20083-4187.pdf

PRIMENJENA PSIHOLOGIJA, 2008, Vol. 1 (3-4), str 187-205 UDC 159.923.072:616.89-052

POVEZANOST STRUKTURE OEKIVANJA ISHODA TRETMANA I KLINIKE SLIKE KOD PSIHIJATRIJSKIH PACIJENATA1 Dragana Brdari i Vesna Gavrilov- Jerkovi2, Odsek za psihologiju, Filozofski fakultet, Novi Sad

U ovom radu autori su se zainteresovali da istrae prirodu oekivanja koja razvijaju psihijatrijski pacijenti u odnosu na ishod tretmana, kao i poveza-nost tih oekivanja sa vrstom i izraenou problema zbog kojeg se trenut-no nalaze na psihijatrijskom tretmanu.

Ispitivano je etiri vrste oekivanja koja se odnose na ishod tretmana: specifi-ni lokus kontrole, specifina i generalna self-efikasnost i percepcija kontrole. Od klinikih varijabli koriene su dijagnoze poremeaja kao i indeks uznemi-renosti (Globalni indeks ozbiljnosti stanja). Istraivanje je sprovedeno na 129 ispitanika koji su u vreme ispitivanja bili ukljueni u tretman na psihijatrijskim ustanovama u Vojvodini.

Klaster analizom je ustanovljeno postojanje est interpretabilnih grupa ispi-tanika u odnosu na profile oekivanja ishoda tretmana: obeshrabreni inter-nalisti, umerenjaci, samouvereni internalisti, bespomoni eksternalisti, sa-mouvereni eksternalisti i situacioni optimisti.

Dalje analize su pokazale da meu dobijenim klasterima postoje statistiki znaajne razlike u pogledu nivoa indeksa uznemirenosti i pripadnosti pojedinoj dijagnostikoj kategoriji. Rezultati govore u prilog teorijskim prepostavkama da su visoka oekivanja kontrole i efikasnosti povezana sa boljim stanjem ispi-tanika, ali i da postoji sloen odnos meu pojedinanim merama oekivanjima ishoda tretmana. Kao najbolji prediktor se pokazala percepcija kontrole. Uti-caj specifinog lokusa kontrole je, i pored znaajne korelacije sa stanjem paci-jenta gde promena ka unutranjem lokusu prati bolje stanje ispitanika, ipak ne-jasan, nedosledan i zavistan od ostalih oekivanja ishoda tretmana.

Kljune rei: oekivanje, lokus kontrole, self-efikasnost, perecepcija kon-trole, klinika populacija

1 Rad u okviru projekta Psiholoke karakteristike drutva u tranziciji koji finansira Ministars-tvo nauke i zatite ivotne sredine RS 2 E-mail: [email protected]

Dragana Brdari i Vesna Gavrilov- Jerkovi

188

Uvod

Svaki ovek koji se nae pred novom situacijom, naroito ukoliko je ona ne-povoljna ili neoekivana, pokuava da je sebi razjasni. U okvirima zapadne civilizacije, jedan od vanih zadataka u razumevanju odreenog dogaaja je utvrivanje ta je dovelo do njega, tj. pronalaenje odgovora na pitanje zato. Uzroke pojavama ljudi trae u svojim karakteristikama ili spoljanjim fakto-rima. Zatim procenjuju da li nad dogaajima poseduju kontrolu ili su oni ne-kontrolabilne prirode, kao i da li imaju potrebne sposobnosti da njima ovlada-ju.. esto pri tome ne raspolau svim relevantnim informacijama, ili podleu raznim iskrivljenjima stvarnosti. Iz ovoga proizilazi da zakljuci o nastanku i prirodi pojedinog dogaaja nisu uvek realni i tani. Meutim, bez obzira na njihovu tanost, psihologe je zanimalo da li ovi zakljuci, u kojoj meri i na koji nain utiu na to kako e osoba gledati na sebe i kakve e ishode slinih doga-aja u budunosti oekivati. Odgovore na ova pitanja traile su mnoge psiholoke teorije. Jedan od prilaza ponudile su nam rane teorije motivacije kao to su Frojdova, Lorencova i Ha-lova, (Freud, Lorenz, Hull, po Weiner-u, 1992). Sredinom prolog veka, one su zamenjene shvatanjima o ueu viih kognitivnih funkcija u procesu donoe-nja odluka i reagovanja. Golmanova istraivanja su prva u nizu koja potkrep-ljuju takvo gledite (Golman, 1932, po Weiner, 1992). Istraivanja latentnog uenja su ukazivala na uticaj privlanosti cilja na akciju, kao i na uticaj oeki-vanja da e odreena akcija biti praena odgovarajuim odgovorom. Tako su u iu interesovanja motivacionih teorija dospela i oekivanja. U daljem tekstu emo se vie pozabaviti teorijskim razmatranjima oekivanjima, i to lokusom kontrole, self-efikasnou i percepcijom kontrole.

Lokus kontrole

Roter je lokus kontrole definisao kao ljudsko oekivanje da e unutranji, od-nosno spoljanji faktori uticati na ishode dogaaja. Roterova teorija predvia, a brojna istraivanja ukazuju da je adaptivnije verovanje u uticaj unutranjih faktora na ishode dogaaja (Rotter, 1954; Forsterling, 1988). Osobe koje pro-cenjuju da su zaslugom sopstvenih osobina dole do eljenog cilja zauzimaju aktivniji stav u slinim buduim situacijama, motivisanije su da se zalau u prevladavanju eventualnih prepreka i zadovoljnije su sobom. One koje, supro-tno, procenjuju da su do rezultata dole igrom sluaja, ili pak da su za to zas-luni drugi, razvijaju pasivniji stav, manje su motivisane da se u narednim si-tuacijama trude i sl. (Beitel, Ferrer & Cecero, 2004). Meutim, ukoliko je u

Povezanost strukture oekivanja ishoda i klinike slike kod psihijatrijskih pacijenata

