Данас на Позорју · 2018. 4. 15. · среда, 29. мај 2013. 1 58....

среда, 29. мај 2013. 1

58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ www.pozorje.org.rs

10.00–15.00 часова / Мултимедијална сала, Академија уметностиПозорје младихРадионица „Метод Михаила Чехова: Стварање лика помоћу психолошког геста и других креативних техника”, Скот Филдинг (САД)

11.00 часова / Селекција националне драме и позориштаОкругли сто: Чаробњак

13.00 часова / СНП, горњи фоаје Сцене „Пера Добриновић”ТрибинаДрамски писац Миодраг Ђукић (1938–2010)Саорганизатор: Удружење драмских писаца Србије

15.00 часова / Студио М, горњи фоајеТајна историја света: филмови Соње Савић„Суперстварност”, „Play”, „Шарло”

17.00 часова / Културни центар Новог СадаПозорје младихРајнер Вернер Фасбиндер, ЖабарФакултет драмских умјетности Цетиње (Црна Гора)Краљевско позориште Зетски домПредстава траје 1 сат и 25 минута

IV година глумеКласа проф. Бранислава МИЋУНОВИЋАРедитељ: ЛИДИЈА ДЕДОВИЋ

ИграјуЈоргос...........................МИЛОШ ПЕЈОВИЋ Хелга ............................АНА ВУЧКОВИЋМари ............................КАРМЕН БАРДАК Ингрид.........................САЊА ЈОВИЋЕВИЋ/ГОРАНА МАРКОВИЋ Гунда............................БОЈАНА МАЛИНОВСКА Елизабета ....................ГОРДАНА МИЋУНОВИЋ Франц ..........................МОМЧИЛО ОТАШЕВИЋ Бруно ...........................АЛЕКСАНДАР РАДУЛОВИЋ Паул .............................ПЕТАР НОВАКОВИЋ Ерих..............................ЈОВАН КРИВОКАПИЋ Музичар ......................НЕБОЈША НЕНЕЗИЋ

17.00 часова / СНП, горњи фоаје Сцене „Пера Добриновић”СтеријанциТроје глумаца – 16 Стеријиних наградаМилена Зупанчич (Љубљана)Перо Квргић (Загреб)Михаило Миша ЈанкетићМодератор разговора: Воја Солдатовић

18.30 часова / СНП, горњи фоаје Сцене „Пера Добриновић”Дани књиге / промоција позоришних издања

ПрограмМилован Здравковић: ПОЗОРИШНИ РЕЧНИКЗавод за уџбенике, БеоградГоворе Јелена Давидовић Коларов и Зоран Ђерић

Данас на Позорју

2 Билтен бр. 5

Сава Анђелковић: ДРАМАТУРГИЈА СТЕРИЈИНИХ КОМЕДИЈАПозоришни музеј Војводине, Нови Сад 2012.Говоре Весна Крчмар и Зоран Максимовић

Бранка Јакшић Провчи: ПАРАЛЕЛЕ И СУСРЕТАЊА – ДУШАН КОВАЧЕВИЋ И АЛЕКСАНДАР ПОПОВИЋФилозофски факултет Нови Сад, 2012.Говори Љиљана Пешикан-Љуштановић

Гордана Тодорић: ЛУДУС И ЛОГОТЕЗИС АЛЕКСАНДРА ПОПОВИЋАПозоришни музеј Војводине, Нови Сад 2012.Говори Љиљана Пешикан-Љуштановић

20.00 часова / СНП, Сцена „Јован Ђорђевић”Селекција националне драме и позориштаСиниша Ковачевић ВИРУСДржавно позориште младих Јереван (Јерменија)Представа траје 1 сат и 15 минута

Режија, сценски покрет, избор музике: ХАКОБ КАЗАНЧЈАНСценограф и костимограф: АНТОН КЕШИШЈАН

УлогеАлександар ..................................................ИШКАН ГАРИБЈАНДмитри ...........................................................АРМЕН САНТРОСЈАН Миша ...............................................................САМВЕЛ ДАНИEЛЈАНВера ..................................................................АНАХИТ БАБЕЛЈАН Марта...............................................................МАРИЈАМ КАЗАНЧЈАНМарија.............................................................ГОХАР КАРАПЕТЈАН Ана ....................................................................НАРА САРГСЈАНХелена, плавоока девојка......................ДИЈАНА КЕРАНЈАН Стари келнер...............................................АРТАШ ШАХВЕРДЈАН Млади келнер ............................................ГРИГОРИ ХАКОБЈАН Групне сцене: Апавен Алексанјан, Ани Бајатјан, Мари Сантросјан, Армен Геворгјан, Соња Матевосјан

22.00 часа / Академија уметностиПозорје младихСофокле, АнтигонаАкадемија уметности Нови СадКласа глуме на српском језику

III година глуме на српском језикуКласа: Јасна ЂУРИЧИЋ, ванр. проф., сарадница: Сања РИСТИЋ КРАЈНОВ

ИграјуАнтигона..............НИНА РУКАВИНА/ЈАНА МИЛОСАВЉЕВИЋ/СУНЧИЦА МИЛАНОВИЋ/БОЈАНА МИЛАНОВИЋИсмена...............КРИСТИНА САВКОВ/ЈОВАНА БЕЛОВИЋКреонт................МАРКО ВАСИЉЕВИЋ/ДИМИТРИЈЕ АРАНЂЕЛОВИЋ/ИВАН МАРКОВИЋ/СТЕФАН ВУКИЋСтражар .............ИВАН МАРКОВИЋ/ЈОВАНА БЕЛОВИЋ/СУНЧИЦА МИЛАНОВИЋ/НИНА РУКАВИНАХемон.................ДИМИТРИЈЕ АРАНЂЕЛОВИЋТиресија .............СУНЧИЦА МИЛАНОВИЋ/ЈОВАНА БЕЛОВИЋГласник ..............ДИМИТРИЈЕ АРАНЂЕЛОВИЋЕуридика ...........НИНА РУКАВИНАХор......................Бојана Милановић, Сунчица Милановић, Јована Беловић, Јана Милосављевић,

Кристина Савков, Нина Рукавина, Димитрије Аранђеловић, Марко Васиљевић, Иван Марковић, Стефан Вукић


среда, 29. мај 2013. 3

МИША: Трипут је поновљено, колегиница Вера је ра-дила одвојено, ја одвојено...ОТАЦ: Немогуће.САША: Па, како, мајку му... Па ја не припадам ниједнојризичној групи, то добијају педери и наркоси и хемо-филичари... Мора да је грешка, зете, зајеб’о си нешто,гарантовано...ОТАЦ: То не може бити...Марија гризе нокте.МАРИЈА: Господе боже... Шта сад?САША: Ништа, да шијеш црнину, па готово. Зете, коли-ко још бројим?МИША: Није то као што ти мислиш.ВЕРА: Још ниси болестан. Имаш вирус, врло си заразан,то треба да знаш, ти си један одговорни млади инте-лектуалац, али још ниси болестан... Само треба да на-чин живота и правила понашања прилагодиш новимоколностима... Па, овај, како се зове, још игра кошар-ку... Помозите ми, овај црнац, Џонсон...МАРИЈА: Ти мораш, једноставно, да престанеш да до-лазиш. Ти мораш бити свестан одговорности... Ја имамдете, Бог ми је сведок да те волим свом сестринскомљубављу овога света, али ти једноставно мораш пре-стати да долазиш...ОТАЦ: Марија! Шта говориш?!МИША: ‘Ајде не прди, сељанчуро. Aids се не добијапреко чаше.

(Синиша Ковачевић, Вирус)

ВИРУС, текст Синиша Ковачевић, режија Хакоб Ка-занчјан, Театар младих Јереван (Јерменија)Извођење познатог и контроверзног комада још по-знатијег и контроверзнијег аутора Синише Ковачевићау Јеревану (Јерменија), није само занимљиво на нивоуегзотике (лекари у представи носе беле мантије са ка-пуљачама које неодољиво подсећају на јерменскесвештенике – монофизите) већ и из аспекта новог чи-тања овог дела у режији Хакоба Казанчјана, најетаб-лиранијег јерменског редитеља чија репутација пре-вазилази немирне границе земље из које потиче.

Игор Бојовић

Синиша Ковачевић

Рођен је 1954. у Сремској Митровици. Завршио дра-матургију на Факултету драмских уметности у Београду.Редовни је професор Академије уметности на пред-мету Драматургија. Пише за позориште, филм и ТВ.Његова дела су преведена на македонски, руски, енг-лески и немачки језик.Драме: Ђенерал Милан Недић, Ново је доба, СветиСава, Последња рука пред фајронт, Српска драма, Ви-рус, Велика драма, Краљевић Марко, Јанез, Рави, Зечјинасип, Чудесни. ТВ драме: Портрет Илије Певца, Мала шала, Свечанаобавеза.Филмски сценарији: Држава мртвих, Боље од бекства,Најбољи, Највише на свету целом, Синовци.Режирао у праизведби своја позоришна дела Вирус,Краљевић Марко, Јанез, Велика драма, Зечји насип ифилм Синовци.Награде: Троструки добитник Стеријине награде затекст савремене драме: Ново је доба (Београдско драм-ско позориште, 1989), Ђенерал Милан Недић (Звездаратеатар, 1992), Јанез (Новосадски драмски театар, 1995).Представа Свети Сава у режији Владимира Милчина,НП Зеница, добила је Награду Округлог стола критике,1990.Троструки је добитник награде „Бранислав Нушић“ задраме Свети Сава, Краљевић Марко, Рави. ТВ драмаНово је доба уврштена је у десет најбољих ТВ драма,као трећа по реду; ТВ драма Свечана обавеза сврстанаје у пет најбољих ТВ драма икад снимљених; ТВ драмаМала шала уврштена је у четврту књигу антологије са-времене ТВ драме.Представу Вирус у програму Позорја извело је Народ-но позориште Ниш у режији Милоша Јагодића 1998,а 2002. Народно позориште Београд извело је Великудраму у режији аутора.


