Конструкција словенства у науци и политици - Кристијан...

KONSTRUKCIJA SLOVENSTVA U POLITICI I NAUCI

Kristijan Obust KONSTRUKCIJA SLOVENSTVA U POLITICI I NAUCI: Stvaranje (sve)slovenskih tradicija, ideoloke koncepcije o slovenskom jedinstvu i njihove refleksije

Izdava: Centar za alternativno drutveno i kulturno delovanje, Beograd

Recenzenti: Prof. dr Vladimir Ribi Prof. dr Ivan Kovaevi Prof. dr Saa Nedeljkovi

Tehniki urednik: Sinia Leki

Lektura i korektura: Danijela upi

Dizajn korica: Darko Nikoli

tampa: Dijamant print

Tira: 200

Godina izdanja: 2013.

Kristijan Obust

KONSTRUKCIJA SLOVENSTVA U

POLITICI I NAUCI

Stvaranje (sve)slovenskih tradicija, ideoloke koncepcije o slovenskom jedinstvu i njihove

refleksije

SADRAJ

PREDGOVOR: Uvod u studiju .........................................................7

I UVOD U PROBLEMATIKU: Ideje o slovenskom jedinstvu do kraja osamnaestog veka i kratak osvrt na pojedina pitanja u vezi sa znaenjem slovenskog identiteta u srednjem veku .................................15 Srednjovekovna i novovekovna percepcija o Slovenima: Kratak osvrt na istorijat shvatanja o slovenskom jedinstvu u prolosti u kontekstu istoriografskih radova do J. G. Herdera ....20 Prva ideja o slovenskom jedinstvu: Slovenstvo Juraja Kriania.......................................................32 Kratak osvrt na problematiku slovenskog identiteta u srednjem veku ........................................................................37

II PANSLAVIZAM I SLOVENSKI NACIONALNI IDENTITETI: Idejni koncepti panslavizma; ideologija panslavizma u procesima konstruisanja nacionalnih identiteta ......................63 Idejne koncepcije panslavizma .................................................65

Sveslovenska uzajamnost i panslavizam Jana Kolara...........73 Pojedini aspekti interne varijabilnosti panslavizma............82

Odnos nacionalnih identiteta i panslavizma..........................100

III IZMILJANJE SLOVENSKIH TRADICIJA I MITIZACIJE SLOVENSKE PROLOSTI ...............................123 Slovenske tendencije u knjievnim mitizacijama folklora....128 Uticaj romantiarske istoriografije u kontekstu pokuaja stvaranja sveslovenskog identiteta: mitizacije prolosti i istorijska dela Kolara i afarika...............................................137 Pojedini aspekti slavjanofilskih (slovenofilskih) i slavofilskih ideja u Rusiji tokom devetnaestog veka .............198

IV REFLEKSIJE I PERCEPCIJA SLOVENSTVA U DVADESETOM VEKU: Manifestacije i koncepcije slovenskih ideja ...........................211 Pojedini aspekti ispoljavanja slovenskih ideja do poetka II svetskog rata......................................................216 Osvrt na osnovne koncepcije slovenskih ideja tokom II svetskog rata i slovenstvo u komunizmu ...............................231

V SAVREMENA PERCEPCIJA SLOVENSTVA........................245 Slovensko rodnoverje na internetu Drutvene koncepcije i politiki konteksti savremenog slovenskog (neo)paganizma ....................................................260

Slovensko rodnoverje kao oblik savremenog paganizma..264 Razvoj slovenskog rodnoverja i razliite idejne koncepcije rodnovernih grupa ...........................................273 Politiki aspekti slovenskog rodnoverja.............................296

ZAKLJUNA RAZMATRANJA ...................................................317

BIBLIOGRAFIJA ...........................................................................323

IZVORI ..........................................................................................339

7

PREDGOVOR Uvod u studiju

Ova knjiga je nastala kao rezultat analiza koje su bile primarno fokusirane na praenje irokog spektra konstelacija vezanih za stva-ranje (izmiljanje) slovenstva kao specifinog oblika kolektivnog identiteta, odnosno kao osobenog idejnog i (uslovno) ideolokog konstrukta utemeljenog na osnovnoj percepciji o prirodnoj bliskos-ti slovenskih naroda, kao i na razliitim refleksijama ovakve per-cepcije. U knjizi je analizirana problematika, koja se odnosi na kons-truisanje i percepciju slovenstva kao dinamine kategorije, ali i pri-lino jasno definisanog, iako iroko odreenog termina pod kojim se podrazumeva amorfna plazma svega to pokazuje interesovanje, afinitet i simpatije ka problematici Slovena, a koji se u smislu kate-gorije, moe po sopstvenim konturama eventualno proimati i pre-plitati sa obrisima nekih ideologija poput panslavizma, ili biti u vezi sa razliitim idejnim koncepcijama, kao to je nacionalizam. Ovako formulisana definicija je uslovno predloena od strane autora ovog rada na osnovu postojee osnovne forme tumaenja ovog termina, koju je predloio Ivo Pospiil, koji je ujedno definisao distinkcije izmeu termina slovenstvo, slavofilstvo, slovenska uzajamnost, pan-slavizam i slavjanofilstvo.1 Po njegovom miljenju, slovenstvo pred-stavlja amorfnu plazmu svega, to pokazuje interesovanje, afinitet i simpatije ka problematici Slovena sa eventualnim preklapanjem sa konturama neke ideologije, slavofilstvo jasno emotivno obojenu ljubav ka svemu slovenskom, slavjanofilstvo kao ruska varijanta 1 Kao sinonimi za termin slavjanofilstvo u ovoj knjizi su upotrebljavani i poj-

movi slavenofilstvo i slovenofilstvo.


8

slovenske ideje u sebi sadri obrise ruske dominacije, slovenska uza-jamnost je koncepcija uzajamne podrke slovenskih naroda, koja ne mora biti usmerena protiv nekog drugog, dok je panslavizam kao koncepcija realnog ili potencijalnog slovenskog kulturnog, literar-nog i politikog jedinstva, esto graen protiv ideologije pangerma-nizma (Pospil 2004, 28). U skladu sa prethodno predloenim defi-nicijama, moe se uslovno konstatovati da se analize u ovoj knjizi odnose na iri niz kompleksnih pitanja koja su bila u vezi sa pokua-jem stvaranja forme nadnacionalnog, tj. sveslovenskog identieta, kao i dijapazona konstelacija koji su (uslovno) uticali na procese iz-miljanja (sve)slovenskih tradicija. Prilikom pisanja teksta, teilo se to konciznijem sagledavanju osnovnih idejnih koncepcija koje su bile vezane za stvaranje ideja o slovenskom jedinstvu u prolosti, kao i razliitih formi ideja koje su bile usmerene na ostvarivanje razliitih oblika slovenskog kulturnog, lingvistikog i politikog jedinstva. Takoe, analizirani su i procesi vezani za konstruisanje slovenskih tradicija, kao i procesi koji su se odnosili na pokuaje stvaranja (sve)slovenskih politikih i (nad)nacionalnih mitova. U knjizi je, izmeu ostalog, analizirana i problematika koja se odnosi na ideologiju panslavizma, pre svega u okviru ekog, slovakog i srpskog nacionalizma, kao i specifian odnos izmeu procesa kon-struisanja i/ili konsolidacije nacionalnih identiteta i sveslovenskih tendencija, tj. nastojanja za stvaranjem vieg oblika kolektivnog identiteta koji je trebalo da se temelji na ideji o bliskosti i jedinstvu slovenskih naroda i da, u izvesnom smislu, potpuno ili delimino relativizuje pojedinane slovenske nacionalizme. Sadraj knjige ta-koe, kroz hronoloku prizmu observacije, prati karakteristike vari-jabilnih oblika manifestacije i percepcije slovenstva od vremena njegovog nastanka (kao oblika konstrukcije) do sadanjosti. Meu-tim, uprkos irokom hronolokom okviru, fokus studije je u vre-menskom smislu, a u skladu sa primarnom temom analize, prven-stveno usmeren na period devetnaestog veka, dok je pitanjima koja se odnose na percepciju i refleksije slovenskih ideja u ostalim