189

pitanju procena negativnog ishoda, izgleda da moe biti manje adaptivno zau-zeti unutranji lokus kontrole nego spoljanji. Stav da je neuspeh rezultat unu-tranjih karakteristika moe da pasivizira i obeshrabri osobu u daljim zalaga-njima, kao i da negativno utie na procenu sopstvene efikasnosti i oseaja kontrole. Suprotno, posedovanje spoljanjeg lokusa pri eventualnom neuspe-hu moe pozitivno da utie na motivaciju i sliku o sebi. (Abramson et al, 1978). Furnhem i Stil su kritikovali originalnu Roterovu skalu generalnog lokusa kontrole zbog slabe prediktivnosti. Po njihovom miljenju, opravdana je esta pojava da autori istraivanja konstruiu nove, za odreenu sferu specifine mere lokusa kontrole. Jedna od njih je MHLC skala Voltsona i saradnika. (Furnham, Steele 1993) Podaci o ovom konstruktu su relativno oskudni kada je u pitanju klinika po-pulacija. Dalja istraivanja bi mogla da daju odgovor na pretpostavke o tera-pijskim implikacijama orijentacije lokusa kontrole, meu kojima je i pretpos-tavka da bi, usmeravanjem lokusa kontrole u eljenom pravcu, uticali pozitiv-no na self-koncept i motivaciju klijenata za terapijski rad. (Nir & Neumann, 1995; Jerkovi i Gavrilov-Jerkovi, 1997; Jerkovi, 2003).

Self-efikasnost

Procena ljudi da e posedovati odgovarajue vetine u izlaenju na kraj sa od-reenom situacijom, pokazano je u brojnim istraivanjima, utie pozitivno na stvarno ponaanje i uspeh. (Bandura, 1982) S obzirom da je u terapiji jedan od vanih ciljeva promena ponaanja u odreenom pravcu, procena self-efikas-nosti moe da poslui kao koristan prediktor promene i smernica pri odabiru odgovarajuih terapijskih intervencija (Gavrilov-Jerkovi, 2007). Originalan Bandurin koncept self-efikasnosti odnosi se na specifinu, za situaciju vezanu procenu sopstvene efikasnosti (Bandura,1977, po Brewin, 1984). Meu broj-nim istraivanjima ovog koncepta nalaze se i ona koja su se bavila tretmanom fobinog ponaanja i poremeaja zavisnosti. Ona daju rezultate o znaajnoj povezanosti izmeu visoke self-efikasnosti i napretka ka eljenom ponaanju (Brewin, 1988). Ovakvi nalazi podstiu na dalje istraivanje ovog koncepta u klinikoj populaciji. Meutim, istraivanja takoe ukazuju na to da, to je simptomatologija bogatija, to je veza izmeu mere specifine self-efikasnosti i ponaanja nejasnija. (Suynder i Forsyth, 1990) U tu svrhu se predlae upotre-ba mere generalne self-efikasnosti koja pokriva iri opseg situacija. (Schwar-zer, Jerusalem 2002)


190

Percepcija kontrole

Percepcija kontrole predstavlja oekivanje osobe o tome da li e posedovati kontrolu nad situacijom. Meu teoretiarima koji naglaavaju znaaj percep-cije kontrole na mentalno zdravlje individue je i Bandura, koji interpretirajui nalaze svojih istraivanja, govori o povezanosti simptoma anksioznosti sa per-cepcijom nedostatka kontrole nad stresnim i zahtevnim situacijama. (Bandura 1994) Ukoliko klijent procenjuje da je za uspeh u terapiji presudno lino zala-ganje, to nam govori o njegovom unutranjem lokusu kontrole. Ako bismo se oslanjali samo na ovaj podatak, govori Bandurina socijalno-kognitivna teorija, mogli bismo doneti pogrean zakljuak da e se, imajui ovakav stav, osoba obavezno vredno zalagati i biti aktivna u terapiji. Naime, osoba moe proce-njivati da, iako zalaganje smatra vanim, ona lino nije sposobna ili nije u mo-gunosti da se zalae za taj cilj, da nema adekvatnu podrku okoline i sl. U tom sluaju e njeno zalaganje biti manje nego u sluaju da procenjuje da ima uticaja nad situacijom. Ovde je vidljivo da se Bandurin koncept percepcije kontrole pribliava konceptu self-efikasnosti. (Bandura, 1982) Sa druge strane, neki od modela ukazuju na potrebu razlikovanja ova dva pojma. Takva je teorija planiranog ponaanja autora Icek Ajzena (Ajzen, 2002) koji pitanje kontrolabilnosti obrauje preko pojma percepcije bihejvio-ralne kontrole. Po ovoj teoriji, ljudsko ponaanje zavisi od tri vrste verovanja. Prvu ini procena verovatnoe da e ponaanje dovesti do eljenih posledica (behavioral beliefs). Druga su verovanja o oekivanjima drugih ljudi (normati-ve beliefs). Trea vrsta verovanja se odnosi na faktore koji mogu olakati ili omesti izvravanje odreenog ponaanja (control beliefs). Ova verovanja o kontroli su osnov opaenoj bihejvioralnoj kontroli. Njegova teorijska pretpo-stavka je da e visok nivo percepcije bihejvioralne kontrole jaati nameru oso-be da izvri odreenu akciju, kao i da e pojaavati ulaganje truda i istrajnosti u akciji. U okviru teorije planiranog ponaanja, navode se dva pristupa mere-nju percipirane bihejvioralne kontrole. Autor (Ajzen, 2002) daje prednost ta-kozvanom indirektnom pristupu merenja (merenje verovanja o kontroli) koji prua uvid u kognitivne osnove percepcije kontrole. Ispitanicima bi najpre bilo dato da formiraju listu faktora za koje veruju da bi im mogli olakati ili oteati izvrenje odreene akcije. Zatim bi im se davao upitnik formiran, ili od faktora koji su sami naveli, ili od najee navoenih faktora. Ispitivanje ovih faktora ukljuuje procenu verovatnoe da e dati kontrolni faktor biti prisu-tan. Iz studija vrenih na ovaj nain, uoeno je da ispitanici kao kontrolne fak-tore spontano navode kako unutranje (znanje, vetine, snaga volje i sl), tako i spoljanje uzroke (teina zadatka, pomo drugih, pristupanost u vremenu ili novcu itd).