Ex libris

Извештај селектора

Писац


Хакоб Казанчјан

Рођен је 1959. Дипломирао на Руској академији позо-ришних уметности (ГИТИС, радионица истакнутог ру-ског редитеља Александра Гончарова). Вративши се изМоскве у Јерменију, водио је Државно драмско позо-риште у граду Капану. Ту је организовао свој први фе-стивал с представама за младе.Након разорног земљотреса, 1988. долази на челоДржавног драмског позоришта, где је постављен послеВ. Адемjана, у граду Ђиумри.Од 1997. до данас, Хакоб Kазанчјан – уметнички ди-ректор Јереванског државног позоришта младих –остварио је десетине представа, изазивајући сталниинтерес гледалаца. Уз његово руководство ово позо-риште далеко је превазишло оквире позоришта наме-њеног искључиво за децу. Репертоар обухвата делаАристофана, Шекспира, дела светских класика и мо-дерну националну драму. Представе Kазанчјана наи-шле су на топао пријем у Москви, Кијеву, Вроцлаву,Тбилисију, Гдањску, Лондону, Скопљу, Кишињеву, Со-фији, Пловдиву, Бургасу, Сеулу, Техерану и многим дру-гим градовима.Oснивач je два међународна позоришна фестивала уЈерменији: АРМОНО, обележавајући деценију по-стојања, у Јеревану окупља поборнике „One-Man-Show“ представа а на Међународном Шекспир фести-валу гостују позоришни асови из Европе и Азије. Kа-занчјан већ шесту годину води и јерменски огранакМеђународног позоришног института, доприносећиинтеграцији јерменског театра у глобалне процесе. Упредстави Хамлет, коју је поставио на сцену 2005, уче-ствује једанаест глумаца из различитих земаља света.Од 2007. Kазанчјан je био председавајући Савеза по-зоришних радника Јерменије. Његовим залагањимаосновано је позориште у којем је изведено на десети-не позоришних продукција, фестивала и конферен-ција, укључујући и Конгрес светске асоцијације позо-ришних критичара IATC одржан у Јеревану 2009, којимје председао Јун-Чол Ким.Комад Галеб, приказан на фестивалу у Сеулу, изведени на Московском међународном позоришном фести-валу који носи име Чехова, добио је велико признањекритике. За овај фестивал Казанчјан је 2012. режираодраму Краљ Лир, руско-јерменско-киргиски пројекат.Премијера Краља Лира одржана је у Бишкеку, у сеп-тембру исте године. Сценско постављање драме Вируспоследње je уметничко дело Хакоба Казанчјана.

Јереванско државно позориште младих

Тог 29. новембра 1929, Смирновљевом представомЕксплозија, први пут се подигла завеса јереванскогДржавног позоришта младих. Захваљујући напоримаоснивача позоришта Т. Шамиркањана, почеле су дасе учвршћују најбоље традиције новог театра. Првихдесет година су стваралачко трагање и истраживање,године успостављања репертоара и почеци ствара-ња.У том периоду осмишљено је мноштво занимљивихпредстава, међу којима се истичу Анка, Храбри Назар,Гикор. Последње две представе приказане су 1940. уМоскви и наишле на топао пријем публике.Друга позоришна деценија тесно је повезана са Вели-ким отаџбинским ратом и послератним годинама. То-ком тих година репертоар је доживео промене јер јевећина глумаца отишла у рат. Многи од њих никада сенису вратили. Прошло је много година, али представекоје су се тада играле још се памте – Веза, Иза, Каха-тур Абовјан. Колико је само младих срдаца која су оведраме дотакле...Педесете године прошлог века биле су за театар пе-риод креативне модернизације. Позориште је запо-слило дипломце с позоришне академије (Е. Елбакјан,Н. Далакјан, М. Тамразјан, З. Тер-Карапетјан и други).Године 1958, по други пут у Москви, позориште је иг-рало представе Оркестар М. Шатирјана и Златниград Г. Јагђиана и постигло запажен успех. Учесницикреативног тима, њих 19, постали су победници фе-стивала.У том периоду, нова остварења и постигнућа у позо-ришној уметности тесно су повезана с именом нацио-налног уметника СССР-а – Г. Капланјаном. Он је почеода ради као редитељ и главни уметнички директор по-зоришта. На Кавкаском дечјем фестивалу у Јеревану иБакуу, 1961. и 1968, представе Авантуре Сура и Сама,Ноћно чудо, Драго моје чедо и Романтичари донелесу нови успех позоришту.Позориште је 1980. свечано прославило 50-годишњи-цу рада. Јереванско државно позориште младих до-било је највишу државну награду за постигнућа. По-тоњи успех позоришта повезан је с именима новихуметничких директора и јерменских националнихуметника – З. Татентсјана и Х. Kазанчјана.Од 1997. уметнички директор овог позоришта је ХакобKазанчјан. Његов успех остаје забележен у историјипозоришта. Учешће на фестивалима и бројна путова-ња у друге земље – Грузија, Пољска, Украјина, Бугарска,Немачка, Русија, Енглеска, Кипар, Иран, Македонија,Молдавија, Кореја – доносе позоришту међународнуславу.


ПозориштеРедитељ

среда, 29. мај 2013. 5

Федор Шилиписац комада “Чаробњак”

Не компомитовати свој глас и став

За драму Чаробњак комотно се може рећи да је не-очекиван текст, неочекивана тема, неочекиван угао...И дивно је што је један неприкосновени геније такочудесно заинтригирао једног младог човека...

Шта вас је навело да напишете драму, је ли то билонакон што се прочитали неко Маново дело, да ли васје покренуо неки детаљ из његове биографије... Мождавас је Србија инспирисала да напишете овај текст?– Комад сам написао на трећој години драматургије,настао је на основу Манових књига које сам прочитаои његове биографије. Све ми је то било инспиративнои покретачко у састављању приче о генију, принцу не-мачке књижевности у једном тренутку а онда, неко-лико година касније, он је забрањен и прогнан писац.Тај сукоб, породични сукоб, све то описао је у заним-љивом дневнику. Ман, између осталог, пише како јеувек мислио да кћерке нису ништа озбиљно, да је усину више поезије, да је син наставак, а онда је имаодалеко тежи однос са синовима, са кћерком сасвимкоректан. Кад се то стави у пакет са причом о уметникукоји машта о обичном...

Ето диспута са целим светом...– Баш тако. Написао сам драму која у себи има и био-графско, и фиктивно, и књижевно... Манова кћерка,Моника Ман, написала је, иначе, да је он често бркаостварност, говорио би да му се догодило нешто штому се није догодило, заправо је написао и обрнуто. Усвему томе, у свим тим размишљањима, створила сеприча о уметнику уопште, то је и омаж делу ТомасаМана.

Имајући у виду ТВ рејтинге, пиплметре, листе најпро-даванијих књига, тираже новина, мислите ли да јепублика у Србији дорасла оваквом позоришном про-мишљању? – Немам ништа против било које врсте представа, све

има свој разлог постојања. Заправо, најбитнија ствару позоришту је постићи емоцију. Надам се да овај нашрад буди неке емоције, да људи нису бешћутни предгенијем који је немоћан због самоубиства свог сина.Немоћан јер губи своју земљу, све што има... у некимод тих сегмената може се пронаћи свако од нас.

Питам то јер све чешће имам утисак да су редитељии писци с једне стране и публика с друге у некој врстидебелог неспоразума и неразумевања. Први хоће даосвесте и натерају људе да мисле, а ови неће да мис-ле, нити да се освесте, много је лакше бити без све-сти и савести. Публика хоће релаксацију у позориш-ту... – Једини мој одговор на то зашто сам напасао овај ко-мад јесте да је мене то занимало, и једино што могуда саветујем младима у овом послу јесте да се требабавити оним што вас занима јер одмах се види аконема искреног осећања. Ако пишете, говорите нештоискрено, без обзира који је жанр, то може да се пре-позна јер је аутентично. Наравно, деси се некада данеке добре представе не заживе, некад те запањи штасве није опстало на репертоару. То је нешто над чимми немамо никакву контролу.

Како драмски писац у Србији, ако није етаблиран каоДушан Ковачевић, Милена Марковић, Синиша Коваче-вић, Биљана Србљановић... долази до редитеља?

– До редитеља се долази тако што текстове шаљеш по-зориштима и самим редитељима. И онда се чека. Упринципу изгледа лако, само треба писати и слати. Акоимаш нешто добро, препозна се. Имамо пуно младихдрамских писаца и нема ту великих проблема.


Интервју


Јесте ли бивали на пробама?– Пустио сам их. Био сам једанпут, негде на почетку дасе упозамо, али имао сам поверење и у глумце и у ре-дитеља. Ја нисам од оних који мисле да писцима свеиде од руке. На некој проби сам и рекао да ја нисампаметнији од њих, написао сам текст а они могу да гаинтерпретирају и ја ћу бити срећан да видим како суга прочитали.

Редитељи траже нову форму, после грандиозних и ме-галоманских пројеката, једноставност је, чини се,тренд. Шта је у том смислу, осим избора теме, ино-вативно у писању. Може ли се писати новије?– Одговор на ово питање опет је да мораш писатисамо оно што те се тиче. Ако мислиш, ово је сада по-пуларно, ово није, онда у старту компромитујеш својуаутентичност. Напиши оно што те занима, крајње јеапартно написати комад о Томасу Ману, али мене јето занимало. Док сам био на академији, стално сам ви-сио у позоришту, гледао сам разне представе, видеоразне трендове, читао разне драме, али писао самсамо оно што ме је занимало. Важно је само не ком-промитовати свој глас и став.

Зашто у једном тренутку улазите у представу?– То је Борисова идеја.

Каква је то врста позоришне интервенције?– Ово је драма која користи биографске елементе,имао сам потребу за дистанцом, да је разбијем на штовише начина, да демистификујем те илузије...

