opet biti u barakama. Lica nam nisu ni bleđa ni crvenija nego inače, ni jače napregnuta ili opuštena, a ipak su drugačija. Osećamo da je u našoj krvi ukopčan neki kontakt. Nije to tek da se nešto kaže; činjenica je. Front, svest o frontu, to uključuje taj kontakt. U trenutku kad prve granate zazvižde, kada vazduh počne da pršti od pucnjeva, u našim žilama, rukama, očima odjednom iskrsne šćućureno čekanje, vrebanje, jača budnost, v n n r e d n a gipkost čula. Telo je, jednim mahom, u punoj pripravnosti. Ceato imam osećanje kao da to potreseni ustreptali vazduh bc šumnim krilima sleće na nas; ili kao da sam front zrači neki elektricitet koji mobiliše neznane vrhove živaca. Uvek je isto: polazimo kao mrzovoljni ili raspoloženi vojnici, a onda stižemo do prvih topovskih položaja i svaka reč našeg razgovora ima izmenjen zvuk.

Kada Kac pred barakom stoji i kaže „Biće gužve", onda je to njegovo mišljenje, u redu; ali kada on to ovde kaže, onda ta rečenica ima oštrinu bajoneta u noći, na mesečini, ona prosto proseče misli, bliža je i obraća se onom pod-svesnom što se u nama probudilo, govori s tamnim značenjem — „Biće gužve". Možda je naš najdublji i najtajniji život, koji zadrhti i u odbranu se digne.

Za mene je front jeziv vir. I kada je čovek daleko od njegova središta, još u tihim vodama, oseća njegovu moć usisavanja koja ga sebi vuče, polako, neizbežno, bez velikog otpora. Ali iz zemlje i vazduha struje nam odbrambene snage; najviše iz zemlje. Nikome zemlja ne znači toliko kao vojniku. Kada se uz nju priljubi, dugo i čvrsto, kada se, u samrtnom strahu od paljbe, licem i udovima duboko u nju zarije, onda je ona jedini njegov prijatelj, njegov brat, njegova mati, on u njen muk i njen zaklon proštenje svoj strah i svoje krike, a ona ih prima i njega na deset trenutaka otpušta da trči i živi, pa ga ponovo prihvata, ponekad zauvek: Zemljo — zemljo — zemljo! Zemljo, sa tvojim borama i rupama i udubljenjima, u koje čovek može da se baci, šćućuri. Zemljo, ti si nam, u grču užasa, u šikljanju uništenja, u samrtnoj rici eksplozija, dala ogroman povratni val obnovljenog života! Sumanuti vihor skoro iskidanog života tekao je kao povratna struja iz tebe kroz naše ruke, tako da smo ih spašene u tebe žarili, i u nemoj, stravičnoj sreći zbog preživelih minuta usnama zagrizli u tebe! Pri prvom tutnju granata mi se u jednom delu našeg bića survamo unazad za hiljade godina. U nama se probudi instinkt životinje, i on nas vodi i štiti. On nije svestan, on je mnogo brži, mnogo sigurniji, mnogo nepogrešniji od svesti. To se ne da objasniti. Covek ide i ništa ne misli — odjednom leži u udoljici, a iznad njega pršte špliteri; ali on ne može da se seti da li je čuo da granata dolazi ili mu je došla pomisao da legne. Da se na to oslonio, bio bi već gomila rasutog mesa. Nešto drugo u nama, onaj vidoviti njuh, on nas je povukao dole i spasao, ne zna se kako. Da nije njega, davno već ne bi bilo žive duše od Flandrije do Vogeza. Polazimo kao mrzovoljni ili raspoloženi vojnici — stižemo u zonu gde počinje front i postajemo ljudske životinje.

Zalazimo u retku šumu. Prolazimo pored kazana. Iza šume silazimo. Kola se vraćaju. Treba opet da dođu po nas, sutra pre svitanja. Magla i dim ponovo lebde iznad livade, u visini grudi. Mesec ih obasjava. Drumom prolaze trupe. Čelični šlemovi bledim odsjajem belasaju se na mesečevoj svetlosti. Iz bele magle štrče glave i puščane cevi, klimaju se glave, klate se puščane cevi. Dalje ispred nas prestaje magla. Ovde glave postaju spodobe; a koporani, pantalone i čizme izdvajaju se iz magle kao iz mlečne bare. Oblikuju se u kolonu. Kolona pravo nastupa, spodobe se sklapaju u klin, pojedinci se više ne raspoznaju, samo se klin probija napred, upotpunjen glavama i puškama koje isplivavaju iz mlečne bare. Kolona — ne ljudi. Jednim poprečnim putem dolaze laki topovi i municiona kola. Konjima leđa blistaju na mesečini, njihovi pokreti su l'l>'. oni zabacuju glave, oči im sevaju. Topovi i kola klize Ispred lelujave pozadine mesečinom posutog predela, konjanici pod šlemovima izgledaju kao vitezovi nekog davnog vrem e n a , nekako je lepo i dirljivo. Zurimo ka depou pionira. Jedan deo od nas tovari na rame savijene šiljaste šipke, a drugi zavlači glatke komade gvozda kroz koture žica, i s time odlazi. Teret je nezgodan i težak. Zemljište je sve neravnije. Sa čela stižu upozorenja: — Pažnja — levo dubok levak od granate. — Pažnja — jarak. Oči su nam napregnute, noge i štapovi predosete pre no što prihvate teret naših tela. Povorka odjednom zastane: udarismo licem u prednjačke koture žica, i psujemo. Na putu su neka razvaljena kola. Nova zapovest: — Gasi cigarete i lule. Mi smo tik uz rovove.

Već se potpuno smračilo. Zaobiđosmo neku šumicu i sada je pred nama odsek fronta. Na horizontu, od jednog kraja do drugog, neko neodređeno, crvenkasto osvetljenje. Stalno je u pokretu, prošarano plamenom topovskih grla. Iznad toga visoko se dižu svetlosne kugle, srebrnaste i crvene lopte, koje se rasprskavaju, pa kao bele, zelene i crvene zvezde padaju. Francuske rakete šikljaju u vis pa u vazduhu otvaraju svileni padobran i padaju sasvim polagano. One sve osvetle kao da je dan, njihova svetlost dopire čak do nas, vidimo svoje oštre senke na zemlji. Lebde nekoliko minuta pre no što se utule. Smesta se nove dižu u vis, na sve strane, a između njih opet zelene, crvene i plave. — Krkljanac — veli Kac. Grmljavina topova pojačava se do jedne jedine potmule tutnjave, a zatim se opet rastavlja u grupnu paljbu. Suvi plotuni mitraljeza štekću. Vazduh iznad nas pun je nevidljivog hujanja, urlikanja, zvižduka i šištanja. To su manji topovi, ali između njih i krupne sandučare, glomazni komadi, orguljaju kroz noć i dopiru sasvim daleko iza nas. Ovi imaju ri-kav, promukao, udaljen doziv, kao jeleni u doba parenja, i putanja im se proteže visoko iznad zavijanja i fijukanja manjih zrna. Reflektori počinju da pretražuju po crnom nebu. Klize po njemu kao ogromni lenjiri koji se na kraju sužavaju. Jedan zastane i samo malo zadrhti. Smesta se drugi pojavi uz nje g a , i oba se u k r s t e , a između njih je crna buka koja pokušava dn umftklM avijatičar. Postaje nesiguran, zasenjen je,leliua se

•

Zabijamo gvozdene koce u pravilnim razmacima. Dvojica drže kotur, drugi odmotavaju bodljikavu žicu. To je ona odvratna žica sa dugim, gustim bodljama. Odvikao sam se od tog odmotavanja i odrao sam ruke. Posle nekoliko časova bili smo gotovi. Ali još imamo vremena dok kamioni ne dođu. Većina od nas leži i spava. I ja pokušavam. Ali p o s t a j e s v e ž e . Primećuje se da smo blizu mora, stalno se budimo od hladnoće. U jedan mah čvrsto sam zaspao. Kada sam se iznenada trgao i đipio, nisam znao gde sam. Vidim zvezde, vidim rakete, i za trenutak imam utisak da sam zaspao na nekoj svečanosti u vrtu. Ne znam da li je jutro ili veče, ležim u bledoj ljuljci sutona, i čekam na meke reči koje moraju doći, meko i prijatno — da li plačem? Maših se očiju, tako je čudno — jesam li dete? Meka koža — samo za trenutak to traje, a onda raspoznajem Kacinskovu siluetu. Sedi mirno, stari vojnik, puši lulu, dabogme, lulu sa zaklopcem. Kad je primetio da sam budan, reče: — Propisno si se trgao. Bio je samo upaljač, sjurio se tu u žbunje. Uspravih se; osećam se čudno usamljen. Dobro je što je Kac ovde. On zamišljeno gleda prema frontu i veli: — Sasvim lep vatromet, samo da nije tako opasan. Iza nas tresnu. Nekoliko regruta uplašeno skočiše. Posle nekoliko minuta opet sevnu amo, bliže no maločas. Kac isprazni lulu. — Biće gusto. Već počinje. Puzeći sklanjamo se, koliko je god moguće brzo. Sledeći pogodak stiže već k nama. Neki ljudi viču. Na horizontu se uzdižu zelene rakete. Blato leti u vis, špliteri zuje. Čuje se kako još udaraju, pošto je buka pogotka već davno umukla.

Pored nas leži jedan preplašen regrut, neki plavojko. Zario lice u šake. Šlem mu se otkotrljao, ja ga upecam i hoću da mu nataknem na glavurdu. On podiže pogled, odgurnu šlem, kao dete glavom se zavuče meni pod mišku, do samih grudi. Tresu mu se uska ramena. Ramena kao u Kemeriha. Ostavih ga na miru. Ali da bi šlem bar nečem koristio, nabih ga na njegovu stražnjicu, ne iz blesavosti, već po rasuđivanju, jer to je najviše mesto. Mada je tu debelo meso, ipak je pogodak u njega đavolski bolan, i mora čovek mese-cima potrbuške da leži u bolnici, a i prilično je sigurno da će posle ćopati. Negde je žestoko grunulo. Čuju se krici između pogodaka. Najzad se smiruje. Paljba je preko nas prešišala, i sada bije po zadnjim rezervnim rovovima. Rizikujemo da pogledamo. Crvene rakete lelujaju se na nebu. Verovatno se napad sprema. Kod nas je mirno. Ja se uspravih i prodrmah regruta za rame. — Prošlo je, mali! Još jednom je dobro prošlo. On se zbunjeno osvrnu. Ja ga bodrim: Priviknućeš se.

Regrut primeti svoj šlem i natakne ga. Polako dolazi sebi. Odjednom pocrvene i zbuni se. Pažljivo se pipnu pozadi i tužno me pogleda. Odmah mi jasno bi: topovska groznica. Za to mu, doduše, nisam tamo stavio šlem, ali ga ipak tešim: — Nije to sramota, i sasvim druge delije imale su pune gaće posle vatrenog krštenja. Idi iza tog grma i baci gaće. Svršeno.

*On se izgubi. Stišava se, ali krici ne prestaju. — Šta se desilo, Alberte? — pitam. — Tamo preko, nekoliko kolona dobilo je pune pogotke. Vika i dalje traje. To nisu ljudi, oni ne mogu tako užasno da viču. Kac veli: — Ranjeni konji. Još nikad nisam čuo dreku konja, i jedva mogu da veru-jem. To je jad sveta, to je mučan stvor, divlji, jeziv bol, on to ječi. Pobledesmo. Detering se uspravi. — Strvoderi, leši-nari. Ta ubijte ih već jednom! On je seljak i s konjima prisan. Kosnulo ga to. A pucnjava sada k a o dl ntmarno skoro umuče Utoliko jasnije čuje se dreka llvotlnja, Covek više ne zna odakle to dolazi u ovoj ■ • i . l . i i a k o tihoj, srebrnastoj p r i r o d i nevidljivo je, sablasn o , buja btlkonačno, na sve strane, između neba i zemlje; a Dttaiing besni 1 urla: — Ubijte ih, ta ubijte, do vraga! — P a moraju prvo ljude da zbrinu — primeti Kac. Digosmo se i tražimo gde je to. Kad ugledamo životinje, l a k š e e e n i o i z d r ž a l i . Major i m a u z a s e dogled. Vidimo jednu t a m n u g r u p u b o l n i č a r a s n o s i l i m a , i veće crne gomile koje s e kreću. To su r a n j e n i k o n j i . Ali ne svi. Neki podalje jure, ■tropoltavaju i bože dalje. Jednom je trbuh rasporen, cre-v a m u i s p a l a Upliće s e u njih i pada, ali se ipak ponovo diže. Detering naglo podiže pušku i nanišani. Kac je odbi u v a / d u h Jesi li lud? D e t e r i n g drhće i baci pušku na zemlju. Sedoimo da zapušimo uši. Ali to strahovito jaukanje i Stenjanje i lelekanje prodire, svuda prodire. S v i ml m o ž e m o što šta da podnesemo. Ali sada nas znoj p r o b i j u l i . i . d i b i s m o i pohegli, sasvim svejedno kuda, samo d a vl.se n e č u j e m o l u d r e k u I n i s u to ljudi, već samo konji. Od t a m n i ' g u ž v e o p e l s e o d v a j a j u nosila. Onda zaprašte pojl(din■"' o i p u c n j i d i m i l e , e t r z a j u i snižavaju. Najzad! A H |ol nljl kraj L j u d i n e m o g u d a s e p r i b l i ž e ranjenim ži-v o t n i i . i m a . koji u svom s t r a h u h e ž e n o s e ć i .sav bol u svojim r a z j a p l j e n i m č e l j u s t i m a J e d a n s e s p u s t i n a k u l e n a — pucanj — jedan konj pade — još j e d a n l 'oslednji se odupro na prednje noge i kao vrteška o k r e ć e se u k r u g u , sedcći vrti se na visoko uprtim nogama, verovatno su mu smrskana leđa. Vojnik potrči onamo i ubije ga iz puške. Polako, skrušeno, on se sroza na zemlju. Skinusmo ruke sa ušiju. Krici su umukli. Samo jedan izdužen uzdah zamirući još lebdi u vazduhu. A onda ostadoše opet samo rakete, svirka granata i zvezde — i to je skoro čudnovato. Detering hoda i psuje: — Hteo bih da znam kakvu krivicu oni snose. — Kasnije još jednom priđe. Glas mu je uzbuđen, skoro svečano zvuči: — Ja vam kažem, najveća je gadost što životinje učestvuju u ratu.

Vraćamo se. Vreme je da stignemo do naših kola. Nebo je za nijansu svetlije. Tri sata ujutru. Vetar je svež i hladan, čini sivim naša lica. Pipajući provlačimo se, u guščijem hodu, kroz rovove i levkove, i ponovo stižemo u zonu magle. Kacinski je nemiran, to je loš znak. — Sta ti je, Kac? — upita ga Krop. — Hteo bih da smo već kod kuće. —■ Kod kuće on misli na barake. — Sad već nije daleko, Kac. On je nervozan. —. Ne znam, ne znam ... Stigosmo u saobraćajnice i onda na livadu. Iskrsnu šumica; ovde na svakom koraku poznajemo zemljište. Tu je već lovačko groblje s brežuljcima i crnim krstovima.

U tom trenutku iza nas zviznu — brekće, lomi se, grmi. Mi se sagosmo. Na sto metara ispred nas suknu plameni oblak. U sledećem trenutku, posle drugog pogotka, komad šume polako se izdiže iznad vrhova krošnji, i s njime tri-četiri drveta odjedriše i pri tom se izlomiše u parčad. Nove granate već zašištaše kao kazanski ventili — oštra paljba. — U zaklon! — zaurla neko. — U zaklon! Livada je ravna, šuma suviše daleko i opasna; nema drugog zaklona, samo groblje i humke grobova. U mraku upa-dosmo tamo, i svaki se odmah kao pljunut prilepi za jednu humku. crnja odNigdiII.i

noći, sai

ln.uli

Iskaču kao vot

Ni časak prerano. Tmina mahnita. Drhti i besni. Tamnila grdnim grbama, jure na nas, preko nas. I e k s p l o z i j u p l a m t i n a d grobljem. l i a ,ia sc usudili da pri bljesku granata pogledam (Ine su la/iiveno more. Šiljasti plamičci granata i I s k l j u č e n o je d a n e k o tuda prođe.zemlja laspnren

u, tajiI.|,i.,lnu I,,

no.a, l a n v e i i a , n i .

iskidana, pocepana. Moramo ost a l i ovde na groblju. puca rijušle đžombe.spiilcrom od ruke da Slegoh rane /.aderanami se

Osetih

|cme ne

pesnicu. javljaje se

Neuvek čitava. pomuti.

r,,IH

. |omi

u. Ii.

<

umiruje, bol m prekoi m

ali svest

po

lubanji

udar. Ruboli. Ali tek kasnije, A sada me Sinu mi mu-

,....... gubi s v e s t ! I ' a u l u n u h u crnu kašu i odmah s e n p e l uspravili J e d a n f t p l i l . o r j e u d a r i o u moj šlem, došao i , ,.• tolike daljine d a g a n i j e p r o b i o . Ubrisah blato s očiju, i pred u . , n e i z u v e n a rupa, nejasno je vidim. Granate ne pog a đ a j u l a k o u i s t i l e v a k , z a t o hoću tamo. Jednim skokom . . . i h . ........ s e daleko napred, kao riba nisko iznad zemlje; opet f l j u č e , b r z o s e g r č i m , t r a ž i m zaklon, osećam nešto levo od m e n e , s l i i i e n , s e u / t o , o n o popušta, ja ječim, zemlja puca, , . i , , i , , prltliak buci U mojim ušima, ja se zavlačim pod to S i n p o p i i l l u , navučem n a s e b e , t o j e drvo, čoja, zaklon, za-|. |on, hl l l u i l »li I o n o d ' " . p i l i ć i a k o j i p l j u . š t e . Otvorlh o6i moji piriti slegli jedan rukav, jednu ruku. |; mji "ii VI..... ......... nema odgovora mrtvac. Moja ruhvata drveno Iverja — aada ae setih da na grobi ,ni. v, i ,

1)11

leHmo

Ali vatra je jača od svega nslalog Ona

uništava svest, i

|.i se |os dublje /aviikoh pod kovčeg, neka me slili,

ma i

sam a

suii t

ležala u njemu.

mnom zjapi levak. Obujmim g a očima, kao pesnicam a , m o r a m u njega jednim skokom. U to dobih udarac u lic e d a 1 1 s e mrtvac probudio? H u k a me drmusa, okrenuh glavu i u trenutnoj svetlosti buljim u Kacinskovo lice, njegov a usta širom otvorena, on urla, ne čujem ništa, on me trese, primiče se, u jednom trenutku stišavanja dopre mi njegov glas: — Gas — gaas — gaaas — javi dalje! Sčepam kutiju s maskom... malo dalje od mene neko leži. Mislim samo na to: taj tamo mora doznati: — Gaaas — Gaaas! Vičem, bauljam k njemu, udaram ga maskom, on ništa ne primećuje — još jedanput — još jedanput — on se samo guri — to je regrut — očajan gledam za Kacom, on ima masku na licu — i ja svoju istrgoh, šlem odlete u stranu, maska se navuče na lice, stigoh do onoga, na domaku mi je njegova maska, zgrabih je, nabacih na njegovu glavu, on je prihvati, ja je pustih — ja je pustih — i odjednom, jednim zamahom, ležim u levku. Potmuli pucnji gasnih granata mešaju se s praskom eksplozivnih zrna. Između eksplozija bruji: zvono, gongovi i

metalna klepetala objavljuju u svim pravcima — gas — gas — gaas. Iza mene bupnu, jedanput, dvaput. Obrisah paru s okana na mojoj maski. To su Kac, Krop i još neko. Ležimo sada učetvoro, u mučnoj napregnutosti, i dišemo što je moguće slabije. Ovi prvi minuti s maskom na licu odlučuju o životu i smrti — da li je zaptivena? Poznate su mi užasnel'i<da

slike iz bolnice: gasom otrovani bolesnici danima se guše i bljuju svoja sagorena pluća, komad po komad. Oprezno dišem, usta pritisnutih na uložak. Sada se zagušljivi gas vuče nad zemljom i pada u sva udubljen ja. Kao meka, široka meduza polegne u naše levkove, ugnezdi se u njih. Ja munem Kaca: bolje, da ispuzimo i gore ležimo nego li ovde gde se gas najviše skuplja. Ali ne stigosmo do toga; započe drugi vatreni grad. Kao da više ne riču topovi, kao da se sama zemlja raspomamila. Jednim treskom nešto crno sjuri se k nama. Tik uz nas tresnu jedan uzvitlani kovčeg. Vidim da se Kac pokreće i otpuzim do njega. Kovčeg je o n o g četvrtog u našoj rupi udario po ispruženoj ruci. On pok u š a v a d r u g o m r u k o m d a z d c r o g a s n u masku. Krop ga blago-v i , n n I H . h v a l a , p r e s a v i j e m u r u k u na leđa i čvrsto je drži. I . u i ] . i I r u d i m o s e d a o s l o b o d i m o ranjenu ruku. Poklo-i , , , ' , i ' , l a b a v j c i n a p u k a o , l a k o ga otkidamo, mrtvaca i i , , , 1 1 1 ■ < > , m i le slegne na z e m l j u , a zatim pokušamo da razlabavlmo donji deo kovčega. Ranjenik se, na sreću, oncsvcstio, pa i Albert

te radimoliftova,

ludin

umemo,

ivo dok sanduk

može da nam p o m o g n e nije, uz pomoć podmetnutih,mi

Više nije potrebno da budemo obazrivi,

jekmm i popustio komad poklopi a ništa više učiniti

Hvanjuja Kai u . - . trenu U m i n e m o r a s m o

i stavi ga pod smr-l V

ruku,

a i"i svi obvljamo zavoje oko

nje.

U

tom

m a s k o m , buči i bruji, skoro da p u k n e P l u ć a s u n a p e l a , stalno dišu istim, vrelim i žile kucavice natiču, mislim ugušiću se. S i v a s v e t l o s t procuruje do nas. Vetar briše preko groblja. i V e v u č e m s e preko levka. U prljavoj polutami preda mnom [tlj Istrgnuti noga, cipela je potpuno cela — u tren oka sasv i m l a s n o s a r . l e d a m s v e to. A H , sada se, na nekoliko metara d n ! | e , n . k o t l U . e , j a č i s t i m okanca, ona se od uzbuđenja od-m n h o p e t z a m a g l e , j a b u l j i m o n a m o — onaj tamo više nema1VI mi.

01

pod

gamom

istroš e n i m

dahom,

n.i

sebi

ijasmi

masku

Cikamh. i - e i 'i lazneo gas,

|0|rled. i va/duh je čist

nekoliko naokolo sadai

trenutaka nekoliko

onajputa

se korakne

ne —

stropoštava, vetar je

i ja, ripajući, strgnem masku i padnem, vazduh kao hladna voda struji u mene, oči hoće da mi se ugase, talas me preplavi i tamom obvije.

Prestalo je bombardovanje. Okrenuh se levku i mahnuh o s t a l i m a . Oni se popeše i strgoše maske. Obuhvatismo ranjenika, jedan mu pridržava previjenu ruku. Žurno odlazimo posrćući. Groblje je ruševina. Kovčezi i leševi leže razbacani. Oni su još jednom ubijeni; ali je svaki od njih, sada rastrgnut, spasao po jednog od nas. Ograda je opustošena, šine poljske železnice tamo preko iskidane, štrče u vazduh izvijene. Pred nama neko leži. Zastadosmo, samo Krop dalje ode s ranjenikom. Ovaj na zemlji je regrut. Njegovo bedro umrljano je krvlju; on je tako iscrpen da se ja maših svoje čuturice s rumom i čajem. Kac zadrža moju ruku i nagnu se nad njega: — Gde te je zakačilo, druže? On pokrenu oči; suviše je slab da odgovori. Pažljivo rasekosmo pantalone. On jeknu. — Mirno, mirno, biće bolje. Ako je u trbuh pogođen, ne sme ništa piti. Otkrismo mu bedro. Ono je sama kaša od mesa s iverjem od kostiju. Zglob je pogođen. Ovaj dečko nikad više neće moći da ide. Ja mu ovlaženim prstom protrljah slepoočnice i dadoh jedan gutljaj. Tek sada primetismo da mu krvari i desna ruka. Kac razvuče dva zavoja, što je moguće šire, da bi pokrili ranu. Ja potražih

kakvu tkaninu da je ovlaš preko toga ob-vijem. Nemamo više ništa, zato dalje rasekoh nogavicu ranjenika da bih parče od njegovih gaća upotrebio kao zavoj. Ali on nema gaća. Bolje ga pogledam: to je onaj skorašnji plavojko. Kac je, međutim, iz džepa jednog mrtvog doneo još zavoja koji pažljivo stavismo na ranu. Ja saopštih mladiću koji nas netremice gleda: — Sad ćemo da donesemo nosila. On otvori usta i prošapta: — Ostanite ovde. Kac ga umiruje: — Pa odmah ćemo se vratiti. Donećemo za tebe nosila. Ne možemo da razaznamo da li je razumeo; kao dete cvili za nama: — Ne odlazite.

Kac se osvrnu i šapnu: — Ne bi li ovde trebalo prosto uzeti pištolj, pa da se ovo dokrajči? Teško da će taj dečko preživeti transport, najviše ako bude još koji dan izdržao. Ali sve do sada preživljeno biće ništavn o prema o n o m e š t o i m a d a izdrži dok ne umre. Sada je još n i m i u e n i m š i a n e oscća. Za jedan sat postaće vrištava gužva n e i / đ i / 1 j i v1 1 1 b o l o v a . D a m koje još može da proživi blćr mu |ednn jedina besomučna patnja. A kakva je vajdada li on još pali ili ne pati . . .

K Imunih g l a v o m . D a , Kac, trebalo bi uzeti pištolj. zaslade Odlučio se, vidim. Obaz-l e s m o s e n k n s e b e , a l i n i s m o okuplja gomilica, pomaljaju s e g l a v e i / , hvaka i rovova. I )iiiieli sn nosila Kl...... Imahuje glavom. T a k o m l a d i derani! — Ponovi:Daj mi reče uii iH I

više sami

I

»red

nama se

Tako mladi deruni!

Naši g u b i c i su manji no što se moglo pretpostaviti: pet mrtvih i osam ranjenih. Bio je samo kratak vatreni prepad. Dvojica naših mrtvih leže u jednom od razrivenih grobova; treba samo da ih zatrpamo. Vraćamo se. Cutke kaskamo, kao guske, jedan za drugim. Doneli smo ranjenike u ambulantu. Jutro je mutno, bolničari j u r e s brojevima i ceduljama, ranjenici cvile. Počinje kiša. P o s l e j e d n o g č a s a s t i g o s m o d o naših kola i popentrasmo se. S a d a i m a v i š e i n e s l a n o ranije. K i š a s v e j a č e p a d a Kaširismo šatorska krila i stavismo ih n a g l a v e V o d a d o h u j e p o n j i m a Sa strane cure mlazevi. K o l a .šljapkaju k r o z r u p e , a m i s e u polusnu klatimo. Dvojica s p i e d a u kolima d r ž e d u g e račvaste motke. Oni paze na telefonske žice koje preko druma vise tako nisko da bi nam mogle otkinuti glave. Obojica ih blagovremeno zahvate račvastim motkama i izdignu iznad nas. Čujemo njih o v uzvik: — Pazi — žica — i u snu pokleknemo pa se onda opet uspravimo. Jednoliko se klate kola, jednoliki su uzvici, jednoliko curi kiša. Curi na naše glave, i na glave mrtvih tamo napred, i na telo malog regruta s ranom koja je prevelika za njegovo bedro, curi na Kemerihov grob, curi na naša srca. Zaori se negde jedan tresak. Mi se trgosmo — oči napregnute, ruke ponovo spremne da nam tela preko kolskih bokova prebace u jarak. Ali dalje se ništa ne dešava. Samo se jednoliko ponavlja uzvik: — Pazi — žica — mi pokleknemo — opet utonemo u polusan.

Telko | c ubll.l p o j e d i n u v a š k a d ih i m a n a stotine. Pomalo ■ i i ! t v r d e t e ž i v o t i n j e , i v c č i t o k v r c a n j e noktom postaje dos a d n o Z a t o j c - T j a d e n u z e o p o k l o p a c z a o b u ć n u mast i žic o m ga pričvrstio I z n a d z a p a l j e n o ) ; p a t r l j k a svece. U tu malu tepsiju val se jednostavno ubaci — krene, i gotovo je. S r d i m o u k r u g u , k o š u l j e n a k u l e n i m a , t r u p go na toplomvaiduhiii ruke laposlene Haje Ima jednu naročito finu vrstu

on tvrdi da ih je doneo ll poljske b o l n i c e i d a p o t i č u o d sanitetskog majora lično. H o ć e d a za m a z a n j e c i p e l a upotrebi mast koja se polako s k u p l j a u p o k l o p c u , i pola časa urla od smejanja na svoj vic. A l i d a n a s ima slab uspeh — jako smo obuzeti nečim d r u g i m . V e s t s e obistinila. Tu je Himelštos. Juče se pojavio, već s m o č u l i njegov d o b r o nam poznati glas. Vele da je kod kuće n e k o l i k o mladih regruta suviše dobro vežbao na ugarenoj njivi. M e d u o v

i m a je bio 1 sin predsednika vlade, a on to nije z n a o T o m u j e s l o m i l o v r a t . O v d e ć e s e č u d o m č u d i t i T j a d e n već satima izlaže sve mo g u ć n o s t i k a k o d a m u o d g o v o r i Haje zamišljeno posmatra s v o j o v e l i k o i l p i i l u i n a m i g u j e m l . Ono batinanje bilo je v r h u n a c n j e g o v o g života; p r i č a o m l J e davaši mi (davi |o| crven kist Sloga

ponekad još

O

tom e

sanja

a

Krop i Miler se zabavljaju. Krop je jedini opljačkao punu manjerku sočiva, verovatno u pionirskoj kuhinji. Miler pohlepno škilji onamo, ali se savlađuje i pita: — Alberte, šta bi ti radio ako bi sada odjednom nastao mir? — Mira nema! — kratko izjavljuje Albert. •No, ali ako bi... navaljuje Miler — šta bi ti radio? •Kidnuo bih! — progunđa Krop. •Razume se. A onda? •Opio bih se — veli Albert. •Ne bulazni, ja ozbiljno mislim... •I ja — odvrati Albert. — A šta drugo da radi čovek. Kac se zainteresova za to pitanje. Zatraži od Kropa danak u sočivu, i dobi ga, a onda, posle dugog razmišljanja, izrazi svoje mišljenje: — Dabogme, mogao bi čovek da se opije, ali, inače, na prvi voz — pa teraj majci. Čoveče — mir, Alberte... Stade preturati po svom buđelaru od mušeme, pa izvadi jednu fotografiju i ponosno je pokazuje. — Moja stara! — Onda je skloni i opsova: — Prokleti vašljivi rat. •Lako je tebi govoriti — primetih ja. — Imaš sina i ženu. •Tačno — klimnu on; — moram se pobrinuti da imaju šta da jedu. Svi se smejemo. — U tome nećeš oskudevati, Kac; inače, rekviriraćeš. Miler je gladan i još neće da se smiri. Trgne Haje Vesthusa iz njegova sanjarenja o lemanju: — Haje, a šta bi ti radio da je sada mir? •Trebalo bi da ti nažiri stražnjicu zato što ovde tako šta spominješ — dobacih ja; — kako uopšte dolaziš na tako šta? •A kako kravlja balega dolazi na krov? — lakonski odgovori Miler, pa se opet obrati Haje Vesthusu. Hajeu je suviše teško da odgovori. Njiše svoju pegavu glavurdu: — Ti misliš: kada više ne bude rata? •Tačno. Ti baš sve prozreš. •Onda bi opet bilo žena, je li? — reče i obliznu se Haje. •I toga. — Tako mi boga — uzviknu Haje i lice mu se rasplinu — ukebao bih neku kršnu služavku, pravog kuhinjskog zmaja, znaš, čvrsto nabijenu da čovek ima za šta da uhvati, i smesta, btl uvijanja, u krevet I njom. Zamisli, prava perina i dušekna h-đere

I

)eeo, osam dana ne

bih oblačio pantalone. nas podilazi. Najzad,

SviMllei

ćule

Slika i<

suviše earobna Je/a

se |ii ilii a i pila! A /at i m ' ' Stanku O n d a H a j e i/ . j a v i pomalo zamršeno: — Da sam podoficir, p i v o b i h ostao i dao obave/.u da i dalje služim. — E, baš si, Haje, obojkom udaren po glavi — rekoh mu j a . On mirno odgovori pitanjem: — Jesi li ikad kopao treset? Probaj jednom. — Potom izvuče iz sara kašiku i zahvati u Alberlov čanak. — Ne može ni to biti gore od kopanja rovova u Sampanji, — odgovorih. Haje žvaće i ceri se: — Ali duže traje. A i ne možeš da

zabušavaš. — More, čoveče, kod kuće je ipak bolje, zar ne, Haje? — Donekle, donekle — odgovori on i otvorenih usta tone u mozganje. N a njegovom licu može se čitati šta misli. Siromašna ud/ e r u a , težak r a d u jari pustare od ranog jutra do mraka, . i s kiidna zarada, prljavo o d e l o sluge... — '/.» v i e m e mira u vojsci nemaš brige — izlaže nam. — Tu 1 1 j e h r a n a s v a k o g d a n a , i n a č e napraviš lom; imaš poste-1 ju, svakih o s a m d a n a čislo rublje, k a o pravi kavalir; vršiš podoficirsku d i i . n o . I i m a š lepo o d e l o , uvečc si slobodan čov e k . i i d e š u mehanu.

Izvanredno je Haje ponosan n a svoju ideju. Zaljubljen je u nju. - A k a d a namiriš svojih dvanaest godina, dobiješ osiguranje i postaneš žandar. Celog dana možeš da se šetaš. — Pa ti, Haje, nikad nećeš postati podoficir — dobaci mu Kac. Haje ga zbunjeno pogleda pa ućuta. U njegovoj glavi vrzu se sada, začelo, vedre jesenje večeri, nedelje na livadi, seoska zvona, popođneva i noći s curama, palačinke s krupnim čvar-cima, u bezbrižnom ćaskanju provedeni časovi u krčmi. On ne može s tolikim maštanjem brzo da iziđe na kraj; zato samo promumla: — Kakve li sve gluposti uvek nađete da pitate. Navuče košulju preko glave i zakopča koporan. — Sta bi ti radio, Tjaden? — upita Krop. Tjaden zna samo za jedno: — Pazio bih da mi Himelštos ne umakne. Verovatno bi ga najradije zatvorio u kavez i svako jutro tojagom isprebijao. Sanjareći obrati se Kropu: — Ja bih na tvom mestu postao potporučnik. Onda bi mogao da ga secaš da mu voda u turu provri. — A ti, Detering? — ispituje dalje Miler. Sa svojim ispitivanjem rođeni je uča. Detering je škrt na reči. Ali na ovu temu odgovori. Pogleda u vazduh i izrazi samo jednu rečenicu: — Stigao bih još na vreme za žetvu. Rekavši to ustade i ode. Zabrinut je. Njegova žena mora da vodi imanje. A uzeli su mu još dva konja. Svakog dana čita novine koje dođu — da li u njegovom oldenburškom kraju ne pada kiša. Inače neće uvesti seno. U tom trenutku pojavi se Himelštos. Dolazi pravo k našoj grupi. Na Tjadenovu licu izbiše pege. Koliko je dug prući se u travu i sklopi oči od uzbuđenja. Himelštos je pomalo neodlučan. Korak mu je usporen. Pa ipak nam prilazi. Niko i ne misli da ustane. Krop radoznalo gleda prema njemu. Stoji sam pred nama i čeka. Pošto niko ništa ne govori, procedi on: — No? Prođe nekoliko trenutaka; Himelštos očigledno ne zna kako da se drži. Najradije bi nas sada sve u trk poterao. Ipak, kanda je već uvideo da front nije kasarnski krug. Ponovo pokušava, i više se ne obraća svima već jednom, nada se da će tako lakše dobiti odgovor. Krop mu je najbliži. Zato njega počastvuje. — No, i Vi ovde? Ali Albert nije njegov prijatelj. Škrto odgovori: — Malko duže od vas, držim. Riđi brci zadrhtaše. — Vi me kanda više ne poznajete, je li? Sada Tjaden otvori oči. — O, da. Himelštos se sada njemu obrati: — Pa to je Tjaden, je li? Tjaden podiže glavu. — A znaš li šta si ti? Himelštos se prenerazi. — A otkad smo mi na ti? Pa mi nismo zajedno čuvali svinje. Nikako ne ume da se snađe. Nije očekivao ovo otvoreno neprijateljstvo. Ali zasad se čuva; začelo mu je neko izbrbljao gluposti o pucanju u leđa. Tjaden, u besu zbog pitanja o čuvanju svinja, postade čak duhovit. — Ne, to si ti sam radio. Sada i Himelštosu prekipe. Ali Tjaden ga brzo preduhitri. Mora da kaže što je naumio. — Sta si, to bi hteo da znaš? Ti s i k r m a k , to si, eto! Davno sam već hteo da ti kažem. 1 / n j e g o v i h svetlih svinjskih očiju zasja zadovoljenje za m n o g e m e . - . e c e , pošto je tresnuo reč krmak. S u t l a s e I H i m e l š t o s r a z j a r i : — Sta hoćeš ti, govnovalju, n u m a v i 1 1 e s e t a r s k l đ a v o l e ? U s t a n i t e i pete skupite kad pretp o s t a v l j e n i v a m a g o v o i l ! T j a d e n d o s t o j a n s t v e n o o d m a h n u r u k o m . — Voljno, Himel-Itoa. Odstupite. H i m e l š t o s j e s a t l a p o m a h n i l a l i e g z e r e i r s k i p r a v i l n i k . Ni car ne b i mogao biti jače uvređen. On zaurla: — Tjaden, služb e n o vam naređujem: ustanite! •I šta još? — upita Tjaden. •Hoćete li da izvršite naredbu, ili nećete? Tjaden hladnokrvno i završno odgovori, i nesvestan toga, najpoznatijim Geteovim citatom. Ujedno provetri svoju zadnjicu.H

Himelštos odjuri: — Pred ratni sud ćete vi!