191

Jedan od teorijskih okvira koji ukljuuje percepciju kontrole je i teorija akcije (Skinner i saradnici, 1988, po Musher-Eizenman, Nesselroade i Schmitz, 2002) koja objanjava kako percepcija kontrole utie na ishode odreene situa-cije. Po ovim autorima, verovanja o kontroli utiu na ponaanje i emocionalno stanje, zatim to ponaanje i emocije vode do ishoda, te ishod ponovo utie na verovanje. Kada je procena kontrole visoka, osoba je aktivna, a emocije su joj generalno pozitivne, to sve vodi pozitivnim ishodima i porastu percepcije kontrole. Ukoliko je, meutim procena kontrole niska, ona vodi pasivnosti, izbegavanju izazovnih zadataka i emocijama poput anksioznosti i straha. Iz prikazanih teorijskih pristupa se vidi da ne postoji jedinstven stav o prirodi konstrukta percepcije kontrole. Ovu zbrku poveava i terminoloka arolikost koja se sree u literaturi. Naime, u brojnim istraivanjima se, pod imenom percepcija kontrole nalaze konstrukti razliite optosti i znaenja, kao i to se pojavljuje nekoliko naziva u objanjavanju iste stvari (npr. perception of control, perceived control, perceived controlability...). Oigledno da je za sada teko dati univerzalno prihvaenu definiciju percepcije kontrole jer operacio-nalizacija ovog pojma zavisi od usvojenog teorijskog modela.

Oekivanje ishoda tretmana

Iz prethodnih teorijskih opisa vidljivo je da je re o bliskim, delimino ili pot-puno preklapajuim konstruktima, o ijem meusobnom odnosu postoji ve-oma malo istraivanja, pogotovo onih koja ukljuuju kliniku populaciju. Iz tog razloga, zanimali smo se upravo za istraivanje meusobnog odnosa oe-kivanja u klinikom kontekstu. Specifian lokus kontrole, generalna i specifi-na self-efikasnost i percepcija kontrole su ispitivani kao oekivanja ishoda sa-mog tretmana kod ispitanika, uesnika u psihijatrijskom leenju. Voeni predlogom autora koji su napravili pregled skala za merenje lokusa kontrole (Furnham, Steele 1993), konstruisali smo instrument specifinog lo-kusa kontrole koji se odnosi na neuspeh psihijatrijskog tretmana. Instrument je konstruisan sa namerom da meri specifinu sklonosti pacijenta da eventu-alne nepovoljne ishode psihijatrijskog tretmana pripie spoljanjim ili unutra-njim faktorima. Takoe, koriene su skale specifine i generalne self-efikasnosti. Specifina self-efikasnost se odnosi na procenu sopstvene sposobnosti da se suoi sa si-tuacijom psihijatrijskog tretmana, dok generalnom self-efikasnou ispitanici izraavaju stepen uverenosti u sopstvene snage uopteno gledano. Dalje, od ispitanika je traeno da procene stepen sopstvene kontrole nad situ-


192

acijom psihijatrijskog leenja. Faktori koji su navoeni kao mogui uzroci ne-uspeha tretmana kod merenja specifinog lokusa kontrole, ovde su ponovo inili ajteme, s tim to pitanje vie nije bilo predvianje uzroka neuspeha, ve procena mere aktuelnog posedovanja kontrole nad opisanim faktorima. Konano, konsultujui literaturu, uvideli smo da povezanost ovih konstrukta sa razliitim vrstama i teinom patologije nije dovoljno rasvetljena, a mogla bi ponuditi korisne informacije o eventualnoj potrebi prilagoavanja tretmana, tj. pruanja odgovarajuih intervencija. Stoga smo ispitivali i povezanost ovih mera oekivanja ishoda tretmana sa klinikim karakteristikama uzorka. Od klinikih varijabli koristili smo dijagnostiku kategoriju ispitanika i indeks uznemirenosti dobijen putem Derogatisove ek liste simptoma.

Metod

Uzorak

Uzorak je inilo 129 ispitanika koji su u vreme sprovoenja ispitivanja bili pa-cijenti u pet psihijatrijskih ustanova u Vojvodini (Novi Sad, Sombor, Subotica, Zrenjanin i Sremska Mitrovica). Starost ispitanika se kretala od 22 do 58 go-dina, a veinu su inile ene (75,2%). Vei broj pacijenata iz uzorka je bio na hospitalnom ili poluhospitalnom tretmanu, njih 90, koji su ispitani tokom pr-ve nedelje od prijema. Manji deo uzorka, koji je brojao 39 ispitanika, bio leen ambulantno i ispitan je prilikom prvog javljanja psihologu. Ispitivanje su vrili psiholozi zaposleni u datim ustanovama davanjem instrumenata u okviru re-dovnog dijagnostikog postupka. Polovina uzorka je uestvovala i u progra-mima dnevnih bolnica. Ispitanici su bili pacijenti sa dijagnozama iz reda neu-rotskih poremeaja i poremeaja linosti. Raspored ispitanika po dijagnosti-kim kategorijama je sledei: anksiozno-depresivni (N = 43), somatoformni (N = 25), depresivni (N = 38), poremeaji linosti (N = 14) i panini poremeaji (N = 9).