Малочас сте говорили о принцу немачке књижевно-сти... Ко је принц српске драматургије? – Нушић. Изванредан је. И неправедно је што је запо-стављен као прозни писац. Знамо Министарку а жа-лосно је колико не знамо шта је он још написао. Ко-лико је приповедака и романа написао...

Како живи драмски писац у Србији, шта ради кад непише, има ли став, говори ли јавно о ономе о чему сене сме ћутати?– Трудим се да се не бавим приватним. Мој лични ставје моје дело, то је јавно али не осећам потребу да селично изјашњавам о неким јавним питањима. Такосада осећам, можда ће се временом променити. Уовом тренутку мислим да је моје дело јавно, а мојемишљење приватно. Имамо доста појединаца поли-тички активних и у уметности, не кажем да греше оникоји износе своје политичко мишљење јавно. Немауниверзалне формуле како уметник, па и писац, требада се постави јавно.

Кога читате, кога препоручујете?– Пи Џи Вудхаус је фантастичан енглески писац, волимТомаса Мана, Томаса Бернхарда, Елијаса Канетија...

Разговарала Снежана МИЛЕТИЋ

Борис Лијешевићредитељ представе “Чаробњак”

Ништа без публике

Од самог почетка задали сте публици доста посла –да осветли сцену, чита, па баца књиге. Стално је уинтерактивном односу с глумцима. – Веома сам задовољан што је Чаробњак овде и штоје извођење било једно од најбољих до сада. Глумцису били изузетно концентрисани, свако игра по неко-лико ликова и публика је, чини ми се, баш била рас-положена за проблематику о којој смо проговорили.Много фактора треба да се сложи и ми смо ималисреће што се то и десило. Представе које радим у по-следње време много зависе од публике, од тога да сеод почетка укључи у процес и буде активни чинилац.Уколико се то не догоди, представе у правом смислунема и ја будем претужан.

Причу „Чаробњака“ смислио је један веома млад човеку време док је још био на студијама, а Ви сте, колико

знам, дуго знали за текст, дуго о њему размишљали.Шта Вас је кочило, спречавало да га поставите?– Седам, осам година планирам да радим овај текст.Било је чак договорено да га режирам у Српском на-родном у Новом Саду 2006. године, али осећао сам сепремлад за тај задатак. Тада за појединости из живота


среда, 29. мај 2013. 7

Томаса Мана нисам ни знао а комад ме је “купио”, ве-рујте да сам и многа од ових решења већ тада знао.Требало је затим 2008. да га радим и мојом кривицомсе није реализовало и ето, чекали смо 2013, Сомбор,ову екипу да то урадим. Коначно је дошло време зањега. Не само што ме дуго зове тај Шилијев текст негокада сам размишљао о њему, мислио сам о једностав-ности редитељског израза. Читајући текст пре осам го-дина схватио сам да прича, било која, да би била снаж-на, треба да се исприча што једноставнијим сценскимјезиком.

“Чаробњак” је портрет уметника у његовом трајањуи мењању, сазревању од младости до зрелих дана.Прича о његовој аутистичности за друге, за породи-цу, брата, децу, о окренутости ка свом артизму.

– Дуго нисам могао да се одредим шта је главна тема,о чему говори комад. Не говори само о односу умет-ника и његовог дела, о времену у којем је Томас Манживео, о фашизму, о породичним односима. То је за-право загонетка живота. Томас Ман је посматрао жи-вот, људе из окружења и од њих правио карактере. ИБуденброкови су комлетан Либек његове младости уЧаробном брегу. Он посматра туђе животе и од њихправи чаролију, претаче их у књижевност, у велику ли-тературу. А његов сопствени живот цури му кроз прсте.

Уметност је стално на ветрометини времена иидеологија. Нацистичко спаљивање књига можда јенајексплицитнији пример но, и друга времена, и наша,памте подобне и неподобне.– О томе шта се дешава у друштву види се прво у умет-ности. “Ко је једном палио књиге, тај ће палити људе“,пророчки је рекао Хајне много пре него што се тостварно и догодило. Ова реченица урезана је и стојии данас уз пламен који гори на подруму на Опан плацуу Берлину, као опомена. Та реченица ми се урезала за-увек, јер после књига Франца Кафке, Ернста Блоха, То-маса и Хајнриха Мана и многих других писаца, на ло-мачи концентрационих логора спаљивани су људи. Непоновило се.

Разговарала Смиљка СЕЉИН

Саша ТорлаковићТомас Ман у “Чаробњаку”

Ни Мандрак, нит’ из Оза, већ правиправцати чаробњак!

У Народном позоришту Сомбор у претходних дваде-сетак година јездило се и Холивудом и Мрдушом До-њом, Кате је капуралисала и јурила скалинама, ружиосе народ и то у два дела, женио се Фигаро, преприча-вала се афера недужне Анабеле, градила се Црква Све-тог спаса, имали смо бубе у уху, путовало се за Нант,будило се пролеће, вирили смо у Норину кућу лутака...Свашта смо проживели захваљујући изванреднимсомборским глумцима који и даље не престају да насизненађују. Ове године на Стеријине игре дошли су учаробњачкој постави... Говори Саша Торлаковић, Ча-робњак Федора Шилија у замисли Бориса Лијешеви-ћа...

Ти стварно имаш озбиљну позоришну километражу.Да ли је она довољна за овакву лакоћу играња и кон-центрацију, шта је још потребно?– Подразумева се да глумац има концентрацију и дабуде у глумачкој кондицији, уигран. Вероватно то про-излази из чињенице да се у Сомбору доста игра, достаради, али вечерас је било заиста посебно, дивно и пуб-лика је била дивна. И ништа није било тешко.

Шта теби значи Томас Ман? Стигнеш ли некад да севратиш тој великој литератури, мимо позоришногзадатка?– Док смо радили представу поново сам ишчитаваоМана, и баш сам после тога рекао да ћу овог лета по-ново озбиљно да му се посветим, онако, за своју душу,да ми буде лепо.

Да ли је код Мана интригантнији његов списатељскиили, назовимо га, људски опус? – Поред тога што знамо каква је књижевна величина,занимљив ми је и морални аспект Манове личности.И у том смислу је велики, супротставио се нацизму.Препознао га је још у повоју. Тај човек је све ставио



не на коцку, већ је довео у питање свој живот и животсвоје породице да би рекао, бранио, упозорио.

Има ли у Србији писца који би тако гласно и храброупозорио, ако треба и прозвао, узвикнуо без двоумље-ња, фиге у џепу, калкулације?– Вероватно има, само што се превише бавимо сва-кодневицом. Требало би свеобухватније приступитисвему, сагледати узроке и последице и тренутак у којемживимо. Има писаца који се баве само прошлошћуили само будућношћу. Има, сигурно има и оних свео-бухватнијих, ево, рецимо, волим писца Горана Петро-вића, дубок је и садржајан, познаје и нашу историју, именталитет, из тога црпи праве вредности.

У Сомбору сте играли разне жанрове, знамо шта свемогу сомборски глумци. Овај пут на сцену уводитесведеност не бисмо ли се ми, оглувели од бујице праз-них речи, фокусирали на суштину, садржај. Шта ми-слиш, да ли ће та форма прокрвити нашу менталнуи емотивну парализованост?– Не знам да ли треба играти овакве представе, овако,начина има ко зна колико, милион, милијарду. Нашаамбиција била је да анимирамо публику, хтели смо даона укључи машту и уобразиљу, свим својим бићем даучествује у представи, да замисли ту плажу у Венецији,тај парк, ту клупу...

Лијешевић се опет бави не знам да ли омиљеном илиболном темом, деликатним односом оца и сина...– У свакој породици тај однос је деликатан и компли-кован, чини ми се да тако мора... Не каже се да џабеда човек одрасте оног трена кад “убије” оца. Тај односпун је сукоба, тешких ситуација, а у основи тог односаувек стоји велика љубав, осим, можда, у неким екс-тремним ситуацијама о којима повремено или све

чешће читамо у дневним новинама. У основи и овогодноса је љубав али једноставно су се погубили, мож-да се нису довољно разумели, можда нису довољноразговарали, можда нису довољно гледали један дру-гог. Као родитељ, испитивао сам и испипавао неке ста-вове према својој деци, рад на овој представи потакаоме је на то.

Преиспитивање увек доноси неку зрелост. Колико теје позориште у том преиспитивању подмладило аколико постарило?– Не знам одговор, бар не тачан. Сваком представомси зрелији, нешто те подмлади, нешто постари, није тоједнострано, наизменичне су амплитуде... нема лепшегнего радити у позоришту.

Разговарала Снежана МИЛЕТИЋ

Светозар ЦветковићГете/Самјуел Фишер у представи „Чаробњак“

Животно важна питања

Стеријино позорје је право место да се размишља оуметности, уметнику, његовом времену, дилемама.Представе са овом темом “редак су звер” на нашимсценама.– Вероватно стога што у свакодневном животу ми којисе бавимо театром промишљамо доста о смислу нашегпосла и деловања и на сцени и ван ње. Ово је заистадрагоцена, ретка прилика да се позабавимо разми-шљањем о уметности, како ми на сцени тако и неко упублици. То су питања која нису дневно актуелна, већживотно актуелна. Самим тим што се један млад човекбавио тиме и написао комад о том проблему, писацнашег Чаробњака, Федор Шили, уметницима би бартребало да је стало до тога шта је у директној вези сањиховим деловањем, са њиховом судбином, са њихо-вим добрим и злим намерама. Да ли је то охолост, до-брота, љубав и мржња, неприлагођеност средини.Свимe тим, захваљујући Федору Шилију, бавимо сe уЧаробњаку. Оно што смо, с Лијешевићем на челу, же-лели, јесте да се константно поигравамо тим питањимана сваком извођењу не би ли нас она покренула и небисмо ли успели да то пренесемо публици како бисмонаставили да живимо пуним плућима.