Videsmo gde iščeze u pravcu kancelarije. Haje i Tjaden se pretvorili u ogromnu tresetarsku riku. Haje se tako smeje da je iščašio vilicu, i odjednom bespomoćno stade otvorenih usta. Jednim udarcem pesnice Albert je namesti. Kac je zabrinut: — Gadno će biti ako te prijavi. •Misliš da će on to učiniti? — upita ga Tjaden. •Sigurno — dobacih ja. — Najmanje što možeš dobiti to je pet dana samice — objasni mu Kac. To nije uzbudilo Tjadena. Pet dana hladovine, to je pet dana mira. — A ako zaglaviš tvrđavu? — ispitivački upita temelnti Miler. — Onda za mene dotle nema rata. Tjaden je dete sreće. Za njega ne postoje brige. On se udalji s Hajeom i Lerom da ga ne nađu u prvom uzrujanju.

Miler još i dalje nije gotov. Opet se okomio na Kropa. — Alberte, kad bi sad zaista došao kući, šta bi radio? Krop je sada sit i stoga popustljiviji. — Koliko bi nas onda zapravo bilo u razredu? Računamo: od nas dvadeset sedmorica su mrtvi, četvorica ranjeni, jedan u ludnici. Dakle, okupilo bi se najviše nas dvanaest. — Trojica su potporučnici — primeti Miler. — Misliš li da će oni dozvoliti da se Kantorek na njih breca? Mi ne verujemo. —- Sta ti zapravo misliš, o trostrukoj radnji u Vilhelmu Telu? — odjednom se Krop priseti i zaurla od smeha. — Koji su ciljevi bili Getingenskog pesničkog saveza? — iznenada poče i Miler vrlo strogo da ispituje. — Koliko je dece imao Karlo Smeli? — mirno ja uzvratih. — Od vas, B o j m c i u, neće u životu ništa biti — otkreketa M i l e r . Kadu jc bila bitka kod /ume? — upita Krop.VamaminuKojincdoNlujc

m o i a l n a o /.biljuost,|.i

Krop, sednite, tri najvažnijeU

odmahnuh zadatke jc

I.ikurg

anali.

10

za

državi? vri kajućisvelu,

pila

MilorMi se

i

pri

tom

bajagi namoštadodah ja na

cviker.D a l i s e k a ž e : M i N e m c i b o j i m o s e l i o g a , i n a č e nikog na razmišljanje. — Koliko stanovnika ima Molbom? - - Miler za uzvrat uh v i kula ili: Nemci?

— Kako 11 mislite da opstanete u životu kada to ne znate? — ■ negodovanjem upitah Alberta. . Š t a se p o d i a z u m e v a p o d k o h e z i j o m ? tresnu sada on. i > d s v i h t i h t r i č a r i j a ne znamo sada baš mnogo. A nisu m i l u n i č e m n i koristile. Ali niko nas u školi nije naučio kako s e n a k i š i i v e l i u pali cigareta, kako se vatra loži od mokrog d i v i l a ili, da je najbolje u trbuh zabosti bajonet jer se t u n e z a g l a v i k a o među rebrima. Mdei Eamiiljeno primeti: -— Sta nam to vredi. Ipak ćemo minuti o p e l u K k a i n i j c la d i m i Lo a e . k l p i č c n o . Možda ćemo polagati van1 LATILI' I pile

i Nlj..........lllllllll i i'"

ii

bolji bili

.ludini

Ako nemaš

novaca,

tu tu moraš

h

a

'i i a

i a • i

•

i' a ,

ako i položiš,

šta onda?

I ' a . m a l e j e b o l j e , A l i , u p i k o s s v e m u , i p a k je koješta, I ' ■ ItO t i u I l v a l u l e v k o m Krop pogodi nale raspoloženje: — Kako može ozbiljno to da s h v a t i č o v e k k o j i je b i o o v d e , n a p o l j u A l i ipak moraš imati neki poziv ■— primeti Miler, kao da | e o n glavom Kantorek. A l b e r t čisti nokte nožem. Iznenađeni smo tim kicošenjem. A l i o n je samo zamišljen. Onda ostavlja nož i

objašnjava: — ti tome je baš stvar. Kac i Detering i Haje vratiće se svom pozivu, jer su ga i pre imali. I Himelštos. Mi nismo imali svoj poziv. Kako da se posle ovog ovde — on mahnu rukom prema frontu — naviknemo na neki poziv? •Covek bi morao biti irvas da bi mogao da živi sasvim sam u šumi — primetih ja, ali se odmah zastideh zbog te megalomanije. •Sta li će da bude s nama kad se vratimo? — upita Miler; čak i on je zbunjen. Krop sleže ramenima. — Ne znam. Prvo da ostanemo živi, a onda ćemo već videti. Zapravo svi smo bespomoćni. — A šta bismo mogli da radimo? — upitah ja. •Nemam ni za šta volje — umorno odgovori Krop. — Jednog dana ipak ćemo biti mrtvi, pa čemu to onda? Ja ne veruj em da ćemo se uopšte vratiti. •Kad o tome razmišljam, Alberte — zaustih ja posle nekog vremena i ispružih se na leđa — i kad čujem reč mir, a kad bi zaista tako i bilo, toliko me to smuti da onda zaželim da učinim nešto nezamišljivo. Nešto, znaš, zbog čega bi vredno bilo ovde u glibu ležati. Samo ne mogu ništa da smislim. Ono što smatram za moguće, to majanje s pozivom i studijama i platom i tako dalje — to mi se gadi, jer to je uvek postojalo i odvratno je. Ne nalazim ništa — ne nalazim ništa, Alberte. Sve mi se odjednom učini bezizlazno i očajno. Krop takođe o tome razmišlja. — Uopšte mučno će biti sa svima nama. Da li se oni kod kuće ponekad stvarno zabri-nu zbog toga? Dve godine pucanja i bacanja bombi — ne može se to kasnije kao čarapa svući. Složismo se da je kod svakog slično; ne samo kod nas ovde; svugde, kod svakog koji je u istom položaju, kod jednog više — kod drugog manje. To je zajednička sudbina naše generacije. Albert to izreče: — Rat nas je za sve pokvario. U pravu je. Mi nismo više omladina. Mi više ne želimo da osvajamo svet. B c ž i m o od samih sebe. Od svojih života. Imali smo osamnaest g o d i n a I počeli da volimo svet i život, I I n u i u i l i r . i i u i d a p u n i m o m i t o Prva granata pogodila je n . i i i , . M i . i , , , , , , , i v , , | , , , i m l n u l a , .stremljenja, napretka. M l V I . I n i - v i i i i | i i u i , u to, i m u r a l vcrujemo.

•je oživcla. Kanda je Himelštos alarmirao. Na Btlu kolotU su skoro uvi č e t n i n a r e d n i e i debeli.Kancelarija.'.iI III

kaska

debeli narednik. Čudno je da

njim

nle osvete žedan

Himelštos. Njegove čizme sijaju

silinu

D l g o s ....... s e N a r e d n i k Crknu: — Gde je Tjaden? Niko, naravno, ne zna. Himelštos besno seva na nas. — Sigurno i i . i te, samo nećete da kažete. Govorite. Narednik se osvrće i traži; Tjadena ni od korova. Poku-■ drugačije. — U roku od deset minuta Tjaden da se javi u kancelariji. I i tim se udalji, sa Himelštosom za petama. •Imam osećanje da će mi pri prvom kopanju rova Him e l š t o s na noge ispustiti kotur bodljikave žice — sluti Krop. •Mi ćemo od njega svašta još doživeti — nasmeja se Miler. S a d a je to naša ambicija: da jednom poštaru tresnemo svoje mišljenje. Odoh u baraku i obavestih Tjadena da se izgubi. Zatim promenismo mesto i smestimo se za kartanje. Jer, to umemo: da se kartamo, da psujemo i da ratujemo. Nije mnogo za naših dvadeset godina — suviše mnogo je za dvadeset godina. Posle pola časa Himelštos je opet kod nas. Niko se ne osvrće na njega. Pita za Tjadena. Mi sležemo ramenima. — Pa treba da ga tražite — ostaje on pri

svom. •Kako to: vi? — pita ga Krop. •Pa, vi ovde.

— Molio bih vas da nam ne govorite ti — odseče Krop kao potpukovnik. Himelštos kao da pade s neba. — A ko vam to kaže ti?

•Vi! •Ja? •Da. U njemu sve kuva. Ispod oka podozrivo gleda Kropa, jer nema pojma šta ovaj misli. Ipak, u ovom slučaju nije sasvim siguran pa nam izlazi u susret: — Zar ga niste našli? Krop leže u travu i upita ga: — Da li ste već bili ovde napolju? •Vas se to ništa ne tiče — odseče Himelštos. — Ja zahte-vam odgovor! •U redu — odgovori Krop i diže se. — Pogledajte časkom onamo gde stoje mali oblačići. To su protivavionski topovi. Tamo smo mi juče bili. Pet mrtvih, osam ranjenih. A pri tom je to bilo zapravo bezazleno. Kad prvi put i vi iziđete, momčad će, pre no što pogine, prvo pred vas stati, pete skupiti i kitnjasto upitati: — Molim za dozvolu da odstupim! Molim za dozvolu da otegnem papke! Baš smo čekali na ljude vašeg kova. Ponovo sede, a Himelštos nestade kao kometa. •Tri dana zatvora — naslućuje Kac. •Drugi put ću ja da otvorim usta — rekoh Albertu. No, svršeno je. Ali zato se uveče, pri prozivci, vrši saslušanje. U kancelariji sedi naš poručnik Bertink i proziva nas jednog za drugim. Moram i ja da se pojavim kao svedok, i objašnjavam zašto se Tjaden pobunio. Priča o noćničavosti napravi utisak. Dozvaše Himelštosa i ja ponovih svoj iskaz. — Je li to tačno? — upita Bertink Himelštosa. Ovaj se uvija, i najzad, kada Krop isto izjavi, mora da prizna. — A zašto niko nije to onda prijavio? — upita Bertink. Mi ćutimo; mora on i sam da zna kakvog smisla ima u v i > | .< i ž a l b a n a t a k v e sitnice. Da li uopšte postoje žalbe u " i ' i ' < ' u i " u v i d a i p r v o Ilimelštosu očita bukvicu, objasn i , m u i,,-, j. d n n u i da front nije kasarnski krug. A zatim, u i " ■ i ■ f t 1 1 oj i . . . . ! , n a r e d dođe Tjaden, kome Bertink održa pravu p i u v m t u pridiku i dade tri dana sobnog zatvora. A Krupu, n a m i g n u v š i , odredi jedan dan zatvora. N e i d e drukčije — reče mu sažaljivo. Mudar je to momak N u l u 1 1 zatvor je prijatan. Zatvorski lokal je raniji kokoši-rtjac; obojica mogu tu da primaju posete, a mi već umemo . ! . > n j i h da dođemo. Težak zatvor bio bi podrum. Ranije su n a . i z a drvo vezivali, ali sada je to zabranjeno. Ponekad, i p a k , postupaju s nama kao s ljudima. l ' o s l e jednog sata kako su Tjaden i Krop seli iza svoje ži-ć u n e r e š e t k e , krenusmo k njima. Tjaden nas kukurekanjem ĐOtdravi. A zatim smo do mraka igrali skata. D u b l j a , dabogme, Tjaden, oca mu mangupskog.1

i' i l polasku Kac me upita: — Sta misliš o guščijem pečenju? — Povoljno — izrazih svoje mišljenje. Popentrasmo se na jednu municijsku karu. Vožnja nas ■ i a i e dve cigarete. Kac je tačno upamtio ono mesto. Staja pilpada štabu jednog puka. Reših se da donesem gusku i i'* * n u l i uputstva. Staja je iza zida, zatvorena samo klinom. 1 " podmeće šake, ja se nogom odupreh o njih i uspužem preko zida. Za to vreme Kac će da čuva stražu. s t a j a o sam nekoliko trenutaka da mi se oči priviknu na i . . i ( i n d a raspoznadoh staju. Tiho se prikradem, napipam klin. Izvučem ga i otvorim vrata. ii i poznajem dve bele mrlje. Dve guske, to je loše: ščepam i i Itdnu, druga će da gače. Dakle: obe — ako sam brz, uapeeu . l e đ n i m s k o k o m priskočih. Jednu odmah uhvatih, a trenutak kasnije i drugu. Kao mahnit udaram im glave o zid. Ali kanda nemam dovoljno snage. Beštije gaču i nogama i krilima udaraju. Borim se ogorčeno, ali, sto mu gromova, koliku snagu ima takva guska! Cimaju da sve posrćem. U mraku su odvratna ta dva bela strašila, moje ruke dobile su krila, skoro me strah da ću poleteti u nebo, kao da su mi dva balona za šape privezana. Već se i larma diže. Jedan vrat je uhvatio vazduh i zvrči kao budilnik. Pre no što se ja snađoh, nešto

dotapka spolja, ja dobih udarac, ležim na zemlji i čujem besno rezanje. Pas. Pogledam u stranu, a on već da me ščepa za šiju. Smesta se smirih i pre svega uvukoh bradu u jaku. To je doga. Nakon jedne večnosti povuče ona glavu i sede pored mene. Ali čim pokušam da se pokrenem, ona zareži. Razmišljam. Jedino što mogu da učinim, to je da se dohvatim svog malog pištolja. Odavde svakako moram otići pre no što ljudi dođu. Pomičem ruku po jedan santimetar. Imam osećanje da to satima traje. Stalno po jedan lagan pokret i opasno rezanje, pa mirovanje i ponovan pokušaj. Kad mi se ruka dočepala revolvera, ona poče da drhti. Pritisnem je na zemlju, i načisto sam: podići pištolj i opaliti pre no što bi me doga zgrabila, pa strugnuti. Polako udišem i smirujem se. Onda zadržim vazduh, trgnem u vis pištolj, prasnu, doga cvileći odskoči u stranu, ja se dohvatam stajskih vrata i preturam preko jedne od umaklih gusaka. U trku je brže bolje dohvatim i jednim zamahom bacim preko zida, pa se i sam uspužem. Nisam se još prebacio a i doga je već sebi došla i za mnom skočila. Brzo se skotrljah. Deset koraka ispred mene stoji Kac sa guskom u ruci. Cim me ugleda, u trk se dadosmo. Najzad možemo da predahnemo. Guska je mrtva. Kac je to začas svršio. Odmah ćemo da je pečemo, da niko ne bi ništa primetio. Donesoh lonac i drva iz barake, zavukosmo se u jednu malu, napuštenu šupu, zgodnu za tu svrhu. Jedino p r o z o r e « ' d o b r o z a . - d r e i n o . Tu j e i nekakav štednjak, gvozdena p l o č u m i c i g l a m a P o t p a l i m o vatru. i č u p « g u s k u i p r i p r e m a j e . Perje pažljivo sklanjamo u 1 1 m u rjn...... i v i i m o da napravimo dva mala jastučeta s natpl " i n . S p a v a j b l a g o pri uraganskoj vatri! t o p , u - , u.i p a l j b a s fronta bumbara oko našeg pribežišta. i n n i ' n i i licima treperi blag odsjaj. Senke poigravaju na i i u P o n e k a d potmulo tresne, onda šupa zadrhti. Avionske b o m b e u j e d a n mah čujemo prigušene krike. Mora da je l u k a b a r a k a pogođena. A v i o n i zuje; štektanje mitraljeza jasno se čuje. Ali od n a s n e prodire napolje svetlost koja bi se mogla videti. S e d i m o tako jedan spram drugog, Kac i ja, dva vojnika u otrcanim koporanima, i usred noći pečemo gusku. Mnogo n e govorimo, ali smo puni pažnje, nežnije no što ja mogu da z a m i s l i m među ljubavnicima. Mi smo dva čoveka, dve sić u š n e iskre života. Napolju je noć i krug smrti. Mi sedimo n a njegovoj ivici, ugroženi, po našim rukama curi mast, srcim a smo bliski jedan drugom, a ovaj trenutak je kao i ova prostorija: obasjani blagom vatrom, svetlosti i senke osećan j a l e l u j a j u se. Sta on o meni zna — šta ja o njemu znam; u m i j e n e bi nijedna naša misao slična bila — sada sedimo p r e d guskom i osećamo svoj život i jedan drugom tako smo b l i s k i d a ne moramo o tom da govorimo. Dugo traje dok se guska ispeče iako je mlada i masna, '/.alo s e smenjujemo. Jedan je preliva a drugi dotle spava. Divan se miris postepeno širi. f u m o v i spolja slivaju se u jedan val, u jedan san, koji, m e đ u t i m , nije lišen sećanja. Vidim u polutami kako Kac diže i s p u š t a kašiku — ja volim njega, njegova ramena, nje gov i ' o š k a s t , povijen stas — i ujedno vidim iza njega šume, e z d e , a jedan dobar glas kazuje reči koje me smiruju, ■ ■ u n e , v o j n i k a , koji, sa svojim čizmama i opasačem i torbom, m n l e n p o d visokim nebom, korača putem što se pred njim pruža, koji brzo zaboravlja i samo retko kad je još tužan, koji neprekidno korača pod velikim, noćnim nebom. Mali vojnik i jedan dobar glas — a kad bi ga milovali, možda on više ne bi mogao to da razume, taj vojnik s velikim čizmama i zatrpanim srcem, koji maršuje jer čizme nosi, i koji je zaboravio sve sem maršovanja. Zar na horizontu nije cveće i neki predeo, tako tih da bi hteo da zaplače, on, vojnik? Zar tamo ne stoje slike koje on nije izgubio, i koje ga zbunjuju, ali za njega su ipak prošlost? Zar ne stoje tamo njegovih dvadeset godina? Je li moje lice vlažno, i gde se ja nalazim? Kac stoji preda mnom, njegova ogromna, sagnuta senka pokriva me kao zavičaj. Govori tiho, smeška se i vatri se vraća. A onda veli: — Gotovo je. — Da, Kac. Stresem se. U sredini prostorije blista smeđe pečenje. Vadimo naše viljuške na preklop i peroreze, i svaki seče jedan batak. Uz to jedemo tain koji u sok umačemo. Jedemo polako, s punom nasladom. •Prija li, Kac?HI

•Prija! A tebi? •Prija, Kac. Braća smo i jedan drugom doturamo najbolje komade. Potom ja palim cigaretu i Kac cigaru. Preostalo je još mnogo. •Kako bi bilo, Kac, kad bismo Kropu i Tjadenu odneli po jedan komad? •U redu — veli on. Odsečemo po jednu porciju i brižljivo je umotavamo u novine. Hteli smo, zapravo, da ostatak odnesemo u našu baraku, ali se Kac nasmeja i reče samo: — Tjaden. Uviđam da moramo sve poneti. I tako se uputimo prema kokošinjcu, da bismo onu dvojicu probudili. Pre toga smo još uklonili perje. Krop i Tjaden drže da smo fatamorgana. A onda počeše da škripe njihove vilice. Tjaden obema rukama drži na ustima jedno krilo, kao u s n u harmoniku. Loče mast iz lonca i m l j a c k a : Ovo vam nikada noću zaboraviti. V r a ć a m o n v u n a š u b a r a k u N a d n a m a je opet visoko nebo > a d a m a i praskozorjem, i p o d n j i m a koračam ja, vojnik • velikim č i z m a m a i p u n i m s t o m a k o m , mali vojnik u prasko•oi pi a l i | ..........d m e n e k o r a č a , s a g n u t i ćoškast, Kac, mojM I

dl ugar. Obi isi barake u praskozorju bliže nam se

kao taman,

dobar san.

Zucka se o nekoj ofanzivi. Odlazimo na front dva dana ranije no inače. Usput prolazimo pored jedne razrušene škole. Na njenoj dužoj strani stoji dvostruki zid naslaganih kovčega, sasvim novih, svetlih, nepoliranih. Još mirišu na smolu i bor i šumu. Ima ih najmanje sto. — Baš su se dobro pobrinuli za ofanzivu — veli Miler začuđeno. •Ovi su za nas — mumla Detering. •Ne bulazni — obrecnu se Kac na njega. — Budi srećan ako još dobiješ sanduk — kliberi se Tjaden; — tebi će samo šatorsko krilo odmeriti za tvoju figuru kao iz streljačke šatre. Videćeš! I drugi prave šale, neumesne; a šta bi drugo i radili. Kovčezi su zaista za nas. U takvim stvarima organizacija je savršena. Tamo napred svuda ključa. Prve noći pokušasmo da se orijentišemo. Prilično je tiho te možemo da čujemo kako se iza protivničkog fronta transporti kotrljaju besprekidno, do samog praskozorja. Kac veli da se oni natrag ne kotrljaju, već samo dovoze trupe, municiju, topove. Engleska artiljerija je pojačana, odmah to i čujemo. Desno od farme ima bar četiri baterije više od 20,5 a iza jablanovog panja ukopani su minobacači. Osim toga priđošao je izvestan broj onih malih francuskih beštija s paljenjem pri udaru. U mučnom smo raspoloženju. Posle dva časa kako smo se zavukli u zaklone poče naša artiljerija da nas u rovu bije. To je već treći put za četiri nedelje. Da su to samo greške u gađanju, niko ne bi ništa rekao, ali uzrok je u tome što su cevi suviše izlizane; pucnji su često tako nesigurni da se zrna rasturaju čak do našeg odseka. Te noći smo usled toga imali dva ranjenika.♦

" " d j e kave/ u kom r.v n e r v o z n o m o r a č e k a t i na ono što ć e • • • d e s i l i L e ž i m o p o d m r e ž o m n e p r i j a t e l j s k i h granata i ž i v i m o u n a j i r c g 1 1 u t o s l ■ o d n c i z v c s n o s t i . N a d n a m a lebdi slu-c a j n o s t . K a d d n l e d o l a z i , m o g u d a s e s k u p i m , i to je sve. Oda će udariti, to ne mogu tačno znati, niti mogu na to uplivisati. Ta slučajnost čini nas ravnodušnim. Pre nekoliko meseci sedeo sam u jednom zaklonu i igrao skat; posle nekog vremena ustao sam i izišao da posetim poznanike u drugom zaklonu. Kad sam se vratio, nije bilo ni traga od prvog zaklona, jedno teško zrno u prah ga je smrvilo. Vratio sam se u drugi i stigao baš na1

vreme da bih pomogao u otkopavanju — u međuvremenu bio je zatrpan. Podjednako slučajno mogu i da pogođen budem i da u životu ostanem. U zaklonu sigurnom od bombi mogu da budem zgnječen, a na otvorenom polju mogu nepovređen da izdržim deset časova uraganske vatre. Svaki vojnik ostaje živ zahval j u j u ć i samo hiljadama slučajnosti. I svaki vojnik veruje i uzda se u slučajnost.

•Moramo da pazimo na svoj hleb. Pacovi su se silno namno-žili u poslednje vreme, otkad rovovi nisu više u potpunom redu. Detering tvrdi da je to siguran predznak za gužvu. Ovdašnji pacovi su naročito odvratni jer su vrlo veliki. To je ona vrsta koju nazivaju lešinarima. Imaju gnusna, opaka, gola lica, i čoveku može da se smuči kad vidi njihove duge, gole repove. Izgleda da su vrlo gladni. Skoro svima su požderali hleb. Krop ga drži pod glavom, čvrsto zamotan u šatorsko krilo,

ali ne može da spava jer mu preko lica prelaze da bi se dočepali hleba. Detering je hteo da bude lukav; za tavanicu je pričvrstio tanku žicu i o nju obesio bošču s hlebom. Kada je noću pripalio džepnu lampu, video je kako se žica klati a na bošči jaše jedan gojazan pacov. Najzad smo tome učinili kraj. Brižljivo smo iz hleba isekli komadiće koje su pacovi nagrizli; nipošto nismo smeli da bacimo hleb, jer sutra ne bismo imali šta da jedemo. Isečene kriške složili smo u sredini na pod. Svaki je izvadio svoj ašov i postavio se u udarnu pripravnost. Detering, Krop i Kac držali su spremne džepne lampe. Posle nekoliko minuta čuli smo prvo srkutanje i trzanje. Ono se pojačavalo, bilo je već mnogo malih nogu. U to bles-nuše džepne lampe i svi udarismo po crnoj gomili koja se s cikom raspršta. Uspeh je bio zadovoljavajući. Zatim smo preko ivice rova izbacili delove pacova, pa ponovo zaseli u busiju. Još nekoliko puta uspeo je naš udar. A onda su životinje primetile nešto ili namirisale krv. Nisu više dolazile. Ali sle-dećeg jutra ipak nije bilo mrva na podu. Na susednom odseku napali su dve velike mačke i jednog psa, namrtvo ih izujedali i izgrizli.

Sutradan sledovali smo ajdamskog sira. Svaki je dobio skoro četvrtinu jedne lopte. To je dobro jer ajdamer prija, ali i loše, jer za nas su te debele crvene lopte uvek bile znak za krkljanac. Naša se slutnja pojačala kad nam izdeliše još i rakije. Popili smo je, doduše, ali nam pri tom nije bilo lako pri duši. Preko dana smo se takmičili u gađanju na pacove i tumarali naokolo. Zalihe kuršuma i bombi povećane su. Bajonete smo sami pregledali. Bilo ih je, naime, takvih koji su na tupoj strani nazupčani kao testera. Kada bi oni ispreka uhvatili nekog s time, tome nema spasa. Na susednom odseku, odbivši neprijatelja, n a i . š l i smo n a naše vojnike kojima su t i m zupčastim bajonolima odsečeni nosevi i iskopane oči, a tatin) u , I M I n o s l i p u n j e m p đ u t m o m i tako U g u š e n i . Nekoliko r e g r u t a i m a l i s u t a k v e bajonete; te smo uklonili i d i n o lm n a b a v i l i I ' i i im u I jr, z a p r a v o , i z d u b i o o d s v o g z n a č a j a . Sada je ponek a d m o d a d a s r n a j u r i š i d e s a m o s b o m b a m a i a š o v o m . Na-. . . I K I I a š o v j e l a k š e i raznovrsnije oružje, može ga vojnik n e s a m o p o d b r a d u z a b i t i , v e ć , i n a r o č i t o , n j i m e u d a r i t i , jer t i udari imaju veću silinu, osobito kad p o g o d e koso između ramena i vrata, tada mogu lako da rascepe do grudi. Bajo-n e t , međutim, pri probadanju često se zaglavi, i onda vojnik, d a bi ga oslobodio, mora prvo da onog drugog snažno udari n o g o m u trbuh, a dotle i sam lako n e š t o zaradi. Sem toga, ponekad se pri tome bajonet i zalomi. Noćas je pušten gas. Očekujemo napad, i ležimo pripravni, s maskom, spremni da je zderemo čim se prva senka pojavi. Zora rudi a ništa se nije dogodilo, samo nam živce neprekidno kida to kotrljanje preko, vozovi, vozovi,JOŠ

kamioni — šta li se tamo koncentriše? Naša artiljerija stalno gađa preko, ali ono ne prestaje, nikako ne prestaje. Naša lica su umorna i gledamo jedan mimo drugog. — Ovo će biti kao na Somi, gde smo zatim sedam dana bom-bardovani — natmureno veli Kac. Otkako smo ovde, on više nikako nije za šalu raspoložen. A to je loše, jer Kac je stari frontovski pacov, ima njuh. Samo se Tjaden raduje dobrim porcijama i rumu; on je čak toga mišljenja da ćemo se u miru i vratiti, da se neće ništa desiti. Skoro i izgleda tako. Prolaze dani jedan za drugim. Noć je. Sedim u rupi na objavnici. Iznad mene dižu se i spuštaju rakete i svetlosni padobrani. Oprezan sam, napregnut, srce mi lupa. Stalno spuštam pogled na sat sa svetlećim cifarni-kom. Kazaljka kao da se ne miče. San mi sklapa oči, mrdam prstima u čizmama da bih ostao budan. Ništa se ne dešava do moje smene — samo ono neprekidno kotrljanje tamo9« 91

preko. Mi se polagano smirujemo i stalno igramo skata i ramšla. Možda ćemo imati sreće. Danju je nebo puno balona. Govori se da će ovi preko pri napadu upotrebiti tenkove i padobrance. Ali to nas zanima manje od onog što se priča o novim bacačima plamena.

Probudismo se usred noći. Zemlja tutnji. Teška paljba nad nama. Zabijamo se u budžake. Umemo da razlikujemo zrna svih kalibara. Svaki se maša svojih stvari i svakog časa ponovo se uvera-va da li su ovde. Zaklon se trese, noć je sama rika i sevanje. Mi se pri trenutnoj svetlosti pogledamo i glavom drmamo, bledih lica i stegnutih usana. Svaki oseća kako teške granate ruše grudobran, razrivaju nagib i kidaju gornje betonske trupce. Raspoznajemo pot-muliji, bešnji udar, sličan udarcu šapom zveri koja frče, kad granata u rov pogodi. Nekoliko regruta ujutru su već zeleni i bljuju. Još su sasvim neiskusni. Odvratno siva svetlost prljavo sipi u potkop i sad je sevanje pogodaka bleđe. Jutro je. Sada se eksplozije mina me-šaju s atriljerijskom paljbom. Taj potres je besomučniji od svih što postoje. Gde se te mine stušte, tu je masovni grob. Smene izlaze, osmatrači se teturaju i upadaju, prljavštinom zasuti, drhteći. Jedan se čutke spusti u budžak i jede, a drugi, neki dopunski rezervist, jeca; dvaput je, usled vazdušnog pritiska od eksplozije, odleteo preko grudobrana, a dobio je samo živčani slom. Regruti ga gledaju. To brzo zarazi, moramo paziti, mnoge usne već počinju da drhte. Dobro je što se razdanjuje; možda će pre podne biti napad. Paljba ne slabi. Biju i pozadi nas. Dokle god oko dopire, svuda šikljaju vodoskoci đubreta i gvožđa. Zahvaćen je vrlo širok pojas. Napad nije izvršen, ali paljba traje. Polako gluvimo. Jedva da neko još govori. A i ne možemo da se razumemo. Naš rov je skoro nestao. Na mnogim mestima visok je samo još pola metra, izrešetan je, pun rupa, levkova i brda zemlje. Baš pred našim potkopom rasprsla se jedna granata. Smesta se smračilo. Zatrpani smo i moramo da se iskopamo, l'osle jednog časa ulaz je opet slobodan, i sada smo malo pribraniji jer smo radili. Naš komandir dopuzi u rov i javi nam da dva skloništa više ne postoje. Regruti se umiriše videvši ga. Veli da će večeras pokušati da nam donesu hranu. To zvuči utešno. Niko sem Tjadena nije mislio na to. Sada će opet da nam se primakne neko iz pozadine; ne može biti gadno kad nameravaju da nam donesu hranu, misle regruti. Nećemo da ih razuveravamo; znamo da je hrana važna kao i municija i da je samo stoga moraju doturiti. Ali prvi nisu uspeli. Pošla je i druga grupa. I ona se vratila. Najzad se Kac umešao, ali čak i on je došao neobavljena posla. Niko ne može da prođe; nema tog psećeg repa koji bi bio dovoljno tanak za ovu paljbu. Stegnemo kaiše i triput duže žvaćemo svaki zalogaj. Ali to ipak nije dovoljno, creva nam vraški krče. Ostavljam jedan okrajak; sredinu sam pojeo, a koricu stavio u ranac pa je pomalo grickam.

*

Noć je nepodnošljiva. Ne možemo da spavamo, bunovni buljimo pred sebe. Tjaden žali što smo naše nagrizene komadiće hleba straćili. Mogli smo ih mirne duše sačuvati. Sad bi ih svaki jeo. I voda nam nedostaje, ali ne u tolikoj meri. Pred zoru, dok je još mračno, nastade uzbuna. Jato pacova u begu nagrnu kroz ulaz i jurnu gore, uza zidove. Džepne lampe osvetliše gužvu. Svi viču i psuju i po njima udaraju, [zli se bes i očajanje mnogih časova. Lica izobličena, ruke udaraju, životinje ciče, teško nam je da prestanemo, skoro da jedan na drugog navalimo. To nas je iscrpio. Legosmo i opet čekamo. Čudo da u našem zaklonu još nema gubitaka. On je jedan od malobrojnih dubokih potkopa koji još postoje. Jedan podoficir upade k nama; nosi jedan hleb. Trojica su ipak uspela da se noću provuku i donesu nešto hrane. Pričaju da vatra nesmanjenom žestinom dopire do artiljerijskih položaja, i da je zagonetno otkuda onima preko toliko topova. Moramo čekati i čekati. U podne se desilo ono što sam i očekivao. Jedan od regruta dobio je napad. Odavno sam ga već posmatrao kako miče zubima i steže i sklapa pesnice. Dobro su nam poznate te izbuljene, usplahirene oči. U posled-njim časovima samo se na izgled smirio. Skljokao se u sebe kao crvotočno drvo. Sada ustade, neupadljivo puzi kroz prostoriju, na trenutak zastane, pa onda sunu ka izlazu. Ja se obrnuh i upitah ga: — Kud si krenuo? •Odmah ću se vratiti — reče on i htede da prođe. •Pričekaj, vatra već popušta. On oslušnu, oko mu se na trenutak razbistri, a zatim se povrati mutan sjaj kao u pobesnela psa; ćuti i gura me. — Jedan trenutak, druže — viknuh. Kac obrati pažnju pa ga ščepa baš kad me regrut odgurnu, i mi ga čvrsto stegosmo. Smesta poče da besni: — Pustite me, pustite me napolje, hoću da iziđem odavde! Ništa ne sluša, udara oko sebe, usta mu mokra, kuljaju reči upola progutane i besmislene. To je nastup straha od zaklona; on ima osećanje da će se ovde ugušiti, i oseća samo jedan nagon: da iziđe odavde. Kad bi ga pustili da ode, odjurio bi nekud ne zaklanjajući se. Nije on prvi. Pošto je jako unezveren i već koluta očima, ništa drugo ne pomaže — moramo ga izmlatiti da bi se urazumio. Brzo i bez milosti to i učinismo, i postigosmo da zasad opet mirno sedi. Ostali su pri toj raboti pobledeli; ima nade da će ih to zaplašiti. Previše je ova kanonada za jadne derane; oni su iz regrutskog depoa odmah upali u krkljanac od koga bi tak i stariji čovek mogao da osedi. l'osle ovog događaja zagušljivi vazduh još teže nam pada n a živce. Sedimo kao u svom grobu i čekamo samo na to dt budemo zatrpani. Odjednom strahovito zaurla i sevnu, zaklon na svim sastavima popušta pod jednim pogotkom, na sreću lakim, kome su odolele betonske talpe. Metalno i jezivo zveči, zidovi se ljuljaju, a puške, šlemovi, zemlja, blato i prašina lete. Sum-porast dim prodire unutra. Kad ne bismo sedeli u čvrstom zaklonu, već u jednom od onih lakih kakve od skora grade, nijedan ne bi sad bio živ. Ali dejstvo je i ovako dosta strašno. Regrut od malopre i opet besni, a druga dvojica priključiše mu se. Jedan strug-nu i beži. Muku mučimo s drugom dvojicom. Ja jurim za bcguncem i razmišljam da li da mu pucam u noge — u to fijuknu, ja se bacih na zemlju, a kad se digoh, zid od rova bio je popločan vrelim špliterima, komađem mesa i delovima uniforme. Otpuzih nazad. Onaj prvi kanda je zaista poludeo. Kad ga pustimo, kao jarac udara glavom u zid. Moraćemo noćas pokušati da ga prebacimo u pozadinu. Privremeno ga vezasmo tako da bismo pri napadu mogli smesta da ga odvežemo. Kac predlaže da igramo skata — šta bismo drugo i radili, možda će nam onda lakše biti. Ali od toga ne bi ništa — oaluSkujemo svaki bliži pogodak, bunimo se u brojanju štih o v a ili ne odgovaramo na boju. Moramo to da napustimo. Sedimo kao u kakvom golemom kazanu, u kome tutnji, po kome sa svih strana udaraju.