PREDGOVOR

9

vremenskim kontekstima, posveeno manje panje, ali se ipak pri tome nastojalo izbegavanju naglaene povrnosti. U prostornim ok-virima studija je prvenstveno fokusirana na eki, slovaki i srpski kontekst, ali se uprkos tome ipak teilo sagledavanju problematike slovenstva na optem, odnosno generalnom nivou. Posmatrano u celini, iako se ova knjiga sastoji od niza naizgled disperzivnih celina, ona je u tematskom smislu usmerena na stvaranje opteg prikaza problematike koja bi se (uslovno) mogla oznaiti kao konstruisanje slovenstva u okviru politike i nauke. Meutim, treba napomenuti da ova studija ne obuhvata pitanja koja se podvode pod problematiku nastanka Slovena kao etnike ili skupa etnikih grupa, ve se pri-marno bazira na analize ideja vezanih za razliite percepcije o slo-venskom jedinstvu. U skladu sa tim, pitanja vezana za arheologiju Slovena, kao ni problematika koja se odnosi na eventualno stvara-nje, tj. konstrukciju Slovena kao etnike kategorije, to je hipoteza koju zagovaraju pojedini autori poput Florina Kurte, nisu detaljnije razmatrani.2 Odnosno, izuzev kraeg osvrta o pojedinim aspektima koji se odnose na tematiku o slovenskom identitetu u srednjem ve-ku, u knjizi nije razmatrana problematika koja je u vezi sa sloven-skom etnogenezom, hipotezama o prapostojbini, karakteristikama materijalne kulture Slovena i etnicitetom Slovena. Ipak, na ova pi-tanja se digresivno ukazuje vie puta u sadraju studije, ali iskljuivo u vezi sa analizama razliitih formi tumaenja i percipiranja ovih tema u kontekstu nacionalnih romantiarskih istoriografija koje su njihovim tendencionalnim i emotivnim interpretacijama u znaajnoj meri doprinosili konstruisanju sveslovenskog ideolokog korpusa.

Po svojoj strukturi ova knjiga se sastoji od uvoda (predgovora), pet veih celina (poglavlja) sa nekoliko tematski povezanih naslo-va i podnaslova u okviru njih, kao i od zakljunih razmatranja.

2 O hipotezi Florina Kurte o konstrukciji Slovena kao etnike kategorije, bie

ukratko ukazano u okviru prvog poglavlja.


10

U prvom poglavlju knjige predstavljen je kratak pregled istori-je interesovanja za Slovene u okviru nauke, to je inae predstav-ljalo integralni deo procesa stvaranja konstrukta slovenstva. Ovaj prvi deo knjige zapravo, na odreeni nain, predstavlja uvod u problematiku kojom se bavi ova studija. U njemu je ukratko uka-zano na istorijat istraivanja tema vezanih za Slovene do kraja osamnaestog veka, odnosno do perioda kada se javljaju prve ideje o kulturnoj bliskosti i jedinstvu Slovena u kontekstu tada aktuelnih politikih i drutvenih konstelacija iz kojih e proistei i ideologija panslavizma. Takoe, pored toga, u okviru prvog poglavlja je ukra-tko ukazano i na pojedine aspekte koji su u vezi sa problematikom slovenskog identiteta u srednjem veku, to predstavlja izvesni ob-lik digresije u odnosu na osnovnu tematiku kojom se ova knjiga bavi, ali indirektno doprinosi njenom boljem razumevanju.

U drugom poglavlju knjige su analizirana pitanja koja se odnose na nastanak, osnovne ideoloke premise, dinaminost, kao i internu varijabilnost ideologije slovenskog pan-pokreta u kontekstu ekog i slovakog narodnog preporoda, ali i u kontekstu nastajanja i u-vrivanja srpskog devetnaestovekovnog nacionalizma. Teilo se preispitivanju pojedinih aspekata odnosa izmeu ideolokog kon-cepta panslavizma i nacionalnih identiteta u srpskom, slovakom i ekom drutveno-istorijskom kontekstu. Odnosno, sagledane su osnovne konstelacije koje su bile u vezi sa nastankom ideologije panslavizma u okviru procesa nacionalnih emancipacija meu slo-venskim narodima na prostoru Habsburke monarhije, kao i na od-nos ove ideologije sa procesima konsolidacije pojedinanih sloven-skih nacionalnih identiteta. Nastojalo se da se to konciznije utvrde osnovni faktori, kao i referentne take kljune za praenje (uslovno) izvesnog procesa prelaska panslavistikih ideja u formu ideja koje se jasnije usmeravaju na okvir nacionalnih identiteta etnikih zajedni-ca Srba, Slovaka i eha, pri emu se teilo pruanju najoptije sinte-ze osnovnih ideja korpusa panslavizma, u prvom redu idejnog kon-cepta sveslovenske uzajamnosti Jana Kolara. Pored toga, ukazano je

PREDGOVOR

11

i na internu varijabilnost i dinaminost razliitih formi ideja pansla-vizma u kontekstu pojedinih drutvenih okolnosti i njihovih konse-kvenci u razliitim vremenskim i prostornim kontekstima. Izmeu ostalog analiziran je i uticaj J. G. Herdera na predstavnike nosilaca ekog i slovakog narodnog preporoda, pre svega na Jana Kolara, kao i inkorporiranje ideja panslavizma (u formi Kolarove ideje o sveslovenskoj uzajamnosti) u junoslovenski, pre svega srpski kon-tekst. Ukazano je i na distinkciju u ideji izmeu panslavizma i aus-troslavizma, kao i na razlike u percepciji ideje kulturnog panslaviz-ma (forma inicirana Kolarom) nasuprot njegovog politikog aspekta, ali i forme politikog panslavizma (uslovno panrusizma), kakva je bila dominantna u Rusiji. Iako prostorni i vremenski okvir ove pro-blematike nije jasnije limitiran, hronoloki je fokus analiza u dru-gom poglavlju prvenstveno usmeren na period od kraja osamnaes-tog do kraja devetnaestog veka. Takoe, analiza je u izvesnoj meri ograniena na razvoj ideje panslavizma na prostoru Habsburke monarhije, pri emu se u smislu komparacije analiziraju i ideje pan-slavizma (ili pre panrusizma) u ruskom kontekstu. Ovo poglavlje je inae koncipirano u dve vee celine. Prva celina se odnosi na nasta-nak i razvoj ideje panslavizma, pri emu se on prvenstveno analizira kroz sagledavanje osnovnih ideja kljunih autora za njen razvoj po-put Herdera i Kolara, ali i afarika, tura, Palackog i drugih. Tako-e, u ovom delu teksta su preispitane varijabilnosti unutar same ide-je, pri emu je najvea panja usmerena na analizu okolnosti pod kojima je pokuano formiranje slovenskog kolektivnog identiteta. U drugoj celini je analiziran odnos izmeu ideje slovenskog kolektivi-teta, kao odreene forme nadnacionalnog identiteta, i konciznije definisanih slovenskih nacionalnih identiteta. Nije postojala tenden-cija za bilo kakvom irom analizom, ve se pre svega nastojalo sagle-davanju i preispitivanju osnovnog niza injenica koje se tiu osnovnih aspekata panslavistikog korpusa u kontekstu njegovog nastanka, ide-olokih koncepcija, kao i preplitanja ideja o slovenskom kolektivnom identitetu sa ue odreenim nacionalnim identitetima Srba, Slovaka,


12

eha i Rusa. Prema tome, teilo se iskljuivo izradi najoptije sinteze kao adekvatnog okvira, kojim bi se omoguila odgovarajua osnova za eventualne opirnije i serioznije analize ove problematike, ali i da bi se pruila uvodna osnova za tree poglavlje koje se odnosi na pokua-je konstruisanja sveslovenskih tradicija.

