Ž A N O G I S T D O M I N I K E N G R(1780 - 1867)

Engr, Zakletva Luja XIII (1824)

Zakletva Luja XIII?

ikonografski rad u slici, jednak je renesansnom, pa ima čak i baroknih elemenata koji se vide u baldahinu, svetlosti, i slici kao kulise; Rafaelova Madona direktan je uzor, ali je scenska postavka više barokna

na slici, Luj XIII pruža regalije kao votivni dar Bogorodicimože se protumačiti i kao vid nostalgije, povratka ka prošlosti; religioznost i patriotizam u

ovoj slici su u harmoniji = Luj XIII moli za spas Francuskog naroda i Burbonske dinastije

kroz sliku možemo razmatrati i pojam „čudotvorni kralj“ koji se javlja još od srednjeg veka iu Evropskim civilizacijama; to je vladar koji je sveti, pomazanik Gospodnji, čiji dodir isceljuje te seopet pravi paralela njega sa Davidom i Solomanom, gde se podseća na prožetost vladara svetim Duhom, kojim on upravlja drugim ljudima

u ranijim vremenima, hrišćani su imali obrede koji su se odvijali jednom godišnje, a kojim se uspotstavljala i obnavljala vegetacija prirode = sve ovo zavisilo je od kralja i s toga je stvoren kult žrtve vladara, pri čemu se svake godine birao kralj koji bi na zimskoj kratkodnevnici (datum koji se ne odabira slučajno, već nosi asocijacije na usnulost i smrt) ubijao, a njegovi udovi koristilisu za obnovu prirode, a to je ujedno bio i gest poštovanja prirode = koncept materijalne žrtve, kasnije dobija samo simbolički karakter

tako sliku možemo nadovezati i na stare tradicije

uviđamo nove veze religije i umetnosti koje imaju sada i druge funkcijebavljenje crkvenom umetnošću posmatrano je retrogradno, što je osećanje modernosti još

od 14. veka; ni danas ona ne korespondira duhu vremena, u njoj se kriju zamke, komunističke inkomporacije i drugi socijalni moment

međutim, crkvena umetnost je uvek imala važnu ulogu i to se posebno vidi posle Drugog svetskog rata; dakle, slika se nikako ne može odvojiti od religioznog konteksta

posebno se ističe taj odnos zemaljskog i nebeskog, a fokus je u realijama religiozna funkcija postoji, iako nema potrebe za tim u momentu nastanka slike tj. za

božansku zaštitu ili intervenciju, te s toga ne postoji ni važan razlog da Luj XIII nudi svoju moćcrkva je u tom periodu bila relativizovana, stvarani su i menjani praznici za majke i očeveto je religiozni prikaz, ali svesni su da se nijedna konfesionalna ideja ne može roditi

intelektualnim putem

aspekt čuda, oduvek je bio važan za organsku snagu religijesve se to veštački kreiralo, još od vremena grčke kulture u kojoj su bili obrazovani i s toga

stalno pokušavali da objasne božanstva; u tim pokušajima, ujedinjavali su kultove kao što je recimo spoj Ozirisa i Jupitera.

Engr piše: „Lepota se studira samo na kolenima“ i „Poema umetnosti treba imati religioznaosećanja“. Ne treba tražiti liberalnost: „Ne moguće je kreirati ideje nezavisno od prirode. Moramopredstavljati ideale kao zemaljske objekte“.

slično ono što želi i Kurbe, samo što pristupa drugačijim, čudnijim percepcijama može se postaviti glavno pitanje: da li klečimo pred Bogorodicom ili slikom? u istoriji umetnosti zastupana su podjednako oba stanovišta

Engr, Jupiter i Tetida (1811)

prikazani su Olimpijski Bogovi u realizmuidealistička tema u kojoj se spaja realizam i herojstvoliči na Fidijinu izgubljenu statuu Zevsa, koja je bila rađena u slonovači i zlatu; tada su se toj

statui hrišćani klanjali zbog lepote i veličanstvenosti, ali su je hrišćani i uništiliEngr će preuzeti tu antičku statuu i referirati idealnu lepotu