Još jedna noć. Već smo otupeli od napregnutosti. Ubitačna j e ta napregnutost, kao iskrzan nož struže nam po kičmi. N o g o nas više ne slušaju, ruke drhte, telo je tanka koža preko mučno savladanog ludila, preko beskrajne rike koja OVOga Bata neobuzdano izbi. Mi više nemamo ni meso ni mi-i < < , n e smemo jedan drugog da pogledamo iz straha od nečeg što se ne da predvideti. Stiskamo usne — proći će — proći će — možda ćemo se izvući.

*Odjednom prestade blisko bombardovanje. Paljba traje i dalje, ali je nazad prenesena, naš rov je slobodan. Dohvatis-mo bombe, bacismo ih ispred zaklona, pa iskočismo. Kanonada je prestala, ali iza nas je baražna vatra. Napad je tu. Niko ne bi verovao da u ovoj razrivenoj pustinji još ima ljudi; ali sada se na sve strane šlemovi pomaljaju iz rovova, a na pedeset metara od nas već je mitraljez postavljen i odmah je počeo da štekće. Žičane prepreke su iskidane. Ipak još malo zadržavaju. Vidimo napadače gde dolaze. Naša artiljerija bije. Mitraljezi štekću, puške prašte. Oni se ispreka probijaju. Haje i Krop počeše s bombama. Bacaju što brže mogu; dodaju im već odvrnute. Haje baca na šezdeset metara, Krop na pedeset, to je isprobano i važno. Oni ispreka ne mogu u trku nešto da urade mnogo ranije, sve dok se ne približe na trideset metara. Raspoznajemo izobličena lica, pljosnate šlemove, to su Francuzi. Dopreše do ostataka žicanih prepreka i već imaju vidnih gubitaka. Ceo jedan red oboren je mitraljezom pored nas; ali kod nas nastade smetnja u punjenju i oni nam se približuju. Jedan od njih se na jednog ježa survao, visoko uzdignutog lica. Telo se srozalo, a ruke vise u žici kao da bi da se moli. A onda trup sasvim spađe, i u žicama ostadoše viseći samo još šake s patrljcima ruku. U jednom trenutku, pri našem povratku, preda mnom se tri lica digoše sa zemlje. Ispod jednog šlema zagasita šiljasta bradica i dva oka čvrsto uprta u mene. Podigoh ruku, ali ne mogu da gađam u ta dva neobična oka; u jednom ludom trenutku oko mene besomučna bitka kao cirkus i ta dva oka koja su jedino nepokretna, a onda se prema meni podiže glava, jedna ruka, jedan pokret, i moja garanata odlete onamo, na njega. Odjurismo nazad, gurnusmo u rov ježeve, a iza sebe spus-tismo odvrnute bombe da nam obezbede povlačenje pod vatrom. Sa položaja iza nas biju mitraljezi. Pretvorili smo se u opasne životinje. Mi se ne borimo, branimo se od uništenja. Ne bacamo bombe na ljude, šta znamo o tome u tom trenutku, odande za nama juri smrt, sa rukama i pod šlemovima, prvi put posle tri dana možemo da joj u lice pogledamo, prvi put posle tri dana možemo da joj se odupremo, besomučno smo razjareni, ne ležimo više na gubilištu u nemoćnom iščekivanju, možemo da razaramo i ubijamo da bismo s e b e spasli, da bismo se spasli i osvetili. ( " ' i i f n n i K i i z a svakog ugla, iza svakih žicanih nogara, i pre no što ćemo strugnuti bacamo svežnje eksploziva pred noge onim« koji dolaze. Prasak bombi snažno potresa naše ruke, n a š e n o g e , jurimo zgrbljeni kao mačke, preplavljeni ovim tnln.som koji nas nosi, koji nas čini surovim, razbojnicima, ubieama, po meni i đavolima, koji našu snagu razmnožava u strah i bes i životnu žeđ, koju nam spasenje traži i izbori. Kad bi tvoj otac došao s onima ispreka, ti ne bi oklevao d a i n j e m u zavitlaš bombu u grudi. Prednji rovovi su napušteni. Jesu li to rovovi? Izreše-l. a n i su, uništeni — to su samo pojedini delovi rova, saobra-e a j n i e a m a povezane rupe, gnezda levkova, ništa više. Ali gubici onih ispreka gomilaju se. Nisu računali s tolikim otporom.

Podne je. Sunce žestoko žeže, znoj nam štipa oči, brišemo ga rukavom, ponekad bude tu i krvi. Pomolio se prvi nešto bolje očuvan rov. Posednut je pripremljen za protivnapad; on nas prihvata. Naša artiljerija otpoče snažno i prepreci napad. Linije iza nas zastadoše. Ne mogu napred. Napad je razbijen našom artiljerijom. Mi iščekujemo. Paljba se pomeri dalje na sto metara, i mi ponovo krećemo napred. Jednom kaplaru do mene otkinuta glava. Potrča još nekoliko koraka, a krv iz njegova vrata šiklja kao vodoskok. Nije došlo sasvim do borbe prsa u prsa, oni su morali da se povuku. Stigosmo do ostataka našeg rova i

odosmo dalje. O, ti zaokreti. Dospeli smo do zaštitnog prihvatnog položaja, rado bismo se kroz njega provukli i izgubili — a moramo da se okrenemo i vratimo u strahu. Da nismo u tom trenutku automati, legli bismo iznureni i bezvoljni. Ali nas opet napred povuče, bezvoljne, a ipak luđački divlje i pobesnele — hoćemo da ubijamo jer oni tamo sada su naši smrtni neprijatelji, njihove puške i bombe uperene su u nas, ako mi njih ne uništimo, oni će nas uništiti. Mrka zemlja, iskidana, ispucana, mrka zemlja, masleno blistava pod sunčanim zracima, ona je pozadina tupog automatizma, a naše dahtanje je zvrjanje opruge, usne su nam suve, glava buči gore no posle probančene noći — tako posr-ćemo idući napred, a u našu prorešetanu, izbušenu dušu urezuje se bolna upečatljiva slika mrke zemlje s maslenim suncem i trzavim i mrtvim vojnicima, koji tu leže kao da mora tako biti, koji nas hvataju za noge i viču dok mi preko njih preskačemo. Izgubili smo svako uzajamno osećanje, jedva se još poznajemo kad slika drugoga dospe u naš unezveren pogled. Mi smo bezosećajni mrtvaci, koji pomoću neke veštine, neke opasne mađije, još mogu da jure i ubijaju. Jedan mlad Francuz zaostao, mi ga stigosmo, on podiže ruke, u jednoj još drži revolver — ne znamo hoće li da puca ili da se preda — jedan udarac ašovom rascepi mu lice. Drugi, videvši to, pokuša da pobegne, bajonet se zari u njegova leđa. On poskoči, pa raširenih ruku, vičući razjapljenih usta i posrćući, ide, a bajonet u njegovim leđima klati se. Treći odbaci pušku i šćućuri se na zemlji pokrivši rukama Odi On "ii.!< . nekolikim drugim zarobljenicima da iznosiI uiljcndic

Dujed.......... i u gonjenju dospesmo do neprijateljskog poIoImJu

toliko »no .. pnmukli protivniku koji uzmiče da skoro ■■jadno » " j u .........itigosmo. Usled toga imamo malo gubitaka. ledi......iltialjez štekće, ali mi ga smirismo jednom bombom. Ipiik »u o v i h nekoliko trenutaka dovoljni za pet trbušnih pogodaka kod naših. Kac kundakom zdrobi u kašu lice jed-o o i o milraljescu koji je ostao čitav. Ostale pobismo pre no Ito lu Izvadili svoje bombe. A onda žedno polokasmo vodu za i . 1 ihludi vanje. . ' v o d a krčkaju klešte za žicu, treskaju daske po prepreka m a , upadamo kroz uske prilaze u rovove. Haje zabi jednom Ogromnom Francuzu ašov pod grlo i baci prvu bombu; pri-i < goamo na nekoliko trenutaka iza jednog grudobrana; pravi d«o r o v a pred nama prazan je. Sledeći hitac zviznu ukoso preko ugla i otvori nam prolaz; u prolasku nabijeni meci l e t e u zaklone, zemlja se pomera, oko nas trešti, puši se, J e č i , posrćemo preko ljigavih komada mesa, preko mekih tela, ja padam u rasporen trbuh preko koga leži nova, čista iflciraka kapa. liorba zastade. Prekinut je dodir s neprijateljem. Pošto se i v d e ne možemo dugo zadržati, treba da se vratimo, pod , u u l j e m naše artiljerije, na svoj položaj. Cim smo to saznali, u najvećoj žurbi stuštismo se u najbliže zaklone, da bismo, prt no što kidnemo, zgrabili konzerve koje nam pod ruku lođu, prvenstveno kutije sa Corned-beefom i maslacom. Dobro smo se vratili. Zasad više neće biti napada ispreka. I niže od jednog časa ležimo, dahćemo i odmaramo se, pre n o što iko progovori. Tako smo sasvim isceđeni da i pored n a ' , . - j a k e gladi ne mislimo na konzerve. Tek postupno opet p o s t a j e m o nešto nalik na ljude. Corned-beef ispreka čuven je na ćelom frontu. Ponekad je on čak i glavni razlog za iznenadan napad s naše strane, jer je naša ishrana uglavnom loša; stalno smo gladni. Dograbili smo ukupno pet kutija. Oni preko bogme su snab-deveni, to je prava raskoš prema nama gladnicama s našim pekmezom od repe; tamo meso na sve strane leži, samo da čovek ruku pruži. Haje je zgrabio još i jedan tanak francuski hleb i zadenuo ga za opasač, kao ašov. Na jednom kraju malko je krvav, ali to se da odseći. Sreća je što sada imamo dobrog jela; još će nam biti potrebna snaga. Sitost je isto tako važna kao i dobar zaklon; zato smo tako pohlepni za hranu, jer ona može da nam spase život. Tjaden je zaplenio i dve čuturice konjaka. One prelaze iz ruke u ruku.

*Nastaje blagodat večeri. Noć pada, magla se diže iz lev-kova. Izgleda kao da su rupe pune sablasnih tajni. Bela para bojažljivo mili naokolo, pre no što se usudi da klizne preko ivice. Potom se duge trake vuku od levka do levka. Sveže je. Ja sam na straži i zurim u tamu. Mučno mi je pri duši, kao uvek posle napada, i zato mi teško pada da budem sam sa svojim mislima. Nisu to prave misli; to su uspomene, one me spopadaju sada u mojoj slabosti i stvaraju naročito raspoloženje. Dižu se svetlosni padobrani — ja vidim jednu sliku, jedno letnje veče. Stojim u zasvođenom hodniku naše katedrale i posmatram žbunje ruža koje cvetaju u sredini malog manastirskog vrta u kom se sahranjuju kanonici. Naokolo su kameni kipovi molišta. Nikoga nema — duboka tišina obuzima ovaj rascvetali vrtić, sunce leži toplo na debelom sivom kamenu, ja položim ruku na njega i osećam toplinu. Iznad desnog ugla krova od škriljca zeleni toranj katedrale stremi u meko večernje plavetnilo koje zamire. Između obasjanih malih stubova hodnika sveza tama koje ima samo u hramo v i m . i , i | n l u s t o j i m i m i s l i m kako ću sa dvadeset godina upoznati uzbudljive č i n i k o j i m a žene privlače. Sliku i < . ; i | . . n i | i v o b l i s k a , potresa me dok se ne raspline pod l i l i k o m i đ r đ e č i s v e t l o s n e kugle. I I d a m s a d a s v o j u pušku i nameštam je. Cev je vlažna, Bvnto |f t obuhvatam šakom i vlagu otirem prstima. U v i d i i z a našeg grada, pored potoka, uzdiže se drvored s l a r i l i t o p o l a . Vide se izdaleka; mada stoje samo s jedne stran e , z o v u s e aleja topola. Mi smo ih voleli, neobjašnjivo su n a s privlačile, čitave dane provodili smo pored njih i slušali njihovo tiho šaputanje. Sedeli smo pod njima na obali po t o k a , nogu spuštenih u bistre i žurne talase. Cist miris vode 1 melodija vetra u topolama vladali su našom maštom. Jako s m o i h voleli i od slike tih dana srce mi i sad lupa. Čudnovato je da sve navrele uspomene imaju dve osobine, i K r k s u pune tišine — to je najvažnije u njima, i tako deluju r a k i onda kad zapravo nisu u tolikoj meri takve bile. One s u bezglasne pojave, obraćaju mi se pogledima i pokretima b e z reči, nemo — njihov muk potresa me i prinudava da o p i p a m s v o j rukav i pušku da se ne bih izgubio u tom rastroj- s t v u i namami, mada bi se moje telo rado u njima opustilo i b l a g o rasplinulo sve do tihih sila iza stvari. O n e s u tako tihe stoga što je ta tišina nama nepojmljiva. N a frontu nema tišine, a prevlast fronta dopire tako daleko d a n i k a d nismo izvan njega. Cak i u udaljenim bivacima i I a i i i o m n a n i m a stalno nam je u ušima brujanje i prigušen prasak paljbe. Nikada nismo tako daleko da ne bismo to ć u l i Ali ovih dana bilo je nepodnošljivo. Tišina je uzrok tome što slike prošlosti ne izazivaju tolik o ž e l j e koliko tugu — ogromnu zbunjenu setu. One su posl o v a l e , ali ne vraćaju se. One su prošle, sada su drugi svet k o p z a n a s ne postoji. U kasarnskim dvorištima izazivale su o n e buntovnu, divlju žudnju, tamo su bile još povezane s n a m a , m i s m o pripadali njima i one nama, mada smo bili i »stavljeni. One su se javljale kad smo pevali vojničke pesme, kada smo između jutarnjeg rumenila i tamnih šumskih obrisa maršovali prema poljani, na egzercir, one su bile snažna uspomena koja je u nama ležala i iz nas dolazila. Ali ovde, u rovovima, ona je za nas izgubljena. Sada se ne izvija iz nas — mi smo mrtvi, a ona stoji daleko na horizontu, sada je samo pojava, zagonetan odblesak koji nas pritiskuje, koga se plašimo i beznadežno ga volimo. Ona je snažna, a i naša žudnja je jaka — ali ona je nedostižna, i mi to znamo. Nedostižna je kao i očekivanje da postanemo generali. Cak i kad bi nam povratili taj predeo naše mladosti, mi bismo jedva znali šta ćemo s njime. Nežne i tajne sile koje su nas vezivale za njega, ne mogu vaskrsnuti. Mi bismo bili u njemu, kretali se po njemu, sećali se i voleli ga, i pogled na njega uzbudio bi nas. Ali to bi bilo kao kad se zamislimo pred fotografijom mrtvog druga; tu su njegove crte, tu je njegovo lice, pa i dani s njime provedeni dobiju varljivu živost u našem sećanju — ali to nije on. Sada ne bismo bili s njime povezani kao nekada. Nije nas privlačila svest o njegovoj lepoti i draži, već ono zajedničko, istovetno osećanje jedne družine sa stvarima i događajima našeg života, koja nas je ograđivala i uvek pomalo nerazumljivim činila svet naših roditelja — jer, nekako smo uvek bili njoj nežno predani i privrženi, i nekad nas je sitnica uvek odvlačila na put beskonačnosti. Možda je to bilo samo

preimućstvo naše mladosti — još nismo znali ni za kakve granice, i nismo priznavali da igde postoji kraj; tada je iščekivanje krvi u nama stvaralo sklad sa tokom naših dana. Danas bismo se mi kao putnici kretali po predelu naše mladosti. Mi smo činjenicama žeženi, znamo razlike kao trgovci i neminovnost kao mesari. Mi nismo više bezbrižni — užasno smo ravnodušni. Mi bismo bili tamo prisutni, a da li bismo bili živi i živeli? Mi smo napušteni kao deca a iskusni kao starci, surovi smo i tužni i površni — držim da smo izgubljeni. koža mi se ježi; a noć je ipak topla. jeziva magla koja se prikrada mrtvimu (spuil nas i isisava im poslednju, skrivenu iskru života. •...... biti bledl i zeleni, a njihova krv usirena i crna. •, .n., n i padobrani još se dižu i svojom nemilosrdnom . 1 1 . , . . 1 obasjavaju skamenjeni predeo, koji je kao mesec pun luatera i svetlosne hladnoće. Krv ispod moje kože unosi g o sirah i nemir u moje misli. One slabe i drhte, željne su topline i života. Ne mogu da izdrže bez topline i obmane, zbune se pred golom slikom očajanja. Čujem kloparanje sudova i smesta osećam jaku želju za toplim jelom, ono će mi dobro činiti i umiriti me. S muk o m prisiljavam sebe da čekam dok me ne smene. Posle toga idem u zaklon i nalazim čanče s kašom od ljuš-t o n a ječma. Zamašćen je i dobro prija, polako jedem. Ali sam i dalje tih, mada su drugi bolje raspoloženi jer paljba je zamrla.KulusuTiii

hladne

i

Sveza

je

samo

magla,

Prolaze dani, a svaki čas je nepojmljiv i po sebi razumljiv. Napadi se smenjuju s protivnapadima, i na polju prepunom levkova, između rovova, polako se gomilaju mrtvi. Ranjenike koji ne leže daleko možemo većinom da donesemo. A h neki moraju dugo da leže, i mi ih čujemo kako umiru. Jednoga uzalud tražimo čitava dva dana. Mora biti da l e z i na trbuhu i ne može da se okrene. Drukčije se ne da objasniti što ne možemo da ga nađemo — pravac je teško utvrditi samo kad neko viče ležeći s ustima na zemlji. Mora biti da je gadno pogođen; biće ima jednu od onih opakih ozleda koje nisu dovoljno jake da telo brzo do te me-i r oslabe da ranjenik u polusvesti okončava, ali ni tako lake da m o ž e bolove da snosi s nadom na ozdravljenje. Kac misli dl mu je ili bedro smrskano ili kičma pogođena, a pluća da nisu pogođena, jer inače ne bi imao toliko snage da može vikati. A i morao bi se pri pokretanju videti kad bi imao neku drugu ranu. Već je promukao. Glas mu tako nezgodno zvuči da je mogućno sa svake strane da dolazi. Prve noći triput su ga naši ljudi tražili. Ali kad bi poverovali da su uhvatili pravac i već počeli da puze onamo, pa onda ponovo oslušnuli, glas se čuo s neke druge strane. Uzalud smo ga tražili sve do sumraka. Preko dana smo dogledima pretražili svu okolinu, ali nismo ništa videli. Drugog dana stišao se, jasno je bilo da su mu osušeni usne i usta. Komandir naše čete obećao je da će onaj koji ga nađe dobiti preko reda dopust sa dodatkom od tri dana. To je jak podstrek, ali mi bismo i bez toga učinili sve što je moguće, jer užasno je njegovo zapomaganje. Kac i Krop su čak i posle podne još jednom pokušali. Albertu su tom prilikom metkom otkinuli uvce. Uzalud, nisu ga doneli. Pri tom, ipak, jasno se čulo šta viče. U početku je stalno vikao samo za pomoć; druge noći morao je imati vatru, govorio je sa svojom ženom i decom, često smo mogli da raza-beremo ime Eliza. Danas je samo još plakao. Uveče se glas stinjao u jecanje. Ali još cele noći tiho je stenjao; jasno smo čuli jer vetar je duvao ka našem rovu. Ujutru, kad smo već mislili da se odavno smirio, još je grgotav ropac dopro do nas. Dani su

vreli a mrtvi leže nepokopani. Ne možemo sve da donesemo, ne znamo kud bi s njima. Njih granate sahranjuju. Nekima su trbusi naduti kao baloni. Oni šište, rigaju i pokreću se. Gas buči u njima. Nebo je plavo i bez oblaka. Uveče je sparno i jara izbija iz zemlje. Kad vetar dune k nama, donosi teško i odvratno sladunjavo isparenje krvi, mrtvačko isparavanje levkova, kao neku mešavinu hloroforma i truleži, i u nama izaziva muku i povraćanje.

•Noći postaju mirnije; počinje lov na bakarne prstene sa g r a m i t a i . s v i l e n e padobrane francuskih svetlosnih kugli. Niko z a p r a v o n e n a z a š l o su p r s t e n i g r a n a t a tako traženi. Skupi l a , , p d n e , . l a v n o t v r d e d a su đragoeeni. Ima ih koji pri od-b i s k i i n o s e t o l i k u k o l i č i n u d a p o d teretom idu krivi i nahereni. H a j e n a v o d i b a r jedan razlog — poslaće ih svojoj mladi k a o z a m c n u za podvezice. Na to, razume s e , kod Frižana i z b i j e neobuzdana razdraganost; udaraju se po kolenima, to j e dobar vic, taj Haje, sto mu gromova, to je velika lola. Naročito Tjaden nikako ne može da se smiri; u ruci drži najveći prsten i svaki čas protura nogu kroz njega da bi pokazao koliko mesta još ima. — Haje, čoveče, pa ta mora da ima noge, ama noge... — i njegove misli penju se malo više — a mora da ima i stražnjicu... kao ... kao slon. Nije mu bilo dosta. — S tom bih voleo da se malo valjuš-kam. Haje si ja što njegova mlada bere tolike lovorike, pa izjavljuje samozadovoljno i odsečno: — Od komada je! Svileni padobrani mogu se i praktičnije upotrebiti. Tri--četiri komada mogu se upotrebiti za bluzu, zavisno od širine grudi. Krop i ja upotrebljavamo ih za džepnice. Drugi ih šalju kući. Kada bi žene mogle da vide s kakvim opasnostima se često donesu te tanke krpice, lep strah bi ih uhvatio. K a c / . ( l e c e T j a d e n a g d e mrtav hladan pokušava da s jedne ć u r k e s l u n a p r s l e n e . I I i o k a m a s v a k o j ; drugog bi ta mrcina e k s p l o d i r a l a , a T j a d e n j e . k a o i u v e k , imao sreću. Ć e l o j e d n o p r e podne d v a leptira igraju s e pred našim rov o m T o s u llmtinovcl, njihova žuta krila imaju crvene tačke. Š t a l i j e n j i h a m o doteralo, jer na daleko nema ni biljke ni cveta. Odmaraju se na zubima jedne lobanje. Isto su tako bezbrižne i ptice koje su se odavno navikle na rat. Seve se svako jutro dižu između frontova. Pre godinu dana posmat-rali smo čak i neke ležeće koje su i othranile mlade. Pacovi nam sada ne smetaju u rovu. Oni su tamo napred — znamo zbog čega. Goje se; čim vidimo kojeg, ubijemo ga. Noću opet čujemo kotrljanje s one strane. Preko dana dobivamo samo normalnu paljbu te možemo da popravljamo rovove. Ima i zabave, za to se avijatičari brinu. Svakodnevne mnoge borbe imaju publiku. Avijatičari borci sviđaju nam se, ali izviđače mrzimo kao kugu, jer oni nam na vrat navuku artiljerijsku vatru. Nekoliko minuta posle njihove pojave počnu da pljušte šrap-neli i granate. Usled toga smo jednog dana izgubili jedanaest ljudi, među njima i pet bolničara. Dvojica su tako smrskani, kako Tjaden reče, da bi čovek mogao kašikom da ih zgrebe sa rovovskog zida i u manjerci sahrani. A jednom je otkinut donji deo trupa s nogama; oslonjen grudima leži mrtav u rovu, lice mu je kao limun žuto, u bradi još tinja cigareta, tinja dok se ne ugasi šišteći na usnama. Položismo mrtve, zasad u jedan velik levak. Dosad ih ima tri sloja jedan nad drugim.

Iznenada poče kanonada ponovo da dobuje. Ubrzo opet za-padosmo u napetu ukočenost neradnog čoveka. Napad, protivnapad, udar, protivudar — to su reči, ali šta one obuhvataju! Gubimo mnoge ljude, većinom regrute. Opet ubacuju popunu na naš odsek. To je jedan od novih pukova, skoro sama mladež, poslednja regrutovana godišta. Nisu dobili skoro nikakvu obuku, samo su, pre odlaska na bojište, teorijski malo vežbali. Znaju doduše šta je bomba, ali o zaklanjanju nemaju mnogo pojma, naročito nemaju oko za to. Talas zemljišta mora biti visok barem pola metra da bi ga oni videli. Pojačanje nam je nužno, ali regruti nam skoro više posla zadaju nego što koriste. Bespomoćni su u ovom pređelu teških napada i padaju kao muve. Današnja poziciona vojna zahteva znanje i iskustvo, vojnik mora da ima razumevanje za zemljište, mora imati sluh za oružje, za njihove šumove i dejstva, mora biti sposoban da predvidi gde će zrno pogoditi, i da zna kako se od njih brani. Ova mlada popuna, naravno, skoro ništa ne zna o svemu tome. Satiru ih, jer jedva znaju da razlikuju šrapnel od granate, kose ih jer zastrašeno osluškuju urlanje bezopasnih velikih sandučara koje biju u daleku pozadinu, a prečuju tiho šištavo zujanje malih beštija koje se nisko rasprskavaju. Sabijaju se kao ovce, mesto da se razbegnu, pa čak i ranjene avijatičari ubijaju kao zečeve.

Bleda, repom hranjena lica, jadno zgrčene ruke, očajna hrabrost tih bednih kučića, koji ipak jurišaju i napadaju, tih čestitih i jadnih pasa koji su tako preplašeni da se ne usuđuju glasno da viču, već sa razderanim grudima i trbusima i rukama i nogama tiho prizivaju svoju majku i prestaju odmah čim ih čovek pogleda! Njihova mrtva, maljava, usiljena lica imaju užasnu bez-izraznost umrle dece. Čoveka guši u grlu kad ih gleda kako skaču i trče i padaju. Hteo bi da ih izbije što su tako glupi, a i da ih uzme na ruke i odnese odavde gde nemaju šta da traže. Nose sive koporane i pantalone i čizme, ali većini je uniforma preširoka, landara oko njihovih udova, ramena im suviše uska a tela suviše mala, nije bilo uniformi podešenih za tu dečju meru. Na jednog starog vojnika dolazi pet do deset regruta. Jedan iznenadan napad gasom pobio je mnoge. Nisu dospeli ni da naslute šta ih čeka. Našli smo jedan zaklon pun .... drih glava i crnih usana. U jednom levku prerano su skinuli maske; nisu znali da se gas najduže zadrži na dnu; kad su videli gore druge bez maske, i oni su zderali svoje i nagutali su se u dovoljnoj meri da bi pluća izgorela. Njihovo je H l n n j c beznadežno, samrtno ih muči krvoliptanje i gušenje. U jednom delu rova iznenada se suočih sa Himelštosom. Šćućurili smo se u istom zaklonu. Bez daha ležimo svi zajedno i očekujemo da napad počne. Mada sam jako uzrujan, ipak mi pri iskakanju jedna misao sinu u glavi: Himelštosa više ne vidim. Brzo skočih natrag u rov i nađoh ga gde leži s malim okrskom i simulira ranjenika. Lice mu izgleda kao da je izleman. Prepao se, još je ovde novajlija. Ali bes me uhvati što je mlada rezerva napolju a on ovde. — Napolje! — ciknuh. On se ne miče, usne mu drhte, brkovi se tresu. — Napolje! — ponovih. On privuče noge, pribi se uza zid, i kao džukac iskezi zube. Uhvatih ga za mišicu i hoću da ga gore povučem. On krik-nu. Živci mi sada popustiše. Zgrabih ga za vrat pa stadoh da ga tresem i u lice mu viknuh: — Bitango, hoćeš li izaći... pseto jedno, strvoderu, hoćeš da zabušiš. — Oči mu staklaste, ja ga tresnem glavom o zid — stoko nikakva — nogom ga udarim u rebra — svinjo jedna — izguram ga glavom napred. U to baš naiđe jedan talas naših. Među njima je jedan potporučnik. Ugledavši nas viknu: — Napred, napred, priključite se, priključite se! — I ove reči učiniše ono što moje batine nisu mogle. Himelštos, čuvši pretpostavljenog, probudi se i obazre i priključi. Pođoh za njim i videh gde juri. Opet je oštri Himelštos iz kasarnskog kruga; čak je i potporučnika stigao i daleko isprednjačio.

*Uraganska vatra, baražna vatra, zavesna vatra, mine, gasovi, tenkovi, mitraljezi, bombe — reči, reči, ali one obuhvataju grozotu sveta. Naša su lica okorela, u našim mislima je pustoš, mi smo mrtvi umorni — kad napad naiđe, neke moramo pesnicama da udaramo da bi se probudili i s nama pošli — oči su nam zapaljene, ruke razderane, kolena krvava, laktovi razbijeni. Prolaze li nedelje — meseci — godine? Samo dani. Na bezbrojnim licima samrtnika vidimo da vreme prolazi mimo nas, sipamo hranu u sebe, trčimo, bacamo, pucamo, ubijamo, rasuto ležimo, slabi smo i žuti i drži nas samo to što ima još slabijih, još bespomoćnijih, koji iskolačenih očiju gledaju u nas kao u bogove koji ponekad mogu da umaknu smrti. U retkim časovima mira poučavamo ih. — Vidiš li ovaj klimav lonac? To je mina koja dolazi! Ostani u ležećem stavu, ona odlazi onamo preko. Ali ako ovako ide, onda kidaj! Možeš joj uteći. Oštrimo njihov sluh za podmuklo zujanje malih zukača koje se jedva načuju, njih treba prepoznati po prštanju kao zujanje mušica; učimo ih da su opasnije od velikih koje se mnogo ranije čuju. Pokazujemo im kako se skriva od avija-tičara, kako da se pretvaraju da su mrtvi ako ih napad pregazi, kako treba

odvrnuti bombu da bi eksplodirala pola sekunde pre dodira s ciljem; učimo ih da se ispred granate s udarnim upaljačem munjevito bace u levak, pokazujemo im kako se svežnjem bombi jedan rov razvaljuje, objašnjavamo razliku u vremenu paljenja između naših i protivničkih bombi, upozoravamo ih na zvuk gasnih granata, pokazujemo im smicalice koje ih mogu spasti od smrti. Oni slušaju, poslušni su — ali kad ponovo počne, oni u uzbuđenju opet pogrešno urade. Haje Vesthusa odneli su s odvaljenim leđima; pri svakom udisanju pluća mu pulsiraju kroz ranu. Mogao sam još da mu stegnem ruku. — Beše mu, Paul — jeknuo je i od bola grizao svoju ruku. Viđamo ljude koji žive bez lobanje; viđamo vojnike kojima su obe noge otkinute, a hodaju, posrću na raskokanim

patrljcima do prve rupe; jedan kaplar je dva kilometra pu-zio na rukama i za sobom vukao smrskana kolena; drugi je išao u zavojište a na njegove čvrsto stisnute ruke curila su creva; vidimo ljude bez usta, bez donje vilice, bez lica; nailazimo na jednog koji je dva časa držao zubima stegnutu žilu kucavicu na ruci da ne bi iskrvario-, rađa se sunce, dolazi noć, fijuču granate, kraj je životu. Ali ovaj komadić razrivene zemlje na kom ležimo održan je protiv nadmoći, napušteno je samo nekoliko stotina metara. Ali na svaki metar dolazi po jedan poginuli.

*Smenjuju nas. Točkovi ispod nas kotrljaju se, stojimo tupi i čučnemo kad se začuje uzvik: — Pazi — žica! — Bilo je leto kad smo ovuda prolazili, drveće je još bilo zeleno, a sad već ima jesenji izgled, noć je siva i vlažna. Kola zastaju, mi silazimo, ispreturana gomila, ostatak od mnogih imena. Sa strana, u tami, stoje ljudi i prozivaju brojeve pukova i četa. Pri svakom prozivu izdvoji se gomilica, štura, neznatna gomilica prljavih i bledih vojnika, užasno mala gomilica, užasno mali ostatak. Sad neko prozva broj naše čete, to je, raspoznajemo, komandir čete, on se dakle izvukao, ruka mu je u zavoju. Mi pristupismo k njemu, i ja prepoznajem Kaca i Alberta, mi se sastavljamo, naslanjamo se jedan na drugog, i gledamo se. I još jednom, pa još jednom čujemo prozivanje našeg broja. Dugo može prozivati, ne čuju ga oni u bolnicama i levkovima. Još jednom: — Druga četa ovamo! A onda tiše: — Nikog više iz druge čete? Ćuti i pomalo promuklo pita: — Ovo je sve? — pa zapo-vedi: — Prebrojte se! Jutro je sivo, bilo je leto kad smo otišli, i nas je bilo sto pedeset. Sada zebemo, jesen je, lišće šušti, glasovi se umorno izvijaju: — Jedan — dva — tri — četiri — i kod broja trideset i dva umuknu. I dugo ćutimo dokle glas ne upita: — Još n e k o ' ' p a r i k a , a z a t i m tiho kaže: — Po grupama — p a i p a k p r e k i d u i m o ž e . s a m o d a dovrši: — Druga četa... s mukom — Druga četa... voljnim korakom napred! i ' o v m k a , k i a l k a povorka, tapkajući izlazi ujutro. T i i đ i - . - i H I dva čoveka.llo

111

Povukli su nas u pozadinu, dublje no obično, u jedan reg-rutski bivak u polju, da bi nas tamo iznova formirali. Našoj četi potrebno je preko sto ljudi za popunu.

Za sada, kad nemamo zanimanje, švrljamo okolo. Posle dva dana došao nam je Himelštos. Otkako je bio u rovu nije više nadmena njuška. Predložio je da se izmirimo. Ja sam bio voljan, jer sam video da je pomogao pri iznošenju Vest-husa kome su leđa bila otkinuta. Pošto je, sem toga, zaista razumno govorio, nismo se protivili kad nas je pozvao u kantinu. Samo je Tjaden bio podozriv i uzdržan. Ali i njega je zadobio saopštenjem da će zameniti kuvara koji odlazi na dopust. Kao dokaz za to odmah je sledovao za nas funte šećera, a za Tjadena posebno još pola funte maslaca. Cak se pobrinuo i da za naredna tri dana budemo određeni u kuhinju da Ijuštimo krompir i repu. Jelo kojim nas tamo poslužuje, to je besprekorna oficirska hrana. I tako zasad opet imamo one dve stvari koje su vojniku potrebne da bude srećan: dobru hranu i mir. To je malo, kada se razmisli. Još pre nekoliko godina mi bismo sebe strašno prezirali. Sada smo skoro zadovoljni. Sve je navika, pa i streljački rov. Ta navika je uzrok što prividno tako brzo zaboravljamo. Prekjuče smo još bili u borbi, danas zbijamo šalu i muvamo se po okolini, a sutra ćemo opet u rov. Zapravo ništa ne zaboravljamo. Dokle god moramo biti ovde na bojištu, dani iz rova čim prođu, odmah i potonu u nas, kao kamenje, jer su previše teški da bi se moglo odmah o njima razmišljati. Kad bismo to učinili, oni bi nas na kraju ubili; već sam uočio: čovek može podneti grozotu prosto šću-ćuren — ali ona ga ubija ako o njoj razmišlja. Kao što postajemo životinje kad polazimo na bojište, jer nas onda jedino to spašava, isto tako postajemo površne ša-Ijivčine i čmavalice čim smo u pozadini. Drukčije nikako ne možemo, prosto smo na to prinuđeni. Hoćemo po svaku cenu da živimo; stoga no možemo da se opteretimo oseća-njima koja su možda ukrasna za mirno vreme, ali pogrešna ovde. Kemerih je mrtav. Haje Vesthus umire, Hans Kramer dobio je p u n pogodak i do sudnjeg dana imaće muke da mu skrpe telo, Mtrteni više nema noge, Majer je mrtav, Marks je mrtav, Bajer je mrtav, Hemerling je mrtav, sto dvadeset l j u d i l e ž i negdc s ranama, to je prokletstvo, ali šta se to nas tu, , m i livimo. Kad bismo pak mogli da ih spasemo, e, onda I trebalo videti, kako bismo mi zapeli, pa ma i sami stradali; Jtr, kada smo voljni, u nama je đavolska smelost, ne znamo mnogo za strah — za samrtni strah svakako, no to je nešto drugo, to je telesno. Ali naši drugovi su mrtvi, ne možemo im pomoći, oni su se smirili — ko zna šta i nas čeka; želimo da se prućimo i spavamo, ili da žderemo koliko god staje u stomak, i da ločemo i pušimo, da nam vreme ne bi pusto bilo. Kratak je život.M

Grozota fronta tone kad mu okrenemo leđa, savlađujemo jc prostim i gnevnim šalama; kad neko umre, onda kažemo da je stegao guzicu, i tako govorimo o svemu, to nas spašava od ludila; dokle god tako primamo stvari, dotle pružamo otpor. Ali mi ne zaboravljamo! Ono što u ratnim novinama pišu o sjajnom humoru trupa koje već i igranke priređuju čim se vrate iz uraganske vatre, to je grdno trabunjanje. Mi to ne činimo zato što imamo humora, već imamo humora jer bismo inače propali. I tako krntije neće još dugo ćutati, hu m o r je svakog meseca sve gorči. I znam: sve to što sada, dok smo u ratu, kao kamen tone u nas, posle rata će vaskrsnuti, i tek onda će početi obračunavanje na život i smrt. Dani, nedelje i godine s fronta vratiće se još jednom, i tada će naši mrtvi drugovi ustati i s nama maršovati, naše će glave biti bistre, imaćemo jedan cilj, i tako ćemo maršovati, naši mrtvi drugovi pored nas i godine fronta iza nas — protiv koga, protiv koga?