Tree poglavlje knjige, u sutini predstavlja njen centralni deo i u njemu je analiza fokusirana na procese izmiljanja, tj. stvaranja (uslovno) sveslovenskih tradicija, odnosno na razliite forme ten-dencioznog inkorporiranja ue odreenih nacionalnih elemenata u (sve)slovenske okvire. Teilo se to konciznijem sagledavanju uti-caja nacionalnih i politikih mitova na stvaranje percepcije o slo-venskom kolektivitetu, odnosno o slovenstvu kao identifikacijskoj formi nadnacionalnog identiteta. U tom kontekstu, u prvom redu analiziran je uticaj slovenske romantiarske istoriografije na stvara-nje shvatanja o zajednikoj prolosti Slovena, kao i na formiranje miljenja o slovenskom jezikom i kulturnom jedinstvu. Ukazano je na inicijalne herderovske idejne premise u ovim procesima, kao i na specifinosti opte drutvene i politike situacije koje su konsekven-tno do njih dovodili. Posebna panja je pri tome usmerena na anali-zu uticaja istoriografskih dela Kolara i afarika, u formiranju shva-tanja o zajednikoj prolosti i prirodnoj bliskosti Slovena kao jed-nog, ili vie srodnih naroda, to je zavisilo od konkretnih tumaenja. U okviru ovog poglavlja, takoe je predstavljena idejna sutina miti-zacija folklora slovenskih naroda, odnosno uticaj slovenskih ideja na knjievne mitizacije tokom devetnaestog veka koje su nastojale da upute na postojanje jedinstvenog, prastarog, sveslovenskog mitolo-kog korpusa, u cilju ukazivanja na zajednitvo slovenskih naroda. Pored navedenog, u poglavlju je u najkraim crtama ukazano i na specifinost stvaranja slovenskih tradicija u devetnaestovekovnom ruskom kontekstu, u kojima su se one, za razliku od procesa njihove izgradnje meu ostalim slovenskim narodima, formirale prvenstve-no na pojedinim konzervativnim i antiokcidentalnim premisama ruskog slavjanofilstva i slavofilstva.

PREDGOVOR

13

U etvrtom poglavlju ukazano je na osnovne koncepcije i ma-nifestacije slovenskih ideja tokom dvadesetog veka, odnosno na specifinosti refleksija slovenstva od poetka veka pa sve do pada komunistikih reima na prostoru slovenskih drava. Teilo se sagledavanju samo najosnovnijih injenica koje se odnose na razli-ite percepcije i manifestacije slovenstva kao dinamine kategorije u kontekstu irokog dijapazona promenljivih konstelacija koji se mogu podvesti pod ovu odrednicu a koje su izmeu ostalog zavisi-le od konkretnog vremenskog i prostornog konteksta. Pri tome je svaka detaljnija analiza ovom prilikom bila iskljuena, kako se ne bi upalo u zamku prenaglaenog istoricizma. U tom smislu su bile preskoene i bilo kakve analize koja bi se odnosile na procese stva-ranja novih slovenskih drava nakon okonanja Prvog svetskog rata, budui da ova tematika, iako je svakako vezana i za ideje o slovenstvu, ima daleko sloeniju pozadinu sa itavim nizom raz-novrsnih faktora i kao takva prevazilazi okvire ove studije. Analiza u ovom poglavlju je fokusirana na ideoloke premise novoslaviz-ma, slovenske ideje tokom Prvog svetskog rata, ali i na osnovne aspekte slovenstva u meuratnom periodu. Ukazano je na znaaj slovenskih ideja kao mobilizacijskog faktora, tokom II svetskog rata, pre svega u ruskom, odnosno sovjetskom kontekstu, kao i na metamorfozu slovenstva u periodu vladavine komunistikih rei-ma na prostoru slovenskih drava. Ovo poglavlje je poput drugog i treeg prvenstveno usmereno na problematiku slovenstva u e-kom i slovakom (ehoslovakom), kao i u srpskom (jugosloven-skom) kontekstu, ali se ujedno teilo ukazivanju na opti fundus koji se odnosi na slovenske ideje u celini, odnosno na razvoj i raz-liite manifestacije slovenstva do poetka poslednje decenije dva-desetog veka.

Peto poglavlje rada predstavlja kratak osvrt na pojedine reflek-sije slovenskih ideja u postsocijalistikim slovenskim drutvima, odnosno u savremenom kontekstu. Ukratko su analizirane osobe-nosti slovenstva i slavofilstva u savremenom drutvenom i politi-


14

kom diskursu slovenskih naroda. U ovom poglavlju je ukazano da bez obzira to su ideje o slovenskom jedinstvu prilino marginali-zovane u savremenom kontekstu, elementi slovenstva ipak postoje u nizu razliitih pojava, pri emu se, kao ideologija, slovenstvo najjasnije uoava u delovanju i idejama pojedinih grupa. Izuzev kraeg razmatranja o politikim kontekstima savremenog slovens-tva, etvrto poglavlje je usmereno na analizu specifinosti sloven-skih ideja u okviru politikih koncepcija slovenskog rodnoverja kroz formu studije sluaja o politikim kontekstima slovenskog rodnoverja na internetu, za ta postoji poseban uvod.

U zakljunim razmatranjima je u najkraim crtama predstav-ljena osnovna sinteza prethodno prezentovanih rezultata analiza u radu.

Iako se ovom knjigom u skladu sa njenom tematikom i irim hronolokim opsegom pitanja koja su analizirana, teilo stvaranju jedinstvenog i to celovitijeg prikaza koji se odnosi na konstrukcije i refleksije slovenstva u razliitim vremenskim, prostornim i dru-tvenim kontekstima, pojedina pitanja su ostala izvan njenog sadr-aja. Odnosno, slabija zastupljenost detaljnih analiza vezanih za slovenstvo u poljskom, a u izvesnom smislu i u ruskom kontekstu tokom devetnaestog veka, znaajno preskakanje niza pitanja koja nisu bila direktno vezana za konstrukciju slovenstva u kontekstu stvaranja koncepcije jugoslovenstva, kao i odsustvo analiza veza-nih za savremene refleksije slovenstva u formi razliitih studija sluaja, delimino relativizuju celovitost ove studije. Uprkos tome, nadam se da je osnovna problematika, uz akceptovanje njene iro-ke tematske, hronoloke i prostorne dimenzije, koncepcijom i sa-drajem ove knjige u najveoj meri ipak obuhvaena i analizirana. Ukoliko se u tome uspelo, cilj ove studije je u najveoj meri ispu-njen, uprkos neujednaenosti obima analiza. Iako nedostaci i poje-dine nedoreenosti vezane za neka pitanja svakako postoje, one nikako ne mogu dovesti u pitanje validnost iznesenih interpretaci-ja, kao ni koncepciju ove studije.

I

UVOD U PROBLEMATIKU

Ideje o slovenskom jedinstvu do kraja osamnaestog veka i kratak osvrt na pojedina pitanja u vezi sa

znaenjem slovenskog identiteta u srednjem veku

17

Kao to je ve istaknuto u predgovoru ove knjige, pod termi-nom slovenstvo se ne podrazumevaju procesi vezani za etnogene-zu i konsolidaciju slovenskog etnosa. Samim tim ni analize u ovoj studiji se nee bazirati na ova kompleksna pitanja kao ni na prob-lematiku koja bi se ticala eventualnog stvaranja, odnosno konstru-kcije Slovena kao etnike kategorije (stanovite koje zastupa Florin Kurta), to predstavlja posebnu tematiku koja svakako jeste nepo-sredno u vezi sa izmiljanjem slovenstva, ali u analitikom smislu ini zaseban i autonoman skup sloenih problema, koji kao takav prevazilazi tematske okvire ove studije.3 Svakako, brojne hipoteze

3 F. Kurta je u svojoj obimnoj studiji The Making of the Slavs: History and

Archaeology of the Lower Danube Region, c. 500-700, sa prilinom argu-mentacijom, odnosno koristei se lingvistikim i istorijskim prouavanjima, kao i interpretacijama arheolokih nalaza, izneo miljenje da su Sloveni u smislu etnike grupe zapravo konstrukcija vizantijskih autora nastala etiketi-ranjem spolja, odnosno da su nastali kao oblik politizacije razliitih etni-kih grupa na limesu, koje su bile u konstantnom kontaktu sa Vizantijom. Kurta ukazuje na slabost dosadanjih interpretacija koje su na osnovu lin-gvistikog aspekta (istog jezika) odreivali etnicitet, istiui da su Sloveni po-stali kolektivitet korienjem ovog etnonima od strane spoljanjih posmatra-a (Vizantinaca). Odnosno, Kurta smatra da Sloveni nisu nastajali kroz pro-cese etnogeneze, ve kao rezultat granine interakcije izmeu Vizantije i onih drugih, odnosno skupina ljudi koji vizantijci nisu smatrali delom svoje (sopstvene) grupe. On istie da se slovenski etniki identitet ne temelji na jedinstvenoj lingvistikoj osnovi, ve na spoljanjem etiketiranju, tj. po nje-mu Sloveni nisu postali Sloveni zbog toga to su govorili istim (slovenskim) jezikom, ve zbog toga to su ih drugi (vizantijski autori) tako oznaavali. Opirnije u Kurta 2001. Na slabost interpretacija kojima se na osnovu jezike baze odreuje etnicitet grupe, odnosno na slabost interpretacija o tzv. velikim


