САДРЖАЈ CONTENTS - University of Belgrade · КЕ КЛИСУРЕ ..... 53 marija...

САДРЖАЈ CONTENTS РАСПРАВЕ И ЧЛАНЦИ PAPERS AND ARTICLES

Мирко Грчић: СТАНОВНИШТВО КАО ДЕМОГРАФСКИ СИСТЕМ ................... 7 Mirko Grčić: POPULATION AS A DEMOGRAPHIC SYSTEM ............................... 33

Јасмина Јовановић, Драгица Живковић: КАРТОГРАФСКА УНИФИКАЦИЈА ДЕ-МОГРАФСКИХ ПОКАЗАТЕЉА ............................................................................... 35 Jasmina Jovanović, Dragica Živković: CARTOGRAPHIC UNIFICATION OF DEMOGRAPHIC CHARACTERS ............................................................................... 42

Србољуб Ђ. Стаменковић, Драгица Р. Гатарић: КОНВЕРГЕНТНЕ И ДИВЕР-ГЕНТНЕ ДНЕВНЕ МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА БЕОГРАДА – ПРОСТОР-НА ДИСТРИБУЦИЈА ПО НАСЕЉИМА У ГРАНИЦАМА ГРАДА БЕОГРАДА .. 43 Srboljub ð. Stamenković, Dragica R. Gatarić: CONVERGENT AND DIVERGENT DIURNAL MIGRATIONS OF THE POPULATION OF BELGRADE AND ITS SURROUNDING – SPATIAL DISTRIBUTION IN SETTLEMENTS WITHIN THE BOUNDARIES OF THE CITY OF BELGRADE ……………………...……………..51

Марија Мартиновић: МИГРАЦИЈЕ И ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА СИЋЕВАЧ-КЕ КЛИСУРЕ ............................................................................................................... 53 Marija Martinović: MIGRATIONS AND ORIGIN OF THE POPULATION OF THE SIĆEVAČKA GORGE .................................................................................................. 61

Олгица Бошковић, Емилија Манић: КАРАКТЕРИСТИКЕ ТРЖИШТА РАДА У СЕВЕРНО-БАНАТСКОМ ОКРУГУ СА ОСВРТОМ НА ЊЕГОВЕ ГЛАВНЕ ИН-ДИКАТОРЕ .................................................................................................................. 63 Olgica Bošković, Emilija Manić: CHARACTERISTICS OF THE LABOUR MARKET IN NORTH BANAT REGION WITH SPECIAL REFERENCE TO ITS MAIN INDICATORS ............................................................................................................... 80

Николай А. Слука: ПРОБЛЕМЫ РЕВИТАЛИЗАЦИИ ВЕДУЩИХ ГЛОБАЛЬНЫХ ГОРОДОВ ..................................................................................................................... 81 Николај А. Слука: ПРОБЛЕМИ РЕВИТАЛИЗАЦИЈЕ ВОДЕЋИХ ГЛОБАЛНИХ ГРАДОВА ................................................................................................................... 106

Мила А. Павловић, Александар Радивојевић, Љиљана Димитријевић: ДЕМО-ГРАФСКЕ ПРОМЕНЕ У НАСЕЉИМА ОПШТИНЕ СОКОБАЊА TOKOM ДРУГE ПОЛОВИНE XX ВЕКА ............................................................................................. 107 Mila A. Pavlović, Aleksandar Radivojević, Ljiljana Radivojević: DEMOGRAPHIC CHANGES IN THE SETTLEMENTS OF SOKOBANJA COMMUNE DURING THE SECOND HALF OF XX CENTURY.......................................................................... 115

Љиљана Живковић, Славољуб Јовановић: ПРОСТОРНО-ФУНКЦИОНАЛНИ РАЗ-ВОЈ НЕГОТИНА ........................................................................................................ 117 Ljiljana Živković, Slavoljub Jovanović: SPATIAL-FUNCTIONAL DEVELOPMENT OF NEGOTIN ............................................................................................................. 128

Тања Мишлицки: ТРНОПОЉE – НАСЕЉЕ СА УКРАЈИНСКИМ СТАНОВНИ-ШТВОМ КОД ПРИЈЕДОРА ..................................................................................... 129 Tanja Mišlicki: TRNOPOLJE – A SETTLEMENT NEAR PRIJEDOR WITH UKRAINIAN POPULATION ..................................................................................... 140

Снежана Вујадиновић: ОСНОВНЕ ТЕНДЕНЦИЈЕ У ДЕМОГРАФСКОМ РАЗВО-ЈУ ВИТАНОВЦА И ОКОЛИНЕ ............................................................................... 141 Snežana Vujadinović: BASIC TENDENCIES OF DEMOGRAPHIC OF VITANOVAC AND SURROUNDINGS ............................................................................................ 152

Александар Крајић: ОСНОВНЕ ДЕМОГРАФСКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ ОПШТИ-НЕ ПЕЋИНЦИ ........................................................................................................... 153 Aleksandar Krajić: ELEMENTARY CHARACTERISTICS OF DEMOGRAPHY IN THE MUNICIPALITY OF PECINCI ......................................................................... 162

Дејан Шабић: РЕГИОНАЛНИ ПРИСТУП ПРОУЧАВАЊУ КУЛТУРА И МУЛТИ-КУЛТУРАЛИЗАМ ..................................................................................................... 163 Dejan Šabić: REGIONAL APPROACH IN THE STUDY OF CULTURE AND MULTICULTURALISM ............................................................................................ 170

Драгутин Тошић, Марија Невенић: ГНОСЕОЛОГИЈА РЕГИОНАЛНЕ ГЕОГРА-ФИЈЕ ........................................................................................................................... 171 Dragutin Tošić, Marija Nevenić: GNOSEOLOGY OF REGIONAL GEOGRAPHY... 193

БЕЛЕШКЕ NOTES Туризмологија – нови студијски програм Географског факултета у Београду (Ср-бољуб Ђ. Стаменковић) ............................................................................................. 195 Tourismology - a new study group at the Faculty of Geography in Belgrade (Srboljub ð. Stamenković) .......................................................................................................... 195 БИБЛИОГРАФИЈА BIBLIOGRAPHY

Србија и Република Српска у регионалним и глобалним процесима, Зборник радо-ва са научног скупа, Географски факултет Универзитета у Београду и Природно-математички факултет Универзитета у Бањалуци, Београд – Бањалука, 2007, стр. 1–738 (Драгица Р. Гатарић) ....................................................................................... 197 Serbia and the Republic of Srpska in regional and global processes, Collection of papers from the scientific meeting, Faculty of geography, University of Belgrade and Faculty of natural science and mathematics, University of Banjaluka, Belgrade – Banjaluka, 2007, pp. 1–738 (Dragica R. Gatarić) .......................................................................... 197 АУТОРИ (AUTHORS) ............................................................................................... 199 РЕЦЕНЗЕНТИ (REVIEWERS) .................................................................................. 202

ДЕМОГРАФИЈА, књ. V, 2008. DEMOGRAPHY vol. V 2008

____________

7

УДК 314.113;

911.3:572 Прегледни чланак Review article

Мирко Грчић

СТАНОВНИШТВО КАО ДЕМОГРАФСКИ СИСТЕМ

Извод: Овај рад представља нови поглед на питања која стално искрсавају пред

наукама о становништву: Шта представља демографски систем као целина? Да ли

је то систем (отворен или затворен), издвајају ли се у њему неки структурни еле-

менти, да ли су они организовани по принципу хијерархије, или можда, унутар

њега нема никаквих елемената и он представља безструктурну целину? Какве су

могућности управљања демографским системом? Полазећи од системске научне

парадигме у раду се осветљавају механизми самоорганизације, адаптације и само-

регулације демографског система, циљеви функционисања и могућности управља-

ња. Системски приступ представља интегративну парадигму различитих наука ко-

је се баве проучавањима свих сфера живота становништва – демографске, економ-

ске, политичке, информационе, културолошке, еколошке. У вези с тим, предмет-

ни, методолошки и гносеолошки преображај наука о становништву има објашње-

ње у концепцији о структури научне револуције Т. Куна.

Кључне речи: демографски систем, становништво, етнос, структура, функције,

организација.

Abstract: This article represents new point of view on questions that permanently rise

in front of sciences dealing with population: What is demographic system, in its

completeness? Is it a system (opened or closed one), are there some structural elements

inside it that can be distinguished, are they hierarchically organized or, maybe, there are

no elements inside it and, consequentially, it represents nonstructural entity? What are

possibilities for managing demographic system? Starting from systemic scientific

paradigm, we are able to enlighten mechanisms of self-organization, adaptation and

self-regulation of demographic systems, as well as its functioning goals and managing

possibilities. Systemic approach represents integrative paradigm of different sciences

dealing with all population spheres – demographic, economic, political, informational,

cultural and ecological ones. In this context, educational, methodological and

gnoseological transformation of population sciences, has explanation in the concept of

the structure of scientific revolution by T. Kuhn (1962).

Key words: demographic system, population, ethnos, structure, functions, organization.

Увод

Предмет изучавања демографије као науке јесу тенденције и зако-

нитости репродукције становништва у условима социјалне и природне


____________

8

средине, у којој се формирају фактори, који их одређују (Борисов В. А.,

2002). Репродукција становништва у демографском смислу је резултат со-цијално-биолошких процеса репродукције самог човека, продужетка вр-

сте, чији елементи наталитет, морталитет, фертилитет, одређују са своје

стране статичке и динамичке демографске параметре становништва: његов број или темпо раста, старосно-полну и брачну структуру, трајање живота

и можда још неке друге. Фактички, то је објект традиционалних демограф-

ских истраживања.

Репродукција становништва је биосоцијални (социјално-биоло-

шки) процес. Људи, учествујући у репродукцији становништва, ступају у

сферу деловања функционално специјализованих социјалних и културних

веза и односа и заједно с њима формирају посебан друштвени подсистем –

демографски систем. Прихватање појма ”демографски систем” претпоста-

вља примену системске парадигме у демографији. Системска парадигма

разликује се од класичних парадигми. Класичне парадигме су истраживале елементе и на основу њих закључивале о целини, док системска парадигма

истражује ту целину (систем) полазећи од тога да она има више својстава

од збира својстава њених елемената. Системски приступ омогућује да се

уопште емпиријска достигнућа и уведу у научну употребу фундаменталне

представе о демосистему као новом методу поимања демоструктура, који

повезује у једну системолошку целину све сфере демографије – демогео-

графску, демоеколошку, етнодемографску, социодемографску, демополи-

тичку и друге, које су спрегнуте узрочно-последичним везама – од про-

сторно-физичких, до просторно-функционалних, историјских, етнограф-ских, социјалних, културних и политичких. У најопштијем смислу речи, за

системски приступ карактеристично је целовито разматрање, утврђива-

ње међудејства саставних делова или елемената скупа и несводивост својстава целине на својства свих делова.

1. Шта је демографски систем?

1. Етнодемографски систем. Сваки човек, ако га питате, ко је он,

без размишљања ће се декларисати према етничкој припадности: Србин,

Хрват, Бугарин, Грк, Албанац, Мексиканац, Италијан, Рус, Кинез... А шта

су етноси и како их научно дефинисати? То су: прво - релативно целовити

системи, друго – сложени, треће – динамични, што значи да имају свој жи-вотни циклус. За разлику биолошких система (организама, и чак биогеоце-

ноза), којима је својствена динамичка регулација по физичким принципи-

ма ”најмањег дејства и највеће вероватноће”, етнодемографским системи-ма је својствена информациона регулација. Носиоци информација у живим

системима су гени који се преносе наслеђем, а у етносоцијалним системи-

ма – култура, која се преноси традицијама и образовањем.

Mirko Grčić

____________

9

2. Демографсконасељски систем. ”С обзиром да основну географску

јединицу и функционалну категорију у процесу демографског развитка чи-не насеља, логично је што географска, статистичка и картографска анализа

природног кретања становништва, миграција, динамичких и структурних

промена у популационом развитку, везују за одређене насељске системе, мреже и типове” (Радовановић С., 2003). Због тога се становништво и на-

сеља често посматрају као ”демографсконасељски системи” (Радовановић

М., 1988). Градови услед посебног, уникалног скупа фактора географске

средине (за географе је јаснији појам економско-географског положаја),

развијају се по ”нуклеусном” сценарију, као центри ”нодалних регија”.

Сликовито говорећи, овде делује закон великих бројева - раст укупног

броја демографско-насељских система је неопходан услов како раста броја

градова, тако и њихове хијерархије. То значи да градови могу да изникну

само на одређеној етапи еволуције система насеља, а затим у следећој на-

стају градски центри вишег ранга, и тако се ствара хијерархија централите-та - од локалних центара до глобалних градова (Грчић М., Слука Н., 2006).

3. Територијалнодемографски систем. Становништво неке админи-

стративно-територијалне или регионалне целине, није само популација,

као биолошка група јединки која се понаша само по законима биологије.

Становништво није ни само друштво, као колективитет који се понаша по

законима друштвених наука. У њему се сједињују и прожимају закони не-

живих, живих и друштвених система, али се он као целина која предста-

вља нешто више од збира делова или елемената, не може свести на научне

законе ни само природних, ни само хуманистичких наука. Отуда происти-че амбивалентност појма становништва као демографског система, и по-

треба да се он дефинише као посебан тип система, којег М. Радовановић

назива биосоцијални систем (Радовановић М., 1988). Становништво може бити слабо организован територијални систем. У

неким случајевима његова условљеност, детерминисаност се повезује не

са самокретањем демографске сфере, него са утицајем спољашњих факто-ра (социјалних, економских, политичких, еколошких). У том случају ста-

новништво са унутрашњег аспекта може бити безструктурна целина. При-

писујући хетерогеној територијалној групи становништва својства органи-

зације, самим тим приписујемо јој својства која она у стварности нема,

што води ка доношењу погрешних закључака и одлука. У том случају, има

смисла проучавати становништво као елемент територијалног система (ре-гионално-географске или административно-политичке целине) а не као

аутономан демографски систем.

2. Структура демографског система

Принцип целовитости у демографији се остварује кроз примену кон-

цепта структуре (демоструктуре), односно система (демосистема). Струк-


____________

10

тура представља скуп релација које повезују елементе у систему. Простор-

не релације међу елементима (удаљености, правци) немају повезујући (си-стемотворни) карактер, за разлику од просторно-физичких (кретање мате-

рије и енергије), просторно-функционалних и друштвених (економских,

културних, политичких) релација, које су повезујуће. Неке од демограф-ских структура попримају вид територијалних система. Ти скупови елеме-

ната су тако интегрисани, да имају својство релативне целовитости и свр-

сисходног функционисања. Демографско-територијални системи као што

су етноси и насеља, чине заједнице људи који ту стално живе, раде и кон-

тролишу одређену територију. Основни елементи тог система су скуп љу-

ди и материјална подлога (територија). Елементи људске заједнице су по-

јединци и друштвене групе, а елементи материјалне подлоге су објекти,

природни и вештачки. Окружење система представља онај део материјал-

не подлоге, са којом се одвијају интеракције људске заједнице. За сваког

појединца и људску групу својеврсно окружење чине други појединци и друштвене групе. Структуре система или узајамне релације које повезују

појединце и друштвене групе у људске заједнице, имају карактер економ-

ских веза (техничко-производних), политичких (управљање и руковођење)

и културних (форме свести). Те везе могу бити двосмерне, када су елемен-

ти међусобно равноправни, и једносмерне, када то нису (Грчић М., 2000).

Комбинације елемената и веза (различитог смера и интензитета) чине

структуре, чије конфигурације одређују начин функционисања и степен

организованости система. Свака структура може се посматрати само кроз

призму појма ”систем”, као организација односа и веза међу елементима (унутрашње структуре) и међу елементима и окружењем (спољашње

структуре). Степен организованости може се мењати у веома широком ди-

јапазону – од неорганизованости – хаоса, до веома високе организовано-сти, својствене живим организмима и неким друштвеним организацијама.

У светлу системске парадигме, демографски систем се одликује не

само унутрашњом организацијом, него и њеним променама које потичу од размене материје, енергије и информација са различитим системима у

окружењу.

3. Везе система и окружења

Везе са средином претпостављају да је систем релативно отворен и

да има акцепторне и иновативне функције. Средина система може се

условно поделити на ”спољашњу” и ”унутрашњу”. За елементе система

унутрашња средина је спољашња, а спољашња средина је унутрашња за систем вишег реда, чији је овај подсистем. Тако се јавља хијерархичност

средина, као у руским луткама. У томе се испољава јединство и борба су-

протности током еволуције система. То опредељује и механизме мулти-

Mirko Grčić

____________

11

пликатора. Код акцепторних система спољашње иновације мењају не само

елементе, него и везе међу њима, то јест унутарсистемску средину. Адап-тациони механизми почињу да раде на свим нивоима, узајамно

стимулишући један другога у оквиру итеративних процедура. У случају

креативних система генеративне иновације мењају својства елемената и репродукују нове, који у процесу организације одбацују вишкове ентропи-

је или негентропије у зависности од фазе развоја у унутарсистемску, спо-

љашњу за њих средину. Све то у потпуности се односи и на градове, који

повезују у себи како акцепторне, тако и креативне функције.

Везе система и природне средине. – Модерна системска парадиг-

ма на тлу антропогеографије ставља акценат на синтезу каузалних веза из-

међу процеса у живој и неживој природи и у људском друштву, у њиховом

географском изразу и историјском континуитету. Природни елементи и

системи (геосистеми), у једном сасвим својеврсном облику организације,

чине незамењиву и неопходну основицу човековог живљења и деловања. У опсегу геосфере издваја се условно посебна категорија - антро-

посфера, као систем уграђен у природну средину, са којом чини дијалетич-

ки интегритет и образује целовити динамички стохастички систем природ-

но-историјског карактера који називамо ”антропогеосистем”. Антропос-

фера је супстанционална основа антропогеографских структура и процеса.

У антропосфери издвајају се подсистеми, прво – цивилизације, етноси, су-

бетноси, конвиксије, и друго – специјализоване антропогеосфере, одређене

распрострањењем, условима настанка и развитка различитих типова, кла-

са, врста, подврста антропогеографских феномена (социосфера, техносфе-ра, ноосфера). Структуре су територијалне целине, а сфере су простори.

Антропогеосистеми су организоване људске групе, које имају своју тери-

торију, свој предео који их храни. У појму ”антропогеосистем”, реч ”гео” наглашава везу издвојених елемената с геосфером, за разлику од појма

”антрополошки” који се примењује за појаве знатно мањег размера.

Антропогеосистем је систем вишег реда у односу на демографски систем. ”У оквиру антропогеографског система издваја се становништво

као посебан, аутономни, биолошко-социјални, односно природно-дру-

штвени, у крајњој инстанци природно-историјски, антропогени и географ-

ски систем, који обједињује у јединствену целину људске индивидуе са

свим атрибутима који резултирају из њиховог биолошког и друштвеног

бића” (Радовановић М., 1988). Издвајајући демографски подсистем дру-штва као целовити објекат који има релативно стабилну ”унутрашњу сре-

дину”, исти аутор закључује да ”развој становништва, у чијој је сржи де-

мографски феномен, представља резултат биолошког, друштвено-историј-ског и географског процеса”.

Појму антропогеосистема сродан је појам биогеоценозе. Аналогија

између биогеоценозе и антропогеосистема није и не може бити потпуна


____________

12

(ту методолошку грешку направио је Ф. Рацел). Они су суштински разли-

чити пре свега на објективном плану: иза једног и другог стоје две разли-чите форме кретања материје – биолошка и социјална, које су принципи-

јелно несводиве једна на другу. Али постоји овде и веома важна разлика са

чисто методолошког аспекта: биогеоценоза представља систем, којег сачи-њава мноштво врста, док је антропогеосистем логички и функционално за-

висан од једне врсте – човека, који и задаје систем. Питање је овде, нарав-

но, не у броју врста, него у типу система. У првом случају свака од компо-

нената система је равноправна и зато систем нема центра у виду неког бло-

ка - центар је скуп веза. У антропогеосистему јасно се издваја централна

компонента – људски колективитет; на њему се сустичу све везе система.

За антропогеосистеме карактеристични су друштвена организација и пона-

шање у вези са људском употребом ресурса. У фокусу пажње су друштве-

ни системи, а сви остали аспекти посматрају се као ”средина”.

Везе система и културне средине. – Културногеографски систем је полиструктурни систем. На пример, у етнодемографском систему могу се

издвојити етничке, демографске, геополитичке, економске и друге струк-

туре. Према томе, системотворне везе су у принципу нелинеарне; за њего-

во представљање нису погодни симболи и схеме односа родова и видова

као у биологији. Ту на сцену ступа језик елемената и веза и схема функци-

оналних односа. Зато системност овде није дата од почетка, као очигледан

факт саме реалности. Три основна елемента овог система су језик, станов-

ништво (посматрано са демографске тачке) и територија. Они сачињавају

начелне параметре структуре (или предструктуре). После њих иду култура (”нематеријална”, која обједињује духовно наслеђе групе: историја, рели-

гија, фолклор, литература), социјална структура (класе, понекад и расе) и

привреда, политичке институције, мрежа градова који образују завршни део структуре (постструктуре).

Да би проучили једну групу треба да проникнемо у оригиналност сва-

ког елемента њене културе – материјалног, духовног, карактерног. У томе се састоји непролазна вредност Цвијићевог антропогеографског дела (Цви-

јић Ј., 1966; Грчић М., 2004). Међутим, ту се јавља проблем односа култур-

ног и етничког. На пример, Немачка је у току стварања своје нације имала

нејасне представе о културним и етничким границама. У XVIII и XIX веку

националисти су користили идеју да пангерманска култура (Kultur) или

дух (Geist) у смислу језика, фолклора, обичаја и слично, има много зајед-ничког с германским народом (Volk), и да та култура или дух превазилазе

политичке границе. Та претпоставка, повезана с есенцијализмом у погледу

културе, налази израз у етнографији, која рутински допушта ”један народ, једна култура, једно друштво”. Антрополози су данас више склони да раз-

матрају културу не као нешто само по себи, него као истраживачко сред-

ство за откривање смисла у социјалном животу. У том погледу етнолози

Mirko Grčić

____________

13

разматрају норме, вредности, убеђења, онтологије, погледе на свет, идео-

логије и категорије, које у суштини могу бити оспораване, а не свеобухват-не тврдње о некој ”култури” (Monaghan J., Just P., 2000).

4. Адаптивна својства демографског система

Усклађивање морфофизиолошких особина људи и менталитета етноса

са средином, формирање биолошких и етничких типова, а такође и утицај

етноса на околну средину, резултат је еволуције и изражава се појмом

адаптација. Треба разликовати еколошку и културну адаптацију. Култур-

на адаптација тече покољењима; не унуци него праунуци првих имиграна-

та у новој земљи усвајају скуп традиција, неопходних за опстанак. Тада се

домовина претвара у отаџбину. Памћење порекла прожима векове. Еколо-

шка адаптација иде брже. Она олакшава људским групама сеобе и осваја-

ње нових еколошких ниша (ниша – еколошки једнородан део територије или средине).

Ј. Цвијић је у делу ”Балканско полуострво” (1918) проучавао начине

прилагођавања народа географској средини кроз материјалну и духовну

културу. Цвијић се дистанцирао од географског детерминизма Ф. Рацела и

Ж. Брина, истичући да су они више обраћали пажњу на врсте и начин за-

поседања територије него на људе (Грчић М., 2000). Прилагођавање људи

средини условљава стварање специфичних социјалних група чије се дело-

вање испољава у физиономији културног предела, миграцијама. У погла-

вљу ”Последице миграција” говори о прилагођавању новој географској средини, социјалном прилагођавању, етнобиолошким процесима, општим

етничким и социјалним последицама сеоба (Цвијић Ј., 1966).

Један од оснивача познате чикашке школе хумане екологије Х. Бароуз, такође је наглашавао повезаност између људских заједница и њихове око-

лине, истичући оне аспекте, који се тичу људског коришћења ресурса сре-

дине, а повезани су са друштвеним потребама и конкуренцијом. Услед ди-намике етноекосистема, дешавају се поремећаји (стресови) у систему ет-

нос – средина, услед чега се развија адаптација етноса пределу којег насе-

љава, који га храни. У концепту хумане екологије Х. Бароуза наглашена је

људска адаптација на утицаје околине, више него обрнута ситуација, у ко-

јој је околина одређујући фактор у људском запоседању предела (Barrows

H. H., 1923). Средина је посматрана имплицитно као скуп инпута у систем људске заједнице, који одређују ресурсе и постављају ограничења. Адап-

тација се разматра кроз процесе концентрације, сегрегације, дифузије, ми-

грација, еколошке инерције и друге. Еколошку концепцију Бароуза у по-четку нису прихватили географи (због имплицитног географског детерми-

низма) већ социолозик који су је користили као средство анализе макро

обележја друштвене организације, са нагласком на просторне односе у


____________

14

друштву. Нагласак се постепено померио са структурних на функционална

обележја (Morgan K. R., 1980). У вези с тим развила се гешталт концепција

у психологији и функционалистички приступ у социологији и антрополо-

гији. Радови социолога са Чикашког универзитета након Другог светског

рата, пробудили су интересовање за примену еколошког концепта у урба-ној и социјалној географији (Scnore L. F., 1961) и културној екологији. К.

Батзер (Butzer K. W., 1980), разматра социјалне услове као динамичне а со-

цијалну организацију као примарни и адаптивни систем. Батзер илуструје

културно еколошки приступ тако што наводи енвајронментални стрес у

древном Египту, као један од фактора који су узроковали процес пропадања.

Свеукупност еволуционог процеса социокултурних система, према

Н. Моисееву, одвија се путем два типа механизама – адаптационог и би-

фуркационог (Моисеев Н., 1990). При адаптационом типу еволуција од-

носа између средине и социокултурних система се карактерише релатив-

ном стабилношћу. То омогућује да се разраде одређене научне прогнозе, зато што трајекторија која прати развитак демографског система, може ре-

лативно коректно да се пројектује у будућности, уколико нема спољашњих

поремећаја. Према томе, примена научних резултата и прогнозирање демо-

графских процеса и појава обавезно треба да има у виду тип еволуције,

кроз који ће да прође. Сама адаптација не настаје просто услед појаве но-

вих елемената и нових својстава старих елемената, него услед ”вишка та-

квих елемената-својстава”. Сличан вишак могућ је само у процесу аморти-

зовања иновација, различитим варијантама њихове дифузије унутар систе-

ма и у спољашњој средини. Амортизовање иновација је важан елемент еволуције. Етноси и градови настају услед такве амортизације и у оквири-

ма фрактализације простора формирају своју унутрашњу структуру.

При другом типу – бифуркационом, демографски систем је нелине-аран - прелази различите нивое прагова, што је повезано с разарањем (ка-

тастрофом) његове претходне структуре и организације. У бифуркационом

типу система прогнозирање трајекторије еволуционог процеса је непред-видиво. Због тога при одређеном типу еволуције демографског система

прогнозирање његове будућности је детерминисано, а при другом типу то

је стохастичан процес. У том смислу научне прогнозе за један тип демо-

графских система су коректне, а за други оне су просто саме себи сврха.

Стохастички карактер еволуције је условљен случајним утицајима споља-

шње средине. Анализа еволуционог процеса демографских система даје основу за следеће изводе:

Бифуркациони тип еволуције, који је карактеристичан за један део

демографских система, ставља под сумњу значај и детерминисани карак-тер тријаде прошлост-садашњост-будућност. То изискује од истраживача

да претходно класификује изучаване системе у географском простору са

гледишта њиховог типа развитка. Прелазак на бифуркациони ниво претпо-

Mirko Grčić

____________

15

ставља формирање квалитативно различите структуре и организованости и

сасвим нова (емерџентна) својства и функције демографског система, који показују, да је он заборавио своју прошлост на путу за своју будућност.

Следствено томе, логично је да се каже, да је демографски простор струк-

туиран и организован од демографских система, који се налазе на различи-тим нивоима организованости. То је узрок за генерисање различитог ин-

тензитета ентропије, и у складу с тим, различитог степена неопредељено-

сти демографских система у геопростору.

На бифуркационом нивоу трајекторија демографског процеса (као

процеса генезе и еволуције демографског система) је неодређена и непо-

вратна. Бифуркациони тип еволуције потврђује, да развој биосфере и соци-

ума није постојан процес. Постоје стања, која показују квалитативно раз-

личите прелазе и условљавају непрекидно растућу разноврсност међусоб-

них односа и форми између природе и друштва. Постоје и значајне разли-

ке. Док у природи ритмика, динамичност и цикличност процеса и појава се врши при једном релативно постојаном режиму расхода енергије, мате-

рије и информација, у друштву тај режим развоја је много променљивији и

с једном трајном тенденцијом експоненцијалног увећавања његовог ”рас-

ходованог” дела. Узроци томе су могућности за адаптирање човека и дру-

штва према средини која се мења. Истовремено усложњавање еволуције

друштва предодређује експоненцијални темпо урушавања природе услед

делатности човека. При томе оштро расте ентропија у природно-социјал-

ним системима, која генерише нове форме међудејства између природе и

друштва. Да би се одржала релативна стабилност тог међудејства, социум ”тражи” средства и начине за удаљавање од бифуркационих нивоа у свом

развоју. Тако се постиже већа стабилност демографског система, али по

цену значајног расхода природних и финансијских ресурса. Са те тачке гледишта разрада еволуционо-еколошке парадигме има огроман научни и

примењени значај. У целини, стабилност сложених система одређује се

равнотежом између интегративних веза и флуктуацијама које које га изба-цују из одрживог стања. У случају изласка изван граница одрживог стања

систем се налази у тачки бифуркације. Баш овде настаје процедура избора

”пута” еволуције услед чак малих флуктуација (Пригожин И., 1989).

Прелаз система у ново стање и промена трајекторије развитка је

”догађај”. У тачки бифуркације влада ”његово величанство случај”, који

усмерава то, што је остало од система на нови пут развоја. Када из беско-начног броја могућих праваца развоја буде изабрана једна варијанта, поново

ступа на снагу детерминизам. Баш у тачки бифуркације, када систем при-

хвата једну од многих иновација, настаје ”механизам” новог еволуционог (иновационог) циклуса. Другим речима, поредак, стабилност и равнотежа

– само је тренутак случајне подударности трајекторија различито усмере-

них процеса, а неодрживост и неравнотежа је њихово нормално стање.


____________

16

Тачка бифуркације постаје и тренутак смрти (катастрофе) система

(старог квалитета). У одређеном смислу вероватноћа смрти је једнака или већа од вероватноће рађања, и систем може прећи како у хаотично стање,

тако и на нови, виши ниво диференцијације и уређености, који су И. При-

гожин и И. Стенџерс назвали дисипативном структуром (Пригожин И, Стенгерс И., 1986). За њу важи опште правило, да већи енергетски капаци-

тет имају системи вишег поретка, што је парадокс. Од енергије, коју си-

стем стално дисипатира (расејава), самим тим увећавајући општу ентропи-

ју, све више расте његова организованост – и хаотичност окружујуће сре-

дине, (Бабурин В. Л., 2007). То потврђује тезу Шпенглера (Шпенглер О.,

1918–1922) о ”сумраку Запада”, Л. Гумиљова (Гумилев Л. Н., 1990) о ”оп-

скурацији” као последњој фази етногенезе и К. Батзера (Butzer K. W.,

1980) о ”еколошком стресу” цивилизација. Универзалних показатеља сте-

пена адаптације система нема. Можда би посредно то могли бити демо-

графски показатељи природног прираштаја и миграционог салда или еко-номски показатељи продуктивности рада, или обима примењеног знања у

виду технологије, или потрошње ресурса у њиховој просторној и времен-

ској варијабилности, или показатељи размене.

5. Еволутивна својства и цикличност развитка система

Еволутивна својства демографског система можемо посредно разумети

на бази процеса настајања, развоја и нестајања демографских система. Тај

процес је синхронизован са процесом етногенезе и њених фаза. Наиме,

сваки етнос (род, племе, народ, нација, цивилизација, који се сједињују у

глобални систем - човечанство) као системска целина има темпорално тра-

јање – почетак и крај. Прошлост је један фундамент, који садржи покре-тачку снагу, која мења садашњост и у одређеном степену будућност етно-

демографских система. Али изумирање (депопулација) је крајње редак

случај. Обично настаје рекомбинација елемената, као при мешању шпила

карата. Управо скупови веза чине системску целовитост, у коју улазе еле-

менти – људи, породице, родови, који стално међусобно утичу једни на

друге. ”Растом броја елемената (разноврсности и сложености) или наруша-

вањем веза, уређености система, расте ентропија” (Айламазян А. К., 1989).

Поставља се питање, каква сила гради и разграђује етнос? Или кон-

кретније, шта је покретачка сила процеса етногенезе? У том погледу инте-

ресантна је, мада недоказана, хипотеза Л. Гумиљова о ”фактору икс”. Да би објаснио ”фактор икс”, Гумиљов полази од индивидуалне психологије

која се претвара у системе виших нивоа – социјалну и етничку психологи-

ју. За схватање ”фактора икс” значајне су мотивације поступака појединих људи, јер од њих настају етнички стереотипи понашања. Мотивације про-

истичу из потреба, при чему се разликују ”потребе нужде” (самоодржања

Mirko Grčić

____________

17

индивидуе) и ”потребе развоја” (интелектуалног и организационог, по До-

стојевском ”потребе сазнања”). Наиме, тајна људског живота није само у томе да живи, него и у томе да зна зашто живи. Због тога је човеку потре-

бан општи идеал и оно што Л. Гумиљов назива ”етничком доминантом”.

Али ова доминанта не настаје сама по себи, него се појављује и мења за-једно с фазама етногенезе, тј. јавља се као функција траженог „фактора

икс“. Тај фактор је, по Гумиљову, спољашњи утицај или импулс који спаја

у један систем три линије етногенезе.

1) Етнолошка линија, узима у обзир поделу људи на ”егоисте” и ”анти-

егоисте”. Искра стварања сваког етноса је увек повезана с неким поједин-

цима који имају необориву унутрашњу тежњу за променом окружења,

друштвеног или природног, често илузорну или погубну за самог субјекта.

Таква тежња је одступање од норми понашања врсте, зато што је супротна

инстинкту самоодржања. Баш таква особина лежи у основи антиегоистич-

ке етике, где интереси колектива, преовлађују над жеђу за животом и бри-гом о сопственом потомству. Особе које имају такве особине, при повољ-

ним условима извршавају поступке, који сумарно ломе инерцију традиција

и иницирају нове етносе. Те особине настају генетским мутацијама, а њи-

хов ефекат је страст или „пасионарност“ (од лат. Passio, ionis, f.). Пасиона-

ри су ”мутанти” који су спремни на самопожртвовање за опште циљеве.

Таквог мутанта је бескорисно призивати разуму. Он иде на крст, у ватру,

на вешала, на стрељање, у име неког општег циља. Пасионари постају по-

кретачка снага етноса. По Гумиљову, пасионарни набој је чисто физичке

природе - потиче од експлозија биохемијске енергије живе материје на од-ређеним путањама на Земљи, у време појачане активности Сунца. Пасио-

нарни импулс је тај ”фактор икс”, који иницира процес етногенезе (Гуми-

лев Л. Н., 1993). 2) Историјска линија, описује закономерне фазе настанка, развоја и

пропадања етноса. Тај процес етничке ентропије назива се етногенеза. Ен-

тропија која се не смањује води етнос ка распаду. Ни један од познатих ет-носа не постоји вечно. Они настају у неком моменту историје, живе ако

нема спољашњих сметњи 1 200 до 1 500 година. Затим се или распадају,

при чему људи, који их сачињавају, улазе у друге, млађе етносе, или се

претварају у реликте, односно лишавају се самосталног развитка и способ-

ности за саморегулацију и одрживост развоја. По Л. Гумиљову, тај процес

је карактеристичан за све системе који настају услед енергетске експлозије (мутације) система, и схема смене његових фаза је једнообразна: 1) порив

или негентропијски импулс ствара фазу етничког успона; 2) вишак енерги-

је, или акматичка фаза, ствара ”прегревање” унутар система; 3) нагли пад пасионарне напетости који се изражава у процвату културе и филозофије,

повезан је са исијавањем слободне енергије из система; 4) фаза прелома

(транзиције) - охлађени систем креће се по инерцији, што се сматра про-


____________

18

цватом цивилизације, 5) при даљој потрошњи енергије развој се гаси, на-

стаје фаза опскурације; 6) после губитка слободне енергије етнос улази у стање хомеостазе – нестабилне равнотеже с природном средином (Гуми-

лев Л. Н., 1990).

3) Географска линија, описује однос етноса према пределу. Тај однос такође се мења, зависно од смене револуционих и еволуционих фаза у ци-

клусу етногенезе. По Гумиљову, притисак на пределе сопствене земље по-

јачава се синхронизовано са фазама етногенезе. Деградација предела је-

дан је од знакова деградирања система. Последња фаза етногенезе - опску-

рација је деструктивна. Чланови етноса, неспособни по закону неповратне

еволуције да се врате у контакт с биосфером, прелазе на пљачкање приро-

де, али оно их не спасава. Наступа неизбежни демографски пад, после ко-

јег остају периферни субетноси, минимално повезани с главном линијом

етногенезе. Они или животаре као реликти, или стварају нове етносе с дру-

гим доминантама понашања. За то време природни предели се обнављају, али не у претходним формама (Гумилев Л. Н., 1993). На крају етнос, као

Антеј, губи везу с тлом, т.ј. са животом, и наступа неизбежно пропадање

(Гумилев Л. Н., 1990).

Међутим, етнос је ментални систем а не инстинктивни. ”Фактор икс”

за друштвене системе је у људској свести, идеји или информацији. Заиста,

сви етноси, нације и религије имају своје хероје и личности из далеке про-

шлости. Али, историчари који траже претке изучаваног етноса, заборавља-

ју да су етноси отворени системи за разне утицаје из других етноса, да се

мешају са суседима, мењају културу и језик, и коначно, да нема монолит-них етноса, сличних раси, пореклом од једног претка, већ су то скупови

древних етничких супстрата. Таква патолошка склоност ка партеногенези

(грч. parthenogenesis) проширила се јако у XIX – XX веку међу полуобра-зованим људима и изродила шовинизам као карикатуру патриотизма. Ва-

жно је нагласити, да развој етно-демографског система садржи еволуционе

(у ужем смислу) и револуционе фазе. У револуционим фазама већу улогу играју појединци а у еволуционим – културне иновације и традиције.

Теорија дисипативних структура показала се способном да објасни

многе еволуционе процесе, који се одвијају у биолошким, еколошким и

чак социо-културним системима. Системска парадигма омогућује нови по-

глед на свет и његове подсистеме са гледишта њихове генезе и развитка,

без призивања неких мистичних сила као што су „виталистичка сила“ или још раније ”ентелехија”, или геобиохемијска енергија живе материје биос-

фере, коју је открио В. И. Вернадскиј, а Л. Гумиљов довео у везу са етноге-

незом (Гумилев Л. Н., 1993). Са системолошког аспекта унутрашњи извор промена организације си-

стема је дијалектика јединства и борбе супротности, као што су негентро-

пија и ентропија, креативност и акцепторност иновација, одрживост и нео-

Mirko Grčić

____________

19

држивост развоја, организованост и хаос, случајност и закономерност и т.

д. Дијалектички принцип прелаза квантитета у квалитет запажа се при на-станку етноса (негентропији); у ланчаној етничкој историји (ентропији) он

само мења предзнак. У узлазној фази развоја систем се усложњава, ствара-

јући додатне подсистеме - групе на идеолошкој, религијској, економској основи. Од одређеног момента процес иде у супротном правцу - број под-

система и енергетска равнотежа система се смањују, систем се упрошћава

и постаје реликт. Мозаичност етноса објашњава се кроз закон јединства и

борбе супротности, а неизбежна смена једних етноса другим – кроз закон

негације негације.

Смена револуционих и еволуционих фаза развитка одговара смени до-

минације случајних (стохастичких) и детерминистичких процеса. При то-

ме и нагли раст ентропије система (на пример у случају депопулације), ко-

ји води губитку одрживости, и нагло смањење ентропије (у случају супра-

популације), које смањује способност за адаптацију, при постојању одгова-рајућих спољашњих утицаја, воде ка распаду система. Као последица те

логичке схеме појављује се велика вероватноћа да ће се демографски си-

стем територијално поларизовати на ”центар” и ”периферију”, при чему ће

се несклад у темпу развоја ”центра” и ”периферије” компензирати мигра-

цијама ка центру.

Сложене комбинације међудејствујућих циклуса формирају глобалну

таласну структуру света који нас окружује, чије закономерности је веома

тешко ухватити. Посебни циклуси су саставни елементи општесистемске

целовите еволуције и односе се један према другом као спољашња среди-на, која коригује генетску условљеност развитка. Сваки циклус као да има

два лица – и као генетички детерминисан тренд, и као стохастички утицај

спољашње средине. Осим тога, истовремено коегзистирају циклуси разли-читих врста (млади, зрели, стари, реликтни), размера (микро, мезо и ма-

кро), ритмике – кратки, средњи, дуги итд. (Бабурин В. Л., 2007).

6. Ентропија система

У најширем смислу ентропија представља меру за степен структуи-

раности и организованости система. Та сложена синтеза има антиентропиј-

ска својства, која не дозвољавају расипање, губитак животне енергије. Тај

процес је основа биосфере – Земљиног омотача, у којем постоји и сам чо-век. У неживој природи мера ентропије (хаоса) стално се увећава ако нема

негентропијских процеса, који повећавају уређеност система. У живим и у

друштвеним системима постоје механизми борбе с ентропијом. У живој материји ентропија почиње да расте тек после њене смрти. Али жива и не-

жива материја повезане су међусобно ”биогеном миграцијом атома”, или

”биохемијском енергијом живе материје биосфере”. Та енергија циркули-


____________

20

ше у геобиоценозама (екосистемима), при чему је човек њихов саставни

део. Таква циркулација енергије између биљака, животиња (укључујући и човека) врши претварање, конверзију. Зато специјалисти говоре о конвер-

зији биоценозе. У свакој карици тог енергетског ланца количина енергије

није безгранична. Ограничена је и количина енергије у људској карици, којом се завршава биоценоза. Зато етничка заједница не може да троши

енергије колико хоће, већ само ону количину коју има на располагању.

Али та расположива количина енергије, коју добија жива материја на Зе-

мљи, већа је него што је потребно за одржавање живота и равнотеже у би-

осфери. Сва жива материја у биосфери (укључујући и човека) је извор сло-

бодне енергије, која може да производи рад. Слободна енергија је енергија

живе материје, која се супротставља ентропији.

На вишем, социјалном нивоу развитка информације, показатељ рела-

тивне потрошње енергије постаје недовољно репрезентативна карактери-

стика нивоа достигнуте еволуције. Ствар је у томе што се расходовање енергије и у складу с тим производња ентропије повећавају независно од

квалитета информације, само с растом њене количине. У људском дру-

штву могућ је настанак структура, које не помажу еволуцију, које су штет-

не за систем. Али оне се такође плаћају утрошком енергије. Необично ви-

сокој информационој сложености социјалних система одговара њихова ви-

сока енергетска способност. Цивилизација је производ проширене репро-

дукције, која зависи од количине вишка енергије у етносоцијалном систе-

му. Напреднија цивилизација, постаје популационо већа. На пример, са

увођењем пољопривреде, социјалне промене су узроковале комбиноване ефекте у становништву, привреди и животној средини. Услед вишка енер-

гије која је створена после неолитске аграрне револуције, а такође и после

индустријске револуције, становништво је брже расло. Размена енергије, материје и информација између биосоцијалних

система и спољашње средине је узрок за њихов прелаз ”…од хомогеног

равнотежног у нехомогено стационарно стање, које је при одређеним усло-вима стабилно” (Бушев М., 1992). Та стабилна стационарна стања природ-

но-социјалних система називају се дисипативне структуре (Пригожин И.,

Стенжер И., 1989). Оне су типичне и за процесе самоорганизације. Од свих

могућих стања у развоју система се реализује оно, при којем су губици

енергије најмањи. При тој малој амплитуди ентропијских процеса самоор-

ганизација се такође карактерише одабирањем информација и модела раз-воја. У томе је садржан главни узрок за растући биодиверзитет и геодивер-

зитет света који нас окружује. Биодиверзитет и геодиверзитет су супротни

ентропији. У појединим случајевима енергетски потенцијал може бити суви-

шан, услед чега долази до дисипације енергије (лат. dissipo – расејавање).

Вишак слободне енергије у биосфери управо је онај разлог, који нагони

Mirko Grčić

____________

21

неке популације као што су скакавци и скандинавски леминзи (леминг –

врста ровчице), да се повремено устреме у сусрет своје смрти, а људе који чине етносе, да воде крваве ратове, дижу револуције, чине геноцид итд. Да

у систем није доспевало толико енергије, ништа од тога се неби дешавало.

По Л. Гумиљову, процес етногенезе је такође процес дисипације животне енергије. Византија и словенство су настали истовремено: прва као хри-

шћанска општина, а друга – као епизода Велике сеобе народа. По овом

аутору, почетак етногенезе је праћен експлозијом пасионарности као диси-

пације енергије живе материје. У том процесу нема ништа необично – сва-

ка етногенеза је текла на такав начин и у истим параметрима (Гумилев Л.

Н., 1990).

Вишак енергије у антропосфери ствара се на другачијем принципу,

у односу на биосферу. Ако енергије има довољно, онда ће услед рада, који

врше њени носиоци, настати промене односа унутар људских заједница и

измене околне средине, укључујући и негативне појаве као што су разара-ње предела, тла, културе.

Ентропијски процеси карактеришу сложене односе између одржа-

ња и обновљивости и губитка и необновљивости енергије у системима. Да-

кле при развоју етноса као система основно значење има ефекат (резултат)

од корисно искоришћене и неповратно изгубљене енергије, који има рела-

тивно константну величину. То је суштина ентропије, која је неотуђиво

својство система у току његове еволуције.

Раст ентропије карактерише природну еволуцију система, али то

је и основни индикатор неповратних промена у њему, и у односу са среди-ном. У том случају треба имати у виду један важан постулат из теорије И.

Пригожина: ”раст ентропије није симбол губитака, него се показује пове-

зан са одређеним типом природних процеса у систему. То су процеси, који воде систем неизбежно у равнотежно стање, где је ентропија максимална и

где више не може да буде процеса, који производе ентропију” (Пригожин

И., 1989). Из овог уопштавања следе два закључка: први – да су еволуција и

организација система међусобно повезани и потчињени једном општем

”програму”, једном општем коду; и други – да је поновљивост у развоју

система ”могућа” само при одређеним условима с обзиром на енергију,

структуру и средину с неопходним параметрима, који осигуравају развој.

За одржавање уређеног стања, сваки систем је принуђен да стално или пе-риодично троши енергију. Одржавање материје у организованом стању

плаћа се ”енергетском валутом” (Пригожин И., 1989). Зато је количина

слободне енергије, коју систем може да користи за своје циљеве, важан по-казатељ нивоа организације. Међу неопходним ставкама утрошка енергије

су губици на одржање информације, њено усвајање, распрострањење у

простору и стварање нове информације, у коју стара улази као саставни


____________

22

део, добијајући на тај начин додатну шансу да се одржи. Ипак енергетски

потенцијал система је ограничен могућностима доспевања енергије споља. Ентропија је основа неодрживог стања система, разграђивања

или генерисања неуређености, беспоретка, хаоса у процесу њиховог раз-

витка. Неки аутори сматрају, да је неравнотежно стање система дуготрај-није у времену, типичније него равнотежно стање, које је стабилно и одр-

живо (Пригожин И., 1989; Моисеев Н. Н., 1990). Прелаз из одрживог у

неодрживо стање демографских система и обратно карактерише се још

једним објективним процесом – непрекидним нарастањем и усложњава-

њем форми структуираности и организованости. Системска парадигма по-

ставила је задатак, да се открију унутрашњи закони развитка система. То је

био узрок да се системи поделе на два типа – линеарни (еволутивни) и не-

линеарни (функционални), који се принципијелно разликују по свом пона-

шању и еволуцији. Док линеарни модели могу да разоткривају динамику и

правац (трајекторију) система, то нелинеарни модели описују поједине фа-зе одрживости и неодрживости и објашњавају типове структура у систему.

На тај начин ”кооперирање” линеарности и нелинеарности даје целовитије

објашњење реалних процеса у систему и доказује јединство одрживог и

неодрживог, равнотежног и неравнотежног, структуираног и неструктуи-

раног понашања система. Схема процеса функционисања демографског

система је комбинација линеарности и нелинеарности.

7. Самоорганизација и саморегулација система Не улазећи у детаље, дефинисаћемо саморегулацију и самоорганизаци-

ју као способност система да мења или одржава своје стање не у сагласно-

сти са изменама средине, него ”упркос” њој, по својим сопственим прави-лима. Оба ова својства служе циљу прилагођавања система околној ситуа-

цији. При томе саморегулација омогућује да се то постигне очувањем

структуре система, а самоорганизација у процесу њене измене. Очување истог нивоа репродукције становништва у различитим историјским усло-

вима је пример саморегулације. Самоорганизација се испољава током ево-

луције у стварању нових структурних конфигурација, које имају нове ква-

литете и које су боље прилагођене средини. У оквиру информационом

приступа самоорганизација може бити дефинисана као процес настајања

нове, раније непостојеће информације, а самоорганизација се своди у осно-ви на очување постојеће информације у условима шума. Информација под-

разумева постојање неједнородности у просторно-временском распореду

материје и енергије. Раст количине информације може настати у току орга-низације (под утицајем спољашњих сила) и самоорганизације. У тим слу-

чајевима раст информације је праћен квалитативним преображајем одгова-

рајућих система. Увећавање информације које настаје у току измена само

Mirko Grčić

____________

23

квантитативних карактеристика система, изазивају процеси саморегулаци-

је и самоорганизације. Регулација може бити усмерена такође ка очувању постојеће информације, а у појединим случајевима и на њено смањивање

или ентропију.

Кључни појам, који дефинише суштину појма организације је упра-вљање. Тамо где нема управљања, нема ни организације. Други кључни

појам је циљ – свако управљање има своје циљеве и средства за њихову

реализацију. Управљање подразумева, по правилу свесно, сврсисходно де-

ловање субјеката у односу према спољашњем за њега објекту. У ширем

смислу речи управљање се може сматрати као узрок сваког принудног раз-

витка. У том случају оно обједињује организацију и регулацију. Принудни

развитак се супротставља саморазвитку, који обједињује самоорганизацију

и саморегулацију. Ту се поставља питање, има ли демографски систем

својства самоорганизације?

У традиционалном демографском приступу становништво је трети-рано као популација т.ј. ”као квантитативна страна скупова људи” (Hawley

A. H., 1969). ”Условљеност, детерминисаност одређених тенденција и про-

мена схвата се обично на тај начин, да увек постоје неки конкретни спољ-

њи узроци, фактори, субфактори, једном речју – независне промењиве, под

чијим се непосредним деловањем формирају демографске тенденције... ”

(Радовановић М., 1988). Међутим, такав приступ нас не може довести до

механизама самоорганизације и функционисања система. Системски при-

ступ омогућује да се на нов начин сагледа демографски подсистем дру-

штва као целовити објект, који има релативно одрживу ”унутрашњу среди-ну”. Тај приступ омогућује, да се на нов начин осмисле узрочно-последич-

не зависности у демографској сфери и повеже узрочна условљеност демо-

графских процеса с представом о демографском систему као сврсисходном и самоорганизујућем систему.

Третман становништва као подсистема људског друштва, могућ је

тек онда када се из целокупног скупа односа који непосредно условљавају самообнављање људских популација, излуче демографски, т.ј. социјални

односи, који и задобијају значење ”системотворног фактора” (Вишневский

А. Г., 1985, 1986). Шта је ”системотворни фактор” који је одговоран за ге-

незу и самоорганизацију демографског система? Шта подразумевамо под

системском организацијом демографских процеса? Ти процеси, „у којима

се реализује једна од најважнијих функција друштва – обнављање људских покољења, стварају мноштво сложених и одрживих веза и односа међу љу-

дима, одговарајућих институционалних и организационих форми, релатив-

но аутономних у односу према вршењу свих других друштвених функци-ја” (Вишневский А. Г., 1986).

Одмах настаје проблем агреговања таквог система. Фундаментал-

ни начини, на које људска бића образују групе су социјалне везе – најпре


____________

24

крвне и брачне, а после и веће социјалне заједнице као племе, народ и на-

ција. Потом су важне културне везе - економија, религија и идентитет. Организација демографских система укључује структуру, таксоно-

мију (хијерархију), динамику и просторну конфигурацију елемената. У су-

штини очување и пренос својстава и функција система на следећи ниво је детерминисан стабилним стањима структуре и организације и утицајима

спољашње средине. Веома важан је и проблем расхода енергије, материје

и информације система у току његове еволуције.

Самоорганизација система је својство саморазвитка, повезано с

преображајем структуре и организације система на два нивоа – унутра-

шњем и спољашњем, у релацији са средином. Опште закономерности тог

сложеног процеса изучава синергетика или наука о самоорганизацији. Де-

мографски систем, било да је то етнос или град, има способност за самоор-

ганизацију, тј. за одржање елемената своје унутрашње структуре и начина

њиховог уређивања у условима релативно стабилне спољне средине и за адаптивне промене, ако се средина суштински мења. Термин ”самооргани-

зација” указује на објективни карактер процеса који се одвијају у демо-

графском систему, а такође и на то, да није реч о простим реакцијама на

спољашње утицаје, него о неутрализацији или предупређењу тих утицаја

помоћу механизама повратне спреге унутар система. Пошто је демограф-

ски систем биосоцијални систем, у њему постоје биолошки и социјални

(боље речено - социокултурни) механизми самоорганизације.

Синергетика је увела категорију атрактора, то јест привлачног

стања којем тежи систем. У тачки бифуркације почиње одређени правац развоја система, креће се ка атрактору и ту се завршава у ближој или даљој

будућности. Према непознатој тачки привлачења тежи наш Сунчев систем,

ка својим тачкама се крећу Земља, биосфера, цивилизација. Они пролазе на свом путу тачке бифуркације као воз на скретницама, и стварају мно-

штво посебних атрактора. Саморегулација при томе врши функцију кон-

тролора, одговорног за одржање квалитативне опредељености насталих система, за њихову стабилност и стабилност трајекторија развоја. Из јед-

нородности, из хаоса израста мозаик дисипативних структура, који геогра-

фи разматрају као мозаик ”различитих места” (Арманд А. Д., 1988). ”Речне

долине у природним пределима (ландшафтима), велики градови у социјал-

ним системима – у суштини су атрактори”. Можемо претпоставити, да ”јак

атрактор” у демографско-насељским системима одговара повољном еко-номско-географском положају, а ”слаб атрактор” – неповољном (Бабурин

В. Л., 2007). Баш то њихово гравитационо својство ствара предности како

за привлачење иновација, тако и становништва. Ј. Цвијић је још у првој по-ловини XX века запазио да се становништво ”увек груписало око извесних

тачака и површина атракције, образујући најпре мало језгро, и око њега су

се други људски слојеви нагомилавали, слично кристализацији материје у

Mirko Grčić

____________

25

неорганском свету. Једном скупљени, људи радом и интелигенцијом уса-

вршавају и повећавају природне изворе богатства, и тиме подижу вредност географског положаја неког места и краја; то привлачи друге који се желе

користити и природним изворима тога географског положаја и његовом

већом вредношћу, оном што је произашла из људског рада. Тако људске агломерације расту и напредују” (Цвијић Ј., 1966). Као што видимо, баш

економскогеографски положај је атрактор за процесе концентрације ста-

новништва и формирање градова. У етнодемографским системима атрак-

тори су културне структуре, које утичу на тип репродукције. У становни-

штву су распрострањени такозвани ”необични атрактори”, чија суштина је

у томе, да се многи процеси при малим почетним разликама у дугом пери-

оду времена удаљавају један од другог, повећавајући геодиверзитет насе-

љености. Тако насеља која су настала приближно са истим параметрима,

кроз векове доспевају до различитих нивоа хијерархије насељских система.

У процесу развоја првобитни монофункционални облик система се преображава у полифункционални, који води ка повећавању његове ста-

билности. У том смислу градови су полифункционални системи. У само-

организационом систему под утицајем спољашњих и унутрашњих инова-

ција појављују се како нови елементи, тако и нова својства постојећих еле-

мената. Ови елементи и својства кроз механизме одабирања и повратне

спреге обезбеђују прилагођавање система променама спољашњих услова.

При томе систем може бити:

1. Релативно отворен за спољашње иновације, што убрзава адап-

тивне процесе. Такви системи, у суштини су акцептори. Сви природно-со-цијални системи су отворени – одржавају непрекидну размену са среди-

ном, у којој се развијају. При тој ситуацији избор типа еволуције – адапта-

циони или бифуркациони, врши се као по неком претходном ”програму”. 2. Релативно затворен за спољашње иновације, што објективно

успорава адаптацију али повећава отпорност на спољашње ризике и одр-

живост система. Креативне функције омогућује систему да кроз механизме дифузије иновација трансформише околну средину (околне системе) пре-

ма својим потребама, по цену распада те околне средине. И овде ступа на

снагу дејство ”игре размера”. Баш огроман размер САД омогућује им, да

остајући суперотворене, задржавају сва преимућства релативно затвореног

система. Сликовито говорећи, то је огромни ”котао за претапање”, у којем

се све интегрише у јединствену полифункционалну структуру. Сличну ло-гику можемо применити и на глобалне градове (Бабурин Б. Л., 2007).

8. Циљ демографског система

Представе о самоорганизацији демографског система неодвојиве

су од представа о његовој сврсисходности. Самоорганизујући се систем


____________

26

тежи да достигне неко стање, које може бити интерпретирано као ”циљ”

или ”сврха” његовог функционисања. Ту се постављају питања: Да ли је демографски систем сврсисходан (телеолошки) систем? Ако јесте који је

његов циљ? Ко га задаје? На који начин може бити постигнут? То су пита-

ња суштине и смисла постојања демографских система односно човечан-ства уопште, и могу имати различита тумачења, од научних до идеоло-

шких и теолошких.

У литератури се сусрећу различита схватања циља демографског си-

стема, као ”самоодржање”, ”опстанак” (Вишневский А. Г., 1982), ”демо-

графска равнотежа” (Vishnevsky A. G., 1983), ”демографски оптимум”.

Има покушаја да се циљ демографског система изведе из теорије управља-

ња биолошким системима (преживљавање, самоодржање, повећавање ква-

литета функционисања) и из културне парадигме (културни избор), али у

целини циљеви и механизми самоорганизације демографских система су

сложени и слабо познати. То је један од разлога што су демографске поли-тике слабо ефикасне и углавном се своде на посредан утицај путем ограни-

чења (економских, социјалних, културолошких), било да их појачавају (ан-

тинаталистичка) или смањују (пронаталистичка политика). Утицајна је у

том погледу и религија, која на становништво гледа као на телеолошки си-

стем и прописује брачне и породичне односе, моралне норме и схватања

важна за репродуктивно понашање људи. ”Утицај религије на демографске

карактеристике и промене треба сагледавати у склопу комплексног дело-

вања свих друштвено-историјских и других фактора који условљавају раз-

витак становништва” (Радовановић С., 2001). Демографски циљ може постојати за друштво или непосредно као

коначни циљ, или посредно, као средство за решавање неких других оп-

штих циљева. У сваком случају друштво тежи да постигне одређене демо-графске показатеље, који су за њега важни. У погледу раста становништва

постоје оптимистичка гледишта, која раст разматрају као богатство, и пе-

симистичка – која тај исти демографски процес сматрају као друштвено зло. Ипак, античке представе о ”умерености” нашле су одраз у демограф-

ској ”златној средини” која се постепено крајем XIX и почетком XX века

уобличила у концепцији ”демографског оптимума”. Одмах се поставља

питање критеријума оптималности. Друштво има сложену хијерархију ци-

љева - економских, социјалних, политичких, војних, еколошких и других.

Оно што је оптимално за економију не мора да буде и за војску, екологију, ресурсе и слично. Према томе, можемо говорити само о релативном опти-

муму, док је апсолутни оптимум једначина са много непознатих. Осим то-

га оптимум може бити статичан (број) и динамичан (темпо раста становни-штва). На пример, ако се национални доходак по становнику посматра као

функција броја становника, доћи ћемо до оптималног броја становника

при којем тај показатељ достиже највећу вредност. Ако посматрамо темпо

Mirko Grčić

____________

27

раста националног дохотка по становнику као функцију темпа раста ста-

новништва, доћи ћемо до оптималног темпа раста становништва. У животињском царству поред основног циља опстанка популаци-

је, појављује се још и циљ вишег реда – одржавање хомеостазе процеса

размножавања популације, чак при значајним изменама спољашње среди-не. С тим у вези развијају се механизми репродуктивног самоограничења

путем еколошких закона, квалитативног одабирања, борбе за опстанак и

слично. Хомеостатички механизми процеса репродукције оријентисани су

на одржање сложених односа ”популација - средина”, у којима настају

сталне измене. Те промене следе једну општу линију: повећавање ефика-

сности функционисања биолошких, а затим и социјалних система. Приме-

њено на процес репродукције популације то значи, да однос функција на-

талитета и очекиваног трајања живота мора бити подчињен захтеву одржа-

ња. Те функције морају имати не само релативну одрживост у односу на

спољашње поремећаје (хомеостаза), него и апсолутну одрживост у смислу одржања живота. Као допуна одржању, појављује се и други захтев, да је

ефикасност процеса размножавања већа, уколико је однос функције ната-

литета према функцији смртности мањи. Јасно, да ни при којим условима

тај однос не може бити мањи од један. Апроксимација ка јединици, карак-

терише ефикасност процеса репродукције популације. Та карактеристика

је суштинска за животињске популације, али је важна и за човека, пошто

свако њено озбиљно побољшање знатно проширује универзалне могућно-

сти људског друштва. Због тога одржање и хомеостаза као циљеви демо-

графског система, у складу су с циљевима још вишег реда – повећањем квалитета функционисања.