Ovde u okolini bilo je pre nekog vremena frontovsko po-zorište. Na daščanim zidovima još su prilepljeni šareni plakati od predstava. Krop i ja iskolačenih očiju stojimo pred njima. Ne možemo da shvatimo da tako šta još postoji. Na njima je slika devojke u svetloj letnjoj haljini, s lakovanim crvenim pojasom oko kukova. Jednom rukom naslonjena je na ogradu, drugom drži slamni šešir. Ima bele čarape i bele cipele, kitnjaste cipele na kopču, s visokim potpeticama. Sasvim je krasna ta devojka, sa svojim uskim nosom, crvenim usnama i dugim nogama, neopisano čista i negovana, začelo se dvaput dnevno kupa, i nikad

nema prljavštine pod noktima, ponekad možda, u najgorem slučaju, malčice peska sa plaže. Pored nje stoji neki muškarac, s plavim kaputom i jed-riličarskom kapom, ali taj nas mnogo manje zanima. Devojka na drvenom zidu za nas je pravo čudo. Sasvim smo zaboravili da tako šta postoji, pa još i sad jedva veru-jemo svojim očima. Već godinama, dabogme, nismo videli ništa slično, ni približno tome po vedrini, lepoti i sreći. To je mir, mora biti da je takav, osećamo uzbuđeni. — Pogledaj samo te lake cipele, u njima ne bi mogla maršovati ni jedan kilometar — primetih, i odmah sam sebi izgledao blesav, jer glupo je pred takvom slikom misliti na maršovanje. — Koliko joj može biti godina? — upita Krop. Ja ocenih: — Najviše dvadeset i dve, Alberte. — Pa onda bi ona bila starija od nas. Nema više od sedamnaest, kažem ti! bi bilo... Sta veliS? < » u U i . u m i g l a v o m K o d k u ć e i ja imam bele — ali takvu CUTU . . . '"i' ''i " . . . u . l n . j e d i m drugog. Tu nema šta da se vidi i l . i . . i . i i , i i u p l j e n a , prljava uniforma u svakog. Bezna-i l e J i m je p i n v i l i uporođenje. . ' n i , , n i j p i i e e p a m o sa daščanog zida mladog čoveka u balim pantalonama, pažljivo da ne bismo oštetili devojku. Time j e v e ć nešto postignuto. Zatim predloži Krop: — Mogli i . i i n o već jednom da se otrebimo od vašiju. N i s a m s a s v i m sporazuman, jer odelo pri tome jako strada u posle dva sata vaši su opet u njemu. Ali, pošto smo se pon o v o zagledali u sliku, pristadoh. Ja odoh čak i dalje: — M o g l i bismo pogledati ne bi li mogli da sledujemo čistui.o/n ii.in. He

najeli. —1

Alberte, to

pantalone.1 1

Ili I.

panlalonr

primetih

1

IlOŠllIjlI.

nekom razlogu misli: — Obojci bi bili još bolji. Možda i obojke. Pođimo malo u izviđanje. to naiđoše Ler i Tjaden; pogledaše plakat i u tren oka razgovor postade prilično svinjski. Ler je u našem raz-radu prvi imao vezu i o tome pričao uzbudljive pojedinosti. ( ) n s e na svoj način oduševljava slikom, a Tjaden gromko pi ihvata. N i j e d a nam se baš gadi. Ko ne baljezga, nije vojnik; ali u o v o m času t o nam se naročito baš ne sviđa, zato se od v a j a m o i idemo prema stanici za uništavanje vašiju, sa ose- • n i j e m k a o da je ona otmena radnja za mušku modu.Albert po Ali u

kojima konačimo leže blizu kanala. S one strane su i i b n j a c i okruženi šumarcima topola; a s one strane su i žene. Kuća na našoj strani ispražnjene su. Na drugoj strani, me-.luiiin, ponekad se vide još stanovnici. i v . e e zaplivasmo. U to naiđoše obalom tri žene. Idu po-i t i m i n e okreću glave mada smo mi bez kupaćih gaćica. Ler i m dovikuje. One se smeju i zastaju da bi nas posmatrale. Mi im dobacujemo, na lošem francuskom, rečenice koje nam na pamet padaju. Nisu baš otmene, a otkud bismo mi takve i znali. Jedna je među njima vitka i tamna. Kad se smeje, vidi se belasanje njenih zuba. Pokreti su joj brzi, suknja joj labavo leprša oko nogu. Mada je voda hladna, mi smo

vrlo raspoloženi i trudimo se da ih zainteresujemo da bi ostale. Pravimo šale a one odgovaraju, mada ih ne razumemo, smejemo se i dajemo im znake. Tjaden je mudriji. On otrča u kuću, donese tain i podiže ga u vis. To je postiglo velik uspeh. Klimaju glavom i daju znak da preko dođemo. Ali to ne smemo. Zabranjeno je preći na drugu obalu. Na svim mostovima stoje straže. Bez objave ništa se ne može. Zato im objašnjavamo da one k nama dođu; ali one odriču glavom i pokazuju na most. Ni njih ne propuštaju. One se vraćaju, polako idu uz kanal, stalno obalom. Mi ih plivajući pratimo. Posle nekoliko stotina metara one zaviju i pokazuju jednu kuću koja po strani viri iz drveća i žbunja. Ler upita da li tu stanuju. One se smeju — da, tamo je njihova kuća. Dovikujemo im da ćemo doći kad nas straže ne budu mogle videti. Noću. Ove noći. One podignu ruke, sastave dlanove. Polože lice na njih i sklope oči. Razumele su. Ona vitka i tamna poigrava. Jedna plavuša cvrkuče: — Hleb ... dobro ...Kuće u

Žustro pokazujemo da ćemo ga doneti. A i drugih lepih stvari — kolutamo očima i pokazujemo rukama. Ler se skoro udavio kad je hteo da prikaže „komad kobasice". Da je bilo potrebno, mi bismo im obećali celo profijantsko slagalište. One odlaze i često se još osvrću. Mi se spužemo na obalu na našoj strani i motrimo da li zaista ulaze u onu kuću, jer bi moguće bilo da nam podvaljuju. Zatim natrag otplivamo. Bez objave niko ne sme preko mosta, zato ćemo noću jednostavno preplivati. Nemir nas uhvatio i ne pušta. Ne mo,n,,, da Izdržimo na | o d ..............n m o s t u

i odlazimo u kantinu.

Taiim IM": ima piva I neka vrsta punča.

pričanjem fantastičnih do-. i i j u j i S v a k i r a d o v e r u j e drugom i čeka da još i tamanimo cigarete. N e b o s e z e l e n i k a o nedozrela jabuka. Nas je četvoro, ali • l a n , , , t r o j i c a m o g u i ć i ; stoga moramo da se oslobodimo Tja-d e n a , l e g a č a s t i m o rumom i punčom dok ne poče da se tetura. K a d s e s m r k l o , krenusmo svojim kućama, s Tjadenom u sredi. < lm m i o , o b u z e t i smo pustolovnom željom. Moja je vitka i tamna, v e ć s m o sporazumno razdelili. T j a d e n pade na slamnjaču i hrče. U jedan mah probudi s e i i a k o se lukavo na nas isklibi da se već uplašismo od p o m i s l i da nas je nasamario, te da je punč uzalud bio plaćen. A l i z a t i m pade unazad i nastavi da spava. S v a k o od nas trojice pripremi ceo tain i zamota u novine. U z t o s t a v i m o cigarete pa i tri dobre porcije džigernjače koju a i i o v e č e r a s dobili. To je pristojan poklon. / . a s a d a stavljamo stvari u čizme, jer ove moramo poneti d a n e bismo na drugoj obali nagazili na žicu ili staklo. Pošto moramo i plivati, odelo nam nije potrebno. A i tamno je i n i | e daleko. Krenusmo, s čizmama u rukama. Brzo se spustimo u vodu, o k r e n e m o se na leđa i zaplivamo, a čizme sa sadržinom držim o n a d n a š i m glavama. N a drugoj obali pažljivo se uspužemo, vadimo pakete i o b u v a m o čizme. Stvari stegnemo pod mišku. I tako, mokri i goli, samo u čizmama, krenemo kasom. Kuću nađosmo odm a h . L e ž i tamna u grmlju. Ler padne preko nekog korena i o d e r a lakat. — Ne mari — reče veselo. N a p r o z o r i m a su kapci. Sunjamo se oko kuće i pokušavamo d a z a v i r i m o kroz pukotine. Postadosmo već nestrpljivi. Krop s e o d j e d n o m pokoleba: — A ako je sada kod njih neki major? o n d a ćemo strugnuti — isceri se Ler — broj našeg puka m o ž e da pročita ovde — pljesnu se po zadnjici. Kućna vrata su otvorena. Naše čizme prave priličnu larmu. Jedna vrata se otvoriše, svetlost prođe kroz njih, jedna žena uplašeno vrisnu. Mi joj velimo: — Pst, pst — camerade — bon ami — i preklinjući izdignemo naše pakete. Sada se vide i druge dve, vrata se sasvim otvaraju i svetlost nas obasja. Prepoznaše nas i sve tri se luđački smeju našem izdanju. Smeju se da se sve savijaju i pregibaju u vratima. Kako se gipko pokreću! — Un moment — iščezoše pa nam dobace prnje kojima se oskudno obvijemo. Sada smemo unutra. U sobi gori mala lampa, toplo je i miriše malo na parfem. Ispakujemo svoje darove i predamo im. Njihove oči sijaju, vidi se da su gladne. Potom se svi malo zbunismo. Ler im daje znake da jedu. Živost se sada povrati, one donesu tanjire i noževe i navale na jelo. Svaki režanj džigernjače, pre no što ga metnu u usta, prvo s divljenjem dignu u vis, a mi pri tom ponosno sedimo. One nas zasipaju govorom — mnogo ne razumemo, ali shvatamo da su reči srdačne. Možda izgledamo i vrlo mladi. Vitka i tamna miluje me po kosi i govori ono što sve francuske žene uvek kazuju: — La guerre — grand malheur — pouvres garçons. Čvrsto držim njenu ruku i polažem usta na njen dlan. Njeni prsti obuhvate moje lice. Neposredno iznad mene su njene uzbudljive oči, nežna tamna koža i crvene usne. Usta govore reči koje ne razumem. Ni oči ne razumem sasvim, one više kazuju no što smo očekivali dolazeći ovamo. Sobe su tu blizu. U prolasku vidim Lera, glasan je i čvrsto drži plavušu. On se u to razume. Ali ja — ja sam izgubljen u nečem dalekom, tihom i neobuzdanom, i njemu se poveravam. Moje su želje čudna mešavina žudnje i tonjenja. U glavi mi se muti, nema ničega za šta bih se mogao uhvatiti. Čizme smo ostavili pred vratima, mesto njih dale su nam papuče, i sada nema ničeg što bi mi vratilo sigurnost i drskost vojnikaIMjeiiiu pm,,' i oblagujemo se

masnije na-i l o d a

Kuke su nam nemirne

— ni puške, rii opasača, ni koporana, ni kape. Padam u neizvrsnost, neku b u d i - . š i o m u drago — jer, pored svega, strah i n e J e pomulo Vitku i I m u n u o b r v a m a miče k a d razmišlja, ali one miruju u 1 * 1 1 govori P o n e k a d s e glas iz nje ne uobliči potpuno, već i« uguJti I I I n e d o v r š e n prhne preko mene — luk, putanja, ko m i I u Stu s a m znao o tome — šta znam sada? Reči ovog luđeg j e / . l k a , koji jedva nešto razumem, uljuljkuju me u tišinu u kojoj se rasplinjuje tamna i upola obasjana soba, a ■amo je lice iznad mene živo i jasno. Kako j e promenljivo lice koje još pre jednog časa beše strašno, a sad je sklono za nežnost, koja ne izvire iz njega, v e ć iz noći, sveta i krvi, i kao da sve to zajedno sa njega zrači. Time su i stvari u sobi dotaknute i preobražene, postale su neobične, i ja osećam skoro strahopoštovanje pred svojom ■Vttlom puti kad je lampa obasjava i sveza tamna ruka miluje. Kako je sve to ovde drukčije no u vojnim burdeljima, za koje imamo dozvolu i gde u dugom redu čekamo. Hteo bih d a n e mislim na njih; ali oni mi nehotično na um dolaze i strah me hvata, jer možda se nikad neću toga osloboditi. Ali u to osetim usne vitke i tamne, i ja se priljubljujem k njoj i sklapam oči, i hteo bih time da izbrišem sve, i rat, i grozotu, i niskost, pa da se probudim mlad i srećan; mislim n a sliku devojke na plakatu, i za trenutak poverujem da moj život zavisi od toga da li ću nju steći. I tim dublje se utis-nem u ruke koje me grle, možda će se čudo desiti.

*Posle se nekako opet sastadosmo. Ler je vrlo dobar. Srdačno se oprostimo pa brzo nataknemo čizme. Noćni vazduh hladi nam vrela tela. Topole šume i visoko štrče u tamu. Mesec i "i i na nebu i u vodi u kanalu. Ne trčimo, krupnim korakom ktano jedan pored drugog. Ler veli: — Ovo je vredno bilo taina! N e mogu da se odlučim na razgovor, nisam nimalo raspoložen. U to čujemo korake i čučnemo iza jednog ruskog grma. Tada čujemo korake koji se približuju i tik uz nas pro-đoše. Vidimo nekog golog vojnika u čizmama, baš kao i mi, paket drži pod miškom i trkom jezdi. To je Tjaden, s punim jedrima. Već ga nestade. Mi se smejemo. Sutra će praskati. Neprimećeni stižemo do naših slamarica.

Pozvan sam u kancelariju. Komandir čete pruži mi objavu za dopust i voznu kartu, i želi mi srećan put. Pogledam koliki mi je dopust. Sedamnaest dana — četrnaest za dopust, tri za putovanje. To je premalo, te upitam ne bih li mogao dobiti pet dana za put. Bertink pokaže na moju objavu. Tek sada vidim da se ne vraćam odmah na front. Po isteku dopusta imam da se javim još na kurs u Hajdelageru. Ostali mi zavide. Kac mi daje dobre savete kako da pokušam da bih uhvatio zavetrinu. — Ako si vest, tamo ćeš i okapati. Bilo bi mi, doduše, milije kad bih tek kroz osam dana krenuo: jer dotle smo ovde, a ovde nije loše. Naravno, moram da častim u kantini. Svi smo pomalo napiti. Postajem sumoran; šest nedelja ću odsustvovati, to je, dabogme, velika sreća, ali kako će biti kad se vratim? Hoću li sve zateći? Haje i Kemerih već nisu tu — ko će biti sle-deći? Pijemo i ja gledam jednog po jednog. Albert sedi pored mene i puši, raspoložen je, uvek smo bili zajedno; preko čcči Kac, sa spuštenim ramenima, širokim palcem i mirnim glasom; Miler sa isturenim zubima i smehom kao da laje; Tjaden sa mišjim očima; Ler, koji je pustio bradu te izgleda kao da mu je četrdeset godina. Iznad naših glava gust dim leži. Šta bi bio vojnik bez duvana! Kantina je utočište, a piće više no piće, ono je znak da se udovi mogu bez opasnosti i pružati. I mi to svojski i radimo, noge smo daleko ispružili, pa natenane pijuckamo oko sebe, prava milina. Sve to čoveku dolazi kad sutra putuje. Noćas smo opet prešli preko kanala. Skoro me je strah kada vitkoj i tamnoj govorim da odlazim, i da ćemo kad se vratim sigurno ko zna gde dalje biti, dakle da se nećemo ponovo videti. Ali ona samo klima glavom i ne pokazuje veliko iznenađenje. Isprva nisam mogao to da razumem, ali kasnije sam shvatio. Ler

je svakako u pravu: kad bih odlazio na front, bio bih opet „pouvre garçon", ali kad idem na dopust — o tome one neće da govore, to nije zanimljivo. Vrag da je nosi s njenim zuzukanjem i čavrljanjem. Covek veruje u čudo, a posle ispadne da je to tain. Sledećeg jutra, pošto me istrebiše od vašiju, krenuh ka vojnoj železnici. Albert i Kac me prate. Na stanici čujemo da će verovatno još nekoliko časova potrajati do polaska. Obojica moraju natrag na zanimanje. Oprostimo se. — Drž' se, Kac; drž' se, Alberte. Oni odlaze i mašu mi još nekoliko puta. Njihove prilike se smanjuju. Prisan mi je svaki njihov korak, svaki pokret, po tome bih već izdaleka njih poznao. A onda iščezoše. Sedam na svoj ranac i čekam. Odjednom me zahvati luđačko nestrpljenje da odem. * Ležim u mnogim stanicama, stojim pred mnogim kazanima, dreždim na mnogim klupama — a onda predeo postaje uzbudljiv, stravičan i poznat. Klizi pored sumračnih prozora, sa selima u kojima su slamni krovovi kao kape duboko navučeni na okrečene kuće od čatme, sa žitnim poljima koja M u kosoj svetlosti sijaju kao sedef, sa voćnjacima i amba-rima i starim lipama. Imma stanica postaju pojmovi od kojih mi srce zadrhti. Voz tutnji, tutnji, stojim na prozoru i čvrsto se držim za njegov okvir. Ova imena uokviruju moju mladost. Ravne livade, polja, majuri — jedna zaprega ispred neba usamljeno prolazi putem koji se pruža uporedo s obzorjem. Jedna rampa pred kojom seljaci čekaju, devojke koje mašu, deca koja se igraju na nasipu, putevi koji vode u sela, čisti putevi bez artiljerije. Veče je; kad ne bi tutnjao voz, morao bih vikati. Ravnica se daleko rasprostire, a u slabom plavetnilu u daljini polako se uzdižu siluete brdskih grebena. Prepoznajem karakterističnu liniju Dolbenberga, iskrzani greben koji se naglo prekida tamo gde prestaje vrh šume. Iza toga dolazi grad. A sad se zlatnocrveni sjaj rasplinjuje i razliva nad svetom, voz klopara kroz jednu krivinu, i još jednu — i u daljini iskrsnu topole, nestvarne, rasute, tamne, jedna za drugom u dugom nizu, sačinjene od senke, svetlosti i čežnje. One polako uzmiču zajedno s poljem, voz ih obilazi, razmaci se smanjuju, pa onda se sabiju, i u jednom trenutku vidim samo jednu jedinu; zatim se druge ponovo isture iza prve, i dugo još usamljene stoje na nebu, dok ih ne zaklone prve kuće. Prelaz preko železničke pruge. Stojim kod prozora, ne mogu da se odvojim. Drugi se pripremaju za izlazak. Govorim sebi ime ulice koju prelazimo — Bremerštrase — Bre-merštrase. Prolaze njom biciklisti, kola, ljudi; to je siva ulica, i siv je podvožnjak — uzbuđuje me kao da je moja mati. Onda voz zastane — tu je stanica, s galamom, dozivanjem i tablama. Uprtim ranac i dobro ga prikopčam, u ruku uzmem pušku, pa spotičući se silazim niz papuče. Osvrćem se po peronu; ne poznajem nikoga od tih ljudi koji se žure. Jedna sestra iz Crvenog krsta nudi mi nešto za piće. Okrenem se, ona mi se blesavo smeši, sva je obuzeta svojom važnošću: Pogledajte samo, ja vojniku dajem kafu. Kaže mi: „druže", samo mi je još to trebalo. A napolju pred stanicom, pored ulice, reka šumi, šikćući bela izbija iz ustave mlinskog mosta. Tu stoji stara četvrtasta stražarska kula i pred njom velika široka lipa, a pozadii /tca.

bilo; preko tog moati p r e l a z i l i u n i o i u d i s a l i prohladan, gnjili miris ustajale strane ustave, n R O j O j n a stubovima mosta vise zelene puzavice i alge, a s o n o s i r a n e u s t a v e , z a toplih d a n a , r a d o v a l i s m o se prskan j u pene i brbljali o našim učiteljima. Prolazim preko mosta, gledam d e s n o i levo; voda je još uvek puna algi i još uvek se survava u svetlom luku; u kuli, kao i tada, stoje pralje golih ruku pred belim rubljem, a jara iz utija izbija kroz otvorene prozore. Uskom ulicom pal lunjaju, pred kućnim vratima stoje ljudi i za mnom gledaju kako prljav i natovaren prolazim. U ovoj poslastičarnici jeli smo sladoled i vežbali se u pušenju. U ovoj ulici, koja promiče pored mene,Ovde smo scdih, često kad to

li je

v<»\<-, naginjali se nad miran tok roke s ove

poznajem svaku kuću, bakalnicu, drogeriju, pekaru. A sada stadoh pred tamnim vratima s izlizanom kvakom; ruka mi teška. Otvorim ih; svežina me čudno zapahne te su mi oči nesigurne. Škripe stepenice pod mojim čizmama. Gore škljocnuše jedna vrata, neko gleda preko ograde. To je sad neko otvorio kuhinjska vrata, tamo baš peku omlet od krompira, cela kuća od tog miriše, da, danas je subota, i biće da se to moja sestra nagnula preko ograde. Zastideh se za trenutak i sag-nuh glavu, a onda skinem šlem i pogledam gore. Da, to je moja najstarija sestra. — Paul — viknu ona — Paul! Klimnuh glavom, ranac udari o ogradu, puška mi je jako teška. Ona naglo otvori vrata i viknu: — Majko, majko, Paul je došao. Ne mogu dalje. Majko, majko, Paul je došao. Naslonim se na zid, stegnem šlem i pušku. Stežem ih koliko je god moguće, ali ni jedan korak ne mogu dalje, stepenice se rasplinjuju pred mojim očima, udaram kundakom po nogama i besno stegnem zube, ali ne mogu protiv te reči koju je moja sestra uzviknula, ništa se ne može protiv nje, mučim se i prisiljavam da se smejem i govorim, ali ne mogu ni reči da izustim, i tako stojim na stepeništu, nesrećan, bespomoćan, u užasnom grču, i otimam se, i suze mi teku i teku niz lice. Moja sestra se vrati i upita: — Pa šta ti je? Sada se trgnem i spotičući popnem do trema. Pušku stavim u ćošak, ranac uza zid i na njega šlem. I opasač, sa dran-gulijama na njemu, mora da se skine. A onda jarosno progovorim: — Pa daj mi već jednom džepnicu! Donese jednu iz ormana i ja obrišem lice. Iznad mene na zidu visi stakleni sanduk sa šarenim leptirima koje sam ranije skupljao. Sada čujem glas moje majke; dolazi iz spavaće sobe. •Nije na nogama? — upitam sestru. •Bolesna je — odgovori ona. Uđoh k njoj. Pružim joj ruku i kažem što mogu mirnije: — Evo me, majko. Ona mirno leži u polutami. Sa strahom me upita, i ja pri tom osećam kako me pogledom po telu ispituje: — Jesi li ranjen? — Ne, imam dopust. Vrlo je bleda moja majka. Plašim se da pripalim svetlost. — Eto, ležim i plačem — veli ona — umesto da se radujem. — Jesi li bolesna, majko? — upitam je. — Danas ću malo ustati — odgovori ona. Zatim se obrati mojoj sestri koja stalno mora na trenutak u kuhinju da jelo ne bi zagorelo: — Otvori i staklo s ukuvanim brusnicama. Ti to voliš? — upita me. •Da, majko, toga davno nisam imao. •Kao da smo slutili da ćeš doći — smeje se moja sestra, — baš tvoje omiljeno jelo, pire od krompira, a sada i s brusnicama. •Pa i subota je — primećujem ja. •Sedi do mene — veli mi majka. Ona me gleda. Ruke su joj bele i bolešljive i, prema mojim, tanke. Progovorimo samo po nekoliko reči, i ja sam joj zahvalan što ništa ne pita. A i šta bih joj rekao — sve što beše moguće učinjeno je. Izvukao sam se zdrav i sedim pored nje. A u kuhinji je moja sestra, sprema večeru i pri tom peva. — Dragi moj dečko — tiho prozbori majka. Mi u porodici nikad nismo bili naročito nežni, to nije uobičajeno kod siromašnog sveta koji mora mnogo da radi i s brigama se bori. Oni ne mogu ni da shvate, nerado ponavljaju ono što se i bez toga zna. Kad moja mati meni kaže „dragi dečko", to je toliko kao kad neka druga bog zna šta izvodi. Sigurno znam da već mesecima imaju jedino to staklo s brusnicama i da ga je za mene skuvala, kao i ustajale kekse koje mi sad pruža; začelo je nekom zgodnom prilikom dobila nekoliko komada i odmah sklonila za mene. Sedim na njenoj postelji, a kroz prozor se blista, mrko i zlatno, kestenje u vrtu krčme preko puta. Polako udišem i izdišem, i sebi govorim: — Kod kuće si, ti si kod kuće. Ali neka zbunjenost ne pušta me, još ne mogu u svemu da se snađem. Tu je moja majka, tu moja sestra, tu moje sanduče s leptirima, a ovde klavir od mahagonija. Ali još nisam sasvim ovde. Rastavlja me jedan veo, jedan korak.

Stoga odlazim po svoj ranac, stavljam ga uz postelju i vadim sve što sam doneo; ajdamski sir koji mi je Kac nabavio, dva taina, tri četvrti funte butera, dve kutije džiger-njače, funtu masti i čančić pirinča. — Ovo će vam sigurno dobro doći. Ona klimnu glavom. — Ovde verovatno slabo stoji s tim? — raspitujem se. •Da, nema mnogo. Zar vi tamo imate dosta? Ja se smeškam i pokazujem na donesene stvari. •Nemamo baš uvek toliko, ali nekako ipak ide. Erna odnese namirnice. Majka odjednom naglo uhvati moju ruku i isprekidano pita: — Je li tamo strašno bilo, Paule? O, majko, šta da ti na to odgovorim! Ti nećeš to razumeti i nikad shvatiti. A i ne treba nikad da shvatiš. Da U je strašno bilo, pitaš. Ti, majko. MaŠem glavom i velim: — Ne, majko, ne baš tako strašno. Pa nas je mnogo zajedno, a onda nije tako strašno. — Da, ali nedavno je Hajnrih Bredemajer bio ovde, pričao je da je tamo sada strašno, gas i sve ostalo. To moja majka kaže. Veli: gas i sve ostalo. Ona ne zna šta govori, samo se boji za mene. Da li da joj pričam da smo jednom naišli na tri protivnička rova u kojima su svi bili ukočeni u svom stavu, kao kapljom udareni? Na grudobranima, u zaklonima, gde se ko našao, stoj ali su i ležali ljudi poplavljenih lica, mrtvi. — Ah, majko, šta sve ne govore — odgovorim joj — Bredemajer tek tako priča. Pa vidiš da sam zdrav i čitav. U drhtavoj brizi moje majke ponovo nalazim svoj mir. Sada već mogu da se šetam i govorim i odgovaram, bez straha da ću odjednom morati da se oslonim na zid, jer su ljudi mekani kao guma i žile krte kao trud. Majka hoće da ustane, ja za to vreme odem sestri u kuhinju. — Sta joj je? — upitam sestru. Ona sleže ramenima: — Leži već nekoliko meseci, nije dala da ti pišemo. Dolazilo je više lekara. Jedan kaže da je verovatno opet rak. * Krenuh ka okružnoj komandi da se javim. Polako idem ulicama. Poneko me usput oslovi. Ne zadržavam se dugo jer neću mnogo da govorim. Na povratku iz kasarne neko me viknu iz glasa. Okrenem se, obuzet mislima, i vidim pred sobom jednog majora. Obrecnu se na mene: — Zar ne umete da pozdravite? — Izvinite, gospodine majore — zbunjeno odgovorih — nisam vas video. N u t o o n još glasnije: — Zar ne umete da se pametno l/.ruzite? Zviznuo bih ga po licu, ali se savlađujem jer inače pro-|iiuln m o j dopust, pa lupim petama i kažem: — Nisam video gospodina majora. < ) n d a izvolite paziti! — obrecnu se on. — Vaše ime? i.i raportiram. N j e g o v o crveno, gojazno lice još je jarosno. — Trupa? Ja raportiram po propisu. Njemu još nije dosta. — Gde b o r a v i t e Vi? Ali sad mi je dosta te mu kažem: — Između Langemarka i Hiksšota. — Kako? — upita malo zgranut. Ja mu objasnih da sam pre jednog sata došao na dopust, i mislim da će sada otperjati. Ali prevarih se. On još jače divlja: — Bilo bi vam kanda potaman da ovde unosite fron-tovsko ponašanje? Neće toga biti! Ovde, Bogu hvala, red vlada! Zatim komandova: — Dvadeset koraka nazad, marš, marš! U meni vri potmuo bes. Ali ne mogu ništa protiv njega; ako mu je volja, smesta će me uhapsiti. Stoga skoknem unatrag pa napred krenem i na šest metara ispred njega protresem se i ukrutim za gizdav pozdrav, koji prekinem tek na šest metara iza njega. Opet me pozove k sebi i sada mi snishodljivo saopšti da će još jednom milost pretpostaviti pravdi. Strogim stavom pokazujem se zahvalan. — Odstupite! — komanduje on. Ja zveknem u zaokretu i povučem se. Zbog toga mi je veče ogadilo. Požurim se da stignem kući, pa uniformu bacim u budžak: i tako sam to

već nameravao. Potom izvadim iz ormana civilno odelo i obučem ga. Sasvim mi je neobično. Odelo mi je prilično kratko i tesno, narastao sam u vojsci. Jaka i kravata prave mi teškoće. Najzad mi sestra veže čvor. Kako je lako takvo odelo, čovek ima osećanje kao da je u košulji i gaćama. Posmatram sebe u ogledalu. Čudan je to prizor. Začuđeno me gleda suncem opaljeni, pomalo izrastao krizmanik. Moja majka je zadovoljna što sam u civilnom odelu; tako sam joj prisniji. Ali mom ocu bilo bi milije da obučem uniformu, voleo bi da tako sa mnom ode svojim poznanicima. Ali ja sam protivan.

*Lepo je mirno sedeti negde, na primer u vrtu gostionice preko puta nas, pod kestenima, blizu kuglane. Lišće pada na sto i zemlju, tek pomalo, ovo je pravo. Preda mnom čaša piva, u vojsci čovek nauči da pije. Čaša je dopola ispražnjena, pred sobom imam, dakle, još nekoliko dobrih, hladnih gutljaja a mogu, ako mi se pije, i da poručim drugu, pa i treću čašu. Nema prozivke, ni uraganske paljbe, deca gostioničareva igraju se na kuglani, a pas stavio svoju glavu na moje koleno. Nebo je plavo, kroz kestenovo lišće štrči zelen toranj crkve svete Margarete. Dobro je to, i volim tako. Ali sa svetom ne mogu da izi-đem na kraj. Jedino moja majka me ne pita. Ali s ocem već je drukčije. Hteo bi da pričam o frontu, ima želje koje smatram za dirljive i glupe, prema njemu nemam više prikladan odnos. Najradije bi hteo da stalno nešto sluša. Jasno mi je da ne zna da se tako šta ne može pričati, a rado bih hteo da mu ispunim želju; ali za mene postoji opasnost kada te stvari zaodevam u reči, plašim se da će dobiti ogromne razmere i da ih onda nećemo moći da savladamo. Kud bi se deli kad bi nam sasvim jasno postalo sve što se na frontu dešava. Zato sam se ograničio na to da mu ispričam nekoliko veselih zgoda. A on me na to upita da li sam i ja učestvovao u borbi u prsa. Ja mu odgovorih da nisam i ustadoh da odem od kuće. Ali to ništa ne pomaže. Pošto sam se na ulici nekoliko puta uplašio do škripe tramvaja koja podseća na urlik granate kad se približava, neko me lupnu po ramenu. To je m o j profesor nemačkog, koji me salete neuobičajenim pitanjima. — No, kako je tamo? Užasno, užasno, je li? Da, strašno je, ali mi moramo ipak izdržati. Najzad, kako sam čuo, vi imate tamo bar dobru ishranu. Dobro izgledate, Paul, snažni ste. Ovde je, naravno, lošije, sasvim prirodno, po sebi se razume, najbolje uvek za našu vojsku! Odvukao me u kafanu za svoj stalni sto. Dočekaše me izvanredno. Jedan direktor pruži mi ruku i reče: — Tako, sa fronta dolazite? Kakav je moral tamo? Odličan, odličan, zar ne? Ja izjavih da bi svaki rado hteo kući. On se gromko nasmeja: — To verujem! Ali najpre morate isklepati Franemana! Pušite li? Evo, pripalite jednu. Ober, donesite pivo i mladom ratniku. Cigaru sam, na žalost, uzeo i zato moram da ostanem. Prosto se tope od blagonaklonosti; protiv toga nema šta da se kaže. Ipak sam ljut, i pušim što brže mogu. Da bih bar nešto radio, odjednom sručim celu čašu. Odmah mi poruče < l r u j ; u ; znaju ljudi šta duguju vojniku. Raspravljaju o tome šla treba da anektiramo. Direktor sa satom o gvozdenom lancu hoće najviše: celu Belgiju, francuske bazene uglja, i velike delove Rusije. On navodi tačne razloge zašto moramo s v e to dobiti, i nepokolebljiv je, sve dok ostali najzad ne popustiše. Onda poče da objašnjava gde treba da se izvrši proboj u Francuskoj, a ponekad se meni obrati: — Deder vi tamo s vašim večnim pozicionim ratom, pomaknite se malo napred. Izbacite one mangupe, onda će i mira biti. Ja mu odgovorih da je, po našem mišljenju, proboj ne-mogućan. Da oni preko imaju velike rezerve. I da je, sem toga, rat drukčiji no što ga ljudi zamišljaju. On to nadmeno odbi dokazujući da ja o tome ništa ne razumem. — Pojedinci svakako — reče — ali od celine zavisi. A vi to ne možete tamo prosuditi. Vi vidite samo svoj mali odsek i stoga nemate pregled. Vi vršite svoiu dužnost, stavljate život na kocku, to zaslužuje najveću pohvalu — svaki od vas treba da dobije gvozdeni krst — ali pre svega mora se probiti protivnički front u Flandriji, pa onda odozgo obuhvatiti. Dahće i bradu briše. — Treba potpuno obuhvatiti, odozgo nadole. A onda na Pariz. Voleo bih da znam kako on to zamišlja, pa sručih i treće pivo u sebe. Smesta poručiše još jedno.

Ali ja se digoh. On mi još nekoliko cigara tutnu u džep, pa me prijateljski potapša i otpusti. — Svako dobro! Nadajmo se da ćemo uskoro nešto valjano čuti o vama.

Ja sam drukčije zamišljao dopust. Pre godinu dana je i bio drukčiji. Začelo sam se ja u međuvremenu promenio. Između današnjice i tadašnjice leži ponor. Tada još nisam poznavao rat, bili smo na mirnijim položajima. Danas pri-mećujem da sam postao rastrojeniji. Ovde se više ne snalazim, ovo je za mene stran svet. Jedni pitaju, drugi ne pitaju, i vidi se na njima da se ponose time; često čak i kažu, s izrazom razumevanja, da se o tome ne može govoriti. Gorde se time. Najviše volim samoću, onda me niko ne uznemiruje. Jer svi se stalno vraćaju na isto, kako je rđavo, kako je dobro, jedan smatra ovako, drugi onako — sve se brzo svršava na onom što predstavlja njihov život. Začelo sam i ja ranije tako živeo, ali sada više ne mogu da uhvatim vezu s time. Suviše oni govore. Imaju svoje brige, ciljeve, želje, koje ja ne mogu da shvatam tako kao oni. Ponekad s nekim od njih sedim u malom vrtu gostionice, i pokušavam da mu objasnim da je ovo zapravo već sve: ovako mirno sedeti. Oni to, naravno shvataju, odobravaju, uviđaju da je tako, ali samo recima, samo recima, da, u tome je stvar — oni to osećaju, ali uvek samo upola, njihovo drugo biće zauzeto je nečim drugim, oni su podeljeni, nijedan to ne oseća celimHvoJIm bićem, |»iMI

| . i IH- mogu

pravo reći kako mislim.

Kad ili c i ■ ■ i 1 1 1 1 luli", u njilniviiii sobama, kancelarijama, m i p i n i i i , .........I n n i « - l o n e o d o l j i v o p r i v l a č i , h t e o b i h d a s a mi

i *

IN

i .11 i ii .-nlii.i .i.mi Ali odmah to i odbija, usko je,

LUDIN

in.i?i

11 u i puni i ni život, trebalo 1)1 to

razoriti, kako ..... • ■pu tu.