18

koje su fokusirane na problematiku slovenske etnogeneze, prapos-tojbine i jedinstva u najstarijoj prolosti, veoma esto su imale ide-oloku i politiku konotaciju i upravo su esto nastajale kao pro-dukt i konsekvenca razliitih ideolokih koncepata proisteklih iz panslavizma i ideja o slovenskom jedinstvu, dok su sa druge strane isto tako i same uticale na formiranje i razvoj ovakvih ideja, pre svega u periodu romantizma, odnosno u vreme formiranja nacio-nalnih identiteta slovenskih naroda. Samim tim, ve po svom ka-rakteru interpretacije koje se odnose na razliite segmente prolos-ti slovenskih naroda tj. Slovena, su svakako veoma esto bile moti-visane itavim dijapazonom razliitih konstelacija, izmeu ostalog i razliitim subjektivnim stavovima njihovih autora. Ipak, slavofil-ske tendencije, kao i idejne koncepcije koje su propagirale potrebu za razliitim oblicima ujedinjenja Slovena koje su imale jasne obri-se ideologije, javljaju se tek od kraja osamnaestog, odnosno prve etvrtine devetnaestog veka, dok se pre toga ideje o slovenskom jedinstvu pojavljuju izolovano i praktino su ograniene na stavo-ve koje je zastupao Juraj Krani. Jasnije definisani korpusi ideja

etnikim grupama, kojima su arheolozi pripisivali signifikantnu kulturu, ukazao je i arheolog Kolin Renfju (Colin Renfrew). On tako dovodi u pitanje postojanje Kelta i Indoevropljana, odnosno njihovog realnog etnikog jedins-tva (vidi Renfrew 1996). Takoe, u tom kontekstu je i npr. poljski arheolog Koblinski (Z. Kobyliski), izneo pretpostavku da se slovensko etniko jedins-tvo u Poljskoj formiralo relativno kasno od nekoliko manjih etniki hetero-genih grupa (vidi Kobyliski 1989). Sumnju u etninost termina Sloven iska-zali su na razliite naine i neki drugi autori kao to su istoriari Omeljan J.Pritsak ( ), H. Volfram (Herwig Wolfram) V. Pohl (Walter Pohl) i drugi. Sasvim je mogue da su velike etnike grupe, po-put npr. Slovena, zapravo pseudo etnike zajednice stvorene pre svega od strane lingvista na osnovu njihovog savremenog jezikog jedinstva. Odnos-no, brojne lingvistike analize, zanemaruju dugotrajne procese moguih me-usobnih stapanja razliitih etnikih grupa, kao i njihovo eventualno poste-peno prihvatanje jedinstvenog jezika. Svakako ovakva tumaenja, bez dodat-nih argumenata, uprkos izuzetno jakim indicijama, za sada moraju ostati u domenu hipoteze.

I UVOD U PROBLEMATIKU

19

koje su teile stvaranju kolektivnog identiteta koji se moe oznai-ti kao (sve)slovenski, inicijalno su proizilazile iz procesa formira-nja pojedinanih slovenskih nacionalizama sa jedne, i kao reakcija na oseaj ugroenosti od strane drugog, u prvom redu Nemaca i ideologije pangermanizma sa druge strane, to e biti detaljno ana-lizirano u drugom i treem poglavlju ove studije. Ovakvo razgra-niavanje kojim se definie vremenski okvir konstrukcije slovens-tva u politici je od krucijalne vanosti, a izmeu ostalog njime se sekundarno ukazuje i na koncepciju ove studije, odnosno na pre-dmet istraivanja ove knjige koja se upravo fokusira na analize ideja koje su teile formiranju nadnacionalnog slovenskog oblika kolektiviteta. Dakle, ideje o slovenskom jedinstvu, kao i slavizam i ideologija panslavizma nastaju kao posledica nacionalne emanci-pacije. Odnosno, koncepcije o slovenskom jedinstvu kao obliku bliskog ideologiji kasnijeg panslavizma, pojavljuju se u kompaktno profilisanoj formi inicijalno kroz rad J. G. Herdera i dodatno su razraene u radovima J. Kolara, P. J. afarika, Lj. tura i drugih, pa se stoga hipoteze o postojanju nekakvog oblika baroknog slavizma, moraju maksimalno relativizovati ili u potpunosti iskljuiti, budu-i da se one nisu temeljile na postulatima koje su teile izgradnji nadnacionalnog oblika identiteta, tj. oblika slovenskog kolektivite-ta. Herderove ideje o Slovenima, u tom smislu predstavljaju poet-ne inicijalne premise iz kojih proizilazi korpus ideja o slovenskom jedinstvu, bez obzira na postojanje starijih radova i izolovanih ne-zavisnih ideja pojedinih autora (u prvom redu Kriania) koji su zagovarali odreeni oblik slovenskog ujedinjenja. Meutim, iako ova studija u hronolokom smislu prati period od kraja osmanaes-tog veka kada se javljaju prve jasno profilisane tendencije koje su teile ostvarivanju razliitih oblika slovenskog jedinstva zasnova-nog na percepciji o slovenskoj prirodnoj bliskosti i slovenskom etnikom jedinstvu u dalekoj prolosti, neophodno je ukazati na pojedine aspekte koje su se odnosili na shvatanje o slovenskom jedinstvu i u ranijim periodima, odnosno u delima starijih autora.


20

U sledeem delu teksta ukratko je ukazano na istorijat interesova-nja za Slovene u delima nastalim pre druge polovine osamnaestog veka, a u skladu sa time i na pojedine aspekte koji su se odnosili na razliita shvatanja o slovenskom jedinstvu u ovom periodu. Tako-e je, u meri u kojoj je to bilo mogue, ukazano i na problematiku koja se odnosi na samu sutinu ideja, tj. hipoteza o slovenskom etnikom jedinstvu u dalekoj prolosti na osnovu kojih se su se temeljile i devetnaestovekovne ideje o potrebi za uspostavljanjem ponovnog jedinstva Slovena tokom devetnaestog veka. Tom prili-kom se nije pretendovalo bilo kakvoj opirnijoj analizi, ve je bio cilj da se definisanjem osnovnih okvira istraivanja, prui jasniji uvid u naredna poglavlja u kojima je analizirana problematika ko-joj je posveena ova knjiga. Sa tom namerom, na kraju poglavlja, ukratko je ukazano i na osnovnu problematiku koja se odnosi na karakteristike slovenskog identiteta u srednjem veku, to uprkos tome to naizgled tematski odudara od osnovne tematske koncep-cije knjige, ipak doprinosi optoj analizi problematike.

