Петраркистичко виђење лепоте у еклоги „Радмио и Љубмир“ Џора

Држића

Спјевалац светлог века ренесансе

Након мрака средњег века, растерећен ригидних религиозних надзора, поета препорода певаo je смело о свим животним красотама. Тако и тада, а по јасном рол-моделу Петркином „Канцонијеру“(збирка од 317 сонета) и његовој љубавној сторији са дивом Лауром Новес, љубав и љубљeна су се вратили у стих. Угледајући се на Петрарку многи песници љубавних песама у 15. и 16. веку певали су о љубави на први поглед; описивали лепоту драге (јавља се устаљени опис: она је дуге златне косе, светлих, крупних очи из којих извире анђеоска лепота,висока и витка, препознатљива по анђеоском ходу и под њеним ногама се не повија трава... и најважније, она је чедна и пример калокагатије – телесна лепота у складу са духовном ). Љубав о којој се певало је платонска, због чега се и заснива на замишљању. Песник слави дан када је угледао своју драгу (по узору на Петраркин сонет бр.61 „Блажен нека је дан, час и година“). На крају, обично, уследи критиковање драге да је хладна и охола и не примећује љубав коју песник чува и гаји у себи. Тај стил имитирања Петрарке назива се ПЕТРАРКИЗАМ. У суштини петраркизам подразумева имитирање Петрарке у тематици која се обрађује, мотивима, јер у формалном погледу долази до одступања од Петраркиног сонета. Јављају се облици као што су страмбото (осам једанаестераца) и риспето (шест или осам једанаестераца).1

Петраркизам се из Италије најпре проширио на околне, суседске приморске градове, па тако и на Дубровачку Републику. Срећним случајем сачуван , зборник младог дубровачког властелина Никше Рањине из 1502. године, сведочанство је о таквој љубавној лирици дубровачких стихотвораца, предвођених- пером песника Динка Рањине осведочено- „нашим првим спјеваоцима, првом свитлости нашег језика Шишмундом и Џором.“2

Пре него се усредсредимо на нашу сферу интересовања овде - естетику и поетику песника Џора Држића, тачније - представу идеала лепоте и љубави у пасторалној драми, не би било на одмет да као пример тог ренесансног, овде дубровачког, слободног промишљања о лепоти и љубави наведемо партију из „Дијалога о лепоти“ и „Дијалога о љубави“ дубровачког властелина и филозофа Николе Гучетића, где писац тачно оцртава идеалан тип женске лепоте, а по калокагатијском кључу - усаглашене појавно - духовне вредности исте:

... коса Вам је као најсјајније злато изаткана, чело је лепотом налик небу када је најведрије, обрве су два љубавна лука; очи светле и сјајне, буде завист најлепших небеских звезда; лице дивном бојом далеко надмаша свежу ружу, кад је у најбујнијем цвату, а 1 Пантић, Мирослав, Песништво ренесансе и барока, Просвета, Београд, 1986.2 Франичевић, Марин; Швелец, Фрањо; Богишић, Рафо, Povijest hrvatske književnosti, knj..3, Либер, Младост, Загреб, 2005, стр. 54.

форме му ниједан уметник не би могао исклесати; нос је према лицу у пропорцији потребној за савршенство Ваше анђеоске лепоте, уста изгледају оивичена са два низа индијских корала, а када се смејете, Ваши зуби су толико бели и једнаки, да се заиста може рећи да су бисер са истока- све је благо љубави овде сакупљено; Ваш глас не звучи људски, већ као анђеоски и божански; усправан в рат, пун и бео, надмашује снег што је овог часа пао с неба; груди широке и равне, сличне млечном путу...руке премашују најсјајнију белину... прсти обли,нокти лако повијени, стас и ход као у намфа, које су славили стари песници Аркадије...3

Готово фотографски верно, пластично стоји пред нама дивотница, дама, Госпа, идеална драга, дубровачка Лаура и фам-фатал, песникова муза.