Заправо, тражи се пут за частан живот, не самоуметника већ и нас око њих, публике, конзумената,оних који гледају. – У последњих неколико деценија, корак по корак, из-губили смо корак с нечим што би се звало частан жи-вот. Кренули смо, генерално, као људска врста наовим просторима да се боримо не за боље сутра, него


среда, 29. мај 2013. 9

за сутра које ће бити исто као јуче, заправо не боримосе за бољитак нашега живота, него да задржимо од-ређени status quo који води у исподпросечност и гуравас у баналност.

Глумци имају јединствену прилику, готово привилегију,да са сцене говоре истину, да опомињу, да делују напублику, да тргну на размишљање бар десетак људиод три стотине, колико их је било у гледалишту.– Па да се и само један тргнуо, сматрао бих то добримпослом и успехом. Када сам почињао да се бавим глу-мом, живео сам у утопијској амбицији да је позориштесредство којим се може мењати свет. Ако се може про-менити нешто, макар у једној људској глави после свегашто смо вечерас саопштили, нека врста перцепције уодносу на свет, онда смо испунили своју мисију. Глумаје заиста привилегован посао, чаробњаштво, посао којиу својој основи садржи оно чему човек тежи, а то је сло-бода. Основа људског постојања јесте да се не живи подбило каквом присилом, да вас ништа не спутава, и глумавам то омогућава. Питање је ваше главе како ћете туслободу усмеравати и како ће вас она водити. Глума нијепитање воље, питање сазнања, она је стање свести.

Вама је судбина била веома наклоњена. Од почеткакаријере радили сте с редитељима који су били анга-жовани, мислим на Живојина Павловића, и ималисвест о потреби да уметност проговори о друшт-веној савести. Били сте у пројектима у којима стемогли да промишљате о многим проблемима, анома-лијама, неправдама, и уметничким и животним.– Немам разлога да се пожалим на оно што сам у ка-ријери прошао и радио током протеклих тридесет го-

дина. Сцена и камера као глумцу и осмишљавање штаи како би неки други таленти трабало да раде некупродукцију, као директору Атељеа 212, био је мој жи-вотни пут. У тренутку кад сам мислио да нешто знам,већ на следећој степеници схватао сам да ништа отоме не знам и тог часа, кад нешто усвојим, кретао самда учим даље. То је оно што сам желео у овом послуи, на крају крајева, оно што ме интересује – да самсеби, и у себи, пронађем неки смисао и жељу. Да самзадовољан оним што је данас, до онога што је сутране бих никада стигао и онда се овим послом више небих ни бавио.

Разговарала Смиљка СЕЉИН

Марко Марковићглумац у представи “Чаробњак”

Све постаје дас Капитал

После представе Чаробњак била је врло лепа атмо-сфера, допринели су јој добро извођење и глумци којису по силаску са сцене, иако засигурно уморни, билирасположени да саслушају утиске колега, публике, но-винара, одговарали су на брдо питања... Марко Мар-ковић је у овој представи “три у један”, игра Ханса Гер-лингена, Герлингена млађег и Михаила Мана. За Бил-тен говори шта му је значио рад на овој представи...

– Представу увек почињемо тако што се запитамохоћемо ли да се играмо вечерас, то је у исто време илепо и ружно... Невероватно је колико сам, радећи овупредставу, проналазио личних ситуација које сам имаоса оцем. Борис нас је врло поштено водио кроз овајрад, што није било нимало лако. Увек је било дивно икад је било исцрпљујуће, а било је као на порођају...Додуше, не знам како је породити се, али било је Тан-талових мука. Борис ме је вратио на Академију, у по-четке, преиспитивања...

Је ли то било узнемиравајуће?Јесте, помало, али и добро јер човека чини бољим.Стварно ми се чини да смо, радећи ову представу, по-стали мало бољи људи. До Чаробњака нисам читаоМана, у међувремену сам прочитао Чаробни брег и тоје стварно капитално дело, Немачка му много дугује,он је истинска морална вертикала, нема данас толикохрабрих људи који би написали такво дело о пропа-дању и терору. Нема таквих људи више, све је посталокапитал. Ова наша представа, ових 700–800 књига, тоје наш капитал који чувамо и којим се играмо. Великоискуство.

Кажеш све је капитал. Да ли је и позориште упало уту транзицијску рупу?Ја не могу без позоришта, то је моје друго ја...

Прво или друго?Добро би било да отпливамо на острво али и да севратимо, јер често се не врати мером којом се ти њемупосветиш... Шта је тајна – не знам.

С. М.



Почели „Дани књиге“

Традиционална манифестација, у оквиру Стеријиногпозорја – „Дани књиге“, на којој се промовишу позо-ришна издања, почела је јуче у горњем фоајеу Сцене„Пера Добриновић“. Том приликом представљења суиздања Стеријиног позорја: нови број часописа Сцена(и ново Уредништво), Годишњак позоришта Србијекао и Билтен овогодишњег Позорја.Модераторка, проф. др Љиљана Пешикан-Љушта-новић, на почетку је изразила задовољство што су по-зоришна издања успела да наставе и одрже континуи-тет излажења. Говорећи о новом броју часописа за по-зоришну уметност Сцена, Пешикан-Љуштановић јерекла да „у новој Сцени има шта да се прочита“, на-гласивши разноврсност у садржајном и тематскомсмислу. Према њеним речима, за један специјализо-вани часопис, какав је Сцена, битно је да континуира-но излази, опстаје, и изразила наду да ће ново уред-ништво Сцене наставити праксу свих претходника којису чинили важне ствари за позоришни живот.Присутнима се обратио нови главни и одговорниуредник Сцене Зоран Ђерић, који је представио чла-нове уредништва часописа: Луку Кецмана, МилошаЛатиновића, Марину Миливојевић-Мађарев, НаташуМиловић, Исидору Поповић, Југа Радивојевића и Љу-бинку Стојановић. Према његовим речима, од члановапретходне редакције, у Сцени су остали Весна Гргин-чевић, секретарица редакције и Вељко Дамјановић,графички дизајнер.„Наша основна идеја била је да се у овом броју чла-нови уредништва представе својим прилозима, ауто-рским текстовима или преводима. У визуелном смислуСцена је задржала свој идентитет захваљујући дизајне-ру Вељку Дамјановићу који је унео незнатне измене.Сцена је сада четвртастог облика, димензија 22 x 22цм и штампа се ћириличним писмом. У концепцијскомсмислу, пред нама је другачије издање. Имамо новерубрике које се баве историјом позоришта као и ал-тернативним позориштем, које је до сада било зане-марено. У рубрикама: Сцена у региону и Књиге/годиш-њице бавимо се значајним датумима, јубилејима иименима из света театра“, рекао је Ђерић и истакао даСцена садржи десет целина односно рубрика.У првој рубрици – Позорје-сцена-традиција-промене– прештампани су текстови из ранијих бројева у којимаеминентни аутори: Слободан Селенић, Петар Марјано-вић, Владимир Стаменковић, Иван Меденица, пишу оодносу Сцене и Позорја, променама концепције и ду-гогодишњој традицији. Даље, Милош Латиновић освр-нуо се на утицај Позорја и других фестивала на позо-ришни живот у Србији. Марина Миливојевић-Мађареву ауторском тексту истражује шта се штампа, а шта из-води од савремене српске драмске књижевности, аМилош Кречковић извештава о Trans Scriptu, прево-дилачко-издавачко-позоришном пројекту у организа-

цији Југословенског драмског позоришта и Францускогинститута у Србији, Београд. Друга целина доноси ексклузивни интервју с ЕдвардомБондом, једним од најзначајнијих живих драмских пи-саца с којим је разговарала Наташа Миловић“, иста-као је Ђерић и дао реч ауторки овог ексклузивног ин-тервјуа.Према њеним речима, Бонд је овај интервју поставиона свом сајту, био је одличан саговорник, а вероватнои будући сарадник Сцене.„Мислим да ће интервју бити интересантан за нашечитаоце јер говори, између осталог, о улози писца усавременом друштву која мора бити активна и, пресвега, критичка, какве су уосталом и драме чувеногБонда. Подсећања ради, Бонд је био велики критичар

легендаране британске премијерке Маргарет Тачер.Због тога ми је посебно драго што смо успели да до-бијемо не само интервју него и да се бавимо једнимизразито левичарским писцем и његовим делом, аважимо као изразито десничарско уредништво“. По-ред интервјуа, Бонд је дао ауторска права за објављи-ваље драме Људи, на чему смо му веома захвални,рекла је Наташа Миловић.У рубрици Међународна сцена: Павић у Пољској, пи-сали су Ивона Клопоцка, Јацек Копћињски, Матеј Росаи Зоран Ђерић, који је напоменуо да је на насловнојстрани Сцене фотографија из представе Хазарски реч-ник. Деца снова Милорада Павића у режији ПавелаПасинија и извођењу пољског театра „Кохановски“.Према Ђерићевим речима, ова спектакуларна пред-става са више од стотину учесника, која се игра на че-тири сцене, проглашена је за најзначајнију позоришнупредставу у Пољској.Представљајући Сцену, Ђерић је напоменуо и тео-ријске радове у рубрици Теоријска сцена др Аготе Вит-каи Кучера и др Маријане Прпа-Финк као и текстовеСимона Грабовца и др Милице Констатиновић који суписали за рубрику Алтернативна сцена.„У новој рубрици Историјска сцена, Хенрик Јурковскии др Исидора Поповић баве се представама Божићау словенским народним позориштима и неправеднозаборављеним Јоакимом Вујићем, док су о сцени у ре-гиону писали др Лука Кецман („Критички осврт на по-следње две сезоне Народног позоришта Републике


Јуче на Позорју

среда, 29. мај 2013. 11

Српске“) и Исидора Радуловић („Крај сезоне у црно-горским театрима“). Рубрика Књиге/годишњице при-казује књиге Едварда Бонда (Злочин 21. века), ДанилаКиша (Два филмска сценарија) и Ивице Кунчевић (Ам-бијенталност на дубровачку), а поводом 130 годинарођења Надежде Петровић, пред читаоцима је текст„Чувена сликарка и њено недовољно познато драмскодело“, аутора Синише Ковачевића, рекао је Ђерић идодао на крају да нова Сцена доноси и нову драму Ма-риа Ћулума Шалтер.Након Сцене, модераторка Љиљана Пешикан-Љушта-новић представила је Годишњак позоришта Србије.„Пред нама је 34. свеска Годишњака који континуира-но излази од 1979. Реч је о значајној документаристи-чкој публикацији у коју су уложени велики труд, напори планирање. Стиче се утисак да овај Годишњак ника-да није био бољи како у садржајном тако и у техни-чком смислу, јер је веома добро одштампан. У Годиш-њаку је представљено 49 позоришта са својим „ли-чним картама“, рекла је Пешикан-Љуштановић и на-поменула да, између осталог, садржи податке о пре-мијерама, датумима њихових извођења, репризама,броју гостовања, гледалаца и свим учесницима пред-става. „Узимајући целокупан садржај Годишњака у обзир,који обухвата и 28 позоришних фестивала, три доку-ментациона позоришна центра као и позоришне му-зеје, Годишњак позоришта Србије је богата библио-графија која документаристичкии веродостојно чувасве оно што се догодило на „даскама“ домаћих позо-ришта“, рекла је на крају првог дана манифестације„Дани књиге“, проф др Љиљана Пешикан-Љуштано-вић.