Постоји веза између деловања механизама културног избора и ци-

љева демографског система. То не треба схватати као културни детерми-низам, у смислу Хегелове рационалистичке идеје о ”Апсолутном духу” ко-

ји у историјско збивање уноси дух ванљудске сврховитости (Петровић С.,

2002). Културни избор је увек усмерен на достизање циљева као што су опстанак, хомеостаза и најквалитетније функционисање система у датим

условима. Али било би погрешно мислити, да су ти циљеви задати од ра-

није, а избор да производи само средства за њихово достизање. Сврсисход-

ност је такође функција избора. У процесу самоорганизације демографски

систем сам ”бира” своје циљеве у њиховој историјској конкретности.

Представник функционалистичке теорије у културној антропологији Б. Малиновски (Малиновски Б., 1970) сматра да свака „културна средина“

ствара свој ”културни стандард живота” као услов опстанка и напредовања

заједнице, на коме се увек изнова јављају нове ”потребе”. Једном речју, у темељу културе налазе се људске потребе. За задовољавање тих потреба

служе институције које врше културне функције. Трећи важан појам оп-

станка ”културе” човека као духовног бића, јесте традиција. ”Културна


____________

28

традиција се мора преносити с покољења на покољење” уз помоћ механи-

зма ”васпитне природе”. Теоретичар културе Е. С. Макарјан каже да одре-ђени ”ланац културне традиције врши у принципу исте такве селективне

стабилизујуће и усмеравајуће функције, какве у процесима биолошке ево-

луције врши природно одабирање” (Макарян Э. С., 1983).

9. Управљање демографским системом

Режим функционисања демографског система као социобиолошког си-

стема, подчињен је двема врстама закона – биолошким и социокултурним.

Према томе, његова ”меморија”, која му омогућава да траје и задржава

своја квалитативна својства, у сфери биолошког је генетика а у сфери кул-

турног – традиције. Инстинкти се преносе генетски, а култура традицијом.

”Традиције врше у свести сличну улогу као гени у ћелији” (Russel P.,

1983). У том смислу лауреат Нобелове награде Ф. Хајек, смешта традиције

између инстиката и разума (Хайек П., 1992). У животињском царству вла-

да природно одабирање, а у људском друштву културни избор. Човек је је-

дино биће у којем су сједињени дух, душа и тело. Због тога није могуће

формулисати генезу његовог понашања, процесе и циљеве самоорганиза-

ције, полазећи од хипотезе социогенетике – да закономерности и механи-

зми генетске наследности, мутације и одабирања важе како у живим систе-

мима тако и у друштвеним. Та хипотеза је супротна погледима космизма,

који утврђује немогућност генетског наслеђивања социјалних обележја и

навика [Бабурин В. Л., 2007]. Из изложеног је јасно да се у становништву као био-социјалном и демографском систему прожимају природни и дру-

штвени поредак. У вези с с тим, формиране су две дијаметрално супротне

слике света – детерминизам (нужност) и неопредељеност (случајност). 1. Природним поретком управљају космички, физичко-хемијски и

биолошки закони. У основи разумевања природног поретка је детермини-

стички принцип. Према телеолошком гледишту једног од првих демографа Зусмилха (1707–1787), на планети Земљи постоји хармонија и природни

ред који управља демографским променама и његово порекло је божанско.

Наслов његове књиге гласи: ”Божански ред при промени броја људи, њи-

ховог рађања, смрти и репродукције” (Susmilch J., 1741). Зусмилх је вршио

демоеколошку анализу тражећи ”системски механизам” или закон хомео-

стазе. По њему, прираштај становништва ће аутоматски стати при дости-зању природних граница егзистенције. Одржив раст становништва може се

постићи помицањем природних ограничења упорним радом и знањем, а не

путем демографских мера меркантилне државе. Малтус је пошао од биоло-шког објашњења, да се број биљака, животиња и људи мења у складу са

одређеним ограничавајућим законом. По њему, природни нагон за репро-

дукцију ограничен је ресурсима. Код биљака и животиња тај закон се ис-

Mirko Grčić

____________

29

пољава кроз стерилитет, болести и рану смрт, код људи – као сиромаштво

и порок (Malthus T., 1806). То гледиште је утицало на теорију фертилитета. 2. Друштвеним поретком управљају, поред природних закона, та-

кође и друштвени закони (економски, културни и политички) универзал-

ног карактера. Међутим, постоје и закономерности локалног карактера, ко-је имају такође историјски и регионални карактер. Оне постоје у неком за-

твореном ”времепростору”, што се види из самих назива одређених типова

система према географским и историјским обележјима. Природни закони

који се тичу функционисања друштвених система су пре свега еколошки,

који се односе на утицај природне средине на егзистенцију и делатности

људи. Ти закони не могу бити измењени, али могу бити коришћени за од-

ређено усклађивање природних, техничких, биосоцијалних и биопсихич-

ких система.

Књига А. Смита: ”Истраживање о природи и узроцима богатства

народа” (1776), пример је анализе друштвеног поретка. У њој су размотре-не промене у енглеској економији као резултат поделе рада и слободе раз-

мене роба. ”Та књига је постала библијом новог индустријског капитали-

зма, и један од великих синтетичких друштвених завета, упоредивих са

'Summa Theologica' Томе Аквинског” (Бернал Џ., 1956). Она је допринела

превазилажењу детерминизма и формирању нове слике света, која се не

гради и не усмерава ”одозго”, по некој замисли, него настаје ”одоздо” са-

моорганизацијом, чија рука је ”невидљива”. Резултати такве самоорганиза-

ције нису строго детерминисани, већ само предвидиви с неким степеном

вероватноће. 3. Конструктивистичко гледиште, настало је у новије доба. Са-

стоји се у томе, да се аналитичко знање признаје и чак одобрава, али пред

њим се поставља циљ конструисања савршенијег света. Зато није чудно да се средином 19. века појавила позната Марксова једанаеста ”теза о Фојер-

баху”: ”Филозофи су само на различит начин објашњавали свет, а суштина

је у томе, да се он промени”. Конструктивистичкој логици је наизглед су-протна идеја самоорганизације, која претпоставља, да је сврсисходност

”уграђена” у сам процес развитка система.

Резултат сврсисходне делатности људи јест организовани поредак или

организација. Појам организације ужи је него појам поретка. Организова-

ни скуп има релативно сталне структуре, изграђене тако да могу вршити

унапред ”планиране функције”. Према томе, организација чини ”вештачки поредак” својствен за друштвене, друштвено-територијалне и друштвено-

техничке системе. Свака активност у људском друштву, добија организа-

цију својствену томе друштву, укључује се у систем њему својствених ин-ституција, налази своје представнике, идеологе. На тај начин, процеси са-

моорганизације у социјалним системима укључују сазнајну организацију.

Када такви процеси добију подршку утицајних социјалних институција –


____________

30

државе, цркве, политичких партија итд., они одређују правац политике и

њихова селективна улога још више расте. У том случају демографска по-литика подстиче самоорганизацију система, захваљујући којој се унутра-

шња организација система брже усклађује с његовим циљевима, него ако

би избор ишао стихијски, као у дарвинистичком свету, методом бесконач-ног броја проба и грешака.

Задатак демографске политике је да усмерава демографско пона-

шање становништва тако што повећава вероватноћу једних и смањује ве-

роватноћу других демографских догађаја, доводећи их у максимално могу-

ћи склад с циљевима друштвеног система. Да би демографска политика

била ефикасна и одржива како у смислу увећавања друштвене корисности

тако и утрошка ресурса за њену реализацију, она се мора оријентисати не

на посебни (релативни) оптимум, него на глобални оптимум, на оптимум

који одговара максимуму општег социјалног резултата. Такав оптимум

усаглашава демографски циљ са другим циљевима (економским, социјал-ним, политичким итд.), који стоје пред друштвом, и узима у обзир не само

жељени циљ него и постојећа средства тј. ресурсе (Вишневский А. Г.,

1974; 2005).

Конструктивистичка логика претпоставља да је могуће успостави-

ти ”нови демографски поредак”, што је у суштини телеолошка идеја да чо-

век може бити ”творац” новог циља система. Идеолог - конструктивиста, у

погледу избора репродуктивног понашања, ”смело изјављује десетинама и

стотинама милиона људи: ваш избор је погрешан”, не допуштајући поми-

сао да он сам може бити једностран (Вишневский А. Г., 2005). Системска логика претпоставља да демографски систем има ”уну-

трашњу средину”, која обезбеђује његову самоорганизацију и релативну

независност његовог функционисања од спољашњих услова. То значи да је могуће утицати на понашање управљивог дела система кроз његову уну-

трашњу средину, пре свега социокултурну. Социокултурни избор као је-

дан од главних механизама самоорганизације социјалних система, обухва-та начине рада, начин живота, друштвене односе људи. Демографска поли-

тика може донети дугорочни успех само ако подржава онај вид социокул-

турног избора (покретачки или стабилизујући), који је истакнут у први

план самим историјским развитком. Отуда потичу и особености новог ти-

па демографског понашања. Главна његова разлика од претходног (кон-

структивистичког) – није квантитативна, она се не састоји у томе, да се ра-није рађало много, а сада – мало, или обрнуто. ”Суштина указаног прелаза

састоји се у квалитативном преструктуирању демографског понашања. Ва-

жно је не то, колико деце у просеку рађа жена, него то, колико је број деце коју роди и време њиховог рођења у суштини резултат њене (или обоје су-

пружника) свесно донесене одлуке” (Вишневский А. Г., 2005). То је важно,

разуме се, за схватање разлика у функционисању социјалних механизама

Mirko Grčić

____________

31

који управљају демографским понашањем, а не са тачке гледишта оцене

тенденција наталитета. Демографска политика може бити ефикасна не као регулатива, него као промоција културних механизама саморегулације и

самоорганизације у циљу пожељног типа репродукције. То подразумева

кориговање културне парадигме као система вредности, образаца и норми који утичу на репродуктивно понашање.

Закључак

У развоју антропогеографских знања о становништву издваја се више

праваца – дескриптивни, експликативни, прогнозни и апликативни или

конструктивни. Системска парадигма интегрише традиционалне правце

знања и омогућује да се на нов начин сагледа становништво као демограф-ски систем. Она претпоставља постојање ланчане смене циклуса ”органи-

зације”, ”флуктуација”, ”неорганизованости”, тачака ”бифуркације” и т. д.

У еволуционој фази (у ужем смислу) развоја преовладавају детерминисани процеси, расту квантитативне измене, систем се налази у равнотежном

стању с увећавањем ентропије. У мери приближавања тачки бифуркације

систем постепено прелази у неравнотежно стање (на рачун раста ентропи-

је), постаје мање отпоран на флуктуације (иновације), оријентисане на ве-

лике (револуционе) измене услова његовог развитка, које у обичној ситуа-

цији он успева да савлада на рачун самоорганизације. Близу тачке бифур-

кације ти случајни нагли поремећаји могу изменити трајекторију развитка

система: она или деградира, што води ка распаду система, преласку у фазу

депресије, односно ишчезавања, или прелази на нови квалитативни ниво. Објашњења ентропије, самоорганизације, дисипативности и других

процеса доказала су, да демографски процес (као природно-социјални про-

цес) садржи своју еволуцију, која је и детерминисана (условљена) и стоха-стичка (вероватносна). Због тога при истраживању процеса у демограф-

ским системима (етнодемографским, насељскодемографским, социодемо-

графским), нема места за једнозначни строги детерминизам. Много је пра-вилнији у том погледу вероватносни, стохастички приступ. Услед про-

сторне и временске варијантности демографских процеса (као процеса ге-

незе и еволуције демографских система), није могућа егзактност у прогно-

зирању њиховог правца развоја, као ни апсолутна управљивост. Кроз про-

цес саморазвоја, самоорганизације и управљања, добијају своју улогу чо-

век и његов културни избор.

ЛИТЕРАТУРА

Айламазян, А. К., Стась, Е. В. (1989). Информатика и теория развития, М.

Арманд, А. Д. (1988). Самоорганизация и саморегулирование географических

систем, Москва.


____________

32

Бабурин, В. Л. (2007). Волновая динамика мировых городов. Слука Н. А. (ред.):

Глобальный город – теория и реальность, М.

Barrows, H. H. (1923). Geography as a human ecology, Annals of the Ass. of the Am.

Geographers, 13

Бернал, Џ. (1956).Наука в истории общества.

Борисов, В. А. (2002). Демография, Москва.

Butzer, K. W. (1980). Civilizations: Organisms or Systems? American Scientist.

Бушев, М. (1992). Синергетика – хаос, ред, самоорганизация. София, УНИ ”Св.

Кл. Охридски”.

Вишневский, А. Г. (1974). Демографическая политика и демографицеский

оптимум. У: Демографическая политика /Под ред. В. С. Стешенко и В. П.

Пискунова. М. Статистика.

Вишневский, А. Г. (1982). Воспроизводство населения и обшество: история,

современност, взгляд в будушее. М.

Vishnevsky, A. G. (1983). The demographic revolution and the control on the

demographic processes // Demographic transition (Beiträge zur Demographies. N 7).

Berlin: Akad.-Verl.

Вишневский, А. Г. (1986). Процессы самоорганизации в демографической

системе. Системные иследования: Методологические проблемы, Ежегодник, 1985.

Москва, Наука.

Вишневский, А. Г. (2005). Становление современного типа рождаемости.

Изабранные демографические труды. Т. I, ”Наука”, Москва.

Грчић, М. (2000). Политичка географија, Београд.

Грчић, М. (2004). Гносеолошки модел антропогеографије према концепцији

Јована Цвијића и његова научна актуелност, ”Демографија” № 1, Београд.

Грчић, М., Слука, А. Н. (2006). Глобални градови, Београд.

Гумилев, Л. Н. (1990). Этнология и ее применение, ”География и современность”

№ 5, Ленинград.

Гумилев, Л. Н. (1993). Етногенез и биосфера Земли, Москва.

Kuhn, S. T. (1962). The Structure of Scientific Revolution, University of Chicago Press.

(Српски превод: Кун Т. Структура научних револуција, ”Нолит”, Београд, 1974.).

Малиновски, Б. (1970). Научна теорија културе. ”Вук Караџић”, Београд.

Макарјан, Э. С. (1983). Теория культуры и современная наука. Москва.

Malthus, T. R. (1806). An Essay on the Principles of Population, London.

Monaghan, J., Just P. (2000). Social and cultural anthropology - a very short

introduction. N. Y.

Morgan, K. R. (1980). The Application of the Systems Approach in Geographical

Research. Department of Geography, Univ. of Birmingham, Occasional publication № 10

Моисеев, Н. (1990). Человек и ноосфера, Москва.

Петровић, С. (2002). Културологија, Београд.

Пригожин, И. (1989). Краткий миг торжества. М.

Пригожин, И., Стенгерс, И. (1986). Порядок из хаоса: Новый диалог человека с

природой. Москва.

Пригожин, И., Стенжер, И. (1989). Новата врзка. Метаморфоза на науката. София,

Наука и изкуство.

Mirko Grčić

____________

33

Радовановић, М. (1988). Становништво као аутономни биосоцијални и географски

систем. Зборник радова ГИ ”Јован Цвијић” САНУ, књ. 40. Београд.

Радовановић, С. (2001). Религија као чинилац динамичких процеса у становни-

штву и његових етничких и културно-цивилизацијских обележја. ”Демографија”,

књ. 1, Београд.

Радовановић, С. (2003). Географски аспекти проучавања демографског развитка.

Гласник ГДРС, 8, Бања Лука.

Russel, P. (1983). The Global Brain, Los angeles, J. P. Tarcher.

Scnore, L. F. (1961). Geography and human ecology. Economic geography, № 37

Susmilch, J. P. (1992). Die Götliche Ordnungin den Veränderungen... Berlin, 1741.

Хайек, Ф. Погубная самонадеянность. Москва.

Hawley, A. H. (1969). Population and Society: An Essay of Growth. In ”Fertility and

Family Planning. A World view”. The University of Michigan Press, Cfr. М.

Цвијић, Ј. (1966). Балканско полуострво и јужнословенске земље. Основи антро-

погеографије. Београд.

Шпенглер, О. (1918–1922). Сумрак запада, т. I–II, Српски превод, Београд.

Mirko Grčić

POPULATION AS A DEMOGRAPHIC SYSTEM

Summary

Images of demographic system and demographic structures enable integration into one

logical wholeness of all population spheres – demo-geographical, demo-ecological,

ethno-demographical, socio-demographical, demo-political etc, that are in causal

relations – from spatial-physical, to spatial-functional, historical, ethnographical, social,

cultural and political ones. Systemic logic could be applied on ethno-demographic,

settlement-demographic and territorial-demographic systems, which have an attributes

of completeness, adaptation, development cycles, self-organization etc. Possibilities for

introducing into demography the terms, such as system, organization, information,

structure, adaptation etc, are also considered in this article. Explanation of processes of

entropy, self-organization, adaptation and others has proved that demographic process,

as a natural-social process, contains its evolution, which is determinate and stochastic

one. Because of spatial and temporal variability of demographic processes (as a process

of genesis and evolution of demographic systems), there is no possibility for exactness

in projections of their development directions, as well as for their absolute managing.

Man and his culture get their role through processes of self-development, self-

organization and managing.


____________

35

УДК 528.914:007 ]:314 Оригиналaн научни рад Original scientific work Јасмина Јовановић Драгица Живковић

КАРТОГРАФСКА УНИФИКАЦИЈА ДЕМОГРАФСКИХ ПОКАЗАТЕЉА

Извод: Савремено доба брзих, глобалних комуникација захтева претварање пода-така у различите информационе форме. Информација је резултат прикупљања, об-раде, управљања и организације података. Карта је текст написан картографским, односно језиком графике. Карактер картографске комуникације сложен је процес и зато је потребно извршити унификацију – уједначавање картографских знакова. Унификација може бити двојна – нормативна и графичка, односно нормативна унификација картираног предмета и графичка унификација валера знака. Кључне речи: комуникација, информација, унификација, картографски, знак Abstract: In our time of quick, global communications various data have to be converted into information forms. An information is a result of collecting, processing, directing and organizing of data. A map is a text written in cartographic language, i.e. language of graphs. A cartographic communication is a complex process. That is why the unification of cartographic sings should be done. The unification may be normative and graphic, i.e. normative unification of the object mapped or graphic unification of the sign values. Key words: communication, information, unification, cartographic, sign

Увод Карта је текст написан одговарајућим – картографским језиком. Картографски језик је универзални језик. Језик карте је језик графике, а картографски знаци су графички елементи. Картографска транслација је сложен, мултикомуникациони процес, настао кроз дугу историју развоја цивилизације. Модел геопростора ”прешао” је дуг пут од примитивног цр-тежа до 3Д модела, од аналогног до дигиталног облика. Геопросторни по-даци могу бити приказани у различитим облицима: описно (речима), црте-жима – знаковима, симболима, графиконима, картама (од аналогних до виртуелних). Карта је графички модел простора, обликован системом знакова или другим картографским средствима. Она као текст одговарајућег језика омогућава закономерно објашњење свих њених особина, полазећи од оп-ште основе: знака, знаковне композиције, изјаве упућене одређеном адре-

Јасмина Јовановић, Драгица Живковић

____________

36

санту, носиоца и извора знања, модела. Картографски модели геопростора омогућавају истраживање предмета, појава и процеса, њихове међусобне везе, утицаје и закономерности, визуелизацију апстракција, прошлих, сада-шњих и будућих стања картираних елемената (Живковић Д., 2007).

Унификација знакова

Комуникација међу људима одувек се заснивала на знаковима и системима знакова. Човек је прво спознао слику и изразио се кроз слику. О томе сведоче египатска, јапанска и друге цивилизације, чији је језик засно-ван на сликовном писму – идеограмима. Кинеско писмо разликује се од осталих не само са гледишта језика већ и историје уметности. Кинеска ка-лиграфија, традиционални начин исписивања знакова, сматра се светом ве-штином. У Јапану, Кини, Индији, а посебно на простору Тибета, умеће пи-сања одувек се сматрало као дар богова, а да су слова и знакови настала у божанском надахнућу. За Шанг династију знакови су били јединствене слике које личе на оно што представљају – конкретне појаве. Битан је ви-зуелни однос човека према свету који га окружује. Зато су знакови више представљали уметнички доживљај него значење. Временом, осим појава настала је потреба да се изразе конкретни и апстрактни појмови, па је по-већан број знакова. У III веку пре н. е. Ши Хуанг Ди наредио је поједно-стављење језика па је извршено унифицирање знакова.1 Брз друштвени развој захтева претварање података у различите ин-формационе форме. Информатичко доба је доба сервиса и услуга, где је основа модерне економије заснована на информацијама о простору. Ин-формација је резултат прикупљања, обраде, управљања и организације по-датака.

Картографско моделовање демографских показатеља остварује се кроз следеће начине:

– моделовање истородних демографских показатеља у различитим временским пресецима (нпр. промена броја домаћинстава по пописним го-динама);

– моделовање истородних демографских показатеља у односу на један изабрани, базни показатељ (нпр. промена броја становника по годи-нама пописа у односу на изабрану, базну годину);

– моделовање истородних показатеља у односу на укупни показа-тељ (нпр. број аграрног становништва у односу на укупно становништво) и

– моделовање различитих показатеља о географском простору (нпр. упоређивање броја становника, густине насељености и површина за одређену пописну годину) у истом временском пресеку (Живковић Д., Јо-вановић Ј., 2007). 1 www.alternativa.hr/content/view/64/

Jasmina Jovanović, Dragica Živković

____________

37

Картографска унификација демографских показатеља Савремене потребе за различитим анализама, симулацијама и ани-мацијама, као савременим мултимедијалним облицима визуелизације гео-простора захтевају сакупљање, чување, обрађивање, систематизовање, ажурирање и презентацију велике количине информација. Интерактивна рачунарска графика као савремени, најефикаснији начин производње сли-ке омогућава разумевање података, праћење трендова, визуелизацију реал-них или имагинарних објеката, креирање виртуелних светова. Интензивна активност у развоју дигиталних сређивања, чувања и коришћења демо-графских показатеља последица је брзог развоја мрежног окружења, пре свега Интернета али и постојања стандарда и структура демографских ме-таподатака, који омогућавају моделовање различитих садржаја.

Процес картографске комуникације интердисциплинарног је карак-тера и обухвата најразноврсније облике размене информација. Обухвата проучавање садржаја, облика, форме, начина и средстава саопштавања са-знања о појавама и процесима геопростора, испитивање смисла порука, на-чина и ефекта њиховог прихватања (Јовановић Ј., 2007).

Карактер картографске комуникације, на којима се темеље сазнања, сложен је процес који обухвата: – процес прикупљања искуствених чиње-ница и фактографске грађе; – процес обликовања информација (у функци-ји садржаја који се представља на карти), прилагођен природи медија који-ма се садржаји преносе; – процес преноса информација путем различитих, одређених медија; – процес пријема информација, утицаја и ефеката који се остварују. Посредовати сазнања, кроз адекватно структуирану, графич-ки обликовану информацију, којом се саопштавају битна, сложена и реле-вантна обележја представља комплексан процес. Појаве и процеси пред-стављени су на карти као појавни облици или резултати одређених збива-ња, у одређеним димензијама или целини и са одређеним смислом и струк-туром, скалом фактора различитог порекла, системом референци, вредно-сти, норми или у контексту одређених догађаја, са становишта непосред-них последица и тенденција или „из угла њихових импликација за глобал-на или дугорочна природна и/или друштвена кретања” (Ђорђевић Т., 1989).

Време брзих комуникација и информација захтева, ради разумева-ња, једнообразност знакова. Једнообразни (унифицирани) знакови су кар-тографски знаци, као поједностављене фигуре објеката и појава из природе.

На тематским картама може бити приказано више разнородних по-казатеља који захтевају размерност разноликих знакова. Да би се могла ко-ристити тематска садржина знакови се морају семиоразмерно унифицира-ти. Унифицирање семиоразмерног картирања је сједињено семиоразмерно картирање разноврсне тематике са разноликим знацима на једној карти или скупу атласних карата (Сретеновић Љ., 1981).


____________

38

Унификација може бити двојна: нормативна унификација показа-теља картираног предмета и графичка унификација валера знака. Нормативна унификација је свођење вредности показатеља разно-врсне тематике, у разним мерним јединицама, на јединствену норму као заједнички именилац са једноименованим апсолутним или релативним вредностима (Сретеновић Љ., 1982/83). Графичка унификација је условно математичко изједначавање од-говарајућих валерних метрика геометријских фигура, односно валера ра-зноликих знакова. Условним изједначавањем поистовећују се различити метрици фигура. Практично остварење графичке унификације почиње ма-тематичким решењем члана ”свођење” у делу семиометрисање у алгорит-му картографског семиометрисања. Оно се састоји из једначења, лимити-рања, свођења, скаларења и картометрисања (Сретеновић Љ., 1981). Пример картографског унифицирања демографских показатеља:

– изабрана је, сређена и графички семиоразмерно приказана серија ну-меричких вредности показатеља (g) - број становника запослених у пољо-привреди и број становника запослених у индустрији, 1971 и 2002. год. по окрузима Војводине;

– метричко представљање нумеричких величина картираних показате-ља извршено је помоћу метрика геометријских фигура – полупречник кру-га за становништво запослено у пољопривреди и странице квадрата за ста-новништво запослено у индустрији;

– примењен је унифицирани вид семиоразмерног картографисања, који се изводи помоћу валерног семиоразмера (1:Ј);

– семиоразмерно картографисање обухвата следеће операције: а) једначење – условно поистовећивање нумеричке величине показате-

ља картираног предмета (G, g) са истим бројем јединица величине одређе-ног метрика (F, f) геометријске фигуре;

б) лимитирање – одређивање базног скалара знака (S) за базну вред-ност показатеља (G), односно димензионисање најмањег и највећег знака на карти одређивањем величине базног скалара знака (S), који је условно изабран као одговарајући за базну вредност показатеља (G). Као базна вредност показатеља узета је min вредност из серије нумеричких вредно-сти показатеља (g). Тиме је димензионисан базни знак у односу на који је извршено оптимално димензионирање величина свих осталих знакова;

в) свођење – обухвата изналажење одговарајућег валерног имениоца семиоразмера (Ј) у коме је извршено семиоразмерно картографисање. Име-нилац валерног семиоразмера (Ј) је број мерних јединица нумеричких вредности показатеља (g) који је представљен са јединицом скалара (s);

г) скаларење – обухвата семиоразмерно израчунавање скалара (s) знака у процесу представљања појединачних нумеричких вредности показатеља (g) извршено помоћу имениоца семиоразмера (Ј);


____________

39

д) картометрисање – омогућава изналажење нумеричких вредности по-казатеља (g) непосредно са карте. Разноврсна тематика, првенствено са одређеним заједничким својством (нпр. број становника запослених у пољопривреди и број становника запо-слених у индустрији) може се унифицирано семиоразмерно картирати са разноликим знацима (круг, квадрат). Применом семиоразмерног карто-графског унифицирања демографских показатеља омогућава се предста-вљање промена просторних и временских серија нумеричких вредности на једноставан и размеран начин конструисања тематске садржине карте ме-тодом картодијаграма. На тај начин истакнуте су разлике нумеричког из-раза специфичности третиране тематике, просторно и временски. Знаци су конструисани у оптималном семиоразмеру. Омогућено је непосредно са карте очитавање – израчунавање картографисане нумеричке вредности по-казатеља са знаком на карти - семиометрисање. Потпуна метричка ускла-ђеност и упоредивост више серија нумеричких вредности (разнородних показатеља) са више серија разноликих знакова омогућена је одређивањем заједничког имениоца семиоразмера (1:Ј) за све серије знакова. Односно, показатељи су картографисани у истом семиоразмеру, чиме је омогућена упоредивост промене броја становника запослених у пољопривреди и бро-ја становника запослених у индустрији, по окрузима Војводине, за попи-сне године 1971. и 2002. (просторно и временски). Табела 1. – Промене броја становника запослених у пољопривреди и индустрији

од 1971–2002. године по окрузима Војводине

Број становника запослених у пољопривреди индустрији Округ

1971. 2002. 1971. 2002. Северно-бачки Средње-банатски Северно-банатски Јужно-банатски Западно-бачки Јужно-бачки Сремски

35 959 48 213 42 120 72 428 39 813 68 932 60 170

16 081 19 987 18 038 29 016 16 867 31 281 28 453

18 311 17 023 14 832 20 293 17 026 41 200 15 380

21 627 20 399 19 609 30 228 20 350 55 792 27 896

Војводина 367 635 159 723 144 065 195 901

Извор: Попис становништва и станова 1971, Становништво, Делатност, књ. X, СЗС, Београд, 1974; Попис становништва, домаћинстава и станова у 2002, Делат-ност и пол активног становништва које обавља занимање, књ. 6, РЗС, Београд, 2004. g = нумеричка вредност показатеља G = базна вредност показатеља G = Gmin G = 14832 S = базни скалар S = 7 mm


____________

40

J = именилац семиоразмера (1 : Ј) c = коефицијент одређен према изабраном скалару (s) одређене фигуре знака: за круг c = 0,564189584; за квадрат c = 1.

G J = c2 ________ S2

s = скалар знака g s = c √ ________

J g = s2 C J C = 3,141592654 (за круг) C = 1 (за квадрат)

Слика 1. – Упоређење броја становника запослених у пољопривреди и индустрији

1971–2002, по окрузима Војводине – унифицирани вид семиоразмера


____________

41

Закључак

Процес картографске комуникације је свеукупан процес симболич-ко – знаковно обликованих садржаја којим се омогућава поимање и кори-шћење информација да би се стекло ново сазнање и сврсисходно употре-било. Обрадом информативног садржаја објективизира се сазнање, одно-сно уобличава се идеја у симболички посредовани садржај, комуникативну форму прилагођену информационо – комуникационим техникама (аналог-ни, дигитални облик). Графички облици (карте, цртежи, шеме, слике...) су најпогоднији и најбржи начин чувања и приказивања просторних података. Временом, они су се мењали, обликујући се кроз призму тадашњег поимања простора, као важни сведоци морфолошких и функционалних обележја простора и свих промена до којих је у њима долазило. Сакупљање, чување и обрађивање велике количине информација у реалном времену омогућава симулирање реалних процеса у простору и стварање нових података на основу већ постојећих. Како је коришћење де-мографских метаподатака зависно од облика графичког презентовања, по-требно је извршити картографску унификацију показатеља.

ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ Ђорђевић, Т. (1989). Теорија информација. Београд: Савез инжењера и техничара Југославије Живковић, Д. (2007). Место картографије у систему географских дисциплина на Географском факултету Универзитета у Београду, Научни скуп поводом 60 година

Географског института ”Јован Цвијић” САНУ (Зборник радова, књ. 57). Београд: Географски институт ”Јован Цвијић” САНУ, 437–442. Живковић, Д., Јовановић, Ј. (2007). Метод компарације у картографском модело-вању демографских показатеља. Београд: Демографија, књ. IV, Институт за де-

мографију Географског факултета Универзитета у Београду, 29–36. Јовановић, Ј. (2007). Картографска комуникација у функцији информационе и еду-кативне комуникације. Научни скуп поводом 60 година Географског института

”Јован Цвијић” САНУ (Зборник радова, књ. 57). Београд: Географски институт ”Јован Цвијић” САНУ, 451–457. Сретеновић, Љ. (1980). Семиоразмерно тематско картирање. Београд: Зборник ра-

дова ГИ ПМФ, св. XXVII, 112–119. Сретеновић, Љ. (1981). Унификација семиоразмерног тематског картирања. Бео-град: Зборник радова ГИ ПМФ, св. XXVIII, 63–79. Сретеновић, Љ. (1982/83). Видови семиоразмерног картографисања. Београд: Зборник радова ГИ ПМФ, св. XXIX/XXX, 133–159. Попис становништва и станова 1971, Делатност, књ. X, СЗС, Београд, 1974. Попис становништва, домаћинстава и станова у 2002, Делатност и пол активног становништва које обавља занимање, књ. 6, РЗС, Београд, 2004.


____________

42

Републички завод за статистику / РЗС Република Србија - подела по окрузима и

општинама, 1:1250000. Београд www.alternativa.hr/content/view/64/ Jasmina Jovanović Dragica Živković

CARTOGRAPHIC UNIFICATION OF DEMOGRAPHIC CHARACTERS

Summary The example of cartographic unification of demographic characters was done in semio-scale mapping of the numbers population working in agriculture and those working in industry in 1971 and 2002 in different districts in Vojvodina. Applying unified aspect of mapping changes in spatial and temporal characters were presented by various signs in the same semio-scale. This enabled semi- scale mapping of various subject matters with different signs on the same map.

.


____________

43

УДК 414.15”746” (497.11) (083.81)

Оригиналaн научни рад Original scientific work

Србољуб Ђ. Стаменковић

Драгица Р. Гатарић

КОНВЕРГЕНТНЕ И ДИВЕРГЕНТНЕ ДНЕВНЕ МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА БЕОГРАДА И ОКОЛИНЕ – ПРОСТОРНА

ДИСТРИБУЦИЈА ПО НАСЕЉИМА У ГРАНИЦАМА

ГРАДА БЕОГРАДА Извод: Београд као главни град и водеће функционално чвориште Србије, у коме

је концентрисано 14,9% укупног становништва Србије без АП Косово и Метохија,

представља главни апсорпциони и дисперзивни центар дневне миграције радне

снаге, ученика и студената. Београд, по посебној статистичкој обради резултата

пописа становништва 2002. године, свакодневно из насеља у ужем и ширем окру-

жењу добија и њима даје укупно 134 415 радника, ученика и студената миграната,

или у овим миграција учествује 1,8% укупног становништва Србије без АП Косо-

во и Метохија. У овим кретањима становништва Београда и околине миграционом

активношћу доминирају насеља лоцирана на територији Града Београда која дају

67,9% укупне дневне миграције. Она у укупној конвергентној и дивергентној

дневној миграцији насеља Београд (града у његовим формалним и административ-

ним границама) учествују са 91 333 становника, од којих су 69 676 радника

(76,3%), а 21 657 ученика и студента мигранта (23,7%), или у овим миграцијама

учествује 1,2% укупног становништва Србије без АП Косово и Метохија.

Кључне речи: Београд, насеље, дневни мигранти (радници, ученици и студенти),

конвергентне и дивергентне дневне миграције

Abstract: Belgrade, the capital of Serbia and its leading centre of function, with 14.9%

of the entire population of Serbia (without Kosovo and Metohija) , also represents the

main absorption and dispersion centre of diurnal migration of working people, pupils

and students. According to the results of special statistical analysis of the population

census in 2002, the total of 134,415 worker, pupil and student migrants every day

commute from close or more distant settlements to or from Belgrade, or in other words

1.8% of the total population of Serbia participate in these migrations (disregarding

Kosovo and Metohija). In these movements of the population of Belgrade and its

surroundings the dominant migration activities occur in the settlements located in the

territory of the City of Belgrade which makes 67.9% of the total migration. They

participate in the total converging and diverging diurnal migration with 91,333

inhabitants, of which 69,676 are workers (76.3%), while 21,657 are pupils and students

(23.7%) which makes 1.2% of the total population of Serbia (without Kosovo and

Metohija) participate in these migrations.

Keу words: Belgrade, settlement, daily migrants (workers, pupils and students),

convergent and divergent daily migrations

Србољуб Ђ. Стаменковић, Драгица Р. Гатарић

____________

44

Општи осврт

У научним расправама је више пута истакнуто да су постојећа тео-

ријска и емпиријска знања о миграцијама становништва, па и о дневним миграцијама у географским проучавањима мреже насеља (Стаменковић Ђ.

С., 1996), парцијална, недовољна и углавном непрецизна, као и да је њихо-

во проучавање хендикепирано несавршеношћу теорије (Петровић Р., Бла-

гојевић М., 1989). Имајући у виду расположиви фонд статистичких пода-

така о дневним миграцијама становништва, формиран посебном обрадом

резултата пописа становништва 2002. године у Републичком заводу за ста-тистику Србије, извесно је да ће досадашње ”белине”, ако тако може да се

каже, у научним знањима о дневној просторној мобилности становништва

Србије, као и појединих њених делова, у великој мери бити попуњене. У том смислу ћемо се овом приликом осврнути само на нека битна простор-

но-демографска обележја дневне интеракције радне снаге, ученика и сту-

дената насеља Београд. Становништво Београда, концентрисано у његовим планским и

формалним границама, представља по много чему специфичан део попула-

ције Србије. У том смислу је и насеље Београд, које у државним границама

Србије, али и у европским и евроазијским оквирима, позиционирано, за-

хваљујући свом функционалном капацитету и функционално-хијерархиј-

ском рангу, као метропола националног и међународног значаја. Као такво

има веома динамичну и интензивну дневну интеракцију са насељима у

ужем и ширем гравитационом окружењу, у којој, како је већ констатовано

(Стаменковић Ђ. С., Гатарић Р. Д., 2008), доминантно место имају дневне миграције радне снаге, ученика и студената – конвергентне и дивергентне,

између насеља у административно-управним границама Града Београда, у

којима учествује 91 340 становника. Администрaтивно-управни и територијални оквир Града Београда

обухвата површину од 3 226 km2 која је подељена на 17 општина, од којих

шест – 126 km2

(Стари Град, Врачар, Звездара, Савски Венац, Раковица и Нови Београд), улазе у састав континуиране урбане територије Београда и

имају статус градских општина, четири градске општине – 904 km2 (Во-

ждовац, Чукарица, Палилула и Земун), припадају ужој урбаној територији,

али имају приградски рурално-урбани појас са више посебних насеља (се-

оских, мешовитих и градских), док седам осталих општина – 2 196 km2

(Сурчин, Гроцка, Младеновац, Сопот, Барајево, Лазаревац и Обреновац) чине део субурбаног појаса насеља Београд у оквиру његове метрополи-

танске регије (Стаменковић Ђ. С., 2001). На овој територији лоцирано је

157 самосталних насеља, од којих је само у насељу Београд настањено

14,9% укупног становништва Србије. Преко дневних миграција становни-

штва Београд је повезан са 154 насеља на територији Града Београда, а са-

Srboljub ð. Stamenković, Dragica R. Gatarić

____________

45

мо два села – Пркосава и Сакуља1, смештена на територији општине Лаза-

ревац, немају дневну повезаност са насељем Београд. По резултатима посебне статистичке обраде пописа становништва

2002. године, обим конвергентне дневне миграције Београда је 15 пута ве-

ћи од дивергентне. Према Београду, ради остваривања економске егзи-стенције или стицања образовања (основног, средњег, високог и универзи-

тетског), свакодневно путују 85 489 становника (64 031 радник или 74,9%

и 21 458 ученика и студената или 25,1%), од којих радници долазе из 149

насеља, а ученици и студенти из 151 насеља. Миграциона активнија према

Београду су остала насеља (сеоска и мешовита), из којих град добија

64,3% укупне конвергентне дневне миграције, у односу на градска насеља

Града Београда, која насељу Београд дају 35,7% укупне конвергентне

дневне миграције радне снаге, школске деце и омладине.

Како би се стекла што потпунија представа о нивоу просторно-

демографске изражености дневних миграција радне снаге ка Београду, а у дефициту поузданих података о овој друштвеној појави, наводимо да је

садашња маса дневних миграција радне снаге Београда већа за 3,2 пута од

исте у Загребу 70-их година XX века. У то време Загреб је био ”познат као

најјачи гравитациони центар Југославије у погледу дневних миграција рад-

не снаге”, у коме ”долази око 20 000 лица на рад” (Марковић Ђ. Ј., 1972).

Табела 1. – Територијални размештај конвергентне дневне миграције у склопу

Града Београда

Тип насеља

Радници Број

насеља

Ученици и

студенти

Број

насеља

Укупан број

миграната

%

Градска Остала

21 709 42 322

17 132

8 771 12 687

17 134

30 480 55 009

35,7 64,3

Укупно 64 031 149 21 458 151 85 489 100,0

Извор: Посебна статистичка обрада резултата пописа становништва 2002.

године, Републички завод за статистику Србије, Београд.

Табела 2. – Просторни распоред дивергентне дневне миграције у склопу Града

Београда

Тип насеља

Радници Број

насеља Ученици и студенти

Број насеља

Укупан број миграната

%

Градска

Остала

3 738

1 907

15

64

135

64

9

5

3 873

1 971

66,3

33,7

Укупно 5 645 79 199 14 5 844 100,0



1 Становништво села Сакуље је 1984. године пресељено у више насеља на терито-

рији општине Лазаревац због ширења површинског копа лигнита (”Поље Д”), али

и поред тога насеље је уписано у Системски списак насеља Републике Србије (Ре-

публички завод за статистику Србије, Београд, 2002) и постоји у статистичкој еви-

денцији (Стаменковић Ђ. С., 2004).


____________

46

Територијални оквир и демографска израженост дневне дисперзије

радне снаге, ученика и студената домицилних (сталних) становника Бео-града, као што је већ поменуто, има знатно мању заступљеност. У дивер-

гентним дневним кретањима учествује 5 844 житеља (5 645 радника или

96,6% и 199 ученика и студената или 3,4%) или 0,5% укупног становни-штва Београда. Радници, који већином путују ка осталим насељима (сео-

ским и мешовитим), свакодневно из Београда одлазе у 79 насеља, од којих

су 15 градских, а ученици и студенти, чији су правци кретања претежно

усмерени ка градским насељима, у 14 насеља.

Конвергентне и дивергентне дневне миграције

Насеље Београд из насеља са територије Града Београда добија

различит број дневних миграната, од 11 199 становника из приградског на-

сеља Борче до по једног мигранта из више насеља. По обиму и учестало-сти конвергентне дневне миграције могу се издвојити пет група насеља на

територији града Београда.

Појачаном конвергентном дневном интеракцијом радне снаге, уче-

ника и студената истиче се група од 25 насеља (Борча, Калуђерица, Срем-

чица, Сурчин, Обреновац, Лештане, Рипањ, Добановци, Врчин, Падинска

Скела, Угриновци, Барајево, Младеновац – варош, Јаково, Винча, Болеч,

Барич, Рушањ, Бели Поток, Остружница, Гроцка, Умка, Бечмен, Лазаревац

и Бољевци) која насељу Београд појединачно дају више од 1 000 дневних

миграната. Она дају укупно 65 837 дневних миграната или 77,0% укупне конвергентне дневне миграције.

Висок степен повезаности са насељем Београд има и група од 21

насеља (Пиносава, Вранић, Велика Моштаница, Овча, Раља, Звечка, Зуце, Гунцати, Ритопек, Мељак, Заклопача, Прогар, Мала Иванча, Сланци, Ум-

чари, Мислођин, Мала Моштаница, Петровчић, Велико Село, Поповић и

Баћевац) из којих појединачно свакодневно долази од 313 до 975 миграна-та. Ова насеља дају укупно 10 533 миграната или 12,3% укупне конвер-

гентне дневне миграције.

Знатну дневну повезаност са насељем Београд имају и она насеља

која му појединачно дају од 100 до 296 дневних миграната. Овој групи

припада 39 насеља (Мали Пожаревац, Ковачевац, Бегаљица, Стублине, Ро-

почево, Ковилово, Дражањ, Бождаревац, Влашка, Скела, Велики Борак, За-брежје, Степојевац, Пударци, Велики Црљени, Сопот, Лисовић, Неменику-

ће, Ђуринци, Велико Поље, Јагњило, Парцани, Дражевац, Бељина, Грабо-

вац, Међулужје, Границе, Рвати, Рајковац, Бело Поље, Кораћица, Пећани, Рабровац, Камендол, Брестовик, Шиљаковац, Врбовно, Младеновац – село

и Велика Крсна) из којих свакодневно долази укупно 6 606 миграната или

7,7% укупне конвергентне дневне миграције.


____________

47

Од 52 до 99 дневних миграната Београд добија из 24 насеља (Шеп-

шин, Дунавац, Губеревац, Арнајево, Сенаја, Пироман, Стојник, Амерић, Вреоци, Баљевац, Рогача, Манић, Лесковац, Рожанци, Дучина, Сибница,

Љубинић, Трстеница, Бровић, Конатице, Уровци, Кртинска, Шопић и Дрен

код Обреновца). Она дају укупно 1 641 мигранта или 1,9% укупне конвер-гентне дневне миграције.

Најмањи интензитет дневне повезаности је са групом од 45 насеља

из којих насеље Београд свакодневно појединачно добија испод 50 мигра-

ната, од којих девет насеља (Стубица, Цветовац, Стрмово, Шушњар, Беље-

вац, Бистрица, Дрен код Лазаревца, Бурово и Луковица) дају од четири до

једног дневног мигранта. Из насеља ове групе Београд свакодневно прима

укупно 872 миграната или 1,0% укупне конвергентне дневне миграције.

Табела 3. – Просторни размештај по насељима конвергентне и дивергентне днев-

не миграције становништва (радне снаге, ученика и студената) насеља Београд у

оквиру Града Београда 2002. године

Конвергентна дневна миграција Дивергентна дневна миграција

Насеље

Радници Ученици и

студенти

Укупно


студенти

Укупно

Укупно

Борча 8 556 2 643 11 199 137 6 143 11 342

Калуђерица 6 065 1 775 7 840 77 - 77 7 917

Сремчица 4 483 1 461 5 944 73 2 75 6 019

Сурчин 3 233 999 4 232 1 285 9 1 294 5 526

Рипањ 2 260 523 2 783 122 - 122 2 905

Лештане 2 171 631 2 802 58 - 58 2 860

Добановци 1 764 593 2 357 157 - 157 2 514

Врчин 1 712 527 2 239 71 1 72 2 311

Обреновац 1 620 1 239 2 859 600 15 615 3 474

Барајево 1 477 325 1 802 273 55 328 2 130

Угриновци 1 440 468 1 908 38 - 38 1 946

Падинска Скела 1 423 534 1 957 251 - 251 2 208

Јаково 1 367 390 1 757 101 - 101 1 858

Винча 1 250 475 1 725 374 - 374 2 099

Болеч 1 213 432 1 645 44 - 44 1 689

Барич 1 175 364 1 539 111 - 111 1 650

Рушањ 1 119 355 1 474 21 - 21 1 495

Остружница 999 247 1 246 27 - 27 1 273

Бели Поток 978 271 1 249 43 4 47 1 296

Младеновац (варош) 968 818 1 786 135 2 137 1 923

Бечмен 889 225 1 114 32 5 37 1 151

Умка 829 307 1 136 79 1 80 1 216

Гроцка 814 339 1 153 686 77 763 1 916

Пиносава 806 169 975 19 - 19 994

Бољевци 804 229 1 033 6 - 6 1 039

Вранић 721 196 917 11 - 11 928

Велика Моштаница 625 204 829 6 - 6 835

Овча 554 125 679 24 - 24 703

Раља 554 104 658 14 - 14 672

Зуце 475 113 588 16 - 16 604

Звечка 447 177 624 2 - 2 626


____________

48


Насеље


студенти

Укупно


студенти

Укупно

Укупно

Гунцати 403 97 500 1 - 1 501

Мала Иванча 359 28 387 7 - 7 394

Заклопача 323 70 393 - - - 393

Ритопек 318 123 441 - - - 441

Мељак 317 83 400 7 - 7 407

Умчари 308 59 367 9 - 9 376

Лазаревац 296 762 1 058 329 2 331 1 389

Прогар 294 94 388 - - - 388

Сланци 290 91 381 5 - 5 386

Поповић 290 38 328 1 - 1 329

Мислођин 277 68 345 1 - 1 346

Мала Моштаница 267 75 342 2 - 2 344

Петровчић 261 82 343 - - - 343

Баћевац 253 60 313 3 - 3 316

Велико Село 251 84 335 3 - 3 338

Мали Пожаревац 249 47 296 7 - 7 303

Бегаљица 219 69 288 1 - 1 289

Ропочево 209 40 249 - - - 249

Ковачевац 208 86 294 - - - 294

Дражањ 196 37 233 - - - 233

Стублине 196 84 280 1 - 1 281

Ковилово 187 52 239 6 - 6 245

Велики Борак 183 26 209 - - - 209

Бождаревац 179 38 217 1 - 1 218

Скела 168 44 212 2 - 2 214

Влашка 161 56 217 - - - 217

Пударци 154 39 193 - - - 193

Неменикуће 150 17 167 1 - 1 168

Лисовић 144 31 175 1 - 1 176

Ђуринци 135 15 150 3 - 3 153

Забрежје 131 70 201 6 - 6 207

Парцани 129 16 145 1 - 1 146

Сопот 123 59 182 201 19 220 402

Бело Поље 117 44 161 - - - 161

Дражевац 110 27 137 3 - 3 140

Бељина 108 20 128 - - - 128

Јагњило 108 38 146 - - - 146

Велико Поље 103 45 148 - - - 148

Степојевац 101 96 197 15 - 15 212

Шепшин 94 5 99 - - - 99

Рабровац 90 20 110 - - - 110

Камендол 86 19 105 - - - 105

Грабовац 86 37 123 1 - 1 124

Губеревац 86 3 89 1 - 1 90

Шиљаковац 85 18 103 1 - 1 104

Пећани 85 26 111 - - - 111

Брестовик 82 23 105 4 - 4 109

Врбовно 78 25 103 1 - 1 104

Дунавац 75 23 98 - - - 98

Стојник 74 3 77 - - - 77

Границе 73 49 122 1 - 1 123


____________

49


Насеље


студенти

Укупно


студенти

Укупно

Укупно

Арнајево 71 8 79 - - - 79

Сенаја 71 8 79 - - - 79

Међулужје 70 52 122 - - - 122

Рвати 68 53 121 - - - 121

Кораћица 67 46 113 - - - 113

Рајковац 67 53 120 1 - 1 121

Пироман 64 14 78 - - - 78

Амерић 63 14 77 - - - 77

Баљевац 60 9 69 1 - 1 70

Рогача 60 7 67 1 - 1 68

Манић 59 6 65 - - - 65

Велика Крсна 59 41 100 1 - 1 101

Дучина 57 4 61 - - - 61

Велики Црљени 55 128 183 12 - 12 195

Рожанци 53 9 62 - - - 62

Сибница 52 6 58 - - - 58

Младеновац (село) 50 51 101 15 1 16 117

Бровић 46 9 55 - - - 55

Љубинић 45 13 58 1 - 1 59

Трстеница 45 13 58 - - - 58

Конатице 43 13 56 - - - 56

Лесковац 41 22 63 1 - 1 64

Јасенак 41 8 49 - - - 49

Уровци 41 15 56 18 - 18 74

Дрен 35 17 52 1 - 1 53

Ратари 32 10 42 - - - 42

Бабе 32 - 32 - - - 32

Кртинска 30 25 55 - - - 55

Ушће 30 15 45 3 - 3 48

Вукићевица 29 8 37 - - - 37

Орашац 28 6 34 - - - 34

Дубона 26 4 30 - - - 30

Живковац 25 2 27 1 - 1 28

Шопић 25 29 54 - - - 54

Слатина 25 2 27 - - - 27

Велика Иванча 23 16 39 - - - 39

Руцка 23 14 37 - - - 37

Вреоци 20 56 76 44 - 44 120

Бргулице 19 4 23 - - - 23

Пружатовац 17 7 24 - - - 24

Брајковац 16 7 23 - - - 23

Миросаљци 16 11 27 1 - 1 28

Мала Врбица 16 5 21 - - - 21

Јунковац 15 7 22 - - - 22

Петка 14 28 42 - - - 42

Барзиловица 13 12 25 - - - 25

Белуће 13 2 15 - - - 15

Марковац 13 15 28 - - - 28

Барошевац 8 16 24 17 - 17 41

Соколово 8 4 12 - - - 12

Пољане 8 2 10 - - - 10


____________

50


Насеље


студенти

Укупно


студенти

Укупно

Укупно

Дрлупа 8 1 9 - - - 9

Араповац 7 6 13 - - - 13

Дудовица 7 13 20 - - - 20

Зеоке 7 4 11 4 - 4 15

Рудовци 6 32 38 4 - 4 42

Чибутковица 6 11 17 - - - 17

Жупањац 4 4 8 - - - 8

Стубица 4 - 4 - - - 4

Крушевица 3 7 10 - - - 10

Мали Црљени 2 9 11 - - - 11

Медошевац 2 4 6 - - - 6

Трбушница 2 5 7 - - - 7

Цветовац 2 1 3 - - - 3

Црквине 2 5 7 - - - 7

Дрен 1 - 1 - - - 1

Бељевац 1 1 2 - - - 2

Стрмово - 3 3 - - - 3

Шушњар - 3 3 - - - 3

Бистрица - 2 2 - - - 2

Бурово - 1 1 - - - 1

Лукавица - 1 1 - - - 1

Укупно 64 031 21 458 85 489 5 645 199 5 844 91 333



Најизраженија дневна дисперзија радне снаге, школске деце и

омладине насеља Београд на територији Града Београда је према насељима

у која одлази више од 100 миграната. Таквих је 14 насеља (Сурчин, Гроц-

ка, Обреновац, Винча, Лазаревац, Барајево, Падинска Скела, Сопот, Доба-

новци, Борча, Младеновац – варош, Рипањ, Барич и Јаково) која апсорбују

84,7% укупне дивергентне дневне миграције насеља Београд.

Закључак

Полазећи од изнетих чињеница и напомена у овом раду истичемо

следеће опште одлике дневних миграција становништва (радне снаге, уче-

ника и студената) насеља Београд и Града Београда:

– да оне имају веома наглашену просторну и демографску израже-

ност, јер у њима учествује 1,2% укупне популације Србије и 5,8% целокуп-

ног становништва Града Београда;

– да је у њима миграционо активно становништво 155 насеља на

територији Града Београда или 98,7% његових насеља (или 2,5% укупног

броја насеља Србије); – да је насеље Београд у мрежи насеља Града Београда главни ко-

хезиони фактор, као и иницијатор и носилац просторно-функционалних од-

носа и веза, као уосталом и у просторно-функционалној организацији Србије;


____________

51

– да насеље Београд има просторно разгранате функционалне везе

усмерене у неколико основних праваца захваљујући чему формира више међусобно испреплетених и укрштених посебних гравитационих ареала

(радне снаге, школског утицаја и сл.) различитог степена функционалне

интегрисаности, од којих се нивоом повезаности истиче група насеља ло-цирана на краћим географским дистанцама и са повољном саобраћајном

доступношћу;

– да у дневној просторној интеракцији радне снаге, школске деце и

омладине са насељем Београд највећи значај има група од 25 насеља (Бор-

ча, Калуђерица, Сремчица, Сурчин, Обреновац, Рипањ, Лештане, Добанов-

ци, Врчин, Падинска Скела, Барајево, Винча, Угриновци, Младеновац –

варош, Гроцка, Јаково, Болеч, Барич, Рушањ, Лазаревац, Остружница, Бе-

ли Поток, Умка, Бечмен и Бољевци), која у укупној дневној миграцији на-

сеља Београд и града Београда учествују са 77,9%, а која са насељем Бео-

град размењују дневно више од 1 000 становника у конвергентним и ди-вергентним дневним миграцијама и

– да у мрежи насеља Града Београда највећи интензитет и учеста-

лост дневних миграција са насељем Београд имају пет насеља која с њим

свакодневно размењују више хиљада дневних миграната: Борча 11 342 ми-

гранта, Калуђерица 7 917, Сремчица 6 019, Сурчин 5 526 и Обреновац 3

474 становника.


Стаменковић, С. Ђ. (1996). Дневне миграције становништва у географским проу-

чавањима насеља Србије. Становништво, Година XXXIV, бр. 3–4, 43–60.

Петровић, Р. и Благојевић, М. (1989). Сеобе Срба и Црногораца са Косова и Ме-

тохије. Београд: САНУ, Демографски зборник, књ. II.

Стаменковић, Ђ. С. и Гатарић, Р. Д. (2008): Неки просторно-демографски аспекти

дневне интеракције Београда и околине, Гласник Српског географског друштва,

88 (2).

Марковић, Ђ. Ј. (1972). Географске области Социјалистичке Федеративне Репу-

блике Југославије. Београд: Завод за издавање уџбеника СР Србије.

Srboljub ð. Stamenković

Dragica R. Gatarić

CONVERGENT AND DIVERGENT DIURNAL MIGRATIONS OF THE

POPULATION OF BELGRADE AND ITS SURROUNDING – SPATIAL

DISTRIBUTION IN SETTLEMENTS WITHIN THE BOUNDARIES OF THE

CITY OF BELGRADE

Summary

The main features of the daily migrations of the population (working people, pupils and

students) of Belgrade settlement and the City of Belgrade are as follows:


____________

52

– they are demographically and spatially prominent as 1.2% of the total

population of Serbia and/or 5.8% of the total population of the City of Belgrade

participate in them

– the inhabitants from 155 settlements on the territory of the City of Belgrade

or from 98.7% settlements (or 2.5% of the total number of settlements in Serbia) are

active in migrations

– Belgrade settlement as a part of the net of the settlements of the City of

Belgrade is the main cohesive factor as well as initiator and activator of spatio-

functional relations and connections, as is in spatio-functional organization of Serbia

– Belgrade settlement has spatially involved functional connections aimed

towards several main directions owing to which it forms a number of interwoven and

intersected gravitational areas (of working power, schooling influence etc.) of various

degree of functional integration, of which the group of settlements located closer to it

and with favourable traffic access stands out in the level of connections

– in the diurnal spatial interaction of working population, schooling children

and students with Belgrade the greatest significance has a group of 25 settlements

(Borca…and Boljevci) which in the total daily migration of the City of Belgrade and

Belgrade settlement participate with 77.9% and exchange more than 1000 inhabitants in

convergent and divergent daily migrations with Belgrade settlement

– in the net of the settlements of the City of Belgrade the greatest intensity and

frequency of diurnal migrations with Belgrade settlement have five settlements which

on the daily basis exchange more than 1000 migrants with Belgrade settlement (Borca

11,342, Kaludjerica 7,917, Sremcica 6,019, Surcin 5,526 and Obrenovac 3,474).


____________

53

УДК 314.15 (497.11);

911.37 (497.11 Сићевачка клисура) Оригиналaн научни рад Original scientific work

Марија Мартиновић

МИГРАЦИЈЕ И ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА СИЋЕВАЧКЕ КЛИСУРЕ

Извод: Током вишевековног насеобинског континуитета Сићевачке клисуре

конкретне географско-историјске и социо-економске прилике утицале су на чи-

њеницу да је становништво у свим фазама њене насеобинске историје било за-

хваћено интензивним и разнородним миграцијама. У овом раду се прате мигра-

ције и порекло становништва кроз сагледавање староседелачког и становништва

непознатог миграционог порекла, досељеничке популације и редистрибуције и

исељавања становништва Сићевачке клисуре. Кључне речи: становништво, миграције, насеље Abstract: The settlements of Sićevačka gorge has been inhabited by Serbian population

for many centuries. During that period geographic-historical and socio-economical

conditions influenced the intensive migration of population. In this paper migrations and

origin of the population will be presented based on examination of population originally

inhabiting the area, population of unknown migrational origin and population group of

immigrants, as well as redistribution and emigration of the inhabitants of Sićevačka

gorge. Кеy words: population, migrations, settlement

Увод

Насеља Сићевачке клисуре су недовољно и парцијално проучена

са аспекта порекла становништва. Историјска грађа, научна литература и

статистички подаци везани за ову проблематику су оскудни и углавном

уопштени. Кључни проблем представља егзактно утврђивање старинач-

ког, средњовековног и најстаријег слоја досељеничког становништва.

Новија теренска истраживања о пореклу становништва, обзиром да су

углавном заснована на сећању старијих мештана који поуздано памте до

пет колена уназад (до 200 година), пружају прецизан увид за период од

позног доба турске владавине до наших дана. Са друге стране, подаци везани за ранији период су углавном засновани на предању мештана, ко-

ја имају реалне историјско-географске основе. Подаци презентовани у

овом раду углавном су резултат теренских истраживања у периоду 1952–1956. (четири насеља) и 2001/02. (11 насеља), од којих су Градиште,

Црнче, Равни До, Островица, Сићево, Просек, Манастир и Куновица


____________

54

уврштена у оквиру уже насеобинско-територијалне зоне (насеља и насе-

обинске територије су у оквиру граница Сићевачке клисуре), а Долац (село), Ланиште и Јелашница припадају широј насеобинско-територијал-

ној зони Сићевачке клисуре (делови атара су у оквиру њене границе).

Стариначко и становништво непознатог миграционог порекла

Постојање стариначких фамилија у насељима Сићевачке клисуре

превасходно је резултат њеног географског положаја, расположивих

природних услова и извора и конкретних историјско-географских прили-

ка овог подручја. Још антропогеографска проучавања Ј. Цвијића указују

на чињеницу да је стариначко становништво Србије у већем обиму за-

ступљено на простору јужно од Ртња, Сврљишких планина и Бабине гла-

ве, с тим што је још више заступљено у области око Старе планине (Цви-

јић Ј., 1991). Током прве половине 15. века Понишавље је више пута страдало

у ратним разарањима турске војске (1413, 1426, 1443/44, 1454), што је

праћено исељавањем становништва у правцу севера. Обнављање сеоских

насеља у којима је остала ”разређена” популација завршено је крајем 15

века (Костић М., 1967). Ове прилике упућују на могућност да поједине

фамилије које се сматрају стариначким воде порекло од досељеника са

краја 15. века. Први писани помени о насељима Клисуре датирају управо

из овог периода, када се у турском катастарском попису (1498) наводе

Куновица, Јелашница и Просек (Бојанић Д., 1995). Ова сеоска насеља одржала су свој насеобински континуитет и током 16. века, када се по-

ред њих први пут помињу Градиште и Долац (Костић М., 1970).