У дубровачком петраркизму разликују се три генерације: 1. Шишко Менчетић и Џоре Држић2. Мавро Ветрановић, Марин Држич, Никола Наљешковић3. Динко Рањина

Како је еклога, коју у овом раду обрађујемо, дело Џора Држића из прве генерације дубровачких петраркиста не би шкодило рећи и то да је ова прва генерација петраркиста била узор наредним по томе што су њихова дела била у тесној вези за народном лирском поезијом. Стих је двострукоримовани дванаестерац, а Џора се среће чак и лирски десетерац. Песме су богате мотивима из народних песама, мноштвом сталних епитета (русе косе, рујно винце...), метафора (очи – двије звезде Данице )... Кончето (поента на крају песме) базира се на пословицама, парафразираним или дословце пренетим у песму. Многе садрже у себи и народне клетве и обичаје и разне коледарске и честитарске елементе.

Џоре Држић спадао је у групу бембиста (названа тако по Пјетру Бембу), која се залагала за став о искреној поезији тј. да је поезија израз душе. Код бембиста се јавља кобно заљубљивање, патња због неузваћене љубави, доста патетике, истајност у чекању да се та љубав узврати и на крају оно прекоревање драге због хладноће и охолости... и најбитније, а најсличније Петрарки, платонистичко схватање љубави (за разлику од Напуљске школе, која је извршила велики утицај на Шишка Менчетића и у своју лирику увела сензуалност и чулност тј. мотив узвраћања љубави од стране драге).4

Срце vs. Разум у еклоги „Радмио и Љубмир“

У даблинском рукопису из 1963.године пронађена је пастирска еклога Радмио и Љубмир, написана вероватно крајем 15. века према италијанском предлошку пасторале Baldassarea Tacconea. То је свакако дело по коме је Џоре остао упечатљив. Еклога се развила из једне врсте поезије. То је била лирска песма писана у дијалошком облику. Зачетник еклоге био је Теокрит, који је писао у једном ироничном кључу и кроз ликове

3 Бојовић, Злата, Књижевност Дубровника- ренесанса и барок, Београд, 2007, стр, 14.4 Комбол, Миховил, Повјест хрватске књижевности, Загреб, 1961.

пастира исмевао своје суграђане, али је озибиљност еклога добила са Вергилијем. У Дубровачкој књижевности утемељивач еклоге је Џоре Држић.

У драми се говори о двојици пастира као двама опречним половима поимања љубави... Конвенционални сиже и дијалог само су вањска форма. Поетичност текста је у наивно-реалистичној интонацији, алегоричности и веристичким детаљима: вуци који салићу и кољу овчице, пси који лочу млеко, Дијанина вила под Битољем на води, коштрава трава и љубавни бес коме лека нема, сликовити описи „драгог пролитја“, сећање на гиздаве сељанке и дипле пастирске, властита интимна жал за минулим...тај манир је тако аутентичан и посебан. 5Круцијална полемика је- третман љубави, те је ли она ствар памети или срца!?

Радмио је разуман, а Љубмир заљубљени пастир, те, за разлику од Радмиловог принципа рационалности (Jer nije pribitka дdi дlave ne bude/ Nije tuj dobitka, дdi дa tko ne bljude)6, принцип свемоћне љубави (Ja ću poć po svitu svuda se tukući/ Jak pčela po cvitu slatki med ištući)7 који надвладава рационализам, а уједно је рационалистичност у дијалогу супротстављена Љубмировом петраркизму. У еклоги се алудира и на домољубље (Moj dragi Ljubmire, što tu meu knezovi? / A ovce tve tire po gorah vukovi!)8, те на самог аутора поистовећивањем преко Љубмировог крсног имена (Skoro je Đurđev dan, moje krsno ime)9.

Држићев лирски субјекат није сензуално орјентисан, но је меланхоличан и повучен, контеплативан, без агресивног приступа љубави. Љубмир је занесен, заљубљен у вилу коју је срео на кладенцу где је отишао да пије воду. Очарала га је својом лопотом да је заборавио и на жеђ и на глад...