Војислав АЛИМПИЋ

Слободно у „Дневној соби“

Стеријино позорје, Студио-Лабораторија извођачкихуметности и Факултет драмских уметности Београд, си-ноћ су у горњем фоајеу „Студија М“, уприличили отва-рање интерактивне инсталације „Дневна соба / Livingroom“ у част великим уметницама и перформеримаКаталин Ладик, Марини Абрамовић и трагично пре-минулој Соњи Савић.„‘Дневна соба’ током Позорја замишљена је као плат-форма за сусрете студената уметничких факултета иакадемија, са циљем да подстакне и иницира надах-нуће кроз сусрет са делима Соње Савић, Каталин Ла-дик и Марине Абрамовић – три величанствена пер-формера“, рекла је редитељка Ивана Вујић.Интерактивна инсталација садржи изложбе „Самосвоја: Соња Савић“, „Самом собом: Каталин Ладик“ каои представљање монографије Марина Абрамовић:рани радови – београдски период“. Своју „тајну исто-рију света“ током Позорја присутнима ће откривати идруги гостујући уметници, а посетиоци ће свакога дана(10–22 сата) моћи да погледају радове ових уметница,

размене искуства и проведу време у слободној атмо-сфери „Студија М“.Говорећи о храбрости, слободи, искушавању личнихали и уметничких граница великих уметница, Ивана

Вујић је на себи својствен начин представила познатогмултимедијалног уметника Константина Косту Буну-шевца, који је сарађивао са Савићевом, Ладиковом иАбрамовићевом.„У времену кад сви непрекидно причају о Константинукоји представља део светске историје, ми смо у ‘Днев-ној соби’ у којој се налази један Константин, и једнавеличанствена и храбра уметница која руши границе– Каталин Ладик, једна снажна уметница Марина Аб-рамовић и једна Соња Савић, која је са својим сновимаи филмовима овде, с нама. Храброст, величанственост,истрајност и рушење граница њихове су заједничкеособине, као и Константин Бунушевац“, рекла је Ива-на Вујић отварајући „Дневну собу“.Познати концептуални и мултимедијални уметник усвом кратком обраћању присутнима осврнуо се натрагичну судбину Соње Савић, рекавши да је одувек иу свему, па и у личном животу, била само своја, да јеКатлин Ладик велика дама слободне уметности, Ма-рина Абрамовић још својим дипломским радом (уља-ним сликама на којима су биле фекалије 70-тих година)показала је да ће боди-арт, повређивања себе и ис-питивање граница докле може да се иде бити њеноинтересовање.Каталин Ладик је рекла да је „Дневна соба“ уједно и собаза снове, у којој су присутни дневни сан а ноћна јава.



„У тим сновима једна од нас отишла је сувише далеко,друга је на другом крају глобуса, а ја сам случајно оста-ла овде“, рекла је позната уметница.Поздрављајући присутне, директор Стеријиног позорјаСелимир Радуловић, између осталог рекао је да јеовогодишње Позорје богато многим пратећим про-грамима, а „Дневна соба“ један је од оних у којима сеосети нова, свежа и млада енергија.„Захваљујем Ивани Вујић која је великим делом уче-ствовала у њиховом креирању, поготово што ће таквипрограми одиграти значајну улогу за младе посетиоцеПозорја“, додао је Радуловић.Присутни су потом били у прилици да виде корео-графску минијатуру „Присутност“ у извођењу три ба-лерине из Народног позоришта Београд у кореогра-фији Нејтана Котама.

Војислав АЛИМПИЋ

Каталин, Соња и Марина у Дневној соби

(…) Конципирана као платформа за интеракцију изме-ђу студената, стручних сарадника, модератора и посе-тилаца, „Дневна соба“ презентује монографију Оли-вере Јанковић Марина Абрамовић: рани радови – бео-

градски период иизложбе “Самосвоја: Соња Савић“(аутори: ДраганаКањевац, БобанЈевтић и Ненад Ве-личковић) и „Са-мом собом: Ката-лин Ладик“. „Днев-на соба“ је местосусрета личног иуметничког кодауторки, са циљем

да се укаже младим ствараоцима на снагу оних којинису имали способност да „побегну од себе“. (…)Стваралаштво Марине Абрамовић присутно је крозмонографију, у оквиру концепта „Дневне собе“ који јеосмислила Лабораторија извођачких уметности (ФДУ,професорка Ивана Вујић), док је кустоскиња ДушицаКнежевић. Рани радови Марине Абрамовић су оникоје је уметница стварала и изводила од 1971. до 1975,односно до своје 30. године, када се сели у Амстердам.На тај период се фокусирала и ауторка монографије,дајући исцрпну и комплетну анализу првих радовасада светски афирмисане уметнице. Документарна изложба „Само своја: Соња Савић“ је занешто дуже од недељу дана колико је била постављенау Београду привукла око 7000 посетилаца. До које јемере Соња Савић била вишестрана и озбиљна ства-ралачка личност, урбана икона и промишљен крити-чар друштва, тек од недавно је видљиво широј попу-

лацији, када у центар пажње стижу њени ауторски екс-периментални филмови. Уз помоћ Уметничке галерије„Надежда Петровић“ Чачак, публика у Новом Саду имаприлику да види рукописе, личне фотографије и пред-мете ове ванредне уметнице, као и њене телевизијскерадове у оквиру мултимедијалне инсталације, тако даће се 29. маја од 15 сати емитовати филмови Соње Са-

вић – Суперстварност, Play и Шарло, чији је кустосВера Копицл. Каталин Ладик, такође примарно глумица, бележи,мења и обогаћује уметност од шездесетих година про-шлог века стваралаштвом у домену песништва, фо-ничне, визуелне и гестуалне поезије, меил арта, акција,перформанса, хепенинга, боди-арта. ЦД са њенимтекстовима, музички и аудитивно интерпретираним,под заједничким називом „Водени анђео“, 2011. годинеје продуцирао часопис Нова мисао. Текстове у духу„нове уметничке праксе“, Ладик је „писала“ наступајућина интернационалним фестивалима и изложбама ви-зуелне поезије широм света, док је Перформанс деоретроспективне изложбе фоничке поезије RecontresInternationales de Poesie Sonore 1980. у Центру “Пом-пиду” Париз. Као и кроз монографију о Каталин Ладик,која је публикована поводом ретроспективне изложбеу Музеју савремене уметности Војводине, кроз излож-бу „Сама собом: Каталин Ладик“ и кроз радове Соњеи Марине, прожима се питање које је поставио МишелФуко: „Коју цену субјект треба да плати да би био кадарда каже истину о самом себи?“

Соња ЈАНКОВ


среда, 29. мај 2013. 13

Скот Филдинг: Радионица “Метод Михаила Чехова:Стварање лика помоћу психолошког геста и другихкреативних техника”

Иза завесе креативности

Позорје младих незванично је отворила радионицапод називом „Метод Михаила Чехова: стварање ликапомоћу психолошког геста и других креативних тех-ника“, коју води Скот Филдинг. Филдинг је оснивач„Глумачког студија Михаил Чехов“ у Бостону, а преда-вач је и на Конзерваторијуму Нова Енглеска и Емерсонколеџу. Члан је интернационалног већа АсоцијацијаМихаила Чехова (MICHA). Састали смо се после прверадионице на новосадској Академији уметности.– Нисам ја изабрао Чехова, Чехов је изабрао мене. Каоглумац радио сам према елементима метода Стани-славског и Страсберга, али када сам открио техникуМихаила Чехова, имао сам осећај као да ми се отвориопотпуно нов свет и та техника постала је темељ могарада. У питању је дубоко креативан и уметнички при-ступ који је већи од глуме. Чехов започиње предговор

своје књиге За глумце о техници глуме реченицом,„Ова књига резултат је загледања иза завесе креатив-ног процеса.“ Креативни процес није само глума, креи-рање лика, сцене или представе, већ шта то значикреативно радити. То је питање које занима свакогуметника, био он глумац, музичар или архитекта. Каошто се сликар изражава кроз уље на платну, глумац торади кроз инструмент тела, кроз глас и осећања.У Бостону предајем једногодишњи програм о Чехов-љевом методу, као и о техници Санфорда Мајснера.На Позорју за рад на Чеховљевом методу имамо вео-ма мало времена, па ћемо се коцентрисати на приступлику. Већ првог дана радионице, за само неколикосати, могли смо видети како глумци почињу да стварајунешто што има одлике уметности, након што су се по-забавили својим послом с гледишта креативног прин-ципа. Такав поступак је јединствен за Чехова. На прву

лопту, глумац се може изразити кроз плач, смех иливрисак, а за то није потребна машта. Уколико желимода разговарамо о уметности, морамо томе додати икреативну машту. Сврха инструмента за израз једногглумца мора бити у служби уметности, што значи даон не треба само да се изрази, већ и употреби машту.Када глумац, уз своје тело употреби и оно невидљиво,унутрашње, које контролише и носи његове импулсе,емоције и машту, онда контролише и физичко и уну-трашње биће.