Srednjovekovna i novovekovna percepcija o Slovenima: Kratak osvrt na istorijat shvatanja o slovenskom jedinstvu u prolosti u kontekstu istoriografskih radova do J. G. Herdera

Izbegavajui bilo kakav osvrt na antike izvore o Slovenima, odnosno na korpus etnonima u delima antikih autora koji se sa manje ili vie argumenata izjednaavaju sa slovenskim etnosom, potrebno je napomenuti da veina antikih pisaca (Pseudo Cezari-je, Gaj Plinije Stariji, Publije Kornelije Tacit, Klaudije Ptolomej, Prokopije Kesarijski, Agapije, Meandar Protektor, Mavrikije, Teo-filakt Simokata, Retor Prisk, Jordanes, Kasiodor i drugi) pominjui Slovene, oznaavaju ih kao grupu srodnih plemena koja zauzimaju velika prostranstva. Svakako, u kontekstu sadraja antikih izvora bilo bi apsurdno i krajnje neosnovano govoriti o bilo kakvim


21

shvatanjima o slovenskom jedinstvu, tako da bilo kakve analize vezane za ovu problematiku ne spadaju pod teme kojima se ova knjiga bavi.4

Ranosrednjovekovni pisci, kao i srednjovekovni slovenski hroniari najee nisu bili upoznati sa delima antikih autora i razvijali su individualne i esto meusobno nezavisne predstave o starosti i prapostojbini Slovena. U delima ovih pisaca se uoava tendencija za zajedniko izvoenje porekla Slovena, odnosno u svim izvorima je jedinstvo Slovena u najranijoj prolosti podrazu-mevano. Njihova tumaenja su se prvenstveno odnosila na pitanja vezana za poreklo Slovena, njihovu starost, pri emu su brojne in-terpretacije u sebi sadrale veoma esto razliite fiktivne i mitolo-ke elemente, kao i motive koji su imali za cilj da poreklo naroda interpretiraju u skladu sa biblijskim tradicijama. Tako je npr. sta-roruski letopisac i monah Nestor, autor najstarijeg ruskog letopisa Povest minulih leta ( ) koji je nastao krajem XI ili poetkom XII veka, geneaoloko poreklo Slovena izvodio preko biblijskog predanja. On istoriju Slovena zapoinje od dogaaja opisanog u Starom Zavetu koji se odnosi na zidanje Vavilonske kule, pri emu prapostojbinu Slovena, kao i itavog oveanstva smeta u region Prednje Azije iz koje su se Sloveni po njemu naselili uz Donji tok Dunava i u Panoniju. Ovaj rukopis, koji je nastao u Peerskom manastiru i koji je poznat jo kao Pri-marna ili Nestorova hronika, odnosno kao Kijevski letopis, postao je kasnije kljuan izvor za formiranje tzv. Podunavske, tj. Balkan-ske ili Dunavske hipoteze o prapostojbini Slovena, koja je bila pri-sutna u okviru slovenske romantiarske istoriografije, pre svega u delima P. J. afarika, to e biti detaljno analizirano u okviru tre-eg poglavlja. U sadraju ovog izvora, ujedno se uoavaju pojedini aspekti koji pruaju indicije koje su u vezi sa manifestacijama

4 O antikim, odnosno vizantijskim izvorima u kojima postoje podaci o Slove-

nima, videti u Ferjani 1966.


22

slovenskog identiteta u srednjem veku. Odnosno, letopisac je izje-dnaavajui ruski narod sa slovenskim, polazio do poetne pretpo-stavke o zajednitvu i jedinstvu svih Slovena u drevnoj prolosti, to je ujedno i osnovni motiv prisutan u svim srednjovekovnim izvorima. Poput Nestorovog objanjenja poetka istorije Slovena, Kozma Praki (Kosmas) je u svom delu Chronica Boemorum nasta-lom izmeu 1119. i 1125. godine, poreklo eha takoe vezivao za biblijsku priu o Vavilonskoj kuli, odnosno tvrdio je da su se preci eha predvoeni praocem ehom (etnonimnim mitskim pretkom) nakon zidanja Vavilonske kule, preavi tri reke, naselili kod pla-nine Rip (p) izmeu reka Vltave i Labe.5 Biblijska pria o zida-nju kule Vavilonske kao dogaaju od kojeg poinje istorija Slove-na, prisutna je i u drugim srednjovekovnim izvorima, poput Dali-milove hronike nastale u vie etapa u prvoj etvrtini XIV veka, zatim u delu Kronika esk (Nov kronika esk) koje je napisao Pribik Pulkava iz Radenina (Pibk Pulkava z Radenna) u drugoj polovini XIV veka, kao i u delu poljskog istoriara Jana Dlugoa (Jan Dugosz) iz XV veka. Nadovezivanje na starozavetne linosti i dogaaje uoava se i u drugim srednjovekovnim delima. Tako se npr. u Bavarskoj hronici s kraja XIII veka govori da su Sloveni bili

5 Detaljnije o Kozmovoj hronici videti u Krlk 1976, Tetk 1972. i Sadlek

1997. Opte o latinskoj literaturi ekog srednjeg veka u Nechutov 2000. Inae, planina Rip u kontekstu legende o praocu ehu i naseljavanju eke, se prvi put pojavljuje upravo u Kozmovoj hronici i vremenom ovu legendu dopunjuju drugi srednjovekovni hroniari. U romantizmu je ova legenda imala veliki znaaj i bila je izuzetno popularna, dok je sama planina Rip u iz-vesnom smislu imala naglaenu svenacionalnu dimenziju. Legenda o praocu ehu je uostalom, kao i mnoge druge srednjovekovne eke legende, imala poseban znaaj u procesima ekog narodnog preporoda. Na dodatnoj popu-larnosti je dobila posebno zahvaljujui delu A. Jiraseka (Alois Jirsek) Star povsti esk (Stare eke prie) iz 1894. godine, koje je bilo izuzetno popu-larno i koje je od tog perioda imalo veliki broj visokotiranih reizdanja sa ni-zom propratnih ilustracija. Ovo delo je kasnije bilo prilinu popularno i to-kom komunistikog reima u SSR.


23

potomci Hama i da potiu iz Mesopotamije (Sedov 2012, 16). Sli-no tome, poljski kartograf i istoriar Bernard Vapovski (Bernard Wapowski) je u svojoj hronici napisanoj u prvoj polovini XVI ve-ka, iji je sadraj poznat iz drugih izvora budui da ona nije sau-vana, naveo kako Rusi, Bugari, esi i Poljaci vode poreklo od Noe-vog unuka i Jafetovog sina Moseha (Sedov 2012). Izuzev tendenci-je da se najstarija prolost Slovena nadovezuje na dogaaje opisane u starozavetnom tekstu, to je tendencija koja je generalno bila prisutna u delima srednjovekovne evropske literature sa (uslovno) istorijskim sadrajem a posebno u tzv. narodnim hronikama, auto-ri srednjovekovnih izvora su najraniju prolost Slovena najee nastojali da veu za zajednikog etnonimnog (mitskog) pretka, na-stojei pri tome da rekonstruiu raseljavanja iz njihove prapostoj-bine. Bitno je napomenuti da apsolutno svi izvori ne dovode u pi-tanje prvobitno slovensko jedinstvo, bez obzira na brojne razliite hipoteze o lokaciji slovenske pradomovine, poreklu, kao i o proce-su njihovog raseljavanja. Svakako, govoriti o bilo kakvoj ideolokoj pozadini insistiranja na zajednikom poreklu u smislu ideja o slo-venskoj bliskosti i jedinstvu u kontekstu ovih dela, bilo bi potpuno neutemeljeno i netano. Meutim, srednjovekovne hronike su svakako neposredno doprinosile postepenom konstruisanju slo-venskog idejnog korpusa, koji e postati vidljiviji tek od kraja os-amnaestog veka. Slovenska romantiarska istoriografija rukovoe-na i usmeravana u skladu sa procesima nacionalne emancipacije slovenskih naroda se upravo u najveoj meri bazirala na brojne srednjovekovne izvore, nastojei da uz pomo njih ukae na du-boku starost slovenskog etnosa, na kontinuitet, ali i na jedinstvo slovenskih naroda u najranijoj prolosti. Takoe, srednjovekovna dela su koriena i kao izvor za odreivanje lokacije slovenske prapostojbine, naravno uz politike konotacije vezane za dokazi-vanje autohtonosti, prava na teritoriju i drugog, to su inae ten-dencije koje su i danas prilino izraene u okviru obimnog kor-pusa pseudonaunih dela prisutnih kod svih slovenskih naroda.