Ту се јавља један петраркистички, конвенционални опис лепоте, али са примесама из народне кљижевности, својствено Џору Држићу: русе косе до паса (Kakva je uresa i rusijeh još vlasa/Ke rukom rastresa niz bil vrat do pasa!)10, очи звезде данице (A oči svitluše dvi zvizde danice)11, лице сија као сунце (Tuj sunce gorušte mnih da je nje lice)12, грло и кожа јој се цакле, прозиру и утапају са белином њене кошуље:

Grlo se prozriše jak bistar caklen sud,Po kom joj caftiše lir bili odasvud.U bijelu košulju pritanku od vela

Krasno t' se na volje bješe nadnijela.13

У Љубмировом обраћању вили као покушају да започне љубавну игру уочљиви су елементи народне књижевности у виду реторских питања:

Aj li si sletila s nebesa od sunca?Aj li s' tuj isplila iz bistra kladunca?

Ka s' дodi ti vila, kruna s' od lijeposti,Kojom si stravila sve moje krijeposti!14

5 Франичевић, Марин; Швелец, Фрањо; Богишић, Рафо, Povijest hrvatske književnosti, knj.3, Либер, Младост, Загреб, 2005, стр. 55.6 Бојовић, Злата, Књижевност Дубровника- ренесанса и барок, Београд, 2007, стр. 48.7 Наведено дело, стр.54.8 Наведено дело, стр. 47.9 Наведено дело, стр. 54.10 Наведено дело, стр. 48.11 Наведено дело, стр. 48.12Наведено дело, стр. 48.13Наведено дело, стр. 49.

14 Наведено дело, стр. 49.

Сав је занесен њеном лепотом, не зна шта га је погодило и како се она тако лепа, као да је с неба од сунца слетела, створила пред његовим очима. Карактеристично за бембисте, које је подражавао Џоре Држић, јесте платонистичко схватање љубави и лепоте. Лепота је дар од Бога, па је тако и ова Љубмирова вила лепа, као да је с неба слетела.

Његова вила је обећана Дијани, богињи чедности, но без обзира на то Љубмир је спреман поћи за њом и напустити стадо. Она му је дража од свега, од живота који је живео пре него што ју је угледао на медном језеру (Za ku bih ja podal vas saj svit bivši moј/ I sebe još prodal, da sam rob uvik njoj)15. Радмио покушавајући да одврати Љубмира помиње му прелепа поља, зелене траве, разнобојно, мирисно цвеће, сељанке које устају пре зоре, играју и певају... Али му Љубмир одговара да та лепота траје само до зиме када хладан ваздух све заледи, кад је све прекривено снегом, дан се ократи и све вене. Радмилу не полази за руком да свог друга отргне од идеје да крене светом тражити вилу, и, најзад, помиње бабу и нејаког стрица који су га одгајали, а који требају његову помоћ. На то Љубмир одговара молбом да се на његов имендан Ђурђевдан (Џоретов дан) закољу јунца Рајка, спомену га и попију, прославе у његово здравље.

Љубмир, заљубљени пастир спреман је поћи у потрагу за вилом, обићи цео свет (Da bih ju iznašal, obiteću saj svit vas/ Jer bih za njom sašal sred pakla u propas.)16 И тако се и завршава ова еклога која нам поручује да је љубав покретач свега и да све око себе даје лепоту, и да због ње такве вреди кренути у свет и трагати за њом.

Све узев Држићева тематика је углавном петраркистички конвенционална: доминирају теме љубави и лепоте. Неке његове песме негирају ретирички манир петраркистичке лирике: уводи и жену- казивача у песме, притом једноставним песничким језиком, мимо формуле испеваним. Критика је једнодушна- животним елементима и дискретном симболиком, једнако љубавним канцонијером и драмском еклогом, Џоре Држић је велико и важно име читаве наше старије књижевности.

15 Наведено дело, стр. 52.16 Наведено дело, стр. 49.

Литература:

1. Комбол, Миховил, Повјест хрватске књижевности, Загреб, 1961.2. Пантић, Мирослав, Песништво ренесансе и барока, Просвета, Београд, 1986.3. Франичевић, Марин; Швелец, Фрањо; Богишић, Рафо, Povijest hrvatske književnosti,

knj.3, Либер, Младост, Загреб, 2005.4. Бојовић, Злата, Књижевност Дубровника- ренесанса и барок, Београд, 2007.