Разговарао Никола СТЕПИЋ

Академија умјетности Бања Лука (Република Српска, БиХ)

Античке трагедије: Тројанке, Медеја, Антигона

Испит III годинe глuмеШеф класе: Елена КОСТИЋ, доцентСарадник: Велимир БЛАНИЋ, виши асистентСценски покрет: Рената АГОСТИНИ, доцент

Све почиње класиком

У простору Културног центра Новог Сада, синоћ је Бор-ко Илић, заменик градоначелника Новог Сада, отво-рио 40. Позорје младих.

Прву представу на овом важном и узбудљивом сусретустудената глуме из региона, триптих класичних траге-дија, извели су студенти III године глуме Академијеумјетности Универзитета у Бањој Луци, из класе проф.Елене Костић. На Еурипида и Софокла, две трећине ве-ликих очева трагедије, млади глумци подсетили су наскроз три дела, Тројанке, Медеју и Антигону.Већ од самог почетка Тројанки јасно је било да су сту-денти припремили заокружено и узбудљиво позориш-но искуство. Поред веома убедљивог и здушног изго-варања текста које је увек изазов када је реч о оваквомделу, видели смо и једноставне али узбудљиве сценскеефекте, као и уверљиве и креативне костиме. Сценскипокрет, за који је била задужена Рената Агостини, по-


Позорје младих


себно је био драгоцен. Тако је Касандрино лудило, иза-звано не само тиме што не може да спречи разарањеТроје и Ајантово силовање већ и будућношћу коју ће

провести као конкубина краља Агамемнона, СмиљаниМаринковић дало предложак за дирљиви сценскипокрет који је посебно ефектан поред сведене, искре-не глуме Марије Ђајић као Хекубе, која је била крајњеуверљива као мајка која сазнаје горку судбину своједеце и губи свој понос. Овим двема Тројанкама до-принели су и Синиша Сушић као Талтибије и ИванПерковић као Војник, који су представу отворили сце-ном мачевања.Док су Тројанке беседиле о смрти и трагичном стањуствари у држави разореној ратом, Медеја је допустилаМарини Пијетловић и Данилу Керкезу да се упустеу прави вербални спаринг. Као ванвременски симболженског револта унутар патријархалног кавеза, Медејаостаје релевантан текст, а Пијетловићева очигледноужива у овој улози и својом жустрошћу, сценским по-кретом и ношењем са захтевним задатком уверила насје да Медеју не треба сматрати „кротком, немоћном ислабом“. С друге стране, успела је да овако агресивнилик, костимиран у јаркоцрвену хаљину која је попутвесника насиља, представи и као људско биће, којеједнако муче љубомора и љубав према деци. Керкезје такође успео да превазиђе очигледно зло које секрије у лику Јасона и симптоматично је за коринтскодруштво. Његов говор, иако громовит и оштар, криоје у себи логику мизогиније и неправде што, нажалост,на моменте није звучало нимало анахроно.Бањалучани су своју изведбу затворили СофокловомАнтигоном и дијалогом између двеју сестара. НаташаРачић успела је да пронађе тачку сусретања Антиго-ниног неразумља и бескомпромисности, а њен сцен-ски израз одликовао се снажним самопоуздањем иуверљивошћу. Таква је била и Исмена, чију смо нерадупослушност у изведби Марије Пикић читали и као ра-зумну, али и проузроковану тешким временима којачовека терају да заобилази моралне проблеме и поцену сопственог интегритета не „таласа“ систем, штоје универзална тема коју је Пикићева успела да отело-

твори. С друге стране, Иван Перковић убедио нас једа Антигонина смрт није само обавезна одмазда, то јеи својеврсна политичка акција, што је резултирало јед-ним промишљеним и провокативним Креонтом. Си-ниша Сушић као Хемон, с друге стране, сјајно присту-па конфликту између лојалности оцу и увиђања даКреонту недостају флексибилност и милосрђе, двествари по којима се издвајају велики људи, тако штосе труди да својом игром обухвати управо оба аспек-та.Фуриозним сценама људске трагедије, студенти изБање Луке не само што су отворили Позорје младихпредставом велике посвећености и драматичког ефек-та већ су успели и да анимирају ове класичне ликоветако да остану недвосмислено релевантни и актуелни,и то без икаквог временског транспоновања или мо-дернизације, што је данас популарно. Ако се по јутрудан познаје, ваља се радовати и осталим представамана овогодишњем Позорју младих.

Никола СТЕПИЋ

Факултет драмских уметности Београд

А. Н. Островски, Сцене из комада Вуци и овце, Де-војка без мираза, Последња жртва, Таленти иобожаваоци, Уносно место

Продукција: Позоришни и радио студио ФДУ

II година позоришне режијеШеф класе: ред. проф. Егон САВИН Филип ГРИНВАЛД, асистентII година глуме Шеф класе: ред. проф. Драган ПЕТРОВИЋ

„То нису разбојници, то су уважениљуди“

Студенти II године глуме у класи проф. Драгана Пет-ровића и II године позоришне режије у класи проф.Егона Савина са Факултета драмских уметности у Бео-граду, представили су се приказима ситуација из мо-сковског живота из пет драма Александра Островског.Прва од њих, Вуци и овце у режији Наташе Радуловићи продукцији Маје Јовановић (студенткиња II годинеменаџмента и продукције позоришта, радија и култу-ре), играла се у малој сали Позоришта младих, где смоу савршено увежбаној и физички захтевној сцени гле-дали покушаје Меропе Давидовне да ожени свог бе-скорисног, пијаног нећака. Њу је веома сигурно и сапуно сценске присутности играла Марта Бјелица, ањеној амбицији одговарао је Страхиња Блажић каоАполон Викторович, који је шармантном игром успеоне само да нас насмеје већ исмеје и капиталистичканастојања које је Бјелица тако добро разумела и са-


среда, 29. мај 2013. 15

општила. Владимир Вучковић је такође био духовит,а његова игра с пијаним Аполоном у кади била је уисто време и комична и импресивно реализована.На главној сцени Позоришта младих, играла се дир-љива Девојка без мираза, комад који је потпуно про-менио лепршаву атмосферу Вукова. У сцени коју је ре-жирала Миљана Ћосић, видели смо дубине у које

људска обест може да одведе, поготово у лику Каран-дишева, кога је духовито, али и с пуно патоса играоЂорђе Стојковић. Он и Нина Нешковић у роли пре-вртљиве, али и трагичне Ларисе, делили су јаку хемију.Њен посао уопште није био лак, а чињеница да је ус-поставила везу с публиком и дала разлога да јој ве-рујемо упркос томе што у овој сцени њен лик није по-себно допадљив, речито говори о њеном таленту. Тре-ба напоменути и њену сцену плеса (нешто као кабарес предзнаком руског фолка), на коме би јој и Лајза Ми-нели позавидела, а са којом се Нешковићева храбросуочила и изашла као победница. Вучић Перовић, сдруге стране, јасно је оваплотио декаденцију и неи-скреност богатих људи, али било је право уживање гле-дати га како као Паратов на сцени планира да Каран-дишева осрамоти, а Ларису одведе „на излет прекоВолге“. Сцену су употпунили Матија Живковић (сту-дент IV године глуме у класи проф. Биљане Машић) иДарко Ивић (студент II године глуме на Академијиуметности), као Паратовљеви другови који су јасносигнализирали танку границу између уважених људии разбојника, а атмосфери је допринео и НиколаЈовановић, студент III године снимања и дизајна зву-ка.На хинтербини Велике сцене гледали смо Таленте иобожаваоце, представу о дилеми једне глумице којојсе смеши финансијска сигурност уколико изда свој ин-тегритет, коју је режирао Страхиња Антонић. Његину,младу глумицу из провинције, промишљено је тумачи-ла Тамара Алексић – њен афект сигнализирао је глумукао бег од непријатне стварности, а када се ситуацијанагло промени на зло, и њена игра постаје искренијаи снажнија. С друге стране, Владимир Вучковићсјајно је ускочио у кожу Дулебова. Његова племениташмира и шарм с почетка сцене брзо се претварају усве застрашујуће одлике једног сексуалног предатораспремног за освету, а он чини да ова трансформација

делује природно и спонтано. Коначно, фантастично сепоказала и Анђела Јовановић у улози Домне Панте-лејевне, Његинине мајке, која је успела да сурову ам-бицију и манипулацију утемељи у нечему сасвим су-протном, у забринутости и животној истрошености. О чему брачни парови са финансијским бригама при-чају у приватности својих спаваћих соба показао намје Марко Торлаковић, који је режирао сцену из По-следње жртве. Један део експлозивног разговора во-дио је Михајло Јовановић као Дуљчин, који је духо-вито и шармантно играо човека који живи у сенцисвојих дугова и коме је тешко веровати. Његову сцен-ску игру бонвивана, с друге стране, на својеврстан на-чин „смиривала“ је Јована Пантић као Јулија, у из-нијансираној улози жене која ће да толерише особукоју воли, чак и када је приморана да размисли о при-хватању непристојне понуде како би га извукла из ду-гова. У њиховом дијалогу фигурирао је и пиштољ, којије као сјајно редитељско решење имао метафоричкуулогу микрофона, додајући тежину на речи онога којига у том тренутку држи. Посебно је било задовољствогледати Пантићеву у дилеми да ли пиштољ да употре-би или не, а њена и Јовановићева игра, упркос њиховојдопадљивости, наглашавала је потенцијал ситуациједа се трагично заврши.Коначно, погледали смо и сцену из Уносног места урежији Ђорђа Филиповића, која се, пре свега, одли-ковала привлачном хемијом између Јоване Стојиљ-ковић у улози Полине и Марка Грабежа као Жадова.Стојиљковићева је покондирену Полину донела здуш-но и крајње духовито, те је готово свака њена репликау публици измамила смех. Ипак, она је у игри једнеманипулативне помодарке успела да пронађе и оносуштинско, што овај лик чини симптоматичним за бо-лест друштва која се огледа у материјалном, инстантзадовољењу. С друге стране, Грабеж је на сцени стајао

и као референтна тачка комичне изведбе Стојиљко-вићеве, али и као сопствена сила. Његов коначни го-вор о предаји интелекта и дубоког мишљења пред су-ровим ултиматумом материјализма дубоко је резоно-вао с публиком и био награђен громким аплаузом. Забогату сценографију била је заслужна Маја Васић, сту-денткиња II године сценографије Факултета примење-них уметности, а за костиме Милица Пожар, студент-



киња IV године костимографије на истом факултету.Као продуцент потписује се Павле Јакичић, студент IIгодине менаџмента и продукције. Овације на крају овесцене засигурно су биле награда свим наступима сту-дената Факултета драмских уметности, који су унутардеромантизованих сцена о мушко-женским односимадемонстрирали један уникатан сензибилитет, тимскирад и уживање на даскама.