Остала насеља се не наводе у писаним документима до 19. века, али је евидентно да су формирана пре и током 18. века. Том приликом

треба имати у виду да је Сићевачка клисура током турског владавине би-

ла изолована од главних саобраћајних праваца и да је до 18. века пред-стављала једно од најпознатијих хајдучких пребивалишта и прихватили-

ште становништва које се од Турака овде склањало у збегове. Из оваквих

привремених насеља формирана су почетком 18. века Островица и Сиће-

во, као и Равни До, зачитлучен у 18. или почетком 19. века (Ћирић Ј.,

1995). У то време су сасвим извесно постојала и села Црнче и Ланиште,

која су 1837/38. премештена са првобитне локације због епидемије куге – ”чуме”.

Становници Сићевачке клисуре староседеоцима сматрају оне фа-

милије за које се не памти да им је неко од предака досељен, као и родо-ве за које се, по предању, зна миграционо порекло, али се сматра да живе

у овој области од давнина (највероватније је реч о родовима досељеним

у рано доба турске владавине, током 15. и 16. века). Међутим, сходно на-

Marija Martinović

____________

55

веденим антропогеографским приликама, поред стариначког слоја ста-

новништва које датира из средњовековног периода, мештани староседео-цима сматрају и родове досељене у 18. веку, приликом обнављања (До-

лац) или формирања насеља (Сићево, Островица).

Средњовековни слој становништва је у односу на укупну попула-цију најзаступљенији у Градишту. У стариначке родове се убрајају Сеће-

равци (по предању, досељени са Косова ”одмах по смрти цара Душана”),

Даинци, Ђорговци, Андреинци, Палашевци, Живинци, Милинци, Џано-

влинци и Војиновци. Старинцима се сматрају и Шибалинци, који најве-

роватније припадају групи најстаријих досељеника, јер памте да су ста-

рином из Гламе. У селу Црнче су све фамилије, са изузетком Манића,

староседелачке – Ћифтинци, Симоновци, Ћатинци, Парђини, Ђолини,

Дејанови, Дркалци, Ћосини, Баћенџини, Бојчовци, Чадини, Чонгарци и

Цветковци. Староседелачке фамилије Ланишта су Марковци и Јованов-

ци. У Куновици се најстаријом сматра фамилија Цекинци, која је, по предању, једина у старом селу преживели татарски покољ, а у староседе-

оце се убрајају и фамилије за које се сматра да старином воде порекло са

Косова (Паунковци, Ристинци, Кенџаци, Рајковци, Стојанчини, Вукин-

ци, Милинци, Стојковци, Паљини, Јанковци, Марјанови, Ђорини, Спа-

синци, Чабуци, Пејчаци, Мањини, Брбинци и Чадини) и из Грчке (Гр-

ци).1 У стариначким родове у Просека се убрајају Шакарци, Пењци, Јо-

цинци, Ђокаци, Калаџијини, Вукинци, Бркини, Шпркљаци, Зујини, Мит-

ковићи, Богдановци, Ристинци, Зајчеви, Пекини и Ђораци, али треба

имати у виду чињеницу да неке од ових фамилија памте своје миграцио-но порекло (нпр. Бркини из села Бучане у околини Пећи итд.), тако да је

и у овом случају највероватније реч о најстаријем слоју досељеника. У

Јелашници мештани стариначким становништвом сматрају припаднике фамилија (око половина укупне популације) које не памте да им је неко

од предака досељен (најстаријим се сматрају Суљини и Кеданови), као и

оне које знају своје миграционо порекло, али не и време досељавања (ве-роватно најстарији досељеници – Рекалци, Дрчини, Богдановци, Ранђе-

ловци, Пешини, Сугарчеви и др.). У овом насељу посебан проблем пред-

стављају фамилије које су се издвојиле (”поделбина”) из једног рода, а у

међувремену су заборавиле везу са старим родом, тако да се већина њих

сада сматра старинцима, што се не може узети као поуздани податак.

Стариначке фамилије у Долцу (селу) су Ђусинци и Стојановићи, које су по масакру првобитног становништва од стране крџалија крајем 18. века,

обновили село, а старином су из околине Сврљига. У Равном Долу ста-

1 Обзиром да је евидентно да у неким примерима народних предања локално ста-

новнитво поједине делове Македоније (Прилеп, Битољ и др.) ”поистовећује” са

Грчком, и овде је највероватније реч о роду који води порекло из Македоније.


____________

56

роседелачка фамилија су Црвењинци, која је једина преживела турски

масакар у старом селу, пре његовог зачитлучивања. У староседеоце се убраја већина сићевачких фамилија (Ранчини, Јанкови, Веселинови, Са-

вичови, Миленкови, Черкези, Митичови, Иванови, Радојкови, Даничови,

Јанкичови, Герини, Зулумови, Чокини, Јунакови и др.), оснивачи села досељени у првој половини 18. века, по народном веровању из истоиме-

ног села код Клине. И староседелачке фамилије у Островици (Трџоман-

ци, пореклом из околине Новог Брда, која се сматра најстаријом, Бакли-

ни, Ђурићи, Јовићи, Миленковићи, Петровићи, Микинци, старином из

Куновице, Радичевци, досељени из Црне Горе, итд.) су досељене при

формирању села у првој половини 18. века (Мартиновић М., 2003).

Неки стариначки родови у Сићевачкој клисури су се до данас

значајно разгранали (више од 10 појасева), на шта указује иста крсна

слава, распоред имања на суседним парцелама, гробови у истом делу

гробља, као и бледо сећање житеља, у форми поредања, да старином во-де порекло из ”једне лозе”. Такав је случај нпр. у Куновици, где из наве-

дених разлога за 18 стариначких фамилија и припаднике рода Косовци у

суседној Малчи, који данас представљају разрођене огранке, верује да

воде порекло из ”исте лозе” (од тројице браће старином са Косова). Ста-

роседелачке фамилије Ланишта верују да воде порекло од заједничког

претка – Здравка, оснивача села пореклом, по предању, из Преполца код

Куршумлије (по другом из Гулијана код Сврљига).

Поједине фамилије издвојиле су се из стариначких родова путем

призећивање и посињавања. Тако је нпр. Сићевачка фамилија Нечичи формирана одвајањем од стариначког рода Бакини, када је у првој поло-

вини 19. века призећен њихов родоначелник из Мерџелата код Сврљига.

У већини насеља Сићевачке клисуре је било стариначких родова који су у новије време расељени. Старинцима су сматране фамилије –

Дакини, Ђорђевићи, Савићи, Коцићи, Николићи, Младеновићи, Миљко-

вићи, Живићи, Стојановићи и Цветковићи, које су живеле у данас расе-љеном селу Манастир. Обзиром да није запамћено време њиховог досе-

љавања, али се памти миграционо порекло (Косово и Метохија, Грделич-

ка клисура), и овде је највероватније реч о најстаријем слоју досељеника.

У Градишту су расељене стариначке фамилије Касалејци, Влатковци,

Ђуринци и Српкинци, у селу Црнче Пурини и Баз'ини, у Долцу (селу)

Лолинци и Вучковци, у Ланишту Ђуринци, у Просеку фамилија Симоно-вићи итд. Поједини стариначки родови су изумрли биолошким путем.

Такав је случај са фамилијом Ећеровци из Градишта и Матеови из Сиће-

ва (Мартиновић М., 2003). У становништво непознатог порекла можемо уврстити оне фами-

лије чије је порекло несигурно. То се првенствено односи на поједине

фамилије које су се издвојиле из старог рода и у међувремену заборави-

Marija Martinović

____________

57

ле везу са њим, као и на родове за које се везује неодређено предање да

су досељени ”у турско”. Неке од ових фамилија себе сматра староседео-цима, а већина нема никакву представу о свом пореклу (углавном фами-

лије у популационо већим селима – Сићеву, Островици и Јелашници).

Периодизација миграционих токова

Сходно наведеној констатацији да мештани староседелачким ро-

довима сматрају и оне који највероватније припадају најстаријем слоју

досељеника (15. и 16. век), као и фамилије досељене пре и током 18. ве-

ка, ако представљају осниваче насеља (Долац – село, Равни До, Сићево,

Островица), у досељеничко становништво су сврстане оне фамилије и

породице које су досељене од познијег периода турске владавине до на-

ших дана. Досељеничке фамилије су највећим делом пореклом из сусед-

них насеља и крајева, а од 90-их година 20. века значајно је досељавање становника из Ниша, као и прогнаних лица из Хрватске и са Косова. Раз-

лози досељавања су били разноврсни – бежање од Турака, досељавање

на читлук (Равни До), економски моменти и др. Велико учешће је имало

и унутрашње пресељавање становништва, из пасивнијих села у економ-

ски јача и развијена насеља Клисуре. Са друге стране, исељавање ста-

новништва из насеља Сићевачке клисуре је условљено значајним исто-

ријским догађајима у доба турске окупације, углавном економским раз-

лозима по ослобођењу од Турака, а највећи обим има од 60-их до 80-их

година 20. века што је резултирано демографским пражњењем (Гради-ште, Ланиште, Црнче, Долац – село, Куновица и Равни До) и расељава-

њем (Манастир) појединих сеоских насеља.

Досељеничко становништво. – Обзиром да у досељеничке ро-дове мештани Клисуре убрајају оне који поуздано памте миграционо по-

рекло и време досељавања, можемо издвојити три основне групе досеље-

ничких фамилија: старији досељеници (позно доба турске владавине), стари досељеници (до Другог светског рата) и нови досељеници (по за-

вршетку Другог светског рата).

Досељеничко фамилије које припадају групи старијих досељени-

ка заступљене су у следећим насељима: Равни До (Перинци, Табаци, Не-

шинци, Живићи, Карчинци и Симиџици, пореклом из околине Сврљига;

Антини, Даклемци, Ђорђевићи и Бабачови из Заплања; Тучалци из Бан-царева; Шуњинци из Клења; Ивковци из околине Пирота; Рашинци из

Малче; Младеновићи из Куновице; Љашкови и Раденковићи), Ланиште

(Стојановци Рајковци и Младеновци пореклом из Гулијана; Андрејинци из Бугарске; Цветковићи из суседног села Црнче), Долац – село (Попов-

ци из Бугарске; Дмитринци, Милићи, Петровци и Зајци из Горњег Риња;

Шушаторовци, Пајтинци, Ћувалци, Ђорђевићи, Аврамовци, Лилинци и


____________

58

Милкинци) и Сићево (Миланови и Когичини из околине Сврљига; Мика-

илови, Даничови и Бекирови из Базовика; Чокини из Чокота). У Остро-вици и Јелашници, а делимично и у Просеку, немогуће је поуздано раз-

врстати старије досељеничке фамилије од стариначких – наведени родо-

ви који су, по веровању мештана, сврстани у стариначке, а памте мигра-ционо порекло или да су неодређено ”досељени у турско”, могу са гото-

во истом вероватноћом припадати и групи старијих досељеника (Марти-

новић М., 2003).

Поједини старији досељенички родови су се до наших дана зна-

чајно разгранали (до пет појасева). То је, на пример, случај са фамилијом

Перинци из Равног Дола од које су се разгранали родови Табаци, Не-

шинци, Живићи, Карчинци и Симиџици, од Стојановаца у Ланишту су се

оделиле фамилије Рајковци и Младеновци, од Дмитринаца у Долцу (се-

ло) Милићи и Петровци итд. Са друге стране неки досељенички родови

су у међувремену расељени – Ђораци и Тасићи из Равног Дола, Манићи из села Црнче и др.

Старим досељеницима припадају фамилије и породице у насељи-

ма Долац – село (Младеновићи и ромске породице Милутиновића и Јо-

вановића пореклом из Градишта), Куновица (Николчини из Чукљеника),

и Јелашница, где је у већем обиму било присутно досељавања породица

разноврсног миграционог порекла након отварања рудника угља (1889),

а поготово између два светска рата.

Групи нових досељеника припадају породице досељене после

Другог светског рата већином у Просек, Јелашницу, Сићево и Острови-цу. У овим насељима је уједно и највеће учешће имиграционог у укуп-

ном становништву – 37,5%, од чега је чак 92,4% досељено после Другог

светског рата (Миграциона обележја, 2004). У Просеку су досељеници концентрисани у новоформираном физиономском делу – Насеље Просек

(21 кућа из Куновице, 34 кућа из Манастира, 20 кућа из Ниша, по 4 из

Сићева и Островице и др.), и у викенд насељима (28 породица већином досељене из Ниша) – Коњуша (14 породица), Крња (7 породица) и Ће-

мер (7 породица). У Јелашници су досељеничке породице углавном на-

сељене у Албатници (Хановима), Рудничкој колонији и Испод колоније,

а са малобројнијом групом старих досељеника 2002. је било 133 дома-

ћинстава већином досељених из околних села (Куновица, Банцарево,

Горња и Доња Студена и др.) и крајева (Заплање, Лужница и др.). У ви-кенд насељу Влашка шума, лоцираном највећим делом у К.О. Јелашни-

ца, трајно се доселило 45 породица, углавном из Куновице и Ниша. У

Сићеву су досељеничке породице већином концентрисане у новооснова-ном физиономском делу Насељу Света Петка (20-ак кућа досељених из

Островице, Равног Дола и др.) и викенд насељима (39 породица досеље-

них из Ниша) – Црвеница (18 породица), Кусача (9 породица), Света

Marija Martinović

____________

59

Петка (4 породице), Шутевац (4 породице) и Кутлеш (4 породице). У

Островици је већина досељеника концентрисана у Насељу Островица (11 кућа досељених из Ниша, Равног Дола и Сићева). Уз то, у Сићеву и

Јелашници је смештено 117 прогнаних лица из Хрватске и са Косова

(Мартиновић М., 2003). Редистрибуција и исељавање становништва. – Редистрибуција

становништва је једна од основних карактеристика савременог развоја

насеља Сићевачке клисуре. Представљена је пресељавањем становника

из слабије развијених села (Градиште, Ланиште, Црнче, Долац – село,

Куновица, Равни До и Манастир) у економски значајнија насеља (Сиће-

во, Островица и Јелашница), као и пресељавањем житеља на нове лока-

ције (поред постојеће и планиране трасе магистралног пута Ниш–Дими-

тровград) и формирањем физиономских делова у оквиру постојећих ата-

ра, повољнијих са аспекта савременог начина живота и рада руралне по-

пулације. Са појавом територијалног груписања и разређивања значајно је измењен традиционални размештај сеоских насеља Сићевачке клису-

ре. Демографско пражњење насеља (Куновица, Равни До, Градиште,

Црнче, Ланиште и Долац – село) и делова насеља (Село у Просеку, Сред-

село, Овамња, Онамња и Доња мала у Островици, Село у Ланишту и

др.), као и расељавање села (Манастир) праћено је пресељавањем и поја-

чаној концентрацији становништва у новоформираним физиономским

деловима Просека (Насеље Просек), Островице (Насеље Островица), Ла-

ништа (Насеље Ланиште), Сићева (Насеље Сићево и Насеље Света Пет-

ка), и Јелашнице (Ханови, Рудничка колонија и Испод колоније). Поред наведеног досељавања становништва из пасивних насеља Клисуре, на

овим локацијама је присутна и значајна концентрација становништва из

матичних села, пресељених из старих физиономских делова у нове (нпр. у Насељу Просек се налази 41 кућа просечана, у Насељу Островица 40

кућа островичких фамилија, у викенд насељу Влашка Шума 18 кућа је-

лашничана итд.). Исељавање становника из Сићевачке клисуре присутно је у свим

фазама насеобинског развоја. Тешко га је прецизније реконструисати за

време турске владавине, али је свакако било присутно, у мањем или ве-

ћем обиму, током важних историјских догађаја ширег подручја у првој

половини 15. века (ратно разарање Понишавља), крајем 17. и почетком

18. века (Велике сеобе Срба), почетком 19. века (Први и Други српски устанак), средином 19. века (Нишка буна) и касније. Међутим, до среди-

не 18. века досељавање је имало већи обим од исељавања, обзиром да се

становништво склањало од Турака и формирало збегове у Сићевачкој клисури. Део популације се трајно задржао, а познато је да су из таквих

збегова формирана села Сићево и Островица. По ослобођењу од Турака

исељавање становништва је било присутно у мањем обиму (трајно пресе-


____________

60

Табела 1. – Кретање укупне популације у насељима Сићевачке клисуре од 1878.

до 2002.

Насеље 1878. 1921. 1948. 1953. 1961. 1971. 1981. 1991. 2002.

Градиште 377 435 541 517 392 234 174 98 65

Долац (село)2 305 420 146 139 146 153 137 99 72

Јелашница 953 1 500 1 817 2 078 2 347 1 853 1 771 1 724 1 695

Куновица 275 475 637 612 572 375 277 181 101

Ланиште 111 153 285 263 204 155 133 106 68

Манастир -3 155 122 118 101 27 6 2 24

Островица 889 1 136 1 283 1 290 1 209 1 018 889 767 603 Просек 354 304 287 318 328 384 438 470 600

Равни До 174 252 435 380 378 295 213 148 102

Сићево 911 1 097 1 361 1 368 1 389 1 268 1 093 1 012 1 007 Црнче 236 385 489 467 432 351 223 114 61

Укупно 4 585 6 312 7 403 7 550 7 498 6 113 5 354 4 721 4 376

Извор: Попис људства Србије у ослобођеним крајевима, Државопис Србије, све-

ска XI, Краљевско-српска државна штампарија, Београд, 1882; Краљевина Срба,

Хрвата и Словенаца, Речник места, Београд, 1925; Попис становништва, дома-

ћинстава и станова, Упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971,

1981, 1991. и 2002, Републички завод за статистику, Београд, 2004.

љавање печалбара у околину Смедерева, Румунију и др.), обзиром да насе-

ља бележе континуирани пораст укупне популације. Интензиван инду-стријски развој околних урбаних центара праћен је, од 60-их до 80-их го-

дина 20. века, исељавањем становништва, највећим делом у Ниш и при-

градска насеља. На тај начин је дошло до демографског пражњења мањих

и економски слабијих насеља. По теренским подацима из 2001/02, у Сиће-

вачкој клисури је након Другог светског рата исељено и ”угашено” 334 ку-

ће – 68 кућа у Градишту, 61 кућа у Куновици, 59 кућа у Црнчету, 52 куће у

Долцу (село), 41 кућа у Равном Долу, 40 кућа у Манастиру и 13 кућа у Ла-

ништу (Мартиновић М., 2003). У овим насељима је укупно становништво

од 1948. до 2002. смањено 5,7 пута. С друге стране, Просек је једино насе-ље Клисуре са континуираним порастом укупне популације од средине 20.

века до наших дана (поготово од 90-их година), а Јелашницу, Островицу и

Сићево стагнација становништва са тенденцијом опадања задњих децени-ја. Ако се поред негативног природног прираштаја (-29,1%о), неповољне

старосне структуре и високог учешћа старог становништва у укупном

(преко 30%), узме у обзир и чињеница да 10% дневних миграната планира

да се у ближој будућности пресели у насеља где обавља функцију рада

(већином Ниш и његова приградска насеља), за очекивати је у перспективи

даље опадање укупне популације у свим насељима Клисуре, сем Просека.

2 Подаци до 1948. односе се на Долац – данас Долац (село) из кога је из кога је

1979. издвојено ново село – Долац (насеље). 3 У попису 1878. се не наводи Манастир, који је до 1945. заселак Просека. 4 Према теренским подацима, Манастир је 2002. био расељен.

Marija Martinović

____________

61

Закључак Расположива историјска грађа, научна литература и извори, као и

теренски подаци, указују на вишевековну насељеност Сићевачке клису-

ре српским становништвом. Праћење континуитета стариначког станов-ништва, које већином датира из средњовековног периода, у великој мери

је отежано због променљивости и наглашене нестабилности овог просто-

ра под дејством многобројних и разноврсних историјско-географских

прилика – ратна разарања праћења исељавањем становништва и касни-

јим обнављањем насеља, постојање привремених насеља (”збегова”), чи-

тлучење појединих села и сл. Досељеничко становништво је највећим

делом пореклом из суседних насеља и крајева, а може се груписати у три

основне групе: најстарији досељеници (позни период турске владавине),

стари (од почетка 20. века до Другог светског рата) и нови досељеници

(средина 20. – почетак 21. века). Основна одлика савременог развоја на-сеља Сићевачке клисуре је редистрибуција становништва (пресељавање

из слабије развијених села у економски значајнија насеља), као и демо-

графско пражњење великог броја насеља и расељавање појединих села.


Бојанић, Д. (1995). Ниш до великог рата 1683, Историја Ниша, књ. I. Ниш: Гради-

на и Просвета.

Костић, М. (1967). Нишка котлина. Београд: Географски институт ”Јован Цвијић”,

Посебна издања, књ. 21.

Костић, М. (1970). Белопаланачка котлина – друштвеногеографска проучавања.

Београд: Географски институт ”Јован Цвијић”, Посебна издања, књ. 23.

Мартиновић, М. (2003). Антропогеографска проучавања насеља Сићевачке клису-

ре и савремене геопросторне промене. Београд: Географски факултет, Магистар-

ски рад.

Ћирић, Ј. (1995). Енциклопедија Ниша – Природа, простор, становништво. Ниш:

Градина. Цвијић, Ј. (1991). Балканско полуострво. Београд: САНУ, Завод за уџбенике и на-

ставна средства и Књижевне новине, књ. 2.

Marija Martinović

MIGRATIONS AND ORIGIN OF THE POPULATION OF THE SIĆEVAČKA GORGE

Summary

Based on historical data, scientific literature, statistical sources and field researches,

settlements of Sićevačka gorge has been inhabited for many centuries. Examination of


____________

62

population originally inhabiting the area has bee difficult due to the instability of

historic-geographical circumstances – war destruction followed by desertion and

restoration of settlements, existion of temporary refugee settlements etc. Emigrants can

be divided into three main groups: the oldest group of emigrants (late period of Turkish

rule), old group of emigrants (from beginning of 20th

century to the Second World War)

and new group of emigrants (the end of the Second World War till today). Basic

characteristic of contemporary development of Sićevačka gorge settlements are also the

redistribution of local population (moving from undeveloped settlements to

economically important settlements), spontaneously depopulation and demographically

diminishing of settlements.


____________

63

УДК 331.56 (497.11) ”1998/2008”;

314.114:33 (497.11) ”1998/2008” Оригиналaн научни рад Original scientific work

Олгица Бошковић

Емилија Манић

КАРАКТЕРИСТИКЕ ТРЖИШТА РАДА У СЕВЕРНО-БАНАТСКОМ

ОКРУГУ СА ОСВРТОМ НА ЊЕГОВЕ ГЛАВНЕ ИНДИКАТОРЕ

Извод: Тржиште рада у Србији током последње деценије карактеришу изузетно

неповољне тенденције: велики број незапослених, дугорочна незапосленост, непо-

вољна структура незапослених (полна, старосна и образовна), мала мобилност

радне снаге. Висока незапосленост, уз истовременo растући мањак квалитетне

радне снаге, у многим окрузима један је од парадокса тржишта рада у Србији. У

овом раду су дате карактеристике тржишта рада Србије илустративно приказане

на примеру Северно-банатског округа, кога карактерише велики број незапосле-

них и истовремено велики број слободних радних места. Сви покушаји смањива-

ња раскорака између понуде и потражње, засад остају без резултата. Анализа ре-

гионалних карактеристика тржишта рада Северно-банатског округа указује на

специфичности овог региона и на величину раскорака између жеља и могућности

незапослених на овом локалном тржишту рада. Посебан проблем је значајна неус-

клађености потреба тржишта рада и понуде стручног образовања, које још увек

егзистира као проблем и поред реформских корака који су предузети, пре свега,

код измена структуре мреже средњих стручних школа Округа.

Кључне речи: незапосленост, индикатори тржишта рада, средње стручно образо-

вање, демографске карактеристике

Abstract: Labor market in Serbia is characterized by very negative tendencies: very big

rate of unemployment, bad structure of unemployed (sex, age and educational), small

labor mobility. One of the biggest paradox in Serbian labor market is high

unemployment on one hand and shortage of quality labor force, at the other. In this

article, the characteristics of labor market in Serbia has been illustratively represented

through example of North Banat region. This area has very big number of unemployed

and, at the same time, very big number of free vacancies. All the attempts that are taken

in order to diminish the existing differences between the supply and demand in the labor

market, still haven’t give any results. The analysis of the regional characteristics of the

North Banat’s labor market showed its uniqueness and the proportion of the gap

between desires and the possibilities of the unemployed in that region. Disharmony

between the needs of the North Banat’s labor market and the offer of the professional

education in the area is especially big problem. This is still very big unsolved obstacle,

although that some steps towards the reform of the vocational educational system has

been taken, in the first place, the reform of the secondary school network in the North

Banat’s region.

Key words: unemployment, labor market indicators, secondary vocational education,

demographic characteristics

Олгица Бошковић, Емилија Манић

____________

64

Обухват проучаване области

Северно-банатски округ простире се у Војводини у њеном север-

ном делу, на 2 328 km2 и чини административну целну војвођанске регије

Банат. Када је реч о географским одликама, доминира панонска равница, омеђена са западне стране током реке Тисе, са северне државном границом

са Мађарском, са источне државном границом са Румунијом, а на југу се

простире до општина Средњебанатског округа: Бечеј, Нови Бечеј, Зрења-

нин, Житиште и Нова Црња.

Извор: Развојни атлас Србије, Републички завод за развој, 2008.

Слика 1. – Северно-банатски округ

У административном погледу, Северно-банатски округ обухвата шест општина: Ада, Кањижа, Кикинда, Нови Кнежевац, Сента и Чока. У

ових шест општина има укупно 50 насеља, а највеће насеље, град Кикинда,

је уједно и седиште Северно-бантског округа.

Демографске карактеристике Северно-банатског округа

Данас у Северно-банатском округу живи 158 984 становника, са

просечном густином насељености од 68 ст./km2. Највећа општина по повр-

шини, али и броју становника јесте општина Кикинда, што је био довољaн разлог да се она издвоји као центар Округа. Друге општине су приближно

сличне површине (од 230 km2 до 340 km

2), док се у погледу броја станов-

ника издвајају још општине Кањижа и Сента, које имају нешто већи број становника (општина Кањижа 26 754 становника, а општина Сента 24 673

становника). Остале општине имају прилично уједначен број становника

Olgica Bošković, Emilija Manić

____________

65

(од 12 000 до 18 000 становника). Интересантно је указати и на админи-

стративну поделу општина на насеља, која је прилично неуједначена сра-змерно величини општина (општина Кикинда има 10 насеља, а општина

Нови Кнежевац, која има пет пута мање становника, има девет насеља).

Табела 1. – Општи подаци Северно-банатског округа, по општинама (2006)

Општина

Површи

на, km2

Број

становника

Густина

насељености,

ст./km2

Број

насеља

Природни

прираштај

‰

Ада 227 18 372 81 5 -10,9 Кањижа 339 26 754 67 13 -8,6

Кикинда 782 64 119 82 10 -6,1

Нови Кнежевац 305 12 170 40 9 -7,2

Сента 293 24 673 84 5 -8,2

Чока 321 12 896 40 8 -13,6

Укупно 2 328 158 984 68 50 -8,1

Извор: Општине Србије, РЗС, Београд, 2007.

Када се упреде два последња пописа становништва, може се недво-

смислено закључити да је током последњег међупописног периода (1991–

2002) дошло до значајног смањења популације у Округу. Број становника у Северно-банатском округу опао је 2002. године у односу на попис ста-

новништва 1991. године, за 11 661 становника, што је била директна по-

следица негативног природног прираштаја у међупописном периоду (-

6,2%0). Такав тренд негативног раста наставио се и након 2002. године, та-

ко да је природни прираштај у 2006. години износио чак -8,1%0.

Ако се посматрају подаци о природном кретању популације Окру-

га по општинама, све општине на подручју Округа имају негативан при-родни прираштај. Он је најмањи у општини Кикинда (-6,1%0), а највећи у

општини Чока (-13,6%0). Разлог за овако драстичну разлику у природном

прираштају између општина истог округа лежи у чињеници да је Кикинда, као највећа општина и окружни центар, привлачно деловала на становни-

штво околних општина, те да је постала имиграционо подручје за све

околне општине. Миграцијама према Кикинди фертилни контигенти ста-новништва су слабили у осталим општинама, чиме је врло брзо дошло до

појаве депопулације (стопе морталитета су веома брзо надмашиле стопе

наталитета.

Као последица претходно приказаних демографских процеса на под-

ручју Северно-банатског округа, настала је и одређена старосна структура

становништва. Тако се могу издвојити следећи старосни контингенти:

– младо становништво (до 19 година) – учествује са 22,3% у укупној

популацији;

– млађе средњедобно становништво (20–39 година) – чини 25,8% укупне популације Округа;


____________

66

– старије средњедобно становништво (40–64 године) – представља

највећи старосни контигент, чак 35,1% укупног становништва и – старо становништво (65 и више година) – заступљено је са 16,5% у

укупној популацији.

22,30%

35,10%25,80%

0,30%16,50%

0-19

20-39

40-64

65 i više

nepoznato

Извор: Попис становништва 2002. године, Старост и пол, књ. 2, РЗС, Београд,

2003.

Слика 2. – Старосни контингенти становништва Северно-банатског округа

Међутим, да би се добила што јаснија слика стварних процеса који се

дешавају унутар становништва Округа, најбоље је приказати још једну по-

делу становништва према старосним категоријама. Према тако издвојеним

контингентима становништва, Северно-банатски округ има:

– 6,4% становништва предшколског узраста;

– 9,2% становника која чине контигент школоoбавезног становништва (од 7 до 14 година);

– 67,6% становништва које је радно активно и

– 23,4% становништва које чини фертилни контигент (жене старости 15 до 49 година – репродуктивни период).

Процес демографског старења на простору Северно-банатског округа

учинио је да се фертилни контигент становништва значајно смањи, што је

за директну последицу имало немогућност брзог обнављања популације

природним кретањем. Ово је посебно карактеристично за мале општине,

које се одликују доминантном пољопривредном производњом и тренутно

доста тешком ситуацијом у другим секторима привреде (општине Чока,

Кањижа, Сента, Нови Кнежевац). Нарочито је то наглашено у руралним

срединама.

С друге стране, у радном контигенту преовладава старија популација (више од 40 година), што у перспективи може да има озбиљне последице


____________

67

са недостатком радне снаге. Ово ће бити веома озбиљан проблем, посебно

ако се има у виду да пројекције демографских токова у Републици, па и у Војводини, најављују смањивање становништва и старење популације.

Ако се ови контингенти посматрају на ниво општина, долазимо да за-

кључка да центар округа, општина Кикинда, има најбољу демографску си-туацију и у томе далеко предњачи у односу на друге општине Округа. По-

том следе општине Кањижа и Сента, а најугроженије општине у демограф-

ском погледу су већ општине Нови Кнежевац, Чока и Ада.

Табела 2. – Старосни контингенти становништва Северно-банатског округа по

општинама, 2006.

Општина

Деца

предшколског

узраста (испод

7 год)

Деца

школообавезно

г узраста

(7–14 год)

Радни

контингент

Жене у

фертилном

периоду

(15–49 год)

% % % %

Ада 1 271 11,9 1 672 11 12 818 11,4 4 403 11,3

Кањижа 1 804 16,9 2 512 16,4 18 361 16,4 6 240 16,1

Кикинда 4 183 39,1 6 180 40,5 46 044 41,1 16 393 42,2 Нови Кнежевац 814 7,6 1 244 8,2 8 620 7,7 3 022 7,8

Сента 1 725 16,1 2 346 15,4 17 164 15,3 5 760 14,8

Чока 899 8,4 1 294 8,5 9 087 8,1 2 995 7,7

Укупно 10 696 100 15 248 100 112 094 100 38 813 100


Још интересантнији резултати се могу извући када се оваква

старосна структура упореди са образовном структуром становништва.

У Округу образовна структура је прилично неповољна. Само 7,5%

популације старије од 15 година има више и високо образовање, док је ви-сок удео становништва које је без школске спреме (3,5%) – које нема завр-

шену основну школу (21,8%). Основну школу је завршило 27,6%, а са

средњом школом је највише популације у Округу (39,6%).

3,5

21,8

27,6

39,6

7,5

без школске спреме

незав ршена основ на школа

основ но образов ање

средње образов ање

в ише и в исоко образов ање

Слика 3. – Образовна структура становништва Северно-банатског округа, 2006.


____________

68

Просторни карактер образовне структуре становништва Округа

указује на концентрацију образованих кадрова у окружном центру, Кикин-ди, док се велике концентрације становника старијих од 15 година који не-

мају никакво образовање или имају само основно образовање, бележе у

осталим општинама. Изузетак је опет општина Кикинда која има и нај-више становника без образовања (4,9%), али у тој општини је највећа кон-

центрација становника са вишим и високим образовањем (8,6%).

Табела 3. – Образовна структура становништва Северно-банатског округа по

општинама, 2006.

Општине

Укупно Без

образовања

Незавршена

ОШ

Основно

образовање

Средње

образовање

Више и

високо

Ада 16 051 354 3 738 4 616 6 185 1 117 Кањижа 23 194 479 6 248 7 173 8 077 1 187

Кикинда 56 639 2 774 9 778 14 917 23 873 4 890

Н. Кнежевац 10 917 429 2 737 2 994 4 037 666 Сента 21 497 491 4 474 5 631 8 877 1 995

Чока 11 639 391 3 347 3 248 4 089 597

Укупно 139 937 4846 30 322 38 579 55 136 10 452


Остале три образовне категорије имају другачији просторни карактер:

– са незавршеном основном школом највише је становника у општини Чока (око 29%), па у Кањижи (око 27%) и у Сенти (око 21%), док их је нај-

мање у општини Кикинда (17,3%);

– завршено основно образовање углавном има око трећина популације Округа, старије од 15 година (између 26% у општини Кикинда до 31% у

општини Ада) и

– у погледу средњег образовања, доминирају општине Кикинда

(42,2%) и Сента (41,3%).

Потребно категорију становништва без образовања свести на најмању

могућу меру (уз напомену да је то и сада заправо категорија најстарије по-

пулације), али, такође, неопходно је едуковати целокупно становништво да је потребно радити на свом образовању континуирано уколико желе да

себи обезбеде адекватну економску егзистенцију, те да је средње образова-

ње најнижи степен образовања које ће у будућности тржиште рада тражи-

ти. Оваква образовна структура становништва указује на потребу да се

предузму озбиљни кораци на њеном поправљању, али тако да будући ка-

дрови који излазе из система средњег и високог образовања буду оно што

је заправо локалној заједници и тржишту рада потребно.

Привредне одлике Северно-банатског округа

Како се налази на простору плодне Панонске равнице, Северно-ба-натски округ има све предиспозиције да се његово становништво бави ин-


____________

69

тензивном пољопривредом. Пољопривредно земљиште заузима велике по-

вршине (89,5% укупне површине Округа), а у педолошкој структури доми-нирају плодна тла. Због тога се у прошлости у општинама Северно-банат-

ског округа, осим пољопривредних добара и земљорадничких задруга, ин-

тензивно радило и на јачању прехрамбене индустрији. Истовремено, при-родни ресурси, пре свега налазишта неметала, условили су и локацију ка-

пацитета индустрије грађевинског материјала, чија су предузећа и данас

носиоци читаве привреде Округа.

Када се погледа структура запослених, пољопривредно становни-

штво учествује са 9,7%, што је и даље веома висок удео за подручје које

претендује да постане простор који се одликује интензивном пољопри-

вредном производњом са високим приносима. Разлог лежу у чињеници да

недостаје ефикасна примена свих агротехничких мера, али и јасније тржи-

шно позиционирање пољопривреде у читавом привредном систему земље.

Такође још увек је, присутан тренд да један, истина мањи, део пољопри-вредних произвођача ради и у некој другој грани делатности (најчешће у

неком од предузећа у непосредној околини места становања).

Када је реч о индустрији, на простору општина Северно-банатског

округа сконцентрисано је неколико великих индустријских капацитета у

области прехрамбене, металске и индустрије грађевинског материјала:

– општина Ада – предузећа: ”Потисје” фабрика алатних машина и лив-

ница, ”ИБА” фабрика за израду брусног материјала, ”Потисје” ливница

прецизних одливака, ”Потијсе Ремонт”, ”Халас Јожеф” пољопривредно до-

бро, ”Зора” фабрика конзерви, ”Обнова” грађевинско предузеће, ”ЛПО Бетх Схемесх Енгинес лтд”, ”Термометал” (Група аутора, 2006). Предузе-

ћа прехрамбене индустрије у општини нема;

– општина Кањижа – предузећа: АИК ”Кањижа” прехрамбена инду-стрија, ”Потисје Кањижа” индустрија црепа, ”ФИМ” фабрика изолационог

материјала;

– општина Кикинда – преовладава метална, прехрамбена и нафтна ин-дустрија, као и индустрија грађевинског материјала. Највећа предузећа су:

”Ливница Кикинда” - металска индустрија, ИГМ ”Тоза Марковић” - инду-

стрија грађевинског материјала, Метанолско-сирћетни комплекс ”Кикин-

да” – хемијска индустрија ”Нафтагас” - експлоатација гаса и нафте, ”ПИК”

- прехрамбена месна индустрија, ”Прима” - прехрамбена индустрија, ”Ки-

киндски млин” - млинска индустрија, ”1. октобар” - пољопривредна добра, ”Агросеме” - садни материјал, ”Хемик” хемијска индустрија, ГП ”Северни

Банат” - грађевински и занатски радови, ”Боканић” - ауто куће и аутомеха-

ничари, ”Блим-хем” - биљна производња, ”Цолорит” - производња уља итд. – општина Сента – предузећа: ”Пољопривреда”, ”ТЕ-ТО” прехрамбена

индустрија, ”Житопромет” млинска индустрија, дуванска и металска инду-

стрија (веома лоше стање у предузећима);


____________

70

– општина Чока – доминантна прехрамбена индустрија – Индустрија

меса ”Чока”.

9%0%

38%

4%3%9%

1%6%

1%2%

4%

11% 1%

1%

10%

Пољ., шумарство и водопривреда

Рибарство

Вађење руда и камена

Прерађивачка индустрија

Произв. ел. енергије, гаса и воде

Грађевинарство

Трг. на велико и мало, оправка

Хотели и ресторани

Саобраћај, складиштење и везе

Финансијско посредовање

Послови с некретнинама, изнајмљивање

Државна управа и соц. осигурање

Образовање

Здравст-вениисоцијалнирад

Друге комуналне, друш. и личне услуге


Слика 4. – Структура запослених по делатностима Северно-банатског округа

Основна карактеристика северно-банатске индустрије је та да метало-прерађивачки сектор стагнира последњих година у свом развоју (посебно

плетачка индустрија, која је претрпела далеко највећи удар што се тиче не-

запослених). Металопрерађивачка предузећа која производе пољопривред-не машине и делове за те машине бележе раст производње, а осетан је не-

достатак младих образованих кадрова из те области (у постојећој мрежи

образовних профила у Округу јер нема адекватних смерова). Са друге

стране, ни прехрамбена индустрија није прошла много боље у транзицио-

ном периоду, јер је морала да се трансформише у погледу власничке

структуре, а како је почивала на пољопривредним комбинатима, питање

власништва над пољопривредним поседима и земљом остао је до краја не-

доречен. Током последњих година приметно је отварање већег броја при-

ватних предузећа која покушавају да надоместе насталу ”празнину” у овом сектору. Као најбоља предузећа Северно-банатског округа истичу се она

из области индустрије грађевинског материјала, која су и међу првима

приватизована, а отворен је један број и приватних.

Анализа тржишта рада

Стопа незапослености према ”Анкети о радној снази” (АРС), из ок-

тобра 2007, износила је 18,8% (7,4% у ЕУ–27), што представља и даље изу-


____________

71

зетно велики проблем у креирању економске политике Србије. Крајем маја

2008. године, у Србији је било регистровано 773 335 незапослених лица. Истовремено, тржиште рада бележи постојање великог броја слободних

радних места. На основу података Националне службе за запошљавање

(НСЗ), у првих пет месеци 2008. године регистровано је 324 183 слободних радних места (6,7% више у односу на 2007), док је степен задовољења по-

треба за радницима био 92,3%, односно, од почетка године остало је непо-

пуњено 24 939 слободних радних места.

Велики раскорак између високе тражње за радом (изражене бројем

лица која траже запослење) и ниске понуде рада (изражене бројем слобод-

них радних места) смањен је, али је и даље је забрињавајући. Због тога је

потребан детаљнија анализа тржишта рада у Србији, односно потребно је

праћење ситуације на локалним тржиштима рада (по окрузима). То би

обезбедило јасну диференцијацију територије Републике јер се стопе реги-

строване незапослености по окрузима значајно разликују, у размери већој од 1:3. У том смислу, овде приказујемо резултате анализе тржишта рада

једног округа као огледног, према чему би се могла урадити и комплетна

регионалан анализа целокупног простора Србије.

Анализа локалног тржиште рада у Северно-банатском округу има

велики значај за разумевање тешке ситуације у којој се налази велики број

незапослених у овом округу.

Маја 2008. године, у њему је било регистровано 16 573 незапослена

лица (2,1% од укупне незапослености у Србији). Према учешћу неструч-

них радника у незапослености округа са (49,1%), спада у регионе Србије са најнеповољнијом структуром незапослених према стручној спреми, зајед-

но са Пчињским (53,1%), Борским (47,5%), Рашким (45,7%) и Зајечарским

(44,9%) округом. Истовремено, овај регион припада групи региона који имају мало учешће незапослених лица која први пут траже запослење у

укупној незапослености од 37,9%, али и велико учешће лица која су прет-

ходно била у радном односу у незапослености од 62,1%. Ови индикатори тржишта рада потврђује чињеницу да на тржиште

рада Северно-банатског округа споро долазе млада и стручна лица. Про-

блем њиховог првог запошљавања, као и оних који су већ били запослени

лежи често у неадекватном образовања, као и у недостатку додатних зна-

ња и вештина (основна информатичка знања, енглески и други страни јези-

ци, возачки испит Б и Ц категорије, комуникационе вештине, интерперсо-налне вештине, руковање оружјем, лиценце за одговарајућа занимања,

итд.). Учешће незапослених који чекају на запослење више од 2 године

(дуготрајна незапосленост) у незапослености округа била је 54,5%. Исто-времено, степен задовољења потреба за радницима у Средњебанатском

округу од 75,6% низак је у поређењу са осталим окрузима сличног степена

економског развоја, као и у поређењу са просеком Србије од 92,3%.


____________

72

Подаци добијени на основу простог случајног узорка од 208 преду-

зећа (60% микро, 27% малих, 11% средњих и 1% великих предузећа)1,

обезбедили су базу за анализу предузећа о броју и структури запослених,

плановима о будућим пословним активностима и флуктуацијама радне

снаге, као и о проблемима попуњавања слободних радних места на просто-ру северног Баната.

Циљ дате анкете био је утврђивање капацитета локалне привреде

које могу да стварају нова радна места, као и врстама радних места која ће

се највероватније отварати. Осим тога, анкета је омогућила и прикупљање

података о недостатку вештина и неусклађености вештина постојеће радне

снаге у Округу. Недостатак вештина представља потребу за запосленима

коју послодавац не може да се задовољи, зато што не постоји довољан број

квалификованих радника на локалном/регионалном/националном тржи-

шту рада. Неусклађеност вештина се односи на развој нових сектора или

повећану потражњу за посебним занимањима у одређеном тренутку.

Стопа раста укупног броја запослених zr у Северно-банатском

округу прати тренд смањења запослености у целој Србији. За 2006/05. го-

дину износила је -2%, а 2007/06. године била је -3% и добијена је као:

1

1

100t t

t

z z

z

z

Y Yr

Y

−

−

−= ⋅

,

где је tz

Y укупан број запослених у текућој години, а 1tzY−

укупан број

запослених на крају претходне године.

Стопа новоотворених радних места2 nr у Северно-бантском округу

износила је 10,7%, а добијена је као:

100t

t

n

n

z

Yr

Y= ⋅

где је tnY укупан број новоотворених радних места у текућој години, а

tzY укупан број запослених у текућој години.

1Узорак је одабран и анализиран у оквиру пројекта ”Подршка незапосленима и

развој људских ресурса (2007–2009)”, који се спроводи под окриљем Евроспске

агенције за реконструкцију (ЕАР). Истраживањe је спроведено у септембру 2007.

године, анкетирањем изабраних предузећа. 2 Под новоотвореним пословима подразумевају се она радна места која нису по-

стојала раније у систематизацији радних места. То могу да буду радна места за за-

нимања која су некада постојала у предузећу, али за мањи број радника, или за за-

нимања која су нова за то предузеће (настала као последица развојних активности

у истом или новом правцу).


____________

73

Област делатности која је у Северно-бантском округу генерисала највише

нових послова у 2007. години је прерађивачка индустрија са 15,5%. Мо-дерне услуге (некретнине, консалтинг, финансије, информатика) такође

имају високу стопу креирања послова од 9,4%, док остале области делат-

ности бележе скромнији развој: трговина и угоститељство 4,9%, грађеви-нарство 3,5%, саобраћај и складиштење 2,2,%. Рударство и енергетика, као

и традиционалне услуге (здравство, ветерина, образовање, комуналне

услуге...) имају занемарљиве стопе раста новоотворених радних места. По-

себно наглашавамо значај услужних делатности, које постају све важније,

јер једине оне могу да апсорбују отпуштене раднике, како из прерађивачке

индустрије, тако и из и других области делатности у којима ће приватиза-

ција државних предузећа доћи заједно са реструктурирањем и отпуштањи-

ма. Иако на први поглед делује нелогично, стопа новоотворених послова nr

2007. године, била је већа од стопе раста укупног броја запослених zr . Раз-

лог лежи у чињеници да је у исто време са отварањем нових послова у

Округу, дошло и до процеса укидања неких послова. Истовремено са рела-

тивно високом стопом новоотворених радних места, појавила се и висока стопа слободних радних места. Због тога се може закључити да стопа сло-

бодних радних места често показује исту тенденцију као и стопа креирања

послова, односно да је често та стопа виша за приватни сектор и да се њен

ниво смањује како се повећава величина предузећа.

Анализирајући расположива радна места, дошло се до једноставне

класификације слободних радних места и то на две категорије: она која су

отворена у одређеном временском периоду и она отворена од тренутка од

када су створена. У том контексту остаје само питање како попуњавати та

слободна места. За процену проблема тешкоће попуњавања постојећих слободних радних места користићемо учешће оних слободних радних ме-

ста која су декларисана као ”стално отворена радна места”. Учешће стално

слободних радних места у укупном броју слободних радних места у Север-но-банатском округу је 85%. Ова структура слободних радних места је пр-

ви наговештај проблема који постоје у распоређивању радне снаге на ни-

воу округа. Односно, на локалним тржиштима рада истовремено постоје велике групе незапослених и дугорочно незапослених лица, али такође по-

стоји и велики број слободних радних места које је тешко попунити.

Стопа слободних радних места sr у Округу је 9,9%, а добијена је:

100t

t

s

s

z

Yr

Y= ⋅

где је tsY укупан број слободних радних места у текућој години и

tzY

укупан број запослених у текућој години.


____________

74

Највиша стопа слободних радних места забележена је у прерађи-

вачкој индустрији 14,3%, као и у грађевинарству 8,9% и модерним услуга-ма 8,0%, а најмања у саобраћају, складиштењу и везама 1,6%, трговини и

угоститељству 1,5%, традиционалним услугама 1,1%, рударству и енерге-

тици 0,8% и пољопривреди и рударству 0,1%. Осим ових показатеља тржишта рада, анкетом су добијене и ин-

формације у анкетираним предузећима о њиховом планираном запошља-

вању и отпуштању у наредних шест месеци. Стопе планираног повећања

броја радника у Северно-банатском округу била је 1,7%, а стопе планира-

ног отпуштања била је 1,5%.

Стопа планираног отпуштања радника or је добијена као:

100

t

po

o

z

Yr

Y= ⋅

где је poY укупан број планираних отпуштања наредних шест месеци и

tzY укупан број запослених у текућој години.

Стопа планираног повећања броја радника pr је добијена као:

10 0

t

p p

p

z

Yr

Y= ⋅

где је p pY укупан број планираних запослења у наредних шест месеци

(повећања броја радника) и tzY укупан број запослених у текућој години.

Међутим, стопа нето раста броја запослених (разлика између стопе планираног повећања броја запослених и стопе планираног смањења броја

запослених) у Северно-банатском округу је мала (осим за модерне услуге),

али охрабрује чињеница да је позитивна (стопа планираног повећања броја

запослених је већа од стопе планираног смањења броја запослених).

Када се напред поменута анализа тржишта рада Северно-банатског

округа укрсти са тренутном привредном ситуацијом у Округу и планира-

ним будућим привредним развојем, могу се моделирати будућа кретања

броја слободних радних места. У Северно-банатском округу планирана су

највећа отпуштања у пољопривреди 4,9%, трговини и угоститељству 2,6%, грађевинарству и прерађивачкој индустрији од 1%. Истовремено, планира

се развој вађења руде и камена и снабдевања енергијом уз повећање броја

запослених од 5,1% и модерних услуга (5%), али и саобраћаја, складиште-ња и веза (3,1%), грађевинарства (2,8%) итд.

Анализа добијених података показала је специфичне промене на

тржишту рада у посматраном округу. Тако се, на пример, у трговини и


____________

75

угоститељству планира повећање и смањење броја запослених од 2,6%.

Оваква појава је последица нових захтева тржишта рада, пошто запослени радници често не поседују нова знања и вештине који су потребни за оба-

вљање одређених послова услед модернизације и развоја. Модерне услуге,

такође, имају проблема са запошљавањем нових радника, али ова област је специфична по томе што је у њој стопа креирања послова веома висока,

виша од стопе слободних радних места. Заправо, већа стопа слободних

радних места у односу на стопу креирања послова се може тумачити као

недостатак квалификованих радника који могу да попуне радна места и

посредно то може да буде мера неусклађености вештина. Управо из тог

разлога, неопходно је посветити већу пажњу стручном образовању и обу-

кама, како би се областима делатности у развоју обезбедила потребна ква-

литетна радна снага, али и истовремено олакшала прерасподела отпуште-

них радника из реструктурираних области делатности у области које ће

бити у развоју. Чини се да су највећи проблеми на тржишту рада Северно-банат-

ског округа они који се односе на распоређивања радне снаге и недостатка

вештина. Први проблем се може решити развојем адекватних активних ме-

ра тржишта рада у складу са регионалним и секторским специфичностима.

У случају да се проблеми јављају због недостатка вештина, тада се и обра-

зовни систем и систем континуираног стручног оспособљавања морају

прилагодити специфичностима региона и сектора.

Средње стручно образовање у Северно-банатском округу

Напред анализирана демографска и привредна структура, као и да-

та анализа тржишта рада у Северно-банатском округу, указују да постоје-ћи система средњег стручног образовања, односно постојећа мрежа сред-

њих стручних школа са припадајућим подручјима рада и образовним про-

филима, није најбоље организована, нити систематизована на простору Округа. Средње стручно образовање трба да буде у потпуном сагласју са

привредном структуром датог простора и са потребама самог тржишта ра-

да, односно да отварање и затварање образовних профила буде последица

кретања тражње на самом тржишту рада.

На простору Северно-банатског округа, у његових шест општина,

укупно постоји 13 средњих школа, од чега су четири гимназије и то: једна у Кикинди са три образовна профила, једна у Новом Кнежевцу општег ти-

па и две гимназије у Сенти (један гимназија општег типа и Математичка

гимназија за децу посебно обдарену у математици). Осталих девет сред-њих школа припадају категорији средњих стручних школа. У њима посто-

ји укупно 23 подручја рада, при чему треба напоменути да постоје значај-

на преклапања. Због тога се може рећи да је на простору Северно-банат-


____________

76

ског округа, у средњим стручним школама, заступљено укупно 11 разли-

читих подручја рада. Пре реформе ситуација је била још тежа, јер је подручје рада Ма-

шинство и обрада метала драстично доминирало, док су остала подручја

рада била занемарена. То је објашњавано чињеницом да је у самој при-вредној структури Округа доминирао металски сектор. Током последњих

10–15 година, услед опште економске кризе, али и преструктуирања при-

вреде у Округу, дошло је до значајног пада вредности металског сектора,

као и затварања већег броја друштвених предузеће или њихове приватиза-

ције. Са друге стране, Банат је један од водећих пољопривредних региона

у држави, а у Округу постоје само три пољопривредне школе са девет

образовних профила, од којих је, чак, пет профила трогодишњег трајања.

Иако је, у међувремену, отворен један број малих и средњих предузећа у

области металског сектора, а пољопривреда прокламована као стратешко

Табела 4. – Подручја рада и образовни профили у средњим стручним школама Се-

верно-банатског округа

Подручје рада

Седиште школе

Број образовних

профила

Укупан број школа у

којима је заступљено

подручје рада Трајање 4

године

Трајање

3 године

Машинство и обрада

метала

4

Ада, Кикинда,

Кањижа и Нови

Кнежевац

2

7

Трговина, угоститељство и

туризам

3

Кикинда, Нови Кнежевац и

Сента

1

3

Пољопривреда,

производња и прерада

хране

3

Кикинда,

Кањижа и Чока

4

5

Електротехника 2 Ада и Кикинда 3 4

Геодезија и

грађевинарство

2

Ада и Кикинда

1

-

Економија, право и

администрација

2 Кикинда и

Сента

4

-

Хемија, неметали и

графичарство

2 Кикинда и

Чока

2

-

Здравство и социјална

заштита

2 Кикинда и

Сента

1

-

Саобраћај

2 Кикинда и

Нови Кнежевац

1

1

Текстилство и кожарство

1

Ада

1

-

Личне услуге 1 Чока - 2

Извор: База података средњих школа у Србији, Министарство просвете Репу-

блике Србије, 2006.


____________

77

опредељење Републике Србије, мрежа средњих стручних школа као воде-

ћа у области стручног образовања, није испратила промене које су се дого-диле у окружењу. И даље је значајно присутан велики број образовних

профила у области Машинства и обраде метала, као и доминација трого-

дишњег образовања у тој области и области Пољопривреде, производње и прераде хране. Такође, нема никаквих програма за образовање одраслих у

средњошколском систему, нити посебних програма при вишим школама

или посебно креираним институцијама за образовање одраслих.

Иако је 2002–2003. године извршена одређена реформа мреже

средњих стручних школа у Војводини, још увек та ситуација није у потпу-

ном складу са потребама тржишта рада и локалне економије.

Анализа података из узорка показала је да модерно тржиште рада

захтева велике промене и у самом систему образовања (због пристизања

нове радне снаге која нема потребна знања и вештине), али и промену

схватања потребе за доживотним образовањем због развоја нових послова и застаревања постојећих знања. Због брзих демографских, социјално-по-

литичких, али и економских и научно- технолошких промена, значај кон-

цепта доживотног образовања/учења изузетно је порастао. Потребно је ићи

ка превођењу трогодишњег система средњег стручног образовања у четво-

рогодишњи и увођењу континуираног доживотног образовања, као и оба-

везне стручне матуре. Ово је посебно важно за подручје рада Машинство

и обрада метала, које се директно на тржишту рада ослања на повећање

стопе слободних радних места у прерађивачком сектору у Северно-банат-

ском округу. То је посебно значајно са аспекта и анализе тржишта рада ко-ја указује да је читава ”армија” незапослених управо у сегменту трогоди-

шњег образовања. Савремена стратегија образовања управо се и темељи на

начелу доживотног образовања и друштва које учи. Ова два термина (до-животно образовање и доживотно учење) укључују један другог, јер дожи-

вотно образовање подразумева систем организационих, административних

и процедуралних мера које промовишу доживотно учење. Посебно питање је реформисање самих програма у оквиру образов-

них профила јер неусклађеност вештина, односно неадекватност знања и

вештина запослених које су неопходне да би се задовољиле нове потребе

послодаваца, указују да су промене у самим програмима средњих струч-

них школа неопходне. Осим тога, квалитетно стручно образовање у сред-

њошколском систему треба да буде добар праг за улазак у свет високоо-бразованих кадрова, чему Србија као држава мора да тежи.

Посматрано на примеру Северно-банатског округа, предлог за по-

бољшање ефикасности стручног образовања, осим подизања квалитета са-мих образовних програма, односио би се и на реформисање саме мреже

средњих стручних школа. Карактеристике мреже средњих стручних школа

у Северно-банатском округу, али и на простору целе Србије, указују на ви-


____________

78

сок степен уситњености и диверсификације те мреже. Потребно је да се

појача централизација одређених образовних профила у већим урбаним центрима и трансформација школа из образовног профила Машинство и

обрада метала у техничке гимназије, док је конкретно за простор пољо-

привредних региона потребно појачати разноврсност понуде у четворого-дишњим образовним профилима пољопривредних школа. Са друге стране,

супротно процесу концентрације одређених образовних профила, мора да

уследи општа децентрализација управљања образовним системом, што мо-

ра бити праћено и одређеном децентрализацијом образовних профила

сходно специфичностима датог простора.

Процес децентрализације утиче на другачији однос мреже средњих

школа на околну средину, јер процес повезивања са регионалним и локал-

ним властима може само да поспеши креативнији однос између школе (као

вишезначне институције) и околне средине (Група аутора, 2005). То пове-

зивање има двоструки значај: прво, креативнији је приступ друштвеном развоју на регионалном нивоу, а друго, на адекватнији начин се задовоља-

вају потребе ученика и њихових родитеља. Британски стручњак Мартин

управо истиче да се у већини средина 70% популације после школовања

запошљава се на локалном нивоу (Мартин Р, 2003). У том контексту, са

развојем друштва које се учи оваквим принципима, средње образовање на

националном нивоу добија још већи значај. То је додатно појачано чиње-

ницом да је, управо, средње образовање у једном свом значајном делу, пр-

ви сегмент образовања који је окренут ка тржишту рада.

Закључак

На основу изнетих чињеница о посматраним индикаторима тржи-

шта рада можемо рећи да се Северно-банатски округ појављује као један

од динамичнијих региона, краткорочно посматрано, са добрим могућно-

стима за бољи економски развој у будућности. Најдинамичнији сектори у овом региону у 2007. години су прерађивачка индустрија и модерне услу-

ге. Стопа слободних радних места у тренутку испитивања је била је 9,9%

(85% ових радних места њих су стално отворена). Највише слободних рад-

них места забележен је у прерађивачкој индустрији, грађевинарству и мо-

дерним услугама. Посматрано према захтевима стручне спреме, највећи

број радних места је отворен за више и високо образована лица (VI/1 и VII/1), док је за постојећа слободна радна места претходно радно искуство

је неопходно само у 12% случајева.

Међутим, да би се процењеним трендови у кретању тржишта радне снаге у Округу могло у будућности ефикасно управљати, а времено их и

моделовати према променама у самој привредној структури, неопходно је

анализе тржишта рада укрстити са образовном структуром становништва и


____________

79

постојећим стањем у стручном образовању на подручју Округа. Процена

недостатка вештина на локалном нивоу, захтева боље усклађивање посто-јећег образовног система стварним потребама тржишта рада и континуира-

но стручно оспособљавање према променљивим потребама привреде у

развоју. Реформа средњег стручног образовања која је започела 2002. го-дине имала је одређене ефекте у виду појављивања нових образовних про-

фила, гашењу неких старих, али и рационализацији саме мреже средњих

стручних школа. Ти процеси су се одигравали и у образовном систему Се-

верно-банатског округа, са напоменом да је неопходно и дање радити на

усклађивању потреба тржишта рада Округа и понуде образовних кадрова у

средњем стручном образовању, као и каснијем образовању вишег и висо-

ког школства, али и образовању одраслих.

ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ

Бошковић, О., Пејић, Б. (2007). Possibiliтies of moniтoring unemploymenт in тhe

NES by using unemploymenт dynamics measures. Inтernaтional Scienтific

Conference, Conтemporary Challenges of Theory and pracтice in Economics,

Quanтiтaтive economics and finance, Faculтy of Economics, Belgrade, pp 37–49.

Бошковић, О. (2007). Могућности унапређења анализе података о незапослености.

XXXIV међународни симпозијум SYMOPIS.

Група аутора, (2006). Мапа тржишта рада. Центар за високе економске студије,

Београд.

Група аутора (2006). Стратегија развоја општине Ада 2005–2008–2012. Tрећа вер-

зија, Општина Ада.

Група аутора (2006). Стратешки план развоја општине Кањижа 2006–2010. Оп-

штина Кањижа.

Група аутора (2006). Развојни план општине Сента (2007–2013). Општина Сента.

Месечни статистички билтен. Национална служба за запошљавање, Београд, 2008.

Подршка незапосленима и развој људских ресурса (2007–2009). ЕАР, ГОПА,

(радни материјал пројекта).

Општине Србије 2007. Републички завод за статистику, Београд, 2008.

Попис становништва 2002. година – књига 2: Пол и старост. Републички завод за

статистику, Београд, 2003.