24

Problematika vezana za slovensku prapostojbinu, uz esto odrei-vanje etnonimnih predaka a u skladu sa time i raseljavanja sloven-skih plemena uz naglaenu dozu mitolokih elemenata, predstav-ljala je u odreenom smislu centralni motiv skoro svih srednjove-kovnih hronika. Tako Nestor kao prapostojbinu Slovena, nakon njihovog dolaska iz Azije, smatra Panoniju, tj. Podunavlje, a slina miljenja iznosi i krakovski episkop i autor Poljske istorije (Histo-ria Polonica) nastale oko 1200. godine, Vikentije Kadlubek (Wincenty Kadubek). On, izostavljajui epizodu o prvobitnom poreklu iz Azije, najstariju teritoriju Slovena vidi na prostoru Pa-nonije i Bugarske. Takoe, poljski istoriar Buguhval (Boguchwali) u svojoj Hronici Poljske (Chronica Polonica) napisane u prvoj po-lovini XIII veka govori o raseljavanju Slovena iz Podunavlja (Pa-nonije), pri emu kao praroditelja svih Slovena ovaj autor odreuje linost pod imenom Pan iji su sinovi Leh Rus i eh predvodili seobe Slovena u Poljsku, Rusiju i eku. Ovaj izvor ujedno svedoi o stvaranju neke vrste (uslovno) zajednike slovenske etnogenet-ske legende koja upuuje na zajedniko poreklo svih Slovena oli-eno kroz linost mitskog pretka Pana i njegovih potomaka (Leha, Rusa i eha) koji ujedno predstavljaju eponimne pretke slovenskih naroda, odnosno plemena. U Nestorovom letopisu se navodi da su se Sloveni prvo naselili du Dunava odakle su se razili na razliite strane nakon napada Voloha, pri emu su se u zavisnosti od toga gde su se naselili nazvali razliitim imenima po mestima na koje su doli (videti Bednakov i dr. 2006). U ekoj hronici Pribika Pulkave iz Radenina, navodi se da su se nakon dolaska iz Azije, Sloveni naselili na Balkan, odnosno u iri region Podunavlja, da bi se odatle jedna grupa predvoena ehom preselila u eku a druga predvoena Lehom u Poljsku, od koje se kasnije odvojila grupa koja je naselila Rusiju i jo neke predele (videti Kutnar and Marek 1997). Letopisac Dalimil, takoe navodi da su se Sloveni prvo na-selili u Ilirik i da su bili susedi Grka, odakle su se rairili i zauzeli veliku teritoriju. Epizoda o seljenju Leha i eha iz Panonije kao


25

najstarije postojbine, prisutna je i kod Jana Dlugoa, kao i kod ne-kih drugih srednjovekovnih autora koji su esto uticali jedni na druge.6 Valentin Vasiljevi Sedov istie da je pria o raseljavanju svih Slovena sa Dunava, bila izuzetno popularna u spisima i hroni-kama srednjovekovnih autora, koji su ovu legendu veoma esto u pojedinim delovima dopunjavali i menjali. Sedov takoe navodi, da je sve do XV veka legenda o Dunavskom poreklu Slovena imala primat u istorijskim spisima (Sedov 2012, 16). Ove hipoteze o Du-navskoj (Balkanskoj) prapostojbini su bile prisutne i kasnije tokom XV i XVI veka, npr. u delu Matije Mehovita (Macej Mechowski). Svakako, pored ovakvih postojala su i drugaija tumaenja o pore-klu i prapostojbini Slovena.7 Tokom XV i XVI veka u delima onov-remenih autora najea su bila tumaenja koja su ukazivala na sarmatsko poreklo Slovena. Tako se npr. u delu Historiae Regni Boiemiae koje je napisao eki istoriara Jana Dubraviusa (Jan Skla z Doubravky a Hradit) na osnovu radova pojedinih vizantijskih

6 Detaljniji pregled srednjovekovnih hronika, kao i drugih istorijskih izvora i

dela o Slovenima, u kontekstu tumaenja o njihovoj prapostojbini i poreklu, videti u Sedov 2012.

7 Tako u spisu Geografika sa poetka XII veka, naunik Gvido iz Pize (Guido da Pisa), tj. tzv. Ravenski geograf, pominje Slovensku Skitiju, koja je vero-vatno predstavljala oblast izmeu Karpata i Baltikog mora. U delu Gesta Re-gum Sclavorum nastalom verovatno tokom druge polovine XII veka, pozna-tom jo kao Letopis popa Dukljanina ili Barski rodoslov, koje je po svemu su-dei nastalo u benediktinskim klerikalnim krugovima u Baru, pretpostavlja se etniko jedinstvo Gota i Slovena u prolosti. Odnosno, autor hronike ano-nimni svetenik iz Bara, Gote i Slovene smatra istim narodom i svoje delo Kraljevstvo Slovena zapoinje informacijama o doseljavanju Gota u oblast rimske provincije Prevalis (Praevaliana) krajem V veka, pri emu hronika sadri i prilino fiktivan i nepouzdan spisak goto-slovenskih vladara izmeu V i XII veka. Autorstvo, kao i razliite postojee redakcije i prepisi Barskog rodoslova izazivaju mnotvo konfuznosti i razliitih tumaenja istraivaa, a u poslednje vreme postoje i indicije koje osporavaju autentinost same hro-nike, ukazujui da je mogue da se radi o falsifikatu nastalom tokom XVII veka. Opirnije o hronici videti u Mijukovi 1988. i Mui 2002.


26

autora, istie da je prapostojbina Slovena zapravo Ptolomejeva Sarmatija, dok su onovremeni poljski istoriari kao to su Gregorli Sanok Wiszniewski, Martin Kromer (Martin Cromer), ve pomi-njani Bernard Vapovski, Hristijan Varevicki, Macej Strijkovski (Maciej Stryjkowski), Alessandro Guagnini (Aleksander Gwagnin) i drugi, esto utiui jedne na druge, razvijali slina tumaenja po kojima se prapostojbina Slovena nalazila u Istonoj Evropi, odnos-no na prostoru Rusije (videti Sedov 2012, 16-18). Takoe, u ovom periodu su veoma este bile i hipoteze o istovetnosti antikih Ve-neda i Slovena, kao i o srodstvu Slovena sa Vandalima. Tako je npr. ovakvo stanovite zastupao Albert Kranc (Albert Kranz) u svom delu Vandalija, a slino njemu teoriju o srodnosti Veneda i Vandala su zastupali poljski istoriari sa kraja XVI veka, Marin i Joahim Beljski (Marcin Bielski, Joachim Bielski).8 Meu junoslo-venskim piscima, takoe su postojale razliite teorije o poreklu i prapostojbini Slovena. Tako se u hronici Tome Splitskog koja dati-ra iz XIII veka, izlae verzija o autohtonosti dalmatinskih Hrvata, dok se u delu dubrovakog istoriara Ludovika Crijevia Tuberona (1490-1522) precima Slovena oznaavaju ruski stanovnici evrop-ske Sarmatije iz koje je deo Slovena migrirao na zapad i od te gru-pe su kasnije nastali Poljaci i esi, dok se deo spustio na jug, odno-sno u Iliriju (videti Sedov 2012). V. Sedov istie da su srpski letopi-sci za pretke Srba smatrali Daane, ali i da je bila prisutna i tvrdnja o istovetnosti Slovena i Gota. Sedov takoe istie da je rasprostra-njenost teorije o severnom poreklu Slovena u junoslovenskoj istoriografiji oevidno uslovljena okolnou da se meu Junim

8 Opirnije o radovima i tumaenjima ovih autora videti u (Sedov 2012, 18-

19). Inae problematika vezana za etnonim Venedi, odnosno izjednaavanje ovog etnonima sa etnonimom Sloveni, jo uvek je aktuelna u nauci i predsta-vlja jedno od najznaajnijih pitanja vezanih za ranu prolost Slovena, kao i za proces njihove etnogeneze. Opirnije o ovoj problematici, videti u Bednakov i dr. 2006.


27

Slovenima dugo negovalo predanje o njihovom doseljavanju na Balkansko poluostrvo sa severa (Sedov 2012, 20).

Radovi srednjovekovnih pisaca, kao i oni nastali do kraja XVI veka, kao to je ukazano u ovom kratkom pregledu, obiluju razlii-tim proizvoljnim tumaenjima slovenske najranije prolosti. Sva ova dela govore o raseljavanju slovenskih plemena iz prapostojbi-ne, odnosno podrazumevaju slovensko etniko jedinstvo u najdub-ljoj prolosti. Iako se u njihovim sadrajima, kao to je ve napo-menuto, ne moe govoriti o bilo kakvim elementima koji su ana-logni idejama devetnaestovekovnog slavizma, ona su ipak znaajno uticala na postepeno formiranje slovenskog korpusa iz kojeg su kasnije tokom devetnaestog veka crpljeni materijali za razliita istoriografska i knjievna dela koja su propagirala slovensko jedin-stvo kroz konkretne ideje.