Никола СТЕПИЋ

Чаробњак

Повратак позоришној чаролији и илузији

Округлом столу поводом представе Чаробњак, у из-вођењу Народног позоришта Сомбор, присуствовалису аутор текста Федор Шили, редитељ Борис Лијеше-вић, управница овог позоришта Биљана Кескеновићи глумци Саша Торлаковић, Светозар Цветковић, Ра-доје Чупић, Татјана Шанта-Торлаковић и Марко Мар-ковић.

Округли сто започео је констатацијом модератораИгора Бурића да у Народном позоришту Сомбор по-стоји традиција да се ангажују и подржавају млади пис-ци.– Ту традицију наследила сам од својих претходника –надовезала се управница Биљана Кескеновић. – Коднас се редовно ангажују млади писци и редитељи, а имноги глумци су своје прве сценске кораке, у диплом-ским представама, начинили управо на нашој сцени.Пратимо шта се дешава у савременом драмском текстуи мислимо да је задатак свих нас да подржимо нашемладе писце. Један од њих је и Федор Шили, а целанаша екипа, на први поглед, заљубила се у овај текст,пре свих Борис Лијешевић. Препознали смо вредностовог комада и уврстили га у репертоар и мислим дасмо добили веома квалитетну представу. Наравно, на-стављамо да негујемо ову традицију, пратићемо идаље савремене младе писце и покушаћемо да свакесезоне имамо бар једну праизведбу на репертоару.Модераторка скупа Исидора Поповић замолила јередитеља да каже нешто више о самом наслову кома-да, који је најпре гласио Стварање Томаса Мана, а за-тим је промењен у Чаробњак.– Заиста, кад је Федор написао овај комад, он се најпрезвао Стварање Томаса Мана. И ми смо наредних се-дам-осам година разговарали о овом комаду и накрају, кад смо 2013. приступили продукцији, схватилисмо да је наслов Чаробњак заправо много више у везис кључним местима у комаду, са Чаробним брегом, а исам Ман је заиста имао надимак Чаробњак. И тај на-

димак је добио на занимљив начин. Деца су га наго-варала да с њима иде на маскенбал: „Огрни самоплашт и стави шешир и бићеш чаробњак.“ Тако смонекако дошли до наслова – објаснио је Лијешевић.Поповићева је затим подсетила да је редитељ у јед-ном интервјуу својевремено изјавио да је глумац зањега чаробњак. – Мислим да се то највише види на примеру ТатјанеШанта-Торлаковић, која у комаду најпре игра МаријуАлбрехт, па Катју Ман, а затим Владислава Моеса и, накрају, Михаила Мана. Она се, као неком чаролијом,претвара од једне у другу жену, па у једног клинца, пау другог клинца, а онда опет тај клинац волшебно по-расте и појави се као Марко Марковић. То јесте правачаролија.Бурић је затим приметио да се комад отвара моноло-гом којим се публика увлачи у представу и у свет ими-тације и илузије. Упитао је писца комада зашто је башТомаса Мана одабрао да би представио тај свет илу-зије и имитације.– Најпре, о Ману сам желео да пишем јер је један одмојих омиљених писаца – рекао је Шили. – Читајућињегове мемоаре и дневнике, налазио сам многе дета-ље који су ме инспирисали и заинтересовали. На при-мер, читао сам о томе како је Ман, док је писао Јосифаи његову браћу, причао једном писцу шта је прочитаоо тој теми, на шта му је овај предложио књигу у којојможе да нађе највише података. Томас Ман му је нато одговорио: „Не треба знати превише о некој теми.То кочи машту.“ Моника Ман писала је у својим ме-моарима о томе како је њен отац Томас за ствари којесу се десиле, често мислио да их је сам умислио, а заоне што су се десиле у његовој глави да су стварност.То ми је дало идеју да се о Ману може писати не самобиографски него се може мешати његова књижевностс његовим животом. Исидора Поповић приметила је да се у комаду наме-ће јак фаустовски проседе.

– Покушавао сам да убацим што више референци нањегово дело. Ту су елементи Доктора Фаустуса, Ча-робног брега, Малог господина Фридмана, Буденбро-кових, а Тонио Крегер је некако најпогоднији за асо-цијације – одговорио је Шили.


Округли сто

среда, 29. мај 2013. 17

Модератор округлог стола констатовао је да се о Ма-новој сексуалности врло суптилно говори о комаду, паје замолио писца да прокоментарише такав приступовом делу Манове биографије. – Немам никакав проблем да пишем о његовој латен-тној хомосексуалности, али овај комад замишљен јевише као игра с његовим књижевним делом и њего-

вом уметношћу – објаснио је Шили. – У његовимнајпознатијим делима такође има тај моменат кад сена почетку, чим се главни јунак појављује, суптилнопровлачи да је заљубљен у неки други мушки лик. Алионда се увек појављује жена с којом се развија љубав-на прича. У овом комаду ми смо поступили исто. Уво-димо Ханса Герлингена као некога у кога Ман може дасе заљуби, али се брзо “прешалтујемо” на Марију. Бурић је приметио да је Лијешевић постигао да светилузије на сцени победи свет конвенције, те да пуб-лика током представе постаје и сама део тога света.– Кад сам први пут читао комад, овако некако сам гаи видео. Желео сам да буде једноставан, да прича тече,ликови претапају, али нисам знао да ли ћу то моћи даспроведем до краја – рекао је Лијешевић. – Живећис овим комадом, тражио сам сопствени редитељки из-раз. Овај комад много ми је дао. Пре свега, мислим наспецифично осећање истинитости на сцени, што је од-редило мој редитељки израз. Нисам одмах знао којаме то реченица или идеја вуче, тек на крају сам схва-тио да је то можда оно што се стално провлачи крозкомад – загонетка сопственог живота. Томасу животцури кроз прсте, има осећај да колико постиже на јед-ној страни, толико пропушта на другој. Гете на крајукаже: „Кад бих могао да живим као други, да хвалимБога у блаженој обичности... Али то се не дешава, јернеки нужно лутају будући да за њих и нема правогпута.“ За мене је ту све речено.Модератор је затим у разговор укључио Сашу Торла-ковића који тумачи лик Томаса Мана, констатујући даје публика имала прилику да види једну велику и сна-жну креацију лика с минималним пратећим глумачкимефектима. – Кад играмо историјску личност, често нам постављајупитање шта смо користили од историјске грађе. Чи-

њеница је да у првој фази припрема за улогу користи-мо много тога и на самом почетку то нам изузетно по-маже. Али, у некој завршној фази почиње да оптере-ћује. Оног тренутка кад усвојимо те историјске окол-ности у којима живи наш лик и кад се сви ти слојевињегове личности сложе у нама, онда се од тога “одле-пимо” и почињемо да користимо своју машту. У са-дејству с колегама који су на сцени, то прелази у најви-ши ниво креације – објаснио је Торлаковић. – ТомасМан је рекао: „Ја сам гледао како други људи живе, анисам знао да и ја могу то исто.“ Од те његове рече-нице смо кренули, па смо стигли до решења да је Манготово непомерљив из свог света. Он је као светионикоко кога се многи мотају, па се слупају, а он остаје за-творен у својим сновима. Његова идеја водиља јесте:Буди свој, не дај да те из тог твог света ишта помери,макар околности око тебе биле страшне и ужасне. Тосу за мене, као глумца, били основни путокази. Сушти-на глуме и јесте у томе да потпомогнути минималнимсредствима максимално дате. Било је заиста задовољ-ство радити на овом комаду на овакав начин. Овапредстава мени је вратила веру у позориште. Знате, уданашње време, јурећи неке термине, премијере ислично, изгубите појам о суштини позоришта. Ми смосе сада бавили суштином. Модераторка је затим подсетила да је Светозар Цвет-ковић, пре 25 година, на сцени Атељеа 212, играо башТонија Крегера. – Од тог времена, када сам тумачио један од најпозна-тијих Манових ликова, остао сам привржен овом пис-цу – рекао је Цветковић. – У комаду играм Гетеа, алии Мановог издавача Семјуела Фишера. Борис је и самрекао да му је намера била да свако од глумаца, осимСаше, тумачи различите ликове, али које ипак спајанека нит. Не бих могао да кажем да су то баш потпуно

различити ликови. На крају крајева, у самом прологукоји увек прочита неко из публике, наглашава се таприча коју је Моника Ман написала о свом оцу. Оношто ми радимо и јесте та паста која се појављује да биимитирала крв на кошуљи глумца који тумачи Хамлета,а кога је Ман као дете гледао. Ми, захваљујући тим ли-ковима, чинимо ту пасту, стварамо илузију која можеда постане стварност. И сам тај пролог и многи другиделови представе јесу последица редитељеве неогра-ничене храбрости. Представа постиже много боље ре-