Quatremere (Katremer) govorio je o lepom i o idealističkoj lepotiona se ne može ograničiti na naša čula, nije ni transcedentalna, ni realna, ni duhovna, ne

zasniva se na emocijamaza nju je važan aspekt divljenja, fascinacije, koja se ne smešta ni u jednoj od ovih

kategorija dalje možemo razmatrati i razliku lepog i erotičnog; telo Boga prikazano je sa svim

delovima ljudskog tela: ima nokte, bradavice, pupak... senzualno, erotično, izaziva divljenje

kako se ovo delo može uklopiti u realizam? gde pronaći paralelu između Sahrane u Ornaru i ove mitološke teme, lepe po izgledu?

odnos umetnosti i vremena je ono što Engr sebi postavlja kao cilj i zadatak , zahtev da umetnost bude iz vremena u kom nastaje

da li se menja priroda, svetlost, zrak, strasti ljudskog srca još iz vremena Homera; ako je umetnost univerzalna, onda se ona nikada nije menjala

umetnost je univerzalna i uvek savremena, a strasti ljudske duše su ostale iste

svakako, u okviru realizma imamo glavni tok, ali u socijalnom smislu imamo i druge teme, jer se stvari u stvari nisu menjale,, posebno u tom idealu lepog o kojem se može pričati u okviru ove mitološke slike - ona je arhetipska

Engr, Napoleon na carskom prestolu (1806)

Napoleon na carskom prestolu?

podseća nas na prethodnog Luja XIII, Zevsa ili Hrista na prestolukrunisan je decembra 1804. godine; njegova želja je bila da se ne kruniše u Remsu, kako je

to učinio Karlo Veliki, već u Parizu, koji je za njega bio novi Rimosim Karla Velikog, krunisanog 800. godine, i Karla V, krunisanog 1519. godine, on je treći

kojeg je krunisao papa

sam je stvorio novo carstvo i ceremonija krunisanja bila je brižljivo osmišljenazarad toga, postojali su već određeni protokoli: simbolička upotreba nekih predmeta, koje

su posredovale između apstraktnih ideja i njihovih rekonstrukcija; u okviru ceremonije, koristile su se regalije prethodnog vladara: mač, skiptar, kruna Karla Velikog (naravno to ne znači da ih je sam Napoleon koristio, već je to bio samo deo u okviru same ceremonije)

te regalije vid su imitacio Cristi ili Karla (setimo se da su se na isti način poštovali starozavetni sveci, koj su poređeni sa novozavetnim svecima ili događajima, tako isto svaki car poistovećivan je sa Davidom = uporište u svetoj istoriji, potencijal arhetipskog); svoju sliku transponuje na prethodnike

Napoleon sedi na prestolu na kojem se nalaze i ukrasi: kugle od slonovače i zlata; pored toga, ima i nimb. pod koronacijskim ruhom gube se konture tela, centralna tačka jeste glava: on je golobrad, sa lovorovim vencem, lice uokvireno čipkom

asocijacija na Strašnog sudiju, Hrista u božanskoj mudrosti

sam Napoleon bio je liberalan u pogledu na konfesije i prava i crkvu koristi samo za institucijalizovanje sopstva; nema tu govora o pravoj pobožnosti

ugleda se na Olimpijske Bogove, on ima moći, oploditelj je i ima puno drugih epiteta, transformiše se u mnoge oblike; sam je drugačije funkcionisao i ta statična figura, ono što vidimona prestolu, nije pravi on

Fidijin Zevs bio je, do 1815. godine, opisivan kroz putopise, postojali su ranohrišćanski prevodi, vizuelni prikazi; biće uništen od strane hrišćana, zbog idolopoklonstva.

carski orao = heraldički simbol od imperijalnog Rima i imperijalna oznaka (na tepihu)preuzeo, dakle, i antički korpus, i to zahvaljujući putovanjima, ali i neoklasicizmu, pa tako

se javlja i ampir stil u nameštaju: detalji kao sfinga, lavovi, orlovi.. (to je postao i sam stil imperije)

drugi skiptar u obliku je šake, koja je postavljena u položaju papskog blagoslova, takođe je od slonovače; opet naglašava svoje čudotvorne moći, sebe sa moćima koje nisu sa ovog sveta

interesantna je i činjenica da se od glave šire radijalno krugovi (čipka, obod stolice, odeća)

slika je bila čudno prihvaćena; u 19. veku, slika je kritikovana i opisivana kao gotička, kao Karlo Veliki, kao da se u njoj može osetiti nešto varvarsko, to da se u njoj ne vidi živo od ne živog,to da se u njoj postiglo majestično

kada stvara ovo delo, Engr se nada da će ga otkupiti država; međutim, previše realan prikaz koji je išao u korist vladareve moći; Napoleon modernog doba protumačen je kao gotički vladar