Verovatno najpoznatije delo vezano za prolost Slovena i prvo delo u kome se uoavaju pojedine idejne koncepcije koje su teile tendencioznom hiperbolisanju znaaja slovenske prolosti, pred-stavlja Kraljevstvo Slovena (Il Regno degli Slavi) koje je 1601. go-dine napisao dubrovaki istoriar slovenskog porekla Mavro Orbi-ni (1563-1610). Ovaj benediktinski monah u predgovoru svoje knjige pominje slavu slovenske nacije, odnosno slovenski na-rod i carstvo slovenske nacije (vidi Nedeljkovi 2007, 170). Or-bini (Mauro Orbin) u svom delu Slovene predstavlja kao jedins-tvenu narodnu celinu, a sam sadraj dela predstavlja idealizaciju i glorifikaciju slovenske istorije. Opisujui podvige, junatva i hrab-rost pojedinaca i grupa, Orbin prolost Slovena od najranijih vre-mena do njegovog vremena predstavlja na osobeni nain, koji u izvesnom smislu podsea na kasnije radove slovenske romantiar-ske istoriografije. U tom smislu uslovno bi se moglo govoriti da se kod Orbina uoavaju najraniji poznati elementi slavofilstva, ali uprkos tome, potrebno je jo jednom istai da oni svakako nisu nastajali iz istih ideolokih poriva, niti su imali istu svrhu i formu, sa slavofilskim tendencijama svojstvenim procesima stvaranja


28

slovenskih nacionalnih identiteta. Prema tome, uprkos injenici da delo Kraljevstvo Slovena po svom sadraju obiluje slavofil-skim motivima, njega, kao ni neto kasniji rad hrvatskog pisca Ju-raja Kriania iz XVII veka, nije mogue podvesti pod kategoriju slavizma tj. kasnijih ideja o slovenskom jedinstvu zasnovanih na Herderovom opisu Slovena. Orbin je u svom delu takoe prolost Slovena vezivao za starozavetno predanje, navodei da su Sloveni zajedno sa Germanima potomci Jafetovog roda, pri emu kao nji-hovu prapostojbinu odreuje Skandinaviju.9

Posmatrano u celini, dela nastala od poetka XVII do poslednje etvrtine XVIII veka, za razliku od ranijih radova vezanih za pro-lost Slovena, pruaju raznovrsniji korpus tumaenja, pri emu au-tori individualno formiraju razliite interpretacije o etnogenezi Slovena, pristupajui pri tome krajnje proizvoljnom etimologizira-nju. Na taj nain Sloveni se u zavisnosti od konkretnog autora i dela poistoveuju sa skoro svim narodima i plemenima zabelee-nim u istorijskim izvorima poput Ilira, Kelta, Gota, Skita, Daana, Traana, Sarmata itd. U ovom periodu, naroito je meu ekim i poljskim autorima bila popularna tzv. sarmatska teorija o poreklu Slovena u razliitim verzijama. Hipotezu o sarmatskom poreklu Slovena zastupali su u razliitim varijantama, esto se pri tome oslanjajui na radove svojih prethodnika iz XV i XVI veka, brojni autori kao to su nemaki geograf Filip Kliver (Philipp Clver/ Philippus Cluverius), eki istoriar Jovan Matej iz Sudeta (Jan Maty ze Sudetu), Faust Vrani iz ibenika, nemaki naunik G. V. Lajbnic (G. W. Leibinz), P. Doleal, J. Pastorijus, P. Pjasecki (P. Piasecki), B. Baljbin (B. Balbin), A. Stredonijus (A. Stredonius), St. Kleevski (St. Kleczewski), F. Publika i drugi (videti Sedov 2012, 23-24). Ugarski pisac i istoriar slovenskog porekla Samuel Timon,

9 Opirnije o sadraju ovog dela, kao i o njegovom piscu, videti u radovima

Sime irkovia, Franje Bariia, Radovana Samardia i Miroslava Pantia tampanim uz prevod ove knjige na srpski jezik (vidi Orbin 1968).


29

kao i luteranski svetenik i naunik Matija Bela (Matej Bel) takoe su u specifinoj verijanti zastupali tezu o Slovenima kao Sarmati-ma (videti Podolan 2007). Posebno uticajne hipoteze o sarmat-skom poreklu Slovena dao je eki istoriar Jan Hristijan Jordan (Jordan. J. Chr), koji je isticao da treba razlikovati slovenske Sar-mate-Venede od Skita, Sarmata, Alana, Roksolana i Vandala koji nisu bili Sloveni. Sedov istie kako je Jordanov rad bio progresivan momenat u izuavanju rane istorije Slovena, ali da ipak on nije uneo korenite promene u etnogenetske konstrukcije savremenika ve da su se stare take gledita irile kao i ranije, samo doupunje-ne razliitim dosetkama (Sedov 2012, 24) Jordanova tumaenja su inae posebno uticala na ranije radove i teze P. J. afarika o etno-genezi Slovena (Podolan 2007).10 Pored poistoveivanja Slovena sa Sarmatima, tokom XVII i veeg dela XVIII veka, ali svakako i kas-nije tokom prve polovine XIX veka, meu autorima su postojala i brojna tumaenja koja su prolost Slovena opisivala na najnevero-vatnije naine. Brojni autori u ovom periodu u svoje radove unose itav niz proizvoljnih teorija i fikcija o poreklu i prolosti Slovena, pri emu se pojavljuju i posebne jedinstvene teorije.11 Izuzev njih,

10 Na afarikove istoriografske radove, kao i o uzrocima promene njegove hipo-

teze o prapostojbini, tj. o moguim politikim razlozima zbog ega je napus-tio teoriju o sarmatskom poreklu Slovena, ukazano je u treem poglavlju ove knjige.

11 Tako je npr. pisac, profesor numizmatike, poetike i arheologije, Matija Petar Katani (1750-1825) Stare Slovene povezivao sa Ilirima i Daanima, dok je pisac i arhimadrit, Jovan Raji (1726-1801) u svojoj knjizi , , iz 1794. godine, prolost Slo-vena (Veneta, Vinda, Eneta) povezao sa Trojanskim ratom, koji su po njemu branili Troju od Grka. Nakon toga su se, po Rajievom miljenju, Sloveni ra-selili po Jadranu, odakle su se rairili i naselili iroke prostore. Meutim, kod Rajia postoji i drugaija interpretacija rane slovenske prolosti po kojoj se poreklo Slovena vezuje za biblijsko predanje, pri emu Raji navodi kako se jedan od Jafetovih potomaka, Vandal, preselio sa svojim plemenom iz Azije u Evropu i naselio kraj Visle. Taj narod se kasnije po Rajievom miljenju,


30

i dalje su bila prisutna tumaenja vezana i za tzv. Podunavsku (Dunavsku), odnosno Balkansku hipotezu o prapostojbini i pore-klu Slovena. Ovakvo stanovite o Iliriji kao prapostojbini su na razliite naine zastupali brojni autori poput luikog filologa Mi-haila Frencela (1628-1706), kao i A. L. lecer (August Ludwig von Schlzer), koji je smatrao da su Rimljani znali od ranije za Slovene na prostoru Norika i Panonije, ali da su ih zvali drugaijim imeni-ma iz ega je ujedno izvodio i tumaenje o slovenskom poreklu Veneta i Ilira (Sedov 2012, 22). Dunavska hipoteza o prapostojbini Slovena prisutna je i u radovima autora druge polovine XVIII ve-ka, kao i u istoriografskim radovima nastalim u kontekstu tzv. na-cionalnih preporoda slovenskih naroda, pri emu se u nekima od njih uoavaju (sve)slovenske idejne koncepcije. Verovatno najzna-ajnije istorijske radove u tom smislu, predstavljaju dela P. J. afa-rika. Meutim, pored istoriografskih radova proizalih iz kontek-sta procesa stvaranja nacionalnih identiteta slovenskih naroda, teorija o prapostojbini Slovena na Dunavu se pojavljuje i kod ne-kih neslovenskih zapadnoevropskih autora s kraja XVIII veka kao to je I. H. Gaterer (I. H. Gaterrer), pri emu ovaj autor, nadovezu-jui se na navode iz Primarne hronike, navodi da drevne stanov-nike Podunavlja, Daane i Gete treba smatrati precima Slovena i Anta (videti Sedov 2012, 22). Ipak, u ovom periodu postojale su i drugaije teorije o prapostojbini i poreklu Slovena, poput one koju je zastupao ruski politiar, etnograf i istoriar V. N. Tatiev ( 1686-1750), koji je negirao srodstvo Slovena sa Sarmatima i Skitima, kao i tzv. Dunavsku hipotezu, smatrajui pradomovinom Slovena Rusiju.