Instrumenti

Skala specifinog lokusa kontrole (ASOK-2001; Gavrilov-Jerkovi, 2003). Skala sadri deset stavki koje se odnose na mogue razloge neuspeha psihijatrijskog tretmana. Pet stavki se odnosi na unutranje (lino angaovanje, upornost, promena navika...), a pet na spoljanje (podrka okoline, sposobnost terapeu-ta, via sila...) potencijalne uzroke neuspeha tretmana. Od ispitanika se trai


193

da oznai pet stavki koje smatra najznaajnijim uzrocima za datu hipotetiku situaciju. Proverom pouzdanosti instrumenta dobijen je Kronbahov alfa u vi-sini od 0.78. Skala percepcije kontrole (PK; Gavrilov-Jerkovi, 2003). Od ispitanika se ovom skalom trai procena stepena kontrole nad faktorima relevantnim za (ne)uspeh psihijatrijskog tretmana. Preciznije, trae se odgovori na pitanje u kojoj meri aktuelno, dok se nalaze na psihijatrijskom tretmanu, procenjuju da poseduju kontrolu nad svakim faktorom nabrojanim u skali specifinog loku-sa kontrole (lino angaovanje, sopstvena upornost, podrka okoline...) Pro-cena stepena posedovanja kontrole nad datim stavkama se izraava petoste-penom skalom Likertovog tipa. Po ugledu na Ajzenov nain merenja percep-cije kontrole, (Ajzen, 2002) rezultati se boduju tako to se za ajteme koje je ispitanik na skali specifinog lokusa kontrole obeleio kao najznaajnije, sabi-raju bodovi. Analizom pouzdanosti Skale percepcije kontrole na naem uzorku je utvren koeficijent alfa u vrednosti od 0,795. Skala generelne self-efikasnosti (SGSE; Scwarzer, Jerusalem, 2002). Skala sadr-i 10 ajtema, a odgovori na skali predstavljaju stepen slaganja ispitanika sa datom tvrdnjom. Konani skor se dobija zbrajanjem bodova sa pojedinanih ajtema. Vrednosti interne pouzdanosti u brojnim studijama, kreu se od 0,75 do 0,92. (Scwarzer i Jerusalem, 1999). Takoe je analiza glavnih komponenata u kros-kulturalnim istraivanjima pokazala da je u pitanju jednodimenzional-ni instrument (Scwarzer i Born, 1997, po Gavrilov-Jerkovi, V, 2003). Skala specifine self-efikasnosti (SSSE; Gavrilov-Jerkovi, 2003). Konstruisana je po ugledu na prethodnu skalu generalne self-efikasnosti. Skala se odnosi na situaciju psihijatrijskog tretmana, tj. ajtemima je iskazano poverenje u sops-tvene sposobnosti koje doprinose pozitivnom razreenju terapijske situacije. Sastoji se od devet stavki u kojima se ispitanici opredeljuju za jedan od pet stepena slaganja sa tvrdnjom. Pouzdanost izraunata metodom Cronbach alfe je 0,86 a Split-half metodom .85. Faktorska analiza instrument predstavlja kao jednodimenzionalni. ek lista simptoma 90-R (SCL-90-R; Derogatis i Savitz, 1999) predstavlja sa-moopisnu meru trenutnog simptomatolokog stanja pacijenta. Upitnik sadri 90 stavki. Skala se skoruje preko petostepene Likertove skale. Za potrebe ovog istraivanja korien je samo jedan od tri indikatora uznemirenosti, a to je Globalni indeks ozbiljnosti stanja (Global Severity Index (GSI)). U raznim is-traivanjima pouzdanost instrumenta merena koeficijentom alfa ima vrednost u rasponu od 0,77 do 0,90. (Olsen i saradnici, 2004, prema Amro, J, 2006)


194

Rezultati

Najpre smo uradili klaster analizu nad standardizovanim merama oekivanja (AS=50, SD=10). Ovako dobijeni klasteri omoguili su nam uvid u strukturu odnosa meu samim merama oekivanja i dalje njihovo poreenje sa klini-kim karakteristikama. Na osnovu hijerarhijske analize, koristei Euklidove distance, dobijen je rezultat koji sugerie da je optimalno zadrati est klastera. Zatim je izvrena nehijerarhijska analiza sa zadatih est klastera. S obzirom na mali broj ispitanika koji je uao u esti klaster, pokuano je i sa alternativnim metodama izraunavanja klastera, ali se nisu dobijale nikakve sutinske razlike, ak su i dobijana manje interpretabilna reenja, tako da je zadrana varijanta koja je bila i statistiki i logino opravdana, s tim da je potrebno sa oprezom interpretirati esti klaster. Prosene vrednosti dobijenih profila prikazane Grafikom br. 1, daju jasniju sliku o slinostima i razlikama u okviru datih varijabli. Grafikon 1. Prosene vrednosti klastera

Prvi klaster, nazvan obeshrabreni internalisti, ine 29 ispitanika ije su prose-ne vrednosti specifine i generalne self-efikasnosti, kao i percepcije kontrole, oko jednu standardnu devijaciju ispod proseka, dok je aritmetika sredina mere specifinog lokusa kontrole za pola standardne devijacije od proseka, u smeru unutranjeg lokusa.

obeshrabreni internalisti, 29

umereni,37

samouvereniinternalisti, 21

bespomocnieksternalisti, 20

samouvereni eksternalisiti, 15

situacionioptimisti, 7

30

35

40

45

50

55

60

65

70

SSSE ASOK PK SGSE


195

Drugi klaster pod nazivom umereni formira 37 subjekata. Skorovi na merama oekivanja se nalaze na nivou proseka, s tim to se blago iznad proseka nalaze mere self-efikasnosti, a blago ispod proseka mere kontrole. Trei klaster, samouvereni internalisti, sastoji se od 21 subjekta. Ovaj klaster karakterie generalno najvie vrednosti na merama oekivanja ishoda tretma-na. Mera koja najvie odstupa od proseka je mera specifinog lokusa kontrole u smeru unutranjeg lokusa. etvrti klaster pod nazivom bespomoni eksternalisti ini 20 ispitanika. Vred-nost specifinog lokusa kontrole se nalazi na udaljenosti od jedne i po sta-ndardne devijacije od proseka u smeru spoljanjeg lokusa. Mera percepcije kontrole i specifine self-efikasnosti su oko jednu standarndnu devijaciju is-pod proseka. Mera generalne self-efikasnosti se nalazi u blizini proseka. Peti klaster imenovan kao samouvereni eksternalisti ini 15 ispitanika. Prose-ne vrednosti specifine self-efikasnosti i percepcije kontrole nalaze se pribli-no jednu devijaciju iznad proseka. Specifini lokus kontrole je blago usme-ren ka spoljanjem polu, dok je generalna self-efikanost na vie od jedne sta-ndardne devijacije iznad proseka. esti klaster, situacioni optimisti, sastoji se od 7 ispitanika. Procena kontrole je kod ovih ispitanika najvie izraena, kako u odnosu na druge mere oekiva-nja, tako i u odnosu na percepciju kontrole u ostalim grupama. Procena speci-fine self-efikasnosti je takoe visoko iznad proseka, dok je procena globalne self-efikasnosti blago ispodprosena. Nakon grupisanja ispitanika u klastere, vrena je procena statistike znaaj-nosti razlika meu grupama preko analize varijanse. Dobijena je statistiki znaajna razlika na nivou znaajnosti od 0,001. (Tabela 1)