Анкета о радној снази 2008. Републички завод за статистику, Београд, 2008.

Развојни атлас Србије. Републички завод за развој, Београд, 2008.

Група аутора, (2005). Концепција средњег стручног образовања у Србији. Мини-

старство просвете и спорта Републике Србије, Београд.

Шећибовић Р., Манић Е. (2007). Специфичности образовања за одрживи развој у

туризму. Настава и васпитање, 4, Педагошко друштво Србије, Београд.

Шећибовић Р., Манић Е. (2008). Средње образовање у Србији као фактор одржи-

вог развоја – стање и перспективе. ”Нова генерација европских докумената одр-

живог развоја и поуке за Србију”, ЦИД – Економски факултет и ИАУС, Београд.

Мартин Р. (2003). Geographies of Labour Markeт Inequaliтy (уредник са

Морисоном П..), Rouтledge, London.


____________

80

Olgica Bošković

Emilija Manić

CHARACTERISTICS OF THE LABOUR MARKET IN NORTH BANAT

REGION WITH SPECIAL REFERENCE TO ITS MAIN INDICATORS

Summary

Norтh Banaт region seems тo be one of тhe mosт dinamic regions in Serbia according

тo all тhe facтs abouт labor markeт indicaтors тhaт have been presenтed in тhe arтicle.

Thaт is very good base for perspecтive fuтure economic developmenт.

The manufacтuring indusтry тogeтher wiтh modern services is тwo mosт prominenт

secтors in Norтh Banaт’s economy. Free vacancy raтe in тhis momenт is 9,9% (85% of

тhis vacacies are always free). Manufacтuring indusтry, consтrucтing and modern

services are тhe secтors тhaт have тhe greaтesт number of free vacacies.

All тhe menтioned тrends in тhe labor markeт indicaтe тhaт iт has been needed higher

level of correlaтion beтween demand of тhe labor markeт and тhe supply in тhe field of

vocaтional educaтion. The shoтrage esтimaтion of тhe skils in тhe local communiтies

indicaтes тhe need for beттer way of harmonizaтion wiтh тhe vocaтional educaтion in

тhe region. Pepole need conтinue educaтion and lifeтime educaтion. Also, тhe reform

of all scholl programes and тhe curricula need тo be done. Togeтher wiтh тhaт process

comes тhe reform of тhe spaтial despersion of тhe school neтwork. Some school will be

shuт down, and some will change тheir educaтional profiles. Analyzing тhe labor

markeт in тhe Norтh Banaт region, iт was undoubтly confirmed тhaт тhe relaтionship

beтween educaтional programms and labor markeт demands need тo be sтrong and

тwo-way kinde.


____________

81

УДК 911.375:314.116: 711.42 Прегледни чланак Review article

Николай А. Слука

ПРОБЛЕМЫ РЕВИТАЛИЗАЦИИ ВЕДУЩИХ

ГЛОБАЛЬНЫХ ГОРОДОВ Резюме: В последние десятилетия повышенный научный интерес вызывает развитие городских формаций в контексте стремительного хода общепланетарных процессов. В условиях глобализации и транснационализации все больший вес в мировой системе приобретают так называемые глобальные города, формирующиеся как важнейшие узловые точки мирохозяйственных связей и международных отношений. Автор расматривает демографические проблемы глобальных городов первого порядка, которие представляют высший «командный состав» в единой транснациональной урбанистической системы мира (Лондон, Нью-Йорк, Париж и Токио), второго порядка (Сянган, Сингапур, Лос-Анджелес, Чикаго, Милан, Франкфурт-на-Майне) и третего порядка (Мадрид, Сан-Паулу, Вена, Брюссель, Сеул, Москва и некоторые другие). Ключевые слова: глобальные города, демографический переход, рождаемость, смертность, естественный прирост населения Извод: Последњих деценија повећан научни интерес изазива развој градских фор-мација у контексту убрзаног тока глобалних процеса. У условима глобализације и транснационализације све већу тежину у светском систему добијају такозвани глобални градови, који се формирају као најважнија чворишта светских економ-ских веза и међународних односа. Аутор разматра специфичне демографске про-блеме глобалних градова првог реда, који представљају виши „командни састав“ у јединственом транснационалном урбанистичком систему света (Лондон, Њу Јорк, Париз и Токио), затим другог реда (Хонгконг, Сингапур, Лос Анђелес, Чикаго, Милано, Франкфурт на Мајни) и трећег реда (Мадрид, Сао Пауло, Беч, Брисел, Сеул, Москва и неки други). Кључне речи: глобални градови, демографска танзиција, наталитет, морталитет, природни прираштај

Введение

В последние десятилетия повышенный научный интерес вызывает развитие городских формаций в контексте стремительного хода общепланетарных процессов. В условиях глобализации и транснационализации все больший вес в мировой системе приобретают так называемые глобальные города, формирующиеся как важнейшие


____________

82

узловые точки мирохозяйственных связей и международных отношений. Они представляют собой центры местонахождения штаб-квартир крупнейших ТНК и ТНБ, промышленно-финансовых групп, а также специализированных фирм в области деловых услуг, которые ныне влияют на развитие хозяйства намного больше, чем чисто промышленно-производственные структуры. Они – центры производства и генерирования инноваций в пропульсивных видах хозяйственной деятельности; ключевые ”игроки” практически на всех мировых рынках и т.д. Нарастание интенсивности и комплексности взаимодействия глобальных городов привело к возникновению совершенно особого образования – единой транснациональной урбанистической системы мира, которую возглавляет ограниченное число центров (Слука, 2005; Грчић, Слука, 2006; Grčić et al., 2006). Согласно научным исследованиям, их высший ”командный состав” представляют Лондон, Нью-Йорк, Париж и Токио – ведущие глобальные центры (далее ВГЦ). Группу рангом ниже формируют Сянган, Сингапур, Лос-Анджелес, Чикаго, Милан, Франкфурт-на-Майне. В следующую категорию входят Мадрид, Сан-Паулу, Вена, Брюссель, Сеул, Москва и некоторые другие (Beaverstock, et al., 1999; Taylor, 2000–2004 и др.).

Ключевое положение глобальных городов на основных – по И. Валлерстайну (Валлерстайн, 2001; Wallerstein, 1974–1989) – аренах ”коллективного действия”, формирующих мировую систему, не вызывает сомнений. Другое дело, что чрезмерная увлеченность большинства западных ученых изучением различных аспектов развития главных геополитических и геоэкономических центров мира и формирования ”нового урбанистического порядка” оставляет ”за кадром” немало важных вопросов. Один из них – характер трансформаций в демографическом комплексе глобализирующихся городов. Повышенный интерес исследованию в этой области придают, по крайней мере, три момента. Первый из них заключается в том, что все современные процессы в глобальных центрах основаны и неразрывно связаны с повышением роли человеческого фактора, или, как сейчас чаще говорят – человеческого капитала. В силу этого большое, если не стержневое значение в исследовании глобальных городов получает антропоцентрический подход, в рамках которого центральное место занимает сопряженность социально-экономического и демографического развития. Второй момент – особая актуальность и научно-практическая значимость анализа направленности, уровня и глубины структурных сдвигов в народонаселенческом комплексе городов в условиях глобализации, определения как общих, так и расходящихся трендов. В-третьих, именно в глобальных городах, в отличие от прочих территорий, особенности состава населения и репродуктивного поведения людей формируются под воздействием


____________

83

наибольшего количества демографических ”сил” различного иерархического ранга – глобальных, региональных, национальных и локальных. Комплексный анализ развития народонаселения любого объекта – большая самостоятельная тема, но в определенной мере прояснить ”путь” и понять особенности современной демографической ситуации в ВГЦ и глобальных городах более низкого ранга отчасти позволяет сравнительный анализ естественного движения населения в них за период 1970–2000-х гг.

Хорошо известно, что историческая эволюция мировых демографических процессов едина, на чем базируется парадигма демографического перехода – фундаментальной концепции, разработанной в 1930–1940-е годы и предполагающей существование глобального равновесия численности населения в относительно стабильной среде. Это означает, что в долгосрочной перспективе определенное количество смертей уравновешивается таким же количеством рождений. Один из постулатов теории демографического перехода гласит, что в условиях модернизации, которая в значительной мере нарушает стабильность среды, неизбежным и необратимым является смена неэкономичного, ”расточительного” (wasteful) режима воспроизводства населения на экономичный, ”сберегающий” (conservative) режим. Точнее говоря, высокие рождаемость и смертность заменяются низкой рождаемостью и смертностью (Народонаселение, 1994, с. 109). Главные положения концепции демографического перехода можно принять как своего рода рамочные условия для оценки развития и проведения сравнительного анализа основных параметров естественного движения населения в глобальных городах.

Рождаемость

Одна из главных компонент концепции демографического перехода – исторически долгосрочная тенденция снижения уровня

рождаемости в человеческом обществе. Для формирования так называемого современного типа рождаемости в первую очередь характерно сознательное регулирование рождаемости и предпочтение малодетности большому числу детей в семье. Известны многочисленные попытки научного объяснения данного явления с различных позиций. В частности, сторонники макроэкономической, или факторной концепции (Х. Лейбенштейн, Э. Коул, Б.Ц. Урланис и др.) увязывают снижение рождаемости с распространением контрацепции и абортов; микроэкономической (Г. Беккер, Р. Истерлин) – с экономической нецелесообразностью многодетности в современных условиях; микродемографической (Дж. Колдуэлл и др.) – с изменением института


____________

84

семьи и т.д. Очевидно, что в той или иной степени все эти факторы образуют общий причинный фон и направленность процесса.

Глобальный и неуклонный процесс снижения уровня рождаемости, несмотря на определенные и даже существенные различия между регионами и странами, подтверждают результаты многих исследований и данные международной статистики. За 1970–2005 гг. в целом по миру он снизился почти на 1/3 (с 30,9 до 21,1‰), а в развивающихся странах – с 36,3 до 23,5‰. В экономически наиболее развитых государствах общий коэффициент рождаемости в настоящее время составляет около 11,1‰. Хотя, следует отметить, что внутри этой группы стран процесс протекает с разной интенсивностью. Например, в США уровень рождаемости в последние десятилетия остается достаточно стабильным и несколько выше усредненной величины, во Франции и Великобритании также выше, но плавно снижается. Напротив, Германия уже давно захватила ”мировое лидерство” по неблагополучию демографической обстановки и отличается экстремально низкими параметрами рождаемости (8,7‰ в 2005 г.). С ней на равных ”конкурирует” Япония, где за последние тридцать лет уровень рождаемости упал более чем вдвое – с 18,8 до 8,4‰ (World population prospects…, 2007).

Процесс сокращения рождаемости закономерен как для сельской местности, так и для урбанизированных ареалов. Традиционно специалисты считали, что понижающее воздействие на репродуктивное поведение людей оказывает прежде всего городская и особенно крупногородская среда (Урбанизация и развитие городов…, 1985; Деведжиев, 1989 и др.). Действительно, в агломерациях развивающихся стран уровень рождаемости к настоящему времени заметно ниже, чем в сельской местности. Например, в среднем по Бразилии он составляет 20,9‰, а в Сан-Паулу – 16,6‰, в Аргентине – 18,9‰, а в ядре агломерации Буэнос-Айреса – 13,9‰. Но вот в экономически наиболее развитых государствах во многих крупных городах современный уровень рождаемости выше, чем усредненные национальные показатели. Даже в Мюнхене и Франкфурте-на-Майне, считавшимися в период новейшей истории классическими образчиками депопуляции, он больше, чем в среднем в Германии (соответственно 10,4 и 10,2‰ в 2005 г.) (http://www.sao-paulo.com/; http://www.indec.mecon.ar/; Statistisches Jahrbuch…, 2008). Иными словами, это означает, что здесь глобальный процесс снижения рождаемости более выражен вне крупногородских пространств, и тезис об однозначно негативном влиянии городской среды на эту функцию в условиях постиндустриальных тенденций становится, если не ошибочным, то, по крайней мере, спорным.

В настоящее время в подавляющем большинстве крупных агломераций мира уровень рождаемости колеблется в средних пределах


____________

85

10–16‰ (табл. 1), при этом все еще наблюдается почти двукратное расхождение крайних значений. На одном полюсе – более 16‰ – находятся многие города развивающихся стран, например, Латинской Америки, а на другом – менее 10‰ – ряд центров Европы, включая Москву1, и достаточно неожиданно города Азии – главного мирового полюса демографического роста. Однако важно подчеркнуть, что разброс значений уровня рождаемости в крупнейших мегаполисах мира сильно сократился за последние четверть века и продолжает снижаться. Если в 1970-е годы, согласно выборке по двадцати городам, показатель статистической дисперсии для этого показателя составлял 41,4, то в 2000-е годы – уже только 7,7. Понятно, что такое нивелирование – плод определенной дихотомии в динамике режима рождаемости, прежде всего за счет нисходящего тренда в городах развивающихся стран.

Таблица 1. – Группировка некоторых глобальных городов по уровню рождаемости, середина 2000-х годов

Уровень рождаемости, ‰

Категории Менее 10 10–13 13–16 Более 16

Мир, регионы

Развитые страны (11,1)

Развивающиеся страны (23,5);

мир (21,1)

Глобальные города

Берлин, Будапешт, Варшава, Милан, Москва, Пекин, Прага, Сянган, Токио, Шанхай

Вена, Копенгаген, Мадрид, Мюнхен, Рим, Сан-Франциско, Сингапур, Франкфурт-на-Майне

Амстердам, Брюссель, Лондон, Лос-Анджелес, Нью-Йорк Сити, Париж, Сеул, Стокгольм

Буэнос-Айрес, Сан-Паулу

Составлено по: Административные округа…, 2006; Anuário Estatístico do Estado de São Paulo, 2004; Beijing Statistical Yearbook, 2007; Focus on London…, 2007; Insee. Ile-de-France…, 2006; Hong Kong Yearbook, 2006; Shanghai Statistical Yearbook, 2007; Statistisches Jahrbuch Frankfurt am Main, 2007; Summary of Vital Statistics. 2006; Tokyo Statistical Yearbook, 2007; Vital Statistics…, 2004; Yearbook of Statistics Singapore, 2006; World population prospects…, 2007 и др.

И все-таки с точки зрения динамики уровня рождаемости за последние десятилетия города существенно различаются. Большинство

1 Уровень рождаемости в Москве составил в 2005 г. по официальным данным 8,9‰, а в 2007 г. – по оценочным – 9,7‰ [Административные округа…, 2006; О прогнозе социально-экономического развития города Москвы…, 2008].


____________

86

агломераций мира относится к типу с относительно плавным его сокращением. Однако есть группа, отличающаяся очень большим градиентом – стремительным падением рождаемости в сжатые сроки (рис. 1, вариант А). В одном случае – это мегаполисы государств, испытавших в последние десятилетия мощные кризисные явления, что вызвало эффект отложенных деторождений, в другом – ряда преуспевающих в социально-экономическом отношении развивающихся стран. Так, начиная с 1980-х годов, практически вдвое уменьшился уровень рождаемости во всех столицах стран Центрально-Восточной Европы, прошедших горнило кардинальных общественно-политических и экономических преобразований (Будапешт, Варшава, Прага и т.д.). Но аналогичная ситуация наблюдается и в таких центрах азиатского региона как Сингапур, Сеул, Шанхай, Пекин. Отдельно стоит отметить, что в эту группу относится и большинство крупнейших агломераций Японии, включая Токио.

Уро

вень

ро

жда

емос

ти, ‰

t t t Вариант А Вариант Б Вариант В

– условная траектория глобального тренда рождаемости – тренды рождаемости в различных группах глобальных городов

Рис. 1. – Варианты эволюции рождаемости в глобальных городах

Другой тип – с почти неизменным во времени уровнем рождаемости – представлен преимущественно городами экономически наиболее развитых стран (рис. 1, вариант Б). Он стабильно низок, например, в отдельных центрах стран Северной Европы, Италии, Германии, Австрии во главе с одним из ключевых носителей свойств типа


____________

87

– Веной. Есть и третий вариант – не только с признаками «возрождения», но даже с достаточно устойчивым ростом уровня рождаемости (рис. 1, вариант В). Парадоксально, но факт, его также формируют мегаполисы экономически наиболее развитых государств. В эту группу входят города как достигшие в свое время ”дна падения” в сфере деторождений и мучительно ищущие выход из ситуации, включая те же Франкфурт-на-Майне, Мюнхен и другие, так и относительно благополучные, использующие эффекты глобализации, к числу которых относятся и некоторые ВГЦ, прежде всего Лондон и Париж.

Особенности динамики рождаемости в ВГЦ отражает рисунок 2. Позицию, явно отличающуюся от общей, занимает Токио. Здесь за 1970–2005 гг. более чем вдвое уменьшилось как абсолютное число деторождений (с 229,7 тыс. до 96,5 тыс.), так и общий коэффициент рождаемости (с 20,1 до 7,8‰). Если в начале 1970-х годов уровень рождаемости в столице Японии превышал усредненные национальные показатели, то ныне стал заметно ниже. Напротив, в главном глобальном центре США за тот же период как абсолютное количество деторождений, так и их относительная величина в пересчете на 1000 жителей, остаются довольно устойчивыми. В среднем ежегодно в Нью-Йорк Сити появляется на свет около 125 тыс. новорожденных. Некоторый «всплеск» рождаемости, отмеченный в конце 1980-х – первой половине 1990-х гг. и связанный с общим процессом ”латиноамериканизации” страны, довольно быстро сошел на нет. Важная отличительная черта столиц Великобритании и Франции в самое последнее время – неуклонный рост деторождений. По официальным данным национальной статистики, в 2005 г. в Лондоне оно уже достигло 115 тыс. чел. против традиционных 104–106 тыс. в 1990-х – начале 2000-х годов, а в Иль-де-Франсе – 175 тыс. соответственно против 165 тыс. Хотя, с учетом большой людности городов это пока слабо отражается в значениях общего коэффициента рождаемости. Любопытно, что к настоящему времени его величина в трех последних глобальных центрах практически идентична и составляет 15,4‰, что позволяет предполагать единство главных действующих механизмов.

Уже достаточно давно уровень рождаемости в Нью-Йорк Сити, Лондоне и Париже заметно превышает усредненные величины в своих странах. Более того, за счет его ускоренного сокращения в сельской местности разница становится все более ощутимой. Иными словами, глобальные центры все в большей мере начинают напоминать своего рода ”острова в океане” пониженной рождаемости, а с учетом «массы» явления весьма существенно ”тянут” за собой общенациональные параметры воспроизводства населения. Так, на долю только трех агломераций – Нью-Йорка, Лос-Анджелеса и Чикаго – ныне приходится более 15% всего числа


____________

88

деторождений в США. Еще более значимое место в формировании национальной геодемографической системы занимают ВГЦ Европы. На протяжении последних десятилетий все более значительную часть деторождений в своих странах аккумулируют столицы Великобритании и Франции. Если в начале 1970-х годов на долю Лондона приходилось 12,5% всех новорожденных в туманном Альбионе, в 1991 г. – соответственно 13,4, то в 2005 г. – уже 16,0%. В хозяйственно и демографически более централизованной Франции удельный вес Иль-де-Франса по этому показателю и за тот же период увеличился с 19,1 до 22,8% (Focus on London…, 2007, р. 10; Annuaire Statistique de la France, 2005; Insee. Ile-de-France…, 2006, p. 39). С учетом всех обстоятельств, пока, вероятно, не приходится говорить о каком-либо ”демографическом прорыве”. Но анализ имеющейся фактической информации требует, по крайней мере, констатировать восходящий тренд рождаемости в пределах этих глобальных регионов.

0

5

10

15

20

25

1970 1975 1980 1985 1990 1995 2000 2005

Годы

Ур

ов

ен

ь р

ож

да

ем

ос

ти

, %

о

Нью-Йорк Сити

Токио

Лондон

Париж

Рис. 2. – Эволюция коэффициента общего уровня рождаемости в ведущих глобальных городах, 1970–2005 гг.

Совершенно разная ситуация, сложившаяся в области рождаемости

в североамериканских и европейских центрах, с одной стороны, и в столице Японии, с другой, не может быть объяснена различиями в факторах и условиях социально-экономического порядка. Они во многом равноценны. С позиций классической демографии Токио имеет даже определенные преимущества с учетом ”восточного” менталитета, традиций, повышенной устойчивости браков и особого почитания института семьи, роли мужчины и женщины в обществе, специфики его


____________

89

социально-демографической стратификации и т.д. Ключ различных трендов рождаемости лежит, очевидно, в составе и источниках формирования населения, среди которых особое значение получает миграционный фактор. При очень малых объемах международной миграции и превалировании в современном японском обществе репродуктивной установки на малодетность внутренняя миграция не способна оказать сколько-нибудь существенного влияния на обновление сложившегося режима воспроизводства населения в Токио и других высокоурбанизированных ареалах страны.

В городах Cеверной Америки и Европы, напротив, колоссальную роль играет именно международная миграция. Прием значительных контингентов населения из развивающихся стран, во многом сохраняющих традиционную модель репродуктивного поведения, позитивно сказывается на уровне рождаемости. В целом выполняется общая закономерность – чем больше доля инородного населения, тем выше рождаемость. Причем вновь прибывающие в значительной мере затушевывают эффект определенного эволюционного выравнивания рождаемости у различных этнических групп, уже достаточно давно проживающих в условиях единой городской среды. Последние по времени прибытия иммигранты – ”приверженцы” более агрессивного репродуктивного поведения, и это ”поддерживает” дифференциацию рождаемости на этнической основе.

Подобные различия хорошо отражает статистика по многим глобальным центрам, включая и Нью-Йорк Сити (табл. 2). Здесь уровень рождаемости максимален у лиц азиатского и латиноамериканского происхождения и, напротив, минимален – у белых, неиспаноязычных женщин. Это фиксирует, в частности, расчет условного коэффициента этнической локализации рождаемости, выражающего соотношение доли лиц различных этнических групп во всем женском населении и в структуре новорождений. Различия в уровне плодовитости женщин сказываются на изменении структуры деторождений по этнической принадлежности матерей. За последнюю четверть века в ней заметно увеличился удельный вес матерей ”новейшей волны иммиграции” из стран Латинской Америки и Азии, а сократился – афроамериканок. Последнее, в частности, в условиях относительно ограниченной иммиграции из стран Африки есть свидетельство процесса адаптации к местным репродуктивным поведенческим образцам.

Существует немало и иных различий, в частности, в возрастных кондициях матерей различных этнических групп. Так, латиноамериканки и афроамериканки рожают в наиболее молодых возрастах, азиатки – в более зрелых – 25–34 года, а белые, неиспаноязычные – преимущественно в самых старших возрастах В Нью-Йорк Сити в 2006 г. среди рожениц в


____________

90

Таблица 2. – Изменение структуры деторождений по этнической принадлежности матерей в Нью-Йорк Сити, 1981–2006 гг.

Этнические группы

матерей

Распределение рождений по этническим группам матерей,

% Годы 1981 1990 2000 2006

Уровень рождаемости на 1000 женщин,

2006 г.

УКЭЛ, 2006 г.

Всего деторождений (тыс.), в том числе:

108,6

139,6

125,6

125,5

29,2

-

Испаноязычные 28,1 31,7 32,2 32,1 34,6 1,28 Азиатки 7,8 8,9 12,1 13,8 35,7 1,22 Белые, неиспаноязычные

32,7

27,9

29,4

30,5

25,6

0,78

Афроамериканки 30,8 30,7 25,9 23,2 26,5 1,04 Прочие 0,6 0,8 0,4 0,4 … …

УКЭЛР – условный коэффициент этнической локализации рождаемости. Составлено по: Summary of vital statistics…, 1995; 2007. возрастной категории до 20 лет более 55% составляли пуэрториканки, доминиканки, мексиканки и иные испаноговорящие, а в возрастах 40 лет и старше – более 45% – белые. Но на этом весьма неоднородном фоне совершенно очевиден единый тренд – к взрослению материнства. Он хорошо читается даже в рамках непродолжительного периода 2000-х годов. Расширение возможностей медицины, получение женщинами образования, нацеленность на трудоустройство и профессиональную карьеру, организацию гармоничной личной жизни и проведение досуга и т.д. закономерно ведут к удлинению сроков «созревания» и подготовки к выполнению женщинами детородной функции.

В целом ситуация в области рождаемости в ВГЦ выглядит позитивной и достаточно устойчивой. Исключение в этом плане составляет лишь Токио, и пример японской столицы лишний раз подчеркивает значимость фактора международной миграции. Но проведенный анализ, очевидно, был бы не совсем полон и корректен без указания на недопустимость идеализации инструмента механического движения населения как панацеи от ”всех бед”. При выработке как обобщающих положений, так и конкретно-практических рекомендаций следует учитывать, по крайней мере, два обстоятельства. Во-первых, как показывает, например, опыт углубленного исследования демографической ситуации во Франкфурте-на-Майне, долгосрочное привлечение значительных контингентов иммигрантов не смогло оказать решительного воздействия на улучшение режима воспроизводства населения. Некоторый подъем в уровне рождаемости, наблюдаемый здесь в самое последнее время, связан с активизацией выполнения материнской функции именно немками. По данным на 2006 г. в главном глобальном городе Германии на


____________

91

Таблица 3. – Распределение живорождений по возрасту и этнической принадлежности матерей в Нью-Йорк Сити, 2000–2006 гг.

Этнические группы матерей

Возрастные категории, лет

Афроамериканки

Белые,

неиспаноязычные

Испаноязычные

Азиатки и уроженки

остров Тихого океана

Распределение живорождений по возрастным группам матерей, % Годы 2000 2006 2000 2006 2000 2006 2000 2006 До 20 36,9 34,0 7,5 7,4 52,4 55,7 2,8 2,6 20–24 29,4 27,0 20,0 19,8 41,9 42,6 8,3 10,3 25–29 24,9 22,9 27,2 26,4 32,5 33,8 15,0 16,6 30–34 22,4 19,3 37,3 38,5 24,7 24,7 15,2 17,2 35 и более 24,4 21,0 42,0 44,0 20,9 21,3 12,3 13,4

Всего 26,3 23,2 29,4 30,5 32,2 32,2 12,1 13,8 Распределение живорождений по этнической принадлежности

матерей, % Годы 2000 2006 2000 2006 2000 2006 2000 2006 До 20 12,1 10,2 2,2 1,7 14,0 12,0 2,0 1,3 20–24 24,5 23,9 14,8 13,4 28,4 27,3 15,0 15,3 25–29 24,3 25,8 23,7 22,6 25,8 27,4 31,8 31,3 30–34 21,7 21,4 32,4 32,5 19,6 19,7 32,1 32,0 35 и более 17,4 18,7 26,9 29,8 12,2 13,6 19,1 20,1

Всего 100 100 100 100 100 100 100 100

Не учтены некоторые группы смешанного этнического происхождения. Составлено по: Summary of vital statistics…, 2001; 2007. 1000 немок в фертильном возрасте приходилось 50,4 живорожденных, а уроженок других стран – лишь 35,02 (Statistisches Jahrbuch Frankfurt am Main, 2008). Во-вторых, экстенсивное наращивание привлекаемых объемов внешних миграций сопровождается, как известно из обширной научной литературы и периодики, образованием колоссального комплекса внедемографических проблем, в том числе этно-социального характера и многих других.

В результате вопрос о жесткой альтернативе – предпочтительности движения либо по пути мультинационализации и искусственного ”подогрева” роста рождаемости за счет иноземцев, либо по пути

2 Любопытную пищу для размышлений дает расчет коэффициента корреляции для динамического ряда за период 1980–2006 гг. между общим уровнем рождаемости и рождаемостью на 1000 женщин в фертильном возрасте из числа местного и пришлого населения. Значение коэффициента в первом случае составляет 0,8876, а во втором – -0,3916, что однозначно указывает на определяющую роль коренных жительниц Франкфурта-на-Майне в формировании уровня рождаемости.


____________

92

сохранения этнической целостности населения и изыскания ”внутренних источников” для стимулирования репродуктивного поведения людей – остается открытым и, вероятно, требует поиска компромиссных решений. По всей видимости, прогнозирование развития и выработка конкретных рекомендаций требует использования индивидуального подхода на основе детальной оценки ситуации в случае каждого города.

Смертность

Процесс вымирания поколения – наряду с рождаемостью, отвечает за характер воспроизводства населения и регулирование его численности. Уровень смертности так же как и рождаемости зависит от большого числа биологических детерминант и социально-экономических факторов, включая природно-климатические, генетические, экономические, социальные, культурные, санитарно-гигиенические и т.д. Высокая смертность населения на ранних стадиях развития человеческой цивилизации (35–40‰ и более) по мере социально-экономического развития и распространения достижений медицины снижается; наиболее интенсивно – со второй половины прошлого века. За 1970–2005 гг. в целом по миру общий коэффициент смертности снизился с 13,2 до 8,8‰. Причем вектор развития задавали развивающиеся страны, где коэффициент уменьшался неуклонно и к настоящему времени достиг 8,4‰ (в 1970 г. – 14,7‰). В экономически наиболее развитых государствах тенденция имела обратную направленность. Здесь, согласно данным ООН, за тот же период уровень смертности несколько увеличился – с 9,4 до 10,2‰ (World population prospects…, 2007).

На этом фоне страны-резиденты квартета ВГЦ отличаются в лучшую сторону. Интенсивность процесса вымирания поколений в них достаточно близка, составляет около 8–10‰ и несколько ниже медианы для группы экономически наиболее развитых стран. В течение последних тридцати лет в США, Великобритании и Франции уровень смертности постепенно, но неуклонно сокращался. До середины 1980-х годов аналогичная тенденция наблюдалась и в Японии, причем процесс шел опережающими темпами. Однако в дальнейшем уровень смертности здесь стал медленно, но устойчиво увеличиваться и к 2005 г. достиг 8,6‰ (World population prospects…, 2007). Что касается исследуемых ВГЦ, то за рассматриваемый период Нью-Йорк, Лондон и Париж характеризовались опережающей скоростью снижения уровня смертности по сравнению со средненациональными показателями. В отличие от них в Токио смертность довольно быстро росла и к середине 2000-х годов практически сравнялась с усредненными по стране показателями (7,8 против 8,0‰).

Эволюцию коэффициента общего уровня смертности в ВГЦ за 1970–2005 гг. отражают графики на рисунке 3. Как очевидно, исходные


____________

93

позиции, интенсивность изменений и направленность эволюции функции неоднозначны. Но несмотря на все различия как в историко-культурном генезисе и социально-экономическом развитии мегаполисов, так и в формировании их народонаселенческого комплекса, обращает на себя внимание уникальное единство схождения кривых смертности к настоящему времени в районе отметки 7,0–7,5‰. Это выглядит тем более парадоксально с учетом достаточно широкой вариации показателя в крупнейших агломерациях мира, большинство из которых относится к категории глобальных.

ВГЦ формируют вполне самостоятельную группу с явно пониженным значением общего коэффициента смертности (табл. 4). Заметно лучше ситуация только в ряде азиатских центров, включая Пекин, Сянган, Сеул, Сингапур (менее 6‰), что можно рассматривать как своего рода феномен ”регионального типа” – синтез традиций долгожительства, природного здоровья и быстрого прогресса в социально-экономическом развитии. В эту же группу совсем недавно вошел и Лос-Анджелес, пожинающий плоды омоложения возрастного состава и снижения уровня смертности за счет миграционной волны из стран Латинской Америки. Гораздо выше уровень смертности в глобальных городах развивающихся стран (например, в Буэнос-Айресе и многих других) и в целом ряде европейских мегаполисов, включая Брюссель, Будапешт, Вену, Копенгаген, Прагу и т.д. К сожалению, в эту же категорию входит и ”постперестроечная” Москва с экстремально высоким уровнем смертности (более 16‰ в середине 1990-х годов, 12,3‰ по официальным данным – в 2005 г. и 11,9 – по оценочным на 2007 г.) [О прогнозе социально-экономического развития города Москвы…, 2008].

0

24

6

810

12

1970

1975

1980

1985

1990

1995

2000

2005

Годы

Уровень с

мертн

ости

, %

о


Токио

Лондон

Париж

Рис. 3. – Эволюция коэффициента общего уровня смертности в ведущих глобальных городах, 1970–2005 гг.


____________

94

Таблица 4. – Группировка некоторых глобальных городов по уровню смертности населения, середина 2000-х годов

Уровень смертности, ‰

Категории Менее 4 4–6 6–8 8–10 Более 10

Мир, группы стран

Мир (8,8); развивающиеся страны (8,4)


Глобальные города

Сеул

Лос-Анджелес, Пекин, Сянган, Сингапур

Лондон, Мадрид, Нью-Йорк Сити, Париж, Сан-Паулу, Сан-Франциско, Токио, Шанхай

Амстердам, Берлин, Буэнос-Айрес, Милан, Мюнхен, Рим, Стокгольм, Франкфурт-на-Майне

Брюссель, Будапешт, Варшава, Вена, Копенгаген, Москва, Прага

Составлено по: Административные округа…, 2006; Anuário Estatístico do Estado de São Paulo, 2004; Beijing Statistical Yearbook, 2007; Focus on London…, 2007; Insee. Ile-de-France…, 2006; Hong Kong Yearbook, 2006; Shanghai Statistical Yearbook, 2007; Statistisches Jahrbuch Frankfurt am Main, 2007; Tokyo Statistical Yearbook, 2007; Yearbook of Statistics Singapore, 2006; World population prospects…, 2007 и др.

В пределах одного исторического типа смертности всегда существуют различия в режиме вымирания отдельных групп населения. Это объясняется социальной, культурной и в меньшей степени биологической неоднородностью любого населения и вытекающими отсюда различиями в воздействии факторов смертности на разные группы людей (Народонаселение, 1994, с. 452). Наиболее дифференцирующее влияние на показатель интенсивности вымирания поколений в ведущих глобальных городах, как, впрочем, и в иных территориальных образованиях, оказывают особенности возрастной структуры населения и прежде всего различная весомость самых молодых и самых старых возрастных групп.

Что касается детской смертности, то в большинстве стран мира за последнее время достигнут большой прогресс в ее снижении. Возглавляют этот процесс экономически наиболее развитые государства, в которых по сравнению с началом 1970-х годов уровень младенческой смертности уменьшился в три–четыре раза. Например, в США – с 20,0 до 6,8‰, в Японии – с 13,1 до 2,8‰, в Великобритании – с 17,9 до 5,0‰ и т.д. (табл. 5). Причем за счет повсеместного развития и роста доступности учреждений системы здравоохранения показатели слабо варьируют в территориальном плане. Уровень младенческой и детской смертности в глобальных городах и их материнских странах практически идентичен. В настоящее время из 1000 родившихся в Сингапуре и Сянгане на первом году жизни погибает только два младенца, в Токио – три, а во всех


____________

95

остальных ведущих глобальных городах – менее шести. Отметим, что на этом фоне чрезвычайно негативно выглядят показатели в мегаполисах развивающихся стран, а также Москвы (более 14‰ в 1990-е годы и 9,0‰ по официальным данным на 2005 г.). Столица России находится как бы на полпути между городами развитых и развивающихся стран.

Более существенное влияние на формирование режима смертности в глобальных городах оказывает состояние ”верхних этажей” возрастной структуры жителей. Как уже отмечалось, наиболее интенсивно процесс старения населения протекает в Токио. Здесь доля лиц старше 65 лет за 1970–2005 гг. увеличилась более чем втрое – с 5,1 до 18,3%. Соответственно, даже несмотря на известный культ здорового образа жизни и рост средней продолжительности жизни людей, которая в Японии и ее столице одна из самых высоких в мире, увеличиваются и показатели смертности. За этот же период ее уровень в Токио вырос с 4,9 до 7,6‰ и практически сравнялся с рождаемостью. В остальных ВГЦ ситуация более благоприятная, характеризуется нисходящим трендом. Это объясняется прежде всего повышенной интенсивностью ротации населения за счет механического движения. Особая омолаживающая роль миграции складывается в результате, с одной стороны, выезда значительной части стариков для дожития в более комфортные условия на периферию, а с другой – восполнения трудоспособных возрастов за счет иммиграции. Поддержание за счет иммиграционного фактора в городах определенного равновесия в возрастной структуре населения позитивно сказывается на эволюции общего коэффициента смертности.

Таблица 5. – Изменение уровня младенческой смертности в некоторых глобальных городах и их странах-резидентах за период 1970–2005 гг., ‰

Уровень младенческой смертности, ‰ Мир,страны, города Годы 1970 1975 1980 1985 1990 1995 2000 2005 Мир 90,0 82,7 73,1 65,2 61,5 57,9 53,9 49,4 Развитые страны 21,4 18,2 14,7 12,7 10,3 8,8 7,5 7,1 США 20,0 16,1 12,6 10,6 9,2 7,6 6,9 6,8 Нью-Йорк, штат 19,6 15,8 12,5 10,7 9,5 7,6 6,3 6,0 Нью-Йорк Сити 21,6 19,3 16,1 13,4 11,6 8,8 6,7 6,0

Япония 13,1 10,0 7,5 5,5 4,6 4,3 3,2 2,8 Токио 11,5 8,9 6,7 4,9 4,2 4,4 3,5 2,7

Великобритания 17,9 16,0 12,1 9,4 7,9 6,2 5,6 5,0

Лондон 17,4 16,0 11,9 9,3 7,9 6,4 5,4 5,2

Сингапур 20,5 13,9 8,0 7,6 6,6 3,8 2,5 2,1

Россия 23,0 23,7 22,1 20,7 17,4 18,1 15,3 11,0 Москва 21,0 … 23,7 … 16,8 15,5 10,9 9,0

Составлено по: Административные округа…, 2006, с. 31; Демографический ежегодник России, 2007; Focus on London…, 2007; Summary of vital statistics…, 2007; Tokyo Statistical Yearbook, 2006; Yearbook of Statistics Singapore, 2007; World population prospects…, 2007 и др.


____________

96

Дифференцирующее воздействие на характеристики смертности в городах оказывает и этнический состав жителей. Это наглядно иллюстрирует пример по Нью-Йорк Сити (табл. 6). Сопоставление уровня смертности и средней ожидаемой продолжительности жизни населения по отдельным этническим группам свидетельствует, что средней по городу соответствуют данные только для афроамериканцев. В случае же остальных групп типичны очень существенные отклонения. Так, белое, неиспанское население отличается максимальными значениями показателей как средней продолжительности жизни, так и уровня общей смертности. Напротив, у лиц латиноамериканского и азиатского происхождения уровень смертности почти вдвое ниже средней по мегаполису. При этом у испаноязычного населения существенно меньше средняя продолжительность жизни, а у выходцев из стран Азии – минимальны различия в продолжительности жизни у мужчин и женщин. Все эти нюансы, безусловно, накладывают определенный отпечаток на формирование не только итоговых параметров смертности, но и всей геодемографической обстановки.

Большое практическое значение имеет анализ эволюции совокупной структуры непосредственных причин смерти в глобальных городах. По мере роста уровня социально-экономического развития количество смертей, обусловленных экзогенными факторами, в них – как, впрочем, и в целом по миру – заметно уменьшается. Например, если в начале 1980-х годов в Токио на них приходилось 6,4% всех смертей, то в 2003 г. – 6,1%, в Нью-Йорк Сити – соответственно 4,8 и 4,2%. За последние десятилетия здесь наблюдается резкое сокращение количества смертей от насильственных действий (убийств), плавное уменьшение их числа в результате дорожно-транспортных происшествий и самоубийств. Наименее прогнозируемой остается динамика смерти людей из-за несчастных случаев (рис. 4, вариант Б). Конечно, как отмечают специалисты, полностью искоренить группу экзогенных причин смертности вряд ли удастся. Определенные ограничения в этом плане привносят различные аспекты общественного развития – бедность, бытовой и производственный травматизм, загрязнение окружающей среды, сверхинтенсивный ритм жизни в больших городах и т.д. В самое последнее время именно в глобальных центрах как аванпостах процесса глобализации наиболее острое проявление и фиксацию в структуре экзогенных причин смертности получает рост социальной напряженности, конфликтности на этнической почве, а также печальный факт развития международного терроризма.

Эндогенные факторы, безусловно, господствуют среди причин смертности населения. Согласно принятой Международной классификации болезней, явно доминируют две группы причин смерти –


____________

97

Таблица 6. – Средняя продолжительность жизни, уровень и причины смертности населения по этническим группам в Нью-Йорк Сити, 2003 г.

Население всего, том числе: Показатели Этнические группы

Испано-язычное

Белое, неиспанское

Афро-американцы

Азиатское

Муж. Жен. Муж. Жен. Муж. Жен. Муж. Жен. Муж. Жен. Средняя продолжи-тельность жизни, лет

66,8

74,7

59,4

68,5

72,2

79,4

60,7

68,7

66,7

71,8

Уровень общей смертности, ‰

7,5

7,3

4,5

3,7

10,3

10,9

7,7

7,0

3,5

2,7

Основные причины смерти, % Заболевания сердца 37,0 43,4 27,2 34,3 44,0 49,4 30,6 36,8 31,6 35,3 Заболевания сосудов 2,8 3,5 3,1 3,7 2,3 3,0 3,1 4,1 5,1 6,4 Злокачественные новообразования

23,3

23,4

20,4

21,9

24,8

24,0

21,5

22,7

29,8

27,2

Инфлюэнца и пневмония

4,2

4,8

3,7

5,5

4,6

5,0

3,6

4,2

5,3

4,5

Хронические респираторные заболевания

2,9

2,8

2,8

2,9

2,9

3,0

2,9

2,3

2,8

2,1

Диабет 3,0 3,3 4,0 5,3 3,5 4,5 3,7 5,3 3,5 4,5 Прочие 26,8 18,8 38,8 26,4 17,9 11,1 34,6 24,6 21,9 20,0

Составлено по: Summary of vital statistics…, 1995; 2003, рр. 5; 8–11.

злокачественные новообразования и болезни системы кровообращения. В большинстве глобальных центров, как свидетельствует статистика, на них приходится до 60–70% всех смертельных исходов. Далеко на вторых ролях остаются инфекционные и паразитарные болезни, борьба с которыми заняла у человеческой цивилизации не одно столетие, заболевания нервной и пищеварительной систем, органов дыхания и т.д. Общую эволюцию смертности по ряду эндогенных причин за период 1980–2000-х гг. наглядно иллюстрирует пример Нью-Йорк Сити (рис. 4, вариант А).

Но надо признать, что общий вес и соотношение двух главных групп причин смерти людей отчасти регулируются региональными, генетическими и гендерными факторами. Так, в азиатских глобальных центрах удельный вес этих двух групп в структуре причин смерти относительно понижен, а их соотношение практически равновелико.

Напротив, в мегаполисах Европы и особенно США их суммарная доля несколько больше, но зато явно меньше смертей от злокачественных новообразований. Дифференциация в соотношении причин смертности – даже в условиях пребывания и развития населения в единой городской среде – наблюдается и в различных по этническому происхождению группах. Например, в Нью-Йорк Сити среди белого населения практически половина летальных исходов определяется заболеваниями сердечно-сосудистой системы, а среди выходцев из стран Азии, особенно лиц мужского пола, очень высок уровень смертности от злокачественных новообразований (см. табл. 6).


____________

98

А. Эндогенные причины смерти Б. Экзогенные причины смерти

Рис. 4. – Эволюция числа умерших от некоторых экзо- и эндогенных причин в Нью-Йорк Сити, 1984–2003 гг.

Как специфическую причину в развитии смертности в глобальных городах, специфический фактор ”уязвимости” перспективного демографического развития надо назвать колоссальную концентрацию, ”скученность” населения на ограниченной территории и высокую контактность среды, что уже само по себе таит повышенный потенциал для быстрого распространения различных заболеваний. На данном этапе эта проблема решается путем развития медицинской помощи и системы санитарно-гигиенических и профилактических мероприятий. Другой момент заключается в том, что определенную гипотетическую, а иногда и реальную угрозу, несет в себе факт приема значительных масс иммигрантов, в основном из развивающихся стран. Полная проверка качества их здоровья зачастую не представляется возможной. С этими обстоятельствами, в частности, тесно связано первоочередное распространение в глобальных городах, по определению журналистов, ”чумы ХХ века” – СПИДа, возникновение в них паники при выявлении случаев атипичной пневмонии в КНР и т.д.

В целом положение в области смертности в ВГЦ характеризуется к настоящему времени достаточно большим сходством. На фоне многих территориальных образований других рангов они выделяются в лучшую сторону. С учетом сложившихся тенденций и наличия определенных, еще не исчерпанных резервов по снижению общей и особенно детской смертности, заболеваемости населения, в том числе с летальным исходом, увеличению реальной продолжительности жизни людей и т.д. в большинстве случаев можно прогнозировать оптимистичный сценарий развития в этой части режима воспроизводства населения.


____________

99

Естественный прирост (убыль) населения

В общей схеме демографического перехода эволюция рождаемости и смертности в ретроспективе измеряется сходящимися функциями и в перспективе стремится к фазе стабильного населения. Последнее соответствует равенству двух показателей в районе отметки 13,4‰ с нулевым ростом численности населения. На этом историческом ”столбовом” пути к настоящему времени в странах мира представлена широчайшая гамма вариантов. Часть из них находится на начальных фазах демографического перехода, часть – на промежуточных этапах, часть – его завершает. Только по крупнейшим группам стран разброс относительных значений режима воспроизводства населения достигает колоссальной величины. По оценкам экспертов ООН, в среднем по миру уровень естественного прироста населения в 2005 г. составлял 12,3‰, но при этом в развивающихся странах – 15,1‰, а в экономически наиболее развитых государствах – лишь 0,9‰ (World population prospects…, 2007).

Не менее мозаична картина и среди крупнейших агломераций планеты (табл. 7). В самом общем виде поляризацию глобальных городов можно представить в виде двух принципиально различающихся групп. Первую из них образуют центры с естественной убылью населения, в число которых входят Берлин, Будапешт, Варшава, Вена, Милан, Москва и т.д. Вторая, гораздо более многочисленная по составу группа формируется мегаполисами с позитивными результатами естественного движения населения. Один полюс в ней – с минимальными значениями показателя – образуют, главным образом, города стареющей Европы, а также китайские мегаполисы, ”встроенные” в реалии демографической политики страны. Из числа ВГЦ сюда относится Токио. Закономерно, что лидерами второй группы – с повышенными параметрами естественного прироста – являются многие центры развивающихся стран. Парадоксально, но факт – в ее ”головной” состав входят также такие глобальные города как Нью-Йорк и Лондон, а Лос-Анджелес и Париж ныне уже на равных конкурируют с Сан-Паулу.

Такое современное состояние – результат долговременной эволюции демографического процесса. Как видно на рисунке 5, вплоть до начала 1980-х годов во всех без исключения ВГЦ наблюдается неуклонное сокращение естественного прироста населения, при этом особенно высокими темпами – в столице Японии. Однако в дальнейшем тренды расходятся. Если в Токио снижение показателя продолжается вплоть до наших дней (0,2‰ в 2005 г.), то в остальных ВГЦ – налицо сходные и прогрессивные изменения по пути наращивания демографического потенциала. Особенно впечатляют данные по Лондону, где современные значения естественного прироста населения почти вчетверо превосходят


____________

100

Таблица 7. – Группировка некоторых глобальных городов по показателям естественного движения населения, середина 2000-х годов

Уровень естественного прироста/убыли населения, ‰ Прирост

Категории Убыль

0–3 3–6 6–9 Более 9 Мир,

группы стран


Развивающиеся страны (15,1);

мир (12,3) Глобальные города

Берлин, Будапешт, Варшава, Вена, Милан, Москва, Прага

Мюнхен, Пекин, Рим, Токио, Франкфурт-на-Майне, Шанхай

Амстердам, Брюссель, Мадрид, Сан-Франциско, Сингапур, Стокгольм, Сянган

Буэнос-Айрес, Лондон, Нью-Йорк Сити, Париж, Сеул

Лос-Анджелес, Париж, Сан-Паулу

Составлено по: Административные округа…, 2006; Anuário Estatístico do Estado de São Paulo, 2004; Beijing Statistical Yearbook, 2007; Focus on London…, 2007; Insee. Ile-de-France…, 2006; Hong Kong Yearbook, 2006; Shanghai Statistical Yearbook, 2007; Statistisches Jahrbuch Frankfurt am Main, 2007; Summary of Vital Statistics…, 2007; Tokyo Statistical Yearbook, 2007; Vital Statistics…, 2004; Yearbook of Statistics Singapore, 2006; World population prospects…, 2007 и др. нижний экстремум 1980-х годов (8,1 против 2,2‰). Характер кривых на рисунке оставляет впечатление, что европейские и североамериканские центры успели своевременно ”вписаться” в поворот на крутой дороге, а Токио – его ”проскочил” и продолжает скольжение вниз, хотя и с меньшей скоростью, начиная с середины 1990-х годов.

0

2

4

6

8

10

12

14

16

1970 1975 1980 1985 1990 1995 2000 2005

Годы

Урове

нь е

сте

ств

ен

ного

п

рироста

насел

ения, %

о


Токио

Лондон

Париж

Рис. 5. – Эволюция естественного прироста населения в ведущих глобальных городах, 1970–2005 гг.


____________

101

Совершенно очевидно, что подобные флуктуации за последние тридцать пять лет теснейшим образом связаны с запуском в свое время механизма международной миграции. Серьезное обновление и омоложение состава населения в ВГЦ Европы и США, если оставить за скобками негативные ”побочные” явления, положительно отразились на изменении ранее сложившегося характера воспроизводства населения. А опыт

японской столицы со всей очевидностью иллюстрирует судьбу крупнейшей агломерации, оказавшейся ”на обочине” потоков международной миграции. Отметим, что данная проблема носит в Японии общенациональный характер. Соображения о привлечении дополнительной иностранной рабочей силы, ее ”плюсы” и ”минусы” неоднократно в том или ином виде рассматривались на государственном уровне, хотя, согласно социологическим исследованиям, общественное мнение относится к подобной идее крайне негативно (The Economist…). Пока вопрос не получил должного практического воплощения. Известны лишь попытки решения ”частного порядка”, включая, например, реализацию официальной национальной программы по расширенному привлечению для обучения в местных вузах, в том числе на льготных условиях, молодежи из других стран.

При сопоставлении показателей естественного движения населения глобальных центров и их материнских стран обнаруживается неординарная с точки зрения классики ситуация. Города выделяются, и все в большей мере специализируются на выполнении функции национальной ”колыбели” демографического благополучия. За рассматриваемый период, например, в Большом Париже уровень естественного прироста населения рос опережающими темпами и к настоящему моменту существенно превышает общефранцузкие показатели (9,2 против 4,1‰ в 2005 г.). В результате Иль-де-Франс ныне обеспечивает более 2/5 всего естественного прироста в стране (около 1/4 в 1970-е годы) [Insee. Ile-de-France…, 2006]. Еще более впечатляет ситуация в Лондоне. По сравнению с 1970-ми годами его удельный вес в совокупном балансе естественного движения населения Великобритании многократно увеличился и в последние десятилетия регулярно составляет около или более 50% (например, в 2003 г. даже 70,5%) [Focus on London…, 2007, p. 5]. Правда, справедливости ради, отметим, что во внеевропейских странах роль глобальных городов выглядит скромнее. Например, на долю Большого Нью-Йорка в настоящее время приходится около 7% всего естественного прироста населения в США, а на Токио – примерно 1/10 – в Японии (Japan Statistical Yearbook, 2007; Statistical Abstract..., 2007).

Но так или иначе приведенные данные свидетельствуют о формировании в современной истории новой миссии глобальных городских регионов. Они во многом перехватили традиционную роль


____________

102

сельской местности в качестве главного полигона в воспроизводстве населения. Причины и объяснения такого явления следует искать, конечно, в быстро меняющемся облике и содержании аграрных территорий, но с другой стороны – и в сложившемся характере миграционных потоков. Причем на современном этапе глобальные города – это не только центры притяжения входящих потоков. Ведь, несмотря на аккумуляцию значительной части естественного прироста населения удельный вес мегаполисов в национальной системе расселения меняется незначительно. Относительно медленный рост абсолютной численности населения глобальных городов очевиден. Такой консерватизм может быть объяснен только наличием мощных не только входящих, но и исходящих миграционных потоков.

Понятно, что один и тот же уровень естественного движения населения может реализовываться при различном соотношении параметров рождаемости и смертности. Своего рода экстремальный вариант – формирование людности в условиях одновременно очень низких показателей рождаемости и смертности – представляют азиатские города, включая Сянган, Пекин и тяготеющие к ним Шанхай, Сингапур, Токио и ряд других центров (табл. 8). Его антипод – с высокими параметрами как рождаемости, так и смертности – не типичен для истинно глобальных центров, впрочем, как и модель с повышенной рождаемостью и низкой смертностью. А вот образчиком диаметрально противоположного соотношения

Таблица 8. – Группировка глобальных городов различного ранга по уровню рождаемости и смертности населения, середина 2000-х годов

Уровень рождаемости, ‰ Средний Низкий

Низкий Высокий

Высокий

Категории

Менее 10 10–13 13–16 Более 16

Низ

кий

Мен

ее 6

Сянган, Пекин

Сингапур

Лос-Анджелес,

Сеул

-

Низ

кий

6–8

Токио, Шанхай

Мадрид, Сан-Франциско

Лондон, Нью-Йорк Сити,

Париж

Сан-Паулу

Сре

дний

Вы

соки

й

8–10

Берлин, Милан

Мюнхен, Рим, Франкфурт-на-

Майне

Амстердам, Стокгольм

Буэнос-Айрес

Уро

вень

см

ертн

ости

, ‰

Вы

соки

й

Бол

ее 1

0 Будапешт, Варшава, Москва, Прага

Вена, Копенгаген

Брюссель

-

Составлено по данным таблиц 1 и 4.


____________

103

уверенно и уже давно служит Москва, вкупе со столицами постсоциалистических стран Центрально-Восточной Европы.

При всем разнообразии формирования современной демографиче-ской ситуации в глобальных городах представляется закономерным, что основная их часть входит в состав условной медианной группы с относительно усредненными параметрами режима естественного

воспроизводства населения. К ней относятся и ВГЦ Европы и США –

Лондон, Нью-Йорк и Париж. Более того, в ”медианной” группе они образуют единую подгруппу с достаточно ”комфортными” параметрами – относительно повышенным уровнем рождаемости (13–16‰) и пониженным – смертности (6–8‰). Специфика ситуации в этой подгруппе особенно наглядна при сопоставлении с общестрановыми и общемировыми тенденциями.

Вообще с позиций классических представлений на четвертой, заключительной фазе демографического перехода должно наблюдаться постепенное и плавное схождение значений двух функций – за счет падения рождаемости и роста смертности – и стабилизация их развития. Однако проверка временем этой гипотезы дает все новые нюансы. Действительно, как показывает опыт, например, европейского континента, в начале 1990-х годов произошла ”встреча” кривых рождаемости и смертности населения, хотя и в точке ниже теоретической отметки стабильного населения (рис. 6). Но с тех пор и вопреки теории они продолжают прежнее ”движение”, не изменяя направления. Вплоть до настоящего момента рождаемость в Европе неуклонно снижалась и достигла к 2005 г. 10,2‰, а смертность – росла и ныне составляет 11,6‰ (World population prospects…, 2007). Таким образом, при отсутствии восполнения людских ресурсов за счет миграций из других регионов угроза депопуляции вполне реальна. В то же время, следует отметить, что если концепция демографического перехода работоспособна, то у Европы впереди предположительно должна быть фаза ”воспроизводственного разворота”, или иными словами, прохождения своего рода ”мертвой петли”, когда опять величины рождаемости и смертности, по крайней мере, начнут сходиться до достижения теоретического равновесия.

На этом фоне демографическая обстановка в ВГЦ за исключением Токио, следующего в кильватере общенациональных тенденций, складывается уникальная. Конец 1970-х – начало 1980-х годов ознаменовал переломный рубеж в развитии их народонаселенческого комплекса. Кривые рождаемости и смертности изменили направленность вектора от схождения к расхождению, и зазор между ними – величина естественного прироста населения – стал неуклонно увеличиваться. Главную роль в этом играет параметр смертности. Если в Нью-Йорке, Лондоне и Париже значения общего коэффициента рождаемости в 1975 г.


____________

104

и в 2005 г. остаются практически одинаковыми или чуть больше, то уровень смертности за этот же период сократился в среднем на одну треть. В результате, понимая, конечно, всю условность трактовки, но, опираясь на анализ сложившейся динамики основных функций режима воспроизводства населения, эти три глобальных города можно рассматривать как своего рода анклавы первой фазы демографического перехода, в течение которой по определению снижение коэффициента смертности опережает снижение коэффициента рождаемости. Подобный феномен, с нашей точки зрения, наиболее точно отразит специальный термин – ревитализация (от лат. re – приставка, указывающая на повторное, возобновляемое действие и vita – жизнь), который буквально можно толковать как ”возвращение жизни”.

Факт наличия этого процесса не только в ВГЦ, но и во многих глобальных городах более низкого ранга подтверждается эмпирически и неоспорим. Анализ позволяет говорить не о единичности случая, а о закономерном и своего рода ”эпохальном” явлении.

Заключение

Поиск ответа о причинах возникновения феномена ревитализации, безусловно, надо увязать с общим высоким уровнем социально-экономического развития рассматриваемых мегаполисов, включая прежде всего систему здравоохранения, достижения которой оказывают особое влияние на снижение смертности людей. Но еще более фундаментальный аргумент – оздоровляющий эффект миграционного движения населения и особенно развитие в условиях глобализации его международной составляющей.

В данном контексте заслуживает особо пристального внимания и несколько иной аспект. Дело в том, что в соответствии с одной из гипотез демографического перехода, основанной на значимости действия внеэкономических факторов, предполагается, что по достижении определенных пороговых величин в уровне социально-экономического развития, с одной стороны, зрелости ”средовой оболочки” территорий и городов, а с другой – благосостояния людей существенно меняются запросы и стремления большинства населения. В ”организации” нового типа режима воспроизводства населения особую роль начинают играть факторы прежде всего социо-культурного и психологического плана, факторы формирования новых поведенческих стереотипов людей и ценностных ориентаций, часто называемых ”постматериальными”. По всей видимости, именно глобальные города в силу своих лидирующих качеств оказались наиболее восприимчивыми к действию этих факторов и ”реагируют” трансформациями демографических реалий, включая


____________

105

реформирование типа брачных отношений, статуса и назначения семьи, тренда к увеличению средней продолжительности жизни, прогрессивному позиционированию индивидуумов относительно условий, времени и количества деторождений и многие другие аспекты. Совершенно очевидно, что дальнейшее исследование механизмов ревитализации, в том числе силами географической науки, имеет исключительное значение как для общего понимания направления развития народонаселенческого комплекса в крупных городах, так и для выработки практических шагов и рекомендаций по возможному оздоровлению в них демографической обстановки.


Административные округа г. Москвы. Статистический сборник. М., 1991–2006. Валлерстайн И. Анализ мировых систем и ситуация в современном мире. 2001. Демографический ежегодник России. М., 2007. Народонаселение. Энциклопедический словарь. М., 1994. О прогнозе социально-экономического развития города Москвы до 2012 года. Постановление Правительства Москвы № 640-ПП от 22 июля 2008 г. М., 2008. Слука Н.А. Градоцентрическая модель мирового хозяйства. М., 2005. Урбанизация и развитие городов в СССР. Л., 1985. Грчић М., Слука Н. Глобални градови. Београд, 2006. Деведжиев М. Геодемография. София, 1989. Annuaire Statistique de la France. 2005. Vol. 108. P., 2005. Anuário Estatístico do Estado de São Paulo 2002. São Paulo, 2004. Beaverstock J., Smith R., Taylor P. A roster of world cities // GaWC Research Bulletin. 1999. № 5. Beijing Statistical Yearbook. 2007. Beijing, 2007. Focus on London. L., 2001–2008. Grčić M., Ratkaj I., Sluka N. The Global System of Oligopolises. In «Metropoliten Networking in CADSES». Ed. by B. Stojkov. Belgrade, 2006. Insee. Ile-de-France. Faits et chiffres. 2006. № 137. Japan Statistical Yearbook. Tokyo, 2001–2007. Shanghai Statistical Yearbook. 2007. Shanghai, 2007. Statistical Abstract of the United States. N.Y., 2001–2007. Statistisches Jahrbuch 2007 fur die BRD. Stuttgart, 2008. Statistisches Jahrbuch Frankfurt am Main, 2007. Frankfurt am Main, 2008. Summary of Vital Statistics. The City of New York. N.Y., 1995–2007. Taylor P. World City Network: a Global Urban Analysis. L., 2004. Taylor P. World cities and territorial states under conditions of contemporary globalisation // Political Geography. 2000. № 19. Taylor P., Catalano G., Gane N. A geography of global change: cities and services, 2000–2001 // GaWC Research Bulletin. 2002. № 77. Taylor P., Walker D., Catalano G., Hoyler M. Diversity and power in the world city network // Cities. 2002. № 19 (4). Р. 231–241.


