2

КРИШКЕ

У ствари, дванаестак кришки,

такорећи, одломака.

3

ПРВИ ДЕО

БИТНОСТИ

БАЗНЕ ОСНОВЕ У ВИДУ

ФУНДАМЕНТАЛНИХ ТЕМЕЉА

4

УМЕТНОСТ

прва глава

Мрзим предговоре. Прескочио сам га пошто се надам да их ни ти не обожаваш.

Међутим, наиме, односно, с једне стране, чини ми се да је некакав предговор ипак

потребан. И још једно "наиме" (само с друге стране) - плашим се да га не прескочиш.

Зато сам га поглављем о уметности забашурио.

Извини што ти не персирам, али морао сам да избегнем “ПЕР-сирање” и определим

се за "ТИ-тирање" зато што је ово уџбеник о срећи, а било би глупо да изоставимо

присност која је у коктелу среће веома важан састојак.

Имам још једно "за" за "ТИ", осим потребе за присношћу, али је други разлог толико

необичан да се једва усуђујем да га изговорим. Зато те молим да тек на крају

“предговора” одлучиш хоћеш ли с књигом на полицу или у главу. Уосталом, предговор и

треба да буде као нека путна исправа, такорећи пасош, на основу кога се на граници

моје и твоје главе одобравају међу-умска путовања.

Тај други разлог што ти говорим "ТИ" је нада да си ти - ја, а самом себи персирати

је, признаћеш, којешта. Прецизније речено, надам се да ће један од читалаца бити - ЈА.

Не мислим на овог личног, садашњег себе, него на моје могуће будуће ја.

Претходни пасус је подоста шкакљив. Можеш помислити да сам одлепио. Зато је

неопходно тумачење.

***

Ово је било парче прве главе, односно, само чело и обрве. Тумачење "неопходног

тумачења" и остале делове главе: ухо, грло, нос, итд. наћи ћеш у књизи - ПРИЗЕМЉЕНА

СРЕЋА.

5

МАЈКА И ЋЕРКА

прича из првог поглавља

Почиње овако:

Сигурно си јео пржене гирице, или похованог сома ’ватаног на бућкало, али не

верујем да си икада пробао - керњу. Керња је код нас веома ретко јело на трпези

обичних смртника, али је честа посластица на трпези необичних смртника, оних

које због страсти за дубинама понекад може да задеси чак и смрт. Себе убрајам у ове

друге.

Моја страст за роњењем је неизмерна. Ко види море, мора да се заљуби, али онај ко

само једном угледа таласе одоздо, он тај божански, лелујави, огромни плави балон

никада не може да заборави.

Био сам прилично самоуверен "ронац", али опрезан. Знао сам да могу да се заглавим

у рупи, да могу да се упетљам у канап којим је харпун везан за пушку, знао сам да

таласи могу да ме тресну о стење, или да неки ловокрадица може да ми баци динамит

на главу. Знао сам да несрећно испаљен харпун може да ми пробуши гаће, али нешто

ипак нисам знао. Нисам знао да гњурац може да "заборави" дише. Због те зачкољице

страст за дубинама може да буде смртоносна. То је један од хиљаду разлога да се увек

рони у пару. Ја сам тог јутра, кад се десио догађај из ове приче, ронио сам. Пошто

пишем у првом лицу очигледно је да се нисам удавио. Десило ми се нешто много

занимљивије.

***

А шта се Бранку десило наћи ћеш у његовој књизи - ПРИЗЕМЉЕНА СРЕЋА.

6

СЛЕДЕЋА ГЛАВА - СМИСАО ЖИВОТА

Повод

(Цитат:) Постоји само један заиста озбиљан филозофски проблем - самоубиство.

Судити о томе да ли има или нема смисла живети, значи размишљати о основом

питању филозофије. Остало: да ли свет има три димензије, да ли дух има девет или

дванаест категорија, мање је важно. (Крај цитата.)

Алберт Ками, аутор ове мисли, може да се уброји у примењене филозофе, јер је,

нажалост, своју филозофију на себи - применио. Наиме, он је, после "огледа о апсурду",

како је назвао своју фаталну књигу "Мит о Сизифу", извршио самоубиство. Желећи да

читаоци немају никакве сумње у његов став, сасвим га је јасно изложио у првом пасусу

књиге коју ти за читање не препоручујем.

(Наставак цитата:) Па, ако је тачно, као што тражи Ниче, да филозоф достојан

поштовања, треба да проповеда примером, тада ћемо схватити значај одговора на

ово основно питање, јер ће одговор претходити завршном чину. (Крај цитата.)