■ ■

!••

talio

da

po-.lop

doli

napolju

sada špliteri zuje

levkovii i ■. \ i I lo-.ni • ku|-',lc se dižu, ranjenike izvlače na klin ljudi, piezlremu i, l i

doi drugi koji lll

krilima om Moram li

i

drugovi ja da oni

se lamo

zabijaju ne na Možda

u

rovove! kojima i Alberta kantini ili

Ovde zavidim i pliva

su i TjaJU

kop-

shvatam, Kaca sodeU

mislim radi''

sada

u I .....................■ m m . d i o p e t u r o v .

u mojoj ■.obi, iza stola, stoji tamno kožno kanabe. Sedoh na njega. Nn /ulovima su ekserčićima pričvršćene mnoge slike koje i m i milje iscepao iz časopisa. Među njima razglednice i c r t e - || k o j i n mi •■«■ svidi li. U uglu mala gvozdena peć. Na šup i - i n o m /idu polira s mojim knjigama. U ........ i l o b i , - i v c o . . i m p r e n o š t o p o s t a d o h v o j n i k . K n j i g e pu leppiiu klaii • . i n i .....

kupovuo novcem koji sam zarađivao dava-i'ION

1

i II' i

Mnoge od njih autikvarno, na primer sve

|»dita

■

kit

I u j u I ......l a i k u

i

dvadeset feniga, u

i

plavom

platnenom ali

povezu. Kupio sam dva dela, I / 11 a v a i najbolje1111

b i ...........I.............. I | • ■ i . . .............. I l hII

a

i/abi anih

dela

nisam ve-

i

.-.iLi ah I■ i

'/.alo sam kupovao samo

,,i dokupim dela" f'ilao sam ih s iskrenom revnošću, ali ina nije mi se baš sviđala Utoliko više cenio sam druge knjige, modernije, koje su bile dabogme i mnogo skuplje. Neke od idi nisam stekao sasvim pošteno, uzajmio sam ih i ni um vratio, nisam mogao da se rastanem od njih. Jedna pregrada na polici ispunjena je školskim knjigama. Malo •u čuvane i jako raskupusane, listovi iskidani, zna se u

koju svrhu. Dole su strpane sveske, papir i

pisma, crteži i moji pokušaji. Hoću da se prenesem u tadašnje vreme. Ono je još u sobi, oseti se odmah, zidovi su ga sačuvali. Ruke mi leže na oslonu od kanabeta, udobno se nameštam i noge povučem gore te sada prijatno sedim u uglu, u okrilju kanabeta. Mali prozor je otvoren i pruža mi prisnu sliku ulice sa visokim crvenim tornjem na njegovom kraju. Nekoliko cvetova stoje na stolu.

Držalje za pero, olovke, jedna školjka kao pritiskivač, mastionica — ništa se ovde nije izmenilo.

Tako će biti, ako budem imao sreće, i kad se rat završi pa se zauvek vratim. Onda ću isto ovako sedeti ovde i gledati svoju sobu i čekati. Uzbuđen sam, ali voleo bih da nisam, jer to nije u skladu s mojom željom. Ja želim da opet osetim onaj tihi zanos, one čvrsto snažne, bezimene žudnje, kao ranije kad stanem pred svoje knjige. Da me ponovo zahvati bujica želja koja se diže iz knjiga u šarenim koricama, pa da rastopi tešku, mrtvu olovnu polugu koja u meni negde leži, i da u meni opet probudi nestrpljivost budućnosti, krilatu radost za svet misli — da mi vrati izgubljenu ornost moje mladosti. Sedim i čekam. Pade mi na um da moram otići Kemerihovoj majci, mogao bih i Mitelšteta posetiti, mora da je u kasarni. Gledam kroz prozor — iza slike obasjane ulice pomalja se, bledo i prozračno, lanac brežuljaka, pa se pretvori u vedar jesenji dan u kom sam seđeo pored vatre i s Kacom i Albertom jeo pečene krompire. Ali o tome neću da mislim, otiskujem to. Soba treba da govori, da me zahvati i ponese, hoću da osetim da ovamo spadam, i da osluškujem, pa kad ponovo krenem na front: da budem svestan kad naiđe talas povratka kući, rat će da potone i nestane, biće prošlost, a nas neće on nagristi, ima samo spoljašnju moć nad nama. Knjige stoje jedna do druge. Još ih poznajem, i sećam se k u k o . o n i h poredao. Molim ih očima: zborite mi — primite p u m i M i r 1 . 1 , prodašnji živote — bezbrižni, lepi— pri- m i - ponovoI I I

i c li n m .hit,

Tili

M

1I1

promiču, ne prianjaju, samo su senke i uspomene. N Hl u ništa. Nemir u meni raste. odjednom se u meni diže strašno osećanje otuđenosti. Ne nalazim put natrag, izlučen sam. Ma koliko da molim i napi« ženi se, ništa se ne povraća, sedim ravnodušan i tužan, u..... isuđenik, a prošlost se odvraća od mene. Ujedno se i bojim da je previše prizivam, jer ne znam šta bi sve moglo da de desi. Vojnik sam, moram se toga držati. Umorno ustajem i gledam kroz prozor. Onda uzmem jednu knjigu, listam po njoj, hteo bih da čitam. Ali ostavljam je, u z i m a m drugu. U njoj ima podvučena dva mesta. Tražim, prelistavam, uzimam druge. Već čitava gomila pored mene. Druge pridolaze, žustrije — listovi, sveske, pisma. Nemo stojim pred njima. Kao pred sudom. Obeshrabren. Reči, reči, reči — ne dostižu me. Polagano vraćam knjige u šupljine. Bele. Tiho izlazim iz sobe.

*Još ne odustajem. U svoju sobu, doduše, više ne ulazim, ali se tešim da nekoliko dana ne moraju značiti kraj. Posle kasnije — imaću godinama vremena za to. Sad ću da odem u kasarnu Mitelštetu. Sedimo u njegovoj sobi, tu je vazduh koji ja ne volim, ali na koji sam navikao. M d e i š t e t ima spremnu novost koja me smesta naelektriše. r u ča mi da je Kantorek mobilisan u poslednju odbranu. — /a n i išli — veli mi i vadi nekoliko dobrih cigareta — dođem jn iz bolnice i odmah nabasam na njega. On mi pruži svoju šapu krešteći: — Gle, Mitelštet, pa kako je? Ja ga gledam razrogačenim očima i odgovorim: — Trećepozivac Kantorek, služba je služba, a družba je družba, trebalo bi Vi to najbolje da znate. Zauzmite stav kad govorite sa pretpostavljenim. Da si video njegovo lice! Nešto između kiselog krastavca i ćorka. Ustručavajući se pokušao je još jednom da mi se pri-šljamči. Na to se ja malo oštrije obrecnem. Onda on potegne svoje najjače oružje, prisno me upita: — Da vam izradim van-redni rok za polaganje? Hteo je, znam, da me podseti. Na to pobesnim, pa i ja njega podsetim. — Trećepozivac Kantorek, pre dve godine vi ste nas svojom pridikom odveli u okružnu komandu, među nama i onog Josifa Berna koji zapravo nije hteo da ide. Poginuo je tri meseca ranije no što bi bio pozvan u vojsku. Da nije Vas bilo, on bi dotle čekao. A sada: odstupite. Još ćemo razgovarati. Lako sam izradio da budem dodeljen njegovoj četi. Odmah

sam ga odveo u magacin i pobrinuo se da dobije lepu opremu. Sada ćeš ga videti.

Odosmo u dvorište. Četa postrojena. Mitelštet dade voljno pa poče da vrši pregled. U to ugledam Kantoreka i s mukom se uzdržim da ne prsnem u smeh. Na njemu nekakav izbledeo prljavi kaput s peševima. Na leđima i rukavima velike i tamne zakrpe. Kaput mora da je pripadao nekom divu. Utoliko su kraće izlizane crne pantalone; dopiru do sredine cevanica. Ali zato su cipele vrlo prostrane, tvrde kao gvožđe, prastare cokule sa visoko uvrnutim vrhovima, i uz to, još sa strane se vezuju. Kapa je pak, radi izravnanja, suviše mala, užasno prljava, bedna šepica. Celokupan utisak dostojan sažaljenja. Mitelštet zastaje pred njim: — Trećepozivac Kantorek, je li to očišćeno dugme? Čini mi se da Vi to nikad nećete naučiti. Nedovoljno, Kantorek, nedovoljno. Ja urlam u sebi od zadovoljstva. Baš tako je Kantorek Mitelšteta ukoravao u razredu, istim glasom: — Nedovoljno, Mitelštet, nedovoljno. Mit.-lstel nastavlja d a ,;a kudi: — Pogledajte Bethera, taj j e . - . I ugled, , " 1 n j e g a s e možete UČiti. ii, mogu <ln vemjem svojim očima. Pa i Bether je ovde, L)i tlu i purlb naše škole. Taj što je za ugled. Kantorek me pi' o M l i - i ii pogledom, kao da bi hteo da me proždere. Ali ja mu M nehaj........ smehujem u lice, kao da ga uopšte ne poznajem. K a k o blesavo izgleda pod tom šepicom i u toj uniformi! i pred n j i m smo mi silan strah osećali ranije, kada je kao i i a preatolu sedeo na katedri i nekog od nas olovkom po glavi bockao zbog nepravilnih francuskih glagola, a koji n a m kasnije, u Francuskoj, ipak nisu bili ni od kakve pomoći. Jedva su dve godine otada prošle, i sada trećepozivac Kantorek, naprasno lišen svojih čini, ovde stoji, krivih kolona i ruku kao uske u lonca, sa loše očišćenim dugmađima, u smešnom stavu — nemogućan vojnik. Ne mogu više da ga uskladim sa stravičnom slikom s katedre, i zaista bih rado hteo da znam šta ću raditi ako se ova gužva jada ipak opet usudi da mene starog vojnika pita: — Bojmer, kažite imperfekt od aller. Mitelštet sada naredi da malo vežbaju razvijanje u strelce. Kantoreka blagonaklono odredi za desetara. Ovo ima svoj naročiti smisao. Naime, desetar mora biti stalno dvadeset koraka ispred svoje desetine; kad padne komanda: — Na levo krug — marš! — onda se streljački stroj samo okrene na mestu, a desetar, koji usled toga odjednom ostane dvadeset koraka iza stroja, mora sad trkom da pojuri da bi opet dospeo na svojih dvadeset koraka ispred desetine. To je ukupno četrdeset koraka marš-marš. Ali tek što je stigao, ponovo padne komanda: — Na levo krug — marš! — i on opet mora najžurnije četrdeset koraka da juri na drugu stranu. Na taj način desetina se uvek samo udobno okrene i prođe po koji korak, dok desetar tamoamo leti kao lutak na uzici. Sve je to jedan od mnogih oprobanih Himelštoso-vih recepata. Kantorek ne može od Miltešteta ništa drugo ni očekivati, jer jednom je on ovom zbrljao prelazak u viši razred, i Mitelštet bi bio prava budala kad ne bi ovu priliku iskoristio pre no što ponovo ode na front. Možda vojnik ipak lakše umire ako mu vojska pruži takvu priliku. Neko vreme Kantorek leti tamo i amo, kao usplahirena divlja svinja. Posle Mitelštet prekida to, i sada počne van-redno važno vežbanje bauljanja. Na kolenima i laktovima, propisno držeći pušku, Kantorek vuče po pesku svoju di-votnu priliku i prolazi tik pored nas. Brekće snažno, prava muzika je njegovo brektanje. Mitelštet ga bodri, tešeći trećepozivca Kantoreka eitatima profesora Kantoreka. — Trećepozivac Kantorek, mi imamo sreću da živimo u velikom vremenu, i moramo se svi stegnuti, pa ponekad i čemer pođneti. Kantorek ispljune prljav komadić drveta što mu je upao među zube, i znoji se. Mitelštet se nagne nad njega i ubedljivo ga savetuje: — I nikad trećepozivac Kantorek, nemojte zbog sitnica zaboraviti veliki doživljaj. Ćudi me da Kantorek nije uz prasak prsnuo, naročito sada kad dolazi čas gimnastike, gde ga Mitelštet sjajno podržava: uhvati ga za tur, pri uvlačenju na vratilu, da bi mogao bradu uspravno da nadnese nad šipku, i za to vreme iz njega prosto vrcaju mudre izreke. Isto je tako ranije Kantorek s njime postupao. Posle toga dodeljuje mu drugu dužnost. — Kantorek i Bet-her po tain! Uzmite ručna kolica! Posle nekoliko trenutaka taj par krene s ručnim kolicima. Kantorek, besan, spustio glavu, a portir ponosan što ima laku službu.

Fabrika hleba je na drugom kraju grada. Moraju, dakle, i onamo i natrag kroz ceo grad proći. — Ovo rade već nekoliko dana — ceri se Mitelštet. — Ima već sveta koji čeka da njih vidi. — Divota — primetih ja — ali zar se još nije žalio? — Pokušao je! Naš se komandant grohotom smejao kada je čuo priču. Ne podnosi uče. Sem toga, udvaram se njegovojkćerci.

•On će ti zbrljati ispit. •Fućkam na to —■ mrtav hladan odgovara Mitelštet. — osim toga, njegova žalba bila je uzaludna, jer sam mogao da dokažem da ima većinom laku službu. •Zar ne bi mogao da ga propisno zezneš? — upitam. —■ Za to mi je on suviše bedan — prezrivo i velikodušno odgovori Mitelštet.

•Sta je dopust? Kolebanje, usled čega je posle sve još mnogo teže. Već sada se upliće rastanak. Moja majka me nemo po-smatra. Znam da broji dane; svakog jutra je tužna. Opet jedan dan manje. Sklonila je moj ranac, neće da je podseća. Brzo prolaze časovi kad čovek premišlja. Priberern se i pođem da pratim sestru. Ide na klanicu da bi donela koju kilu kostiju. To je velika milost, i ljudi se već jutrom postave da na to čekaju. Neki se i onesveste. Nemamo sreće. Pošto smo tri časa naizmenično čekali, red se rasturi. Kraj je kostima. Dobro je što ja dobijam svoje sledovanje. Od toga donosim svojoj majci, i tako svi imamo nešto snažniju hranu. Dani su sve teži, oči moje majke sve tužnije. Još četiri dana. Moram otići Kemerihovoj majci. * To se ne da opisati. Ta žena drhće i jeca, drmusa me i Vičt na me: — Pa zašto ti živiš kad je on mrtav! — zaliva me suzama i viče: — Zašto uopšte postojite, vi, deca — pa k l o n e n a stolicu i plače: — Jesi li ga video? Jesi li ga još v i d e o ? K a k o je umro? Kažem da je u srce pogođen i smesta umro. Gleda me, sumnja: — Lažeš. Znam ja bolje. Osećala sam kako je teško umro. Ćula sam njegov glas, osećala noću njegov strah — kaži mi istinu, hoću da znam, moram znati. — Ne — velim joj — bio sam pored njega. Odmah je umro. Tiho me moli: — Kaži mi. Moraš. Znam, ti hoćeš da me utešiš time, ali zar ne vidiš da me gore mučiš no kad bi mi istinu kazao? Ne mogu da podnesem neizvesnost, reci mi kako je bilo, ma koliko da je to strašno. Još uvek je bolje od onog što inače moram da mislim. Nikada joj neću kazati, pre bih pristao da me isecka. Ja je žalim, ali izgleda mi pomalo i glupa. Treba da se smiri, Kemerih ostaje mrtav, znala to ona ili ne. Ko je video tolike mrtve, ne može više da sasvim shvati toliki bol za jednim jedinim. Stoga joj i kažem ponovo, donekle nestrpljivo: — Smesta je umro. Nije ni osetio. Lice mu je bilo sasvim mirno. Ona ćuti. A onda ponovo upita: — Možeš mi se na to zakleti? •Da. •Tako ti svega što ti je sveto? Gospode, šta li je meni još sveto; to se kod nas brzo menja. •Da, smesta je umro. •Ni ti da se ne vratiš ako nije istina? •Da se ne vratim ako nije smesta umro. Primio bih na svoju dušu još i bog te pita šta. Ali ona mi kanda veruje. Dugo ječi i plače. Morao sam da joj pričam kako je bilo i izmislio sam priču u koju sada skoro i sam verujem. Kada sam krenuo, ona me poljubi i pokloni mi njegovu sliku. U regrutskoj uniformi, oslonjen na okrugao sto s nogama od neoljuštene brezovine. Pozadi, kao kulisa, šuma. Na stolu krigla piva.JOJ

*Poslednje veče kod kuće. Svi ćute. Legnem rano, obuhvatim jastuke, pritisnem ih uza sebe i zarijem u njih glavu. Ko zna da li ću ikada opet u ovakvim perinama ležati! Majka mi još kasno u noć dođe u sobu. Veruje da spavam, a ja se tako i pretvaram. Da razgovaramo, da budemo zajedno — suviše je teško. Sedi skoro do zore, mada ima bolove i pokatkad se i grči. Najzad ne mogu više da izdržim i pravim se kao da sam se probudio. — Idi da spavaš, majko, prehladićeš se ovde. — Ona mi veli: — Kasnije mogu još dovoljno spavati. Uspravljam se. — Pa neću, majko, odmah na front. Pre toga moram u logor baraka na četiri nedelje. Odatle ću možda još doći ovamo jedne nedelje. Ona ćuti. A onda tiho upita: — Bojiš li se mnogo? — Ne, majko. — Htela sam još da ti kažem: Čuvaj se žena u Francuskoj. Loše su. O, majko, majko! Za tebe sam dete — zašto ne mogu u tvoje krilo da položim glavu i plačem? Zašto moram uvek da budem onaj jači i pribraniji? I ja bih hteo jednom da plačem i da me teše, ja zaista nisam mnogo više od deteta, u ormanu još vise moje kratke dečačke čakšire, tako je malo odonda vremena, pa zašto li je to prošlo? Kažem joj što mirnije mogu: — Tamo gde mi ležimo nema žena. •I budi, Paul, što oprezniji tamo na frontu. •Da, majko, biću. •Svakog dana ću se moliti Bogu za tebe, Paul. O, majko, majko! Daj da ustanemo i vratimo se, kroz go-dine unazad, donde gde sav ovaj jad ne leži na nama, natrag tebi i samom meni, majko! bi mogao dobiti kakvo mesto koje nije tako opasno. — Da, majko, možda ću dospeti u kuhinju, lako je moguće. •Svakako primi to, ma i pričali drugi. •Na to se ja neću osvrtati, majko. Ona uzdiše. Njeno je lice beo sjaj u tami. — A sad, majko, moraš leći. Ona ništa ne odgovori. Ustajem i prebacujem joj moje ćebe preko ramena. Ona se oslanja na moju ruku. Ima bolove. Tako je vodim u njenu sobu. Ostajem još koji čas kod nje. — Moraš, majko, ozdraviti dok se ja ne vratim. — Da, da, dete moje. — Nemojte mi slati, majko, namirnice. Mi imamo tamo dovoljno za jelo. Vama je ovde potrebnije. Kako jadna leži u svojoj postelji, ona, koja me iznad svega voli. Pred sam polazak kaže mi užurbano: — Nabavila sam ti još dva para gaća. Od dobre vune. Držaće toplinu. Nemoj zaboraviti da ih upakuješ. O, majko, ja znam koliko su čekanja i trčanja i moljakanja tebe stale te gaće! O, majko, majko, zar je moguće shvatiti da moram tebe da napustim, ko bi drugi imao pravo na mene, a ne ti. Ja još sedim ovde, a ti ležiš, toliko imamo da kažemo jedno drugom, ali nikada nećemo moći. •Laku noć, majko. •Laku noć, dete moje. Soba je tamna. Dah moje majke lebdi u njoj. A sat kuca. Napolju pred prozorima ćarlija. Kesteni šušte. U predsoblju spotaknem se o moj ranac koji tu leži, gotov, zapakovan, jer sutra vrlo rano moram na put. Grizem svoje jastuke, grčevito stežem pesnice oko gvozdene šipke svoje postelje. Nikako nisam smeo ovamo doći. Tamo napolju bio sam ravnodušan i često očajan: nikada više neću moći da budem takav. Bio sam vojnik, a sad nisam ništa drugo do bol za sobom, za svojom majkom, za svačim što je tako neutešno i bez kraja. Nipošto nisam smeo doći na odsustvo.Možda

Još su mi poznate barake u Hajdelageru. Tu je Himelštos vaspitavao Tjadena. Inače, pak, skoro nikog ovde ne poznajem; sve se promenilo, kao i uvek. Samo sam nekoliko njih ranije letimično video. Službu vršim mehanički. Uveče sam skoro stalno u Vojničkom domu, gde imamo na raspolaganju časopise, ali ja ih ne čitam; ima i klavir, i na njemu rado sviram. Dve devojke poslužuju, jedna od njih je mlada. Logor je opasan visokom žičanom ogradom. Kad se dockan vratimo iz Vojničkog doma, moramo imati objavu. Ko je dobar sa stražarom, taj se, naravno, provuče bez nje. Na poljani, između smrekinog žbunjaka i brezovih šuma, svakog dana vežbamo četni egzercir. Podnošljivo je ako čovek ne traži više. Jurimo napred pa legnemo, a poljsko cveće i stabljike povijaju se pod našim dahom. Svetao pesak, sastavljen od mnogih sićušnih šljunčića, gledan na zemlji tako izbliza, čist je kao u laboratoriji. Začudo kako čoveka mami da zarije ruku u njega. Ali od svega je najlepša šuma s brezama po ivicama. Svaki čas menjaju boju. Stabla svetlucaju najsvetlijom belinom, a između njih pastelno zelenilo lišća lebdi svilenkasto i vazdu-šasto; već u sledećem trenutku sve se menja u opalno plavetnilo koje se srebrnkasto širi sa ruba i otire zelenu boju; ali ovo se odmah, čim oblak prođe ispred sunca, na jednom mestu produbi skoro u crnilo. Ta senka kao sablast juri između pobledelih stabala, i dalje preko poljane ka obzorju, a breze, međutim, već stoje, kao svečane zastave na belim motkama, ispred crvenozlatastog plamsanja svoga lišća koje se preliva u bojama. Ja se često gubim u toj igri najtananijih svetlina i jasnih senki, tako da skoro uvek prečujem komandu; kada je čovek sam, počinje da posmatra i voli prirodu. Ovde nema toliko drugarskih veza, a i ne želim ih preko normalne mere. Suviše slabo se znamo za neku jaču uzajamnost, mogli bismo samo da ćeretamo i uveče igramo ajnca ili ramšla. Pored naših baraka nalazi se logor Rusa. Od nas je, doduše, odvojen žičanom ogradom, ali zarobljenici ipak uspe-vaju da dođu k nama. Izgledaju vrlo prezavi i zaplašeni, a pri tom su veliki i većinom nose bradu; usled toga deluju kao izbijeni, ponizni bernardinci. Vuku se oko naših baraka i pretražuju po kantama s otpacima. Može se misliti šta tu nalaze. Hrana je kod nas već oskudna, naročito pak loša, dobij amo repu na šest delova se-čenu i u vodi kuvanu, i prljave kočanje šargarepe; flekavi krompiri velika su poslastica, a vrhunac je retka supa od pirinea u kojoj bajagi plivaju goveđe žile; tako su sitno isec-kane da čovek ne može da ih nađe. Uprkos tome, naravno, sve jedemo. Ako je neko stvarno toliko bogat da ne mora sve da pozoba, tu su desetorica koji od njega rado preuzimaju. Samo ostaci do kojih kašika više ne dopire, sipaju se i bacaju u kantu za otpatke; sa njima još, ponekad, ljuske od repe, ubuđale korice hleba, i svakojako đubre. Ova retka, mutna, prljava voda, cilj je zarobljenika. Pohlepno je vade iz smrdljive kante i odnose pod svojim bluzama. Čudno je tako izbliza videti te naše neprijatelje. Imaju lica koja navode na razmišljanje — dobroćudna seljačka lica, široka čela, široke noseve, široke usne, široke ruke, vunastu kosu. Trebalo bi ih upotrebiti za oranje i kosidbu i branje jabuka. Izgledaju još dobroćudniji nego naši seljaci iz Frizije. Tužno je videti nijhovo kretanje, njihovo moljakanje za malo hrane. Svi su prilično slabi jer dobivaju taman toliko da ne umru od gladi. Ni mi već odavno ne dobijamo da se siti najedemo. Imaju srdobolju, poneki uplašena pogleda kriM i n i pokazuju krvave krajičke košulje. Njihova leđa i šije povijeni su, kolona klecaju, glave odozgo iskosa gledaju gora kad pruža ruku, i s nekoliko poznatih reči prosjače, prose tim mekim, tihim basovima, koji deluju kao tople peći i sobe u zavičaju. [ma ljudi koji ih nogom udare da se preture; ali takvih j e malo. Većina ih ne dira, prolaze mimo njih. Doduše, ponekad, ako su vrlo bedni, čovek pobesni zbog toga i onda ih Ctkne. Samo kad ne bi čoveka tako gledali — koliki jad n m / e d a leži u dve tako male mrlje koje palcem može čovek d . i /.atisne u očima. U v e č e dolaze u barake i trguju. Menjaju za hleb sve što i m a j u P o n e k a d u tome i uspevaju, jer imaju dobre čizme, d o l i I I n a š e loše. Koža njihovih visokih sara na čizmama in u -dno je mekana, kao juht. Naši seljački sinovi, kojima OD kuće šalju masnoću, mogu to sebi da pribave. Cena za pm čizama je otprilike dva do tri taina ili jedan tain i jedna m a n j a suva svinjska kobasica.

A l i odavno su skoro svi zamenili sve što su imali. Nose I <>.š ■ • a m o bedne prnje, i sada u zamenu nude sitnu rezbari ju i predmete koje su napravili od granatnih šplitera i komadića bakarnih prstenova sa granata. Te stvari, razume se, ne don u a m n o g o mada su svakojake muke zadale — daju ih i za n e k o l i k o kriški hleba. Naši seljaci, kad trguju, uporni su i l u k a v i . Oni komad hleba ili kobasice drže Rusu pod nosom s v e d o t l e dok ovaj od požude ne pobledi i prevrne očima, a o n d a mu je sve svejedno. Oni, međutim, sa svom njima svoj-i v e n o m brižljivošću, umotavaju svoj plen i onda vade svoju d e b e l u britvu pa polako i pažljivo iz svoje zalihe seku sebi komadešku hleba i uz to za svaki zalogaj parče one dobre a i v e kobasice, i tako se tove za nagradu sebi. Razdraži se č o v e k gledajući ih kako tako užinaju, i dođe mu da ih zvekne p o debeloj glavurdi. Retko kad oni nekome što daju. A i premalo se međusobno znaju. Ja sam češće na straži kod Rusa. U mraku se vide njihova obličja kako se kreću, kao bolesne rode, kao velike ptice. Dolaze sasvim do mreže na ogradi, naslone lice na nju i stegnu je prstima. Cesto mnogi stoje jedan do drugog. Tako udi-šu vetroviti vazduh koji dolazi sa poljane i iz šuma. Retko govore, a i onda samo poneku reč. Oni su međusobno čovečniji i, skoro da veruj em, više bliski no mi ovde. Ali to je možda samo zato što se osećaju nesrećniji nego mi. A pri tom rat je za njih ipak gotov. Ali čekati na srdobolju, ni to nije nikakav život. Trećepozivci, koji njih čuvaju, pričaju da su s početka bili življi. Imali su, kao što to uvek biva, međusobne zađe-vice, i pri tom se često noževima i pesnicama obračunavali. Sad su već sasvim tupi i ravnodušni, tako su slabi da većina više i ne onaniše, mada je inače u tom pogledu često tako gadno da čak cele barake to rade. Stoje kod ograde, ponekad se jedan otetura, a ubrzo drugi stane na njegovo mesto u redu. Većinom su mirni; samo pojedinci prosjače za pisak popušene cigarete. Vidim njihova tamna obličja. Njihove brade lelujaju se na vetru. Ništa o njima ne znam, jedino to da su zarobljenici, i baš to me potresa. Njihov život je bezimen i bez krivice; kad bih više znao o njima — kako se zovu, kako žive, šta očekuju, šta ih tišti — onda bi moj potres imao cilj i mogao bi preći u samilost. A ovako pozadi njih osećam samo bol jadnog stvora, strašnu setu života i nemilosrdnost ljudi. Jedna zapovest načinila je ove tihe bednike našim neprijateljima; a jedna zapovest mogla bi da ih pretvori u naše prijatelje. Negde za nekim stolom potpišu jedan akt nekoliko ljudi koje niko od nas ne poznaje, i godinama je naš najviši cilj ono što povlači prezir celog sveta i najtežu kaznu. Ko još može da se u tome razazna kad gleda ovde te tihe ljude sa dečjim licima i apostolskim bradama. Svaki podoficir je regrutu, i svaki profesor učeniku gori neprijatelj nego oni nama. Pa ipak, kada bi oni slobodni bili, ponovo bismo mi na njih pucali i oni na nas. Uplaših se. Ne smcra ovde dalje misliti. Ovaj put vodi u ponor. Još nije tome vreme; ali ne smem zagubiti tu misao, moram je sačuvati, zatvoriti, dok se rat ne svrši. Srce mi lupa - je li u tome cilj, veliki, jedinstveni, na koji sam u rovu mislio, koji sam tražio kao mogućnost življenja posle ove katastrofe svega ljudskog, da li je to za kasniji život zadatak dostojan ovih godina grozote? Vadim s v o j o cigarete, svaku prepolovim i delim ih Rusima. ( »ni s e pokl....... • i zapale. Sad na nekolikim licima tinjaju i i ' eno i . i ! ke. One me teše; izgledaju kao na tamnim seoskim i i i n . i prozorčići koji odaju da su iza njih sobe pune utočišta.IH

•

Prolaze dani. Nekog maglovitog jutra opet sahranjuju |ednog Kusa; umiru sada skoro svakog dana. Ja se baš desih n a s t r a ž i kad ga sahranjuju. Zarobljenici poje crkvene pes-tne, pevaju u više glasova, i to zvuči kao da to nisu glasovi, kao da su orgulje koje negde daleko na poljani stoje. Brzo ga sahranile. U veče opet stoje uz mrežu, a iz brezovih šuma dolazi im v d a r . Zvezde su hladne. Sada poznajem neke koji prilično dobro govore nemački. Među njima je i jedan muzičar; veli da je bio violinist u Berlinu. Kada ču da ja umem pomalo da sviram na klaviru, donese svoju violinu i stade da svira. Ostali sedoše leđima oslonjeni na mrežu. On stoji i svira; često ima onaj izgubljeni i z r a z violiniste kad sklopi oči, a potom pokrene u ritmu instrument i smeši se na mene. Začelo svira narodne pesme jer ostali uz to pevuše. Oni su t a m n e humke koje iz dubokog podzemlja

bruje. Glas violine izdiže se iznad toga kao vitka devojka, zvonak je i izdvojen. Glasovi prestanu, a violina nastavi — tanušna je u noći kao da zebe, mora čovek do same nje da stoji; u zatvorenoj prostoriji začelo bi bolje bilo, ovde napolju čovek se rastuži kad ona tako usamljena bludi naokolo.

Ne dobih dopust u nedelju, jer sam tek nedavno imao veliki dopust. Zato poslednje nedelje pred odlazak dođoše meni u posetu otac i najstarija sestra. Preko celog dana sedeli smo u Vojničkom domu. A i kud bismo drugde, u baraku nećemo da idemo. U podne smo šetali poljanom. Časovi nam mučno prolaze; ne znamo o čemu da razgovaramo, pa govorimo o bolesti moje majke. Sada je sigurno da je rak, već leži u bolnici i uskoro će biti operisana. Lekari se nadaju da će ozdraviti, ali još nikad nismo čuli da je rak izlečiv. •A gde leži? — upitah. •U Lujzinoj bolnici — odgovori otac. •U kojoj klasi? •U trećoj. Moramo sačekati da vidimo koliko će stajati operacija. Sama je htela da leži u trećoj, jer tamo će, reče, imati društvo. A biće i jevtinije. •Pa onda leži zajedno sa mnogima. Samo ako bude mogla noću da spava. Otac klima glavom. Njegovo lice je umorno i puno bora. Moja mati je mnogo bolovala; doduše, u bolnicu je išla samo kad je bila prisiljena, pa ipak nas je to silnog novca stalo, i život mog oca zapravo je u tome i prošao. — Kad bi se samo znalo koliko staje operacija — primeti on. — Zar niste pitali? — Nismo direktno, to je nezgodno, lekar bi se mogao uvrediti, a to ne bi valjato" jer on treba da operiše majku. Da, mislim u sebi jetko, takvi smo mi, takvi su oni, siromašni ljudi. Ne usuđuju se da pitaju za cenu, i pre da se zbog toga užasno brinu; a oni drugi, kojima nije nužda, s u m i r a j u / « p r i r o d n o d a p r v o utvrde cenu. A i lekar neće'*1

I I

.

n | i M hllvoJ I

O .'l | o I > . i /nn

poNl«' operacije

takođe su vrlo skupi — veliA

■

■ i in

ništa ne dodaje? — upitah, i j k n |o v e ć suviše dugo bolesna. glavom. — Nemamo. Ali sada ću opet moći p i . I n i e t n e n o da radim." bnlemdrka blagajna

imate li novaca?

<>" drma

Znam: do ponoći će stojati za svojim stolom i savijati i l e p i n , š e ć i . U osam uveče prezalogajiće nešto od te slabe l o m e koju na karte primaju. Zatim će uzeti prašak protiv ■ v o j e glavobolje i nastaviti da radi. D a b i l i ga malo razonodio, ispričam mu nekoliko šaljivih • g o d a k o j e mi na um dođoše, vojničke šale i tome slično o generalima i narednicima koji su jednom

nasamareni. Potom ih otpratih do stanice. Dadoše mi teglu pekmeza i p a k e t omleta od krompira, koje je moja majka još priprem i l a z a mene.

Onda oni odoše, a ja se vratih. namažem pekmez na omlet i počnem jesti. Ali ne prlja mi, te izađoh da bih Rusima dao omlet. A onda mi p a d e n a um da ga je sama majka pekla, i da je pri tom m o ž d a bolove imala stojeći pored vrelog ognjišta. Vratih paket u svoj ranac, a Rusima odnesoh samo dva komada.Uveče

Vozimo se nekoliko dana. Na nebu se pojavljuju prvi avijatičari. Kotrljamo se pored transportnih vozila. Topovi, topovi. Preuzima nas poljska železnica. Tražim svoj puk. Niko ne zna gde leži baš sada. Negde

prenoćih, i ujutru negde primih hranu i nekoliko neodređenih uputstava. I ponovo na put krenuh sa svojim rancem i puškom. Stigavši u razoreno mesto, ne nađoh tamo nijednog od naših. Čujem da smo postali leteća divizija koju ubacuju svuda gđe je vruće. To me mnogo ne veseli. Pričaju mi o velikim gubicima koje smo, kako kažu, imali. Raspitujem se za Kaca i Alberta. Niko ništa ne zna o njima. Dalje tražim i lutam. Čudno je to osećanje. Još jednu noć, pa i drugu, konačim kao Indijanac. Onda dobih pouzdano obaveštenje, i posle podne uspeh da se javim u kancelariji. Narednik me tu zadrža. Četa će se za dva dana vratiti pa nema smisla da me šalje napolje. — Kako je bilo na odsustvu? — pita me on. — Lepo, je li? — Donekle, donekle — velim ja. — Da, da — uzdiše on — kad ne bi moralo opet da se ode. Druga polovina je zbog toga uvek pokvarena. Lunjam naokolo, dok sledećeg jutra ne stiže četa, siva, prljava, zlovoljna i sumorna. Ja skočih i pomešah se među njih; moje oči traže — eno Tjaden, u to se Miler usekne, a tu su i Kac i Krop. Smestismo svoje slamarice jednu do druge. Osećam se kriv kada ih posmatram, a ipak nemam za to razloga. Pre spavanja izvadim ostatke pekmeza i omleta od krompira, kako bi i oni od toga nešto dobili. Omlet je spolja malo pobuđao, ali još može da se jede. Te delove uzeh sebi, a svežije dadoh Kacu i Kropu. K a c , va.r i pita: Začelo je od majke? K I h i m u l i i ;l; i volti. Dobni veli on po ukusu se oseća. no bih zaplakao. Ne poznajem više sama sebe. Ali '■i" v p < bolje, ovde s Kacom i Albertom i ostalima. Ovamo |n npaihmi si sreću — došanu mi Krop pre no što smo zaspali; priču se da ćemo u Rusiju. U Rusiju. Pa tamo više nema rata. II daljini grmi front. Zidovi barake zveče.imao

Žestoko se vrši čišćenje. Zbor za zborom. Pregledaju nas sa svih strana. Poderano zamenjuje se ispravnim. Tom prilikom ugrabih besprekoran nov koporan, a Kac, naravno, čak i svu opremu. Pronosi se glas da će doći do mira, ali je virovatnije drugo mišljenje: da će nas prebaciti u Rusiju. Ali našto nam u Rusiji bolja oprema? Najzad prokljuvismo: ear dolazi da izvrši smotru. Zbog toga ti silni pregledi. Osam dana izgleda kao da smo u regrutnoj kasarni, tako s e radi i egzercira. Svi smo mrzovoljni i nervozni, jer nije . - . i nas prekomerno čišćenje, a još manje paradni marš. Baš te stvari ozlojede vojnika više no rov. Najzad prispe taj trenutak. Stojimo u stavu mirno a car se pojavljuje. Radoznali smo kako on izgleda. Korača duž fronta, i ja sam, zapravo, malo razočaran: zamišljao sam ga, po slikama, većim i snažnijim, a naročito s gromkijim glasom. Razdao je gvozdene krstove, a ponekog i oslovio. Zatim odosmo. Posle toga nastade razgovor. Tjaden veli sa čuđenjem: — To je dakle naj-najviši što postoji. Pred njim, dabogme, svaki mora mirno stajati, uopšte svaki! — I razmišlja: — Pa i Hindenburg mora pred njim mirno da stoji, zar ne? — Tako je — potvrdi Kac. Još nije završio Tjaden. Neko vreme razmišlja, pa onda pita: — Mora li i kralj pred carem mirno da stoji? Niko od nas to ne zna tačno, ali ne verujemo. Obojica su već tako visoko da tu sigurno ne postoji pravo sto janje u mirnom stavu. — Kakve to budalaštine ti izmišljaš — primeti Kac. — Glavno je da ti mirno stojiš. Ali Tjaden je potpuno zanesen. Njegova inače vrlo skromna mašta šatre se od naprezanja. — Eto — opet se on javi, — prosto ne mogu da shvatim da car mora da ide na prohod isto kao i ja. — Za to možeš dati glavu s ramena — smeje se Krop. — Ko je lud ne budi mu drug — dodaje Kac. — udaren si mokrim obojkom, Tjaden, ali gledaj da ti što pre odeš do prohoda kako bi razbistrio glavu pa da ne govoriš kao sisanče.