____________

106

The Economist, 10.11.2005. Tokyo Statistical Yearbook. T., 2000–2007. Vital Statistics of New York State. Annual Report. N.Y., 2002–2007. Wallerstein I. The Modern World-System. Vol. I–III. Academic Press, 1974–1989. World Population Prospects. U.N., N.Y., 1992–2007. Yearbook of Hong Kong. Hong Kong, 2001–2007. Yearbook of Statistics Singapure. Singapore, 2000–2008. Николај А. Слука

ПРОБЛЕМИ РЕВИТАЛИЗАЦИЈЕ ВОДЕЋИХ ГЛОБАЛНИХ ГРАДОВА

Резиме

Кључни положај глобалних градова на основним аренама – по И. Валер-

штајну - ”колективне акције”, које формирају светски систем, не изазива сумњу. У светској литератури до сада су већином истраживани различити аспекти развитка главних геополитичких и геоекономских центара света и формирања ”новог урба-нистичког поретка”, али су нека важна питања остала нерасветљена. Једно од њих је карактер трансформације у демографском комплексу глобализованих градова. Повећани интерес за истраживања у тој области проистичу из три момента. Први од њих састоји се у томе, да су сви савремени процеси у глобалним центрима ба-зирани и нераскидиво повезани с повећањем улоге људског фактора, или, како да-нас чешће говоре – људског капитала. Услед тога велики, ако не кључни значај у истраживању глобалних градова добија антропоцентрични приступ у оквиру којег централно место заузима спрега социјално-економског и демографског развитка. Други момент је посебна актуелност и научно-практични значај анализе усмере-ности, нивоа и дубине структурних промена у демографском комплексу градова у условима глобализације, дефинисања како општих, тако и дивергентних трендова. Треће, баш у глобалним градовима, за разлику од осталих територија, формирају се особености састава становништва и репродуктивног понашања људи под ути-цајем демографских ”сила” различитог хијерархијског ранга – глобалних, регио-налних, националних и комплексних.

Комплексна анализа развоја становништва сваког објекта је велика само-стална тема. Овај рад расветљава ”пут” и објашњава особености савремене демо-графске ситуације у водећим глобалним центрима (ВГЦ) и глобалним градовима нижег ранга на бази упоредне анализе природног кретања становништва у њима за период 1970–2000-х година.


____________

107

УДК 314.15-026.48 (497.11) ”195/...”;

314.114:33 (497.11) ”195/...” Оригиналaн научни рад Original scientific work

Мила А. Павловић

Александар Радивојевић

Љиљана Димитријевић

ДЕМОГРАФСКЕ ПРОМЕНЕ У НАСЕЉИМА ОПШТИНЕ

СОКОБАЊА ТОКОМ ДРУГЕ ПОЛОВИНЕ XX ВЕКА

Извод: Територија општине Сокобања у демографском погледу представља спе-

цифичан геопростор. У другој половини XX века започео је у насељима општине

Сокобања интензиван процес демографских промена. Промене броја становника

одликује стално смањење базирано на негативној стопи природног прираштаја као

и знатним емиграцијама. Изузев Сокобање, јединог градског насеља на проучава-

ном простору, сва остала насеља током анализираног периода бележе константно

опадање броја становника. Основни носилац промена на територији општине је

градско насеље Сокобања, која привлачи становништво и делује као пол раста. Са

друге стране сеоска насеља, услед миграција и негативног природног прираштаја,

представљају пол демографског пада становништва. Разлог за овакво стање може-

мо наћи и у чињеници да структура привреде на овом простору, током XX века

није обезбеђивала запослење ни адекватан стандард становништву нити развоју

насеља, што је резултирало знатним емиграцијама на релацији село-град, али и

ван граница ове општине, према Београду и другим већим центрима у Србији.

Кључне речи: промене, становништво, општина Сокобања, насеља, развој

Abstract: Municipality of Sokobanja represents a specific geo-space in demographic

aspect. In the second half of the 20th century an intensive process of demographic

changes has begun in the populated structures of this municipality. Changes in number

of inhabitants are characterized by a constant reduction based on negative population

growth rate and significant emigrations as well. Besides Sokobanja, the only town

settlement in the studied area, all other settlements has recorded a constant reduction in

number of inhabitants during the analyzed period. The basic carrier of changes in the

territory of Sokobanja Municipality is the Sokobanja town settlement which attracts

inhabitants and acts like center of growth. On the other hand, rural settlements, due to

migrations and negative population growth rate, represent an area of demographic

decrease of inhabitants. Reason for this situation can be found in the fact that the trade

structure in this area during the 20th century did not provide employment nor adequate

standard of inhabitants, nor contributed to development of the settlements, which

brought to significant emigration on the village – town relation, but also emigrations out

of this Municipality toward Belgrade and other bigger city centers in Serbia.

Key words: changes, population, mnicipality of Sokobanja , settlements, development

Мила А. Павловић, Александар Радивојевић, Љиљана Димитријевић

____________

108

Увод

Територија општине Сокобања захвата простор у централном делу

Источне Србије, између Тимочког басена са једне, и Моравског басена са друге стране. У регионално-географском погледу припада Планинско-ко-

тлинско-долинској макрорегији, а мезорегији Источна Србија (Павловић

М., 1995). Налази се на додиру Карпатске и Балканске Србије, између Рт-

ња на северу, Слемена и Крстатца на истоку, Девице, Озрена и Лесковика

на југу и југоистоку, Оштроковца, Бељевине и Буковика на западу и југо-

западу. Територија општине захвата површину од 515,5 km², где је према

резултатима последњег пописа 2002. године живело 18 571 становник. Са-

времену мрежу насеља општине Сокобања чини 25 насеља, од којих само

Сокобања, према управно-административном критеријуму има статус градског насеља.

На основу веродостојних археолошких налаза закључује се да је

територија општине Сокобања настањена од давнина. Најстарији трагови насељености на овом простору датирају још из доба палеолита (локалите-

ти ”Пећурски камен” и ”Маркова пећина”). У доба неолита, на локалитету

”Требич” постојала је људска насеобина. Из каснијег праисторијског доба

постоје налази који припадају трећем миленијуму пре наше ере, односно

са прелаза из неолита у бронзано доба. Из тог периода су археолошки на-

лази са локалитета ”Врелска чука” и ”Поповица”, као и са терена у околи-

ни Шарбановца, Врмџе и Рујевице. За вишевековни боравак Римљана на

овом простору везују се остаци античког друма и Сокограда, у чијем су те-

мељу пронађени остаци римских зидина са водоводним цевима. За време

Византије и Српске средњевековне државе ова територија је била гранична област Бугарске државе. У доба турске владавине Сокобања је била једна

од већих и насељенијих области Видинског санџака (Савић О., 1977). У

том периоду ”Бања” се у историјским списима помиње као посебан кади-лук у оквиру Видинског санџака, са седиштем среског судије.

Досадашња антропогеографска истраживања утврдила су да је те-

риторија општине Сокобања насељaвана од краја XVII и током XVIII и

XIX века. Најинтензивнија миграциона кретања ка овом простору била су

након ослобођења од Турака 1833. године (Весић Ж., 1976). Ова територи-

ја насељавана је становништвом различитих миграционих струја (шопско-торлачко-загорска, вардарско-моравска, динарска и косовско-метохијска).

Међутим, потребно је истаћи да је горе наведени период уједно важио и

као период знатних емиграција са овог простора. Емиграционе струје ма-хом су биле усмерене ка западу, с тога се ова област може сматрати и као

етапна ”станица” за кретање Тимочког и Шопског становништва као Мо-

равској долини (Дакић Б., 1967). Након ослобођења од Турака 1833. годи-не територију данашње општине Сокобања насељавало је 6 098 становни-

Mila A. Pavlović, Aleksandar Radivojević, Ljiljana Dimitrijević

____________

109

ка. У периоду између пописа 1834. и 1868. године број становника се пове-

ћао на 12 137, а крајем XIX века, према резултатима пописа из 1884. годи-не на овом простору је живело 16 396 становника. Процес насељавања на-

ставио се и после Балканских и Првог сватског рата, али са смањеним ин-

тензитетом. Позитивне промене у демографском развоју, са извесним пре-кидима наставиле су се и после Другог светског рата, све до пописа 1953.

године. Од тада је, па све до почетка XXI века, овај простор захваћен нега-

тивним демографским процесом

Савремене демографске промене

Савремене демографске промене у општини Сокобања у највећој мери

биле су последица економских фактора, природног обнављања и миграци-

ја становништва. Број становника ове општине током целе друге половине XX века стално се мењао. Општи тренд ових промена било је константно

смањење броја становника. Изузев благог повећања у периоду 1948–1953.

година, до краја XX века број становника је опао са 26 818 (1953) на 18 571 у 2002. години.

У периоду 1953–2002. година опадање броја становника је забележено

у сва 24 насеља, а само Сокобања, као једино градско насеље бележи по-

раст. Пораст броја становника који је забележен у Сокобањи више је ре-

зултат механичког него природног кретања становништва. Импликације

изазване оваквим променама довеле су до стварања изразитих процеса де-

популације и деаграризације. Становништво и функције се концентришу

Сокобањи, док залеђе остаје чисто аграрно. Биолошка депопулација захва-

тила је сва сеоска насеља у општини, без изузетака, што је довело и до процеса демографског старења и стварања старачких домаћинстава.

У другој половини XX века у општини Сокобања дошло је и до битних

промена и у броју и структури домаћинстава. Овај процес се манифестовао

Табела 1. – Број становника и домаћинстава на територији општине Сокобања

Година Број

становника Индекс

Број

домаћинстава Индекс

Средњи број

чланова у

домаћинству

Општина Сокобања

1948.

1953.

1961.

1971.

1981.

1991.

2002.

23 733

26 818

24 285

23 932

23 394

21 948

18 571

100

112

104

101

99

92

78

4 934

5 176

5 190

5 711

6 090

6 183

5 919

100

104

104

103

123

125

119

4,8

5,18

4,69

4,19

3,84

3,54

3,17


____________

110

Сокобања (г)

1948.

1953.

1961.

1971.

1981.

1991.

2002.

3 729

3 984

4 227

5 554

7 204

8 439

8 407

100

106

113

148

193

226

225

1 073

1 147

1 322

1 809

2 451

2 844

2 953

100

106

123

168

228

265

275

3,47

3,47

3,19

3,07

2,93

2,96

2,88

Остала насеља

1948.

1953.

1961.

1971.

1981.

1991.

2002.

20 004

22 834

20 058

18 378

16 190

13 059

10 164

100

114

100

91

81

65

51

3 861

4 029

3 853

3 902

3 639

3 339

2 966

100

109

99

101

94

86

76

5,18

5,66

5,20

4,70

4,44

3,91

3,46

Извор: Попис становништва 2002. године, Упоредни преглед броја становника и

броја домаћинстава, РЗС, Београд.

у повећању броја домаћинстава и смaњењу броја чланова у њима. Структу-

ра домаћинстава исказана бројем и средњим бројем чланова у њима, на

овом простору представља одраз историјских и економских фактора (Ко-

јић В., 2007). Из групе историјских фактора најзначајнији су ратна страда-ња, услови живота, распадање патријархалне породичне задруге, контрола

рађања исказана кроз систем ”једног детета” (која је нарочито заступљена

на простору источне Србије). Из групе економских фактора доминантни су економски и привредни развој, спроведене аграрне реформе, миграције на

релацији село-град, промена образовне и квалификационе структуре ста-

новништва, итд. Током целог посматраног периода (1948–2002) у општини

Сокобања се све до последњег пописа уочава константан раст броја дома-

ћинстава. Од 1948. до 2002. године број домаћинстава се увећао са 4 934

на 5 919 (индекс промена 119). Максимални број домаћинстава забележен

је пописом 1991. године и износио је 6 183, што је за 79,8% више у односу

на 1948. годину. Највећи пораст броја домаћинстава забележен је у међу-

пописном интервалу 1961–1971. године, са 5 119 на 5 711 или за 592 дома-ћинства. До највећих промена дошло је у градском насељу. У Сокобањи је

број домаћинстава повећан са 1 073 на 2 953 (индекс 275). У сеоским насе-

љима, услед негативних демографских промена, број становника је сма-њен са 3 861 на 2 966 (индекс 76). Просечан број чланова домаћинстава оп-

штине Сокобања, током анализираног периода износи 4,2 члана. Међутим,

у периоду после 1953. године средњи број чланова у домаћинству је у кон-стантном опадању. Разлози за овакав негативан развојни процес су пре

свега у негативном природном прираштају, неповољној старосној структу-


____________

111

ри, смањењу стопа нупцијалитета, повећању стопа диворцијалитета, али и

изражених миграција на релацији село-град. Средњи број чланова је сма-њиван са 4,8, колико је било приликом пописа 1948. година, на 3,17 у 2002.

години. Највеће смањење било је 1961–1971. и 1991–2002. године. Посма-

трано по типу насеља до највећих промена у средњем броју чланова дома-ћинстава је дошло у сеоским насељима. Средњи број чланова у сеоским

насељима је смањен са 5,2 на почетку периода на 3,5 у 2002. години. У

градском насељу смањење средњег броја чланова у домаћинству је било

слабијег интензитета, са 3,5 (1948) на 2,9 колико је било 2002. године.

Општина Сокобања припада демографском рејону у коме је негативан

природни прираштај евидентан у дужем временском периоду. Од 1961–

2002. године на територији ове општине остварене су суштинске и квали-

тативне промене у кретању природног прираштаја, и то као резултат кон-

стантног опадања наталитета и раста морталитета. Опадање природног

прираштаја вршило се константно од почетне стопе која је 1961. године имала вредност од -2,1‰, до вредности од -9,9‰, која је остварена у 2002.

години. Сеоска насеља имају негативан природни прираштај током целе

друге половине XX века, а кулминација оваквог процеса забележена је у

међупописном интервалу 1981–1991. година, чак -11,1‰. Стопа природног

прираштаја у једином градском насељу на територији општине је позитив-

на све до последње декаде XX века, од када је захваћена стагнацијом.

Испољене тенденције у кретању природног прираштаја, нарочито у се-

оским насељима, одраз су неусклађености у биолошкој сфери развитка се-

оског становништва, која се јавља као последица промена у структурама становништва ових насеља и то, пре свега, изменама у старосној и полној

структури.

Опадање природног прираштаја, промене у старосно-полној струк-тури, као и изражене миграције на релацији село-град, условиле су и ста-

рење становништва општине Сокобања, и то, пре свега, становника сокоба-

Табела 2. – Природни прираштај становништва у општини Сокобања

1961. 1971. 1981. 1991. 2002.

Број ‰ Број ‰ Број ‰ Број ‰ Број ‰

Опш. Сокобања

Сокобања (г)

Остала насеља

-51

10

-61

-2,1

2,4

-3,1

-16

19

-35

-0,7

3,4

-1,9

-149

30

-179

-6,4

4,2

-11,1

-249

12

-261

-11,3

1,4

-19,3

-185

-33

-152

-9,9

-3,9

-14,9

њских села. Демографско старење, на почетку XXI века, представља озби-љан демографски проблем општине Сокобања. Индекс старења становни-

штва ове општине за 1953. годину износио је 0,53, што значи да су се ста-

новници Сокобање на почетку друге половине XX века налазили на прагу

демографске старости. У сеоским срединама индекс старости је био 0,58.


____________

112

Процес старења наставио се и у периоду 1961–1971. година. Од 25 насеља,

изузев Сокобање која је у том периоду још увек била на прагу демограф-ске старости, остала 24 насеља су у том међупописном интервалу зашла у

стадијум демографске старости. Све ниже стопе наталитета, као и све сла-

бији pull фактори, условили су да се старење становништва на територији ове географске целине настави и током свих каснијих пописа. У периоду

1981–1991. године са индексом старења од 1,22 и просечним годинама ста-

рости од 41,8, ова општина се налазила у стадијуму дубоке демографске

старости. Према попису из 2002. године индекс старења се повећао на

1,83, просечне године старости становништва на 45,3 тако да је ова општи-

на зашла у стадијум најдубље демографске старости. Посматрано по типу

насеља, само је Сокобања још увек у стадијуму дубоке демографске старо-

сти, а најлошија ситуација је у сеоским насељима Раденковац, Ново Село и

Језеро, у којима преовлађују старачка домаћинства1. Промене у полном са-

ставу становништва посматране територије, током целог периода, не пока-зују битније измене. Имајући у виду карактеристике укупног кретања ста-

новништва ове општине, промене у полној структури се налазе под сна-

жним утицајем историјских и друштвено-економских чинилаца. Поред

промена изазваних изменама биолошких чинилаца, најважнији фактор

промена у овом саставу становништва јесте утицај миграционе компонен-

те. Већа смртност мушког становништва у току Другог светског рата у

знатној мери је утицала на измене у полном саставу становништва општи-

не Сокобања. Опадање фертилитета и смртности, уз изражени процес уну-

трашњих и спољашњих миграција створили су услове за одржавање јачег контигента женског становништва током целе друге половине XX века.

Тако је на 1 000 жена 1948. било 953,2 мушкараца, 1953. године 946,7 а

2002. године 937 мушкараца. Непромењена слика полног састава добија се и када се ова структура анализира и по типу насеља. И у Сокобањи, и у се-

оским насељима процентуални удео женског становништва, током целе

друге половине XX века, незнатно је већи од мушког дела популације. Привредни развој општине Сокобања, који је започео крајем ше-

здесетих година XX века, довео је и до знатних промена у економским

структурама становништва. Ове промене изазване прерасподелом и тран-

сфером радне снаге из примарног, ка секундарним и терцијарним делатно-

стима, довеле су и до стварања лоше структуре радне снаге на релацији ру-

рални-урбани део општине. Паралелно са процесом индустријализације, текао је и процес деаграризације и поларизације, који су довели до концен-

трације непољопривредног становништва и радне снаге у Сокобањи. У

1 Попис становништва 1981. године, Документационе табеле, СЗС, Београд и По-

пис становништва, домаћинства и станова у 2002. години, Пол и старост, Подаци

по насељима, књ. 2, РЗС, Београд.


____________

113

исто време залеђе је остало чисто аграрно и са доста неповољном демо-

графском структуром преосталог становништва. У другој половини XX века општа стопа активности је у констант-

ном опадању. Општа стопа активности је у периоду 1953–2002. смањена са

63,7 на 46,8 односно смањена је за 16,9%. Овакав негативан развојни про-цес резултат је опадања укупног броја становника, али и знатних миграци-

оних кретања радне снаге ван територије ове општине. Сеоска насеља то-

ком целог анализираног периода бележе већу стопу активности: 67,6 (1953)

и 48,2 (2002) у односу на једино градско насеље 43,7 (1953) и 44,9 (2002).

Већа стопа активности резултат је, пре свега старења сеоске популације,

које настаје услед одласка младих из пољопривреде, што са друге стране

условљава продужење радне ангажованости старијих пољопривредника.

Табела 3. – Структура становништва које обавља занимање перма активности

и типу насеља

Општина Сокобања Сокобања (г) Остала насеља

Година Активно

станов.

Стопа

актив.

Активно

станов.

Стопа

акти.

Активно

станов.

Сопа

актив.

1953.

1961.

1971.

1981.

1991.

2002.

17 152

15 869

16 400

13 766

11 955

8 687

63,7

65,3

68,5

58,8

54,5

46,8

1 743

1 796

2 248

3 184

3 763

3 785

43,7

42,5

40,5

44,2

44,6

44,9

13 950

14 073

14 152

10 582

8 192

4 902

67,6

70,2

77,1

65,4

60,6

48,2

Извор: Попис 1953, Основни подаци о становништву, књ. 15, Београд, 1960; По-

пис 1961, Активност и делатност, књ. 15, Београд, 1965; Попис 1971, Делат-

ност, књ. 10, Београд, 1973; Попис 1981, Табеле 114 и 115, СЗС, Београд, 1983;

Попис 1991, Становништво, активност и пол, књ. 7, СЗС, Београд, 1994. и Попис

2002, Становништво, активност и пол, књ. 5, РСЗ, Београд, 2003.

Процес индустријализације у другој половини XX века довео је до

трансфера становништва према делатности, што је условило раст броја ак-

тивног становништва у свим делатностима, осим у пољопривреди. Струк-

тура промена активног становништва по обележју пољопривредно-непо-

љопривредно од 1953–2002. године увек је била на страни непољопривред-

ног. Број запослених у аграру од 1953. до 2002. године смањен је са 14 975 на 3383, или за 40,2%. За разлику од пољопривреде, број запослених у ин-

дустрији и рударству, током истог периода, порастао је за 11,8%.

Смањење броја аграрног становништва и његов прелазак у друге делатности, довео је и до структурних промена у секторима делатности.

Промене структура активног становништва према секторима делатно-

сти у другој половини XX века кретале су се у правцу апсолутног смањења

броја активних лица у примарном сектору и опадању њиховог релативног


____________

114

Табела 4. – Активно становништво општине Сокобање које обавља занимање по

секторима делатности

Примарни Секундарни Терцијарни Квартарни Година

Број % Број % Број % Број %

1953.

1961.

1971.

1981.

1991.

2002.

13 907

13 371

13 320

10 772

475

85

86,8

84,2

81,2

73,8

9,6

2,6

694

1 213

1 136

1 713

1 644

1 190

4,3

7,6

6,9

11,7

33,2

36,6

272

370

392

1 026

1 718

425

1,7

2,3

2,4

7,1

37,2

13,1

488

596

870

1 113

1 374

1 207

3,2

3,6

5,3

7,6

26,9

37,1

учешћа у укупном активном становништву. Општина Сокобања је према

резултатима пописа из 1953. године, на основу односа примарног, секун-

дарног и терцијарног сектора, показивала изразите аграрне карактеристи-ке. Те пописне године примарни сектор је учествовао са 86,8%, секундар-

ни са 4,3% а терцијарни са 1,7% од укупног броја активног становништва.

У свим каснијим међупописним интервалима, на рачун апсолутног смање-

ња и опадања релативног удела примарног сектора повећавао се број ак-

тивних лица у делатностима секундарног и терцијарног сектора. Тако је,

према попису из 2002. примарни сектор смањен на 2,6% или за чак 82,2%.

У истом временском периоду удео секундарног сектора увећан је са 4,3%

на 36,6%, а терцијарног и квартарног са 4,9% на 50,2%. Овакав смер про-

мена остварен је у свим типовима насеља општине Сокобања.

Закључак

Територију општине Сокобања током друге половине XX века карак-

терише негативан развојни процес демографских промена. Остварени не-

гативни развојни процес резултат је пре свега неповољне економске ситуа-

ције од средине XX па све до почетка XXI века. Број становника је у кон-стантном опадању. Са променама укупног броја становника мењао се и од-

нос градског и сеоског становништва. Током друге половине XX века

градско становништво је константно расло на рачун сеоског, а нарочито је интензиван раст био крајем шездесетих и у седамдесетим годинама XX ве-

ка. Полна структура током целог периода не показује битније промене. У

другој половини XX века, у општини Сокобања остварен је већи број жен-ског становништва, и то како у Сокобањи, тако и у сеоским насељима. У

истом периоду растао је број домаћинстава. Пораст броја домаћинства

пратило је опадање величине домаћинства изражене просечним бројем

чланова. Као резултат недовољног биолошког обнављања становништва у

општини Сокобања евидентан је процес демографског старења, који је у

готово свим насељима зашао у фазу најдубље демографске старости. Про-


____________

115

мене у старосној структури кретале су се у правцу смањивања учешћа мла-

дих и повећања удела старијих и старих старосних група, што указује на процес старења популације општине Сокобања. На процес старења у нај-

већој мери утицали су негативна природни прираштај, неповољна биоло-

шка структура становништва, али и изражене миграције на релацији село-град. Општина Сокобања припада демографском реону у коме је негати-

ван природни прираштај евидентан у дужем временском интервалу. Од

1961. до 2002. константно су бележене негативне вредности природног

прираштаја, а најнижа вредност је регистрована од 1971–1981. године. То-

ком друге половине XX века удео активног становништва је у сталном опа-

дању, што је резултирало и сталним смањивањем опште стопе активности.

Развојем непољопривредних делатности у Сокобањи, током шездесе-

тих година XX века покренут је трансфер радне снаге из примарног у се-

кундарни и терцијарни сектор делатности, а то је довело до промена и у

социо-економским структурама. Удео пољопривредног у укупном станов-ништву је у сталном опадању, што указује не интензиван процес деаграри-

зације. Становништво и радна снага концентришу се у Сокобањи, док за-

леђе остаје чисто аграрно и са изузетно неповољном демографском струк-

туром преосталог становништва.


Марковић, Ђ. Ј., Павловић, А. М. (1995). Географске регије Југославије (Србија и

Црна Гора). Београд: Савремена администрација.

Савић, О. (1977). Градови и мања средишта Источне Србије. Београд: Географ-

ски институт ”Јован Цвијић” САНУ, Посебна издања, књ. 27.

Весић, Ж. (1976). Становништво и миграције у Источној Србији. Београд: Гео-

графски институт ”Јован Цвијић” САНУ, Посебна издања, књ. 19.

Дакић, Б. (1967). Сокобањска котлина, економско-географска студија. Београд:

Географски институт ”Јован Цвијић” САНУ, Посебна издања, књ. 19.

Којић, В. (2007). Становништво Jугоисточне Србије. Ниш: Завод за урбанизам

града Ниша.

Mila А. Pavlović

Aleksandar Radivojević

Ljiljana Dimitrijević

DEMOGRAPHIC CHANGES IN THE SETTLEMENTS OF SOKOBANJA

COMMUNE DURING THE SECOND HALF OF XX CENTURY

Summary

The municipality of Sokobanja is located in central Serbia and belongs to the mountain-

valley-ravine macro-region and the mezzo-region of eastern Serbia. It is seated at the


____________

116

junction of the Carpathian and Balkan Serbia, between the mountains of Rtanj in the

north, Slemen and Krstatac in the east, Devica, Ozren and Leskovik in the south and

southeast, and Oštrokovac, Beljevina and Bukovik in the west and southwest. The

municipality covers the area of 505.5 km2 with the population of 18,571, according to

the 2002 census. Given its geographical position, it functions as a plug zone between the

Morava and Timok basin. Its position is highly advantageous with respect to the major

traffic routes and courses of economic development in Serbia, as it is only 30 km away

from the E75 highway and is part of the major regional highway Aleksinac-Sokobanja-

Knjaževac. According to the administrative criteria, the municipality of Sokobanja is a

constituent part of the Zaječar county. The town of Sokobanja is the administrative,

cultural, and economic center of the municipality, 240 km southeast of Belgrade. In the

second half of the 20th century, the municipality of Sokobanja suffered negative

developing processes, which has since been manifest in a constant decrease of the

population and increased migration trends. One of the main causes for negative

demographic changes is a poor economic situation in this region of Serbia. Over the last

two decades of the 20th century, the economy in this municipality failed to create a

climate that would disfavor the migration, in particular, of young people. It is for this

reason that a large portion of the working population has left the municipality.


____________

117

УДК 911.374 (497.11 Неготин);

711.435:314 (497.11) Оригиналaн научни рад Original scientific work

Љиљана Живковић Славољуб Јовановић

ПРОСТОРНО-ФУНКЦИОНАЛНИ РАЗВОЈ НЕГОТИНА Извод: Резултати истраживања презентовани у раду односе се на историјски и

функционални развој града Неготина, по много чему специфичног на простору

североисточног дела Србије. Проучавани простор је по свом положају, тектонско-

геолошким и орографским обележјима, историјско-географским континуитетом,

економским, демографским и просторно-функционалним развојем сложен тери-

торијални систем. Наведене елементе, процесе и факторе одликује међусобна

условљеност и компактибилност. Физичко-географска основа у XX веку не пред-

ставља лимитирајући фактор унутрашње структуре и функционалне трансформа-

ције и диференцијације Неготина. Њено деловање на развој Неготина као целине

је двоструко: директно и индиректно. Директно деловање елемената природне

средине (рељефа, климе, воде, биогеографских и педолошких обележја) је на ло-

кацију града и сеоских насеља огледа се у могућностима за њихово територијално

и функционално ширење. Индиректно деловање се исказује кроз утицаје на раз-

мештај становништва и економске ресурсе и њихово вредновање. Кључне речи: насеље, промене, развој, трансформација

Abstract: The research results presented in the paper refer to the historical and

functional development in the city of Negotin which is, in many ways, specific area in

the north-eastern Serbia. The researched area is a complex territorial system according to

its position, tectonic, geological and orographic characteristics, historical and

geographical continuity and according to its economical, demographic, areal and

functional development. All the above mentioned elements, processes and factors are

characterised by mutual dependence and compatibility (compactness). Physical and

geographical basis in XX century is no longer a limitating factor of the inner structure

and functional transformation and diferentiation of Negotin. The effect the basis has on

the development of Negotin is double: direct and indirect. The direct effect that the

natural elements (configuration, climate, water, biogeographical and pedological

features) have on city and village location can be seen in the possibility of their territorial

and functional spreading. The indirect effect is realized through influencing population

position and economical resources and their evaluation.

Key words: settlement, changes, development, transformation of settlement

Настанак и историјски развој Неготина до почетка XX века

Дубоке трагове у развоју становништва и насеља оставило је пе-

товековно ропство под Турцима. Објективно реконструисање прошлости

Љиљана Живковић, Славољуб Јовановић

____________

118

представља проблем, с обзиром да из тих периода има врло мало сачува-

них података. Историјски извори указују да је главни покретач пресељења становништва и оснивања нових насеља турски зулум који је терао станов-

ништво да се сели из једне области и другу.

Историјска прошлост Крајине и Неготина може се пратити од XV века захваљујући истраживачким радовима Д. Бојанић – Лукач, Т. Станоје-

вића и других аутора Неготин се појављује као насеље које је постојало на

почетку XVI века са истим именом и на истом месту као данас. Имао је

око 55 кућа што је за то време било веће насеље. Историчари сматрају да

постоји реална претпоставка да је Неготин још старији и да његова про-

шлост датира из XV века, тј. да је као насеље заснован у време косовског

боја, односно после пада Српске деспотовине. Први снажнији талас мигра-

ција са Косова, старог Влаха и са Дрине почео да продире у долину Тимо-

ка све до Неготинске крајине и Дунава. У другој половини XV века, после

пада Смедерева под турску власт велики талас миграција кренуо је са југа на север. На челу тих бројних родова су били свештеници који су обна-

вљали или подизали нове цркве и манастире. На овакву претпоставку упу-

ћује и историјска прошлост манастира Буково који се налази у непосредној

близини Неготина и чији би настанак требало везати за насеље (Станоје-

вић Т., 1972). Турци су тада толерисали српску цркву, нарочито у области-

ма које су насељавали новим становништвом. Градитељи манастира и цр-

кава нису били у могућности да граде задужбине попут Немањића, већ су

се задовољавали мањим објектима. Цркве и манастири грађени су у закло-

њеним местима и укопани у земљу, са малим прозорима, уским вратима, камуфлираним изгледом, баш као што је манастир Буково.

Подаци којима се располаже указују да је Неготин 1530. имао 55

кућа и тада спадао у већа насеља Фетхисламске нахије. Становништво се углавном бавило земљорадњом, повртарством и сточарством, у тадашњој

у Фетхисламској нахији 1586. (Бојанић – Лукач Д., 1969). По попису ста-

новништва те године насеље је имало 37 кућа, али структура привређива-ња није била битно измењена. Највише се производио јечам, пшеница, зоб,

раж и просо, а такође се гајила винова лоза и поврће. Осим производње

житарица и вина, гајиле су се овце и свиње, па је свако домаћинство про-

сечно чувало 4-5 свиња и 15-20 оваца (Бојанић – Лукач Д., 1969).

Неготин се временом развија од села до варошице током XVIII

века. Почетком XIX века је био седиште аутономне кнежевине, а власт је била у рукама обер-кнезова. Када је султан признао новог видинског пашу,

он је преузео улогу кнеза од Крајине и Кључа, а неготински обер-кнезови

су постали само слуге. У том периоду (1803, годину дана пре почетка I српског устанка) подигнута је неготинска црква Св. Богородице, која ће не-

говати писменост. Она је била не само верска већ и културна установа за

то време.

Ljiljana Živković, Slavoljub Jovanović

____________

119

Годину дана после ослобођења Неготина 1811. године вожд Кара-

ђорђе је поставио Хајдук Вељка Петровића за војводу Неготинске нахије. Он је био душа отпора у одбрани Неготина. Чувеном реченицом “Главу

дајем, Крајину не дајем” увео је себе и народ Крајине у легенду.

По ослобођењу од Турака и прикључењу Србији, Неготин постаје седиште капетаније, а од 1834. године и седиште великог сердарства, за-

тим окружја, па среза. У Неготину се тада развија трговина и занатство, та-

ко да је средином XIX века био важно средиште за трговину вином, рибом,

сољу, лојем и кожама. Такође, био је познат по многим занатима који су

били уређени по еснафима: папуџијски, табачки, терзијски, ћурчијски, са-

рачки, казанџијски и други. После 1839. године оснивају се бројне грађан-

ске установе и то Окружни суд, Срески суд, нижа четвороразредна гимна-

зија, девојачка школа, шегртска школа. Све ове институције су Неготин

чиниле управним, културним и трговачким центром. У следећем периоду

развио се као српска варош у залеђу плодне Крајине и читаве тимочке до-лине, везан великом саобраћајницом Дунавом, са пристаништем у Радујев-

цу и складиштем у Кусјаку. Све до изградње најпре моравске, а затим ти-

мочке железничке пруге извоз и увоз великог дела Србије одвијао се преко

Неготина. Готово сви трговци из једног и другог правца заустављали су се

у вароши где су били магацини жита, соли и других производа. У то доба у

Неготину је било преко 30 кафана које су служиле путницима за преноћи-

ште. И поред напретка било је покушаја да се трговачки центар пресели у

Прахово, како би се насеље примакло Дунаву и избегла нездрава околина

неготинског блата, али ти покушаји нису успели (Станојевић Т., 1980). Долазак свештенства, трговаца и осталог становништва брзо је

повећао број становника па је по подацима за 1846. имао 618 кућа са око 2

720 становника, а четири године касније 761 кућу са 3 494 становника. У 1866. години број кућа расте на 984, а број становника на 4 325 лица. Око

1890. године у граду је пописано 5 386 становника и 1 135 кућа, а 1910. го-

дине је имао 1 406 кућа и 6 112 становника. Изградњом железничке пруге долином Мораве и Тимока варош

почиње губити ранији значај у корист Зајечара, који постаје рударски и са-

обраћајни центар. Изградња пруге 1911. године није много поправила си-

туацију јер је саобраћајно и привредно тежиште са Дунава пребачено на

Мораву која је у своју сферу увукла и насеља у долини Тимока која су ра-

није гравитирала Неготину. Осим тога, у вароши се није развила индустри-ја, на здравствено стање становништва је неповољно утицало неготинско

блато, тако да је Неготин почео да стагнира, што се уочава из малог пора-

ста броја становника. Улога Неготина у привредном, културно-просветном и админи-

стра-тивном погледу је била значајна, јер је он остао главно средиште за-

натства и трговине ове области. У њему су били заступљени они занати


____________

120

који одговарају потребама и навикама становништва околних сеоских на-

сеља. На првом месту је (по попису 1921. године) био лецедерски са 16 радњи, затим кожухарски са 14 радњи, опанчарски са 12 радњи итд. За раз-

мену и купопродају постојала су два вашара летњи 12. јула и јесењи 21.

септембра где су се поред стоке нудили сви крајински производи. Трговач-ки центар су сачињавале Стара и Нова чаршија на коју су се надовезивале

махале и сеоска насеља која су настала у различитим временским периоди-

ма. Постанак и развој Неготина условили су друштвено-историјски и при-

родни фактори.

Постоји неколико легенди о настанку имена Неготин које је забе-

лежио С. Младеновић: ”У данашњем Малом Селу населио се неки Негота

са женом Тином, породицом и стадима оваца, јер је околина била богата

бујном пашом, а около долине су се налазиле шуме. Око њиховог стана за

овце стварало се постепено насеље и од њихових имена Него и Тина, на-

стало је име Неготин.” Друга легенда каже да су некога питали шта је видео у насељу, а

овај је одговорио: ”Ништа, него тиње” и од тога је постало име Неготин.

Такође, предање каже да су у старо време два великаша зидала градове, је-

дан где је Неготин, други на брду близу села Видровца (данашње развали-

не Видров града). Када су завршили радове, тада је онај са брда рекао

оном у долини: ”Ја сам бољи град начинио, него ти!” Од ”него ти” постало

је име Неготин. Постоји и могућност да је Неготин био тржиште за мана-

стире који су га окруживали, како име долази од латинске речи неготинум,

што значи тржиште, то је и насеље названо тржиште – пијац – негоцијум (Младеновић С., 1957).

Постоји неколико верзија о имену Неготина. Тако нпр. поменути

Негота је имао стан (обор) за овце, па је по називу Неготин стан, касније остало само Неготин. По другој верзији, која има и научну основу, је да је

име Неготина остало по словенском племену Негоци, као што је река Ти-

мок сачувала име од словенског племена Тимаци. Та племена су прва насе-лила ове крајева у VI веку (Пауновић М., 1970).

Просторни и функционални развој Неготина у XX веку

Континуитет развоја Неготина као насеља траје од почетка XVI ве-

ка. Досадашњи развој Неготина обухвата три фазе: руралну, (село до 1866. године) прелазну (варошица од 1866–1930) и урбану (град од 1930). Са по-

степеним увећањем становника до шездесетих година XX века град разви-

ја нова функционална обележја. Као градски центар развија администра-тивно-управну функцију, из насеља варошког типа је лагано прерастао у

савремено градско насеље. Промене и процесе урбанизације можемо пра-

тити тек од од шездесетих година XX века. Тада долази до наглог повећа-


____________

121

ња броја становника у граду и постепеног ширења урбаног начина живота

и ван града. Неготинска општина је по својој привредној структури изра-зито пољопривредна област, а по структури насељености рурална средина.

У фази друштвено економске развијености коју одликује аграрни начин

привређивања, процес урбанизације је био врло спор па је однос градског и укупног броја становника 1921. износио 10,1%, а 2002. општина има чак

трећину (33,6%) урбаног становништва. Развојем индустрије се постепено

мењала привредна ситуација која проузрокује и промене у социјалним

структурама и просторном размештају становништва. Упоредо са

интензивирањем процеса индустријализације и урбанизације Неготин раз-

вија индустријско-трговинску функцију. Носиоци и иницијатори привред-

ног развоја у том периоду били су текстилна индустрија ”Крајинка”, грађе-

винско предузеће ”Крајина”, као и индустрија прераде пољопривредних

производа која обухвата ”Млекару” млинарско предузеће ”Пољотехну” и

”Крајина вино”. Развојем града и повећањем броја градског становништва убрзавају се процеси урбанизације са једне и деаграризације са друге стра-

не. Индустрија постаје једна од главних функција кроз коју се огледа по-

раст броја градског становништва. Иницијално дејство индустрије подсти-

че и развој осталих функција у Неготину и убрзава његов укупни развој.

Прва фаза индустријализације је у Неготину довела до полариза-

ције и концентрације урбаних функција (административне, управне, трго-

винске, саобраћајне, културне, просветне, здравствене, спортске и тури-

стичко – угоститељске). У другој фази убрзани развој терцијарних и квар-

тарних делатности доводи до јачања урбаног начина живота у сеоским на-сељима која су најближа граду (Милошево удаљено 4 km, Прахово – 9 km).

Ове две фазе условљавају процесе периурбанизације и постепе-

ног брисања просторно-функционалних разлика на релацији приградска сеоска насеља – град Неготин. Значајнији утицаји Неготина на непосредну

околину јавили су се тек осамдесетих година прошлог века. Послератна

урбанизација је условила концентрацију становништва у Неготину и про-мене у економској структури како градског, тако и становништва околине.

Просторни преразмештај и структуралне промене становништва су после-

дица привредног развоја чији је главни носилац индустријализација.

Према истраживању у неготинској општини је присутна инду-

стријско-поларизацијска урбанизација. Она условљава директан трансфер

активног становништва из примарних у секундарне, а мање у терцијарне и квартарне делатности. Те промене су брже од промена при којима сеоско

становништва општине прелази у Неготин, што доводи до развоја дневне

миграције село-град, која има тенденцију сталног пресељења и стварања полова концентрације становништва, где је Неготин пол развоја. У прво

време запошљавање сеоског становништва у граду има позитивне ефекте,

јер се село ослобађа вишка радне снаге. У наредном периоду последице


____________

122

овог процеса добијају негативан предзнак јер сеоско становништво стари и

смањује се пољопривредна производња (нарочито у сеоским насељима Тамнич, Смедовац, Вељково, Рогљево). Такође се повећава разлика у ни-

воу економског развоја града и сеоских насеља.

Ниво урбанизације се изражава преко нивоа деаграризације и од-носа између градског и укупног броја становника посматране територијал-

не целине.

Табела 1. – Ниво урбанизације општине Неготин

Година 1921. 1931. 1948. 1953. 1961. 1971. 1981. 1991. 2002.

Ст. урбан. (%) 10,1 9,7 9,6 10,8 13,2 17,5 23,9 29,1 33,6

Степен урбанизације нам квантитативно исказује учешће град-

ског становништва у укупном, јер се последице огледају у променама про-

сторног распореда и преструктурирању становништва општине чији је Не-

готин градски центар. Континуиран и лаган раст степена урбанизације

синхрон је са слабом индустријализацијом неготинске општине. Међутим, поред Неготина као примарног центра шездесетих година XX века почиње

функционални и физиономски развој Прахова. Лоцирање индустрије хе-

мијских производа доприноси лаганом прерастању Прахова у секундарни

центар неготинске градске агломерације. У првој фази урбанизације дола-

зи до директног трансфера активног аграрног становништва у друге делат-

ности. У другој фази тај процес се одвија индиректно кроз школовање де-

це пољопривредника из општине за рад у непољопривредним делатности-

ма. Пресељавање сеоског становништва у Неготин се интезивно одвија до

деведесетих година, када се тај процес мало успорава и почиње територи-јална урбанизација приградских насеља (Милошево, Прахово), и јачање

дневних миграција. Са развојем индустрије и осталих функција Неготин

постаје све привлачнији за становништво општине, и тиме доприноси јача-њу своје популације и слабљењу популације околине. У Неготину долази

до концентрације радно и репродуктивно способног становништва које

подмлађује популацију и утиче на повећање природног прираштаја. Тако-ђе, ове промене доводе до недостатка стамбеног простора, неконтролисане

стамбене градње, незапослености становништва у граду. У свим сеоским

насељима општине (осим Милошева и Прахова) долази до смањења укуп-

ног и пољопривредног становништва, његовог старења, смањења природ-

ног прираштаја и трансформације аграрног пејзажа.

Концентрацијом становништва у граду иницира се и подстиче развој осталих градских функција (саобраћајне, индустријске, трговинске,

административне, образовне, културне, здравствене). Неготин као једини

индустријски центар је главни гравитациони фактор у односу на остала се-оска насеља у геопросторној организацији неготинске општине.


____________

123

Неготин својом индустријском, саобраћајном и трговачком функ-

цијом са насељима Прахово, Самариновац и Милошево чини тесно повеза-ну функционалну целину. Са нешто мањим утицајем Неготин укључује у

своју гравитациону зону, односно ширу приградску зону и насеља Коби-

шницу, Србово, Душановац и Видровац. Ареал најширег утицаја су сеоска насеља Дупљане, Радујевац, Мокрање, Речка и Чубра.

Мању заједничку функционалну целину чине сеоска насеља Ми-

хајловац и Мала Каменица чији атари излазе на језеро које формира брана

ХЕ Ђердап II.

Јабуковац са групом насеља Вратна, Уровица и Слатина захвата

суподински део Великог Гребена и чини функционалну целину (саобраћај-

на, трговачка, културно-просветна, туристичко-услужна и здравствена) са

могућим заједничким развојем.

У западном делу неготинске општине простиру се атари сеоских

насеља Плавна, Штубик, Малајница и Шаркамен као одвојене функцио-налне јединице.

Југозападни део општине Неготин представљен је групом сеоских

насеља која су функционално независна у чији састав спадају села Попо-

вице, Трњане, Сиколе и Брестовац.

Сеоска насеља Смедовац, Рогљево, Вељково и Ковилово су на ре-

лативно малој удаљености једно од другога, па самим тим се могу посма-

трати као једна функционална групација.

Посебну групу сеоских насеља у јужном делу општине чине Ра-

јац, Александровац и Црномасница. Насеља Тамнич и Браћевац спадају у села чији даљи функционални развој је без изразитих гравитација ка било

ком насељу, сем ка градском центру Неготину.

Концентрација радних места и могућност запошљавања у неа-грарним делатностима су главни фактор привлачности становништва пре-

ма Неготину јер се оно досељава из недовољно развијених простора, мада

на ове процесе у великој мери утичу и други фактори. Пораст градског становништва Неготина досељавањем подстиче

развој функције центра становања и повећану стамбену изградњу. Главни

услови развоја ове функције града су:

– повећање броја становника у граду и његовој непосредној око-

лини миграцијском компонентом,

– појачана стамбена изградња и територијално ширење града које је нарочито изражено у правцу севера и северо-запада,

– подстицање развоја других урбаних функција, посебно услу-

жних, што има за последицу развој терцијарно-квартарног сектора делат-ности, као истородних регионалних функција, и

– дневна миграција ка Прахову као секундарном индустријском

центру на територији општине Неготин.


____________

124

Досељавање становништва у Неготин проузроковало је неплан-

ску, а често и бесправну градњу, која је највише захватала ивични простор града и приградска села Милошево, Самариновац и Прахово. Значајне

промене у физиономском обележју Неготина огледају се у величини изгра-

ђене територије, организацији простора и изгледу насеља. Као варошица 90-их година прошлог века Неготин је заузимао површину од 71 ha, koja се

временом увећавала. Површина урбане територије, по ГУП-у из 1977.

године, износи 214 ha, а укупна пројектована површина 2000. године 528

ha. Град обухвата два урбана зоне, различите по времену градње и архи-

тектонским обележјима:

– централну градску зону и

– периферијску градску зону.

Централну градску зону чине градски трг са великим парком око

кога су све важније управне и административне зграде (суд, општина), као

и црква посвећена Рођењу Пресвете Богородице. Сачуван је и један део старе трговачке чаршије који по својим архитектонским вредностима спа-

да у значајна дела српске културне баштине. Културну функцију имају и

објекти који су посвећени Хајдук Вељку као што су његов Музеј, Барута-

на, Споменик (који се налази на градском тргу), споменик и родна кућа

композитора Стевана Мокрањца, Градска библиотека, Историјски архив.

Традиционалне културно уметничке манифестације у граду Мокрањчеви

дани, вашари летњи 12. јула Петровдан и 21. септембра Мала Госпојина.

Културне манифестације одражавају динамику културног живота и афир-

мишу народно стваралаштво. Периферијска градска зона обухвата стамбене блокове и индиви-

дуалну изградњу. Бесправна и непланска градња је карактеристична појава

у приградским селима која нису на време обухваћена урбанистичким пла-новима, па се зато најчешће прихвата затечено стање. Разлози за досељава-

ње су економске природе (могућност запослења, школовања деце, додат-

ног бављења пољопривредом). Бесправна градња се негативно одражава на локацију нових објеката градске инфраструктуре (саобраћајнице, водо-

вод, канализацију) и изражена је у северном ивичном ободу, што је видљи-

во у данашњој физиономији насеља.

Неготин има звездаст облик са нешто издуженијим површинама у

правцу севера и југа, коју чине стамбене насеља Метеоролошка станица и

Милешевски пут. Међусобно растојање крајњих тачака, по осовини север-југ је 3 km, а по осовини исток-запад 2 km. Највећи део изграђене терито-

рије је у граници пречника 2 km са центром који заузима зграда општине

Неготин. Тенденција ширења града је у правцу севера и северозапада, чи-ме насеље излази из круга пречника 3 km. Железничка пруга (која је изгра-

ђена 1914) додирује већи део изграђене територије на североисточном де-

лу, правећи лук у правцу север-југ. Положај железничке станице и пруге је


____________

125

годинама био задовољавајући, али ширењем града на север и северозапад,

постала је фактор ограничења у развоју Неготина па је у будућности по-требно измештање.

Мрежа улица у граду формирана је двадесетих година XX века.

Претрпела је незнатне промене у централној зони и неким периферним стамбеним зонама. По облику је радијална, а главне правце чине улице С.

Михајловића, А. Патлиџановића, Војводе Мишића и Карађорђева по осо-

вини север-југ, затим Генерала Гамбете, Стевана Првовенчаног, Стевана

Мокрањца и Хајдук Вељкова по осовини исток-запад. Структура изграђене

површине и поред мале величине града је веома разнолика. Издваја се зона

становања коју чини већи део изграђене територије око 214 ha, 18 ha је

друштвена стамбена изградња, а 196 ha је приватна, овим зонама је обу-

хваћен и градски центар. На простору грађевинске територије радне повр-

шине су мале, па је због тога главна индустријска зона (хемијска инду-

стрија) лоцирана у Прахову. У северном и североисточном делу насеља на-лазе се објекти ”Крајина вина”, погони ”Тимоградње”, сервиси, магацини

и објекти комуналних организација на укупној површини од 16 ha. Њихов

положај у односу на ширење града је неповољан, па би морало доћи од од-

ређених измештања или увођење посебних мера заштите како се не би

угрожавала животна средина.

Упоредо са развојем индустријске функције развијају се и трго-

вачка, услужна и остале функције за становништво простора које му гра-

витира. Функционални значај Неготина зависи од његове могућности да

задовољи потребе становништва, па се на основу територијалног домета појединих функција огледа гравитациони поље утицаја насеља. Поред ад-

министративно-управне функције, Неготин се развио као значајан центар

трговине, финансијских услуга, занатства, образовања, културе и здрав-ства. Развијеност делатности терцијарно-квартарног сектора је у директној

функцији просторног преразмештаја и концентрације становништва. Лока-

ција услужних делатности је одређена размештајем становништва и њего-вим потрошачким потенцијалом. Зато је трговина уз занатство била једна

од основних функција у граду. Манифестује се кроз пијачну трговину (зе-

лена, сточна и бувља) пијаца и трговину робом за краткорочне и дугорочне

потребе становништва. Пошто у сеоским насељима доминира ратарска и

сточарска производња неготинска пијаца (0,75 ha) је центар снабдевања

градског становништва тим производима, али и одређеним производима сезонског карактера и из удаљенијих простора. Производи намењени крат-

корочним потребама (хлеб, млеко, месо) најчешће се продају градском ста-

новништву, али и становништву шире околине. Дневни мигранти се овим производима снабдевају у граду због већег и бољег избора, али и релатив-

но слабо развијене мреже продавница у сеоским насељима. Трговина ро-

бом за средњорочну и дугорочну употребу (обућа одећа, техничка роба,


____________

126

намештај) дају граду карактер центра ширег значаја. У 2000. години град

је имао 123 објекта у друштвеном сектору, са 486 запослених, а у приват-ном сектору ради још око 500 запослених. Поред наведеног у Неготину и

његовој околини од деведесетих година видљив је развитак трговине у ко-

ме велико учешће има приватни капитал. Упоредо са развојем трговине долази до развоја туристичко-

угоститељске функције, које се манифестује већим бројем угоститељских

објеката, хотелских капацитета (хотел ”Крајина”) и броја корисника услу-

га. Неготин има развијенију здравствену функцију пружањем здравстве-

них услуга становништву града и уже околине преко Дома здравља и Бол-

нице којој гравитира становништво неготинске општине. У саставу Дома

здравља су станице и амбуланте у свим сеоским насељима. Значај здрав-

ственог центра Неготина је важан због његовог утицаја на просторну орга-

низацију здравствене заштите грађана целе општине и шире.

Улога Неготина као центра образовања је врло значајна. Развој образовања и размештај образовних институција директно утичу на про-

сторну покретљивост становништва. Неготин са развијеном просветном

функцијом је миграционо стабилан. У Неготину се налазе три основне

школе, Специјална основне школе, затим Гимназија, Пољопривредна, Тех-

ничка, Музичка (основна и средња) школе које чине образовну мрежу града.

Неравномеран привредни и просторно развој индустрије усло-

вио је просторно демографску поларизацију становништва општине

Неготин. Транзиција је у релативно кратком временском року довела

до спонтане урбанизације и стихијне деаграризације. Бржи темпо соци-

јалних и демографских процеса, нарочито миграциона кретања усмере-

на ка Неготину су додатно подстакла неравномерност развоја и полари-

зацију простора на зону концентрације становништва (град и приград-

ска насеља). Тај ареал има већу густину насељености и већи степен ур-

банизованости, насупрот њега је ареал демографске депресираности (сео-ска насеља) која су депопулациона изражене економске неразвијености.

Индустријализације је са урбанизацијом условила драматичне промене у

структури и територијалном распореду становништва. Неготин је у другој

половини XX века постао витално супериорнији у односу на рурални про-

стор, постао је главни носилац и регулатор територијално-интеграционих

процеса у општини Неготин. Утицај Неготина на развој просторно-функ-

ционалних односа у регионалном окружењу се интензивира осамдесетих

година XX века. Град је постао изразити пол развоја у привлачењу станов-

ништва, концентрације радних места и функција. То се огледа кроз убрза-ни демографски раст где доминира миграцијска компонента. Међутим, Не-

готин нема тако велики функционални капацитет да би ангажовао пољо-

привредно становништво из целе општине. Зато оно мигрира ка привредно


____________

127

развијенијим деловима земље (Београд) или ка иностранству. Лоцирање

индустрије у Неготину и Прахову условило је развој и диверзификацију осталих делатности, јер је највећи број радних места у њима концентри-

сан. Један део пољопривредног становништва се није пресељавао у места

рада, па се развила дневна миграција радне снаге. Процеси деаграризације и урбанизације, као и развој непољопривредних делатности интензивирају

социо-економску трансформацију у граду и општини.

Досадашњи развој функција представља добру основу за даљи

развој Неготина као градског центра у просторно-функционалној органи-

зацији општине Неготин.

Закључак

Утицај природних и друштвено-економских фактора (политич-

ких, демографских, социјалних и других) на настанак и развој Неготина били су од пресудног значаја кроз историју. Током историјског развоја ко-

ји је имао неколико периода, Неготин је мењао просторна, морфо-физио-

номска, демографска и функционална обележја. Главни носилац и покре-

тач трансформације простора је град Неготин који усмерава кретања ста-

новништва и материјалних добара, одређујући се као пол привлачења, кон-

центрације и раста, док сеоска насеља представљају полове демографске и

економске депресије. Демографски расту, осим града, само приградска на-

сеља, што је типична појава у субурбаним руралним областима.

Неготин нема довољно развијен функционални капацитет којим би задржао пољопривредно становништво, па се оно исељава ка привред-

но развијенијим деловима Србије. Развојем непољопривредних делатности

и интензивирањем деаграризације и урбанизације долази до социо-економ-ске трансформације у регији, где су се уз градски центар Неготин развила

приградска насеља у руралном окружењу (Милошево, Самариновац, Пра-

хово).

ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ Бојанић – Лукач, Д. (1969). Неготинска крајина у време турске владавине – на

основу извора из 15. и 16. века. Гласник ЕМ, књ. 31–32, Београд.

Младеновић, С. (1957). Постанак Неготина и његово име. Развитак, бр. 1, Зајечар.

Пауновић, М. (1970). Ђердап и Тимочка крајина. Биноза, Загреб.

Станојевић, Т. (1972). Неготин и Крајина. Књига 1, Неготин.

Станојевић, Т. (1980). Неготин и Крајина. Књига 2, Неготин.

Попис становништва 1991, Упоредни преглед броја становника и домаћинстава,

подаци по насељима и општинама, књ. IX, СЅС, Београд, 1996.

Попис становништва, домаћинстава и станова 2002, Пол и старост, Подаци по

насељима, књ. 2, РЗС, Београд, 2003.


____________

128

Ljijana Živković Slavoljub Jovanović

SPATIAL-FUNCTIONAL DEVELOPMENT OF NEGOTIN

Summary

The effects of natural and socio economical factors (political, demographic, social, etc)

on the genesis and overall development of Negotin were significant in all historic eras.

During many centuries of evolution, Negotin changed his spatial, morphо-physionomic,

demographic and functional features. The main `bearer` and originator of the areal

transformation is the city of Negotin which directs the movements of the population and

material goods thus determining itself as a pole of attracting, concentration and growth

whereas village settlements represent the poles of demographic and economical

depression. Besides the city, only suburban settlements grow in demographic way which

is typical for rural areas. Negotin does not have substantially developed functional

capacity by which it would keep agricultural population so it migrates towards

industrially more developed parts of Serbia. The development of non-agricultural

professions and intensive deagrarisation and urbanization lead to social and economical

transformation in the region. There, next to the city centre Negotin, suburban settlements

(Milosevo, Samarinovac, Prahovo) have developed in the rural surrounding.


____________

129

УДК 314.15-026.48 (=161.2) (497.6) ”1900/2007”; 908 (=161.2) (497.6 Трнопоље) ”1900/2007” Оригиналaн научни рад Original scientific work

Тања Мишлицки

ТРНОПОЉE – НАСЕЉЕ СА УКРАЈИНСКИМ СТАНОВНИШТВОМ

КОД ПРИЈЕДОРА

Извод: Украјински колонисти из јужне Буковине и западне Галиције1 формирали су на простору сјеверозападне Босне, у насељу Трнопољу код Приједора етничку, физиономску и функционалну цјелину, специфичну по антропогеографских и ет-нолошких обиљежјима. На основу архивске грађе из Гркокатоличке парохије у Koзарцу (основане 1910/11) и прикупљене грађе у 2007. години (на терену и у на-роду, од куће до куће), у раду је презентована проблематика о развоју насеља Тр-нопоља (генеза, физиономија, функције и уређење) и развоја украјинског станов-ништва од њиховог досељавања до данас (поријекло, етногенеза, етнокултура и демографски развој). Кључне ријечи: украјински колонисти, гркокатолици, насеље, атар, развој, физи-ономија, функције, гркокатоличка парохија Abstract: Ukrainian colonists emmigrating from South Bukovica and Western Galicia in the beginning of the 20 th century onto the region of North-Western Bosnia, formed in settlement Trnopolje ethnical, physiognomical and functional unity specific by anthropogeographical and ethnological features. On basis of information given by Greek-Catholic rectory in Kozarac (settled in 1910/11) and collected data on subject matter in 2007 (on the field, and from people, from house to house), the work presents subject matter on development of settlements (genesis, physiognomy, function and organisation), origin of Ukrainian population and demographical varieties of this population from its emmigration to present days. Key words: Ukranian colonists, Greek-Catholics, settlements, area, development, physiognomy, functions, Greek-Catholic rectory

Положај и опште географске одлике

Између Козаре и Мајданске планине у равничарском подручју

Приједорског поља (16 000 ha), на десној обали ријеке Гомјенице смјеште- 1 Простори Галиције и Буковине који чине западни дио Украјине, у XVIII вијеку подјелом Пољске, припојени су Хабсбуршкој монархији (1/11 од укупне терито-рије Украјине), а њени остали дијелови (Волињ, Подоље, подручје Буга и Кијева или ткз. Подљашје) Русији. Аустроугарске власти су послије Берлинског конгреса извршиле планску колонизацију гркокатоличких и страних сељака из хабсбур-шког дијела Украјине (западне).


____________

130

но је насеље Трнопоље (2 020 ha). Лоцирано је око 6,5 km источно од При-једора с којим је повезано локалним путем (Приједор – Доњи Гаревци – Трнопоље). У насељу Хрнићи прикључује се на магистрални пут (Прије-дор – Козарац – Бања Лука) од којег је удаљен око четири km.

Улази у састав општине Приједор (834 km2), која просторно обје-дињује и функционално повезује 71 насеље, од тога 14 насеља2 са украјин-ским становништвом.

У регионалном погледу Трнопоље припада јужном Поткозарју, предеоној цјелини у склопу Бањалучке регије, у западном дијелу Републи-ке Српске и сјеверозападном дијелу Босне и Херцеговине.

Насеље се просторно развија у висинском појасу од 145 m (заселак Гариби) до 184 m (заселак Дергићи).

Атар

Површина атара износи 2 020 ha, од чега 1 656 ha налази у приват-ном, а 372 ha у државном власништву. Обрадиво земљиште обухвата 1 664 ha, а неплодно земљиште 356 ha. У структури коришћења земљишта прео-влађују оранице (70,54% укупне површине атара), ливаде (7,37%) и шуме (3,31%), док су најмање заступљени воћњаци (1,33%) и пашњаци (0,19%).

Листопадне шуме распрострањене су у сјеверозападном дијелу атара на потесима Ђихин гај и Грабовац. Плодне оранице захватају највећу површину атара (68% ораница се налази у приватном власништву, а 2,54% у државном власништву). Оранице, њиве и воћњаци најчешће носе називе по именима власника: Хнатекова, Нидогонова, Грегорова.... Украјински

Табела 1. – Структура коришћења земљишта и својински односи у атару Трнопоље

Својински односи Укупно Категорије коришћења

приватно државно ha % Оранице Воћњаци Ливаде Пашњаци Шуме Неплодно земљиште

1 381 27 137 4 66 41

44 -

12 - 1

315

1 425 27 149 4 67 356

70,54 1,33 7,37 0,19 3,31 17,62

Укупно 1 656 372 2 020 100,0

Извор: Документациони материјал, Републички завод за геодетско и имовинско правне послове, Приједор, 2007. 2 Број Украјинаца 2007. године у 14 насеља: Козарац (28 житеља), Козаруша (38), Доњи Гаревци (8), Орловача (41), Орловци (7), Чиркин Поље (1), Гомјеница (16), Ћела (8), Томашица (10), Марићка (9), Трнопоље (135), Пухарска (20), Миљаковци (5) и Камичани (19 становника).

Tanja Mišlicki

____________

131

посједи првих досељеника били су мале површину око 500 m2 и најчешће правоугаоног облика. Послије Другог свјетског рата посједи заузимају ве-ћу површину, а баште и оранице се налазе поред стамбених објеката од ко-јих су одвојене физичком оградом (жељезном или дрвеном).