Tabela 1. Anova: testiranje znaajnosti razlika izmeu klastera

St. slobode F p 5 5.85 .00

Shaeffe-ov post hoc test (Tabela 2) je pokazao znaajne razlike izmeu klastera bespomoni eksternalisti (klaster br. 4), i klastera umereni, samouvereni internalisti i situacioni optimisti (klasteri 2, 3 i 6).


196

Tabela 2. Post hoc testiranje statistike znaajnosti razlika meu klasterima, Scheffe test

{1} {2} {3} {4} {5} {6} AS 6.30 5.09 4.54 7.04 5.82 3.78 1 2 .29 3 .09 .96 4 .89 .03 .01 5 .99 .92 .60 .65 6 .11 .76 .98 .02 .40

Potom je ispitivana veza izmeu pripadnosti odreenom klasteru sa pripad-nou odreenoj dijagnostikoj kategoriji. Iz sledee tabele (Tabela 3) se vidi da pripadnost klasterima ne razvrstava jasno ispitanike sa razliitim dijagnos-tikim kategorijama, naroito u sluaju prva tri klastera gde se nalaze ispitani-ci svih dijagnostikih kategorija. Ipak, Pirsonov hi-kvadrat koeficijent potvr-uje da postoji statistiki znaajna povezanost izmeu pripadnosti klasteru i dijagnostikoj kategoriji. (Tabela 4)

Tabela 3. Kontingencijska tabela

klasteri Dijagnoza Obeshrab-

ren Internal.

Ume-reni

Samou-ver. In-ternal.

Bespomoni

eksternal.

Samou-ver. Ek-sternal.

Situacioni

optimisti

Total

Anks-depres. 7 14 7 4 7 4 43

Somato-form. 2 10 2 8 3 0 25

Depresiv-ni 16 7 4 6 2 3 38

Por. lino-sti 3 3 3 2 3 0 14

Panini 1 3 5 0 0 0 9 Total 29 37 21 20 15 7 129


197

Tabela 4. Hi-kvadrat Test

Vrednost Stepeni slobode Nivo

znaajnosti Pirsonov Hi-kvadrat 39.16(a) 20 .01

Da bi ispitali odnos izmeu klastera i indeksa uznemirenosti, uraena je ana-liza varijanse. Analiza je ukazala na postojanje statistiki znaajnih razlika u pogledu nivoa indeksa uznemirenosti meu klasterima. (Tabela 5)

Tabela 5. Anova: testiranje znaajnosti razlika izmeu klastera St. slobode F p 5 8.85 .00

Post hoc analizom (Scheffe test, Tabela 6) je utvreno meu kojim klasterima postoje statistiki znaajne razlike u pogledu nivoa indeksa uznemirenosti. To su klasteri obeshrabreni internalisti (klaster br.1) i samouvereni internalisti (br.3), kao i klasteri samouvereni internalisti (br.3) i bespomoni eksternalisti (br.4).

Tabela 6. Post hoc testiranje statistike znaajnosti razlika meu klasterima, indeks uznemire-nosti Scheffe test

{1} {2} {3} {4} {5} {6} Broj klastera AS 2.14 1.68 1.00 2.27 1.45 1.36 1 2 .28 3 .00 .05 4 .99 .15 .00 5 .13 .96 .67 .07 6 .28 .95 .94 .17 .99

Ovi rezultati postaju jasni kada se pogledaju aritmetike sredine klastera u pogledu indeksa uznemirenosti (Tabela 7). One ukazuju da je nivo indeksa uznemirenosti u proseku najvii u klasteru bespomoni eksternalisti, a najnii u klasteru samouvereni internalisti, to objanjava njihovo meusobno razli-kovanje. Analizom ovih rezultata se uoava sledea pravilnost, to je u jednom klasteru vii nivo specifine self-efikasnosti, to je nii nivo indeksa uznemirenosti. Analogni odnos prethodno navedenom je i odnos gde se sa porastom nivoa percepcije kontrole, smanjuje nivo indeksa uznemirenosti (Tabela 7).


198

Tabela 7. Prikaz prosenih vrednosti na merama specifine self-efikasnosti, percepcije kontrole i indeksa uznemirenosti

klasteri Obeshrab. internalisti

Umereni Samouver. inernalisti

Bespomoni eksternalisti

Samouver. eksternalisti

Situacioni optimisti

SSSE 42.62 51.44 60.77 37.47 58.40 58.46

PK 43.14 48.44 60.87 40.30 57.86 64.92

IU 2.14 1.68 1.00 2.27 1.45 1.36

Napomena. IU = indeks uznemirenosti

Ovakvi rezultati upuuju na zakljuak o kljunom delovanju varijabli percep-cije kontrole i specifine self-efikasnosti u smislu da postoji pozitivna poveza-nost izmeu poverenja pacijenta u svoje sposobnosti da uspeno zavri svoj tretman i doivljaja da su mu na raspolaganju svi faktori koje on smatra va-nima da bi se terapija dobro zavrila. S druge strane, utisak je na osnovu dobi-jenih rezultata da su varijable lokusa kontrole i generalizovane self efikasnosti od sekundarnog znaaja. S obzirom da na osnovu do sada uraenih analiza nemamo precizan odgovor na ovo pitanje prediktivne moi pojedinanih me-ra oekivanja na stanje uznemirenosti pacijenata, uradili smo i regresionu analizu sa merama oekivanja ishoda tretmana kao prediktorskim varijablama i indeksom uznemirenosti kao kriterijskom varijablom. Rezultati su sumirani u tabeli br. 8.