Engr je međutim komentarisao: „Ubeđen sam da moram nastaviti istim putem“1855. godine, na Engrovoj retrospektivnoj izložbi, sam je i jedino ovu sliku isključio i

ostavio po strani; imala je nešto nepodobno i uznemirujuće u samoj strukturi.materijalizovana mentalna slika vladara

Vilijam Holman Hunt, Buđenje savesti

Hant je bio jedan od sedmorice u bratstvu prerafaelistana slici je opisan enterijer u kojem su bogati muškarci držali svoje ljubavnicenije puritanska kuća, već budoar; klavir, oslikani zidovi, prozor, sve ono što inspiriše laku

zabavu i namenjeno hedonizmu; žena kao Marija Magdalena; puna je ikonografskih detalja

Raskin je pisao o ovoj slici koja je bila izložena u Londonu i sve ovo komentariše kao moralnu ružnoću, slom morala i pad društva, zlo svoga doba. ružni zidovi i knjige koje nisu pročitane, prikazane su beskorisne, a, u stvari, one utiču na nas, a (to ovde nije istaknuto); mačka koja ima divlju, lukavu i senzualnu narav hvata pticu; nameštaj je od ružinog drveta

prikazuje se moralna dekadencija što je opšte mesto u korpusu 19. veka (ralj Pir, Oskara Vajlda, nije bio poželjni model ponašanja). onima koji su se slici divili, činili su to, jer ih je podsećala na prijatnost; međutim, u njoj ima i rigidnosti te se prikazuje i kao predmet kritike

po Raskinu, vizuelna umetnost nije zabava, već je duboko integrisana sa socijalnim delovima sveta iz koje je nastala; za njega je važno da svaki detalj ima značaj = čipkani porub nahaljini on zamišlja kako se vuče po prašini i blatu po Londonskim ulicama (moralno blato)

Raskin smatra da borj moralnih poruka nije ograničenminucioznost i realizam u detaljima je realnost slike koja korespondira sa realnošću

socijalne stvarnosti; preciznost u piktoralnom delu slike omogućava to međusobno podržavanjeperiod je viktorijanske Engleske i posmatrač je u slici video više, nije bilo ograničenja

(moralno vaskrsenje žene obasjane svetlošću, početak transformacije = možemo to učitati)

Roseti, Venus Verticordia (1863)

pre 1860ih godina, nagost je bila osporavana u Engleskoj

ovde, ipak, imamo pogled drukčije vrste: lepota, harizmatičnost, naga ženska figura okružena cvećem (simbolika cveća je posebna tema), leptirima i pticama

sonet koji je sam napisao prati naslikano

napravljena je da uključi posmatrača; ima i biblijske (Eva, Prvi greh i nuđenje jabuke Adamu) i mitološke reference (Afrodita, Venera, Parisov sud i dobijanje jabuke od Parisa; Erosova strela, takođe)

Lajton, Dedal i Ikar

sada i predstave nagih muškaraca, vrlo verovatna homoerotskaističe se i muška odeća kao objekat žudnje; draperije, anđeo

Bern Džons, Filis i Demofon (1869)

potpuno nage figure; izazvala potres, udaljena sa izložbe te se povlači i sam slikarnastala u Londonu, od jednog prerafaelitasličnosti sa antikom = draperije, kontraposto; podseća i na Botičelijane vidimo razliku između ljudskog tela i azaleje

zamerali su mu eksplicitnu nagotu i Džons govori da, ukoliko je dobro naslikana, onda bitrebalo da bude i sama po sebi u redu, te s toga tema i motiv ne bi trebalo nikoga dauznemiravaju = autonomnost umetnosti (sve ovo uticalo na budući razvoj moderne umetnosti )