Сјеверни дио атара пресијеца повремено формирани водоток Грабо-вац, који настаје од Козарачке ријеке и чини десну притоку Гомјенице. У је-сењим и прољетним мјесецима наноси велику штету усјевима, јер плави околна подручја. У јужном дијелу атар се граничи ријеком Гомјеницом, у чијем је току формиранa вјештачкa акумулациja – Саничани.

Украјинске породице у Трнопољу се баве екстензивним сточар-ством (узгој крава, свиња и перади) и земљорадњом (пшеница и кукуруз). Годишњим пољопривредним приносима задовољавају властите потребе.

Украјинци у Трнопољу

Аустро-угарска да би ријешила политичке немире, ограничила емиграцију радне снаге и учврстила своје границе, окупацијом Босне и Херцеговине (1878), врши планску колонизацију гркокатоличких3 сељака. Украјинске колонисте усмјерава у сјеверозападни дио Босне који је остао напуштени повлачењем турског становништва у централне дијелове и Но-вопазарски санџак.

Докуменат пронађен у темељу Гркокатоличке цркве у Трнопољу, потврђује да су се Украјинци прво населили у околини Прњавора, а одатле, касније у остала насеља (Деветина, Хрваћани, Дубраве, Јаблан, Ко-зарац и Приједор).4

Украјинци се досељавају у Трнопоље и јужно Поткозарје у двије миграционе струје. Прва струја досељавања евидентирана је од 1900. до 1921. године, у којој jе у Трнопољу досељено 514 гркокатолика или 27,28% од укупно досељених гркокатолика у јужном Поткозарју, док се друга струја насељавања, мањег интензитета, одвијала од 1921. до 1931. године, у којој је досељено 82 гркокатолика или 4,35%. 3 Гркокатолици су настали након црквеног сабора одржаног 1439. када је дошло до оснивања гркокатоличке цркве. Један дио православних епископа приступио је унији с Римом, задржавши источни обред, начин именовања бискупа, узимање ожењених мушкараца за свећенике, истовремено признавши папу за врховног цр-квеног поглавара и усаглашивши догматска питања с Римокатоличком црквом. Највећи број присталица црква је стекла међу Украјинцима и Русинима. Западна Украјина, подручје око Галиције и Буковине постало је средиште новог црквеног поретка посебно након његовог утврђивања Брест Литовском унијом из 1596. го-дине. На простору Балкана је било више покушаја уније, али су они у највећем броју случајева пропали (Роман М., 2007). 4 Документ се налази у Гркокатоличкој цркви Света Еухаристија у Трнопољу.


____________

132

Међу првим досељеницима евидентиране су украјинске породице: Шћибајло, Пећух, Нановски, Кинди, Стахов, Симчишин и Музичка, а међу посљедњим у 1931. години породице Нидогон Николе, Слабог Дмитра и Зарвањског Ивана.5

У првим годинама насељавања и адаптације у новој средини Украјинци су с обзиром на измјењене услове природне средине и живота, били принуђени да напусте многе елементе из своје традиционалне култу-ре и присвоје нове елементе првенствено из материјалног живота домаћег босанског становништва. Посебно су се истицали у сијању проса, хељде, сађењу кромпира и изради млијечних производа (маслаца, павлаке и по-сног сира), од старосједилачког становништва су научили да сију кукуруз, а од досељеног италијанског становништва да гаје винову лозу. Наставили су да граде типичне украјинске куће и пратеће објекте (куће са тријемом на широј страни, окренуте према путу и прекривене ражевом сламом (у почетку ваљковане, а касније ригловане).

У очувању елемената социјалне и духовне културе гркокатолика у Тр-нопољу највећу улогу је имало оснивање Гркокатоличке парохије у Козарцу, изградња парохијске цркве Воздвиженија Часног Крста и парохијског дома од 1910. до 1911. године. Први парох био је др Јосиф Жук, генерални викар. Да-нас парохију опслужује душебрижник о. Михал Стахнек.

Постанак и опште одлике развоја насеља

Насеље је добило назив по галицијском котару Tarnopil. Прије до-

сељавања Украјинаца носило је назив Трњани. Старија прошлост насеља је недовољно проучена, а интензивније насељавање започиње планском ко-лонизацијом Украјинаца.

Трнопоље је до 1963. године у административном и функционал-ном смислу припадало општини Козарац.6 Укидањем општинског статуса Козарцу насеље је припојено општини Приједор.

Табела 2. – Кретање укупног броја гркокатолика у насељима Козарац и Трнопо-

ље, од 1910. до 2007. године

Насеља 1910. 1921. 1931. 1948. 1953. 1961. 1971. 1991. 2007. Козарац

Трнопоље 253

- 514

- 596

- - -

578 -

60 464

84 376

59 423

28 135

Укупно 253 514 596 - 578 524 460 482 163

5 Црквене књиге у Гркокатоличкој парохији Козарац. 6 Општина Козарац је просторно и функционално повезивала 10 насеља, од којих седам са украјинским становништвом: Доњи Гаревци, Хрнићи, Јаруге, Камичани, Козарац, Козаруша и Трнопоље.

Tanja Mišlicki

____________

133

Током XX вијека насеље је имало промјењиву демографску вели-чину, која се креће у распону од 135 гркокатолика (45 домаћинстава), ко-лико има у 2007. години до 464 (98 домаћинстава) колико је имало по по-пису становништва и домаћинстава 1961. године. Континуирано смањење украјинске популације евидентирано је у другој половини XX вијека. Оно је резултат исељавања и биолошког изумирања појединих домаћинстава.

Шездесетих година XX вијека број Украјинаца у јужном Поткозар-ју7 износио је 1 084 или (20,32% од укупног броја досељених Украјинаца у БиХ), од тога 464 Украјинца или 42,80% је било насељено у Трнопољу. Крајем осамдесетих година број Украјинаца у јужном Поткозарју показао је пад ове популације (798 Украјинаца или 17,72%), док у Трнопољу кра-јем осамдесетих година пораст Украјинаца у односу на остала насеља у ју-жном Поткозарју, 433 Украјинаца или 54,26%.8

Исељавање становништва у Трнопољу се појачава дезинтеграцијом СФРЈ, у задњој деценији XX вијека, када Трнопоље напушта 92 гркокато-лика или 21,74%.

На основу података прикупљених на терену у периоду од 2006. до 2007. године, у Трнопољу евидентирано је 55 исељених домаћинстава и 25 домаћинстава угашених биолошким путем.

Исељена домаћинства у задњој деценији XX вијека су: једна кућа Бартош, три куће Баршчевски, четири куће Бјели, три куће Бојцин, једна кућа Бутињски, једна кућа Харасемљук, једна кућа Холовати, две куће Ја-рош, једна кућа Крупењко, две куће Лазута, једна кућа Мишлицки, пет ку-ћа Михаљишин, три куће Сајдак, три куће Слоћук, једна кућа Ваврек, три куће Тељега, једна кућа Корцеба, три куће Пидручни, двије куће Бињаш, три куће Шчерба, двије куће Мацапура, једна кућа Ружицки, једна кућа Дацко, једна кућа Харасим, једна кућа Тимчишин, једна кућа Зарвањски, једна кућа Зомбра, двије куће Мирецки и једна кућа Романчук.

Биолошким путем угашена домаћинства од 1980. до 2000. године су: двије куће Мацапура, три куће Пидручни, три куће Слоћук, двије куће Слаби, двије куће Сајдак и по једна кућа из породица Крашевац, Лазута, Мазур, Мирецки, Пахљевски, Олењук, Романчук, Романовић, Шчерба, Те-љега, Ваврек, Зервањски и Зомбра. 7 Насеља са украјинским становништвом у јужном Поткозарју су: Козарац, Коза-руша, Камичани, Трнопоље, Ћела, Миљаковци, Томашица, Марићка, Гомјеница, Чиркин Поље, Пухарска, Урије, Доњи Гаревци, Орловци и Орловача. 8 Коришћени демографски подаци су из: Пописа становништва 1961. године, Ви-тална и миграциона обиљежја, резултати за општине, књига VI, Београд, 1967; и Пописа становништва, домаћинстава и станова – упоредни подаци 1971. и 1981. годину, Билтен 86, Сарајево, новембар 1982. година, а подаци о броју Украјинаца у јужном Поткозарју приказани су на основу црквених књига гркокатоличке паро-хије у Козарцу.


____________

134

Физиономија насеља

Трнопоље је збијеног типа. Куће су концентрисане уз локални пут

(Козарац–Трнопоље–Приједор), који пролази средишњим дијелом насеља, од којег се на лијеву и десну страну одвајају мањи сеоски путеви око којих су ушорена домаћинства.

У насељу се издвајају два центра заједница села (Хрнићи и Трнопоље). Хрнићи физиономски обједињују заселак Дергићи, са више група

украјинских сродничких кућа (Пећух, Лепки и Темчук).9 Трнопоље повезује десет физиономски дијелова (заселака) у који-

ма су у 2007. години евидентиране украјинске сродничке куће: Трњани (Бећ, Бињаш, Бојцин, Нидогон, Баршчевски, Бартош, Бутињски, Букај, Бје-ли, Брекајло, Черњавски, Дацко, Дручек, Јарош, Ђадух, Лазута, Лепки, Те-љега, Масловски, Михаљишин, Олењук, Пидручни, Слаби, Слоћук, Стах-нек, Сајдак, Ваврек), Гариби (Лућ), Матрићи (Мацапура, Воробец, Ружиц-ки) и Карарићи (Комарницки), док у засеоцима Балићи, Сивци, Петковићи, Нишићи, Зенковићи и Нишевићи није било украјинског становништва.10

Засеоке Трњани, Карарићи, Гариби и Матрићи карактеришу укра-јински посједи, на којима су изграђене куће, штале, бунари и остали при-вредни објекти. Око кућа су размјештене оранице, шуме и пашњаци. Дво-ришта су површине око 1 000 m2, са кућама увученим од пута.

Функционалне одлике насеља

Трнопољe према функционалном значају чини један од три зонал-

на центара Козарца, у којем потребе задовољава становништво два насеља Доњи Гаревци и Трнопоље.11 Насеље је руралног карактера, у којем је раз-вијена друштвено-угоститељска функција. Од друштвених објеката налазе се Основна школа ”Ћирило и Методије” (школску 2006/07. годину похађа-ло је 250 ученика, а у школи је тренутно запослено 39 радника), МЗ Трнопољe (површине 11 km2, на којој живи на основу процјене у 2006. го-дини укупно 646 становника у 419 домаћинстава),12 двије пилане, ауто-сервис, ауто-отпад, вулканизер, Друштвени дом за омладину, неколико продавница мјешовите робе (једна у власништву украјинске породице Барчев-

9 Војногеографски институт (1969). Топографска карта, 1:25 000, лист Приједор 422/4, Београд. 10 Војногеографски институт (1969). Топографска карта, 1:50 000, лист Приједор 422/2 и 422/1, Београд. 11 Просторни план општине Приједор (1985–2005), ИНП РО за пројектовање урба-низам и консултације, Приједор, 1990. 12 Документациони материјал, Општина Приједор, Одјељење за општу управу, 2007.

Tanja Mišlicki

____________

135

ски), у којима становништво задовољава краткорочне потребе, и мањи број уго-ститељских објеката (један у власништву украјинске породице Олењук).

Уређење насеља

Насеобинска територија Трнопоља је у јужном и западном дијелу смањена изградњом и проширивањем језера (рибњака) Саничани. Током проширивања узета је земља од пет украјинских породица Баршчевски, Лазута, Черњавски, Сајдак и Масловски. Пројектом проширења рибњака руководио је Кинди Зењо, Украјинац. Рибњак Саничани данас се користи за узгој шарана, амура, толстолобика, штуке и сома.

Водоснабдијевање становништва се врши преко сеоске водоводне мреже прикључене на водоводну мрежу у насељима Козарац, Петров Гај и Камичани из ријеке Вриоска. У љетним мјесецима, када је водоснабдијева-ње отежано, становништво се снабдијева водом за пиће из копаних бунара, а стока се напаја на најближим ријекама. Канализациона мрежа у насељу не постоји, куће имају приватне септичке јаме.

Насеље је електрифицирано од 1965. до 1971. године, заједно са оста-лим насељима лоцираним у удаљеним зонама (од 15 km до 25 km) од града Приједора. Осим локалне телефонске централе (капацитета 320 телефонских бројева), од 2003. у насељу се користи и мобилна телефонија.

У насељу постоје три вјерска објекта – православни храм, гркока-толичка црква Света Еухаристија и џамија. Гробља се налазе у близини вјерских објеката.

Украјинско становништво и њихово поријекло Украјински колонисти досељени у Трнопоље почетком XX вијека

воде поријекло из котарева: Бучач, Збараж, Рава Руска, Рудки, Тернопиљ, Рохатин, Золочив, Сокаљ, Броди, Бережани, Дрохобич, Пидхајци, Переми-шљани, Хороденка, Товмач, Самбир, Скалат и Хусјатин (Роман М., 2007), као и из Карпатске Украјине из Тичова13 и Ужхорода.14 Западна Украјина (75 000 km2) је у периоду колонизације имала око 4,2 милиона становника (Vasilij Choma – Dowski, 1916).

Од 1900. до 1907. године у Трнопоље из котара Броди досељене су сљедеће фамилије: Зарвањски (расељена деведесетих година XX вијека) из села Орхивчеке, Слаби (двије куће) из села Стеборивка, Олењук (три куће) из села Вербивчек, Баршчевски (двије куће) из села Накваша и у заједнич-кој миграционој струји три породице Слоћук (четири куће), Пидручни

(једна кућа) и Бећ (једна кућа) из села Серетец. 13 Јубиларни шематизам крижевачке епархије, Загреб, 1962, стр. 146. 14 Општи шематизам католичке цркве у Југославији, Загреб, 1962, стр. 176.


____________

136

Из котара Дрохобич, западна Галиција, у периоду од 1905. до 1907. године у заједничкој миграционој струји досељене су из села Литина чети-ри породице: Лућ (двије куће), Харасим, Мазур и Бјели. Три породице Ха-расим, Мазур и Бјели су послије девет деценија емигрирале у прекоокеан-ске земље. У истом периоду су досељене и двије породице из котара Тернопи-ље: Харасемљук (расељена у другој половини XX вијека) из села Јаснеци и Брекајло (једна кућа) из села Мишковец. Остале породице познатог миграционог поријекла у Трнопољу су: Комарницки (три куће) из котара Турка, село Комарнике, Лепки (расељена у задњој деценији XX вијека) из котара Збарив, села Лопушеница, Пахљев-ски (биолошким путем угашено) из котара Хрубишево, село Масловечи, и Стахнек (једна кућа) из котара Рава Руска. Табела 3. – Састав украјинских фамилија, број и полно старосна структура у Тр-

нопољу у 1963. и 2007. години

2007. године Број чланова пол велике старосне групе Фамилија

Презиме и име власника куће

1963. 2007. М Ж до 19 20-39 40-59 60 и в.

Баршчевски

Баршчевски Алекса Баршчевски Иван Баршчевски Грегор Баршчевски Ева

6 5 - 2

- 2 - 1

- 1 - -

- 1 - 1

- - - -

- - - -

- - - -

- 2 - 1

Бартош

Бартош Стефанија Бартош Иван Бартош Барбара Бартош Андрија

4 3 4 -

- - - 3

- - - 2

- - - 1

- - - -

- - - 1

- - - -

- - - 2

Бећ Бећ Грегор Бећ Катарина

6 -

- 2

- -

- 2

- -

- 1

- 1

- -

Бјели

Бјели Михајло Бјели Анастазија Бјели Теодор Бјели Иван

6 1 5 3

- - - -

- - - -

- - - -

- - - -

- - - -

- - - -

- - - -

Бињаш Бињаш Иван Бињаш Никола Бињаш Јосиф

7 3 -

- - 2

- - 1

- - 1

- - -

- - -

- - 1

- - 1

Бојцун Бојцун Алекса 6 - - - - - - -

Брекајло Брекајло Иван Брекајло Текла Брекајло Стефан

8 7 -

- - 4

- - 3

- - 1

- - -

- - 2

- - -

- - 2

Букај Букај Матеј 6 - - - - - - -

Бутињски Бутињски Владо Бутињски Јосиф

6 3

- -

- -

- -

- -

- -

- -

- -

Черњавски

Черњавски Никола Черњавски Михајло Черњавски Јосиф Черњавски Васиљ Черњавски Петар

6 4 4 - -

- - - 1 5

- - - 1 3

- - - - 2

- - - - -

- - - - 3

- - - - 2

- - - 1 -

Tanja Mišlicki

____________

137



1963. 2007. М Ж до 19 20-39 40-59 60 и в.

Дацко Дацко Јосиф Дацко Стефан

7 -

- 2

- 1

- 1

- -

- -

- -

- 2

Дручек

Дручек Петар Дручек Гењо Дручек Никола Дручек Јосип

2 3 4 -

- - - 5

- - - 4

- - - 1

- - - 2

- - - 2

- - - -

- - - 1

Дереш Дереш Теодора 2 - - - - - - -

Јарош Јарош Павле Јарош Никола Јарош Андреј

5 3 -

- - 5

- - 3

- - 2

- - 1

- - 2

- - 1

- - 1

Јуриста о. Јуриста Михаил 6 - - - - - - -

Ђадух Ђадух Владимир 7 - - - - - - - Комарницки

Комарницки Иван Комарницки Стефан Комарницки Васиљ Комарницки Маријан Комарницки Дарко КомарницкиМирослав

6 6 3 - - -

- - - 7 5 4

- - - 3 2 2

- - - 4 3 2

- - - 3 2 1

- - - 2 2 1

- - - 1 1 2

- - - 1 - -

Крупењко Крупењко Грегор Крупењко Емил Крупењко Васиљ

4 4 2

- - -

- - -

- - -

- - -

- - -

- - -

- - -

Лазута Лазута Илија Лазута Михајло

5 -

- 3

- 2

- 1

- -

- 1

- 1

- 1

Лепки Лепки Ана Лепки Никола Лепки Васиљ

2 5 6

- - -

- - -

- - -

- - -

- - -

- - -

- - -

Лућ

Лућ Грегор Лућ Васиљ Лућ Јушко Лућ Михајло

8 8 - -

- - 7 4

- - 3 2

- - 4 2

- - 2 2

- - 3 2

- - - -

- - 2 -

Тељега Тељега Олга - 1 - 1 - - - 1

Мацапура

Мацапура Иван Мацапура Андреј Мацапура Петар Мацапура Грегор Мацапура Васиљ Мацапура Никола Мацапура Силвестер Мацапура Олга

7 5 4 6 - - - -

- - - - 2 2 4 1

- - - - 1 1 2 -

- - - - 1 1 2 1

- - - - - - 2 -

- - - - - - 2 -

- - - - - - - 1

- - - - 2 2 - -

Масловски Масловски Михајло Масловски Теодозија

2 2

- -

- -

- -

- -

- -

- -

- -

Михаљишин

Михаљишин Стефан Михаљишин Ана Михаљишин Никола Михаљишин Петар Михаљишин Митар Михаљишин Емилија Михаљишин Никола

7 3 4 4 - - -

- - - - 2 2 1

- - - - 1 1 1

- - - - 1 1 -

- - - - - - -

- - - - 1 - -

- - - - - 1 -

- - - - 1 1 1

Мишлицки Мишлицки Иван 4 - - - - - - -


____________

138



1963. 2007. М Ж до 19 20-39 40-59 60 и в. Мазур Мазур Никола 5 - - - - - - -

Музичка Музичка Симеун 4 - - - - - - -

Мирецки Мирецки Михајло Мирецки Станислав

5 2

- -

- -

- -

- -

- -

- -

- -

Фешкјив Фешкјив Ана 4 - - - - - - -

Нидогон

Нидогон Ана Нидогон Михајло Нидогон Петар Нидогон Виктор Нидогон Мара

6 4 4 - -

- - - 4 1

- - - 2 -

- - - 2 1

- - - 1 -

- - - - -

- - - 2 -

- - - 1 1

Олењук

Олењук Љуба Олењук Иван Олењук Стефан Олељук Зденко

- 5 7 -

2 1 - 3

- 1 - 2

2 - - 1

- - - 1

1 - - -

- - - 2

1 1 - -

Пидручни

Пидручни Јосиф Пидручни Антун Пидручни Владо Пидручни Паулина Пидручни Алекса Пидручни Петар

6 3 7 4 5 -

- - - - - 3

- - - - - 1

- - - - - 2

- - - - - 1

- - - - - -

- - - - - 2

- - - - - -

Пахљевски Пахљевски Никола 2 - - - - - - -

Пачковски Пачковски Ана Пачковски Никола Пачковски Стефан

1 4 3

- - -

- - -

- - -

- - -

- - -

- - -

- - -

Пилипов Пилипов Михајло 1 - - - - - - -

Ружицки Ружицки Јосиф Ружицки Јуре

9 -

2 3

1 1

1 2

- 1

- -

1 2

1 -

Романович Романович Леон 4 - - - - - - -

Слаби

Слаби Дмитар Слаби Петар Слаби Васиљ Слаби Иван Слаби Грегор

7 3 6 2 -

- - - 2 2

- - - 1 1

- - - 1 1

- - - - -

- - - - 1

- - - - -

- - - 2 1

Слоћук Марија 6 - - - - - - - Слоћук С. Никола 4 - - - - - - -

Слоћук Стефан 5 - - - - - - - Слоћук Павле 5 - - - - - - -

Слоћук

Слоћук Текља 4 - - - - - - -

Слоћук И. Никола 4 - - - - - - - Слоћук Јосифа - 1 - 1 - - - 1

Слоћук Нада - 3 2 1 - 1 2 - Слоћук Владо - 4 2 2 - 2 2 - Слоћук Слоћук Луца - 4 - 4 2 1 - 1

Стахнек о.Стахнек Михал - 7 5 2 4 1 2 -

Сајдак Сајдак Никола Сајдак Митар

4 4

- -

- -

- -

- -

- -

- -

- -

Тељега Тељега Грегор Тељега Никола

5 6

- -

- -

- -

- -

- -

- -

- -

Tanja Mišlicki

____________

139



1963. 2007. М Ж до 19 20-39 40-59 60 и в.

Тељега Тељега Зењо Тељега Анкица

3 -

- 1

- -

- 1

- -

- -

- 1

- -

Тимков Тимков Марија 4 - - - - - - - Хетман Хетман Славко 1 - - - - - - -

Харасим Харасим Грегор 5 - - - - - - -

Харасемљук Харасемљук Павле 3 - - - - - - -

Иљчишин Иљчишин Гизела 2 - - - - - - -

Шчерба Шчерба Теодор 7 - - - - - - -

Ваврек

Ваврек Софија Ваврек Алекса Ваврек Љуба Ваврек Владо Ваврек Илинка Ваврек Ана

5 7 - 4 - 3

- - 2 4 6 -

- - 1 1 4 -

- - 1 3 2 -

- - - 1 3 -

- - - 1 - -

- - 1 2 2 -

- - 1 - 1 -

Воробец Воробец Стефан - 3 1 2 1 - 2 - Зарвањски Зарвањски Иван 8 - - - - - - -

Зомбра Зомбра Иван 4 - - - - - - - Укупно 143 464 135 66 69 30 33 35 37

Породице непознатог миграционог поријекла које и данас живе у Трнопољу су: Тељега (једна кућа), Мацапура (четири куће), Михаљишин (три куће), Ружицки (двије куће), Ваврек (три куће) и Воробец (једна ку-ћа), а породице које су се током XX вијека раселиле и биолошким путем изумрле у овом насељу су: Мишлицки, Пахљевски, Пилипов, Романович, Тимков, Хетман, Музичка, Фешкјив, Иљчишин и Шчерба.

Закључак

Украјински колонисти досељавањем у Трнопоље формирали су хо-могену етничку, физиономску и функционалну цјелину, антропогеограф-ски и етнолошки дјелимично проучену.

Истраживањем поријекла украјинског становништва у Трнопољу заснованог на теренском прикупљању научне грађе, постављена је основа за детаљнија проучавања руралног комплекса Трнопоља, нарочито њего-вих етнолошких, психолошких и социолошких компоненти развоја. Пре-зентовани су подаци истраживања посебних одлика дијелова насеља (де-сет заселака) у којима егзистира украјинска популација у 45 домаћинстава колико их данас живи у овом насељу.

Евидентирано је континуирано смањење украјинске популације у Трнопољу у другој половини XX вијека. Просјечно апсолутно годишње смањење становништва од 1948. до 1991. године износило је 34,6 житеља. Највећи интензитет исељавања евидентиран је деведесетих година XX ви-


____________

140

јека, када се број Украјинаца смањио за 21,7%. Миграције становништва су кључни фактор трансформације насеља, посебно у социо-економском подручју и укупно кључни фактор у биолошкој динамици, која је довела до гашења многобројних домаћинстава и до убрзаног пада укупног броја становништва.

Године 2007. у Трнопољу смо пописали укупно 135 Украјинаца.


Роман Мизь (2007). МАТЕРIАЛИ ДО IСТОРIÏ УКРАÏНЦIВ У БОСНIÏ, том III, ”Руске слово”, ГРЕКОКАТОЛИЦЬКА ПАРАФIЯ СВ. ПЕТРА I ПАВЛА, НОВИЙ САД. Vasilij Choma – Dowski (1916). Ukrajina i Ukrajinci, Savez za osloboñenje Ukrajine, Zagreb. Tanja Mišlicki

TRNOPOLJE – A SETTLEMENT NEAR PRIJEDOR WITH UKRAINIAN

POPULATION

Summary

Ukrainian colonists by emmigrating to Trnopolje formed homogenious ethnical, physiognomical and functional unity, only partially anthropogeographically and ethnologically studied. With studing the origin of Ukrainian population in Trnopolje, based on subject matter assembled on field, the ground work was set up for more detailed studies on rural complex of Trnopolje, especially its ethnological, psychological and sociological aspects of development. There have been presented the data from research of specific aspects of settlement (ten hamlets/villages), where exists Ukrainian population and 45 Ukrainian households as much as there is today. There has been recorded constant decreasing of Ukrainian population in Trnopolje in second half of twentieth century. Avarage apsolute decrease of population per year in period from 1948 to 1991 was 34,6 inhabitants. The largest intensity of emmigration of Ukrainian population was kept records in twenties of twenthieth century, when the number of Ukrainians in Trnopolje is decreasing for 21,74%. Migration of population is the most important factor of transformation the settlements, especially in socio-economical area and total key factor in biological dynamics, which brought to extinction of numerous households and accelerated decline of total number of population. In 2007 has been listed 135 Ukrainians in the settlement.


____________

141

УДК 314.116/.117 (497.11)


Снежана Вујадиновић

ОСНОВНЕ ТЕНДЕНЦИЈЕ У ДЕМОГРАФСКОМ РАЗВОЈУ

ВИТАНОВЦА И ОКОЛИНЕ Извод: У раду су анализиране промене демографског развоја Витановца и насеља

у његовом непосредном и ширем окружењу. Поред кратког осврта на историјски

развој насеља, тежиште рада било је да укаже на разлоге и евентуалне последице

присутних депопулационих процеса. Услед стагнације у економском развоју, гу-

битка појединих функција, са проблемом депопулације и старења становништва

срећу се и популационо највећа насеља са најповољнијим развојним потенцијали-

ма (Витановац, Чукојевац, Стубал). На примеру ових насеља показало се да је де-

мографски капацитет један од значајних индикатора степена развијености насеља.

Кључне речи: насеља, развој, демографско старење, природно кретање, миграције

Abstract: Changes of demographic development of Vitanovac and settlements in its

direct and wider encirclement were analyzed in the paper. Above the short review on the

historical development of the settlements, the essence of the paper was to point out the

reasons and eventual consequences of present depopulation processes. Due to stagnation

in the economic development, loss of some functions, even by population the largest

settlements with the most suitable developmental potentials (Vitanovac, Cukojevac,

Stubal) are meeting the problem of depopulation and population ageing. The example of

these settlements showed the demographic capacity is one of the significant indicators

of the degree of settlement development.

Key words: settlements, development, demographic aging, natural movements,

migrations

Географски положај насеља

У североисточном делу територије општине Краљево, у јужном де-

лу Гружанске котлине, смештено је 16 сеоских насеља. Села припадају до-

њем делу слива Груже и сливовима Чукојевачке и Стубалске реке. Издво-

јена просторна целина захвата површину од 250,3 km² и представља мор-

фолошки прелаз из Високе Шумадије у Западно Поморавље. Морфолошку

границу територије чини Котленик на западу, Гледићке планине на истоку, док је јужна, хидролошка граница представљена током Западне Мораве.

На положај Витановца и околних села утицали су многобројни фи-

зичкогеографски и антропогеографски фактори. Морфолошка хетерогеност

терена огледа се у постојању котлинско-долинског дела, побрђа и планин-


____________

142

ског обода. У јужном делу Гружанске котлине, насеља на котлинској рав-

ни, услед сужења котлине, заузимају истовремено делове котлинске равни и побрђа. Најнижој висинској зони, од 180 до 300 m надморске висине,

припадају насеља лоцирана у средишњем делу Доњогружанске котлине

(Витковац, Милавчићи, Милаковац и Печеног), као и насеља у долини За-падне Мораве, у доњим деловима долина њених притока (Витановац, Шу-

марице, Стубал и Чукојевац). Села су лоцирана на благим долинским стра-

нама река, при чему се виши делови насеља везују за побрђе.

У другој половини XX века, долази до топографског ширења и

премештања појединих виших делова Витановца, Витковца, Милавчића и

Милаковца у правцу котлинске равни и саобраћајница. Процес постепеног

измештања села ка магистралном путу Крагујевац–Краљево и долини реке

Груже условљен је тежњом становника за бољом саобраћајном повезано-

шћу са градовима.

Висински појас од 300 до 400 m н.в. обухвата насеља на побрђу (морфолошкој граници котлине и околних планина). У југозападној подго-

рини Гледићких планина смештена су насеља Сибница, Закута, Петропо-

ље, Дрлупа, Годачица, Раваница и Лешево. Зону насеља на побрђу одлику-

је јача дисекција рељефа у односу на насеља котлинске равни. Насеља зау-

зимају различите положаје, при чему су најбројнија насеља на долинским

странама и теменима коса.

У XX веку локација извесног броја насеља на побрђу је промење-

на. Поједини делови засеока Годачице, Сибнице и Раванице измештани су

са планинских страна у речне долине. У пределу Гледићких планина, у ви-синском појасу од 400 до 600 m н.в., смештено је планинско село Гледић.

Саобраћајно-географски положај Витановца и већине околних на-

сеља је повољан. Окосницу саобраћајне мреже чини магистрални пут М 23-1 (Крагујевац–Гружа–Краљево). Поменута саобраћајница трасирана је

десном долинском страном Груже и представља саобраћајну везу насеља

са аутопутем и западноморавском магистралом М-5. Транзитност овог де-ла краљевачке општине повећава регионални пут Витановац–Чукојевац–

Стубал–Крушевац. У Витановцу се укрштају магистрални пут Крагујевац–

Краљево и регионални правац Краљево–Витановац–Стубал. Саобраћајни

положај Витановца и оближњих села побољшан је 1996. изградњом моста

на Западној Морави, чиме су ојачале саобраћајне везе између насеља с ле-

ве и десне стране реке. Захваљујући свом саобраћајно-географском положају, природним

потенцијалима и развијеним функцијама, поједина насеља котлинско-до-

линског дела представљају простор интензивније социоекономске и функ-ционалне трансформације. Најзначајније насеље је Витановац. Удаљено 11

km од Краљева, насеље има повољан саобраћајно-географски положај, јер

лежи с обе стране магистралног пута и пруге Крагујевац–Краљево.

Snežana Vujadinović

____________

143

До 1967. године Витановац је био центар истоимене општине која

је обухватала 16 насеља Доње Груже. После 1967. године насеље Витано-вац и околна села улазе у састав општине Краљево. Као резултат функцио-

налних промена и развоја, Витановац је током друге половине XX задржао

атрибуте средишта Доње Груже. Интензивне просторно-функционалне ве-зе и односи између Витановца и Краљева одразили су се двојако на демо-

графски и привредни развој Витановца. Насеље је успело да одржи већину

свог становништва али не и да се значајније развије. Витановац у хијерар-

хији насеобинске мреже овог дела општине Краљево представља централ-

но насеље коме гравитирају сеоски центри Витковац, Годачица, Стубал и

Чукојевац. Насељу Витковцу гравитирају суседна села Закута, Петропоље,

Милаковац и Печеног, док Годачица представља сeоски центар за околна

примарна села: Гледић, Лешево, Раваницу и Дрлупу. Насеља функционал-

но гравитирају Краљеву, који је најважнији иницијатор њиховог развоја и

центар рада за бројне мигранте. Значајни центри рада за села у југозапад-ној подгорини Гледићких планина (Чукојевац и Стубал) су Трстеник и Вр-

њачка Бања.

Историјско-географски развој

Насељеност овог дела Западног Поморавља и Шумадије има дуг

временски континуитет. У близини насеља Витановац, на левој обали За-

падне Мораве, налази се локалитет Округлица. Сондажним истраживањем

вишеслојног локалитета старчевачке и винчанске културе 1973. године от-

кривени су фрагменти керамике и камене алатке (Валовић С., 1987). Из периода српске средњовековне државе, као једно од најстари-

јих насеља, помиње се село Сибница. У XIII веку Сибница је представљала

једно од 32 села и засеока Жичког епархијског властелинства (Шкриванић Г., 1954). Насеље се помиње под именом Свибница у тадашњој жупи Бо-

рач. Крајем XV века Власи масовно насељавају Србију а посебно њен југо-

западни део. Рудо Поље (данашње Краљево) било је у то време седиште кнежине насељене Власима. У турском катастарском попису из 1476. го-

дине помиње се Закута, село Oстровичког кадилука и Рудничке нахије

(Аличић А., 1984). Закута је било насељена Власима и припадала кнежини

кнеза Радосава Панића. У селу је било шест влашких кућа са 10 одраслих

мушких глава (Шабановић Х., 1966). Поред Закуте, 1476. године пописано

је Петропоље (Петрова Поља) са шест домаћинстава и Милаковац, као се-

ло Островичког кадилука (нахија Рудник), са пет домаћинстава (Аличић А., 1984). Витановац се помиње у турском попису из 1523. године као село

нахије Островица (Аличић А., 1985).

За време аустријске окупације Србије (1718–1739) Витановац и околна села налазили су се у пограничној зони, с обзиром да је Западна


____________

144

Морава била граница која је делила Србију под Аустријом на северу од

Србије под турском влашћу на југу. Године 1718, у извештају грофа Нај-перга, од малобројних насељених гружанских села Крагујевачке нахије по-

мињу су Бокчиновићи – Петропоље (3 дома), Раваница (2), Сибница (1) и

Стубал (6). Витановац, Милавчићи, Печеног, Дрлупа и Гледић пописани су као ненасељена места (Поповић Д., 1950). Села су пустошена услед упа-

да турске војске, па су у том периоду била честа напуштања села и прела-

зак становништва јужно од Западне Мораве. Тако је двадесетих година

XVIII века село Стубал остало без становника (Поповић М., 1956).

У периоду од 1733. до 1735. године Витановац (24 дома) и Стубал

(24) су по броју домова били међу највећим селима у Гружи, док су Бокчи-

новићи (Петропоље) бројали 10 домова (Драгић М., 1921).

Најмасовније насељавање насеља сјеничком миграционом струјом

је после Кочине крајине (1788) и уочи Првог српског устанка. Ово станов-

ништво, које је обухватало и досељенике са Црногорских Брда, кретало се од Пештера преко Јавора, Драгачева до Груже и Шумадије. Поједина села

(Милаковац, Гледић) насељена су пре Кочине крајине (Драгић М., 1921).

Многе фамилије досељене у Гледић пре Кочине крајине, после пребега у

Срем, поново су населиле место. Крајем XVIII и почетком XIX века, срп-

ско становништво све је више насељавало део Груже уз Западну Мораву.

Тада су многе мочваре исушене ради проширења обрадивих површина.

Поред досељеника са Пештера, села су насељавана становништвом

Старог Колашина, околине Новог Пазара и Пећи, које се кретало долином

Ибра и Рашке (Драгић M., 1921). После Другог српског устанка интензив-није се досељавало становништво из Драгачева, моравичког Старог Влаха

и Студенице. Досељавање из Сјенице и околине било је појачано за време

српско-турских ратова (1876–1878).

Табела 1. – Број становника по општинама 1921. и 1931. године

Општина 1921. Општина 1931.

Витановац Витковац

Гледић

Годачица

Закута

Стубал

Чукојевац

1 683 1 844

1 243

1 903

1 191

894

1 099

Витановац Витковац

Гледић

Годачица

Закута

Стубал

Чукојевац

2 124 2 469

1 154

2 475

1 435

1 206

1 451

Укупно 9 857 Укупно 12 314

Извор: Дефинитивни резултати пописа становништва од 31. 01. 1921. Сарајево,

1932; Присутно становништво, број кућа и домаћинстава. Дефинитивни резул-

тати пописа становништва од 31. 03. 1931, књига I, Београд, 1937.

За време и после ослобођења од Турака, Витановац и околна села

развијала су се у оквиру Гружанске кнежине, касније Гружанског среза. У


____________

145

1822. години највећа гружанска села била су Витановац (121 пореска гла-

ва), Кнић (117) и Стубал – 97 пореских глава (Марковић Р., 1954). Досеља-вањем и природним прираштајем позитиван демографски развој села на-

ставио се током 19 века, да би 1895. године међу популационо највећим

насељима Груже били Витановац (1 396 житеља), Годачица (954 становника) и Стубал (868 житеља)1. Између два светска рата, у периоду

1921–1931. укупан број становника Витановца и околине повећан је за

24,9%. Године 1931. општине Чукојевац, Гледић, Годачица, Стубал, Вита-

новац и Витковац издвајају се из Гружанског среза и улазе у састав Жич-

ког среза са седиштем у Краљеву. У пописима из 1948. и 1953. године на-

сеља су припадала Гружанском срезу, да би 1961. године чинила самостал-

ну општину Витановац са 16 насеља и 14 922 становника. Територија оп-

штине Витановац је 1967. године припојена општини Краљево.

Савремена демографска обележја

Као резултат константног смањивања природног прираштаја и исе-

љавања, Витановац и околину одликује депопулација и у вези с тим бројни социо-економски проблеми. Половином XX века овај простор одликује

аграрна пренасељеност, екстензивна пољопривреда и слабо развијена сао-

браћајна инфраструктура. Такво стање и могућност запослења у Краљеву

и другим градским центрима подстакли су снажне миграције. Као резултат

депопулације, укупан број становника, од 1948. до 2002. године, смањен је

за 4 522 становника или 30,3%, а 1961. до 2002. за 4 501, односно 30,2%.

Повећање броја становника карактеристично је само за први послератни

пописни период (1948–1953) и износило је 434 становника односно 86,8

становника годишње. У том периоду миграције из села нису биле интен-зивне услед скромног привредног развоја и мале могућности запослења у

градским центрима. Традиција, везаност за пољопривредно газдинство и

неповољна образовна структура успоравали су тих година напуштање села

а позитиван природни прираштај одржавао је број становника.

У популацији општине Краљево, учешће становништва Витановца

и околине опало је са 16,3% (1961) на 9,5% (1991), односно 8,2% (2002).

Негативна стопа раста, од 1961–2002. године, присутна је у 15 од укупно

16 насеља. Процесом депопулације нарочито су захваћена насеља на Гле-

дићким планинама: Гледић (-25,6‰), Закута (-21,1‰) и Дрлупа (-18,6‰).

Изразита депопулација у овим селима резултат је неповољног географског положаја и ограничених могућности привређивања услед оскудице у плод-

ној обрадивој земљи. Најмање смањење броја становника у том периоду

1 Попис становништва у Краљевини Србији, 31.12. 1895. (Први део, књ. 12). Бео-

град:, Министарство народне привреде, Статистичко одељење, Београд, 1898.


____________

146

бележе већа насеља: Витановац (-1,6‰), Чукојевац (-3,7‰), Раваница (-

4,8‰) и Стубал (-5,7‰). Пресудни фактори који су успоравали демограф-ску стагнацију ових насеља су близина Краљева и повољни услови за ин-

тензивну пољопривредну производњу. Становништво се запошљавало у

Краљеву а услед добре саобраћајне повезаности није се трајно пресељава-ло, па су за насеља својствене обимне дневне миграције. Присутна је тен-

денција код категорије дневних миграната, посебно млађег становништва,

да се трајно пресели у Краљево, чиме би се у будућности погоршала старо-

сна структура становништва и убрзала демографска стагнација. Услед еко-

номске кризе деведесетих година прошлог века (престанак рада бројних

привредних организација) опадање броја становника у популационо најве-

ћим насељима најизраженије је у последњем међупописном периоду.

Табела 2. – Кретање броја становника по насељима

Насеље 1961. 1971. 1981. 1991. 2002. 2002/

1961

пр. стопа.

2002/61 (‰)

Витановац 1 765 1 872 1 881 1 829 1 649 93,4 -1,6

Витковац 1 201 1 165 1 132 1 008 831 69,2 -8,9

Гледић 1 131 752 619 482 352 31,1 -25,6

Годачица 1 624 1 474 1 340 1 228 1 066 65,6 -10,1

Дрлупа 319 262 200 171 143 44,8 -18,6

Закута 496 372 308 269 196 39,5 -21,1 Лешево 492 447 457 410 324 65,8 -10,0

Милавчићи 609 533 534 473 432 70,9 -8,3

Милаковац 839 760 700 680 593 70,7 -8,4

Петропоље 584 509 417 316 286 48,9 -16,7

Печеног 880 714 608 528 460 52,3 -15,2

Раваница 955 856 868 823 784 82,1 -4,8

Сибница 440 416 373 302 243 55,2 -14,0

Стубал 1 665 1 581 1 655 1 526 1 314 78,9 -5,7

Чукојевац 1 406 1 377 1 374 1 379 1 204 85,6 -3,7

Шумарице 516 596 649 573 544 105,4 1,3

Извор: Упоредни преглед броја становника, Попис становништва, домаћинстава

и станова 2002. (књ. 9). Београд: Републички завод за статистику, 2004.

Само су Шумарице од 1961–2002. године забележиле позитиван

демографски развој, са просечном стопом раста од 1,3‰. Положај села на-

домак Краљева, као центра рада и тржишта, условио су брзу социоеконом-

ску трансформацију насеља праћену демографским растом. Село је позна-

то по обимној дневној миграцији радника запослених у Краљеву. Шумари-

це имају повољне предиспозиције да наставе позитиван демографски и

привредни развој.

Кретање укупног броја становника у насељима условљено је оп-штим социоекономским развојем краљевачке општине и резултат је при-

родног кретања и миграционих процеса. Стопа наталитета у периоду


____________

147

1963–2001. константно опада са 12,8‰ на 9,6‰. До драстичног пада ната-

литета код појединих насеља дошло је нарочито од 1991. до 2002. године. Општа законитост је да најниже стопе наталитета имају популаци-

оно мала насеља са веома неповољном старосном структуром. Током

1991–2001. године просечна стопа наталитета нижа од 10‰ забележена је у 13 насеља или 81,3% укупног броја. Најнижу просечну стопу наталитета

имала су насеља Закута 3,1‰, Гледић 4,6‰, Сибница 7,1‰ и Печеног

7,2‰. Са највишим стопама наталитета издвајају се села: Шумарице

12,4‰, Витановац 11,4‰ и Стубал 11,2‰.

Табела 3. – Природно кретање становништва

1963–1970. 1971–1980. 1981–1990. 1991–2001.

Број ‰ Број ‰ Број ‰ Број ‰

Наталитет 1396 12,8 1503 11,7 1226 10,3 1008 9,6

Морталитет 924 8,5 1349 10,5 1599 13,4 1824 15,6

Природни прираштај 472 4,3 154 1,2 -373 -3,1 -816 -6,0

Извор: Витална статистика 1963–2002. Документација, Београд: Републички за-

вод за статистику.

За разлику од наталитета, стопа морталитета је током периода 1963–2001. бележила пораст. Најниже стопе морталитета од 8,5‰ забеле

жене су током периода (1963–1970), да би у периоду 1991–2001. достигле

15,6‰. Постепени пораст морталитета настао је као последица промене старосног састава становништва, тј. повећања учешћа старијих генерација.

Најнижу стопу морталитета у раздобљу 1991–2001. забележили су Чукоје-

вац 12,8‰, Витановац 13,0‰ и Милавчићи 13,2‰. У највећем броју насе-ља стопа смртности износила је од 15‰ до 25‰. Стопу морталитета већу

од 25‰ имали су Гледић и Дрлупа.

Витановац и села која му гравитирају суочавају се, почев од осам-

десетих година XX века, са ниским стопама природног прираштаја. Про-

сечна годишња стопа природног прираштаја имала је до 1980. године по-

зитивну вредност, да би са -3,1‰ (1981–1990) опала на -6,0‰ у последњем

међупописном периоду. У периоду 1991–2001. година сва насеља проучава-

не територије одликовао је негативни природни прираштај. Просечна сто-

па природног прираштаја код шест насеља кретала се у распону од -5‰ до 0‰. ”Најповољније” природно обнављање забележено је код Витановца -

1,6‰, Стубла -3,0‰, Шумарица -3,3‰, и Чукојевца -3,8‰. Највећи демо-

графски проблем, када је у питању природно обнављање становништва,

имају насеља са стопом природног прираштаја већом од -15‰ (Гледић,

Дрлупа, Закута и Петропоље), при чему Гледић бележи највишу негативну

стопу природног прираштаја од -20,7‰. Имајући у виду проблеме са који-

ма се суочава село, реално је очекивати да се негативно природно обна-

вљање становништва у овим насељима настави и првих деценија XXI века.


____________

148

Табела 4. – Просечне годишње стопе наталитета, морталитета и природног

прираштаја по насељима од 1991–2001. године

Насеље Стопа

наталитета

Стопа

морталитета

Стопа природног

прираштаја

Витановац 11,4 13,0 -1,6

Витковац 8,9 18,3 -9,4

Гледић 4,6 25,3 -20,7 Годачица 8,6 17,6 -9,0

Дрлупа 9,2 26,6 -17,4

Закута 3,1 23,4 -20,3

Лешево 9,6 15,3 -5,7

Милавчићи 8,2 13,2 -5,0

Милаковац 9,5 15,0 -5,5

Петропоље 6,3 20,8 -14,5

Печеног 7,2 18,6 -11,4

Раваница 9,6 14,2 -4,6

Сибница 7,1 20,6 -13,5

Стубал 11,2 14,2 -3,0 Чукојевац 9,0 12,8 -3,8

Шумарице 12,4 15,6 -3,3



Табела 5. – Однос природне и миграционе компоненте у периоду 1991–2001.година

Насеља Пораст

станов.

Прос. год.

стопа

пораста

Миграц.

салдо

Прос. год.

стопа миграц.

салда

Апсолутни

природни

прираштај

Стопа

прир.

прирашт.

Витановац -180 -9,4 -150 -7,8 -30 -1,6

Витковац -177 -17,5 -82 -8,1 -95 -9,4

Гледић -130 -28,3 -35 -7,6 -95 -20,7

Годачица -162 -12,8 -48 -3,8 -114 -9,0

Дрлупа -28 -16,3 2 1,1 -30 -17,4

Закута -73 -28,5 -21 -8,2 -52 -20,3

Лешево -86 -21,3 -63 -15,6 -23 -5,7

Милавчићи -41 -8,2 -16 -3,2 -25 -5,0

Милаковац -87 -12,4 -49 -7,0 -38 -5,5

Петропоље -30 -9,1 18 5,4 -48 -14,5

Печеног -68 -12,5 -6 -1,1 -62 -11,4

Раваница -39 -4,4 2 0,2 -41 -4,6

Сибница -77 -24,9 -35 -11,3 -42 -13,5

Стубал -212 - 13,6 -165 -10,6 -47 -3,0

Чукојевац -175 -12,3 -121 -8,5 -54 -3,8

Шумарице -29 -4,7 -9 -1,4 -20 -3,3



Поред природног прираштаја, емиграција становништва у XX и по-

четком XXI века има доминантну улогу у формирању популационо-насео-бинске структуре овог простора. Најважнији центар који концентрацијом


____________

149

привредних и ванпривредних активности привлачи сеоско становништво

је Краљево. Као други значајни имиграциони центар, који је у знатној мери утицао и утиче на просторну покретљивост становништва Витановца

и околине, треба поменути Крагујевац.

Анализа механичког и природног кретања становништва у послед-њем међупописном периоду указује на значај миграција у демографском

развоју сваког насеља. Негативни миграциони салдо имало је 13 насеља.

Највећу негативну стопу имала су: Лешево (-15,6‰) и Сибница (-11,3‰). То

су демографски мала насеља са ограниченим ресурсима за привређивање.

За Сибницу је карактеристично што се у прошлости највише младих исе-

лило у Крагујевац и запослило у фабрици аутомобила а у новије време и

другим привредним гранама. Негативну миграциону стопу имају и попула-

ционо највећа насеља са најповољнијим условима за привређивање: Года-

чица (-3,8‰), Витановац (-7,8‰), Чукојевац (-8,5‰) и Стубал (-10,6‰).

Позитивни миграциони салдо имала су Раваница, Петропоље и Дрлупа. Основно демографско обележје је негативан природни прираштај и

негативан салдо миграција већине насеља. Тотална депопулација (Е4) при-

сутна је у 13 насеља, укључујући популационо највећа (Витановац, Чукоје-

вац, Стубал и Годачица). Врло слаба регенерација имиграцијом (И4) при-

сутна је у Петропољу, Дрлупи и Раваници.2

Као резултат демографских (природни прираштај и миграције) али

и недемографских фактора (друштвено-економска развијеност) наступило

је у поменутом раздобљу интензивно демографско старење становништва

Витановца и околних села. Удео млађег становништва (0–19) у периоду 1961–2002. смањен је са 33,4% на 20,2% а млађе средовечног (20–39) са

34,2% на 23,4%. Насупрот томе, учешће старијих генерација је повећано:

старијег средовечног становништва (40–59) са 21,8% на 25,4% и старог (60 и више година) са 10,6% на 31,0%.

По попису становништва из 2002. године, у 10 од укупно 16 насеља

удео најмлађе старосне групе (до 19 година) износио је мање од 20%. Нај-мање младих било је у Гледићу (14,2%), Закути (15,3%), Петропољу

(16,8%) и Печеногу (17,4%). С обзиром на постојеће тенденције демограф-

ског развоја, бројност и учешће ове старосне групе и даље ће се смањива-

ти, што ће развојне могућности села веома ограничити. Коефицијент ста-

рења кретао се по последњем попису од 24,8% (Шумарице) до 42,3% (Пет-

2 Е4 –Тотална депопулација: пописом утврђено кретање негативно, природно кре-

тање негативно, миграциони салвдо негативан, апсолутна стопа природног крета-

ња нижа од апсолутне стопе пописом утврђеног кретања; И4 – Врло слаба регене-

рација имиграцијом: пописом утврђено кретање негативно, природно кретање не-

гативно, миграциони салдо позитиван, апсолутна стопа пописом утврђеног крета-

ња нижа од апсолутне стопе природног кретања.


____________

150

Табела 6. – Старосна структура становништва по насељима 2002. године

0-19 20-39 40-59 60< Насеља

% % % %

Коефицијент

старења

Индекс

старења

Витановац 22,1 24,7 25,7 26,7 26,7 1,21

Витковац 18,2 21,5 24,8 34,2 34,2 1,88

Гледић 14,2 19,0 29,5 36,4 36,4 2,56

Годачица 20,6 23,6 23,9 31,1 31,0 1,50

Дрлупа 18,9 18,2 24,5 36,4 36,4 1,92

Закута 15,3 15,3 27,5 40,8 40,8 2,66 Лешево 23,5 23,1 25,6 26,5 26,5 1,13

Милавчићи 18,8 22,2 27,8 30,6 30,5 1,63

Милаковац 19,0 24,1 23,8 33,1 33,0 1,73

Петропоље 16,8 18,9 21,7 42,3 42,3 2,52

Печеног 17,4 20,4 25,9 33,5 33,5 1,92

Раваница 23,3 25,4 24,6 25,5 25,5 1,09

Сибница 20,2 20,2 21,8 36,6 36,6 1,82

Стубал 20,5 24,5 23,7 30,8 30,8 1,50

Чукојевац 19,8 22,7 26,1 30,3 30,3 1,53

Шумарице 19,7 27,6 27,2 24,8 24,8 1,26

Извор: Пол и старост, Попис становништва, домаћинстава и станова 2002. (књ.

2). Београд: Републички завод за статистику, 2003.

ропоље), а само за четири насеља он је био нижи од 30%. Изразито висок

удео становништва старијег од 60 година имала су 2002. године насеља:

Закута (40,8%), Сибница (36,6%), Гледић (36,4%) и Дрлупа (36,4%).

Високе вредности индекса старења и најнеповољнију старосну

структуру, са просечном старошћу популације од преко 48 година имала

су 2002. године насеља: Закута (2,66), Гледић (2,56) и Петропоље (2,52).

То су демографски мала насеља којима предстоји лагано биолошко неста-јање. Села су аграрна, са високим учешћем активног становништва у по-

љопривреди (Гледић 79,3%, Петропоље 85,5%, Закута 86,7%). Малобројно

непољопривредно становништво већином ради у Крагујевцу и Краљеву. Најповољнију старосну структуру имала су 2002. четири насеља, чији је

индекс старења износио од 1,09 до 1,26: Раваница (1,09), Лешево (1,13),

Витановац (1,21) и Шумарице (1,26). Становништво поменутих села нала-зи се у стадијуму дубоке демографске старости (просечна старост између

40 и 43. године). За Раваницу је специфичан велики број младих који су

остали у селу и сада се налазе на привременом раду у иностранству.

Закључак

На демографски развој Витановца и околних насеља утицали су

природни и социоекономски фактори. Неадекватна активираност развој-

них потенцијала (плодно земљиште, повољан саобраћајно-географски по-ложај и др.) праћена интензивним исељавањем младих, условила је нега-


____________

151

тивне тенденције у развоју села. Сва насеља, изузев Шумарица, су депопу-

лациона. Негативне промене у демографском развоју посебно су изражене у малим насељима, са неповољним саобраћајно-географским положајем и

ограниченим природним потенцијалима (Дрлупа, Закута, Петропоље, Гле-

дић, Сибница, Лешево). То су села која су задржала чисто аграрне одлике и којима предстоји постепено биолошко гашење. Код популационо најве-

ћих насеља (Витановац, Чукојевац, Стубал, Годачица и Витковац) са раз-

вијеним услужним и јавносоцијалним функцијама, депопулациони проце-

си слабије су изражени. Негативне стопе природног прираштаја и мигра-

ције становништва усмерене ка Краљеву и другим градским центрима, од-

разиле су се на старење становништва. Популација већине села налази се у

стадијуму најдубље демографске старости а ”виталност” популације (ста-

дијум дубоке демографске старости) успео је да одржи мали број насеља.

Мере државе и локалне власти уперене ка заустављању депопула-

ције треба да се односе, пре свега, на активирање развојних потенцијала. Поред развоја производних (пољопривреда, индустрија - отварање малих и

средњих предузећа на бази локалних сировина), у поменутим насељима

треба развијати услужне и јавносоцијалне делатности чиме би се подста-

кла полифункционална структура овог дела краљевачке општине. Од по-

себног значаја су подстицајне мере у области предузетништва, мере према

расту наталитета, као и низ мера социјалне природе (помоћ сиромашним

домаћинствима). На тај начин створили би се услови за оптималан разме-

штај становништва, производних, услужних и јавно - социјалних функција

а самим тим и ублажавање депопулационих процеса.


Аличић, A. (1984). Турски и катастарски пописи неких подручја Западне Србије

XV и XVI век. Чачак: Међуопштински историјски архив Чачак, Историјски архив

Краљево Историјски архив Титово Ужице, књ. 1.

Аличић, A. (1985). Турски и катастарски пописи неких подручја Западне Србије

XV и XVI век., Чачак : Међуопштински историјски архив Чачак, Историјски архив

Краљево Историјски архив Титово Ужице, књ. 2.

Валовић, С. (1987). Округлица-вишеслојни локалитет старчевачке и винчанске

културе у Витановцу код Краљева. Наша прошлост. Зборник радова Народног

музеја и Историјског архива. бр. 2, Краљево.

Драгић, М. (1921). Гружа. Српски етнографски зборник, 21.

Марковић, Р. (1954). Крагујевачка нахија, 1815–1839. Београд: Државна архива НР

Србије, Свеска прва 1815–1827, Књажеска канцеларија, књига друга, Грађа, Књи-

га V.

Поповић, Д. (1950). Србија и Београд од Пожаревачког до Београдског мира

1718–1739. Београд.


____________

152

Поповић, М. (1956). Крагујевац и његово привредно подручје. Београд: Географски

институт ”Јован Цвијић”, Посебно издање, Књига 8.

Шабановић, Х. (1966). Период турске владавине, из прошлости насеља. Краљево и

околина. Београд :Књижевне новине.

Шкриванић, Г. (1954). Жичко епархијско властелинство. Историјски часопис 4.

159. Београд, САНУ.

Истраживања на терену.


BASIC TENDENCIES OF DEMOGRAPHIC OF VITANOVAC AND

SURROUNDINGS

Summary

Natural and socio-economic factors influenced the demographic development of

Vitanovac and surrounding settlements.Inadequate activity of the developmental

potentials (fertile soil, suitable traffic-geographic position etc.) followed by intensive

young people moving out caused negative tendencies in the development of village. All

the settlements are depopulation except Sumarica. Negative changes in demographic

development are particularly expressed in small settlements of unsuitable traffic-

geographic position and limited natural potentials (Drlupa, Zakuta, Petropolje, Gledic,

Sibnica, Lesevo). Тhose are clear agrarian villages facing the gradual biologic

disappearing. Depopulation processes are less expressed in, by population, the largest

settlements with developed functions (Vitanovac, Cukojevac, Stubal, Godacica and

Vitkovac). Negative rate population growth and migrations to Kraljevo and other city

centers reflected the population ageing. Population of most settlements is in the stadium

of the deepest demographic age while only several settlements maintained the ”vitality”

of the population (the stadium of deep demographic age).

State and local authority measures on holding depopulation up should above all be

related on activating the developmental potentials. Except the development of

production activities (agriculture, industry-opening of small and medium enterprises on

the basis of local raw materials), servicing and public-social activities should also be

developed in the mentioned settlements by which the poly-functional structure of this

part of the municipality of Kraljevo would be stimulated. Stimulating measures in the

field of entrepreneurship, measures in birthrate growth, as well as a series of measures

of social nature (help to poor households) are of particular significance. Besides, this

would make the conditions for optimal population arrangement as well as for the

arrangement of production, servicing and public-social functions what may lessen

depopulation processes.


____________

153

УДК 314.116/.117 (497.113)


Александар Крајић

ОСНОВНЕ ДЕМОГРАФСКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ

ОПШТИНЕ ПЕЋИНЦИ

Извод: Савремени друштвено-економски токови довели су до демографског поре-

мећаја у многим општинама Србије. Процеси индустријализације и урбанизације

Београда изазвали су, између осталог и велике поремећаје у природном и физич-

ком кретању становништва шире околине. Ова студија се бави демографским ис-

траживањем становништва насеља општине Пећинци, те пружа основне смернице

у планирању равномерног и одрживог развоја подручја.

Кључне речи: становништво, насеља, општина Пећинци

Abstract: The contemporary socio-economic development has been conducted to

confusion in many communities of Serbia.The development of industry and urbanisation

of Belgrade has produced great distorsion in natural and physical movement of wide

neighbourhood. This disertation treats the demographical analysis of population

settlements of community Pecinci, it offers elementary directions by planning the

levelled development of this area.

Key words: population, settlements, municipality Pecinci

Увод

Општина Пећинци се налази у југоисточном делу Срема. Граничи се са општинама Рума (62 603 становника) на западу и северозападу, Ста-

ром Пазовом (70 241 становник) на североистоку и Земуном (159 761 ста-

новник) и Сурчином (38 220 становника) на истоку. На југу се пружа до реке Саве, која чини природну границу ka општинама Владимирци (22 206

становника) и Обреновац (74 082 становника) у дужини од 38 km. Општи-

на се пружа елиптично у правцу север–југ 36 km а у правцу исток–запад 21

km, те захвата површину од 4 886,39 ha. Њеном северном периферијом

пролази деоница аутопута Београд–Загреб.

Археолошке ископине, пронађене на територији општине указују

да су се на овом подручју смењивале културе неолита, бакарног, бронзаног и гвозденог доба. Поуздано се зна да су овде боравили Илири, Келти, Ри-

мљани, Остроготи, Хуни, Словени, Авари, Бугари, Угри, Турци, Аустри-

јанци и Мађари (Ћурчић С., 1978). Праћење развоја популације у даљој прошлости је немогуће, јер нема адекватних и потпуних статистичких по-


____________

154

датака. Од постанка насеља општине Пећинци, па до данашњих дана, по-

пулација истих се, услед ратова и миграција, више пута радикално тран-сформисала у етничкој, полној, старосној и брачној структури.

Сматра се да су Срби први пут населили ову територију у 7. веку.