Tabela 8. Regresija varijable indeks uznemirenosti na mere oekivanja ishoda tretmana

R R2 Standardna greka mere-nja

F Znaajnost F

.56 .32 64.20 19.23 .00

Prediktori Beta t Znaajnost t Percepcija kontro-

le -.30 -3.19 .00

Gener. self-efikasnost

-.25 -2.80 .01

Lokus kontrole -.21 -2.64 .01

Ova analiza je pokazala pomalo iznenaujue rezultate poto je specifina self-efikasnost ispala sa liste prediktora jer njena parcijalna korelacija sa krite-rijumom nije dostigla nivo znaajnosti. Iako je korelacija ove mere sa kriteri-jumom znaajna ( r = - 0,41, p = 0,00), kada se uradi parcijalna korelacija sa


199

kontrolom varijable percepcije kontrole, ova korelacija se gubi (r = -0,11, p = 0,21). Mera percepcije kontrole i mera specifine self-efikasnosti su i inae u meusobno najvioj korelaciji (r = 0,69, p = 0,00). To ukazuje na to da specifi-na self-efikasnot ostvaruje svoju vezu sa stepenom uznemirenosti preko per-cepcije kontrole. (Tabela 9.)

Tabela 9. Koeficijenti korelacije

1 2 3 4 5

1. Spec. self-efikasnost - 2. Spec. lokus kontrole .31** - 3. Percepcija kontrole .69** .35** - 4. Gen. self-efikasnost .44** .03 53** - 5. Indeks uznemirenosti -.41** -.30** -.49** -.41** - Napomena: ** p < .01

Diskusija

U ovom istraivanju predmet merenja su bila oekivanja kod pacijenata koji se nalaze na psihijatrijskom leenju. Pri tome, ova oekivanja su se odnosila na procenu uspeha samog psihijatrijskog tretmana. Osnovno istraivako pi-tanje je bilo kako se ova oekivanja vezana za ishod tretmana odnose meu-sobno, a kako prema vrsti i intenzitetu patologije kod ispitanika. Rezultati ukazuju da se po merenim oekivanjima formiraju razliiti profili tj. da se moe razlikovati barem est grupa pacijenata koji unutar grupe imaju sline, a meu grupama razliite strukture oekivanja. Najvie se razlikuju oni ispitanici koji poseduju visoka oekivanja self-efikasnosti i kontrole, a unutra-nji lokus kontrole (samouvereni internalisti), od onih koji poseduju niska oekivanja self-efikasnosti i kontrole, uz spoljanji lokus kontrole (bespomo-ni eksternalisti). Ove grupe se statistiki znaajno razlikuju i po dijagnosti-kim kategorijama i po indeksu uznemirenosti. Veza izmeu dijagnostikih kategorija nije, meutim, potpuno jasna. Uoljivo je postojanje nekoliko profila oekivanja unutar jedne dijagnostike kategori-je. Ispitanici sa istim dijagnozama nemaju homogene profile po pitanju mera oekivanja. Ovaj rezultat indirektno potvruje dobro poznatu injenicu da su


200

pojedine dijagnostike kategorije veoma iroke i po raznovrsnosti simptoma, i po moguem intenzitetu smetnji. To je naroito vidljivo kod poremeaja iz reda anksiozno depresivnih i depresivnih poremeaja. Ranija istraivanja uka-zuju na povezanost depresije i unutranjeg lokusa kontrole vezanog za negati-van ishod (Novovi, Kosanovi, Biro i Smederevac, 2001). Slino vai i za teo-rijsku pretpostavku o povezanosti niske self-efikasnosti i percepcije kontrole sa depresivnim i anksioznim poremeajima (Bandura 1994). Pravilnost koja bi datu pretpostavku potvrdila, nije pronaena u naem istraivanju. Naime, is-pitanici koji pripadaju dijagnostikim kategorijama depresije i anksiozne dep-resije i pored postojanja trenda, ipak nisu ujednaeni ni po orijentaciji ka unu-tranjem lokusu kontrole, ni po nivou self-efikasnosti, ni po nivou percepcije kontrole. Nalaze se skoro u svim dobijenim klasterima i oekivanja im se kre-u od izuzetno visokih, do veoma niskih vrednosti. Oigledno je da u okviru dijagnostike kategorije kao to je depresija postoje podkategorije u odnosu na strukturu oekivanja ishoda tretmana. Kod kategorije paninog poremea-ja, koji ima ogranien spektar jasnijih simptoma, lake je uoiti pravilnosti u odnosu na karakteristike oekivanja ishoda tretmana. Ono to su za nas bila naroito provokativna pitanja na koja smo pokuali da odgovorimo ovim istraivanjem je kakav je uticaj interakcije razliitih mera oekivanja ishoda tretmana na izraenost indeksa uznemirenosti. Ve na prvi pogled je postalo jasno da rezultati analize odnosa izmeu profila oekivanja ishoda i indeksa uznemirenosti govore u prilog teorijskim pretpostavkama da su pozitivna oekivanja ishoda povezana sa boljim stanjem pacijenata. Zani-mala nas je i detaljnija analiza specifinog uticaja pojedinanih mera i njihove interakcije. Tu dolazimo do rezultata koji govore o tome da se percepcija kon-trole izdvaja kao najdosledniji i najznaajniji prediktor dobrog stanja pacijen-ta, zatim da postoji znaajna povezanost i znaajno preklapanje u uticaju iz-meu specifine self efikasnosti i percepcije kontrole, kao i da je, iako je lokus kontrole nisko, ali znaajno povezan sa stanjem pacijenta, njegov uticaj ipak zavistan od uticaja percepcije kontrole. Sline rezultate istiu jo neki istrai-vai. Tako Ajzen (2002) navodi rezultate meta analitike studije koja je poka-zala da ajtemi mera percepcije bihejvioralne kontrole formiraju dva faktora - self-efikasnost i kontrolabilnost. Teorija planiranog ponaanja opisuje ovu vezu kao vezu izmeu dva srodna pojma sa zajednikim, hijerarhijski nadre-enim pojmom, percepcijom bihejvioralne kontrole. Posmatrajui self-efikasnost i percepciju kontrole kao srodne manifestacije ireg pojma, meu njima je opravdano oekivati visoku povezanost to smo i mi u naem istrai-vanju potvrdili.