Tjaden nestade. •Ali jedno bih voleo ipak da znam — veli Albert — da li bi rata bilo da je car rekao ne. •To sigurno verujem — upadoh ja — jer, kažu, on isprva nikako nije hteo. •No, ako ne on sam, a ono da su možda dvadeset-tri-deset ljudi u svetu rekli ne. — To da — saglasih se ja — ali ti su baš hteli. — Čudno je to kad čovek razmisli — nastavi Krop. — Mi branimo našu otadžbinu. Ali i Francuzi takođe brane svoju otadžbinu. Pa ko je sad u pravu? — Možda obe strane — rekoh, ne verujući ni sam u to. •E, ali — veli Albert, i vidim da hoće da me satera u tesnac — naši profesori i pastori i novine tvrde da samo mi imamo pravo, i verovatno tako i jest; a francuski profesori i pastori i novine tvrde da su samo oni u pravu. Pa kako mu to dođe? •To ne znam — odgovaram ja — ali, u svakom slučaju, rat postoji i svakog meseca sve više zemalja se priključuju. Tjaden se opet pojavi. Još i dalje je zagrejan, i smesta ponovo upadne u razgovor raspitujući kako zapravo uopšte nastaje rat. — Većinom tako što jedna zemlja teško uvredi drugu — odgovori Albert s izvesnom nadmenošću. Tjaden se pravi lud. — Jedna zemlja? To ne razumem. Jedno brdo u Nemačkoj ne može uvrediti brdo u Francuskoj; niti reka ili šuma ili njiva. — Jesi li ti tako glup ili se samo praviš? — progunđa Krop. — Pa ne mislim ja tako. Kad jedan narod uvredi drugi... — Onda nemam šta da tražim ovde — odvrati Tjaden; — ne osečam se uvređen. •I tebi zar treba čovek da objasni — dobaci mu Albert i asrđeno — pa ti se, gejače, tu i ne pitaš. •Pa onda pogotovu mogu kući ići — ukopistio se Tjaden a svi se smeju. •O, čoveče, reč je o narodu kao celini, dakle o državi — podviknu Miler. •Država, država... — Tjaden lukavo pucnu prstima; — ... poljska žandarmerija, policija, porez, to je vaša država. Ako čovek s time treba da ima posla, hvala lepo. •Tačno — dodade Kac — sada si, Tjaden, prvi put nešto umesno rekao; država i domovina, to je zaista razlika. •Ali oni ipak ujedno spadaju — razmišlja Krop — ne postoji domovina bez države. •Tačno, ali imaj na umu da smo mi skoro svi prosti ljudi. A i u Francuskoj većinu čine takođe radnici, zanatlije, mali činovnici. Zašto bi, dakle, jedan francuski bravar ili obućar želeo da nas napadne? Ne, samo vlade to žele. Ja nikad nisam Francuza video pre moga dolaska ovamo, a biće da je i većina Francuza prema nama u sličnom položaju. I njih su isto tako malo pitali kao i nas. — Zašto se onda uopšte ratuje? — upita Tjaden. Kac sleže ramenima. — Mora da postoje ljudi kojima rat koristi. •Ne, ja im ne pripadam — isceri se Tjaden. •Ti ne, i nijedan od nas ovde. •Pa ko onda? — uporno nastavlja Tjaden. — Ni caru ne koristi. On ima sve što mu treba. •Nemoj da kažeš — uzvrati Kac. — On nije do sada ratovao. A svakom većem caru potreban je bar jedan rat, inače neće postati slavan. Zagledaj samo u tvoje školske knjige. •Generali takođe u ratu postaju slavni — dodade Detering. — Još slavniji no carevi — potvrdi Kac. •Začelo postoje tu i drugi ljudi koji hoće da zarade u ratu — progunđa Detering. •Mislim da je to više nego groznica — veli Albert. — Niko zapravo ne želi, a on odjednom nastane. Mi nismo hteli rat, drugi tvrde isto, a ipak se pola sveta čvrsto uplelo. •Ali tamo preko više lažu nego kod nas — dobacim ja; — setite se samo letaka kod zarobljenika u kojima piše da mi proždiremo belgijsku decu. Te bitange što tako šta pišu trebalo bi obesiti. To su pravi krivci. Miler ustade. — U svakom slučaju, bolje što je rat ovde no u Nemačkoj. Pogledaj samo ta polja puna levkova!

— Tačno — složi se čak i Tjaden — ali bilo bi još bolje da uopšte nema rata. Udalji se ponosan, jer eto, dobro je očitao nama đacima. I njegovo mišljenje ovde je zaista tipično, stalno nailazimo na njega; a ne može čovek na to ničim valjano da uzvrati, jer s tim mišljenjem prestaje ujedno i razumevanje za druge povezanosti. Nacionalno osećanje vojnika sastoji se u tome što je on ovde. Ali time se i završava, sve ostalo prosuđuje on praktično i prema svom stanovištu. Albert ljutit leže u travu. — Bolje ne govoriti o celoj toj stvari. — A i neće se time promeniti — dodade Kac. Povrh svega, još, morali smo vratiti skoro sve primljene stvari, a dobismo opet naše stare tralje. One dobre bile su samo za paradu.

Umesto u Rusiju odosmo opet na front. Uz put prođosmo kroz jednu žalostivu šumu s iskidanim stablima i razrivenim zemljištem. Ponegde zjape užasne rupe. — Grom i pakao, a l a je tu treskalo — obratih se Kacu. — Minobacači — odgovori on, zatim pokaza gore. U granju mrtvi vise. Go vojnik čuči u rakiji debla, još mu je na glavi šlem, inače je neodeven. Tamo gore leži samo jedna njegova polovina, gornji deo tela, bez nogu. •Sta se tu zbilo? — upitah. •Taj je izbačen iz odela — promrmlja Tjaden. A K a c dodade: — Čudno je to, već smo nekoliko puta vid e l i . Kad se takva mina sruči, ona čoveka stvarno prosto i s t i s n e iz odela. Pritiskom vazduha. D a l j e razgledam. Zaista je tako. Negde vise samo dronjci o d uniforme, a negde je prilepljena kaša, ranije čovečji u d o v i T a m o l e ž i n e k o telo koje samo na jednoj nozi ima još k o m a d g a t a i o k o v r a t a jaku od koporana. Inače je golo, o d e l o m u v i s i r a s u l o p o / o a t i j u . N e m a nijedne ruke, kao da s u v r ć e n j e m i š č u p a n e J e d n u od n j i h pronađoh na dvadesetkoraka dalja, uzimuju.

Pokojnik l e z i na licu. Tamo gde su rane iščupanih ruku z e m l j a j e c r n a od krvi. Lišće pod nogama iskidano, kao da se još koprcao. — Ovo nije šala, Kac — primetih ja. — Nije ni otpadak od granate u trbuhu — dodade on sle-žući ramenima.

— Samo bez raznežavanja — veli Tjaden. Mora da se sve to nije davno zbilo, krv je još sveza. Pošto su mrtvi svi ti što ih vidimo, ne zadržavamo se nego prijavljujemo prvoj sanitetskoj stanici. Najzad nije naša dužnost da tim sanitetlijama olakšavamo posao.

Jedna izvidnica treba da pođe da bi utvrdila koliko je još daleko posednuti neprijateljski položaj. Ja se zbog svog dopusta nekako nelagodno osećam prema drugima, i zato se i ja prijavljujem. Dogovorimo se o planu, pa se provučemo kroz žice i onda razdvojimo da bismo pojedince otpuzili. Posle nekog vremena naiđem na plitak levak u koji skliz-nem. Odatle izvirujem. Predeo je pod osrednjom mitraljeskom vatrom. Briše ga sa svih strana, ne vrlo jako, ali ipak dovoljno da čovek ne bi suviše izdigao svoje kosti. Otvori se jedan svetlosni padobran. Teren je kao sleđen pod bledom svetlošću. Malopre su u rovu pričali da su pred nama crnci. To je neprijatno, slabo se vide, a i vrlo su spretni u patroli. Cesto su, začudo, isto tako i nerazumni; Kac i Krop jednom su pobili crnačku protivizvidnicu, jer su ovi, pohlepni na cigarete, uz put pušili. Kac i Albert imali su samo da nišane svetlucave vrhove cigareta. Pored mene lupi šišteći mala granata. Nisam čuo da dolazi i žestoko se uplaših. Očas me uhvati neki bezuman strah. Sam i skoro bespomoćan sedim u tami — možda me već odavno iz nekog levka druga dva oka posmatraju, a bomba leži pripremljena da poleti i rastrgne me. Pokušavam da se priberem. Nije mi ovo prva patrola, a nije ni naročito opasna. Ali je prva posle dopusta, a i teren mi je još prilično stran. Govorim sebi da je moje uzrujavanje besmisleno, da u tami verovatno baš ništa ne vreba, jer inače ne bi

oni tako nisko pucali. Uzalud je. Čudovišno zbrkane misli bruje mi u glavi: čujem kako me glas moje majke upozorava, vidim na ogradu naslonjene Ruse s lelujavim bradama, jasno i čudesno priviđa mi se jedna kantina sa stolicama, jedan bioskop u Valenciji, mučim se gledajući u svojoj uobrazilji, u odvratnu, sivu i nemilosrdnu puščanu cev koja me vreba i tiho se po-mera kako ja pokušavam da okrenem glavu — znoj me probi kroz sve pore. Još ležim u mojoj uvali. Gledam na sat; prošlo je tek nekoliko minuta. Celo mi je mokro, očne duplje su vlažne, ruke drhte, i tiho dahćem. Nije to ništa drugo no strašan napad straha, prosto običan pseći strah od toga da isturim glavu i dalje puzim. Moja napregnutost rasplinu se, kao kaša, u želju da tu ostanem ležeći. Moji udovi kao da su prilepljeni za zemlju, uzalud pokušavam — neće da s e odvoje. Pribijem se za zemlju, ne mogu dalje, odlučim da tu ostanem ležeći. Ali odmah me iznova talas preplavi, talas stida, kajanja ali i skrivenosti. Izdignem se malo da bih razmotrio. Gledam u lamu tako napregnuto da me oči peku. Svetlosna kugla se uzdiže — ja se ponovo šćućurim. Vodim besmislenu, luđačku borbu: hoću da izađem iz uva-lice, pa ipak opet u nju skliznem, govorim sebi: — Moraš, tu su tvoji drugovi, a i nije ovo po nekoj glupoj zapovesti — iili odmah zatim: — Šta me se tiče, samo jedan život može da se izgubi. Sve je ovo zbog tog dopusta, ogorčeno se pravdam. Ali ni sam to ne verujem, užasno sam malaksao; polako se dignem i uprem ruke ispred sebe, pa za njima privučem leđa, i sada ležim dopola na ivici levka. U to čujem šumove i natrag se trgnem. Sumnjivi šumovi tačno se čuju uprkos artiljerijskoj vatri. Oslušnem — šum je iza mene. Naši su to, idu kroz rov. Čujem sada i prigušene glasove. Po zvuku bi mogao biti Kac koji tamo govori. Odjednom me proze izvanredna toplina. Ti glasovi, tih nekoliko tiho izgovorenih reči, ti koraci u rovu iza mene, jednim mahom iščupaše me iz užasne usamljenosti samrtnog straha kome zamalo što nisam podlegao. Ti glasovi su više nego moj život, više no majčina ljubav i strah, oni su od svega najjača zaštita — to su glasovi mojih drugova. Nisam više u tami osamljen drhtavi delić života — ja pripadam njima, a oni meni, svi mi imamo isti strah i jednak život, mi smo jednostavno i mučno povezani. Hteo bih da lice svoje zarijem u njih, u te glasove, u tih nekoliko reči koje me spasoše i koje će me podržati.

Oprezno kliznem preko ivice i vijugajući bauljam dalje; četvoronoške gmižem. Ide dobro; utvrdim pravac, pa se osvrnem i utuvim sliku topovske paljbe kako bih se znao vratiti. Zatim pokušam da se povezem s ostalima. Strah me još uvek drži, ali ovo je razložan strah, izvesna vanredno pojačana opreznost. Noć je vetrovita i senke se lelujaju pri odblesku topovskog pucnja. Usled toga vidi se suviše malo i suviše mnogo. Cesto se od straha sledim, ali uvek ni zbog čega. Odmakao sam prilično daleko, pa se onda u luku vratih. Vezu nisam uspostavio. Svaki metar bliže našem rovu ispunjava me pouzdanjem — ali i sve jačom žurbom. Ne bi valjalo da sada nešto zaradim. U to me obuze nov užas. Ne mogu tačno da odredim pravac. Mirno se spustim u jedan levak i pokušavam da se ori-jentišem. Više puta se desilo da neko radosno skoči u rov i tek tada otkrije da je pogrešio. Posle nekog vremena ponovo oslušnem. Još nisam siguran. Zbrka levkova čini mi se sada tako nepregledna da od uzru-janja uopšte više ne znam kako da krenem. Možda uporedo s rovovima puzim, a to može beskonačno da traje. Zato opet naglo savijem. Ti prokleti svetlosni padobrani. Izgleda kao da ceo čas svetle, ne može čovek ni da mrdne a da ne počne odmah da mu zviždi oko glave. Ali pomoći nema, moram odavde izići. Zastajući povlačim se dalje, gmižem požapke, tako da ruke izranjavih kao brijač šiljastim i oštrim špliterima. Ponekad imam utisak kao da je nebo svetlije na horizontu, no može biti i da uobraža-vam. Ali polako dolazim do uverenja da ja puzim za svoj

život. Jedna granata tresnu. Za njom odmah još dve. I već poče. Vatreni prepad. Mitraljezi štekću. Sada mi ne ostaje drugo do da ostanem ležeći. Izgleda da će početi napad. Na sve strane dižu se svetlosne rakete. Neprekidno. Ležim zguren u jednom velikom levku, s nogama do trbuha u vodi. Kad napad otpočne, spustiću se u vodu, s licem u brlogu, koliko je god moguće a da se ne udavim. Moram se pretvarati da sam mrtav. Odjednom čujem kako se vatra prebacuje u pozadinu. Smesta kliznem dole u vodu i z podzemlja, sa šlemom zabačenim s a s v i m n a potiljak, a usta taman toliko iznad vode da dobijem vazdulia. Ostajem tako nepomičan, svi živci se ledeno grče, jer negde nešto zveknu pa sve bliže tapka i tapka. Zveknu preko mene, dalje; prva grupa je prošla. U meni jedino ta razorna misao; šta da radim ako neko skoči u moj levak? Brzo istrgnem malu kamu i čvrsto je stegnem, pa ruku s njom zavučem u mulj. Ako neko skoči ovamo, smesta ću da ga ubodem, kljuca mi u glavi; smesta ću da mu grkljan presečem da ne bi mogao vikati; ne ide drukčije, on će biti isto tako uplašen kao i ja, i već iz straha navalićemo jedan na drugog, pa zato moram biti prvi. — Sada naše baterije pucaju. Udarilo je u mojoj blizini. To me dovede do luđačkog besa, samo mi još to treba da me naši topovi pogode; proklinjem i škrgućem u brlogu; izliv besa je to; najzad mogu samo još da ječim i molim. Prasak granata udari mi u uvo. Ako naši izvrše protivna-pad, oslobođen sam. Pritisnem glavu na zemlju i čujem potmulu grmljavinu, kao daleke rudničke eksplozije, pa je ponovo dignem da osluškujem šumove gore. Mitraljezi štekću. Znam da su naše žičane prepreke čvrste i skoro neoštećene; jedan deo je ispunjen jakom strujom. Nadolazi puščana vatra. Ne mogu prodreti, moraju se vratiti. Ponovo se skljokam, do krajnosti napregnut. Čujem klo-paranje, prikradanje, zveket. I usred toga zaseban prodoran jek. Biju ih, napad je odbijen.

Razdanilo se još malo jače. Mimo mene hitaju koraci. Prvi. Prođoše. Pa drugi. Štektanje mitraljeza slilo se u neprekidni lanac. Baš htedoh da se malko pomerim, kada nešto tresnu, jedno telo svom težinom pade u moj levak i pljusnu, skliznu, na meni leži. Ne mislim ništa, ne donosim odluku — luđački udaram i osećam samo kako se telo trza pa olabavi i skljoka se. Moja ruka se lepi i mokra je, primetim kad sebi dođoh. Ovaj drugi krklja. Cini mi se da urla, svaki udisaj je kao krik, kao grmljavina — međutim, to samo moje žile tako biju. Hteo bih da mu zapušim usta, da ih zemljom napunim, da ga još jednom ubodem, neka bude miran, odaće me; ali toliko se već osvestih i odjednom osetih toliku slabost da više ne mogu da podignem ruku na njega. Stoga otpuzim u najdalji kutak i tamo čekam, u njega uprtih ukočenih očiju, sa nožem stegnutim, spreman da ponovo na njega navalim ako se pomakne. Ali on neće više ništa učiniti, čujem to već po njegovom krkljanju. Ne mogu jasno da ga vidim. U meni je samo jedna želja: da odem. Ako uskoro ne odem, biće suviše vidno; već sada je opasno. Ali čim pokušam da izdignem glavu, odmah, uvidim nemogućnost. Mitraljeska paljba tako je niska da će me izre-šetati pre no što i jedan skok napravim. Još jednom pokušah sa šlemom; malo ga isturim i izdignem da bih odredio visinu metaka. Posle jednog trenutka metak ga izbi iz ruke. Vatra, dakle, briše sasvim nisko preko terena. A od neprijateljskog položaja nisam dovoljno udaljen da me strelci ne bi ukebali odmah čim pokušam da klisnem. Sve je vidnije. Zudno očekujem napad naših. Ruke su mi bele na zglavcima — tako ih stežem, tako preklinjem da bi vatra prestala i moji drugovi došli. Minut za minutom iščezava. Više se ne usuđujem da pogledam tamnu priliku u levku. Napregnuto gledam mimo njega i čekam, čekam. Meci šište, čine čeličnu mrežu, ne prestaje, nikako ne prestaje. Sada primećujem svoju krvavu ruku i naglo mi se smuči. Uzmem zemlju i njome protrljam kožu, sada je ruka bar prljava i krv se više ne vidi. Paljba ne popušta. Sada je s obe strane jednako jaka. Naši me verovatno već odavno smatraju

izgubljenim.

S v e t l n , siva zora. Krkljanje se i dalje čuje. Zapušim uši, ali ubrzo izvadim drugo da čujem.

pisto,

jer inače ne mogu ni ono

Prilika prema meni miče se. Stresem se i nehotice pogledam onamo. Oči su mi sada kao prikovane tamo. čovek s malim brčićima leži tu, glava mu u stranu spuštena, jedna ruka upola savijena i glavom nemoćno pritisnuta. Druga ruka leži na grudima; ova je krvava. • On je mrtav, velim ja sebi, mora da je mrtav, on više ništa ne oseća — to samo još telo krklja. Ali glava pokušava da se digne, jecanje se za trenutak pojača, a onda čelo natrag klone na ruku. On nije mrtav, on umire, ali još nije mrtav. Ja se primaknem, zastanem, na ruke se oslonim, ponovo se malo dalje odšuljam, opet čekam — i tako dalje, groznim putem od tri metra, užasnim dugim putem. Najzad sam pored njega. Sada on otvori oči. Mora da me je još čuo, i pogleda me s izrazom strašnog užasavanja. Telo mirno leži, ali u očima je tako grdan nagon za begom da za trenutak poverujem da bi one imale snagu da telo sobom povuku, jednim jedinim trzajem stotine kilometara daleko. Telo je mirno, potpuno tiho, sada bez glasa, krkljanje je umuklo, ali oči viču, urliču, u njima je svekolik život skupljen U nepojmljiv napor za bekstvom, u užasnu stravu od smrti, od mene. Poklecnuše mi zglobovi i padnem na laktove. — Ne, ne — šapućem. Oči me prate. Ne mogu ni da se pokrenem dokle me one gledaju. Sada njegova ruka polako spade s grudi, spusti se samo neznatno, tek nekoliko santimetara, ali taj pokret rastvori silu očiju. Ja se nagnem k njemu i šapćem: — Ne, ne — pa podignem ruku, moram mu pokazati da hoću da mu pomognem, i pogladim ga po čelu. Oči se trgoše kad ruka priđe, sada se gubi iz njih ukočenost, trepavice se spuštaju, napetost popušta. Raskopčam njegovu jaku i udobnije mu nameštam glavu. Usta su mu poluotvorena, napreže se da uobliči reči. Usne su mu suve. Nije mi tu čuturica, nisam je poneo. Ali ima vode u mulju, na dnu levka. Silazim tamo, vadim maramicu, raširim je, dole pritisnem, i šakom zahvatim žutu vodu koja curi kroz maramicu. Proguta je. Donesem ponovo. Onda raskopčam njegov ko-poran da bih ga previo ako bude moguće. Svakako moram to uraditi da bi oni ispreka, ako me zarobe, videli da sam hteo da mu pomognem, pa da me ne ubiju. On pokušava da se odupre, ali ruka mu je suviše slaba. Košulja je slep-ljena i ne mogu da je u stranu pomaknem, pozadi je zakopčana. Ne ostaje mi drugo nego da je rasečem. Potražim nož i nađem ga opet. Ali kad počeh da sečem košulju, oči se još jednom otvore i u njima je opet ona vika i onaj luđački izraz, tako da moram da ih zatvorim, zaklopim, i šapućem: — Hoću da ti pomognem, druže... camarad, ca-marad... ubedljivo tu reč ponavljam da bi je razumeo. Tri uboda ima. Moji zavoji pokrivaju ih, krv ispod njih otiče, ja ih pritisnem čvršće, on jeknu. To je sve što'mogu da učinim. Sada moramo čekati, čekati. Ti časovi... Opet otpoče krkljanje — kako li polako umire čovek! Jer, znam to: njemu nema spasa. Pokušao sam, doduše, da to izbijem sebi iz glave, ali u podne se ovo vrda-nje, usled njegovog jecanja, raspalo, razvejalo. Da nisam pri bauljanju izgubio svoj revolver, ubio bih ga. Zaklati ga ne m o g u . U podne dremnem na granici svesti. Muči me glad; skoro da zaplačem zato što želim da jedem, ali ne mogu da se borim protiv toga. Više puta donesem vode samrtniku, pa i ja pijem. To je prvi čovek k o g a sam svojim rukama ubio, koga m o g u tačno d a v i d i m , č i j e umiranje je moje delo. Kac i Krop i M i l e r v e ć s u v i d e l i k a d n e k o g p o g o d e ; mnogima se to dešav a , u borbi U p i s . i ČMtO A h s v a k i n j e g o v d a h r a z g o l i t i m o j e s r c e . Ovom samrtniku • a % . . v i s u i i n v e / i i i r i , o n i m a nevidljiv nož kojim me probada v r e m e i m o j e m i s l i . M n o g o b i h d a o da on ostane živ. Teško je ovde ležati i n j e g a slušati i gledati. Posle podne u tri izdahnuo je. J a odahnuh. Ali samo za kratko vreme. Ubrzo mi se učini d a j e j o š teže podneti ovu muklu tišinu nego jecanje. Hteo b i h d a opet slušam krkljanje, na mahove, promuklo, čas t i h o i zviždavo, čas glasno i promuklo. Besmisleno je ovo što radim, ali moram da se nečim zabavim. J o š jednom namestim pokojnika da bi

udobnije ležao, mada on više ništa ne oseća. Zaklopih mu oči. Smeđe su, a kosa je crna, sa strane malo kovrčava. Usta ispod brkova puna su i meka; nos je malo povijen, koža tamna, nije više tako pepeljava kao malopre dok je još Uveo. U jednom trenutku učini mi se čak da je lice skoro z d r a v o ; potom se brzo promeni u jedno od tolikih mrtvačkih l i c a k o j a sam video i koja su sva slična. Njegova žena začelo sada misli na njega; ona ne zna šta se desilo. Izgleda kao da joj je često pisao; ona će primati njegova pisma i dalje — sutra, kroz nedelju dana, možda i posle jednog meseca kakvo zalutalo pismo; ona će ga čitati, a on će njoj u njemu govoriti. Moje stanje je sve gore, ne mogu da vladam svojim mislima. Kako li izgleda ta žena? Kao ona tamna i vitka preko kanala? Ne pripada li ona meni? Možda mi sada kroz ovo pripada! O, kad bi Kantorek sedeo ovde pored mene! Kad bi me majka ovakvog videla! Pokojnik bi sigurno mogao još trideset godina živeti da sam ja sigurnije utuvio povratni pravac. Da je on dva metra dalje ulevo jurio, sada bi ležao preko u rovu i pisao novo pismo svojoj ženi. Ali ovo ničem ne vodi; jer, to je sudbina sviju nas; da je Kemerih svoju nogu držao deset santimetara udesno, da se Haje pet santimetara dalje sagnuo ...

Oteglo se ćutanje. Ja govorim, moram da govorim, obratim mu se i kažem. — Druže, nisam hteo da te ubijem. Kad bi ti još jednom ovamo uskočio, ne bih to uradio ako bi i ti bio razuman. Ali ranije si mi bio samo jedna pomisao, jedna kombinacija, koja je u mom mozgu postojala i moju odluku izazvala — tu kombinaciju sam ubio. Tek sada vidim da si ti čovek kao i ja. Mislio sam na tvoju bombu, tvoj bajonet, tvoje oružje — sada vidim tvoju ženu i tvoje lice i našu zajedničku sudbinu. Oprosti mi, druže! Uvek prekasno vidimo. Zašto nam stalno ne govore da ste vi isto tako jadni psi kao i mi, da vaše majke strahuju kao i naše, i da imamo isti strah od smrti i isto umiranje i isti bol. Oprosti mi, druže — otkud si mogao ti da mi budeš neprijatelj. Ako odbacimo ovo oružje i ovo odelo, mogao bi da budeš moj brat kao i Kac i Albert. Uzmi od mene dvadeset godina, druže, i ustani — uzmi i više, jer ja ne znam šta ću s njima. Tiho je, front miruje, izuzev prasak pušaka. Meci su gusti, ne pucaju bez plana, na sve strane oštro nišane. Ne mogu napolje. — Pisaću tvojoj ženi — naglo se obratih pokojniku — pisaću joj, neka od mene sazna, kazaću joj sve što i tebi govornu, neka ne pati, pomoći ću njoj i tvojim roditeljima i I v o n i o doletu . .. Njegova uniforma je upola otvorena. Lisnicu lako na-rtoh Ali oklevam da je otvorim. U njoj je knjižica s njegovim imenom. Ako ne znam njegovo ime, mogu ga i zaborav i t i , vreme će zbrisati ovo, prizor ovaj. Ali njegovo ime biće u meni zabijen klin, koji se nikad neće moći izvući. On ima moć da me stalno na sve ovo podseća, i ovo će neprestano da se vraća i pred oči mi izlazi. Neodlučno držim lisnicu u ruci. Ispade mi iz ruke i otvori ae. Ispadoše nekoliko slika i pisama. Pokupim ih, hoću da ih vratim, ali pritisak koji me tišti, čitavo ovo neizvesno stanje, glad, opasnost, ovi časovi s mrtvacem, sve to dovelo me do očajanja, hoću da ubrzam rastrojenje i pojačam mučenje, i da završim, kao što čovek nepodnošljivo bolnu ruku o drvo trošne ma šta da bude. N a slikama su jedna žena i mala devojčica; uske amater s k e fotografijo ispred z i d a obraslog bršljanom. Pored slika su i pitanu V a d i m i h i pokušavam da čitam. Većinom ne razu-i n e n i , s h i h o s u čitljiva, a J u tek malo znam francuski. Ali 'ivuka t e , - k o j u uspelo d a prevedem pogodi me kao metak U g| o d i k m i ubod ug|udl

(lluva m i |e potpuno prenadružena. AH ipak toliko još ■hvatam d a nikako n e s r n o m tom svetu pisati, kao što sam i i u t l n p r e m i s l i o Nemoguće je. Još jednom pogledam slike; m s u t o b o g a t i ljudi. Mogao bih da im anonimno pošaljem nov a c a , kasnije, kada nešto zaradim. Za to se sada hvatam, to je bar neko malo uporište. Ovaj mrtvac povezan je s mojim životom, zato moram sve učiniti i obećati da bih se spasao. Slepo se zaričem da želim da živim samo za njegovu porodicu — vlažnih usana njega ubeđujem; pri tom, pak, sasvim duboko u meni tinja nada da ću se time iskupiti i možda ipak odavde izvući — malo lukavstvo: posle mogu ipak još da razmislim. Stoga otvorim knjižicu i polako čitam: Zerar Dival, tipograf. Zapisujem adresu pokojnikovom olovkom na jedan kove-rat, i onda naglo sve vraćam u njegov koporan.

Ja sam ubio štampara Zerara Divala. Ja moram postati štampar — umujem sasvim sluđen — moram postati štampar, štampar...

*Umirih se posle podne. Neosnovan je bio moj strah. Više me ime ne zbunjuje. Ludilo popušta. — Druže — mrtvacu se obratim, ali pribrano. — Danas ti, sutra ja. Ali ako se izvučem, druže, boriću se protiv ovoga što je nas obojicu slomilo: tebi život — a meni...? Takođe život. Obećavam ti to, druže. Ne srne se ovo nikada više ponoviti. Sunce koso stoji. Otupeo sam od iznurenosti i gladi. Juče-rašnjica mi je kao magla, nemam nade da ću odavde izići. Dremuckam pa ne primećujem ni da se veče primiče. Sumrak nailazi. Brzo, čini mi se sada. Još jedan čas. Da je leto, još tri časa. Još jedan čas. Odjednom počeh sada da drhtim da bi moglo nešto da iskrsne. Na pokojnika više ne mislim, prema njemu sam sada potpuno ravnodušan. Namah suknu u meni životna žudnja, i pred njom se gubi sve što sam nameravao da uradim. Samo sad da me nesreća ne zadesi; mehanički blebećem: — Ispu-niću sve, održaću sve što sam ti obećao... Ali već sada znam da neću to izvršiti. Odjednom mi na um pade da bi moji drugovi mogli da pucaju na mene ako onamo dopuzim; ne bi bili svesni toga. Vikaću, što ranije bude moguće, da bi me poznali. Ležaću pred rovom dotle dok mi oni ne odgovore. Prva zvezda. Front je miran. Odahnem i od uzbuđenja sam sebi govorim: — A sada bez gluposti, Paul — mir, mir, Paul — i onda si spašen, Paul. — Deluje kad kažem svoje ime; to je kao da mi neko drugi govori, onda ima veću moć. Pomrčina sve gušća. Moje uzbuđenje stišava se; iz predo-strožnosti čekam da se prve rakete dignu. Onda izmilim iz l . - v k u . Na pokojnika sam zaboravio. Preda mnom je noć, k o j a . ; . a l počinje, i bledo osvetijeno polje. Namerkam jednu r u p u , i u trenutku kad se svetlost ugasi ja se onamo preba-. ■ h n , p a dalje pipam, drugu nađem, šćućurim se i opet dalje š m u g n e m . Primakoh se. Sada vidim, pri svetlosti rakete, kako se u žicama nešto kreće pa ustavi, i mirno ležim. Sledeći put vidim to opet, sigurno su drugovi iz našeg rova. Ali na oprezu sam, sve dok ne raspoznah naše šlemove. Onda viknuh. Odmah zatim, u odgovor, odjeknu moje ime. — Paul... Paul. . . Ponovo viknuh. To su Kac i Albert, sa šatorskim krilom k r e n u l i s u d a me traže. / J e s i ranjen? — Ne, nisam. Skotrljasmo se u rov. Zatražih da jedem; gutam. Miler mi dade cigaretu. U nekoliko reči ispričah šta se desilo. Nije to ništa novo; tako šta često se već događalo. Izuzetan je u o v o m s a m o n o ć n i p r e p a d . Kac je u Rusiji jednom dva dana l e ž a o l / a r u s k o g f r o n t a d o k n i j e uspeo da se provuče.u n i i l v o i n štamparu ne rekoh ništa.

izdržim. Moram is-I > i . 1 1 1 K a . - u i A l h e i i u Umiruju m e obojica. — Ništa Pa za to si ovde! S l u š a m i h s p o k o j n o , u l e š o i i njihovom blizinom. Kakve li s a m s v e g l u p o s t i trabunjao U onom levku. — De, pogledaj tamo — pokaže Kac. Uz grudobran stoje nekoliko strelaca. Imaju puške s dur-binskim nišanom i vrebaju one na suprotnom odseku. Povremeno odjekne pucanj. Čujemo sada uzvike. — Ala ga pogodi! — Vide li kako je odskočio? — Podoficir Elrih ponosno se okrete i zabeleži svoj poen. Na današnjoj listi strelaca on vodi sa tri neosporna pogotka.Tek idućeg inim u«- mogadoh više dane možeš . ' l i hi di ugo(M

ti tu

mogao uraditi.

— Sta veliš na to? — upita me Kac. Ja slegoh ramenima. — Ako tako nastavi, večeras će u rupici na koporanu imati još jednu šarenu tračicu — primeti Krop. — Ili će uskoro postati podnarednik — reče Kac. Pogledasmo se. — Ja ne bih to radio — izjavih. — Svakako — dodade Kac. — Dobro je što baš sada to vidiš. Podoficir Elrih opet priđe grudobranu. Grlo njegove puške pomiče se tamo-

amo.

— Stoga ti o svojoj stvari ne treba više da gubiš reči — kliknu Albert. Sada ni sam sebe više ne razumem. — Bilo je ono samo zato što sam morao tako dugo da ležim uz njega — rekoh im. Najzad, rat je rat. Elrihova puška prasnu kratko i suvo.