Овај цитат јасно указује на то да је књига која њиме почиње пишчево опроштајно

писмо.

*

О, како је велик утицај на моје ране мисли имала ова књига. Нисам следио пример овог

врсног писца, и остао сам у животу само зато што сам, срећом, осетио колико је у

свом "Огледу о бесмислу" Ками био пристрастан. Навијао је само за бесмисао и није

поштено што је књигу назвао "Оглед". Експеримент тражи објективност, а он је, још

пре него што је сео да пише, одредио резултат свог смртоносног опита. Зато је

износио аргументе који су ишли у прилог једино бесмислу. За прилог смислу је намерно

одабрао најапсурднијег човека - Сизифа. Ками завршава књигу овако: "Сизифа треба

себи да представимо као срећног."

7

Прозирем његову последњу мисао, и тврдим да представља трик који треба да нас

увери како је експеримент објективан.

8

Моја књига је, на неки начин, одговор људима камијевских наклоности, али није

оглед. Моја књига је уверење, лекарско уверење да смисао постоји, и упутство како да

се он пронађе. И још нешто, колико је Ками себи дао право да доказује једино бесмисао,

толико сам ја себи дао право да доказујем једино - смисао.

***

Доказе ћеш наћи у књизи - ПРИЗЕМЉЕНА СРЕЋА.

9

ГЛАВА ТРЕЋА – СРЕЋА

(Парченце главе.)

Солонова дефиниција

Када је Крез, древни персијски владар, најмоћнији и најбогатији човек свог времена

позвао у госте Солона, најмудријег човека тог истог времена, поставио му је питање:

"Ко је најсрећнији на свету?" Солон му је одговорио: "Теристид, син Проктетов." Крез

је у први мах помислио да га Солон ложи. "Ко ти је, бре, тај?" "Један Атињанин",

одговори мудрац. Крез је и даље мислио да се Солон зеза, јер је очекивао да чује своје

име, с обзиром на то да је био најмоћнији и најбогатији. Отрпео би Крез да у одговору

чује и Солоново име, пошто је овај био најмудрији, али Теристид Атињанин га је

бацио у кому. По Крезовом систему примењене филозофије, срећа је била богатство

или бар мудрост. Да пред собом није имао најмудријег човека света, вероватно би му

рекао: “Не лупетај, идиоте”. Овако се само, као фол, зачудио, док му је унутра кувало.

"Што, бре, тај?" питао је. Солон му је одговорио овако: "Рећи ћу ти пет ваљаних

разлога."

Крез се још више изнервирао. Моћници и богаташи су нестрпљиви као и ти.

Очекивао је кратку и јасну дефиницију. "Доста ће ми бити три разлога, ако су

ваљани." Солон је видео да се Крез нервира али, као сви мудраци, наставио је мирно.

***

Мирни наставак је у књизи – ПРИЗЕМЉЕНА СРЕЋА

10

ОНАЈ СВЕТ - глава пет

(досадна глава)

Тибетанци имају приручник за смрт. Зове се "Тибетанска књига мртвих". Кажу да ју

је Јунг држао поред кревета. На ноћном сточићу. Код ногу му је била ноша, код главе

књига, што је логично, јер се приручници држе при руци, а не при нози. Али није

логично што је била поред кревета. Вероватно је Јунг тако сваке вечери имао утисак

да леже у самртну постељу. И ја сам фамозни приручник једно време држао на

нахткасни, али ти то не бих препоручио. За срећу је боље студирати живот него

смрт.

***

Зато на нахткасни треба да ти стоји књига - ПРИЗЕМЉЕНА СРЕЋА.

11

СУДБИНА

Последња глава првог дела

"Нема смрти без судњега дана."

Ох, како би то било кад би тако било? Што се Бога тиче у таквом случају морао би да

буде много моћан компјутер. Замисли тај хард диск на који би могле да се зацртају

судбине сваке бубице и сваке травке на овој нашој шареној кугли. Замисли ти тај

компјутер који може да одреди кад ће неки пецарош да се нађе на неком одређеном

месту, да би ископао баш једну одређену глисту, да одреди кад ће је овај ставити на

удицу, а да истовремено одреди неком шаранчету, да у раном детињству избегне

чељусти силних сомова и штука и нађе се баш на оном истом месту где и пецарош. И

замисли ти тај компјутер који ће да одреди кад ће малочас поменути пецарош да

замахне штапом, и кад ће баш оно (једва преживело) шаранче, баш ону глисту да скине

са удице и глистину мајку завије у црно, а пецароша изнервира.