201

to se tie odnosa izmeu lokusa kontrole i percepcije kontrole u dostupnoj literaturi, oigledno je da postoji tendencija da se unutranji lokus kontrole pomea sa posedovanjem kontrole, a spoljanji lokus kontrole sa doivljajem da se nema kontrola nad dogaajima. Meutim, dalja analiza pokazuje da pro-cena kontrole nad ishodima moe biti nezavisna od internalnosti, odnosno eksternalnosti (Ajzen, 2002). Kada ljudi veruju da poseduju potrebna sredstva ili prilike (vetine, sreu, pomo drugih ljudi itd.) i da eventualne prepreke na tom putu mogu savladati, oni e pokazati visok nivo kontrolabilnosti. Percep-cija da su ta sredstva ili prepreke unutranje ili spoljanje prirode, nee ovo promeniti. Nai rezultati potvruju ovo stanovite. Naime, vidimo da je oe-kivanje posedovanja kontrole povezano sa boljim stanjem pacijenata, nezavi-sno od njihove sklonosti da uzroke neuspeha trae u unutranjim (samouve-reni internalisti) ili spoljanjim faktorima (samouvereni eksternalisti) i obrnu-to. U ranijim istraivanjima je zakljueno je da je u proceni negativnih situacija korisniji spoljanji lokus kontrole. (Abramson et al, 1978). Meutim, postavlja se pitanje da li je, kada osoba treba da menja neto od svog ponaanja ili raz-miljanja (kao to je to sluaj u ueu u psihijatrijskom leenju) poeljno da stvarnost opaa kao nezavisnu od svojih akcija. Motivacija za promenu kod osoba sa ovakvom orijentacijom moe biti problematina. Dakle, pitanje po-eljnosti zavisi od toga da li kod osobe, u ovom sluaju psihijatrijskog pacijen-ta, elimo da razvijemo oseaj odgovornosti i kontrole nad svojim ivotom ili da umanjimo oseaj krivice, samooptuivanja, a poveamo motivisanost za promenu. Rezultati naeg istraivanja osvetljavaju ovo pitanje iz neto ireg ugla, uzimajui u obzir i odnos sa self-efikasnou i percepcijom kontrole. Kao to smo rekli - nai rezultati vie inkliniraju zakljuku da nije od velike vanosti koja e orijentacija specifinog lokusa kontrole biti kod onih ispita-nika koji imaju visok nivo self-efikasnosti i percepcije kontrole u situaciji psi-hijatrijskog tretmana. Oni poseduju pozitivniju samoocenu, veruju u svoje snage i imaju manje izraene simptome, te je gotovo svejedno da li procenjuju da li su za eventualne negativne ishode odgovorni sami ili je za to zasluna neka spoljna varijabla. Tako da se moe zakljuiti da poeljnost orijentacije specifinog lokusa kontrole zavisi, kako od samog kriterijuma na osnovu koga poeljnost procenjujemo, tako i od sadejstva sa ostalim oekivanjima ishoda tretmana. Analogno sa prethodnim, postoji miljenje da su oekivanja self-efikasnosti odraz iskljuivo unutranjih faktora. Meutim, neki autori smatraju da je pro-cena sopstvene efikasnosti konceptualno nezavisna od mesta lokusa. Naime, osoba moe da veruje da e biti uspena u terapiji jer je sigurna u sopstvene


202

sposobnosti ili zato to misli da je boravak na klinici dovoljan za uspeh u lee-nju. (Ajzen, 2002). I nai rezultati upuuju na to da se self-efikasnost i lokus kontrole trebaju posmatrati posebno, poto ostvaruju oekivan povezan ali i u izvesnoj meri drugaiji uticaj kada je u pitanju izraenost simptomatologije. Iz svega do sada reenog, dolazimo do toga da rezultati naeg istraivanja ukazuju na potrebu da se, tokom psihijatrijskog leenja, vodi rauna o oeki-vanjima pacijenata o ishodu tretmana. Na osnovu poznavanja ovih oekivanja i njihovog meusobnog odnosa kod pacijenata, kliniarima e potencijalno biti olakan odabir i raspored intervencija, kao i date smernice u kom pravcu motivisati klijente na promenu. Na kraju emo se dotai smernica za budua istraivanja. Na prvom mestu, poeljno bi bilo poboljati karakteristike Skale specifinog lokusa kontrole. Predlae se da na svaki ajtem ispitanici odgovaraju stepenom slaganja izrae-nog kroz skalu Likertovog tipa. Zatim bi bilo korisno organizovati longitudi-nalnu studiju u kojoj bi se pratile promene u oekivanjima klijenata tokom trajanja terapije kao i uticaj ovih oekivanja na sam tok terapije i njen ishod.

Zakljuak

Rezultati analize meusobnog odnosa oekivanja ishoda tretmana govore o postojanju est grupa ispitanika ije se razlike smisleno mogu interpretirati. Najvie se razlikuju oni ispitanici koji poseduju visoka oekivanja self-efikasnosti, percepcije kontrole i unutranji specifini lokus kontrole, od onih koji poseduju niska oekivanja self-efikasnosti, percepcije kontrole i spoljanji specifini lokus kontrole. Ove grupe se statistiki znaajno razlikuju i po dijagnostikim kategorijama i po indeksu uznemirenosti. Veza izmeu dijagnostiih kategorija i klastera nije potpuno jasna. Uoljivo je postojanje nekoliko profila oekivanja unutar jedne dijagnostike kategorije, kao i to da ispitanici sa istim dijagnozama nemaju homogene profile po pitanju mera oekivanja ishoda tretmana. Ispitujui odnos izmeu profila oekivanja ishoda tretmana i indeksa uznemi-renosti, dolazimo do toga da se percepcija kontrole izdvaja kao najdosledniji i najznaajniji prediktor dobrog stanja pacijenta. Rezultati takoe ukazuju na znaajnu povezanost i znaajno preklapanje u uticaju izmeu specifine self efikasnosti i percepcije kontrole, kao i da je, iako je specifini lokus kontrole nisko ali znaajno povezan sa stanjem pacijenta, njegov uticaj ipak zavistan od uticaja percepcije kontrole.