D o č e p a l i smo se dobre službe. Nas osmorica imamo da čuvamo jedno selo evakuisano zbog jakog bombardovanja. Naročito treba da pazimo na profijantsko slagalište koje još nije ispražnjeno. Za ishranu moramo sami da se pobrinemo iz postojećih zaliha. Mi smo za to kao stvoreni — Kac, Albert, Miler, Tjaden, Ler, Detering, cela naša grupa je na okupu. Doduše, Haje je mrtav. Ali to je još uvek ogromna sreća jer sve druge grupe imale su veće gubitke nego n a s a . Za sklonište izabrasmo jedan betonirani podrum u koji s p o l j a vode stepenice. Ulaz je zaštićen još i naročitim betons k i m zidom. Razvismo sada grdnu delatnost. Pružila nam se ponovo prilika da opustimo ne samo noge već i dušu. A takvu priliku m i zapažamo; jer, naš je položaj očajan da bismo mogli dugo d a o s t a n e m o sentimentalni. To je moguće jedino dok sasvim n e z a g u s t i I ' a i p a k , n e ostaje nam ništa drugo no da budemo realni; d o ! < ■ m o r o d a s e s a v naježim kad ponekad trenutno u m o j u g l a v u z a l u t a m k a m i s a o iz ranijeg, predratnog vremena, a l i o n a s e d u g o n e zadrži. M m . o n o s v o j e stanje d a primamo što je moguće lakše. T o g a r a d i s v a k u priliku iskoristimo, i neposredno, grubo, b e z . prolaza, pored strave stoji blesavost. Drukčije nikako ne možemo, prosto se u nju strmoglavimo. I ovog puta smo s neodoljivom revnošću pregli da stvorimo idilu, naravno, žderanja i spavanja. Pre svega snabdeli smo naš stan dušecima koje smo iz kuća dovukli. I vojnikova zadnjica rado sedi na mekom. Samo u sredini prostorije ostao je pod slobodan. Zatim smo pribavili ćebad i perine, divotno mekane. Svega je bilo u selu dovoljno. Albert i ja pronašli smo postelju na rasklapanje od mahagonija, s baldahinom od plave svile i čipkanim prekrivačem. Znojili smo se kao mazge pri prenošenju, ali tako šta ne srne se propustiti, pogotovu što će kroz koji dan sigurno biti izrešetana. Kac i ja obavili smo malo izviđanje po kućama. Posle kratkog vremena dočepali smo se jednog tuceta jaja i dve funte prilično svežeg butera. U jednom salonu iznenada nešto tresnu, gvozdena peć probi zid i mimo nas fijuknu, pa na jedan metar od nas opet probi zid. Dve rupe. Došla je iz kuće ispreka koju je granata pogodila. — Imali smo ludu sreću — iskezi se Kac, pa nastavismo da tražimo. Najedanput naćulismo uši i potrčasmo. Odmah zatim stadosmo kao začarani: u jednoj maloj staji poigravala se dva živa pra-seta. Protrljasmo oči i pažljivo opet gledamo: zaista su još tu. Uhvatismo ih — nema sumnje, dva prava mlada praseta. Imaćemo divnu gozbu. Na pedeset koraka od našeg skloništa nalazi se mala kuća koja je služila za oficirsko kona-čište. U kuhinji ima ogromno ognjište sa dva roštilja, ti-ganjima, loncima i kazanima. Sve je tu, ima u izobilju čak i sitnih drva u šupi — prava pravcata kuća dembelija. Dvojica su od ranog jutra u polju — traže krompir, šar-garepu i mlad grašak. Mi smo, naime, raskošni i fućkamo na konzerve iz profijantskog slagališta, hoćemo sveže namirnice. U ostavi već leže dve glave karfiola. Prasići su zaklani. Kac je to svršio. Uz pečenje hoćemo da pravimo omlet od krompira. Ali ne možemo da nađemo trenicu za krompir. Ipak se brzo ispomogosmo. Ekserima izbušismo plehani poklopac i tako dobismo trenicu. Trojica navlače debele rukavice da bi pri trljanju poštedeli prste, a druga trojica ljušte krompir, i posao brzo odmiče. Kac priprema prasiće, šargarepu, grašak i karfiol. Pravi, uz karfiol, čak i beli umokac. Ja pečem omlet, uvek po četiri komada. Posle deset minuta izveštio sam se da tiganj tako zamahnem da na jednoj strani

pečeni omleti uzlete, u vazduhu se obrnu i opet u tiganj padnu. Prasiće ucelo pečemo. Svi stojimo oko njih kao pred oltarom. U to nam stiže poseta, dva radiotelegrafista, koje velikodušno pozovemo na obed. Oni sede u dnevnoj sobi gde klavir stoji. Jedan svira a drugi peva „Na Vezeru". Peva s oseća-njem, ali prilično saksonski. Ipak smo ganuti dok ovako oko ognjišta pripremamo svu tu divotu. Postepeno primećujemo da će biti gužve. Izviđačima u balonima ušao je u nos dim iz našeg dimnjaka, vatrom nas obasuše oni prokleti mali gadovi što male rupe prave a daleko i nisko se rasipaju. Sve bliže oko nas svira, ali ipak ne možemo da napustimo ručak. Sve bolje gađaju mangupi. Nekoliko šplitera prosviraše gore kroz kuhinjski prozor. Pečenje je skoro gotovo. Ali s pečenjem omleta sada je teže. Pogoci su tako česti da špliteri sve češće prašte o kućni zid i šište kroz prozor. Kad god čujem da amo huji, čučnem s tiganj em i omletom i šćućurim se iza prozorskog zida. Odmah potom opet se uspravim i dalje pečem. Sakaoncl prestadoše da sviraju — špliter je uleteo u kla v i r . I m i 8 I T 4 0 sada uglavnom gotovi pa organizujemo povlač e n j e P o s l e s l e d e ć e g pogotka dvojica s loncima povrća pre-trčaše o n i h p e d e s e t metara d o skloništa. Vidimo gde iščezoše. S l e đ c ć i p o g o d a k . Svi se šćućurismo, a onda trknuše dvojica 0 po Jadnim velikim ibrikom prvoklasne crne kafe i stigoše u s k l o n i š t e p r e i d u ć e g pogotka. Sada Kac i Krop dohvatiše svoje remek-delo: veliku tepsiju sa mrko ispečenim prasićima. Urliknuše i pokleknuše pa se besomučno ustremiše preko onih pedeset metara brisanog prostora. Ja ostadoh da dovršim poslednja četiri omleta; moram pri tome dva puta da kleknem ali, najzad, ima četiri omleta više, a oni su moje omiljeno jelo. Uzeh sada činiju s visokom hrpom i stisnem se iza kućnih vrata. Sišti i prašti, a ja trkom jurnem obema rukama pritisnuvši činiju uz grudi. Skoro sam već stigao, kad poče pojačano da zviždi, a ja trknem kao zec, stuštim se iza betonskog zida, špliteri pljušte po zidu, ja se sručim niz podrumske stepenice, laktovi su mi izubijani, ali nijedan omlet nisam izgubio niti činiju pre-turio. U dva časa počesmo s ručkom. Trajao je do šest. Do šest i po pili smo kafu, oficirsku iz profijantskog slagališta, i uz to pušili oficirske cigare i cigarete, takođe iz profijantskog slagališta. Tačno u šest i po počesmo s večerom. U deset iz-bacismo praseća rebra pred vrata. Zatim dođe na red konjak i rum, takođe iz blagoslovenog profijantskog slagališta, i opet duge, debele cigare s prstenom. Tjaden tvrdi da nam samo jedno nedostaje: devojke iz oficirskog burdelja. Kasno uveče začu se maukanje. Siva mala mačka sedi kod ulaznih vrata. Dovabismo je i nahranismo. Na to se i nama apetit opet pojavi. Legosmo žvaćući. Ali noć je gadna. Jeli smo suviše masno. Mlada prasetina napada creva. Neprekidno šetkamo — izlazimo i vraćamo se. Stalno po dvojica-trojica, spuštenih pantalona, čuče napolju i psuju. Ja sam devet puta prošetao. Oko četiri ujutru postigosmo rekord: svih jedanaestorica, i straža i gosti, napolju sede. Zapaljene kuće stoje kao baklje u noći. Granate fijuču i treskaju. Municione kolone jure ulicom. Jedan zid profijantskog magacina je provaljen. Vozači kolona, uprkos svih špli-tera kao roj pčela navališe tamo i pridižu hleb. Puštamo ih da mirno rade. Kad bismo im šta rekli, samo bismo izvukli dobru porciju batina. Zato drukčije postupamo. Saopštavamo im da smo mi straža, a zatim, dobro upućeni u ove poslove, priđemo s konzervama i zemenimo ih za ono što nam nedostaje. Nikakva šteta i tako će za kratko vreme sve biti razoreno. Za sebe, pak, uzimamo iz skladišta čokolade i jedemo čitave table. Kac veli da je ona dobra za preterano užurbana creva. Skoro četrnaest dana prođoše tako u jelu, piću i bazanju. Niko nas ne uznemirava. Selo polako nestaje pod granatama, a mi provodimo srećan život. Dok samo i jedan deo slagališta još postoji, sve nam je svejedno, želimo jedino ovde da dočekamo kraj rata. Tjaden se do te mere profinio da samo dopola puši cigaru. Nadmeno izjavljuje da je tako navikao. I Kac je mnogo živahniji. Ujutru mu je prvo da vikne: — Emile, donesite kavijara i kafe. — Uopšte, kod nas je vrlo otmeno, jedan drugog smatra kao svog posilnog, govori mu Vi i naređuje: — Krop, svrbi me na tabanu, de uhvatite časkom onu uš — s tim recima Ler mu ispruži svoju nogu, kao balerina, a Albert ga za nju povuče uza stepenice. — Tjaden! — Šta? — Stojte voljno, Tjaden; inače, pak, ne kaže se „Šta" već

„Po ■•povesti" — dakle: Tjaden! — Tjaden, opet, u ulozi Geca od Berlihingena izbaci uzrečicu koja mu, uvek spremna na jeziku leži. Posle daljih osam dana dobismo naredbu za odlazak. Kraj j e uživanju. Prihvatiše nas dva velika kamiona. Visoko su n o t o v a i c i u daskama. A l i povrh njih Albert i ja smestimo j o š n a š k r e v e t s baldahinom i plavosvilenim prekrivačem, d u š e « i m a i d v o m a čipkanim dunjama. Pozadi, kod uzglavlja, l e ž i za s v a k o g d ž a k najboljih namirnica. Mi ih pokatkad pipnemo a č v r s t o svinjske kobasice, kutije s džigernjačom, konzerve i sandučići cigara dovode nas u iskušenje. Svaki od n a s i m a uza sebe tako napunjen džak. Krop i ja smo, sem toga, spasli i dve crvene somotske fotelje. One stoje na krevetu i mi se u njima šepurimo kao u pozorišnoj loži. Iznad nas se svila prekrivača nabušuje kao baldahin. Svaki drži u ustima dugu cigaru. Tako sa visine posmatramo predeo. Između nas stoji papagajev kavez koji smo za mačku pronašli. Nju vodimo sobom, a ona u njemu, pred ćasom s mesom, leži i prede. Kola se polako kotrljaju ulicom. Pevamo. Iza nas granate izbacuju fontane iz sela sada potpuno napuštenog.

Posle nekoliko dana krenusmo da pročistimo jedno selo. Uz put nam u susret nailaze begunci, izgnani stanovnici. Vuku svoju sirotinju u kolima, dečjim kolicima, na leđima. Tela su im povijena, lica puna čemera, očajanja, žurbe i potište-nosti. Deca vise u rukama majki, a i po koja starija devoj-čica vodi mališana koji posrče i stalno se osvrću. Neka nose sobom bedne lutke. Svi ćute u prolasku pored nas. Mi smo još u marševoj koloni, jer Francuzi začelo neće gađati selo u kom su njihovi zemljaci. Ali posle nekoliko minuta urlik prolomi vazduh, zemlja zadrhti, krici se začuju — jedna granata smrskala je poslednji vod. Raspršismo se i na zemlju bacismo, ali u istom trenutku osetih kako me napušta napregnutost koja me inače u vatri uvek rukovodi da se nesvesno snađem. — Izgubljen si, sevnu mi misao i zaguši me užasan strah — i u sledećem trenutku jedan udarac, kao bičem, šinu me po levoj nozi. I čujem da Albert viče pored mene. — Napred, diž' se, Alberte — riknuh jer nezaštićeni ležimo na otvorenom prostoru. On se posrćući diže i potrča. Ja uz njega. Moramo preko jedne živice; viša je od nas. Krop se uhvati za grančice, ja ga ščepam za nogu, on ciknu, ja mu dadoh zamah, on prelete. Jednim skokom stigoh za njim i padoh u baru iza živice. Lica su nam puna sočivice i mulja, ali zaklon je dobar. Stoga ugazismo do vrata. Kad fijukne, mi uvučemo glavu pod vodu. Pošto smo se poviše puta tako zagnjurivali, dojadi mi. I Albert proštenja: — Hajde da se sklonimo, inače ću se prevrnuti i udaviti. •Sta si zaradio? — upitah ga. •Na kolenu, čini mi se. •Možeš li trčati? •Kanda. •Onda napred. Dohvatismo se jarka uz drum i sagnuti trčimo kroz njega. Vatra nas prati. Drum vodi u pravcu municijskog slagališta. Ako ono u vazduh odleti, nikada neće niko naći od nas ni dugme. Stoga promenismo plan i pod pravim uglom potrčimo preko polja. Albert poče da usporava. — Trči ti, ja ću za tobom doći — reče i svali se na zemlju. Povučem ga za ruku gore i drmusam. — Diž' se, Alberte; čim legneš jednom, nikada više nećeš moći dalje. Hajde, ja ću te podržavati. Najzad stigosmo do nekog malog skloništa. Krop se stro-pošta i ja ga previjem. Pogođen je baš iznad kolena. Zatim ■•be pogledah. Pantalone su krvave, a i ruka, Albert mi oko rupa veže svoj zavoj. On ne može više da pokreće nogu, i obojica s e č u d i m o kako smo uopšte stigli dovde. To je samo s i r a h u č i m o ; b i l i b i s m o pobcgli čak i da su nam obe noge Otkinute o n d a n a patrljeima. , l a |n m o g u p o m a l o d a p u / . i m , pa đ o z o v e m neke taljige H p u t l l i o n e n a s p o v e z u , l ' u n e s u r a n j e n i k a . T u je i

sanitetski kaplar, l < o | l n a m u g r u d i z a b i i n j e k c i j u p r o t i v t e t a n u s a . U poljakOJ h o l n i e i u d e s i s m o da j e d a n do drugog ležimo. I >,. h i n i i o t a n k u s u p u k o j u okušamo — n a v i k l i smo, doduše, na bolje prilike, ali sada smo, ipak gladni. — A sada put vodi u zavičaj, Alberte — nabacih. — Nadajmo se — odgovori on. — Samo kad bih znao šta je kod mene. Bolovi su sve jači. Zavoji peku kao vatra. Pijemo, stalno pijemo vodu, čašu za čašom. — Koliko je iznad kolena rana? — upita Krop. — Najmanje deset santimetara, Alberte — odgovorih. — Zapravo možda tri. •Odlučio sam — izjavi Albert posle nekog vremena •ako mi skinu jednu nožurdu, učiniću kraj. Neću da kao bogalj idem po svetu. Ležimo tako sa svojim mislima i čekamo.

pohlepno

i prezrivo

*Uveče nas odvedoše na klanicu. Uplaših se i brzo raz-mislih šta da radim, jer poznato je da se lekari u poljskoj bolnici lako odlučuju na amputaciju. Pri velikoj navali to je jednostavnije nego komplikovano krparenje. Setih se Ke-meriha. Nipošto neću pustiti da me narkotizuju, pa ma morao i nekolicini da razbijem glavurdu. Dobro ide. Lekar čačka po rani, tako da mi mrak pada na oči. — Sta mi se tu pretvarate — viknu lekar i nastavi da rije. Instrumenti sevaju na jakoj svetlosti kao opake životinje. Bolovi su nepodnošljivi. Dva bolničara čvrsto drže moje ruke, ali jednu oslobodih i baš naumih da njome lekara tresnem po naočarima, kad on primeti to i odskoči. — Narkotizujte ovoga! — podviknu besno. Sada se smirih. — Izvinite, gospođine doktore, biću miran, ali nemojte da me narkotizujete. — Dobro — promrmlja on i opet uzme instrumente. Plavo momče, najviše ako ima trideset godina, na licu ožiljci i odvratne zlatne naočari. Primetih da me sada šikanira, tek samo čačka po rani i s vremena na vreme preko naočara zvirne na mene. Grčevito stegoh šakama ručke, pre ću da svisnem no što će glasak čuti od mene. Upecao je jedan špliter i baci ga meni. Kanda je zadovoljan mojim držanjem, jer sada mi pažljivo stavlja šine i veli: — Sutra ćete kući. — Potom ugipsovaše. Kad sam se opet sastao s Kropom, saopštih mu da će verovatno već sutra prispeti bolnički voz. — Moramo, Alberte, govoriti s narednikom sanitetskim da bismo zajedno ostali. Uspeh da naredniku predam, uz prikladne reči, dve od mojih cigara s prstenom. On ih onjuši i upita: — Imaš li još koju? — Još punu šaku — odgovorih — a moj drug — pokazan na Kropa — takođe. Biće nam milo da Vam ih sutra obojica predamo kroz prozor bolničkog voza. On shvati, naravno, pa onjuši još jednom i izjavi: — Ui

adu.

Čitavu noć n i ' možemo da sklopimo oči. Sedmorica umiru u našoj dvorani, Jedan od njih c e o č a s je visokim kreštavim tenorom p«vno crkvene pesme p r e n o što poče da krklja. Drugi | e prethodno \ i postelje dopuzio do prozora. Leži pred " i n u k a o (i. i In h t e o posleđnji put da pogleda napolje.

*N a š a nosila leže na stanici. Čekamo voz. Pada kiša, a stan i c a nema naatreinicu. Cebeta su tanka. Čekamo već dvaTasa

Narednik n a s pazi kao majka. Mada mi je vrlo teško, ne gubim 1/ vida naš uzgred, paketiće i i l a i h i e i n j e d n u cigaru k a o predujam Za uzvrat narednik n a s p o k r i j e Satni N k l l l l k i d o m More, A l h e i i e pnselih se ja a naš baldahin imačka. . ,

plan

Pokažem mu, onako

I

klupske

fotelje

dodade

on

Da, klupske f o t e l j e s a crvenim plišom Večerom smo kao kneževi sedeli u njima i naumili d a i h kasnije u najam dajemo na čas. Za svaki čas jedna cigareta. Bio bi to bez-brižan život, a i dobar posao. — Alberte — pade mi na um — a naši džakovi s furažom. Obuze n a s seta. Dobro bi nam došle te stvari. Da voz jedan dan kasnije polazi, Kac bi nas sigurno našao i doneo nam tu robu. Prokleta naša sudbina. U stomaku nam je brašnjava supa, tanka bolnička hrana, a u našim vrećama svinjsko pečenje u konzervi. Ali mi smo tako slabi da zbog toga ne možemo više da se uzrujavamo. Nosila su kao dodole mokra kad je ujutru voz prispeo. Narednik se pobrinu da budemo smešteni u ista kola. Mnogo sestara Crvenog krsta nalazi se tu. Kropa dole smestiše. Mene podigoše da bi me stavili u postelju iznad njega. •Za ime božje — ote mi se iznenada. •Sta vam je? — upita me sestra. Bacih još jedan pogled na postelju. Presvučeno je snežno-belim platnom, neverovatno čistim, na kome se još vide sa-vici od glačanja. Moja košulja, naprotiv, šest nedelja nije prana i gadno je prljava. — Ne možete sami da se uspnete? — brižno me upita sestra. — O, da — rekoh znojeći se — ali ipak najpre sklonite posteljinu. — A zašto? Izgledam samom sebi kao svinja. Zar tu da legnem? — Pa biće... Oklevam. •Malčice prljavo? — upita ona hrabreći me. — Ne mari, posle ćemo oprati. •Ma ne, to ne... rekoh uzrujan. Nisam dorastao tolikoj navali kulture. •Kad ste Vi u rovu ležali, mi ćemo valjda moći da operemo još jedan čaršav — nastavi ona. Gledam je. Izgleda jedra i mlada, čisto oprana i fina, kao i sve ovde, ne mogu da shvatim da ovo nije samo za oficire, i osećam se nelagodno, čak i nekako ugrožen. Ova žena je ipak mučitelj, prisiljava me da sve kažem. — Samo mi je... — Zastadoh — pa morala bi da shvati šta mislim. •I šta još? •Zbog vašiju — riknuh najzad. Ona se zasmeja. — Pa i one treba jednom da vide bela dana. Najzad, šta me se tiče. Praćnuh se u krevet i pokrih se. Jedna ruka pipa po ćebetu. Narednik. Udalji se s cigarama. Posle jednog časa primetismo da se vozimo.

*Probudih se u noći. I Krop se mrda. Voz se tiho kotrlja po šinama. Sve je još nepojmljivo: postelja, voz, odlazak kući. Sapnuh: — Alberte! •Da... •Znaš li gde je ovde nužnik? •Mislim, preko, desna vrata. — Da pogledam. — Tamno je, pipam po ivici postelje i h o ć u pažljivo d a s e spustim. Ali moja noga ne nalazi upor i . - , te, počinjem đa klizim, noga u gipsu nije mi od pomoći i m t r o s k o m n a d o h s e n a p o d u . •I ) o v i a g a — izustili. •Jesi se ugruvao? — upita me Krop. — Mogao s i to i čuti —■ progunđah — moja glava... Pozadi U kolima otvoriše se vrata. Sestra dolazi sa sveliljkom i ugleda me. — Pao J e S k r e v e t a . . . Opipa Rll bilo i uhvati . . i čelo - Ali vatru nemate. Ni m a n i pol V I (liliI la niste san pili'' Tako ni ilo upita ona vrdam|a

Sada

će

opet.

da

počne

ispi-

tivanjelim leže

O n a m e g l e d a s v o j i n i s j a j i .......... joj mogu reći sta luli Ideo

očima, čista je i divna,

O p e t m e p o d i g o . š e 1 , e p o ć e t o d a b u d e K a d a o n a ode, moram odmah p o n o v o pokušati da se spustim. Da je ona neka s t a r a žena, pre b i h mogao d a joj kažem S t a je po sredi, a l i sasvim je mlada, ima najviše dvadeset p e t godina, tu nema p o m o ć i , ne mogu joj reći. U to mi Albert dođe u pomoć, on se ne stidi; najzad, njega se ta stvar i ne tiče. On viknu sestru. Ona se okrenu. — Sestro, hteo je... — ali ni Albert više ne zna da se besprekorilo i pristojno izrazi. Na frontu se to među nama kaže jednom jedinom reči, ali ovde, pred takvom damom... ipak, odjednom mu na um dođe školovanje i on tečno završi: — Hteo bi časkom napolje, sestro. — Ah, tako — reče sestra — pa zbog toga ne mora, sa svojom ugipsovanom nogom, da silazi s postelje. A šta biste hteli? — obrati se meni. Smrtno se prestravih zbog ovog novog obrta; nemam pojma kako se to stručno kaže. Sestra mi pomaže. — Malu ili veliku? Kakva bruka! Znojim se kao majmun i zbunjeno izjavljujem: — Pa, dakle, samo malu... Ipak, bar malo sreće. Dobih jednu bocu. Posle nekoliko časova nisam više jedini, a do zore već se navikosmo i bez stida tražimo što nam treba. Polagano putuje voz. Ponekad stane i mrtve istovare. Cesto staje.

»Albert ima groznicu. Moje stanje je snošljivo; imam bolove, ali je gore to što pod gipsanim zavojem verovatno još ima vašiju. Užasno me svrbi, a ne mogu da se češem. Danima dremuckam. Predeo tiho prodire kroz prozore. Treće noći stigosmo u Herbestal. Cuh od sestre da Albert zbog groznice treba da bude istovaren na sledećoj stanici. — Dokle putuje voz? — upitah je. — Do Kelna. — Alberte, ostaćemo zajedno — obratih se njemu. — Pazi Pri sledećem sestrinom obilasku zadržim vazduh i u glavu nateram dah. Glava nateče i zacrveni se. Sestra zastane. — Imate li bolove? — Da — jeknuh — naprasno. Dade mi toplomer i ode dalje. Znam ja kako treba — kod Kaca sam školu izučio. Ovi vojnički toplomeri nisu predviđeni za iskusne vojnike. Treba, naime, samo gore naterati živu, onda ona zastane u uskoj cevi i ne spušta se. Stavih toplomer pod mišku, koso nadole, i stalno ga kuckam. Onda ga nagore protresem. Time postigoh 37,9 stepeni. A l i to nije dovoljno. Zato sad pažljivo šibicu primakoh i tako nateram do 38,7 stepeni. Kada se sestra vratila, ja se napnem, dišem na mahove, b u l j i m u nju pomalo ukočenim očima, pokrećem se nemirno i lapućem: — Ne mogu više da izdržim... O n a BM prlbaleU ni j e d n u cedulju. Sigurno znam da neće b e z n u ž d e o t v o r i t i m o j g i p s a n i z a v o j .Islovališo zajedno Alberla i mene

katoličkoj bolnici, u istoj sobi. To je v e l i k a a e e a , j e r katoličke bolnice su na glasu po dobroj n e z i i b r a n i . Vojni deo bolnice sav je zauzet našom četom; i m a m n o g o t e š k i h slučajeva. Mi nismo danas dospeli na preg l e d , j e r l e k a r a je suviše malo. Neprekidno prolaze kroz hodnik p l i t k a kolica na gumenim točkovima, i uvek neko U ž i u i i j m i a i ;adan je to položaj, tako ispružen biti; još je d o b r o a k oi . o n , , u jednoj čovek spava. N o , ' j e v i l o nemirna. Niko ne može da spava. Pred zoru malko a . h e m a l i . Probudih se kad se razdanilo. Vrata su o t v o r e n a I Čujem glasove sa hodnika. Bude se i ostali. Jedan k o j i je v e ć nekoliko dana ovde objašnjava nam: — Ovde u h o d n i k u svakog jutra sestre se mole bogu. Jutrenjem zovu to. Da biste i vi od

toga imali vajde, one otvore vrata. Namera je sigurno dobra, ali nas bole kosti i glava. •Kakva glupost — primetih ja — baš kad čovek malo z a s p i . •Ovde gore leže lakši slučajevi, pa tu one to rade — odgovori on. Albert ječi. Ja pobesneh pa viknem: — Mir tamo napolju. Posle jednog minuta pojavi se jedna sestra. Izgleda, u svojoj beloj i crnoj odeći, kao prikladna grejalica za kažu. — Ama, zatvorite vrata, sestro — reče neko. — Ovde se Bogu moli, zato su vrata otvorena — odgovori ona— Ali mi bismo hteli još da spavamo. — Bolje je moliti se Bogu no spavati. — Stoji i bezazleno se smeška. — A već je i sedam časova. Albert ponovo ječi. — Zatvorite vrata! — obrecnuh se ja. Sasvim je zbunjena, verovatno ne može tako šta da shvati. — Pa i za vas se molimo Bogu. — Svejedno! Zatvorite vrata! Ona nestade a vrata ostavi otvorena. Molepstvije se opet čuje. Besan sam i izjavljujem: — Brojaču do tri. Ako dotle ne prestane, poleteće nešto. — I od mene — izjavi još jedan. Brojim do pet. Onda uzmem jednu bocu, nanišanim i bacim je kroz vrata u hodnik. Raspade se u hiljadu komadića. Molitva prestade. Jato sestara pojavi se i grdi nas ume-reno. — Zatvorite vratai — povikasmo. One se izgubiše. Pređašnja mala poslednja. — Divljaci —procvrkuta ona, ali ipak zatvori vrata. Pobedili smo.

*U podne dođe inspektor bolnice i izbreca se na nas. Obeća nam zatvor, pa i više šta. Bolnički inspektor je, međutim, taman to što i inspektor profijantskog nadleštva; nosi, doduše, dug mač i epolete, ali u stvari je samo činovnik i zato ga čak ni regruti ne zarezuju. Stoga pustismo da se ispriča. Sta bi i moglo da nam se desi... — Ko je bacio bocu? — upita on. Pre no što sam mogao i da razmislim da li da se javim, neko viknu: — Ja! Uspravio se jedan čovek tršave brade. Svi su radoznali zašto se on javio. — Vi? — Da. Bio sam razdražen što smo bez potrebe probuđeni, izgubio sam prisebnost, tako da nisam znao šta radim. — Govori kao knjiga. — Kako se zovete? — Dopunski rezervist Jozef Hamaher. Inspektor ode. S v i su radoznali. — A zašto si se, more, ti javio? Pa n i s i ti to uradio! On se isceri. — Ne čini ništa. Imam dozvolu za lov. S a d a je, naravno, svima jasno. Ko ima lovačku dozvolu, može d a radi šta mu je volja. — Da — ispriča nam on — ranjen sam u glavu, i onda ■ U mi dali uverenje da sam povremeno neuračunljiv. Otada sam n a konju. Ne srne niko da me razdraži. Meni se, dakle, n i š t a n e ć e desiti. Onaj dole lepo će da se ždere. A javio sam se jer mi se onaj hitac dopao. Ako sutra opet otvore vrata, p o n o v o ćemo baciti. M i l i k u j e m o . S a . l o z e f o m Hamaherom u našoj sredini mož e m o m a i l a s v e . I I to i • 1 » - " 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 p l i t k a k o l i c a da nas odnesu. Z A V O J I . > ! < p l | < oi l l i l l r i i n o k a o l u k o v i

(i.inoii.a

leže

u

iia/ioj

sobi.

plućima. Do

njega je Kraiic

V

eh

Petar, Jedan c r n kuždravac, i m a n a j t e ž u l e r s a prostreljenom rukom. U početku n i j e

ozledu opasno

komplikovanu r a n u u izgledala, ali treće noći

on nas viknu da zvonimo j e r m i s l i d a je prokrvario. J a z a z v o n i h snažno. Noćna sestra ne dolazi. Sinoć smo je prilično zamorili, jer smo svi imali nove zavoje i zbog toga bolove. Jedan je želeo da mu nogu položi ovako, drugi onako, t r e ć i je tražio vode, četvrti da mu protrese jastuk. Na kraju je debela baba ljutito gunđala i vrata zalupila. Sada verovatno naslućuje opet nešto slično jer nikako ne dolazi. Čekamo. Franc onda reče: — Zvoni ponovo. Ja zazvonih. Ona se nikako još ne pojavljuje. TJ našem krilu jedna jedina sestra dežura noću, možda je baš sada u nekoj drugoj sobi zauzeta. — Jesi li siguran, Franc, da krvariš? — upitam ga. — Inače ćemo opet dobiti nešto o glavu. — Mokro je. Ne bi li mogao neko da me osvetli? Ne ide ni to. Prekidač je do vrata, a niko ne može da ustane. Držim palac na zvonu dok ne utrne. Možda je sestra zađremala. One imaju zaista premnogo posla i sve su već na danu premorene. Uz to još i ono stalno bogomoljenje. — Da hitnemo boce? — upita Jozef Hamaher s lovačkom dozvolom. — To će čuti još manje no zvono. U jedvite jade otvoriše se vrata. Pojavi se mrgodna baba. Ugledavši stanje kod Franca, užurba se i vikne: — A zašto nije niko obavestio? — Pa zvonili smo, a nijedan od nas ne može da ide. Jako je prokrvario i previjaju ga. Ujutru pogledamo njegovo lice, sada je šiljastije i žuće, a još sinoć je bilo na izgled skoro zdravo. Sada češće dolazi sestra.

Ponekad ispomažu i sestre iz Crvenog krsta. Dobroćudne su, ali katkad malo nespretne. Pri premeštanju u drugu postelju često nanesu bol i onda se tako uplaše da još više povrede bolesnika. Milosrdne sestre su pouzdanije. One znaju kako treba da uhvate, ali mi bismo voleli da su malo veselije. Neke, doduše, imaju humora, i te su divne. Ko ne bi svaku želju ispunio sestri Libertini, toj divnoj sestri, koja celo krilo razveseli čim se izdaleka pojavi? Ima takvih i više. Za te bismo i u vatru išli. Zaista se ne može čovek požaliti; milosrdne sestre postupaju s nama kao da smo pravi civili. Naprotiv, pak, kad čovek pomisli na vojnu bolnicu, strah da ga uhvati. Franc Vehter nikako da se oporavi. Jednog dana dođoše po njega, i više se nije vratio. Jozef Hamaher zna šta je s njim: — Toga više nećemo videti. Odneli su ga u samrtničku sobu. •Kakva samrtnička soba? — upita Krop. •Pa, u sobu gde se umire ... •A šta je to? — Mala soba na uglu hodnika. Pre no što će koji da odapne, onamo ga odnesu. Unutra ima dve postelje. Svugde se zove samo soba za umiranje. — Ali zašto rade to? — Onda oni nemaju više toliko posla. Tako je i pogodnije, jer ta soba leži odmah do dizalice ka mrtvačnici. Možda to čine i zbog odraslih, da niko ne umre u dvorani. A mogu i bolje da paze na njega kad sam leži. — A on? Jozef sleže ramenima. — Obično već i ne primećuje mnogo od svega toga. •A zna li to svaki? •Ko ja o v d e d u ž e , naravno da zna.

I 'osle podne jedan novajlija zauze postelju

Franca Veh-h i a

Pori

I

e nekoliko durili ođnosoše

i ovog novog. Jozef

zna6aji......dmahnu rukom Mnogi j o š dođoše i odoše. P o k a t k a d r o d u e i s o d o n a posteljama i plaču ili tiho i zbu n j e n o g o v o r e . l e đ n a s t a r i c a nikako neće da ode, ali ne može p r e k o n o ć i d a o s t a n e . Drugog jutra dođe već sasvim rano, ali i p a k nedovoljno rano; jer, prišavši

postelji, nađe u njoj već n e k o g drugog. Mora da ide u mrtvačnicu. Jabuke koje je do-nela sobom, dade nama. I M A L O M Peteru je sve gore. Njegova krivulja groznice gadno izgleda, i jednog dana plitka kolica zaustaviše se pored njegove postelje. — Kuda? — upita on. — U previ jalište. Podigoše ga. Ali sestra napravi grešku, skide njegov ko-poran s kuke i stavi ga na kolica da ne bi morala dvaput dolaziti. Petar odmah vide u čemu je stvar i htede da se skotrlja s kola. — Ostajem ovde! Pritisnuše ga na kolica. On, sa svojim prorešetanim plućima tiho dreči: — Neću u sobu za umiranje. — Ama, u previjalište idemo. — A našto Vam onda moj koporan? — Ne može dalje da govori. Promukao, uzrujan, šapće: — Ovde ću da ostanem! Ništa mu ne odgovoriše i napolje ga izvedoše. Pred vratima pokuša da se uspravi. Njegova crna kuždrava glava trese se, oči mu pune suza. — Vratiću se! Vratiću se! — viče on. Vrata se zatvoriše. Svi smo uzbuđeni; ali ćutimo. Najzad će Jozef: — Mnogi je to već rekao. Ali kad jednom onamo uđe, ne može da istraje.

Operisali su me i dva dana povraćam. Moje kosti neće da srastu, reče lekarev pisar. Kod nekog drugog pogrešno su srasle; tome ponovo lome. O, jad je to. Među našom prinovom ima dva mlada vojnika dustaban-lije. Glavni lekar pronađe ih pri viziti i zastane obradovan. — To ćemo ukloniti — veli on — izvršićemo malu operaciju i imaćete zdrave noge. Pribeležite, sestro. Posle lekareva odlaska upozori ih Jozef, koji sve zna: — Nemojte dopustiti da vas operišu! To je, naime, naučna bubica toga starog. Pomami se na svakog koga uspe da pridobije za to. Operisaće vam dustabane i posle stvarno nećete imati tabane; imaćete bangava stopala i celog života moraćete da se poštapate. — Pa šta da radimo? — upita jedan. — Da odbijete! Vi ste ovamo doneseni da lečite svoje rane a ne dustabane! Zar niste njih i na frontu imali? Eto, vidite! Sada još možete da hodate; ako li, pak, dođete starom pod nož, bićete bogalj. Njemu su potrebna zamorčad, zbog toga je rat za njega blaženo vreme, kao i za sve lekare. Pogledajte jednom dole — bauljaju mnogi koje je on operisao. Neki su tu godinama, još od četrnaeste i petnaeste. Nijedan sada ne ide bolje nego ranije, već skoro svi gore, a većina samo s ugipsanim nogama. Svako pola godine ponovo ih ščepa i iznova im lomi kosti, i svaki put veli da će sada uslediti uspeh. Čuvajte se, on ne sme to da radi ako vi odbijete. — Ah, čoveče — umorno reče jedan od te dvojice — bolje noge nego glava. Znaš li ti šta će te snaći kad odavde izi-đeš? Neka rade sa mnom šta hoće, samo da se kući vratim. Bolje s bangavom nogom nego mrtav. Drugi, mladić kao mi, neće. Drugog jutra, po naređenju starog, obojicu odnesoše, i dotle ih je nagovarao i na njih se brecao dok najzad ne pristadoše. Sta su i mogli drugo. Ta oni su samo vojnici a on je krupna zverka. Ugipsovane i narko-tizovane donesoše ih natrag.

A 1 1 > < i t i i je zlo. Odneli su ga i amputirali. Cela noga, sva d o K o r e , o d s e č e n a j e . S a d a s k o r o vi.še n i š t a ne govori. Jednom r e č e d a ć e s e ubiti č i m s e d o č e p a : revolvera. ■Stiže n o v t r a n s p o r t N a š a s o b a dobi dva š l e p a . Jedan od 1 1 J i l i J e s a s v i m m l a d m u / i e a i K a d a g a h r a n e , sestre nikada n e m a j u n o ž k o d s e b e , j e d n o m J e j e d n o j v e ć istrgao nož. I p o r e d t e p r e d o s l i d ž i i o s l i d e s i o s e j e d a n s l u č a j . Uveče, za v r e m e h r a n j e n j a , o d a / v a š e s e s t r u o d n j e g o v e postelje, i ona tanjir s viljuškom ostavi na njegov sto. On napipa viljušku, zgrabi je i svom snagom zari u srce, pa onda dohvati cipelu i stade da udara po dršci, koliko je god mogao. Mi povikasmo za pomoć, i jedva su trojica uspeli da mu oduzmu viljušku. Tupi zvuči već su duboko bili prodrli. Celu noć nas je psovao da niko nije mogao da zaspi. Ujutru je dobio napad deranja.SVOJ

Opet se neke postelje isprazniše. Dan za danom prolazi u bolu i strahu, jecanju i krkljanju. Ne pomažu više ni sobe za umiranje, malo ih je, bolesnici umiru noću i u našoj sobi. Napreduje, dakle, brže od snalaženja sestara. Ali jednog dana vrata se naglo otvoriše, plitka kolica se dokoturaše, a u njima Peter, bled, vitak, uspravan, pobedo-nosan, sa nakostrešenom kuždravom glavom. Sestra Liberti-na, sva ozarena, odgura ga do njegove stare postelje. Vratio se iz sobe za umiranje. Mi smo držali da je odavno mrtav. On pogleda naokolo: — Sta sada kažete? I Jozef morade priznati da tako šta prvi put doživljuje.