То, наравно, није немогуће јер Свемогући може све. Свемогући је баш такав

компјутер. Питање је да ли свемогући компјутер то хоће и шта ће му то?

***

Одговор ћеш наћи - сад знаш где.

12

ПРИЧИЦА ИЗ ПОСЛЕДЊЕ ГЛАВЕ ПРВОГ ДЕЛА

Још један случај судбине

Замисли овакву сцену. Седиш у кафићу са девојком коју бариш. Мало даље седе друге две

девојке. Једна сркуће кафу, друга дува кроз сламчицу у лимунаду. Иза шанка је трећа

девојка. Поправља шминку чекајући ретке муштерије.

У кафић улази младић и поручује. Отпија мало, оставља чашу на шанк и прилази

девојкама. Ти их запазиш тек кад почну мало гласније да се расправљају.

Заинтересујеш се и видиш да младић једну девојку хвата за мишицу. Она се опире. Чује

се: "Ма, пусти ме, кретену!" Кретен је не пушта и добије шамар. Изненађени кретен је

за тренутак пусти, али само за тренутак. Процеди: "Е, сад ћеш да видиш ко је

кретен!"- и креће да јој докаже да јесте кретен. Шанкерка држи отворену пудријеру у

једној, а јастученце у другој руци, и запањено блене. И твоја девојка запањено блене...

"Комшија!", викнуо сам, иако сам кретена видео први пут у животу.

Кретен се окренуо. Сместа сам се покајао. Кретен није био кретен него потпуни

кретен. Његове очи нису биле огледало душе, већ прозор у празнину. Стакласти поглед

једва да је откривао трагове мисаоног процеса при узалудном покушају да ме сврста у

неког од својих комшија. Пребацио је стакласти поглед на Цацу. (Тако се звала девојка

коју сам барио.) Израз лица му се малчице изменио, али није обећавао ништа добро.

"Седи да попијемо." - зачуло се из мог изненада сувог грла.

Запањио ме је сопствени раздрагани глас, с обзиром да сам се прилично утроњао.

Очигледно сам глумио. Али лоше. Нисам био његове сорте. Видео сам како су се

стакленци у његовим очним дупљама скотрљали на моју чашу.

"Не пијем кока колу, педеру."

Пошто је прошетао стакленце по нашем столу искористио сам прилику да га

погледам. Био је мојих година и нешто нижи од мене. Можда мало шири. Проценио сам

13

да неће кренути у физички обрачун. Једва да сам стигао да га одмерим, кад зачух

Цацин глас.

14

"Ти си педер. Остави те девојке на миру."

За њу је то била судбинска изјава, такав јој је био карактер. За мене је то био случај, и

то несрећан. Нисам могао да поверујем својим ушима, а ни кретен. Дотетурао је до

нашег стола таквом брзином да конобарица није стигла да затвори пудријеру, што је

баш намеравала. Застала је у пола покрета и наставила да блене.

***

Шта је конобарица видела наћи ћеш - зна се где.

15

ДРУГИ ДЕО

ПРИРОДА ЧОВЕКА

16

ДУПЛОСТ

(прва глава другог дела)

Колико пута си рекао: "Не знам шта ми је данас!" Као да си, па, знао шта ти је било

јуче. Као да икад знамо шта нам је.

Чуђење с којим ово изговарамо открива две ствари: нашу урођену уображеност

(свако мисли да је свезналица) и чињеницу да понекад понешто заиста не знамо.

Питам се шта нам је кад не знамо шта нам је? Који нам је ђаво?

Кад рекох ђаво, некада се заиста мислило да ђаво уђе у нас и онда имамо у себи два

бића: себе и ђавола. То је било у време кад су људи још били затуцани. Кад су неки

постали не-затуцани, почели су том ђаволу у нама да надевају разна имена: друго ја,

подсвест, несвесно и слично. Данас је ситуација сасвим другачија. Данас сваки иоле

образован човек зна да свако од нас, без обзира на образовање, има два "ја" и ниједно не

сматра ђаволом. Известан број мислилаца мисли да смо чак вишеструкији. Ја верујем

да смо што се тиче "јаова" само дупли. Много би нам било да смо вишеструкији, јер

нас и овај дуплизам разбуцава. Е па, у случају кад нас наш дуплизам не разбуцава,

односно у случају кад нас збуцава, онда је много добро, јер кад је између нас и "ђавола"

склад, онда смо срећни. Мислим, нас двојица, односно вас двојица - ти и "ђаво". Ти и

твоје друго ја. Аутор ове књиге их је назвао Бата и Чика.