203

Reference

Abramson, L.Y, Seligman M.E.P. and Teasdale, J.D. (1978). Learned helples-sness in humans: Critique and reformulation. Journal of Abnormal Psychology, 87, 49-74.

Ajzen, I. (2002). Perceived behavioral control, self-efficacy, locus of control and the theory of planned behavior. Journal of Applied Social Psychology, 32, 1-20.

Amro, J. (2006). Merenje psihopatolokih simptoma i optih indikatora uz-nemirenosti pomou samoopisnog upitnika: ek lista simptoma-90-R. Diplomski rad, Novi Sad: Filozofski fakultet

Bandura, A. (1982). Self-efficacy mechanism in human agency. American Psychologist, 37, 122-14.

Bandura, A (1994). Self-efficacy, Encyclopedia of human behavior, Academic Press, 4, 71-81. Poseena 01.07.2007, na internet stranici: http://www.des.emory.edu/mfp/BanEncy.html

Beitel, M., Ferrer, E. & Cecero, J. J. (2004). Psychological mindedness and cog-nitive style Journal of Clinical Psychology, 60, 567582.

Brewin, C.R, (1988). Cognitive foundations of clinical psychology, LEA publis-hers Ltd, U.K.

Brewin, C.R.& Shapiro, D. A.(1984). Beyond locus of control .Attributions of responsibility for positive and negative outcomes, British Journal of Psychology, 75, 43-49.

Burger, J.M. & Cooper, H.M.(1979). The desirability of control, Motivation and Emotion, 3, 381-393.

Derogatis, L.R. and Savitz, K.L. (1999) The use of psychological testing for treatment planning and outcomes assessment, M. E. Maruish (Ed.) The CSL-90-R, Brief Symptom Inventory and Matching Clinical Rating Scales, 679-724.

Forsterling, F. (1988). Attribution theory in clinical psychology. U.K: John Wiley & Sons.

Furnham A & Steele H.(1993). Measuring locus of control: a critique of gene-ral, childrens, health and work-related locus of control questionnaires, British Journal of Psychology, 84, 443-479.

Gavrilov-Jerkovi, V. (2003). Relacija spremnosti za promenu i efekta tretma-


204

na u kontekstu transteorijskog modela promene, Doktorska disertacija, Novi Sad: Filozofski fakultet.

Gavrilov-Jerkovi, V. (2007). Relation between stages of change and motivati-on in the treatment of psychiatric patients, Psihologija, 40, 245-262.

Jerkovi, I. i Gavrilov-Jerkovi, V. (1997). Nivoi kauzalnih atribucija. Psiholo-gija, 4, 379-394.

Jerkovi, I. (2003). Kauzalne atribucije roditelja kao formativni uticaj u razvo-ju enureze kod dece. Psihologija, 1, 73-87.

Musher-Eizenman, D. R., Nesselroade, J. R. & Schmitz, B. (2002). Perceived control and academic performance, International Journal of Behavioral Development, 26, 540-547

Nir, Z. & Neumann, L. (1995). Relationship among self-esteem, internal-external locus of control, and weight change after paticipation in a weight reduction program. Journal of Clinical Psychology, 51, 482-490.

Novovi, Z., Kosanovi, B., Biro, M. i Smederevac, S. (2001). Veza izmeu at-ribucionog stila, anksioznosti i depresije. Psihologija, 1-2, 139-154.

Olsen, L.R. et al. (2004). The SCL-90 and SCL-90R versions validated by item response models in Danish community sample. Acta Psychiatrica Scan-dinavica, 110, 225-229.

Rotter, J.R. (1954). Social learning and clinical psychology. New York: Prenti-ce-Hall, Inc.

Suyder, C.R. & Forsyht, D.R.(1990). Handbook of social and clinical psychology, The Health Perspective, Pergamon Press, New York

Schwarzer, R. & Jerusalem, M (1999). Scales for measurement of teachers and students characteristics. Berlin: Freie Universitat

Schwarzer, R. & Jerusalem, M (2002). Psychometry scales overview, Poseena 12.08.2007, na internet stranici: http://www.fu-berlin.de/gesund/e.htm

Weiner, B. (1992). Human motivation: Metaphor, theories and research. Newbury Park, London, New Delhi: SAGE Publication, Inc.


205

ABSTRACT

CORRELATION BETWEEN TREATMENT EXPECTANCY AND CLINICAL PIC-TURE IN PSYCHIATRIC PATIENTS Dragana Brdari and Vesna Gavrilov-Jerkovi

We were interested in exploring the relation between expectancy for change in psychiatric patients and treatment outcome, as well as in exploring the re-lation between expectancy for change and the type and expression of the pro-blems that had led to their current psychiatric treatment. Four types of the treatment expectancies were examined: specific locus of control, specific and general self-efficacy, and perceptions of control. The following clinical variables were examined: diagnosis and distress index (Glo-bal index of illness severity). The research was carried out on 129 respondents who received treatment in psychiatric institutions in Vojvodina. A cluster analysis confirmed an existence of six interpretable groups of res-pondents concerning their treatment expectancies: discouraged patients with an internal locus of control, patients with average scores, self-confident pati-ents with an internal locus of control, helpless patients with an external locus of control, self-confident patients with an external locus of control, and situa-tional optimists. Further analyses indicated that there were statistically significant differences among the clusters concerning their distress index and diagnosis. The results support the hypothesis that high expectations of control and efficacy are rela-ted to better psychiatric condition of the respondents. However, there was a complex pattern of relations among individual measures of treatment expectancy. Perceptions of control appeared to be the best predictor of treat-ment outcome. Although it was suggested that a change toward an internal locus of control was associated with a better psychiatric status, the effects of specific locus of control seem unclear, inconsistent and dependent on the ot-her treatment expectancy measures. Key words: expectancy, locus of control, self-efficacy, perceptions of control, psychiatric patients

20083-4187.pdf

Documents

Transcript of 20083-4187.pdf