Neki od nas postepeno smeju da ustaju. I ja dobih štake za čopanje. Ali malo ih upotrebljavam; ne mogu da podnesem Albertov pogled kad idem kroz sobu. Uvek tako čudno gleda za mnom. Zato ponekad umaknem u hodnik — tamo mogu slobodnije da se krećem. Na spratu ispod nas leže oni koji su ranjeni u trbuh, kičmu i glavu, i obostrano amputirani. U desnom krilu su oni koji su u čeljust, nos, uvo i grlo ranjeni i gasom trovani. U le-vom krilu slepi, i oni s ranom u plućima, zglobu, bubregu, mošnici, stomaku. Tek ovde se vidi gde sve čovek može da bude pogođen. Dvojica umreše od tetanusa. Koža posivi, udovi se ukoče, na kraju samo još oči dugo žive. Nekim ranjenicima osakaćeni udovi slobodno vise u vazduhu na nekim vešalicama, a pod ranu stavljen čanak u koji gnoj kaplje. Svaka dva-tri časa prazne posudu. Drugi leže u krevetu za istezanje teškim tegovima koji niz krevet nadole natežu. Gledam ranjena creva koja su stalno puna pogani. Lekarev pisar pokazuje mi rendgenske snimke potpuno smrskanih karlica, kolena i ramena. Covek ne može da shvati da na tako iskidanim telima još postoje ljudska lica u kojima se nastavlja svakidašnji život. I uz to, još, ovo je samo jedna jedina bolnica, samo jedna jedina ambulanta, a ima ih na stotine hiljada u Nemačkoj, stotine hiljada u Francuskoj, stotine hiljada u Rusiji. Kako je besmisleno sve što je ikad napisano, urađeno, smišljeno, kada je ovako šta moguće! Mora da je sve lažno, kada kultura hiljada godina nije mogla da spreči čak ni to da se ovi potoci krvi prolivaju, da ove tamnice patnji hiljadama postoje. Tek bolnica pokazuje šta je rat. Ja sam mlad, imam dvadeset godina, ali od života ne poznajem ništa drugo do samo očajanje, smrt, strah i splet naj-besmislenije površnosti sa ponorom patnji. Vidim da narode nateruju jedne protiv drugih, i da se ovi ćutke, u neznanju, glupo, poslušno, nedužno ubijaju. Vidim da najpametnije glave sveta pronalaze oružje i parole, da bi sve to stvarali još rafinovanije i dugotrajnije. A zajedno sa mnom vide to svi ljudi mojih godina, i ovde i preko, u ćelom svetu, cela moja generacija to preživljava. Sta će da rade naši očevi kada se jednog dana pojavimo i pred njih stanemo pa zatražimo da polože račun...? Sta očekuju od nas kad dođe vreme u kom neće biti rata? Godinama je ubijanje bilo naše zanimanje — to je bio naš prvi poziv u životu. Naše znanje o životu ograničava se na smrt. Sta ima posle toga još da se desi'' Sta da bude od nas?

N i i j . - i h u i j i u n a š o j s o b i j c L e v a n d o v s k i . I m a četrdeset god i n a , 1 v e ć d e s e t m e s e e i l e ž i b o l n i c i o d teikt r a n e u trbuhu. Ttli n o s l e d n j i h n e d e l j a toliko se oporavio d a može poguren p o m a l o d a hramlje. Ima nekoliko dana kako je vrlo uzbuđen. Pisala mu je njegova žena, iz malog gnezda u Poljskoj gde stanuje, da je skupila toliko novca da može da plati put da bi ga posetila. Ona je već na putu i svakog dana može da stigne. Levan-dovskom više ne prija hrana, čak i kupus sa kobasicom poklanja pošto koji zalogaj uzme. Stalno po sobi hoda s pismom u ruci, svaki ga je već deset puta čitao, poštanski žigovi su ko zna već koliko puta provereni, slova se jedva raspoznaju od masnih mrlja i tragova prstiju — i došlo je ono što je moralo doći: Levandovski dobi groznicu i mora opet u postelju. Dve godine nije video svoju ženu. Ona je u to vreme rodila dete koje sa sobom nosi. Ali nešto sasvim drugo kopka Levandovskog. Nadao se da će dobiti dozvolu za izlazak kad njegova stara stigne, jer jasno je: sasvim je lepo videti se, ali, kad se čovek posle toliko vremena ponovo nađe sa ženom, on želi, ako je samoII

moguće, još i nešto više. O svemu tome Levandovski se s nama satima dogovarao, jer u vojsci nema u tom pogledu tajne. I svakom je to sasvim prirodno. Oni koji već mogu da izlaze naveli su mu neke pogodne budžake u gradu, vrtove i parkove, gde bi neometan bio, a jedan je znao čak i za jednu sobicu. Ali šta mu sve to vredi, on leži u postelji i brine svoju brigu. Ceo život mu se više ne mili ako ovu priliku mora da propusti. Tešimo ga i uveravamo da ćemo mi to nekako već udesiti. Drugog dana posle podne pojavi se njegova žena, malen, zbrčkan stvor, uplašenih i hitrih ptičjih očiju, u nekakvom crnom ogrtaču s nabranim okovratnikom i trakama; bog bi znao od koga je to kadgod nasledila. Tiho mrmlja i prezajući zastane na vratima. Uplašila se od nas šestorice. — No, Marija — reče Levandovski teško gutajući svojom jabučicom — možeš mirno ući, ovi ti ništa neće učiniti. Ona priđe svakom i pruži ruku. Onda pokaza dete koje je dotle svršilo u pelenama. Donela je sobom đinđuvama izvezenu veliku torbu, iz koje izvadi čistu krpu i hitro previje dete. Time je prešla preko prve zabune, i njih dvoje počeše da razgovaraju. Levandovski je vrlo razdražljiv, i stalno, sav nesrećan, okruglim i buljavim očima škilji u nas. Vreme je povoljno, prošla je lekarska vizita, mogla bi samo još koja sestra da zaviri u sobu. Zato jedan od nas još jedanput iziđe — da pronjuška. Vrati se i klima glavom. — Ni vaške nema. De, Johan, reci joj već jednom, i gledaj svoja posla. Njih dvoje razgovaraju na svom jeziku. Zena, malo crvena i zbunjena, poviri gore. Mi se dobrodušno smeškamo i rukom odmahujemo — ne čini ništa. Vrag neka nosi sve predrasude, one su stvorene za druga vremena — ovde leži stolar Johan Levandovski, ubogaljen vojnik, i tu je njegova žena, ko zna kad će je opet videti, on želi da je ima, pa nek je ima, svršeno. Dvojica se postaviše pred vrata da bi zaustavili i zabavili sestre ako slučajno naiđu. Stražariće otprilike četvrt časa. Levandovski može samo da leži porebarke, zato mu jedan za leđa natrpa još nekoliko jastuka, Albert će da drži dete, mi se malo okrenemo, crni ogrtač nestade pod jorganom, a mi uz svakojako trabunjanje gromko pljeskamo skat. Sve ide potaman. U ruci mi je pusti solo s četvorkama, koji jo donekle još u igri. Pri tome zamalo ne zaboravismo na LtVtndovtkOg. M a l o kasnije poče dete da plače, mada ga Albert o č a j n i č k i /amahuje tamoamo. Onda nešto malčice k v i c n i i i Sušnu, i k a d a pogledasmo, onako uzgred, vidimo da d e t e v e ć d r ž i b o c u 1 1 ustima i d a j e opet kod majke. Glatk o j e s v e išlo. M i se s a d a o s e ć a m o kao velika porodica; žena se svojski r a s p n ! ( >/.i I a a Levandovski leži znojan i ozaren. On sada ispakova izvezenu torbu, i pojavi se par dobrih kobasica. Levandovski uze u ruku nož, kao kitu cveća, i u komade iseče meso. Širokim pokretom ruke pokaza na nas, a zbrčkana ženica ide od jednog do drugog, smeši se i deli nam kobasicu. Pri tom sada izgleda baš lepuškasta. Mi je zovemo majkom, a njoj milo i namešta nam jastuke.

*Posle nekoliko nedelja moram svako jutro u Canderov zavod. Tamo mi nogu prikopčaju i pokreću. Ruka mi je odavno izlečena. Pristižu novi transporti sa fronta. Zavoji nisu više od tkiva, ima ih samo još od hartije. Napolju je oskudica u zavojnom materijalu. Albertov patrljak dobro zarašćuje. Rana je skoro zatvorena. Kroz nekoliko nedelja treba da ide u jednu stanicu za proteze. Još i dalje malo govori, i sada je mnogo ozbiljniji no ranije. Cesto usred razgovora začuti i zuri pred sebe. Da nije zajedno s nama, odavno bi učinio kraj. No, sada je najgore preturio. Ponekad već kibicuje pri kartanju. Dobih odsustvo za oporavak. Majka neće više da me pusti. Tako je slaba. Sve je još mnogo gore no poslednji put. Potom dobih poziv od mog puka i ponovo odoh na front. Težak je rastanak od mog prijatelja Alberta Kropa. Ali u vojsci se vremenom na to svikne.

Sedmice više ne brojimo. Zima je bila kad sam na front stigao; pri udaru granate smrznuto busenje bilo je opasno skoro kao i špliteri. Sada je drveće opet zeleno. Naš život smenjuje se između fronta i barake. Mi smo se na to donekle već navikli; rat je uzročnik smrti, kao rak i tuberkuloza, kao grip i srdobolja. Samo što su u ratu smrtni slučajevi mnogo češći, raznovrsniji i grozniji. Naše misli su ilovača, oblikuje ih promenljivost naših doživljaja — dobre su kad smo na miru, a mrtve kad smo pod vatrom. Izrivena polja i napolju i u nama. Kod svih je tako, ne samo kod nas ovde — ono što je ranije bilo ne važi, a zaista više to i ne znamo. Razlike koje je obrazovanje i vaspitanje stvorilo skoro su zbrisane i jedva se još raspoznaju. Pružaju ponekad preimućstvo u iskorišćava-nju situacije; ali štetne su jer stvaraju prepreke koje treba prvo savladati. Kao da smo ranije bili novci raznih zemalja, a onda i h stopili i . s a d a svi imaju isti žig. Ako čovek hoće da r a z a z n a razlike, o n d a m o r a točno da ispita sam materijal. Mi s m o vojnici, a t e k zatim, n a n e k i čudan i snebivljiv način, j o š i ljudske jedinke. Velika j e t o zajednica koju iskra druželjublja iz narodnih p e s a m a , osećanja solidarnosti kažnjenika i očajničke uzajamne privrženosti na smrt osuđenih čudesno sjedinjava u jedan stupanj života, a ovaj se usred opasnosti luči iz napreg-nutosti i smrtne napuštenosti i posve nepatetično javlja u lakoumnom prihvatanju polučenih časova. To je herojski i banalno, ako čovek hoće baš da ocenjuje — ali ko bi to hteo. Ovo se ispoljava, na primer, u tome kad Tjaden pri najavljenom neprijateljskom napadu u besomučnoj žurbi polo-če svoju čorbu od graška sa slaninom jer ne zna da li će posle jednog časa još biti živ. Dugo smo o tome raspravljali, da li je pravilno ili nije. Kac ne odobrava to, jer, veli, mora se računati s metkom u trbuhu, a u pun stomak je opasniji nego u prazan. To su naši problemi, i za nas ozbiljni, a drukčije ne može ni biti. Život ovde, na granici smrti, ima neverovatno prostu liniju, ograničava se na najnužnije, a sve ostalo leži u potmulom snu; to je naša primitivnost, a i naš spas. Da smo više diferencirani, odavno bismo već poludeli, dezertirali ili izginuli. To je kao ekspedicija u večnom ledu — svaki izraz života sme da služi samo njegovu održanju, i u tu svrhu je prinudno podešen. Sve ostalo je isključeno jer bi nepotrebno trošilo snagu. To je jedini način da sebe spasemo. Cesto sedim pred samim sobom kao pred strancem kada u tihim trenucima zagonetni odblesak prošlosti kao mutno ogledalo pred mene iznese obrise moga sadašnjeg života, i onda se čudim kako se čak i ovom obliku prilagodila ona neizreciva aktivnost koja se zove život. Sva druga ispoljavanja leže u zimskom snu, život je samo na večitom oprezu od pretnje smrti — on nas je u mislene životinje pretvorio da bi nam dao oružje instinkta; on je u nas utisnuo tupost da se ne skr-šimo od strave koja bi nas spopala pri jasnom, svesnom mišljenju; on je u nama probudio sklonost za drugarstvo da bismo izbegli ponor usamljenosti; on nam je podario ravnodušnost divljaka da bismo, i pored svega, svaki povoljan trenutak osetili i zgrtali za rezervu protiv navale ništavnosti. Tako mi provodimo mučan i krajnje površan život, a samo ponekad neki događaj ubaci varnicu. Ali onda iznenadno izbije plam bolne i ubistvene čežnje. To su oni opasni trenuci koji nam kazuju da je prilago-đavanje ipak samo veštačko, da ono nije pravo spokojstvo već najčešće naprezanje za spokojstvom. Mi se spolja, po načinu života, skoro ne razlikujemo od crnih Bušmana; ali ovi mogu stalno takvi da budu jer su baš takvi, jedino što se dalje razvijaju naprezanjem svojih duhovnih snaga, a kod nas je obratno: naše unutrašnje snage napregnute su ne za daljim razvijanjem već za nazadovanjem. Oni su, kao takvi, opušteni i prirodni, a mi smo krajnje napregnuti i izvitopereni. Budeći se noću iz sna, iznemogli i prepušteni opčinjavanju od navale priviđenja, s užasom osećamo kako su neznatni uporište i granica koji nas dele od tame — mi smo majušni plamičci, slabim branama oskudno zaštićeni od navale rastro-javanja i besmislena — u kojoj mi treperimo i ponekad se skoro gušimo. Onda potmuli huk bitke postaje obruč koji nas opasuje, a mi se u sebe uvučemo i iskolačenih očiju zur i m o u noć. Teši nas samo disanje drugova, i tako čekamo zoru.

*Svaki dan i svaki čas, svaka granata i svaki poginuli krza to slabo uporište, a godine ga brzo pohabaju. Vidim kako se ono oko mene polagano već ruši. Takav je glup slučaj sa Deteringom. On je bio jedan od onih koji su vrlo povučeni. Njegova nesreća bila je u tome što je u jednom vrtu video trešnju. Baš smo dolazili sa fronta, i u blizini novog konačišta, na jednom savijulku, u praskozorje, iznenadno iskrsnu pred nama ta trešnja. Još nije ozelenela, ali bila je sva u cvetu. Uveče nije bilo Deteringa. Najzad je stigao noseći u ruci nekoliko grančica s trešnjinim cvetom. Mi smo mu se rugali i pitali ga hoće li da ide da gleda devojku. Nije odgovorio, već je legao na postelju. Noću sam čuo kako se prevrće po krevetu, izgledalo je kao da pakuje. Slutio sam neko zlo i prišao mu. Pravio se kao da nije ništa, a ja mu rekoh: — Ne pravi gluposti, Detering. •Koješta, samo ne mogu da spavam. •A zašto si doneo trešnjine grančice? — Valjda tek smem doneti trešnjine grančice — odgovori jogunasto. Posle nekog vremena dodade: — Imam kod kuće veliki voćnjak, pun trešanja; kada cvetaju, tako se bele da s tavana izgledaju kao prostrt čaršav. Sada im je vreme. — Možda će uskoro biti dopusta. A može se desiti i da ti, kao zemljoradnik, budeš otpušten. On klimnu glavom, ali je odsutan. Ti seljaci, kada su uzrujani, imaju čudnovat izraz, nekakvu mešavinu od krave i čežnjivog boga, upola blesav a upola zanosan. Da bih ga otr-gao od njegovih misli, zatražih komad hleba. Dade mi nešte-dimice. Sumnjivo mi to bi, jer on je inače tvrdičav. Stoga ostadoh budan. Nije se ništa desilo, a sutradan beše kao i inače. Verovatno je primetio da ga posmatram. Preksutra je ipak iščezao. Opazio sam, ali ništa ne rekoh, da bih mu dao vremena, možda će se ipak provući. Mnogi su već dospeli u Holandiju. Ali pri prozivci primetiše njegovo odsustvo. Posle nedelju dana čuli smo da je uhvaćen od poljske žandarmerije, tih prezrenih vojnih policajaca. Uzeo je pravac prema Nemač-koj; naravno da je to bilo beznadežno, a začelo je i sve ostalo vrlo glupo otpočeo. Svako bi mogao po tome zaključiti da je bekstvo bilo samo čežnja za domom i trenutna pomete-nost. Ali šta o tome znaju savetnici vojnog suda na sto kilometara iza fronta? — Nismo više ništa saznali o Deteringu.

*Ponekad taj opasno zagađen nanos izbije i na drugi način — kao iz pregrejanog parnog kotla. Ovamo spada i to kako je Bergera smrt zadesila. Naši su rovovi već odavno razoreni, i sada imamo elastičan front, tako da zapravo više ne vodimo rovovski rat. Posle napada i protivnapada ostane iskidana linija i počne ogorčena borba od levka do levka. Prednja linija je probijena i svuda se grupe utvrdile, ugnezdile po levkovima iz kojih se vodi borba. Mi smo u jednom levku, a sa strane su nam Englezi; bočno su nas zaobišli i za leđa došli. Opkoljeni smo. T%Q je pre_ dati se, magla i dim lelujaju se nad nama, niko i\e bi razaznao da li hoćemo da kapituliramo, a možda mi to \op§te i nećemo, ni sami ne znamo u tim trenucima. Čujemo približavanje eksplozija bombi. Naš mitraljez briše u polukjugu j^pred nas. Rashladna voda isparila, žurno jedan drugon, dodajemo kante, svaki pišne unutra, te sad opet imamo vodi, i možemo dalje da pucamo. Ali iza nas sve bliže prašti. 2;a koliko minuta izgubljeni smo. ne U to drugi mitraljez zaprašti sa najkraćeg odstojanja Nalazi se u levku do nas, Berger ga je doneo i sada i z pozadine otpoče protivnapad, mi se oslobodimo i dođemo u ve2U s pozadinom. Kasnije, u prilično dobrom zaklonu, jedan od donosilaca hrane saopšti nam da na udaljenosti od nekoliko stotina koraka ranjen leži jedan pas izvidnik. — Gde? — upita Berger. Onaj mu objasni. Berger krenu da bi doneo il| UMO psa. Još pre pola godine ne bi hajao za to, bio bi ra^gan, p0_ kušasmo da ga zadržimo. Ali kad je zbilja oti§a0j ostade nam samo da kažemo: — Luđak! i da ga pustii^ da ide. Jer ti nastupi frontovskog ludila postaju opasni ako £oVek ne uspe da paćenika smesta na

zemlju obori i steg^ A gg,.. ger je metar i osamdeset visok, najsnažniji u četi. On je zaista lud, jer mora proći kroz vatreni z( d; ali ona munja što negde iznad svih nas vreba, ta je sad njega pogodila i izbezumila. Drugi mahnitaju, beže, a jedan je stalno pokušavao, rukama i nogama i ustima, da se u zei^ijU zarije. Razume se da mnogi time simuliraju, ali i simvi: ranje je, zapravo, već jedan znak toga. Berger koji je hte^ da ubije psa, odnesen je s pogotkom u karlicu, pa i jedan o< 0nih koji su ga nosili ranjen je kuršumom u cevanicu. Miler je mrtav. Pogođen je iz najbliže blizine 8vetlećim metkom u stomak. 2iveo je još pola časa pri pun„j ti i s užasnim bolovima. Pre no što će umreti predao je svoju lisnicu i zaveštao svoje čizme — one što sves je onda od Keme-riha nasledio. Ja ih nosim, jer mi sasvim pristaju. Posle mene dobiće ih Tjaden, obećao sam mu. Milera smo, doduše, mogli da sahranimo, ali kanda neće dugo biti na miru. Oni natrag osvajaju naše linije. Ima preko vrlo mnogo svežih engleskih i američkih pukova. I suviše mnogo kornbifa i belog pšeničnog hleba. I premnogo novih topova. I vrlo mnogo aviona. A mi smo mršavi i izgladneli. Naša hrana je tako loša i s tolikim surogatima istanjena da se od nje razbolevamo. Ne-mački fabrikanti obogatili se — nama srdobolja žeže creva. Motke u prohodu stalno su pune, jedan do drugog čučimo kao načičkani — trebalo bi onima kod kuće pokazati ova su-va, žuta, jadna, potištena lica, ove povijene prilike kojima proliv cedi krv iz tela, i koje se jedino još, izobličenim i od bola drhtavim usnama, među sobom cere: — Nema nikakva smisla opet navlačiti gaće . . . Naša se artiljerija ispucala — premalo municije ima, a cevi su tako izlizane da nesigurno gađaju i sve do nas rasturaju. Imamo premalo konja. Naše sveže trupe čine malo-krvni dečaci, kojima je oporavak potreban, koji ne mogu da nose ranac, ali znaju ginuti. Hiljadama. Ništa ne znaju o ratovanju, samo nastupaju, daju se ubijati. Jedan jedini avija-tičar, kao od šale zbrisao je dve čete tih, tek što su sišli s voza, pre no što su išta saznali o zaklanjanju. — Nemačka će uskoro biti prazna — veli Kac. Mi nemamo nadu da bi ikada mogao doći kraj. Uopšte i ne mislimo tako daleko. Može svako dobiti metak i svršiti; može biti ranjen i onda je bolnica sledeća stanica. Ako ga ne amputiraju, onda pre ili posle dopadne u šake nekom od onih štabnih lekara, s krstom za ratne zasluge u rupici na bluzi, koji izjavi: — Sta, malo skraćena noga? Na frontu nemate potrebu da trčite ako ste hrabri. Sposoban! Odstupite! Kac nam je ispričao jednu od onih anegdota koje putuju duž celog fronta od Vogeza do Flandrije. Jedan štabni lekar proziva na regrutaciju; kad prozvani pred njega stupi, on, i ne pogledavši ga izjavi: — Sposoban. Potrebni su nam vojnici napolju. — Istupi i jedan s drvenom nogom. Lekar i o ovom izjavi da je sposoban. — A onda — podiže Kac glas — ovaj mu reče: — Drvenu nogu već imam; ako li sada odem na front i ako mi otkinu glavu, naručiću sebi drvenu i postaću štabni lekar. — Svi smo od srca zadovoljni tim odgovorom. Svakako da ima dobrih lekara, i mnogo Je takvih; ali svakom vojniku se desi, pri silnim pregledima, da dopadne šaka jednom od tih lovaca na junake, koji se trude da na svojim listama što više ograničeno sposobnih i nesposobnih pretvore u sposobne. Postoje mnoge anegdote o tome, i većinom su još jetkije. Ali one nemaju ipak nikakve veze s buntovnošću i defetizmom; one su ispravne i stvarima pravo ime daju; jer u vojsci ima mnogo prevare, nepravde i gadosti. Zar nije značajno da uprkos svemu tome puk za pukom ide u sve beznadežniju borbu, i da se napad za napadom reda, i pored toga što se front povlači i raspada? Tenkovi su od sprdnje postali teško oružje. Dolaze, oklop-ljeni, kotrljaju se, i više no išta drugo predstavljaju grozotu rata.

m

Topove koji nas bombarduju ne vidimo, napadni strojevi protivnika ljudi su kao i mi; ali ti tenkovi, to su mašine, njihove gusenice valjaju se bez kraja kao i rat, oni su pomor kad se neosetno skotrljaju u levkove i opet nezadržani ispnu, oni su flota oklopa koji urlaju i dim bljuju, to su neranlji-ve čelične životinje koje gaze mrtve i ranjene — pred njima se zgrčimo u našoj tankoj koži, pred njihovom divovskom silinom naše ruke postaju slamne vlati, a naše bombe šibice. Granate, gasom zatrovan vazduh, i flotile tenkova — smrskavanje, razjedanje, smrt.

Srdobolja, grip, tifus — ugušivanje, sagorevanje, smrt. Rov, bolnica, masovni grob — drugih mogućnosti nema. Pri jednom napadu pogibe komandir naSe čete Bertink. Bio je to jedan od onih izvrsnih frontovskih oficira koji su u svakoj opasnoj situaciji pred četom. Za dve godine, koliko je bio kod nas, nije ranjen, i moralo se najzad nešto desiti. Sedimo u jednoj rupi; opkoljeni smo. S barutnim dimom dopire do nas smrad ulja i petroleja. Ugledasmo dvojicu s bacačem plamena, jedan nosi na leđima sanduče a drugi drži u ruka-m crevo iz koga šiklja vatra. Ako se približe toliko da nas mogu domašiti, izgubljeni smo, jer nazad baš sada ne možemo. Uzmemo ih na nišan. Ali oni se sve bliže privlače, i stanje postaje ozbiljno. Bertink leži s nama u rupi. Primetivši da mi ne pogađamo, jer zbog oštre vatre moramo dobro da se zaklanjamo, on uze svoju pušku, izmile iz rupe, pa nalakćen, u ležećem stavu, nanišani. I opali — u istom trenutku pljas-nu metak kod njega; pogođen je. Ali on i dalje leži i gađa — u jedan mah spusti pušku, a onda ponovo nanišani; najzad se razleže pucanj. Bertink ispusti pušku, izusti „dobro je", i izvali se unatrag. Stražnji plamenobacač ranjen je i pade, a prednjem crevo iskliznu, vatra šiknu na sve strane, i čovek poče da gori. Bertink je u grudi ranjen. Malo kasnije špliter mu razmrska bradu. Isti špliter imao je još toliko snage da Leru razdere bedro. Ler jeknu i rukama se odupre, i brzo iskrvari, niko ne može da mu pomogne. Posle nekoliko minuta skljo-kao se kao ispražnjena mešina. Šta mu sad vredi što je u školi bio tako dobar matematičar.

Meseci se i dalje pomeraju. Ovo 1918. leto najkrvavije i najteže je. Dani kao anđeli u zlatu i plavetnilu, stoje nedo-kučljivi iznad obruča uništenja. Svaki od nas zna da smo izgubili rat. Ne govori se mnogo o tome; mi se povlačimo, posle ove velike ofanzive nećemo moći ponovo preći u napad, nemamo više ni ljudi ni municije. Ali rat se produžava — umiranje se nastavlja. . . Leto 1918. — Nikada ranije nismo osećali toliku žudnju za šturim životom; crvene bulke na livadama pored naših kona-čišta, glatki kukci na travkama, tople večeri u polutamnim, hladovitim sobama, tamno i tajanstveno drveće sutona, zvezde i šum vode, snovi i dug san — o, živote, živote, živote! Leto 1918. — Nikad se nije ćutke više podnosilo no u trenutku polaska na front. Pojavili se divlji i uzbudljivi glasovi o primirju i miru, oni smučuju srca i čine polazak težim no ikada. Leto 1918. — Nikada nije život u rovu gorči i jeziviji no u časovima borbe, kad bleda lica leže u brlogu a ruke su zgrčene u jedno jedino: Ne! Ne! Ne baš sada! Ne baš sada, u poslednjem trenutku! Leto 1918. — Lahor nade što se leprša iznad sagorelih polja, besomučna groznica nestrpljenja, razočarenja, najbol-nija groza smrti, nedokučivo pitanje: Zašto? Zašto ne privode kraju? I zašto uzleću ti glasovi o kraju?

*Toliko ima ovde avijatičara i tako su sigurni da na pojedince kidišu kao na zečeve. Na jedan nemački avion dolazi najmanje pet engleskih i američkih. Na jednog gladnog i umornog nemačkog vojnika u rovu dolazi pet snažnih i sve-žih protivničkih. Na jedan nemački tain dolazi preko pedeset konzervi mesa. Mi nismo potučeni jer smo bolji i iskusniji vojnici; mi smo, naprosto, od mnogostruke nadmoći zgnječeni i odbačeni. Iza nas su nekoliko kišnih nedelja — sivo nebo, raskvašena siva zemlja, sivo umiranje. Vlaga već pri polasku u rov prodire kroz naš šinjel i odelo, i tako nam je za sve vreme napolju. Nikada se ne osušimo. Ko još ima čizme, obvije ih gore džakovima za pesak da ne bi voda ilovače brzo ušla. Puške korom prevučene, uniforme korom prekrivene, sve se rastvara i curi, pretvara u raskvašenu, mokru, uljastu masu zemlje, u kojoj stoje žute barice sa spiralno crvenim lokvicama krvi, i u koju polako tonu mrtvi, ranjeni i preživeli. Oluja briše preko nas, pljusak šplitera čupa iz zbrke sivila i žutila oštre dečje krike ranjenih; a u noći razriveni život polako zamire uz bolno jecanje.

Naše ruke su zemlja, naša tela ilovača, a naše oči kišne barice. Mi ne znamo da li još živimo. Posle, pak, vlažna i sparna žega uvlači se kao meduza u naše rupe. Jednog takvog letnjeg poznog dana Kac se pri nošenju hrane sruši. Samo smo nas dvojica. Ja mu zavijem ranu; kanda je cevanica smrskana. To je pogodak u kost i Kac ječi očajan: Sada na kraju — sad baš na kraju. . . Ja ga tešim. — Ko zna dokle će ova gužva još trajatil A ti si sada spašen. . . Rana počinje jako da krvari. Kac ne može sam da ostane da bih pokušao da donesem nosila. A i ne znam nigde u blizini neku ambulantu. Kac nije mnogo težak te ga uzimam na leđa i krećem s njime ka previjalištu. Dvaput se odmaramo; on ima jake bolove usled prenosa. Ne govorimo mnogo. Raskopčao sam okovratnik na svom koporanu i naglo dišem, znojim se, a lice mi je podnabulo od napornog nošenja. Ipak, navaljujem da dalje idemo jer teren je opasan. •Može li opet, Kac? •Mora bogme, Paul. •Onda napred. Uspravim ga, on stoji na nepovređenoj nozi i drži se za jedno drvo. Onda pažljivo poduhvatim ranjenu nogu, on se otisne i ja pod ruku uzmem i koleno zdrave noge. Put nam je sve teži. Ponekad zvizne granata. Idem što brže mogu jer krv iz Kacove rane kaplje na zemlju. Slabo možemo da se zaklanjamo od pogodaka jer oni uveliko minu pre no što mi uhvatimo zaklon. Legosmo u jedan mali levak da bismo pričekali. Dadem Kacu čaja iz moje čuturice. Pripalimo po cigaretu. — Eto, Kac — velim mu turobno — sad ćemo se ipak rastati. On ćuti i gleda me. — Da li se još sećaš, Kac, kako smo rekvirirali gusku? I kako si me iz gužve izvukao kad sam kao mali regrut prvi put ranjen? Onda sam još plakao. Kac, otada je sada skoro tri godine. On klima glavom. U meni se budi strah od samoće. Kada odnesu Kaca, neću imati ovde nijednog prijatelja. •Kac, moramo se svakako naći ako bi do mira zaista došlo pre no što se vratiš. •Misliš li da ću s ovom koskom biti još sposoban? — upita on gorko. •Izlečićeš ti nju na miru. Zglob je čitav. Valjda će ipak dobro biti. — Daj mi još jednu cigaretu — zatraži on. •Možda bismo kasnije mogli nešto zajedno da radimo, Kac. — Jako sam tužan, nemoguće je da Kaca — Kaca svoga prijatelja, Kaca sa spuštenim ramenima i mekim tankim brcima, Kaca koga znam drukčije no svakog drugog, Kaca s kim sam delio ove godine — nemoguće je da Kaca možda neću više videti. •Daj mi tvoju kućnu adresu, Kac, za svaki slučaj. A evo da ti zapišem moju. Stavljam ceduljicu u svoju lisnicu. Osećam se već napušten mada je on još pored mene. Da li da odmah prosvi-ram sebi kuršum kroz nogu da bih mogao ostati uz njega? Kac iznenada stade da krkće, žut je i zelen u licu. — Hajdemo dalje — promuca. Ja skočim, sav gorim od želje da mu pomognem, podignem ga i dadem se u trk, razvučen lagan trk na drugu stazu, da se njegova noga ne bi previše klatila. Moje grlo je suvo, pred očima mi igra crveno i crno kada, jarosno i nemilosrdno posrćući, najzad stigoh do previja-lišta. Tamo se srušim na kolena, ali imam još toliko snage da padnem na onu stranu gde je Kacova zdrava noga. Posle nekoliko minuta polako se dignem. Moje noge i ruke žestoko drhte, s mukom pronalazim svoju čuturicu da bih uzeo jedan gutljaj. Usne mi pri tome podrhtavaju. Ali smešim se — Kac je zbrinut. Posle nekog vremena razaberem zbrkanu bujicu reči koje se u mom uvu zadržaše. — Mogao si to sebi prištedeti — reče jedan bolničar. Gledam ga i ne shvatam. Pokazuje na Kaca. — Pa on je mrtav. — Ja ga ne razumem. — On je pogođen u cevanicu — velim ja. Bolničar zastane. — I tu . . . Okrenem se. Moje su oči još mutne, znoj mi ponovo izbio, sliva se niz kapke. Brišem ga i gledam Kaca. Leži mirno. — Onesvešćen — dobacim brzo. Bolničar tiho pisne: — Ma ja to ipak bolje znam. On je mrtav. Kladim se u šta hoćeš.

Ja odričem glavom: — Isključeno! Još pre deset minuta govorio sam s njime. On je u nesvesti. Kacove ruke su tople, uhvatim ga za ramena da bih ga protrljao čajem. Sada osetim da su mu prsti ovlaženi. Izvučem ih iza njegove glave i vidim da su krvavi. Bolničar opet pisne kroz zube: — Vidiš li. . . Nisam primetio kad je Kac uz put pogođen špliterom u glavu. Rupa je sasvim malena, mora da je bio neznatan zalutali špliter. Ali ipak dovoljan. Kac je mrtav. Polako ustajem. — Hoćeš li poneti njegovu bukvicu i ostale stvari? — upita me kaplar. Klimnuh glavom i on mi dade. Bolničar je začuđen. — Pa vi niste srodnici? Ne, mi nismo srodnici. Ne, mi nismo srodnici. Idem li ja? Imam li još noge? Podignem oči i gledam svuda naokolo, a s njima se i ja okrećem, u krug, u krug, dok ne zastanem. Sve je kao i inače. Samo je rezervist Sta-nislaus Kacinski umro. Ne znam sada više ništa.

xnJesen. Starih vojnika sad već nema mnogo ovde. Ja sam poslednji od sedmorice iz našeg razreda. Svako govori o miru i primirju. Svi ga očekuju. Budu li opet razočarani, slomiće se; nade su suviše jake, ne mogu se više ugušiti a da ne eksplodiraju. Ne dođe li do mira, izbice revolucija. Dobio sam četrnaest dana poštede jer sam progutao malo gasa. Celog dana sedim na suncu u jednom malom vrtu. Uskoro će primirje nastupiti, sad i ja u to verujem. Onda ćemo krenuti kući. Ovde zastaju moje misli, i ne mogu dalje da ih pomaknem. Nadmoćno se odvlače i očekuju osećanja — žudnja za životom, domoljublje, krv, zanos od spasenja. Ali to nisu ciljevi. Da smo se 1916. vratili kući, mi bismo bolom i snagom svojih doživljaja izazvali buru. Ako se sada vratimo — umorni, slomljeni, opaljeni iznutra, bez korena i bez nade — nećemo moći da se snađemo. A neće nas ni razumeti. Ispred nas stasalo jedno poko-lenje, koje je, doduše, zajedno s nama ovde provelo ove godine, ali ima postelju i poziv i sad se vraća na svoje stare položaje gde će rat zaboraviti. A iza nas raste poko-lenje slično nama ranije, koje će nam biti tuđe i u stranu nas odgurnuti. Mi smo suvišni i samima sebi, mi ćemo trajati, neki će se prilagoditi, drugi povinovati, a mnogi će biti bespomoćni; godine će prolaziti i najzad će nas nestati. A možda je sve ovo moje razmišljanje samo seta i nespo-kojstvo koje će se razvejati kad budem opet stojao pod topolama i osluškivao šum njihova lišća. Nemoguće je da je nestala ona blagost koja je unosila nemir u našu krv, ona neizvesnost, zadivljenost, očekivanje, one hiljade lica budućnosti, melodija iz snova i knjiga, šum i predosećanje žena — nemogućno je da je sve to propalo u bombardovanju, očajanju i vojničkim burdeljima. Drveće ovde blista šaroliko i zlatasto, oskoruše se crvene u lišću, drumovi se belasavi pružaju ka obzorju, a kantine kao košnice bruje od glasova o miru. Ustadoh. Sasvim sam miran. Neka dođu meseci i godine, neće mi ništa uzeti, ne mogu mi ništa uzeti. Tako sam usamljen i bez ikakve nade da mogu bez straha da ih očekujem. Život koji me je proneo kroz ove godine, još je u mojim rukama i očima. Da li sam ga savladao, to ne znam. Ali on će, dokle god* budem postojao, tražiti sebi put, htelo ili ne htelo ono što u meni kaže „Ja".

*Pao je u oktobru 1918. jednog dana kad je na ćelom frontu bilo tako mirno i tiho da se izveštaj Vrhovne komande ograničio samo na rečenicu „Na zapadu ništa novo". Pao je na lice i ležao na zemlji kao da spava. Kad su ga okrenuli, jasno je bilo da se nije dugo mučio; na

licu je imao takav izraz mira kao da je skoro zadovoljan što se tako zbilo. Kraj