зултате ако се они рађају директно на пробама – одпролога па надаље. – Желео сам да Цвеле игра и Гетеа и Семјуела Фишера,који делује доста калкулантски – надовезао се Лијеше-вић на причу о ликовима које тумачи Светозар Цвет-ковић. – Издавач уцењује Мана речима да неће издатикњигу његовог брата ако му овај не преда рукописнеке књижурине. Али кад сам почео да се распитујемко је заправо био Семјуел Фишер, испоставило се даје он много подржавао младе писце, оно што је Гетеурадио за немачку књижевност, он је урадио за не-мачко издаваштво. Откривао је младе ауторе и пома-гао им. У разговор се затим укључио Радоје Чупић који у ко-маду тумачи лик Хајнриха Мана, старијег и мање ус-пешног Томасовог брата.– Тај мотив љубоморе између браће доста је реалан ичест. Али што човек постаје зрелији и више свој, одмичесе од те љубоморе и на сцену ступају љубав, брига ипажња за брата. Хајнрих заиста јесте био брижан премасвом успешнијем брату. Начин на који је комад постав-љен дао ми је слободу да креирам свој лик баш на не-какав жовијалан и разигран начин. Као што су моје ко-леге имале срећу да тумаче више ликова, тако сам јаимао срећу да тумачим лик који има много сегмената– из драмског, професионалног, породичног угла.Модераторка Округлог стола упитала је Татјану Шан-та-Торлаковић како је било градити два лика потпуноразличитих типова жена.– Веома изазовно и занимљиво. Чим сам видела текстбило ми је јасно да треба да тумачим два различиталика, а при том сам све време на сцени. Глумим женуод најраније младости до зрелог доба, не излазим сасцене, не користим позоришна средства, не мењамшминку ни костиме, ниједна нема посебну карактери-стику по којој би се распознавало кад сам прешла укоји лик. Дакле, кад сам све ово сагледала, схватиласам да бити млад или стар на сцени, овакав или она-кав, не значи нужно мењати шминку, него извући изсебе те разлике. Борис ми је доста помогао, јер до пре-мијере нисам била начисто колико је то моје преба-цивање из лика у лик јасно. Желела сам да покажемда обе жене носе у себи свој живот, свој свет, потпуноразличит један од другог. Бурић је истакао да га је трансформација коју је насцени постигао Марко Марковић посебно фасцини-рала, те је упитао овог глумца како тумачи чињеницуда је ова представа достигла врхунац у сваком смислу,као и која средства глумац користи да на сцени такопромени биће.– Сомборске представе почињу у 20 часова, а пробедва и по сата раније. И сваки пут кад се окупимо, некоод нас каже: „Људи, хоћемо ли да се играмо?“ На нашојпрвој проби, рецимо, играли смо се жмурке, мени јето било фасцинантно. Дакле, игра је суштина нашегпосла. Што се тиче трансформација, сви ми за својеликове користимо властита искуства, ситуације којесмо сами доживели. Али, понављам, суштина је у томеда се играмо, док нас редитељ наводи.

Реч је тада узео редитељ Првослав Марић, који је биоу публици. Он је похвалио комад, представу и глумачкиансамбл, али је замерио редитељу што је пропустиода прикаже да је Томас Ман, осим тога што је био ве-лики уметник, био и велики човек своје епохе, којиније правио компромис с нацистима, него је отвореноговорио својој нацији о злу које они доносе. По ње-говом мишљењу, у представи је то доста бледо при-казано. Мирослав Радоњић прокоментарисао је да је ве-личина овог комада управо у томе што испуњава свестандарде позоришне естетике и не тежи да буде самоактуелан. Рекао је да многи савремени комади који,по сваку цену, желе да упуте неку моралну поуку овремену у коме живимо, постижу то управо на уштрбестетског елемента, без кога нема доброг театра.

Бојана ЈАЊУШЕВИЋ

Чаробњак

Љубоморан од љубоморе према свимакоји живе нормално

Аутор комада Чаробњак Федор Шили, рекао је дапредстава није конципирана као биографија ТомасаМана и захтевао је да ову позоришну игру прихватимокао управо то, игру, а не стварност. Ипак не можемо ада не приметимо очигледно кокетирање овог текста

са стваралаштвом и животом славног писца. То је при-ча у којој су преплетени сан и јава, прошлост и будућ-ност, живот и дело.


Студент критичар

среда, 29. мај 2013. 19


ПРИЈАТЕЉИ 58. СТЕРИЈИНОГ ПОЗОРЈА

PoslatičarnicaŠEHEREZADA

Медијски покровитељи

Прича комада обухвата период од педесетак година иу више наврата нам наратор говори у којој смо години.Године су битне због самог развијања Томаса Мана каописца, али и због акцента на турблентно време у комеје живео, те треба нагласити да је један од квалитетаове представе то што се дотиче писаца чије су књигеспаљиване током владавине нациста и Хитлера у Не-мачкој. Иако се представа бави озбиљним друштве-ним питањима, то је не чини друштвено ангажованомдрамом, она је више подсетник да се не сме забора-вити, ни дозволити политици да се икада више на тајначин меша у уметност. Било би добро да се не мешани на који начин, али за сада ћемо се задовољити тимеда нема прогона, спаљивања и забрана какве је насвојој кожи осетио и сам Томас Ман. Свакако је фокусдраме више на самом Томасу Ману, његовом односупрема савременицима и самој уметности.Текст прати живот Чаробњака од школских дана доњегове смрти. У младости писца комад се највишеослања на новелу ,,Тонио Крегер’’ и бави се самим по-водом за писање истоимене новеле. Потом прелазина пишчев живот након успеха са Буденброковима, Ча-робним брегом, Доктором Фаустусом, док паралелнопрати његов живот у оквиру породице (однос са же-ном, децом, породичне трагедије...). Свакако је битани његов константни дијалог са Гетеом, кога у младостиприжељкује да достигне, па и превазиђе. Гете се Манујавља у сновима, коментарише његова дела, честитаму када га својим капиталним делом, Чаробним бре-гом, превазиђе и добије Нобелову награду. Славни пи-сац Ману и даје надимак – Чаробњак. Интересантно је да ова представа у сваком погледуразбија четврти зид и не допушта гледаоцу да се уљуљ-ка у представу. Редитељ различитим средствима враћагледаоце у стварност и нуди им свест да је то што гле-дају игра – прича. Чак се у једном моменту пале светла

и појављује се и сам аутор комада који изражава не-слагање с једним делом представе, али објашњава дасу га глумци и редитељ надгласали. Други поступцикоје користи Борис Лијешевић за враћање гледалацау реалност јесу: директна обраћања глумаца гледаоци-ма, молба да један од гледалаца прочита део текста,да баце књиге на сцену... Није необично за редитељани то што су сви глумци на сцени током представе, насцени се пресвлаче, па чак и ако активно не учествују,ни у једном моменту не излазе из лика. Експеримент,да један глумац тумачи неколико ликова, могло би серећи да је успео, јер нас тај поступак не избацује издраме и у сваком моменту нам је јасно ко кога тумачи.Акценат је свакако на тексту. Празан простор са ,,ми-нималном’’ сценографијом и сведена физичка радњаникако не одвлаче пажњу од текста. Главни глумац,Саша Торлаковић, већи део представе и не гледа својепартнере, већ прича с њима све време гледајући капублици. Не постоји ,,класична’’ сценска игра, већ јевише игра у назнакама, чиме представа не губи насвојој јасности. У неким моментима Светозар Цветко-вић, који тумачи наратора, Гетеа и Семјуела Фишера,емоцију и не одглуми, већ је каже (Гете је сада увре-ђен).Ову представу нећемо посматрати као дело просве-титељског карактера које нас учи више о животу иделу Томаса Мана, то ћемо оставити његовим књига-ма и биографијама, већ као дело инспирисано вели-каном. Представа је у сваком погледу оригинална иинспиративна, јер без обзира на свест да је све игра,плод ауторове богате имагинације, интригира нас итера да се запитамо какав је био тај Томас Ман, човекнаспрам чијег је Чаробног брега један изгубљен жи-вот ништа.

Николина МЕДИЋ, мастер драматургије, Академија уметности Нови Сад



10.00–15.00 часова / Мултимедијална сала, Академија уметностиПозорје младихРадионица „Метод Михаила Чехова: Стварање лика помоћу психолошког геста и других креативних техника”, Скот Филдинг (САД)

11.00 часова / Селекција националне драме и позориштаОкругли сто: Вирус

15.00 часова / Студио М, горњи фоајеТајна историја света:Презентација рада трупе Pocha nostra, Erica Mott (Мексико)

17.00 часова / СНП, Сцена „Пера Добриновић”Селекција националне драме и позориштаГАЛЕБТекст: Антон Павлович ЧеховРежија: Томи ЈанежичСрпско народно позориште Нови Сад

17.00 часова / Културни центар Новог СадаПозорје младихСедам жанрова – играмо и плешемоАкадемија уметности Београд

22.00 часа / Позориште младихПозорје младихЕжен Јонеско, Ћелава певачица / ЛекцијаСлобомир П. универзитетОдсјек за драмску и филмску умјетност Бијељина (Република Српска, БиХ)

Сутра на ПозорјуЧЕТВРТАК, 30. мај

Еx либрисНИНА (Тригорину) : Је л’ те да је чудноват овај комад?ТРИГОРИН: Ја нисам ништа разумео. Уосталом, гледаосам са задовољством. Ви сте тако искрено играли. Идекор је био диван. (Пауза) Сигурно у овом језеру имадоста риба.НИНА: Да.Ценз./Шамрајев: Деверике и штуке има највише. Имаи смуђа, али не толико./ТРИГОРИН: Ја волим да пецам. За мене нема већегуживања него да седим пред вече на обали и пиљиму пловак.НИНА: А ја мислим да за оног ко је искусио уживањекоје пружа стваралаштво … никаква друга уживањане постоје.

(Антон Павлович Чехов, Галеб)

Данас на Позорју · 2018. 4. 15. · среда, 29. мај 2013. 1 58....

Documents

Transcript of Данас на Позорју · 2018. 4. 15. · среда, 29. мај 2013. 1 58....