Данашње, најстарије насеље ове општине су Попинци, јер им писани траг води порекло из 1308. године, и по њему су били насељени Србима (Томић

В., 2000). Ј. Цвијић (1987) је Србе са овог простора, а на основу моралних

и психичких особина, издвојио у сремско-банатски варијетет панонског

типа. ”У овом варијетету који је врло близак словенско одржало се више

балканских особина. Осим Срба који су пореклом са Косова, из Метохије

и из северне Србије, он обухвата досељенике из Босне и Херцеговине, па

чак из Далмације: познато је на пример да су се 1774. године многи Срби

из Далмације населили у околини Митровице, Голубинаца, Сурдука и До-

њих Петроваца, па и око Карловца у Срему. Осећа се темпераментност ди-

нарских досељеника. Целокупно становништво се одликује жарким родо-љубљем. Код њих су, као и свуда међу Србима, врло јака историјска пре-

дања”(Цвијић Ј., 1987). Међутим, ове динарске психичке особине су моди-

фиковане утицајем аустроугарске средине. Она им је наметнула комплекс

грађана другог реда, што се огледа у не учествовањем у јавном животу

(Цвијић Ј., 1987). Данас, услед живих миграционих струјања, остаци

културног утицаја Аустријанаца готово не постоје.

Општину Пећинци чине 15 насеља, настала на следећој геоморфо-

лошкој основи: на вишој лесној тераси (Попинци, Пећинци и Сибач), на

нижој лесној тераси тј. на фосилним речним гредама (Прхово, Шиманов-ци, Сремски Михаљевци, Брестач, Суботиште, Доњи Товарник, Огар, Кар-

ловчић, Деч и Ашања) и на контакту алувијалне равни и ниже лесне терасе

(Обреж и Купиново). Пећинци, као управно-административно седиште општине, удаље-

ни су од Београда 43 km, Сремске Митровице 30 km, Руме 15 km, Старе

Пазове 19 km, Инђије 22 km и Шапца 40 km.

Кретање броја становника, домаћинстава и станова

Кретање броја становника на територији општине Пећинци се мо-

же континуирано и егзактно пратити од 20. века, када се почело с спрово-

ђењем организованих пописа у већини насеља. На почетку прошлог века, на овој територији, је живело за 5 716 становника више него крајем истог

века. На криви кретања броја становника општине Пећинци, а која обухва-

та период од 1910. до 2002. године, могу се запазити четири максимална и три минимална стања броја становника. Први максимум се бележи на по-

четку анализираног периода. Тада је у проучаваној области живело 27 694

становника. Први већи пад у броју становника области јавља се као после-

Aleksandar Krajić

____________

155

дица Првог светског рата. Тада је број становника на територији општине

опао за око 7 500 лица. Други максимум у броју становника области бележи се између два

светска рата. Тада је, такође, број становника (24 996 житеља) био већи не-

го данас. Висина броја становника забележена у претходна два максимал-на стања је последица аграрне политике власти и неразвијене индустријске

функције околних урбаних центара. Други већи пад у броју становника

проузрокован је Другим светским ратом. Последице овог рата се практич-

но осећају и данас, јер се још увек предратни број становника није дости-

гао. Трћи максимум стања у броју становника општине забележен је 1961.

године, када је ту живело 19 289 становника. Он је последица позитивног

миграционог салда и позитивне стопе природног прираштаја. Међутим,

стагнирање и пад броја становника током седме деценије последица је не-

гативног миграционог салда проузрокованог јачањем околних индустриј-

ских центара Земуна, Београда, Руме и Старе Пазове. Према попису становништва 2002. општина има средњу густину

насељености од 44,7 ст./km², што је у односу на окружење веома мало. Су-

седна општина Стара Пазова има око четири пута већу густину насељено-

сти. На основу овог показатеља може се закључити да је ова општина по

степену урбанизованости на самом дну лествице.

Табела 1. – Кретање броја становника по насељима у општини Пећинци

Насеље 1948. 1953. 1961. 1971. 1981. 1991. 2002.

Ашања 1 468 1 465 1 608 1 455 1 481 1 486 1 512

Брестач 1 200 1 141 1 109 1 122 1 031 1 031 1 083

Деч 1 396 1 333 1 363 1 215 1 227 1 346 1 638

Д. Товарник 804 847 1 045 1 099 1 034 1 076 1 022

Карловчић 1 470 1 467 1 412 1 147 1 034 1 224 1 259

Купиново 2 182 2 162 2 220 2 057 2 002 2 009 2 083

Обреж 1 327 1 254 1 312 1 387 1 429 1 417 1 437

Огар 930 1 030 1 157 1 119 1 096 1 111 1 143 Пећинци 1 276 1 299 1 414 1 700 2 232 2 422 2 691

Попинци 1 483 1 436 1 360 1 273 1 252 1 219 1 371

Прхово 862 817 938 849 764 771 817

Сибач 586 563 548 508 509 549 545

Срем. Михаљевци 1 044 1 008 1 027 865 837 862 844

Суботиште 882 910 953 927 911 968 953

Шимановци 1 888 1 835 1824 1 768 2 376 2 856 3 480

Укупно 18 800 18 567 19 289 18 490 19 284 20 077 21 878

Извор: Документациони материјал и грађа, Републички завод за статистику Ср-

бије, Београд.

Посматрано по насељима, од 1910. до 2002. године, смањење броја

становника запажа се код свих насеља у другој и четвртој деценији као по-

следица ратова који су захватили ово подручје. Код већине насеља, пад


____________

156

броја становника настављен је и после Другог светског рата и то до пете

деценије (код Ашање, Деча, Купинова, Прхова и Шимановаца) и шесте де-ценије (код Брестача и Сремских Михаљеваца). Током седме деценије ре-

гистрован је пад броја популације код Деча и Карловчића. Опадање броја

становника, од шесте до осме деценије, забележено је у Огару, а до девете у Карловчићу. Купиново, Прхово и Сремски Михаљевци региструју пад

своје популације током седме и осме деценије. Током осме деценије пад

броја становника бележи Брестач, а девете Обреж, Сремски Михаљевци и

Суботиште. Континуирани пад броја становника, током читавог прошлог

века, бележи Сибач, док Попинци региструју пад своје популације од Дру-

гог светског рата па до пописне 1991. године. Током последње деценије

20. века, осим Сибача, пад броја становника, услед периферног положаја у

односу на главну осовину развоја Србије, бележе и насеља Доњи Товар-

ник, Сремски Михаљевци и Суботиште.

Структура насеља општине Пећинци по демографској величини је издиференцирана у три категорије. Прва категорија обухвата насеља чији

број становника прелази 2 000 житеља. У ову категорију спадају насеља

Шимановци (3 480 становника), Пећинци (2 691 становника) и Купиново

(2 083 становника). У њима живи 38% популације општине. Друга катего-

рија обухвата насеља величине од 1 000 до 2 000 становника, те у њима

живи 48% популације општине. У ову категорију спадају следећа насеља:

Ашања, Брестач, Деч, Доњи Товарник, Карловчић, Обреж, Огар и Попин-

ци. Трећу категорију чине насеља чији број становника не прелази 1 000

житеља. У ову категорију убрајају се следећа насеља: Прхово, Сибач, Сремски Михаљевци и Суботиште.

Број домаћинстава и станова (кућа), од 1953. до 2002. и од 1971. до

2002. године, стално се увећавао. Увећање броја домаћинстава ишао је на рачун броја чланова домаћинстава, тако да данас просечна величина пољо-

привредних домаћинстава износи 3,16 чланова. Међутим, Ово увећање ни-

је текло континуирано код свих насеља. Током седме деценије бележи се благи пад броја домаћинстава у Ашањи, Брестачу, Дечу, Карловчићу, По-

пинцима, Прхову, Сибачу и Сремским Михаљевцима. Друки талас у опа-

дању броја домаћинстава регистрован је током девете деценије код насеља

Обрежа, Огара, Попинаца и Сремских Михаљеваца. Умањење броја дома-

ћинстава код ових насеља се тумачи емиграцијом младих у индустријске

центре и одумирањем старачких домаћинстава. Као један од критеријума за одређивање степена урбанизације оп-

штина и насеља обично се узима учешће домаћинстава без пољопривред-

ног газдинства у укупном броју домаћинстава општине, односно насеља. На основу овог показатеља општина Пећинци (42%) спада у више урбани-

зоване општине. Највећи удео домаћинстава без пољопривредног газдин-

ства имају Пећинци (61%) и Шимановци (60%).

Aleksandar Krajić

____________

157

Увећање броја станова (кућа), такође није текло континуирано код

свих насеља. Пад броја станова забележен је у деветој деценији прошлог века код Брестача (и у десетој деценији), Доњег Товарника, Купинова, Пр-

хова, Сремских Михаљеваца и Суботиша, а у последњој деценији код Кар-

ловчића. То се објашњава чињеницом да је ово пољопривредни крај, не привлачан за младо становништво које се исељава у околне градове. Еми-

грација и морталитет су, такође главни фактори у чињеници да општина

поседује већи број кућа, станова у односу на број домаћинстава.

Природни прираштај

Поуздано праћење виталне статистике, односно наталитета и мор-

талитета општине Пећинци могуће је тек од 1963. године, тј. од кад се ти-

ме бави Савезна статистичка служба, односно статистичка служба Србије.

Стопа природног прираштаја је, од 1963. до 2002. године, била минимална и на нивоу општине износила је 0.12‰. То практично значи да се број ста-

новника сваке године увећа за око 2,5 становника. У последњој деценији

20. века стопа природног прираштаја општине износила је –3,5‰, што има за последицу да се популација годишње смањује за 73,5 становника. По-

сматрано по насељима, стопа природног прираштаја је у опадању у свим

насељима. У последњој деценији прошлог века код већине насеља је реги-стрована негативна стопа природног прираштаја. Најнижу стопу природ-

ног прираштаја има Карловчић (-9,1‰), а највишу Пећинци (3,9‰).

Миграције

Током прошлости територија општине била је изложена великим,

стихијским и планским, померањем становништва. Обим миграција се по-

уздано и егзактно може пратити тек од друге половине 20. века, када се и с

том проблематиком почела бавити статистичка служба. Према последњем попису, у општини Пећинци, аутохтоно станов-

ништво чини 55,3% популације. Посматрано по насељима, највећи удео

аутохтоног становништва има насеље Ашања (65,6%), а најмањи Шима-новци (42,3%). Највећи део становништва, које се населио у пећиначкој

општини, води порекло из друге републичке покрајине (36,7%) и из других

република бивше СФРЈ (29%). Велико померање становништва присутно је између општина исте аутономне покрајине, јер је 15,4% становништва

пореклом из околних војвођанских општина. Такође, присутна су и мигра-

циона кретања између насеља пећиначке општине и то са уделом од 16,8%

становништва општине.

Посматрано по насељима, највећи удео становништва, а које води

порекло из република бивше СФРЈ, имају Деч (47% имиграционог станов-


____________

158

ништва), Шимановци (40%) и Пећинци (24%), док највише имиграната из

друге покрајине имају Купиново (49%), Деч (47%) и Шимановци (39%). Најпримамљивија насеља за имигранте из других општина Војводине су

Попинци (29%), Пећинци (22%) и Шимановци (11%). Најпривлачнија на-

сеља у локалним миграционим кретањима општине су Пећинци (31%), Обреж (23%) и Купиново (14%).

Посматрано по времену досељавања, највећи део становништва оп-

штине досељен је у последњој деценији прошлог века (40%), када је бе-

снео рат у бившим републикама СФРЈ. Тада су најпожељнија насеља за

мигранте била: Шимановци (55% укупног становништва), Пећинци (36%),

Деч (45%) итд. Током ове деценије око 2 000 прогнаних лица, жртава гра-

ђанског рата, је нашло уточиште и дом у општини Пећинци. Они су се ве-

ћином населили у Шимановцима и Пећинцима. У деветој деценији 20. ве-

ка досељено је 18%, у осмој 15% и у седмој 11% становништва.

Због близине Београда општина Пећинци има позитиван миграци-они салдо. У протеклој деценији миграције су биле дупло интензивније не-

го до тада. Тада се у општину уселило 3 841 лице, а иселило 1 228 лица. То

је довело до повећања броја становника за 1 801 лице. С обзиром на нега-

тиван природни прираштај миграције имају значајну улогу у повећању ове

популације. Од свих насеља општине једино Суботиште има негативан ми-

грациони салдо, односно има за 53 лица више емиграната од имиграната.

Табела 2. – Број миграната по насељима у општини Пећинци (1991. до 2002)

Насеље Аутохтоно ст. Имигранти Емигранти Миграциони

салдо

Ашања 976 157 33 124

Брестач 663 161 78 83

Деч 786 364 170 194

Д. Товарник 656 99 2 97 Карловчић 770 216 57 152

Купиново 1 313 288 72 216

Обреж 871 150 88 62

Огар 635 147 85 62

Пећинци 1 210 516 356 160

Попинци 797 267 43 224

Прхово 417 168 61 107

Сибач 338 62 0 62

Срем. Михаљевци 599 65 11 54

Суботиште 527 121 174 -53

Шимановци 1 421 1 060 51 1 009

Укупно 11 888 3 841 1 228 2 613

Извор: Попис становништва, домаћинстава и станова 2002. године, Миграциона

обележја, књ. 8, Републички завод за статистику Србије, Београд.

Развојем саобраћајне инфраструктуре општина је ушла у зону дневних миграција Београда. Највећи број дневних миграната живи у насе-

Aleksandar Krajić

____________

159

љима која се налазе у североисточним деловима општинске територије, у

Шимановцима, Пећинцима, Прхову, Дечу и Ашањи. Током дана 3 947 ли-ца (18% популације) напушта место пребивалишта што због обављања за-

нимања (2 686 рдника), што због образовања (1 261 ученик). Унутар оп-

штине свакодневно мигрира 961 радник и 615 ученика.

Структура становништва

Полна, старосна и брачна структура. – У општини Пећинци му-

шкарци чине незнатну већину у апсолутном износу од 34 лица (0,16%).

Посматрано по насељима, овај однос је сличан у већини насеља општине.

Женске популације има, за нијансу, више у Карловчићу (51,0%), Пећинци-

ма (50,8%), Попинцима (50,4%), Прхову (51,3%), Сибачу (50,4%), Суботи-

шту (52,0%) и Шимановцима (50,1%).

Просечна старост популације општине износи 39 година. Удео младих (0-19 година) износио је 1991. 27%, а 2002. године 24% популаци-

је, док је удео старијих (више од 60 година) 1991. износио 20% (2002. го-

дине 21% популације). Однос младог и старог становништва, односно ин-

декс демографског старења општине износи 0,87. Ако се узме да је гранич-

на вредност индекса, а од које се сматра да популација показује знаке ста-

рења 0,4, онда се може закључити да је становништво општине у поодма-

клој фази старења.

Индекс демографског старења крече се у распону од 0,75 у Огару

до 1,2 у Сремским Михаљевцима. Главни разлог овако високог индекса старења треба тражити у малом наталитету.

Број становника који је старији од 15 година у општини Пећинци,

по попису 2002. године, износи 17 189. У овој групи жене чине незнатну већину од 8 953 лица (50,2%). Ожењена и удата лица заступљена су са

62%, неожењена и неудата са 24% и лица која су смрћу супружника остала

усамљена са 11%. У брачној структури општине најмање су заступљена разведена лица (2,5%).

Структура становништва према писмености и школској спре-ми. – Образовна структура становништва општине Пећинци је добра, јер је

мали удео људи без школске спреме. По попису 2002. године, без школске

спреме било је 927 или 5,2% становника старијих од 15 година. То је за

2,3% мање неписмених у односу на попис из 1991. године. Људи са непот-пуном школском спремом 1991. чинили су 37%, а 2002. године 24% попу-

лације старије од 15 година. По попису из 1991. године, 4 206 лица или

26% има завршену основну школу, 3 902 или 24% завршену средњу шко-лу, 317 или 2% завршену вишу школу и 245 или 1,5% завршен факултет.

По попису из 2002. године, 4 960 лица или 28% има завршену основну

школу, 6 637 или 37% завршену средњу школу, 435 или 2,4% завршену ви-


____________

160

шу школу и 2% завршен факултет. Полна структура становништва, без

школске спреме, састоји се из 259 мушкараца и 668 жена. Неписмених же-на има три пута више него мушкараца. Уопште узев, на свим нивоима

образовања мушкарци чине већину.

Национална структура. – Срби у општини Пећинци чини већину са 92,5%. Она се за 1,5% увећала током протекле деценије. Посматрано по

насељима, Срби су најбројнији у Сибачу (95,4%), Суботишту (95,2%) и

Брестачу (95,1%), док их нешто мање има у Шимановцима (90,2%). За срп-

ском етничком групом следе: ромска (3,1%), група која се регионално изја-

шњава (0,7%), „југословенска”(0,5%), словачка (0,4%), хрватска (0,4%) и др.

Од 1991. до 2002. године повећао се број лица која се регионално

изјашњава за 111, Рома за 91 лице а смањио се број „Југословена” за 440

лица, Црногораца за 91 лице, Хрвата за 90 лица, Македонаца за 40 лица,

Словака за 14 лица итд. Највећи део Рома живи у Обрежу (146 лица или

22%), регионално изјашњених лица у Пећинцима (69 лица или 49%), „Ју-гословена” у Шимановцима (40 лица или 35%), Словака у Ашањи (38 лица

или 43%) и Хрвата у Пећинцима (17 лица или 19%).

Структура становништва према активности и делатности. –

Према активности становништво се дели на категорије: активно, издржава-

но и лица са личним приходима. У општини Пећинци живи, према попису

2002. године 9 900 или 46% становника који се активно баве неком делат-

ношћу. Од тога жене су заступљене са 57%. Највећи проценат активних

лица заступљен је у Прхову (55%), Брестачу (52%), Сремским Михаљевци-

ма (51%). Најмање активних лица у структури становништва насеља има Купиново (41%). Лица са личним приходима су у општини заступљена са

15% (3 174 лица). Жене у овој категорији учествују са 48%. Посматрано по

насељима, највећи број лица са личним приходима живи у насељима Кар-ловчићу (17%), Купинову (17%), Пећинцима (16%), Шимановцима (16%),

Дечу (16%), а најмањи у Брестачу (9%).

Издржавана лица чине 39% (8 404 лица) популације општине. Же-не у овој категорији чине већину од 66% (5 566 жена). Највећи број издр-

жаваних лица живи у Огару (45%), Купинову (41%), Суботишту (41%), а

најмањи у Пећинцима (37%).

Упоређујући структуру становништва општине Пећинци према ак-

тивностима са претходним пописом (1991), а у коме се види да активних

лица има више за око 1%, лица са личним приходима за око 5%, а да издр-жаваних лица има мање за 2%, могу закључити да се ова структура станов-

ништва непропорционално развија, јер се брже повећава број пензионера

него радника. То потврђује чињеница да је 1991. на једно лице са личним приходима ишло пет активних лица, а 2002. године само три. Стога се већ

сада види да ће главни ограничавајући фактор будућег развоја општине

представљати појава старења популације.

Aleksandar Krajić

____________

161

У општини Пећинци пољопривреда је доминантна привредна де-

латност, јер учешће активног пољопривредног становништва у структури активног становништва износи 44%. Нешто мањи удео пољопривредника

у укупној активној популацији, односно нешто урбанизованија насеља су

Шимановци (20%), Пећинци (25%) и Деч (30%). Током последње деценије, удео пољопривредне делатности је, као последица деаграризације и разво-

ја дневних миграција „радника-полутана” ка Београду, опао за 9%. Однос

издржаваног и активног пољопривредног становништва креће се око 1:1,5,

што указује на оптерећеност пољопривредника. Прерађивачка индустрија

се налази на другом месту по броју запослених грађана, јер запошљава 1

360 активних лица или 17%. Од осталих делатности значајне су још трго-

вина, занатство и државне делатности.

Када се у упореди структура активног становништва по делатно-

стима и по активностима, долази се до закључка да је популација активни-

ја код насеља чији се становници баве пољопривредном производњом. Нпр. популација која се већински бави пољопривредном делатношћу у

Брестачу, Попинцима, Прхову, Сибачу и Михаљевцима је активнија у од-

носу на претежно индустријску популацију Шимановаца, Пећинаца, Деча

и Карловчића. Ова појава се може објаснити чињеницом да пољопривред-

ници имају дужи радни век од радника у осталим делатностима.

У општини се непољопривредном делатошћу бави 3 950 лица, а од

тога самосталном делатношћу 1 820 лица (Ђуричић П., Мараш Ж., 2006).

Према евиденцији Националног завода за запошљавање, као незапослена

воде се 2 873 становника, од којих 55% тражи први посао. Број лица који траже посао чине 35% укупног броја активних лица, те они предстрављају

с једне стране основни социјални проблем, а с друге демографски потен-

цијал за будући привредни развој пећиначке општине. Број запослених ак-тивних становника у пећиначкој индустрији износи 44%, а што је више у

односу на просек Србије од 34,4%.

Закључак

Територија општине Пећинци се налази у југоисточном делу срем-

ске равнице, 40-ак km северозападно од Београда. Поред тога што се нала-

зи на периферији периурбаног појаса града Београда, Пећинци су типично

рурална општина са малом средњом густином насељености и са великим учешћем активног пољопривредног становништва у укупном активном

становништву. Удео домаћинстава без пољопривредног газдинства у укуп-

ном броју домаћинстава за један рурални крај је висок. Поред процеса деа-граризације, због негативног природног прираштаја, све је израженији

процес старења становништва. Већи демографски центри општине су: Пе-

ћинци и Шимановци.


____________

162

ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ

Ћурчић, С. (1978): Општина Пећинци – географска монографија, Институт за гео-

графију, Природно-математички факултет у Новом Саду, Нови Сад,.

Томић, В. (2000): Попинци 1308–2000, Савет месне заједнице, Рума.

Цвијић, Ј. (1987): Балканско полуострво и јужнословенске земље, Српска акаде-

мија наука и уметности, Новинско-издавачка радна организација “Књижевне но-

вине”, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд.

Ђуричић, П., Мараш, Ж. (2006). Просторни план општина Пећинци – Стратегија

развоја, ЈУП План општине Рума, Општина Пећинци, Завод за урбанизам Војво-

дине, Нови Сад.

Попис становништва, домаћинстава и станова 2002. године, Активност и пол, књ.

5, Републички завод за статистику Србије, Београд.

Попис становништва, домаћинстава и станова 2002. године, Брачно стање према

старости, вероисповести, националној или етничкој припадности, књ. 12, Репу-

блички завод за статистику Србије, Београд.

Попис становништва, домаћинстава и станова 2002. године, Школска спрема и пи-

сменост, књ. 4, Републички завод за статистику Србије, Београд.

Попис становништва, домаћинстава и станова 2002. године, Национална или ет-

ничка припадност, књ. 1, Републички завод за статистику Србије, Београд.

Попис становништва 2002. године, Домаћинства према поседовању пољопривред-

ног газдинства и броју чланова, књ. 11, Републички завод за статистику Србије,

Београд.

Попис становништва, домаћинстава и станова 2002. године, Активно становни-

штво које обавља занимање према делатности и полу, књ. 4, Републички завод за

статистику Србије, Београд.

Подаци добијени у месним заједницама у Пећинцима и Шимановцима.

Подаци добијени у Републичком заводу за статистику Србије, Београд.

Aleksandar Krajić

ELEMENTARY CHARACTERISTICS OF DEMOGRAPHY

IN THE MUNICIPALITY OF PECINCI

Summary

The municipality of Pecinci is sitnated in the south-east of the plane area of Srem,

exactly thirty miles north-west of Belgrade. Pecinci is in the Belgrade influence, the fact

is that this community is a typical rural area, with great participation of farmers.

Meanwhile, the noumber of the landhome without farm is also great.At the same time

with the process of deagrarisation there is a present growth of old population as a

conseqence of negativ natural increment. As a consequence of current immigration and

an increase of population. Pecinci and Simanovci are urban and demographical centers

of community Pecinci.


____________

163

УДК 316.722:323.174 (4); 913 (4)


Дејан Шабић

РЕГИОНАЛНИ ПРИСТУП ПРОУЧАВАЊУ КУЛТУРА И МУЛТИКУЛТУРАЛИЗАМ

Извод: У раду је анализиран регионални приступ проучавању култура, димензије културно-географског развоја и мултикултурализам. Указано је на различите аспекте односа и веза између култура, пренос култура и дефинисани су фактори који доводе до културних промена у геопростору, у традиционалним друштвима и савременом, глобалном добу. Посебна пажња посвећена је утицају модернизације и глобализације на социjaлне и културне промене, као и диференцијацији модела културног идентитета. Кључне речи: регионална географија, регионални приступ, геопростор, култура, мултикултуралност, културни идентитет Abstract: In this paper, we analyze regional approach in the study of culture, dimension of cultural and geographical development and multiculturalism. We indicate different aspects of interrelation and connections between cultures and cultural transfer, as well as of definition of factors, which cause cultural changes in contemporary geographical space of traditional societies. Special part of the article is dedicated to the influence that modernization and globalization have on social and cultural changes, and to the differentiation of cultural identity models. Key words: regional geography, regional approach, geographical space, culture, multiculturalism, cultural identity

Увод

Култура и димензије културног развоја предмет проучавања су културологије, али и наука као што су: филозофија, социологија, антропо-логија, историја, географија, политичке науке, лингвистика и др. Сам по-јам култура односи се на социјално наслеђе неке групе, заједнице и дру-штва, на обрасце мишљења и на њихове материјалне изразе. Настао је од латинске речи colere, која у значи настањивати, штитити, узгајати, пошто-вати и др. Тумачење овог појма развило се у Европи у XVIII и раном XIX веку, када је одражавало неједнакост унутар капиталистичких друштава, међу њиховим колонијама и када се изједначавало са појмом цивилизаци-ја. Отуда датира мишљења да су нека друштва цивилизованија, а заједнице културније од других. Тада је у питању културни елитизам (Arnold M., 1869). Међутим, у савременом значењу појма, многи научници се слажу да


____________

164

су неелитне културе једнако културне као оне елитне и да је свака „дру-штвена заједница културна на различит начин” (O'Neil D., 2006).

Културна промена може бити резултат открића или изума, али та-кође и последица додира различитих култура. У контакт култура, групе или заједнице могу да науче једни од других. Тада је у питању дифузија иновација. У условима политичке нестабилности или рата, култура може бити наметнута пораженој страни или украдена од стране јаче. Уколико унутар једне културе постоје више хетерогених елемената и ако су дис-перзни, могу се посматрати и као субкултуре, јер нема јединственог кул-турног система, а могу се тумачити и као богатство (мултикултурализам). Диференцијација култура може се извршити на основу компонената, а то су: симболи, вредности, језик, норме и ритуали (Ember М. и др., 2001).

Димензије културно-географског развоја традиционалних друштава и ефекти модернизације на социокултурне промене у свету

Организација традиционалног друштва одраз је начина како се зна-

ња и вештине преносе, шире и усвајају. Економско раслојавање довело је до појаве класа унутар традиционалних друштава, али тај контраст није био довољно јак како би преузео доминантно обележје у друштву (Clavel P., 1998). Чланови традиционалних друштава су комуницирали и делили иста наслеђа и културу, што не значи да су припадници тих заједница и са-ма та друштва – униформни, чак, иако у сваком од њих доминира пољо-привреда. Упоредо са онима који „живе од земље”, у тим друштвима по-стоје и они који раде пуно радно време као мајстори, писари, занатлије и као земљопоседници, који могу посетити своје парцеле само током жетве. То значи да доминација пољопривредног становништва у традиционалним друштвима не искључује разлике. Међутим, изражен контраст у традицио-налним друштвима постојао је између градова и села, јер је у питању раз-личитост у економском погледу (Clavel P., 1998). Због тога је у таквим друштвима, анализа културно-географског развоја везана за разлике изме-ђу градова и села са израженим нијансама унутар сваке од тих категорија (мали независни земљопоседници на једној, латифундије и пролетеријат на другој страни; градови који су оријентисани према занатлијама и трговци-ма, а села према пољопривреди). Како су се производња и промет робе ши-рили упоредо са процесом индустријализације, повећавала се потрошња производа и развијале нове услуге. На тај начин су разлике унутар регио-налних и субрегионалних целина постале изражене, посебно када је у пи-тању однос централних места и периферије.

Доминантан друштвени слој у XIX веку чинила је радничка класа. Са индустријском револуцијом, радници су постали већинско становни-штво у производним зонама градских насеља. После Другог светског рата

Dejan Šabić

____________

165

дошло је до нових промена у друштвеном раслојавању. У последњих 40 година, радна снага у секундарном сектору брзо је опадала у највећем делу развијених држава света, док се у сектору услуга увећавала, што је довело до веће концентрације запослених у терцијарном и квартарном сектору у градовима са једне стране, и у примарном у сеоским срединама (Clavel P., 1998). У савременом, глобалном постиндустријском добу, борба средње класе у друштву није директно везана за рад, већ нпр. за квалитет живота, заштиту животне средине, права младих и старих и др. (Šešić B., 1974). За-довољење егзистенцијалних потреба представља заборављену тему код средњег слоја у глобалном добу. Сада су проблеми окренути задовољстви-ма – сигурни стамбени квартови, егзотична путовања и др. Са друге стра-не, емигранти из неразвијених земаља, који живе претежно у већим градо-вима, суочени су са егзистенцијалним питањима; где ће и до када ће живе-ти у новој средини. Због тога су друштвени проблеми данашњице израже-нији у великим градовима, него на селу.

Културни и регионални идентитет и криза идентитета у постмодерном глобалном добу

Да би се обликовао идентитет, персонални или колективни, по-

требно је да постоје услови за нормалан опстанак и елементарну социјалну сигурност и да постоје стабилни социјални, економски и културни услови, који обезбеђују појединцу или групама решавање противречности и реду-ковање конфликата у друштвеној средини. То омогућава решавање уну-трашњих конфликата и миран еволутивни развој, који обезбеђује усклађи-вање нараслих потреба у промењеним околностима и отклања трауме које настају услед брзих промена, које изазивају несигурност и отпор према променама (Шабић Д. и др., 2007). Културни и регионални идентитет тј. свест о припадност некој групи или регији обезбеђује појединац (индивидуал-ни доживљај простора) и група – колективна свест припадности (Bowie А., 1993). На регионални и културни идентитет се мисли онда када неко лице није сигурно где припада, како да себе смести међу варијетете узора и сти-лова понашања. Криза културног идентитета повезана је са несигурношћу. Она има дубље корене у превирањима у култури као последица социоеко-номских промена, услед чега долази до промене парадигми, образаца дру-штвене комуникације и понашања (Ragman G., 2001). Криза се може дефи-нисати и као несклад конститутивних елемената структуре личности или групе, што ремети јединство, као основу заједничког осећања припадности (Deutsch H., 1997). Другим речима, сваки поремећај интеграција доводи у питање остварени културни идентитет (Geach P., 1973).

Плуралитет опција које нуди модерно друштво има двоструко деј-ство. С једне стране, он подстиче процес развоја и персоналних и колек-


____________

166

тивних потенцијала, јер омогућава избор и трансформацију застарелог, што почиње да се јавља као кочница социоекономског и културног развоја. С друге стране плуралитет изазива неизвесност, пометњу и несигурност у погледу избора правог циља и вредности. Стога се мора критички преи-спитати и сама савремена цивилизација као један од извора кризе култур-ног идентитета (Arnold M., 1869).

Постмодерна доминација „западне” културе

Стварањем европских колонија, многи народи дошли су под сна-жан утицај европске културе. Иако су се европске државе тога доба у по-гледу културе разликовале, под утицајем социјалног и економског развоја, европскa културa се почелa поистовећивати са модернизацијом. Важну улогу имала су путовања, јер су обезбедила Европљанима место прве гло-балне културе. Европска доминација на пољу светске трговине започела је прекоморским пловидбама, а учврстила се савременим комуникацијама. За време колонијализма, европске државе су у Нови свет преносиле и инсти-туције (Pečujić M., 2003). Будући да су колоније биле анекси матичних др-жава, а европске државе имале под политичким и привредним надзором много таквих држава, временом су оне постале права царства. Тако је нпр. физиономија насеља досељених Европљана у Нови свет готово идентична оним у матичним, или у Латинској Америци се и данас говори шпански и португалски, јер су то били језици европских колонизатора, а и култура и начин живота су слични иберијском (Pečujić M., 2003). И после распада колонијализма, везе које су те државе имале са Европом остале су веома јаке. Прва од држава која је изборила самосталност, биле су САД – 1776. године, али је енглески и даље остао службени језик и тек од скоро, са до-сељавањем становништва из Латинске Америке, то постаје и шпански (Шабић Д. и др., 2008).

Питање заступљености језика и култура у глобалном добу је зани-мљиво. С једне стране, истиче се доминација енглеског језика над осталим, што је неопходно у процесу глобализације, а с друге, питање је колико се вредности неких култура губе у тој доминацији, и треће, можда, најважни-је је чињеница да развој информатичке мреже – интернета диктира време потребно за доношење одлука везаних за ову проблематику.

Сведоци смо информационо-комуникацијског развоја, развоја гло-балне културе, када се глобализација доживљава као свет без граница. Све што се ствара почиње се одражавати глобално. Тако данас постоје глобални производи, потрошачи, па и грађани. Глобализација се, дакле, може чак схватити као фаза развоја цивилизације у којој се многе културе прожима-ју, а само оне „интересантне” и доминантне опстају. Поред тога, глобална политика постаје мултикултурална. „Смањивањем” света порасла је свест

Dejan Šabić

____________

167

о међузависности његових делова. Дошло је до напуштања неких старих и прихватања нових идентитета. Тако, још увек нови, европски идентитет, оличен у државама и народима Европске уније све више престаје да буде несхватљив за шпанског рибара, као што је у XIX веку немачки идентитет престао бити апстракција за становника Баварске (Pečujić M., 2003).

Под утицајем глобализације, изражене су промене у језицима. То се може илустровати податком да се данас великом брзином уводи зајед-нички светски језик. Неки сматрају да је на помолу нов лингвистички по-редак. Савремени човек је свестан чињенице да се у културолошком по-гледу свет све више заокупља западном културом и да је на помолу ствара-ње глобалне културе. На жалост, тако нестају многе културогене посебно-сти, које живот на планети чине занимљивим и јединственим.

„Развој и глобализација нису донели сиромашним народима само туристе, него и западне филмове и телевизију. Сви они заједно пружају неодољиве слике луксуза и моћи. Видимо безброј оруђа, чаробних справа и машина. Медијске слике усредсређују се на богате, лепе и динамичне, чији се живот састоји од бескрајне акције и сјаја. Сиромашним заједница-ма у свету, то је узбудљива верзија урбаног америчког сна, са нагласком на брзини, младости, чистоћи и лепоти, моди и конкуренцији... Насупрот тим утопијским сликама друге цивилизације, сеоски живот у једној сирома-шној заједници чини се примитивним, неозбиљним и неефикасним…” (Мандер Џ. и др., 2003). Традиционална староседелачка насеља Африке, Азије или Америке изгледају смешно у поређењу са светом коме припада-ју туристи и филмски јунаци, а млади, чији родитељи траже од њих да ра-де у пољу, имају прљаве руке, и врло често се стиде своје културе. Сред-ства јавног информисања „убеђују младе да верују да је западна култура надмоћнија од њихове сопствене... Ово не чуди: гледано споља, како то они чине, види се једино материјална страна Запада, страна коју истиче за-падна култура”... Становници Борнеа, Хималаја или Сибира гледају готово исте емисије, које углавном снимају западне компаније и које преносе за-падне вредности и подстичу невероватне културне промене. Млади у сиро-машним заједницама у свету, често, због тога „одбацују сопствену култу-ру, а истовремено прихватају глобалну монокултуру, јуре се са наочарима за сунце, вокменима и фармеркама, не зато што су им лепше и удобније, него зато што су то симболи модерног живота” (Мандер Џ. и др., 2003). „Планета је у замци музике, филмова, вести, телевизијских програма и других производа културе, који се стварају у САД и Европи” (Мандер Џ. и др., 2003). Утицаји овог аспекта хомогенизације на културну разноврсност заједница у свету је огроман, а његови обриси тек почињу да се наслућују. Супротно упозорењима оних који се плаше глобализације, није лако у пот-пуности избрисати културе, ма колико оне мале биле, уколико иза њих стоји богата традиција и народ који их практикује и не заборавља. Данас,


____________

168

захваљујући слабљењу националне државе у свету, видимо повратак мар-гинализованих локалних култура, које показују знаке новог динамичног живота ове глобализоване планете.

Мултикултурализам – „културна” политика Европске уније

Културну различитост појединих друштава покривају појмови мултикултурализaм и интеркултурализaм. Употреба ових појмова, пажњу усмерава са поља етноса на културу, што има друго значење јер се припад-ност индивидуе некој етничкој групи не одређује само припадношћу истој култури, мада она најчешће има кохезивну улогу (Taylor C., 1994). Мулти-културализам и интеркултурализам су појмови који се употребљавају у на-учним круговима, када је у питању културни плурализам. Док се мулти-културализам појавио као политика из чије је праксе настала теорија, ин-теркултурализам је започео на теоријском концепту интеркултурне поли-тике помоћу које се такво друштво ствара (Gutman А., 1994). Данас се та два појма користе као синоними, а политике изједначавају. Међу научни-цима доминира мишљење да је појам мултикултурализам настао у Канади 60-их година XX века, одакле се проширио на англосаксонски део света (Katuranić V., 2003). Мултикултурализам се заснива на прихватању посто-јања различитих култура у друштву, којом се настоји постићи мешање или хармонија истих. Свака држава која је увела политику мултикултурализма, спроводи је на свој начин, а заједничко обележје им је то што се ослањају на прилагођавање својих образовних система потребама различитих кул-турних група (Semprini A., 2000; Раткај И., 2007).

Интеркултурализам је настао 70-их година XX века као последица културне хетерогености коју су у Западној Европи проширили емигранти, а у смислу у коме се данас користи осмишљен је у Већу Европе. Интеркул-турализам је прихваћен као културна политика Европске уније, у почетку повезана са имиграционим политикама, а касније и као политика европ-ских интеграција (Semprini A., 2000).

Мултикултуралност се доказује кроз вишејезичну наставу у школа-ма, јавно информисање, службену употребу језика мањина, центре за него-вање обичаја и развоја националних култура и др. Владине и невладине организације развијају програме уграђене у образовне системе, организују конференције са темом заштите људских права и раде на едукацији ста-новништва у духу толеранције (Шабић Д. и др., 2007).

Закључак

Као што је светској историји на почетку новог века Европа понуди-ла особену форму политичке заједнице у виду националне државе, тако је

Dejan Šabić

____________

169

у глобалном информатичком добу она произвела нову форму наднацио-налне политичке заједнице, која је оличена у Европској унији, а чије је јед-но од најважнијих карактеристика – мултикултуралност. Тако данас у све-ту националних држава, настаје нови тип заједнице, који представља одго-вор на светске изазове глобализације. И то се догађа у Европи, у историј-ској постојбини националне државе, где би се могли очекивати највећи от-пори идеји наднационалног интегрисања, али и сада, као и пре много веко-ва, она је показала виталност историјског експеримента. Дијалектику отво-рене културе, која се вековима манифестовала у истовремености прогреса и ратовања, високих културних и научних достигнућа са једне стране и ме-ђународних сукоба са друге, она је заменила за стратегију заједничког раз-воја, као пројекат будућности.


Arnold, M. (1869). Culture and Anarchy, Mc Millan. 3rd ed., New York. Bowie, A. (1993). Schelling and modern European philosophy, Routledge. Clavel, P. (1998). An Introduction to Regional Geography, Blackwell Publisher, Oxford, 138-158. Deutsch, H. (1997). Identity and General Similarity, Philosophical Perspectives, 12, 177-200. Ember, М. i Ember, C. R. (2001). Countries and their cultures, Macmillan Reference, New York. Geach, P. (1973). Ontological relativity and relative identity, Logic and Ontology, New York University Press. Gutman, A. (1994). Multiculturalism, examining the politics of recognition, Princeton University Press, Princeton. Katuranić, V. (2003). Sporna zajednica, novije teorije o naciji i nacionalizmu, Hrvatsko sociološko društvo, Zagreb. Мандер, Џ, и Голдсмит, Е. (2003). Глобализација, аргументи против, Опстанак, Clio, Београд. O'Neil, D. (2006). Cultural Anthropology Tutorials, Behavioral Sciences Department, Palomar College, San Marco. Pečujić, M. (2003). Globalizacija, dva lika sveta, Aspekti globalizacije sa pregledom osnovnih pojmova, BOŠ, Dosije, Beograd. Ragman, G. (2001). Regional identity and social capital in regional economic

development and planning, 1-20. Web address: http://www.ersa.org/ ersaconfs/ersa01/papers/full/194.pdf Semprini, A. (2000). La multiculturalisme, Preses Universitaires de France, Paris. Taylor, C. (1994). The politics of recognition, Princeton University Press, Princeton. Раткај, И. (2007). Квантитативни показатељи стамбене сегрегације, Зборник радо-

ва Географског факултета Универзитета у Београду, LV, 77-94. Шабић, Д. и Павловић, М. (2007). Регионална свест и регионални идентитет, Збор-

ник радова Географског факултета Универзитета у Београду, LV, 205-212.


____________

170

Шабић, Д. и Павловић, М. (2008). Глобални и регионални развој Европске уније, Универзитет у Београду – Географски факултет, Београд. Šešić, B. (1974). Osnovi metodologije društvenih nauka, Naučna knjiga, Beograd.

Dejan Šabić

REGIONAL APPROACH IN THE STUDY OF CULTURE AND MULTICULTURALISM

Summary

In this paper, we analyze regional approach in the study of culture, dimension of cultural/geographical development, and multiculturalism. Cultures are externally affected via contact between societies, which may also produce or inhibit social shifts, and changes in cultural practices. War or competition over resources may impact scientistical development or social dynamics. Additionally, cultural ideas may transfer from one society to another, through diffusion of innovation or acculturation. The term multiculturalism generally refers to an applied ideology of racial, cultural, and ethnic diversity within the demographics of a specified place, usually at the scale of an organization such as a school, busines, city, nation, etc. We indicate different aspects of interrelation and connections between cultures and cultural transfer, as well as of definition of factors, which cause cultural changes in contemporary geographical space of traditional societies. Cultures are internally affected by both forces encouraging change and forces resisting change. These forces are related to both social structures and natural events, and are involved in the perpetuation of cultural ideas and practices within current structures, which themselves are subject to change. Conflict and the development of technologies can produce changes within a society by altering dynamics and promoting new cultural models. Special part of the article is dedicated to the influence that modernization and globalization have on social and cultural changes, and to the differentiation of cultural identity models.


____________

171

УДК 913:167.7; 913 (497.11)


Драгутин Тошић

Марија Невенић

ГНОСЕОЛОГИЈА РЕГИОНАЛНЕ ГЕОГРАФИЈЕ

Извод: У раду су, на основу Куновог поимања научне револуције и научне пара-дигме, идентификоване и анализиране фазе развитка регионалне географије и њи-хови утицаји на српску регионалну географију. Дат је ретроспект континуитета – дисконтинуитета схватања регије од парадигме класичног хорологизма до пара-дигме функционализма – организације простора. Посебно су наглашени проблеми у схватању регије, регионализације и регионализма у српској географији. Запаже-но је да се регионална географија споро ослобађа традиционалног схватања регије као искључиво хоролошке јединице и (не)прихвата функционалну регију као објективну стварност.

Кључне речи: научна револуција, парадигма, регија, регионализам, нодалне регије

Abstract: In this paper are identified and analyzed, based on the Kuhn`s comprehension of the scientific revolution and scientific paradigm, the phases of regional geography development and its influences on Serbian regional geography. It is also given an overview of continuity-discontinuity of understanding the region from the paradigm of classical horologism to the paradigm of functionalism – space organization. Separately have been emphasized the problems of understanding the region, regionalization and regionalism in Serbian geography. It is observed that our regional geography is slowly releasing the traditional point of view of the region as an exclusively chorological unit and does(not) accept functional region as an objective reality.

Key words: scientific revolution, paradigm, region, regionalism, nodal regions

Увод

У овом раду желе се на основу Куновог (Thomas Samuel Kuhn) по-имања научне парадигме и Поперовог (Karl Popper) поимања хипотетичке дедукције, истаћи фазе у развитку географије оваплоћене у регионалној ге-ографији и њихова аналогија у српској географији, а посебно српској реги-оналној географији. Полазећи од претпоставке да се у развоју сваке науке издвајају периоди и раздобља сагласности и неслагања у гледиштима на одређене научне проблеме, у делу The Structure of Scientific Revolution, об-

Драгутин Тошић, Марија Невенић

____________

172

јављеном 1962. и допуњеном 1970. године (преведеном и на српски језик), Кун је разрадио идеју о научним револуцијама и парадигмама1, која се уз дозу објективне критике може применити на географију и њену субдисци-плину регионалну географију.

Кунов концепт о научној револуцији, која се одвија по принципима нестанка једне и стварању друге парадигме је 60-их и 70-их година 20. ве-ка ушао географију и њене поједине дисциплине. Могу се навести бројни примери, којима би се на темељу Кунових идеја, утврдило да су нека рани-ја схватања о одређеним појавама и процесима у геопростору, замењена новим. У модерној географији најчешће се говори о три до пет парадигми.2

Регионална географија између парадигми хорологизма и

нове географије

У току развоја географије, она је као и већина наука и научних ди-

сциплина, претрпела значајне промене које су изражене у теоријском кон-цепту и методологији. У развитку модерне географије најупечатљивије промене вршене су половином двадесетог века. То време карактеришу критика и напуштање ,,традиционалне” географије и развој и прихватање ,,нове географије”. Како је тежиште интереса и једне и друге географије био процес регионалне диференцијације и регионалне интеграције геопро-стора, којим се бави регионална географија, тако можемо рећи да се у ње-говом поимању преламају и рефлектују проблеми географије. Условно, може се говорити о традиционалној и модерној регионалној географији. Традиционална географија темељена је на регионалној географији која се

1 Парадигма – према Т. Куну је теорија према којој се све ,,равна”, односно влада-јућа теорија у некој области науке (по Платону – узор, образац). Под научном ре-волуцијом Кун подразумева одсуство континуитета у ,,расту знања”. Tо објашња-ва чињеницом да је историја знања испрекидана и да је често чине драстични пре-окрети. По Куни научне парадигме пролазе кроз пет основних фаза. Томе се може придодати и Поперово мишљење да је научник који ствара по начелима опште-прихваћене парадигме, или се слепо придржава парадигме која траје или је запо-чела западати у кризу, обичан плашљивац који се задовољава решењима у уна-пред задатим теоретско-методолошким оквирима. 2 Амерички географи М. Е. Harvey и B. P. Holly издвојили су пет парадигми које су обележиле развитак географије и то: парадигму природног детерминизма, пара-дигму посибилизма, парадигму природног и културног пејсажа, хоролошку пара-дигму и парадигму просторне организације. Према истим ауторима нова геогра-фија започиње у тренутку напуштања хоролошке парадигме (хоролошку парадиг-му посматрају кроз поимање хорологизма од стране А. Хетнера и његових следбе-ника) и прихватања функционалне парадигме која у средиште својих интереса ставља просторну организацију.

Dragutin Tošić, Marija Nevenić

____________

173

током 19. и у првој половини 20. века развијала на идејама К. Ритера, Ви-дал де ла Блаша, А. Хетнера, и њихових следбеника. Нова географија чије основе поставља Ф. К. Шефер, тежиште научног интереса ставља на оп-шту географију ослањајући се при том на просторни, системски и еколо-шки концепт.

Традиционална регионална географија, због теоријско-методоло-шких слабости доживљава критику и постепено се у научној јавности на-пушта. Њена вредност je сведeна на информативну и образовну димензију. Осамдесетих година 20. века у светски значајним географским научним круговима, појавила се идеја о новој регионалној географији која се теме-љи на новим епистемолошким, онтолошким и методолошким основама из којих је произашло ново поимање регије.

Иако је подела географије на општу и регионалну географију успо-стављена још половином 18. века, дуализам на том пољу у пуном изражају је испољен половином 19. и трaје готово до 70-их година 20. века. Његове последице осећају се до данас у географији скоро свих научних и универ-зитетских центара. Под утицајем Канта и рационализма темеље регионал-не географије поставио је немачки друштвени географ К. Ритер3. Идеју о регионалној географији под утицајем посибилизма прихватају француски и британски географи, као и амерички научници под утицајем прагмати-зма. Руски географи граде своју специфичну регионално-географску шко-лу у којој је до великог изражаја долазио дуализам на релацији физичка – друштвена географија, односно ,,ландшафтоведеније”– економско рејони-рање (Berg L. S., 1950; Калесник С. В., 1962; Alanpiyev P. M., 1961; Ану-чин В. А., 1972).

Карл Ритер, први, регију дефинише као јединствену и непоновљи-ву целину у којој постоји јединство између природе и човека. Регија је хо-ролошка јединица коју чини конкретан географски простор са својим садр-жајем. Земљина површина је хетерогена и сачињена је од више регија. Ре-гија је настала у процесу адаптирања човека, организованог у друштва, од-ређеним природним условима4. Следбеници те идеје хоролошке јединице систематизују према величини и садржају у хијерархијски успостављен и издиференциран систем.

Француски географ Видал де ла Блаш прихвата основне идеје свог претходника, али их обогаћује посибилистичким тумачењем односа човека

3 К. Ритер у географији прихвата Gestalt теорију, тј. теорију целине, према којој Земљу посматра као целину – више од простог скупа делова. Делове чине природа и њој адаптирана људска друштва. Полазећи од те претпоставке он географију по-истовећује са науком о Земљи што сублимира у кованици Erdеkunde. 4 Том схватању регије, поједини критичари, стављају на терет оптерећеност при-родним детерминизмом, али и историцизмом.


____________

174

и природе. Полазећи од хипотезе да човек и природа чине недељиво једин-ство, он тврди, да људске заједнице прилагођавају свој начин живота при-родном окружењу, али да то прилагођавање условљава стварање специ-фичних социјалних група чије се деловање испољава у физиономији зе-мљине површине, односно пејсажу - примарни природни пејзаж трансфор-мише се у секундарни културни пејсаж. Културни пејсаж чини специфич-ну и непоновљиву просторну јединицу, крај – pays, тј. регију – la région, у којој су сублимирани заједнички утицаји, остварени интерактивном рела-цијом природна средина – социјалне групе, који трају у времену. Увође-њем димензије времена, он уводи у географију индуковани историјско-ге-ографски метод. Регија, као просторно-временска категорија, обликована у интеракцији природа – друштво је фундамент географије. Географску ре-гију сачињава јединство природног и културног пејсажа, односно природ-не и културноисторијске регије. Следбеници те идеје, тј. школе географије човека, граде херменеутичку спиралу природа, човек, социјална група, пеј-саж, регија.5

Изузетну улогу у развоју класичне регионалне географије имао је и немачки географ А. Хетнер. У духу неокантизма, Хетнер прихвата ,,Ge-stalt” теорију, али сматра да целину ,,Erde” чине делови ,,Länder” (земље – не у политичком смислу, односно регије), те су они предмет нове географ-ске дисциплине коју назива ,,Länderkunde” тј. регионална географија. По Хетнеру, предмет, а уједно и круцијални задатак регионалне географије, је издвајање хоролошких јединица које одликује индивидуално јединство остварено у условима међудејства природе и друштва. Земљина површина је у том садејству издиференцирана на хоролошке јединице различите про-сторне и друштвене величине тј. земље или регије. У овој тврдњи види се да Хетнеров хорологизам у себи садржи елементе, касније развијених и у регионалним наукама примењених, теорија комплексности и системности. Задаци географије, по том схватању, су идентификација, класификација и типологија регионалних целина. Хетнер пише ,,географија је наука о раз-мештају, положају и испуњености простора различитим садржајима” и она је у том смислу ,,просторна наука као што је историја временска наука”6. Упоредо са овим у Немачкој је развијана идеја о географији као науци о ландшафту (Landschaftskunde) из које је касније произашао еколошки кон-цепт регионализације.

5 Проблемима развоја традиционалне француске регионалне географије велику па-жњу је посветио G. Wackermann у књизи Géographie régionale, у поглављу De la région traditionnelle à l'approche actuelle de la géographie régionale. 6 Руски географ Д. Н. Замятин је извршио детаљну анализу хоролошког концепта у географији и дао перспективу његове примене у савременој географији. Посебно је анализирао везу хоролошког поимања Ритер – Рихтхофен – Хетнер.


____________

175

Хетнерове идеје, у америчку географију, пренео је Р. Хартшорне. Он је географију, пре свега, схватио као науку која се бави описивањем и просторном диференцијацијом земљине површине. ,,Географија је усмере-на на то да омогући јасан, тачан и рационалан опис различитог карактера површине Земље”. Регија је третирана као јединствена и непоновљива про-сторна целина коју географија методом регионализације издваја, описује и објашњава. По њему регија је ,,конкретна стварност која је ушла у истори-ју”7. У бити она је производ, мање или више хармоничног односа станов-ништва – друштва са физичким и биотичким обележјима окружења, који јој осигурава хомогеност. Теоријско-методолошка основа Хартшорнеове географије и регионалне географије изнета у делима Natur of Geography и Perspective on the Natur of Geography, ослања се на неокласицизам и неопо-зитивизам и инсистира у тражењу општег у посебном и издвајању, опису и класификацији регионалних целина на темељу стереотипа унапред поста-вљене схеме у чијој основи је тзв. структурни функционализам. Идентич-них или сличних ставова у погледу схватања регије и регионалне геогра-фије било је и у другим географским школама. Регионалној географији је даван искључиво синтезни карактер, којим је она обезбеђивала јединство географије, па је као таква сматрана круном или краљицом струке.

Основна замерка таквом концепту регије и регионализације је у то-ме што се он заснива на сакупљању, сређивању и класификацији индика-тора и когнитивној дескрипцији; другу групу битних проблема чине неу-једначености принципа типологије, назива и хијерархије регионалних так-сона8; трећа група проблема везана је за статичност регионалних структура и сл.; четврта група питања везана је за могућност комплексне синтезе, од стране једног научника – регионалног географа, резултата до којих су ана-литичко-синтезним поступком дошли научници усмерени у поједине гео-графске дисциплине (постоји ли универзални географ и сл.), пета група

7 Р. Хартшорне је у свом делу Perspective on the Natur of Geography, као одговор полемичарима на питање да ли је регија објективна стварност или је апстракција, рекао да је ,,регија конкретна стварност која је ушла у историју”. Тридисете годи-не 20. века биле су време великих полемика о могућностима географских истра-живања да дају одговоре на питања везана за регионални концепт, методе делими-тације регија, карактер регионалне географије, форме и територијални начин ис-пољавања регионализма и регионалног планирања. До данас је остала неразреше-на дилема ,,да ли је регионализација методолошки поступак издвајања регионал-них целина или је то процес регионалне диференцијације геопросторa”. 8 Ради лакшег разумевања појединих таксона, на Конгресу Међународне географ-ске уније у Амстердаму, усклађена је терминологија регионално-географских так-сона за немачки, француски и енглески језик, која у пракси није заживела. Од тада до данас је присутно питање: Дали су терминолошке нејасноће последица неја-сних теоријскометодолошких основа регионалне географије?


____________

176

питања везана је за схему тзв. Керовог система9. Регионални географи су кризу регионалне географије оправдавали кризом географије, а не кризом класичног хоролошког принципа односно кризом хоролошке парадигме.

Главни разлози кризе и постепеног и делимичног напуштања хоро-лошке парадигме у регионалној географији произашли су из нових проце-са који својом динамиком трансформишу геопростор. Они се нису могли тумачити са аспекта хорологизма у складу са стереотипом класичне гео-графије, кроз анализу размештаја (даљинске и површинске релације, мате-матичко-географски положај, топографски смештај, испуњеност простора природним и друштвеним садржајима и сл.) елемената структура датих те-риторија. Мисли се на индустријализацију, терцијаризацију, глобализацију светске привреде, и урбанизацију са мултиплицираним и диверзификова-ним просторним, временским и социоекономским формама испољавања. Томе, свакако трба додати, саобраћајну и информатичку револуцију и њи-хове утицаје на диференцијацију, планирање, коришћење и уређење гео-простора. Дакле, снажне и невероватно брзе организационе, технолошке, социолошке и политичке промене реструктурирају географску средину. Старе регионалне структуре непрекидно се руше и стварају нове. Нови приступ истраживању простора своди се на: анализу простора (истражива-ње просторних структура), оцену простора с друштвено корисног гледи-шта (укључујући и будући развој) и указивање на алтернативне смерове просторног развоја као основу за сврсисходну развојну политику и про-сторно планирање. Класичним регионално-географским приступом бази-раном на условном и формалном хомогенизму, чија је суштина опис и кла-сификација регија издвојених на основу једнородности једне (специфичне регије) или више особина (општих регија), нису могли бити детерминиса-ни бројни процеси који су по својој структури најчешће хетерогени. По-треба реалног сагледавања општих трендова развоја хетерогених и дина-мичних форми регионалног окупљања и диференцијације геопростора зах-тевала је и нови приступ њиховог истраживања. Стога, структура простора све више се посматра кроз улогу – функцију и значај веза - процеса који је условно хомогенизују. Консеквентно томе, полази се од хипотезе да разно-родни елементи структуре простора, снагом процеса који се између њих 9 Познати српски и југословенски географ Ј. Ђ. Марковић, иза кога су остале број-не студије и универзитетски уџбеници, у раду, Домети и проблеми (регионалне) географије Југославије, изнетом на научном скупу ,,Teorija in metodologija regio-

nalne geografije” одржаном у Љубљани 1986. године, при приказу монографија о тадашњим републикама СФРЈ, између осталог пише: ,,су само општегеографске компилације, мање или више успешни географски прикази, стручни и аналитички, само покушаји синтетичких приказа регија и комунa”. Анализе монографија и ,,регионално-географских студија” махом потврђују ,,да се у ширини губи дубина, а у дубини ширина”.


____________

177

одвијају, могу бити повезани у хомогену и функционално кохерентну це-лину, и обрнуто, условно-хомогене просторне структуре могу бити дифе-ренциране у посебне функционалне регионалне целине. Истраживање са-времених процеса захтева нову теоријско-методолошку основу тј. нову па-радигму оваплоћену у кованици теоријска или нова географија10. У основи те парадигме је процесни функционализам11.

Још 1950. на састанку у Паризу, Међународна географска унија - Комисија за регионално планирање, на иницијативу Ж. Готмана, географи-ма ставља у задатак да утврде проблеме организације геопростора и граде визију њиховог решавања и тиме иницира ангажовање географа у конци-пирању регионалног развоја појединих геопросторних целина, тј. уводи их у сложену проблематику регионалног планирања. Наиме, оно што усло-вљава постојање регионалног аспекта је чињеница да су, у принципу, све људске активности територијализоване. С тог стајалишта нема никакве разлике међу било којим државама без обзира на њихово државно уређе-ње. Регионални аспект, свугде се појављује као један од структурних про-блема везаних за територијализацију активности и делатности на поједи-ним деловима сваке државе или регионалне асоцијације држава. И пре то-га, посебно у СССР-у и САД-у, географи су били укључени у креирање ре-гионалног развоја. Економски региони (регије) били су инструменти реги-оналног развоја СССР-а. О ,,природи” економске регионализације и њеног значаја за регионално планирање и регионални развој, у географијама ,,ис-тока” и ,,запада” вођено је више полемика, међутим сви су се слагали у једном: економска регија је објективна стварност.

Међу првима који одбацују сумативизам и конвенционализам у ге-ографији је К. Ф. Шефер. Уз критику континуитета хоролошке парадигме (Кант – Хетнер – Хартшорне) и Хартшорнеове ,,суштине географије” он се залаже за системско-генерализујући приступ у истраживању просторних структура, утврђивањем законитости њиховог досадашњег развоја и пред-виђања будућег. Полазећи од чињенице да су елементи структуре простора повезани бројним везама, он тврди да је географија наука о просторним ве-зама не улазећи у њихов карактер, односно да је географија наука која се 10 ,,Нова географија” пручава: организацију простора; просторне структуре, интер-акције и процесе; просторне системе. 11 То је време уласка географије у функционално-процесуалну фазу развоја, бази-рану на чињеници да се брзи социоекиномски процеси, или пак они који се одви-јају на релацији друштво - геопростор, не могу објашњавати старом методологи-јом, те се сходно и синхроно њиховој динамици мора изнаћи нова методологија. У истраживања се уводе квантификационе методе и на њима граде егзактни модели. Прихватају се и разрађују основни постулати Берталанфијевог системског присту-па, логика саморегулационих система Н. Винера, Шанонове теорије информација и сл. Устоличила се максима ,,регија је систем односно процес”.


____________

178

бави утврђивањем и формулисањем закона који владају просторном ди-стрибуцијом појава и процеса на Земљи. Сличне ставове имали су Е. Ул-ман и В. Гарисон. Улман је, руководећи се значајем транспортних токова у хомогенизацији економског простора и улогом секундарних центара у ор-ганизацији града, закључио да су просторне интеракције фактор функцио-налне хомогенизације геопростора. Гарисон је разрадио концепт простор-не организације у чијем средишту је проблем оптималне локације. Морил је конципирао модел просторне организације друштва. Амерички географ В. Бунге12, залажући се за квантификацију и егзактност у географији, но-шен вером да географски ставови изведени из логике математичких прин-ципа подижу географију на висок степен егзактности и систематичности, обједињује ставове Шефера, Улмана и Гарисона и тврди да конфигурацију простора чине елементи и процеси (везе) које се међу њима одвијају, одно-сно да се квалитетом и карактером веза успостављају односи међу елемен-тима регионалних структура. Такође закључује, да се делимитацијом про-сторних веза (структуре и процеси) путем математичких метода, могу од-редити границе регија, које су јасне као ,,оштрица бријача”. Он, најчешће водећи се синтагмом математика – језик науке, математичким моделом не-гира регију као ,,субјективну категорију” и даје јој карактер ,,објективне реалности географских специфичности”. Бунге је дао значајан допринос у тумачењу условне хомогености и хетерогености регионалних структура, детерминацији географских таксона и њихове хијерархије. Паралелно са овим, у совјетској географији коришћени су егзактни математички и стати-стички методи и модели. Развијена је совјетска ,,конструктивна географи-ја” која има научни темељ у филозофији дијалектичког материјализма и у системском погледу на геопростор13.