***

А шта та двојица у теби раде - већ знаш где ћеш наћи.

17

ДРУГА ГЛАВА ДРУГОГ ДЕЛА

хумореска о једној важној ствари која није секс,

мада те важне ствари има и у сексу

Динамика флуида

Зашто дивље гуске лете једна иза друге? На небу бар има места. Могле би да лете у

једној врсти, једна поред друге. Слатко би се испричале на путу до топлих крајева, јер

би свака имала по два пара. Левог пара и десног пара, односно, десну парку (ако нису

гусани). Зашто лете у две колоне, позади размакнуте у облику клина, и прде једна

другој под нос? Додуше, зашто прде то је јасно, летети није лако. И ти би прдео од

напора кад би теглио своју дебелу гузицу (па и танку,) чак до Африке. Али зашто оне

то прдење под нос трпе?

Истини за вољу, са становишта динамике флуида и аеронаутике, то је лако

објаснити, али из угла екологије потпуно је нејасно зашто последња гуска у колони

трпи онолики број ауспуха испред свога носа. Зашто се не помери напред макар за

једну гуску? Или две? Уважавам да их динамика флуида присиљава на такав поредак,

али ја не бих пристао да будем последњи у реду одавде до Африке таман да су сви ти

прдежи од чистог злата.

***

Објашњење ћеш наћи у књизи - ПРИЗЕМЉЕНА СРЕЋА.

18

О ДОБРОТИ И ЛОШОТИ

треће поглавље другог дела

Лагати или не лагати

Стварно сам у недоумици. Мама каже, буди добар, а ја сувише јасно видим да је моја

комшиница баба Живана потпуно у праву кад каже: "Сви професионалци су у завери

против аматера", што ће рећи, нису добри - лажу.

Добро је то смислила. Ево на пример: шустеру не пада на памет да ти открије

"тајну" како да залепиш ципелу која је зинула. Каже да то теби, као бајаги, неће поћи

за руком, јер ђонови су много криви. Уствари лаже, јер ако сви буду сами лепили

зинуте ципеле од чега ће он да живи?

Трговци тврде како набављају робу на велико, па је зато код њих, као бајаги, бадава,

а од цене боли глава.

Сељаци не прскају ране брескве, како кажу, јер их, као бајаги, дају и својој деци, а

лажу.

Ноћни портири лажу да не спавају, војници лажу да се не усеравају. Курве лажу да

свршавају, глумци да се уживљавају. Адвокати лажу како ће да нас извуку, пандури

лажу да не туку.

Шеф полиције каже како не може да открије детаље истраге док не похвата све

кривце, а уствари, лаже смело, јер је градоначелников син умешан дебело.

Политичари кажу како морају да разговарају иза затворених врата, јер је то, као

бајаги, нацији у интересу, а уствари штите оне који су их довели на ту адресу. А они

који су их довели на власт лажу до зла бога, али им ништа не можемо због тога.

Владари из таме се у својој сенци скривају и уживају.

Лагати или не лагати?

***

Одговор ћеш наћи у Бранковом сабраном делу.

19

МАЛА ВЕРОНАУКА

главна глава - само за атеисте

Моја комшиница баба Живана каже: "Религија је опијум за народ." Чудна је она жена,

односно, баба. Понекад је тако јасна, а понекад ти тресне неку овакву крилатицу, па

хтео не хтео, баш мораш да размишљаш. Нема везе. Хајде да ставимо прст на чело.

Неки доживљаји се лако искусе. Само уђеш у чамац и већ осећаш љуљушкање. Ако

попијеш три лозе на гладан стомак већ си доживео пијанство. Међутим, за неке

доживљаје потребан је већи труд. Уживање у спуштању скијама низ падину постиже

се тек после упорне вежбе. Усхићење које ствара Бетовенова Пета симфонија

доживљава се тек после више година слушања озбиљне музике. Кад је Бог у питању

ствар је још сложенија. Ако си тотални атеиста, као што сам био ја, и одеш у

најближу цркву да доживиш Бога, шта би ти свештеник одговорио кад би га запитао:

" Знате, ја бих мало да пробам да верујем у Бога. Шта да радим?"

Не знам шта би ти свештеник рекао. Ја ћу пробати да те уведем у божански

"чамац", около, наоколо, па на мала врата.

***

Мала врата ћеш наћи у Бранковом приручнику за употребу живота.

20

ОНЕ И МИ

пета глава другог дела - и последња

Кришку овог поглавља ти не дам. Наћи ћеш целу лубеницу, сад већ знаш где.

Весели поздрав!

Бранко Коцкица - звани Милићевић