Један од најпознатијих немачких теоретичара географије и заго-ворник совјетске конструктивне географије Е. Nеф14, полази од чињенице

12 Бунге је имао велику подршку познатог америчког географа Гарисoна који се залагао за оптималну организацију простора засновану на локацији економских активности, док је његова гледишта оспоравао Хартшорнe. Бунге је схватио да је математика сложен начин изражавања који омогућава извођење квантитативних ефеката и оперисање с много већим бројем веза и варијабли о квалитативним осо-бинама геопростора него што је то могуће вербалним начином. 13 Са идејама Бунгеове теоријске (математичке) географије и совјетске конструк-тивне (геосистемске) географије, југословенску географску јавност, упознао је М. Радовановић (1967, 1970. и 1981). 14 Е. Неф географску средину детерминише методама комплексне ананлизе и син-тезе. Основна полазишта у том су аксиоми географске реалности: аксиом плане-тарности, аксиом ландшафта, хорлошки аксиом, аксиом географског континуума (положај и испуњеност простора) и ,,апстрактни” аксиом функционалне организа-ције простора чију основу види у теоријама Тинена и Кристалера.


____________

179

да је географска средина саткана у сложеном деловању анорганских, био-лошких и друштвених елемената и фактора, и да се њена структура може детерминисати елементарном и комплексном анализом. Уводећи у геогра-фију прецизне логичке форме аксиоматског типа, ради лакшег сагледавања ,,истине” тј. суштине географске средине и њене регионалне диференција-ције, залаже се за посебне поступке елементарне и комплексне анализе ко-јима се регионалне целине рашчлањују, да би се открили елементи њихове структуре и везе које их обједињују. За разлику од Бунгеа и његових след-беника, Неф сматра да се математички модели не могу a priori користити при објашњавању сложених процеса који се одвијају у географској среди-ни. Познати француски географ П. Клавал закључује да математички мо-дел постаје циљ, а не метод у истраживањима англосаксонских географа15, што је a posteriori делимично показано као тачно.

Класични модели постају прошлост у егзактној делимитацији реги-ја. Замењују их модели засновани на брзом развоју информационих техно-логија, аплицирани у перманентном развоју географских информационих система. Географски информациони системи имају, до скора, незамисливе могућности мониторинга географске средине. На основу квалитативно-квантитативних показатеља из домена геоеколошких, енвиронменталних (екологија ландшафта и хумана екологија), политичких, правно-админи-стративних, демографских, економских, социјалних... промена, утврђених GIS методологијом, стварају се услови за егзактно моделовање процеса трансформација регионалних структура и система. Географски информа-циони системи дају могућност компаративних регионално-географских анализа и студија о еколошко-географским и социјално-економским про-цесима који се одвијају у различитим регионалним целинама – односно да-ју могућност прецизног одређивања граница регије.16

У основи функционално-процесног приступа у регионалној геогра-фији је концепт нодалне регије. Он је засниван на реалној чињеници да градска насеља својим деловањем утичу на регионалну интеграцију и ди-ференцијацију природно-еколошки, социо-економски, насеобинско-демо-графски, физиономски и функцијски хетерогеног простора, стварајући специфичне просторне системе који су у научној јавности названи нодалне – чворишне или функцијске регије. Концепт је дошао до изражаја у усло-вима убрзане урбанизације, коју одликује изразита концентрација станов-ништва и функција у градовима и њиховим окружењима тј. у условима стварања нових регионалних структура – градских регија, чије се простор-

15 Математичким моделима у економској географији и економско-географској ре-гионализацији западних земаља пажњу је посветио и совјетски географ Медветков. 16 Ваља нагласнити да индикаторе за GIS мониторинг географске средине, одређу-ју и анализирају географи.


____________

180

но и временско устројство заснива на компатибилности, комплементарно-сти и регионалној интеграцији града са насељима ближе и даље околине17. Нодална регија је простор функционалне интегралности града и насеља његовог поља утицаја и представља отворен и динамичан систем. Најче-шћа форма тих регија су функционално-урбани системи. Фридман (1956) је у средиште регионалног планирања поставио нодалну регију, рекавши да је она ,,база планирања у индустријској економци”. Данас би се могло рећи: она је база постиндустријске (глобалне) економике, организације, ко-ришћења и уређења простора. Уврежено је мишљење да су мреже и ,,инте-ресно” повезивање градова у условима дифузне урбанизације и глобалне економије, у бити, везе између становништва и територије, како на локал-ном, тако и на регионалном, националном - државном и глобалном нивоу. У разради и развоју наведеног концепта значајну улогу дали су немачки, француски, англосаксонски и совјетски односно руски географи, економи-сти и урбанисти, a предпарадигматски период чини теоријско-методоло-шки континуитет Тинен, Кол, Кристалер, Дикинсон... Нодална регија је транспозиција Кристалерових централних места у конкретан геопростор.

С обзиром да основни постулат нове географије тврди да региона-лизација представља један од битнијих задатака географских проучавања, и истовремено регију третира као субјект, објекат, средство – инструмент и метод политике просторног и регионалног планирања и регионалног раз-воја, јавила се идеја о конституисању регионалне науке коју је утемељио У. Ајзард (1961). Он сматра да се комплексна регионална истраживања мо-гу вршити обједињавањем тополошког, географског, социјалног и економ-ског простора, па регију дефинише као субпростор социоекономског вре-мепростора. Слична полазишта имали су и француски географи и еконо-мисти просторне провинијенције који су прихватили поделу регија на условно хомогене (la région homogénes), поларизацијске (la région polarises) и планске (la région opérationelle).

Како претходно изнети ставови указују на мозаик више сличних концепција18 које у фокус стављају регије као инструменте и циљеве функ-ционалне организације19, може се рећи да их обједињује парадигма орга-низације простора. У складу са њом регија се посматра као предмет научне

17 Ретроспект развоја концепта нодалних регија и форми њиховог просторно-вре-менског испољавања дао је Д. Тошић. Исти аутор је посебну пажњу посветио про-сторно-функцијским везама и односима као факторима делимитације функцио-налних регија. 18 На бази Ајзардових претпоставки регионализација се уклапа у концепцију моде-ловања као ,,парадигме нове географије”. 19 Functional regions: definition, aplications, adventages. Centre for Urban and Regional Development Studies. Newcastle upon Tyne; CURDS Factssheet 1.


____________

181

спознаје – истраживање и анализа 20 (Gams I., 1974); као инструмент про-сторне анализе; као инструмент организације и друштвене акције у про-стору. У лепези нових схватања регионалне диференцијације и регионал-ног окупљања односно регионалне организације простора све више се го-вори о: регији као локалном одговору на глобалне капиталистичке проце-се; о регији као жаришту идентификације; о регији као медију (физичкој основи) социогеографских интеракција (Vresk M., 1997) – део станишта у коме се оне одвијају. Регија, регионализам и регионализација излазе из оквира географије и добијају значења општенаучног погледа на свет и оп-штег метода. У прилог том мишљењу иду и речи М. Радовановића који ка-же ,,регионализам је један од основних приступа и принципа научног по-знавања просторног диференцирања и интегрисања, развојног усмерења, планирања и уређења географског простора” (Радовановић M., 1993/94). Регија је, према заговорницима ,,постмодерне” као и ,,радикалне” геогра-фије, средство које омогућава комплексно истраживање економских про-цеса (производња, потрошња, дистрибуција роба, новца, информација, идеја...), политичких (управљање, конфликти, кризе), социјалних и култур-них интеракција тј. настањен простор са одговарајућим местом у друштве-ној подели рада, што има суштинско значење за услове живота и могућно-сти развоја одређене – дане друштвене скупине (Savage M., Warde A., 1993)21. Регија је ,,скуп локалитета који граде вишеслојну хијерархију про-сторних јединица различите територијалне и друштвене величине”. Она је специфични збир културних релација између друштвених група омеђених простором, или дани простор који испуњава улогу стимулатора друштве-них интеракција и ствара осећај повезаности друштвених група, тј. регија је ,,територијални интегритет друштвеног времепростора”. Физичка регија је само део станишта у коме се одвијају друштвене интеракције, има гра-нице и омогућава концентрацију интеракција човек – друштво (у свим сво-јим аспектима) – природно окружење.

Односи регионализације – глобализације

Савремена регионализација све више добија и политичку тј. поли-тичко-географску конотацију. Политичка регионализација бави се, на јед-ној страни, проблемима организације регија унутар држава (политичке, економске и културне аутономије – регионални идентитет, држава регија, 20 Постоје они који и даље постављају питање: Да ли је регија објективна простор-но-временска категорија или је пак виртуални, субјективни производ или уми-шљај регионалних географа и ,,регионалаца” других научних усмерења? 21 Осамдесетих и 90-их година 20. века јављају се предлози да се аналитика дру-штвених процеса посматра на нивоу региона везаних за урбане центре као носила-ца развоја. То је у великој мери прихваћено у статистици Европске уније


____________

182

регионална држава...) или регионалних асоцијација (Европа регија, тран-сграничне регије, функционална језгра, отворена и-или затворена региона-лизација...), једном речи – регионализмима22, а на другој, глобалним про-цесима полазећи од хипотезе да је Свет јединствена и кохерентна физичка, социоекономска и еколошка целина. Често се каже, да су савремене поли-тичка, економска и географска регионализација у функцији глобализације, али и да су, посебно код мултиетничких друштава и држава, у функцији смањивања тензија између унитаристичких тенденција и локалистичко-ет-ничких снага и сл. Оваква схватања постепено се уврежују после ,,Еква-дорске конференције” (Кито, 27–31. август 1979) на којој је заживела идеја о глобалном, ендогеном и интегралном развоју – моделу и инструменту уравнотеженог развоја. То схватање је у колизији са мишљењем да је реги-ја локални одговор глобалним капиталистичким процесима. Оно поткре-пљује све присутнију тврдњу да је регионализам инструмент глобализаци-је у функцији политичке, војне, технолошке, економске... контроле нераз-вијених земаља и земаља у развоју од стране центара економске, политич-ке и војне моћи23. Водећи светски интелектуалци ,,левичари” и ,,неомарк-систи” тврде да је империјализам највиши стадијум капитализма, а глоба-лизација највиши стадијум империјализма и позивају се на Марксову анти-ципацију ,,ту нигде никаквог човека нити његовог интереса нема, то је го-ли интерес капитала и профита”. У Предговору књиге Перуа ,,За филозо-фију новог развоја”, Синасер каже ,,са једне стране имамо интеграцију, ин-тернационализацију и уневерзализацију, а са друге једну проблематику ко-ја форсира партикуларизацију, појављивање региона, захтев за идентите-том” (Sinaceur M. A., 2005), и све ставља у контекст ,,лошег развоја”. Ипак,

22 Како регионализација нема јединствено значење, поједини аутори за политичко-економску регионализацију користе термин регионализам. Честo се говори о ,,отвореној” и ,,затвореној” регионализацији тј. о регионалним повезивањима еко-номског карактера и онима која се заснивају на успостављању свеобухватнијих и тешњих политичких веза. 23 Остаје отворено питање да ли су, и у којој мери су ,,глобални”, ,,интегрални” и ,,ендогени” развој компоненте хомогенизације социоекономског времепростора. Како је претходно речено атрибут глобалан из кога је изведена именица глобали-зација тумачи се на различите начине и примењује се како на просторе различитих димензија, структура и садржаја као што су нација и регионална асоцијација др-жава или нација, тако на читав свет. Епитет ,,ендогени” асоцира на унутрашњу хо-могеност регије или државе произашлу из рационалног коришћења свих ресурса којима располаже (материјалних, образовних, економских, демографских...). При тумачењу придева ,,интегралан” уочава се полисемија. На једној страни њиме се говори о окупљању елемената, регионалних јединица и–или фактора у кохерентну целину, а на другој њиме се указује на виши степен интеграције или кохезије сек-тора и регија тј. стварање региналних асоцијација.


____________

183

може се рећи да суштину глобализације чини пораст економске, политич-ке, културне и еколошке, међузависности и међуповезаности света, као и трансформација класичног државног суверенитета и у успону наднацио-налних институција које ,,контролишу” токове унутар националних држа-ва и(или) регионалних асоцијација. Капитализам је организован глобално, озакоњен национално, а доживљава се (у позитивном и-или негативном смислу) локално. Све је довело до олигополског ефекта са два нивоа, први ниво чине малобројне организације великих политичких сила, а други раз-вој монопола и група које су везане за њих. Ј. Манцингер, у Поговору књи-ге ,,Противречности глобализације”, добитника Нобелове награде за еко-номију Џ. E. Стиглица, који носи наслов ,,Социјално-тржишна или чиста тржишна привреда” каже ,,глобализација, реч која је обележила последњу деценију спада у највише употребљаване, али и злоупотребљаване појмове – за све је заслужна, за све крива. Она нема само привредну димензију не-го се протеже на сва подручја живота са непредвидивим привредним, со-цијалним, културним, политичким, еколошким и правним последицама, а глобални криминал и тероризам такође су њезине компоненте. У економ-ском смислу она значи приступ раду, капиталу и сировинама на свим тр-жиштима и производња за сва тржишта, што би требало да омогући алока-циону ефикасност, смањење трансакцијских трошкова и повећање тргови-не, темељене на компаративним предностима. Теоријска основа глобализа-ције је неокласична мисао која истиче тржиште и конкуренцију те потпуна прилагођавања привредних субјеката ценама и захтевима светског тржи-шта” (Mencinger J., 2005).

У контексту елаборирања односа регионализације и процеса глоба-лизације Н. Накарада апострофира чињеницу која гласи: ,,региоализација може да се посматра као вид отпора конкретној форми глобализације, само у мери у којој регионални механизми укључују и напоре скупине држава да се заштите од њених негативних последица” (Накарада Н., 2005). Џ. E. Стиглиц у књизи Противречности глобализације каже ,,Глобализација мо-же бити сила у интерсу добра: глобализација идеја о демократији и о ци-вилном друштву је променила начин размишљања људи, док су глобални политички покрети довели до олакшања терета дугова (...). Глобализација je помогла да стотине милиона људи постигну виши ниво животног стан-дарда, чак изнад онога о чему су они, али и многи економисти, до скора могли и сањати. Глобализација привреде је донела добитке земљама које су искористиле њене предности да потраже нова тржишта за свој извоз, и привуку стране инвестиције (...). Али за милионе људи, глобализација није функционисала. Многи су, у ствари, доспели у тежу економску ситуацију, јер су могли видети како им послови пропадају, а њихови животи постају несигурнији. Доживели су то као да су њихове демократије поткопане, а културе разорене...” (Stiglic E. Dž., 2004). Слично, при указивању на акту-


____________

184

елност ,,Комунистичког манифеста” тврди и М. Марковић који каже: ,,ту већ постоји разлика између глобализације као објективног процеса инте-грације и глобализма као политике и идеологије светске доминације” (Марковић М., 2008).

У прилог примени парадигме просторне организације као и везе регионализација – глобализација, говоре и чињенице да су у Европској унији утврђена функционално-интеграциона подручја и мултимодуларни коридори који ће интензивније повезивати градске центре и допринети стварању интегралног полиструктурног урбаног система ,,условно” уједна-чене хијерархије и јаких просторних и функцијских веза. У оквиру више програма ,,регионалних политика” за најкохерентнији модел децентрали-зације и уравнотеженог развоја Уније, предложен је модел европских ме-трополитанских развојних ареала (Metropopolitan European Growth Areas), тј. функционално-урбаних регија (Дабовић Т., 2005). Такође, чињеница је да су инструменти полицентричног и уравнотеженог развоја Уније регио-нални системи организовани у сложен хијерархијски систем NUTS (Ша-бић Д., Павловић М., 2008). Скептицима и онима који имају сумњу у мо-дел уравнотеженог регионалног развоја Уније иду у прилог речи Франсоа Перуа: ,,Економски и социјални простори нису хомогени и не постоји ни-какав изглед да ће они тежити да то постану. Исто тако, не можемо наве-сти ни један историјски пример раста нити подједнако расподељеног раз-воја” (Перу Ф., 2005).

Хоролошка парадигма у српској регионалној географији

У српској географији још не постоји јединствен став о теоријским и методолошким оквирима, нити о континуитету развоја регионалне гео-графије. Поједини аутори, а посебно М. Васовић (1965, 1985. и 1997), твр-де да су основе научне регионалне географије у Србији постављене у ком-плексним истраживањима Балканског полуострва и његових делова, тј. ре-гионалних целина, која је вршио Ј. Цвијић. Иако у Цвијићево доба није би-ло јасно изграђених критеријума регионализације, нити теоријско-методолошке основе за њен развој (у осталом Цвијић не користи термине регија и регионализација), за његово дело и истраживачки поступак може се рећи да су поставили темељ српској регионалној географији. У непоно-вљивом Цвијићевом делу сублимирана су схватања о јединству природе и човека организованог у друштва, које су поставили К. Ритер и А. Хетнер, и о међусобним утицајима природе и човека - друштва у обликовању гео-графског пејсажа, за које се залагао Видал де ла Блаш. На темељима Цви-јићевог дела и посибилизма који је прихватио преко француске географије, Б. Милојевић је урадио више обимних студија о појединим просторним це-линама Србије и Југославије. Његовом делу приписују се недостатак тео-


____________

185

ријско-методолошке основе, изражен критеријум физиономичности, одре-ђена доза схематизма и дескрипције. Цвијићево и Милојевићево дело да-нас се морају посматрати у контексту простора, научне климе и времена настанка. Црвена нит тог вида регионализације у српској географији још траје, а овде ће сврсисходно циљу рада, бити поменута њена примена у ра-довима М. Васовића и Ј. Марковића24. У раду ,,Још један покушај региона-лизације Србије”, М. Васовић је, на темељу традиционалне хоролошке па-радигме у духу класичне регионалне географије, доследно применио прин-цип физиономичности и балкански део Србије поделио на пет макрорегио-на и 27 мезорегиона. Уз физиономичност, установио је и њихове антропо-географска и културногеографска својства. У делу ,,Географске области СФР Југославије” Ј. Марковић је у форми компликованог, недовољно ја-сног и у савременим условима немогућег амалгама, оличеног у симбиози природног региона и економског рејона, издиференцирао простор тада-шње државе на регионалне целине различите хијерархије и територијалног обухвата. Иако је СФРЈ као држава нестала са политичке карте света, у да-нашњој институционализованој српској регионалној географији (универ-зитетска настава, универзитетски уџбеници, уџбеници за средње и основне школе), остаје се при Марковићевој регионалној подели Србије и Црне Го-ре или Републике Српске – делова СФРЈ, која је важила у време њеног по-стајања!? Неодрживи амалгам јединства природног региона и економског рејона базиран на квазидијалектици, је и даље основа регионализације срп-ског геопростора. Остаје отворено питање: да ли се, или у којој мери се, изменила регионална структура српског геопростора у новим политичким и социјално-економским условима?

Традиционална регионална географија у Србији одржала се до да-нас и у суштини води је идеја ,,да је било које географско истраживање и регионално”25 и да се описни карактер који оно даје, не може нити треба избегавати ради образовне и културне димензије, међутим по мишљењу аутора овог текста, савремене регионално-географске студије пате од сте-реотипа Керовог система и имају карактер географских приказа појединих физиономских или административно-територијалних целина. Тим систе- 24 Треба нагласити да се хорологизам доста примењивао у словеначкој и хрватској географији. Посебно треба истаћи радове словеначких географа А. Мелика, Ј. Ме-дведа, С. Илешича и хрватског географа В. Рогића. У радовима В. Рогића, на бази условне хомогенизације физиономских целина, њихових еколошких особина и историјско-географског континуитета, је извршена детаљна регионализација Хр-ватске. То је у основи била осавремењена примена регионално-географског мето-да Видал де ла Блаша. 25 То полазиште има смисла, међутим често се у име њега, ареали било које појаве или процеса (природни ареали, културни, социјални, економски, социо-културни ареали), називају регијама или синонимима за регије.


____________

186

мом, уместо синтезе, интеграције и међузависности, остаје се на нивоу ин-вентаризације и детаљних анализа и класификација регионалних структу-ра. Регионалне студије, најчешће, нису завршене целовитом синтезом која би била више од збира резултата парцијалних анализа. На основу сагледа-вања теоријско-методолошких концепција и садржаја студија које насло-вом претендују да буду ,,регионално-географско истраживање” и оних које географски описују поједине ,,крајеве” Србије, тешко је утврдити битније разлике. И једне и друге студије, рађене су дескриптивним методолошким поступком, по унапред постављеној схеми и најчешће су еклектички кон-гломерати географске конотације. Сакупљање чињеница о садржајима гео-простора и њихово класификовање остале су главне преокупације и обли-ци рада припадника класичне српске регионално-географске школе уз до-минацију примене ригидног идиографског методолошког поступка26.

У српској институционалној регионалној географији физиономич-ност остаје доминантни оквир делимитације – ограничења или разграниче-ња регија, којим оне добијају формални карактер. Други фактор перзи-стенције огледа се у анахроном и савременој географији декадентном, ин-систирању на условној хомогености, конзистентности и компатибилности природе, становништва и привреде, односно у постајању географско-исто-ријског континуитета, раније успостављених просторних целина (Стиг, Бранковина, Рађевина, Ваљевска подгорина, Ужичка Црна Гора, Стара Ра-шка и сл.), иако се зна, да је тај континуитет прекинут половином прошлог века са интензивним друштвено-економским променама (индустријализа-ција, урбанизација, промене у развоју, кретању и структурама становни-штва, неравномеран економски развитак и сл.). Рецидиви тих схватања су основа новијих радова у којима се завичајност поистовећује са регионал-ним идентитетом. Приликом одбране од све чешћих критика таквом при-ступу, његови заступници се позивају на методолошки поступак Б. Мило-јевића што је, последица схватања да се применом Милојевићеве методо-логије у регионално-географским истраживањима стекао имунитет, који штити од оригиналног мишљења и нових научних погледа на диференци-рање и (или) интегрисање географског простора. Од 60-их година 20. века таква регионална географија има дубоку теоријску, аналитичку и доктри-нарну ,,празнину”, која се у скорој будућности може попунити прихвата-њем искустава светских признатих географских школа, то јест прихвата-

26 Без зле намере мора се нагласити да тзв. српска или београдска регионално-гео-графска школа никада није тежила ка егзактној методологији. И када је било поку-шаја коришћења егзактних метода у сврху регионалне диференцијације геопро-стора, практичне или теоријске конотације, резултати су били скромни и по знача-ју и по обиму (обично се ради о примени опште познатих, евентуално мање моди-фикованих модела).


____________

187

њем парадигме организације простора. Ипак, треба нагласити да се у по-следњој деценији јавља квалитативни помак у низ радова у форми маги-старских и докторских теза и научних пројеката који инклинирају ка функ-ционализму у регионалној географији, рађених под менторствима или ру-ководсвом Србољуба Стаменковића, Мирка Грчића, Рајка Гњата, Драгути-на Тошића, Миле Павловић и др.

Функционална парадигма у српској регионалној географији

Функционално парадигма је у нашој регионалној географији зажи-вела седамдесетих година прошлог века. Њен развој, у основи, има дивер-гентан карактер са три условно паралелна правца и то: економска региона-лизација, нодална регионализација и план(ер)ска регионализација. Како, сва три правца имају за крајњи циљ оптималну организацију геопростора, они генерално могу бити делови парадигме организације простора. У њи-хове темеље уграђене су теоријско-методолошке поставке нове географије – системски приступ и егзактне, најчешће математичко-статистичке, мето-де. Парадигма организације просторa има своје импликације и у погледима на регионализацију, развијаним у другим научним областима, као што су економија, демографија, урбанизам... На пример, њени постулати уграђени су у бројне теорије регионалног развоја (Оцић Ч., 1998).

Како овде није циљ, указивање на све резултате и доприносе срп-ских географа и просторних планера у прихватању и развоју функционал-не парадигме и на њој засноване регионализације и регионализма, биће на-ведени само неки од карактеристичних примера. У нашој географији, функционализаму као принципу и парадигми у економско-географском, социјално-географском и планерском проучавању и организацији простора и на том принципу регионализацији одређену пажњу посвећују: при ана-лизи односа градова и њима гравитирајућих околина О. Савић и Ј. Илић; при анализи функцијске класификације градова Србије В. Ђурић; при ис-траживању законитости развоја агломерација и агломерацијских система Србије Д. Перишић; при утврђивању гравитационих сфера градских насе-ља Војводине Б. Букуров; при истраживању законитости развоја урбаних агломерација у долини Моравице М. Спасовски; при тумачењу и анализи града као аутономног система и при тумачењу улога центара раста и раз-воја у мрежи насеља Србије А. Вељковић са сарадницима; при детермини-сању дневних урбаних система Пчињског округа С. Стаменковић; у утвр-ђивању значаја просторно-функцијских односа и веза у нодалној регији Ужица Д. Тошић; код одређивања значаја нодалних центара у функцио-налној организацији Републике Српске Р. Гњато; при примени системског приступа у истраживању индустрије Београда М. Грчић; у одређивању зо-не утицаја Новог Сада М. Бубало; код дефинисања концепције регионал-


____________

188

ног развоја Србије Б. Дерић; при одређивању значаја регионализације у ад-министративно-територијалној организацији Србије М. Степић; у одређи-вању утицаја пољопривреде на регионалну организацију и регионални раз-вој Србије М. Тодоровић; код приказа концепција региона и регионализа-ције у планирању и претпоставки њихове примене у процесу регионализа-ције Србије Јасмина и Дејан Ђорђевић; у одређивању значаја становни-штва у регионализацији Србије Г. Војковић...

Треба нагласити да се у последњој деценији јавља низ радова и ис-траживачких пројеката који у средишта својих интереса стављају европске регионалне иницијативе користећи се схемама регионализације које су конципиране у земљама Европске уније, уз прилагођавање специфично-стима нашег геопростора. У научним круговима, укорењује се мишљење, да је функционална парадигма императив у конципирању модела одржи-вог просторног развoja Србије. Тим моделом створиће се услови рационал-не дрецентрализације функција и нове просторно-функционалне организа-ције и регионализације Србије.

И овај вид регионализације је суочен са проблемима, дилемама и отвореним научним питањима. У теоријским разматрањима и на њима гра-ђеним методолошким поступцима, постоји већи број међусобно неусагла-шених, понекад и искључивих концепција и супростављених ставова и ми-шљења (Дерић Б., Перишић Д., 1997). Посебан проблем је и то што терито-ријалне и функционалне компентенције регионалних центара Србије нису дефинисане нити им је утврђена хијерархија. Исто важи и за регионалне и општинске центре27. Проблеме везане за размештај развојних центара и рационалну организацију у простору, врло споро и недовољно ефикасно

27 Иако је Просторним планом Републике Србије дефинисано 34 функционалних подручја чије границе нису увек идентичне са границама округа, регионални пла-нови најчешће третирају простор појединих округа. Појам функционално подруч-је је уведен у Просторни план Републике, користи се у смислу територијалне гру-пације више општина које су интересно и гравитацијски повезане са јачим урба-ним центром тј. регионалним средиштем. У пракси просторног планирања земаља Европске уније функционална подручја дефинисана су као функционално-урбани региони. О просторно-планерским дилемама, везаним за концепт децентрализаци-је Србије у функцији уравнотеженог регионалног развоја и улоге регионализације у њему, пише Д. Ђорђевић (2004). Он апострофира и питања везана за легислтив-но-функцијску супсидијарност, тј. за вертикалну и хоризонталну расподелу ком-петенција, обавеза и одговорности у планирању између државе Србије, региона, општина и локалних заједница. То није проблем карактеристичан за Србију. Иако се у домаћој стручној и научној литератури стање у Европској унији идеализује, оно ни из близа није идеално о чему сведоче речи које је изговорио председник Европске комисије Жозе Мануел Баросо ,,један од најдубљих проблема Европе (...) је неповезаност између доносилаца јавне политике и грађана”.


____________

189

истражују и ретко практично решавају разни облици просторног и урбаног планирања, а у новије доба и политике регионалног развоја.

Наведеној тврдњи иде у прилог чињеница да у Србији нема науч-ног консензуса о концептима економско-географске, социално-економске, нодалне и планске регионализације!? То је последица чињенице да нашој географији мањкају теоријски радови који у свој фокус стављају региона-лизацију и регионализам, што је и круцијални проблем будућности геогра-фије. Нисмо изградили концепт за интегрални приступ регионализацији!

Уместо закључка

Вршећи регионализацију по принципима функционализма, тј. вр-шећи поделу великих територијалних целина на мање просторне целине релативно уједначених функцијских обележја, олакшавају се сагледавања регионално-развојних проблема и могућности унапређења појединих реги-ја применом адекватних метода. Тиме се не олакшавају само класификаци-ја и систематизација регионалних целина, већ се олакшава компарација степена њихове функционалне организације, економског и социјалног развојa. То је предиспозиција за планирање уравнотеженог или ,,подно-шљиво неуравнотеженог” просторног, демографског, економског и општег друштвеног развитка, како регија појединачно тако и њихових асоцијација и целовите националне територије, који треба да доведе до формирања стабилне економије и побољшања квалитета живота становништва на јед-ној страни и до могућности укључења у међународну конкуренцију, на другој. У том смислу, регионална географија и регионално планирање мо-гу дати велики допринос у правилном социјално-економском развитку, ко-ји је у великој мери опредељен рационалним размештајем како становни-штва тако и привредних и непривредних садржаја у територијалним цели-нама – регијама различитих друштвeних и просторних обухвата.


Alanpiyev, P. M. (1961). The objective basis of economic regionalization and its long

range prospects. Soviet Geography II. Анучин, В. А. (1972). Теоретические основы географии. Москва: ,,МЫСЛЬ”. Berg, L. S. (1950). The natural regions of the USSR. New Work. Bunge, W. (1966). Teoretical geography. Lund: ,,Lund Stud. Geogr., Series C”. Васовић, М. (1965). Још један покушај географске регионализације СР Србије. Зборник радова Природно-математичког факултета Универзитета у Београду

– Географског завода, (12) 111–128. Васовић, М. (1985). Регионална географија с посебним освртом на њен развитак у Србији. У Развитак и примена географске науке у Србији за протеклих девет

деценија, Београд: Одсек за географију и просторно планирање ПМФ-а Универ-зитета у Београду, 155–171.


____________

190

Васовић, М. (1997). Регија и регионализација у географији. Географска структу-

ра и регионализација Србије, (Посебна издања, књ. 51) Београд: Географски ин-ститут ,,Јован Цвијић” САНУ, 5–15. Вељковић, А. (1988). Елементи за системски приступ у географском проучавању града. Зборник радова ГИ ,,Јован Цвијић” САНУ, (40), 179–189. Вељковић, А.(1991). Градови – центри развоја у мрежи насеља Србије. Зборник

радова Географског института ,,Јован Цвијић” САНУ, (43), 161–195. Вељковић, А., Јовановић, Р., Тошић, Б. (1995). Градови Србије центри развоја у

мрежи насеља. (Посебна издања књ. 44), Београд: ГИ ,,Јован Цвијић” САНУ. Војковић, Г. (2007). Становништво као елемент регионализације Србије. Бео-град: Српско географско друштво. Vresk, M. (1997). Uvod u Geografiju. Razvoj – struktura i metodologija. Zagreb: Školska knjiga. Gams, I. (1974). O regionalni geografiji, vrhu ali anahronizmu metodične geografije. Ljubljana: Geografski obzornik XXIV (1–2), 41–45. Garrison, W. L. (1956). Applicability of statistical inference to geographical research.

Geography Rev. 46, 427–429. Garrison, W. L. (1957). Verification of a locatin model. NWest. Univ. Stud. Geogr. № 2, 132–140. George, P. (1973): Sociologie et géographie. Paris: Presses Universitaires de Franse. Gilbert, E. W. (1951). Geography and regionalism. In Teylor, G. (Ed.), London: Geography in the Twentieth Century, 345–371. Gilbert, A. (1982). Urban and regional sistems: suitable case for treatment. In Gilbert, A. and Gugler, J: Cities, Poverty and development. Oxford: Oxford University Press. Chapter 8, 162–197. Gilbert, A. (1988). The new regional geography in English and French-speaking

countries. Cambridge: Program Human Geography. Гњато, Р. (1997). Нодално-функционална регионализација Републике Српске. Гласник Географског друштва Републике Српске, 5–12. Грчић, М., Слука, Н. А. (2006). Глобални градови. Београд: Географски факултет Универзитета у Београду. Грчич, М., Тошич, Д. (2007). Проблемы интеграции городских сетей Сербии и Ю-Восточной Европы. У Глобальый город: теория и реальность. Москва: ООО Аванглион, СС. 209–223. Grigg, B. D. (1965). The logic of regional system. Annals. of the Association of

American. Geographers. 55. 405–491. Grigg, B. D. (1967). Regions, models and classes, Integrated Models in Geography. London: University Paperbacks. Held, D., McGrew, A., Goldblatt, D. J.Perraton, J. (2001). Global Transformations. Cambridge: Polity Press, 414–436. Дабовић, Т. (2005). Могућности за достизање полицентричног развоја Европске уније. У Србија и савремени процеси у Европи и свету, Географски факултет Универзитета у Београду, Београд: Департман за географију туризам и хотелијерство ПМФ Универзитета у Новом Саду и др., 105–112. Derić, B., Perišić, D. (1997). (Ne)ostvarenost politike regionalnog razvoja. U Prostor-

no planiranje, regionalni razvoj i zaštita životne sredine. Beograd: IAUS, 3–12.


____________

191

ðorñević, D. 2004). “Decentralizovana Srbija” i njen prostorni razvoj: pitanje instru-menata i pitanje koncepta. U Održivi prostorni, ruralni i urbani razvoj Srbije. Beograd: IAUS, 3–6. ðurić, V. (1970). General Approah to Functional Classifikation of Urban Communities in Serbia. Zagreb: Geographikal Papers, Institute of Geography Univrsity of Zagreb, 83–95. Faludi, A. (2000). The European Spatial Development Perspestive: Whaat Next? European Planning Studies, 8(2). 237–250. Faludi, A. (2005). Polycentic territorial cohesion policy. Town Plannung Review, 76 (1). 107–117. Замятин, Д. Н. (1999). Методологический концепции в географий. Москва: Известия АН, Серия географическая, Но. 5, 7–16. Hartshorne, R. (1946). The nature of geography. A Survey of Current Thought in the Light of the Past. (Re-issue of the Associatiion of American Geographers, Annals, Vol. 29. 1939. Chicago) Laancaster, Pa. A.A.G. Hartshorne, R. (1959). Perspective on the nature of geography. (Monograph series) Chicago: Rand McNally, Associatiion of American Geographers. Harvey, D. (1969). Explanation in geography. London. Harvey, M. E., Holly, B. P. (1981). Paradigm, Philosphy and Geographic Thought. London : Croom Helm. Hettner, A. (1927). Die Geographie. Ihre Geschichte, Ihr Wesen und Ihre Methoden. Berlin: F. Hirt. Геттнер, А. (1930). География. Ее история сущностьи методы. Москва: Гос. изд-во. Ilić, J. (1970). Karakteristike funkcionalnih odnosa izmeñu gradova i okoline sa poseb-nim osvrtom na Srbiju. Centar za društvena istraživanja, Stanovništvo Br. 8. (3–4) 163–178. Isard, W. (1961). Regional science; the concept of the region and regional strukture. New York: Paperss and Proceedings of the Regional Science Association. Isard, W. (1960). Methods of Regional Analysis; an introduction to Regional Science. New York. Isard, W. (1971). Methods of Regional Analysis, an introduction to Regional Science. Cambridge, Massachusetts: M.I.T. Press. Калесник, С.В. (1962). О монизме и дуализме в советской географии. Москва: Изв. ВГО. Но 1. Крунић, Н., Тошић, Д. (2007). Место и улога осовина развоја локалног и микро-регионалног нивоа у просторно функционалној организацији Србије. У Србија и

Република Српска у регионалним и глобалним процесима, Географски факултет Универзитета у Београду. Београд – Бања Лука: Природно-математички факултет Универзитета у Бањој Луци, 133–142. Kuhn, T. S. (1962). The structure of scientific revolutions. Chicago: Chicago University Press. Крунић, Н., Тошић, Д. (2008). Савремени просторно-функцијски процеси у окружењу градских центара Србије. У ,,Одрживи просторни развој градова”, Тематски зборник радова, Београд: ИАУС, 111–131. Марковић, Ј. (1980). Географске области СФРЈ. Београд: Грађевинска књига.


____________

192

Marković, ð. J. (1986). Dometi i problemi (regionalne) geografije Jugoslavije. U Teorija in metodologija regionalne Geografije. Ljubljana: Dela V. 41–51. Медведков, Ю. В. (1966). Экономскографическая изученость районов

капиталистическога Мира. Москва: Институт научной информации, Академия наук СССР. Милојевић, Б. Ж. (1956). Општа регионална географија. Београд: Народна књига. Накарада, Н. (2005). Европска унија и глобализација. У Европа и западни Балкан

после великог проширења. Београд: Институт за европске студије, 109–129. Neef, E. (1967). Die Theoretischen grundlagen der landschaftslehre. Gotha – Leipzig. Оцић, Ч. (1998). Економика регионалног развоја Југославије. Београд: Економика. Оцић, Ч. (2003). Увод у региономику. Београд: Знамен. Peru, F. (2005). Za filozofiju novog razvoja. Evropski centar za mir i razvoj, Beograd. Радовановић, М. (1967). Географска средина и становништво. Становништво бр. 4. Центар за друштвена истраживања, 21–40. Радовановић, М. (1970). Развој егзактне географије становништва у склопу концепта теоријске (математичке) географије. Београд: Центар за друштвена истраживања Становништво (1–2), 59–69. Радовановић, M. (1993/94). Регионализам као приступ и принцип и регионализа-ција као поступак у функционалној организацији географског простора са неким аспектима на Србију. Зборник радова ГИ ,,Јован Цвијић”, књ. 44–45, 67–101. Савић, О. (1955). Утицајне сфере градова долине Велике Мораве. (Посебно издање књ. 7) Београд: Географски институт ,, Јован Цвијић“ САНУ. Savage, M., Warde, A. (1993). Urban Sociology, Capitalism and Modernity. London: Macmillan / British Sociological Association. Стаменковић, С., Тошић, Д. (1994). Нодална географија – аспект у географији насеља. Београд: Глобус, бр. 18–19, 28–32. Стeпић, М. (2002). Регионализација у функцији унутрашње политичко-територијалне организације Србије. Зборник Матице српске за друштвене науке, бр. 112–113, 127–147. Schaefer F. K. (1953). Exceptinalism in geography: a methodotical examination. Ann. Ass. Am. Georaphy, 43. 226–241. Stiglic, E. Dž. (2004). Protivrečnosti globalizacije. Beograd: Biblioteka Ekonomija trećeg puta, SBM-x. Тодоровић, М. (2002). Основе типологије и регионализације пољопривреде Срби-

је. Београд: Српско географско друштво. Тошић, Д. (1999). Град у регији. Гласник Географског друштва Републике Срп-

ске, св. 4, 47–58. Тошић, Д. (2000). Просторно-функционални односи и везе и урбаним регијама. Архитектура и урбанизам, бр. 7, 50–58. Тошић, Д. (2005). Регионална парадигма у српској географији. У Србија и савре-мени процеси у Европи и свету, Географски факултет Универзитета у Београду, Београд: Департман за географију туризам и хотелијерство ПМФ Универзитета у Новом Саду и др., 105–112. Тошић, Д., Невенић, М. (2007). Регионална географија између парадигме хороло-гизма и парадигме организације простора. Зборник радова Први конгрес српских

географа, Београд: Српско географско друштво, 85–96.


____________

193

Тошић, Д., Невенић, М. (2007). Дневни урбани систем – просторни израз дневне миграције становништва. Демографија, Институт за демографију Географског факултета Универзитета у Београду, књ. 4, 163–176. Тошић, Д., Невенић, М. (2007). Нодална регија инструмент просторно-функционалне организације Србије. Гласник Географског института САНУ

,,Јован Цвијић”, бр. 57, 297–107. Тошић, Д. (2007). Градски центри у функцији интеграције Републике Српске и Србије. Зборник радова ''Србија и Република Српска у регионалним и глобалним

процесима'', Географски факултет Универзитета у Београду. Београд – Бања Лу-ка: Природно-математички факултет Универзитета у Бањој Луци, 449–454. Tošić, D., Мaksin-Mićić, M. (2007). Problems and Possibilities for the Regionalization of Serbia. Jurnal for Southeast European Anthropology Berlin:,,Ethnologia

Balkanica”, Vol 11, 279–299. Wackermann G. (2002). Géographie régionale. Paris: Universités géographie, Ellipses édition. Шабић, Д., Павловић, М. (2008). Глобални и регионални развој Европске уније. Београд: Географски факултет.

Dragutin Tošić

Marija Nevenić

GNOSEOLOGY OF REGIONAL GEOGRAPHY

Summary

In this paper are identified and analyzed, based on the Kuhn`s comprehension of the scientific revolution and scientific paradigm, the phases of regional geography development and its influences on Serbian regional geography. It is also given an overview of continuity-discontinuity of understanding the region from the paradigm of classical horologism to the paradigm of functionalism – space organization. Separately have been emphasized the problems of understanding the region, regionalization and regionalism in Serbian geography. It is observed that our regional geography is slowly releasing the traditional point of view of the region as an exclusively chorological unit and does(not) accept functional region as an objective reality. In the base of functional-processing approach in regional geography is a concept of nodal region and its most common forms: functional-urban systems. Already in 1956, Friedman has placed the nodal region into the center of regional planning, pointing out that “it is the base of planning in industrial economy”. We could say today: “Nodal region is the base of postindustrial (global) economy, organization and land use”. Enrooted is opinion that networks and “interests” city networking in diffused urbanization and global economy are links between population and territory, on local as well as on regional, national and global scale. Regionalization following the principles of functionalism for large territories which results in creation of smaller territories makes easier the perception of regional development problems and improvement of certain regions by application of proper methods. The purpose is not only the classification and systematization of regional


____________

194

entities, but also contribution to comparison of degree of their functional organization, economic and social development. Regionalization following the principles of functionalism for large territories which results in creation of smaller territories makes easier the perception of regional development problems and improvement of certain regions by application of proper methods. The purpose is not only the classification and systematization of regional entities, but also contribution to comparison of degree of their functional organization, economic and social development. The predisposition for planning of balanced or moderately balanced spatial, demographic, economic and overall social development of individual regions or their associations and the whole national territory which should lead to creation of stable economy and improvement of life quality of population on one side and opportunity for international competitiveness on the other side. In that sense, regional geography and regional planning can contribute to socio-economic development which is considerably determined by rational disposition of inhabitants and economic and other contents in territorial entities – regions of different social and territorial frameworks.


____________

195

БЕЛЕШКЕ NOTES

Туризмологија – нови студијски програм Географског факултета у Бео-

граду. – Почев од школске 2007/08. године, када је уписана прва генерација студе-ната по новим студијским програмима усклађеним са захтевима Закона о високом школству (Службени гласник Републике Србије, бр. 76/2005) и Болоњске деклара-ције, Туризмологија се поново студира на Универзитету у Београду.

Туризмологија (од француске речи tour – обилазак, путовање, и грчке ре-чи logos, logia – ум, разум, моћ мишљења и размишљања, наука, учење) је наука која обједињује и повезује више посебних научних аспеката (географски, економ-ски, социолошки, културолошки, психолошки и др.) изучавања туризма (као ком-плексног социо-просторног и економског феномена) у јединствен и систематизо-вани скуп научних знања. Она спада у младе науке, јер је научни рад у туризму стар тек неколико деценија. За њу су у научној литератури у употреби и други на-зиви, као што су: туристологија, туризмографија, туристика (односи се и на могу-ће облике туристичке активности: речна туристика, манифестациона туристика, ловна туристика и сл.) и други. Термин туризмологија први у науку уводи И. Фра-гола, италијански научник, а у нашу научну литературу професор др Ж. Јовичић, аутор многобројних дела из туристичке географије и туризмологије.

У научном и развојном смислу везе између студија географије и туризмо-логије су дуговремене и вишеструке.

Развој студија туризма у оквиру Географског факултета у Београду дати-ра од 1962. године, када су при тадашњој Географској студијској групи Природно-математичког факултета Универзитета у Београду почеле са радом последиплом-ске студије из туризма. Из тих разлога се та година узима као ”почетак организо-ваног рада на универзитетском образовању кадрова за туризам у Србији”. Након тога, 1971. године, у склопу реформе ПМФ-а, при Одсеку за географске науке формиран је Институт за туризам и просторно планирање са Катедром за туризам. Године 1972. уписана је прва генерација студената на студијама туризма. Инсти-тут и студијска група 1976. године прерастају у Одсек за туризмолошке науке ПМФ-а, који је, после рационализације мреже високошколских институција у Ср-бији крајем 80-их година XX века, 1991. престао са радом. Касније су, почев од 90-их година XX века, студије из области туризма уведене и у другим универзи-тетским и географским центрима у Србији (Новом Саду, Нишу и Приштини). У оквиру Географског факултета у Београду, почев од школске 2005/06. године, у склопу реформе студијских програма и њиховог прилагођавања захтеви-ма Болоњске декларације и савременим стремљењима у високом образовању зе-маља Европске уније, приступило се предузимању потребних радњи и активности ради обнављања рада студија из области туризма. Том приликом узете су у обзир, пре свега, следеће чињенице:

а) да у Србији, где се туризам, уз пољопривреду, убраја у једну од најпер-спективнијих делатности у будућем развоју, постоји јасно изражена и наглашена потреба за високошколским кадровима из туризма и да је неоспоран њихов дефи-цит на тржишту радне снаге;


____________

196

б) да на Универзитету у Београду не постоје основне академске (I степе-на), дипломске академске (II степена) и докторске студије (III степена) из научне области Туризмологија, уз напомену да је извесно да оне спадају у ред најатрак-тивнијих, о чему, између осталог, сведоче новија испитивањима јавног мњења младих у Србији о њиховом будућем занимању, по којима она из области туризма спадају у групу три најпривлачнија занимања и

в) да на Географском факултету постоје потребни кадровски и материјал-но-технички услови за успешну и квалитетну организацију и реализацију пред-метних студија.

Сходно актуелном Закону о високом школству, који инсистира на обиљу промена у скоро свим сегментима универзитетске наставе, почев од октобра 2005. године, у појединим организационим јединицама Географског факултета присту-пило се реформи студијских програма сагласно законским поставкама. Кроз опсе-жу академску расправу унутар Географског факултета, као и уз свесрдну помоћ Ректората Универзитета у Београду и Министарства просвете и спорта Републике Србије, конципирани су и усвојени модернизовани усклађени студијски програми основних академских и дипломских академских студија – master, за следеће сту-дијске групе: Географија, Туризмологија, Просторно планирање, Демографија и Геопросторне основе животне средине (Одлука Универзитета у Београду, 06 Број: 6/XXII-8/3, од 13. 07. 2006, Београд). Уз то, у посебној процедури Географски фа-култет је добио сагласност и подршку Министарства просвете и спорта за обна-вљање рада студија из области Туризмологије (Република Србија, Сектор за висо-ко и више образовање, Број: 612-00-136/2007-04, од 6. фебруара 2007, Београд).

У школској 2006/07. години Географски факултет у Београду, сагласно одлукама Наставно-научног већа, Сената Универзитета у Београду и Владе Репу-блике Србије, уписао је и прву генерацију студената на дипломским академским студијама – master, на свим поменутим студијским програмима (више модула или усмерења), па и из области Туризмологије.

Србољуб Ђ. Стаменковић


____________

197

БИБЛИОГРАФИЈА BIBLIOGRAPHY

Србија и Република Српска у регионалним и глобалним процесима, Збор-ник радова са научног скупа, Географски факултет Универзитета у Београду и Природно-математички факултет Универзитета у Бањалуци, Београд – Бањалука, 2007, стр. 1–738.

Научни скуп са међународним учешћем, под називом: Србија и Република

Српска у регионалним и глобалним процесима, реализован је од 7. до 9. јуна 2007. године у Требињу, једном од најлепших градова Републике Српске (БиХ) Скуп су организовали Географски факултет Универзитета у Београду и Природно-матема-тички факултет Универзитета у Бањалуци. Након одржаног Скупа штампан је Зборник радова под истим насловом.

Композицију Зборника чине научни радови саопштени у Пленарном делу (стр. 7–28) и осам секција (тематских целина), стр. 29– 738: Геополитички проце-си и регионалне интеграције (стр. 29–124), Просторно планирање и регионални развој (стр. 125–204), Одрживи развој и животна средина (стр. 205–316), Демо-графски процеси (стр. 317–434), Процеси у мрежи насеља (стр. 435–564), Про-сторна организација туризма (стр. 565–654), ГИС и картографија (стр. 655–696) и Реформа школства и методика наставе географије (стр. 697–729).

Извесно је да су многобројна научна саопштења (103 рада саопштило је 147 референата) била усмерена ка међусобном повезивању теоријско-методоло-шких основа географије, туризмологије, просторног планирања, демографије и ге-опросторних основа животне средине, као и проналажењу нових путева афирма-ције поменутих наука и подручја друштвене праксе и њихове кооперације са дру-гим наукама и дисциплинама. У том смислу истичемо:

– реферате који се односе на развој неких нових дисциплина (туристичке географије, географских основа просторног планирања, примењене хидрологије, примењене климатологије, примењене руралне и урбане географије, географије животне средине, географских информационих система и др.),

– радове који афирмишу нове научне приступе у савременим истражива-њима геопростора (перспективни, системски, просторно планерски, геоеколошки, демогеографски, туризмолошки и др.),

– саопштења из области примене квантитативних метода и структурних анализа (објашњење и разумевање одређених природних и друштвених структура) у географији, туризмологији, просторном планирању, демографији и науци о жи-вотној средини,

– радове који третирају просторну и функционалну организацију поједи-них геопросторних објеката, појава и процеса,

– реферате који доприносе унапређивању квалитета живота и рационал-ног искоришћавања и управљања ресурсима,

– радове који произилазе из појединих видова научне кооперације: мулти-дисциплинарне, интердисциплинарне и сл.,


____________

198

– саопштења која указују на јаче, свестраније и стабилније повезивање ге-ографије, туризмологије, просторног планирања и демографије са појединим под-ручјима друштвене праксе итд.

По обимности и научној вредности, посебно по научној оригиналности резултата, што је нашој ужој професионалној оријентацији и најближе, вредно је поменути радове саопштене у секцијама: Процеси у мрежи насеља, Демографски процеси и Просторно планирање и регионални развој. У оквиру ових тематских целина посебна пажња је посвећена савременим процесима у мрежама насеља Ср-бије и Републике Српске, актуелним геополитичким проблемима у српским зе-мљама, проблемима трансграничних региона и транснационалне сарадње итд.

Драгица Р. Гатарић


____________

199

АУТОРИ AUTHORS

Др ОЛГИЦА БОШКОВИЋ, доцент, Универзитет у Београду – Економски факултет, Каменичка 6, Београд, тел. 011/3021000, e-mail [email protected](rs) OLGICA BOŠKOVIĆ, Ph.D., senior lecturer, University of Belgrade – Faculty of Economics, 6 Kamenička St., Belgrade, phone + 381 11 3021000, e-mail [email protected](rs)

Др СНЕЖАНА ВУЈАДИНОВИЋ, доцент, Универзитет у Београду – Географски факултет, Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/2637421, e-mail svujadinovic @gef.bg.ac.уu SNEŽANA VUJADINOVIĆ, Ph.D., senior lecturer, University of Belgrade – Faculty of Geography, 3/III Studentski trg, Belgrade, phone + 381 11 2637421, e-mail svujadinovic @gef.bg.ac.уu

Мр ДРАГИЦА Р. ГАТАРИЋ, асистент, Универзитет у Београду – Географски фа-култет, Војводе Шупљикца 31б, Београд, тел. 011/2435241, e-mail [email protected] DRAGICA R. GATARIĆ, MSc., assistant, University of Belgrade – Faculty of Geo-graphy, 31b Vojvode Šupljikca St., Belgrade, phone + 381 11 2435241, e-mail [email protected]

Др МИРКО ГРЧИЋ, редовни професор, Универзитет у Београду – Географски фа-култет, Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/2637421, e-mail [email protected].уu MIRKO GRČIĆ, Ph.D., full professor, University of Belgrade – Faculty of Geography, 3/III Studentski trg, Belgrade, phone + 381 11 2637421, e-mail [email protected].уu

ЉИЉАНА ДИМИТРИЈЕВИЋ, асистент приправник, Универзитет у Нишу – При-родно-математички факултет, Одсек за географију, Вишеградска 33, Ниш, тел. 018/533014, e-mail [email protected] LJILJANA DIMITRIJEVIĆ, graduate assistant, University of Niš – Faculty of Natural Science and Mathematics, Depatment of Geography, 33 Višegradska St., Niš, phone + 381 18 533014, e-mail [email protected]

Др ДРАГИЦА ЖИВКОВИЋ, редовни професор, Универзитет у Београду – Гео-графски факултет, Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/2637421, e-mail [email protected] DRAGICA ŽIVKOVIĆ, Ph.D., full professor, University of Belgrade – Faculty of Geography, 3/III Studentski trg, Belgrade, phone + 381 11 2637421, e-mail [email protected]

Др ЉИЉАНА ЖИВКОВИЋ, доцент, Универзитет у Београду – Географски фа-култет, Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/2637421, e-mail [email protected] LJILJANA ŽIVKOVIĆ, Ph.D., senior lecturer, University of Belgrade – Faculty of Geography, 3/III Studentski trg, Belgrade, phone + 381 11 2637421, e-mail [email protected]


____________

200

Мр ЈАСМИНА ЈОВАНОВИЋ, асистент, Универзитет у Београду – Географски факултет, Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/2637421, e-mail [email protected] JASMINA JOVANOVIĆ, M.Sc., assistant, University of Belgrade – Faculty of Geography, 3/III Studentski trg, Belgrade, phone + 381 11 2637421, e-mail [email protected]

Мр СЛАВОЉУБ ЈОВАНОВИЋ, асистент, Универзитет у Београду – Географски факултет, Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/2637421, e-mail [email protected] SLAVOLJUB JOVANOVIĆ, M.Sc., assistant, University of Belgrade – Faculty of Geography, 3/III Studentski trg, Belgrade, phone + 381 11 2637421, e-mail [email protected]

Mр АЛЕКСАНДАР КРАЈИЋ, Војвођанска 95, Нови Бановци, тел. 022/341766 ALEKSANDAR KRAJIĆ, M.Sc., 95 Vojvoñanska St., Novi Banovci, phone + 381 22 341766

Др ЕМИЛИЈА МАНИЋ, асистент, Универзитет у Београду – Економски факултет, Каменичка 6, Београд, тел. 011/3021097, e-mail [email protected](rs) EMILIJA MANIĆ, Ph.D., assistant, University of Belgrade – Faculty of Economics, 6 Kamenička St., Belgrade, phone + 381 11 3021097, e-mail

[email protected](rs)

Мр МАРИЈА МАРТИНОВИЋ, асистент, Универзитет у Београду – Географски факултет, Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/2637421, e-mail [email protected] MARIJA MARTINOVIĆ, M.Sc., assistant, University of Belgrade – Faculty of Geography, 3/III Studentski trg, Belgrade, phone + 381 11 2637421, e-mail [email protected]

Мр ТАЊА МИШЛИЦКИ, асистент, Природно-математички факултет Универзи-тета у Бањој Луци, Младена Стојановића 2, Бања Лука, 051/319142, еmail [email protected] TANJA MIŠLICKI, M.Sc., assistant, Faculty of Sciences, University of Banja Luka, 2

Mladena Stanojevića St., Banja Luka, phone + 387 51 319 142, е-mail [email protected]

Мр МАРИЈА НЕВЕНИЋ, асистент, Универзитет у Београду – Географски факул-тет, Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/2637421, e-mail [email protected] MARIJA NEVENIĆ, M.Sc., assistant, University of Belgrade – Faculty of Geography, 3/III Studentski trg, Belgrade, phone + 381 11 2637421, e-mail [email protected]

Др МИЛА ПАВЛОВИЋ, редовни професор, Универзитет у Београду – Географски факултет, Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/2637421, e-mail [email protected] MILA PAVLOVIĆ, Ph.D., full professor, University of Belgrade – Faculty of Geography, 3/III Studentski trg, Belgrade, phone + 381 11 2637421, e-mail [email protected]


____________

201

Мр АЛЕКСАНДАР РАДИВОЈЕВИЋ, асистент, Универзитет у Нишу – Природно-математички факултет, Одсек за географију, Вишеградска 33, Ниш, тел. 018/533014, e-mail [email protected] ALEKSANDAR RADIVOJEVIĆ, M.Sc., assistant, University of Niš – Faculty of Natural Science and Mathematics, Depatment of Geography, 33 Višegradska St., Niš, phone + 381 18 533014, e-mail [email protected]

Др НИКОЛАЙ А. СЛУКА, виши научни сарадник Катедре за географију светке привреде Московског државног универзитета М. В. Ломоносов, члан експертског савета Извршног бироа Програма ОУН за насељена места (ХАБИТАТ) у Москви. Москва, e-mail [email protected]

СЛУКА НИКОЛАЙ АЛЕКСАНДРОВИЧ, доктор географических наук, висший научнийсотрудник Кафедри географии морового хозяйства МГУ им. М. В. Ломоносова, член експертского совета Исполнительхого бюроа Программы ОУН для населенних пунктов (ХАБИТАТ) в Москве. Москва, e-mail [email protected]

Др СРБОЉУБ Ђ. СТАМЕНКОВИЋ, редовни професор, Универзитет у Београду – Географски факултет, Војводе Шупљикца 31б, Београд, тел. 011/2435241, e-mail [email protected].уu SRBOLJUB ð. STAMENKOVIĆ, Ph.D., full professor, University of Belgrade – Faculty of Geography, 31b Vojvode Šupljikca St., Belgrade, phone + 381 11 2435241, e-mail [email protected]

Др ДРАГУТИН ТОШИЋ, ванредни професор, Универзитет у Београду – Географ-ски факултет, Војводе Шупљикца 31б, Београд, тел. 011/2435241, e-mail [email protected] DRAGUTIN TOŠIĆ, Ph.D., associate professor, University of Belgrade – Faculty of Geography, 31b Vojvode Šupljikca St., Belgrade, phone + 381 11 2435241, e-mail [email protected]

Др ДЕЈАН ШАБИЋ, доцент, Универзитет у Београду – Географски факултет, Сту-дентски трг 3/III, Београд, тел. 011/2637421, e-mail [email protected] DEJAN ŠABIĆ, Ph.D., senior lecturer, University of Belgrade – Faculty of Geography, 3/III Studentski trg, Belgrade, phone + 381 11 2637421, e-mail [email protected]


____________

202

РЕЦЕНЗЕНТИ REVIEWERS

Радове објављене у овој књизи часописа Демографија прегледали су, по-зитивно оценили и препоручили за објављивање следећи рецензенти: The papers published in this issue of the journal Demography were reviewed and recommended for publishing by the following reviewers:

Др Милан Бачевић, редовни професор, Универзитет у Приштини (са привреме-ним седиштем у Косовској Митровици), Природно-математички факултет, Одсек за географију

Др Рајко Гњато, редовни професор, Универзитет у Бањој Луци, Природно-мате-матички факултет, Одсјек за географију

Др Мирко Грчић, редовни професор, Универзитет у Београду – Географски фа-култет

Др Дејан Ђорђевић, ванредни професор, Универзитет у Београду – Географски факултет

Др Драгица Живковић, редовни професор, Универзитет у Београду – Географ-ски факултет

Др Мирољуб Милинчић, доцент, Универзитет у Београду – Географски факултет

Др Мила Павловић, редовни професор, Универзитет у Београду – Географски факултет

Др Иван Раткај, доцент, Универзитет у Београду – Географски факултет

Др Милорад Рибар, редовни професор, Универзитет у Београду – Архитектонски факултет

Др Милена Спасовски, редовни професор, Универзитет у Београду – Географски факултет

Др Србољуб Ђ. Стаменковић, редовни професор, Универзитет у Београду – Гео-графски факултет

Др Дејан Шабић, доцент, Универзитет у Београду – Географски факултет


____________

203

CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд

314

ДЕМОГРАФИЈА: међународни часопис за демографска и остала друштвена истраживања = Demography: international journal for demographic and other social studies / главни и одговорни уредник Србољуб Ђ. Стаменковић. – 2004, књ. 1– . – Београд (Студентски трг 3/III): Географски факултет Универзитета у Београду, 2004 – (Београд: Форма Б). – 29 cm

Годишње ISSN 1820 – 4244 = Демографија COBISS. SR – ID 118674444

САДРЖАЈ CONTENTS - University of Belgrade · КЕ КЛИСУРЕ ..... 53 marija...

Documents

Transcript of САДРЖАЈ CONTENTS - University of Belgrade · КЕ КЛИСУРЕ ..... 53 marija...