Od poetka sedamnaestog veka uoavaju se pojedine tendencije koje imaju izvesni slavofiski karakter i koje su proisticale iz tenje junih Slovena za osloboenje od Turaka. Izuzev rada J. Kriania

poeo nazivati Vandalima, odnosno Slovenima koji su vremenom migracija-ma zauzeli etvrtinu Evrope (videti Sedov 2012, 25).


31

na koji e biti detaljnije ukazano u nastavku teksta, treba pomenu-ti da se ideja o slovenskom jedinstvu, kao i specifian oblik slavo-filskih tendencija, uoava u stvaralatvu jednog od najznaajnijih pesnika Dubrovake republike, Ivana Dive Gundulia (Giovanni Francesco Gondola, 1589-1683). Njegov istorijsko-romantiki ep Osman, predstavlja izvesni oblik glorifikacije poljske, odnosno slovenske i hrianske pobede nad Turcima i Islamom kod Hotina 1621. godine. Takoe, u izvesnom smislu, ovo delo ukazuje i na onovremenu kratkotrajnu percepciju o Poljskoj kao moguoj slo-venskoj sili koja bi mogla osloboditi June Slovene od turske vla-davine (vidi Kont 1989). Ep je proet izrazitim antiturskim moti-vima, kao i elementima koji veliaju trijumf poljske (slovenske) vojske nad Osmanlijom u skladu sa baroknom poetikom, odnosno Gundulievom slobodnom interpretacijom dogaaja o emu izme-u ostalog u izvesnom smislu svedoe i Gundulievi prikazi likova. Meutim, ve u radu J. Kriania kao zatitnica svih Slovena se pojavljuje Rusija, to je inae postala prilino izraena percepcija u okviru kasnijeg devetnaestovekovnog panslavizma, kao i sveslo-venskih idejnih koncepcija generalno. Percepcija o Rusiji kao za-titnici slovenstva, razvijala se postepeno i postajala je sve izraeni-ja naroito od perioda vladavine tvorca Ruske imperije, Petra Ve-likog (1672-1725). Pobeda nad Turcima 1696. godine i osvajanje Azova, bila je povod za brojna velianja Rusije kao i Petra Velikog, to je bilo izraeno pre svega u junoslovenskom kontekstu. Ovak-ve tendencije su primetne u poeziji autora kao to su Dubrovanin Ignjat Gradi (1655-1728), Pavao Riter Vitezovi (1652-1713), Je-rolim Kavanjin (1643-1714), Stefan Rui i drugi (vidi Kont 1989, 553-555). Politika i drutvena situacija u kojoj su se nalazili bal-kanski Sloveni, apsolutno je bila pogodno tlo za uspostavljanje ovakvih idejnih koncepcija, koje e u izvesnom smislu kasnije pos-tati jedan od glavnih motiva slovenskog pan pokreta i ujedno predstavljati sr korpusa ideja, koje bi se (uslovno) mogle oznaiti kao (sve)slovenski politiki mit o Rusiji kao zatitnici Slovenstva.


32

Prva ideja o slovenskom jedinstvu: Slovenstvo Juraja Kriania

Izuzev dela koja su se bavila slovenskom prolou i poreklom, pre Herderovih ideja o Slovenima od kojih su inae inicijalno i potekle razliite slovenske ideoloke koncepcije, to e biti detalj-no analizirano u naredna dva poglavlja, prva ideja kojom se propa-girao odreeni oblik sveslovenskog jedinstva se pojavljuje jo u XVII veku. U tom kontekstu potrebno je ukratko ukazati na rado-ve ve pomenutog hrvatskog pisca, politiara, filozofa, filologa i katolikog svetenika Juraja Kriania (1617/18-1683).12 Kriani predstavlja prvog autora kod kojeg su prisutni jasno izraeni slavo-filski stavovi sa politikom konotacijom. Pojedini autori ga zbog toga smatraju najranijim nosiocem ideje o panslavizmu, navodei da se Kriani meu prvima zalagao za jedinstvo svih Slovena i za stvaranje sveslovenskog jezika (Kreji 2000; icel 2002). Lj. Cero-vi ga pominje kao preteu panslavizma i istie da je Kriani bio

12 Kriani je studirao filozofiju u Gracu i teologiju u Bolonji i Rimu, pri emu

je posebno prouavao crkveni raskol i rusku istoriju. Nakon studija je nekoli-ko godina radio kao upnik u Hrvatskoj, da bi zatim vie godina proveo u pu-tovanjima po Evropi. U Moskvi je prvi put boravio oko dva meseca 1647. go-dine, nakon ega jo nekoliko godina putuje po istonoj Evropi, boravei je-dno vreme u Carigradu, odakle odlazi u Rim 1652. gde radi u Zavodu sv. Je-ronima. Meutim, ubrzo, uprkos zabrani pape, odlazi po drugi put u Moskvu 1660. godine kako bi slubovao na carskom dvoru. Ve 1661. godine je bio, pod nerazjanjenim okolnostima, carskim ukazom proteran u Sibir. U izg-nanstvu u gradu Tobolsku boravi ak petnaest godina i u ovom periodu pie neka od svojih najznaajnijih dela. Pomilovan je nakon smene na ruskom prestolu 1676. godine, kada se na kratko vraa u Moskvu a ve 1677. godine uspeva da napusti Rusiju. Podacima kojima se disponuje o ostatku njegovog ivota su oskudni. Nakon naputanja Rusije, stupio je u dominikanski red i jedno vreme boravi u Vilnu. Poginuo je 1683. godine u redovima poljske voj-ske prilikom opsade Bea od strane Turaka. Detaljnije o ivotu, knjievnom i politikom delovanju J. Kriania videti u icel 2002. i Jeli 2002. O idejnim i politikim aspektima Krianievog slovenstva, detaljno u Phoda 2004.


33

prvi nosilac ideje sveslovenstva kao jezike i etnike celine i crk-vene unije, kao i njegovog duhovnog i kulturnog jedinstva (videti Cerovi 1997). Slian poetski atribut otac panslavizma mu dode-ljuje i Fransis Kont (vidi Kont 1989, 552).

Krianieve idejne koncepcije, ukljuujui i slovenstvo, proizi-laze iz njegove historiozofije i bile su u skladu sa njegovim teolo-kim i religijskim stavovima (videti Phoda 2004). Po njegovom miljenju Sloveni predstavljaju celinu ija je prapostojbina Rusija, odnosno po Krianiu Rusi, koji u kontekstu njegovih idejnih kon-cepcija o Slovenima zauzimaju kljuno mesto, predstavljaju najstari-je Slovene koji su na prostoru koji zauzimaju, autohtonim etnikim elementom.13 Kriani je smatrao da su Sloveni u prolosti bili jak narod od koga su strahovali svi susedni narodi. Meutim, vreme-nom su zbog svoje nesloge sve vie slabili, da bi na kraju skoro svi, izuzev Rusa, izgubili politiku samostalnost, ili su poput Poljaka dozvolili da njima vladaju strani kraljevi. Glavni razlog slabljenja Slovena, Kriani je video u nedostatku njihovog narodnog karakte-ra (Phoda 2004, 196), dok je slovensku prolost u izvesnom smislu doivljavao kao istoriju potlaivanja Slovena od strane drugih naro-da. Po njegovom miljenju, glavna negativna karakteristika Slovena

13 Kriani raseljavanje Slovena iz njihove prapostojbine Rusije, objanjava u

skladu sa njegovim religijskim idejama, odnosno istie da su napadi Slovena na granice rimskog carstva bili boija kazna za grehove rimskih vladara. Termin Sloven do 1665, godine koristi za sve Slovene bez razlike, dok pojam Rus koristi za stanovnike Rusije. Meutim, svoj stav menja u predgovoru svog Gramatikog izkazanja ob ruskom jeziku, kada istie da postoji est slo-venskih naroda, odnosno est slavnih jezikih nareja u naem narodu. Po-red ruskog, ekog i poljskog, pominje srpsko, hrvatsko i bugarsko, navodei pri tome da se poslednja tri nazivaju svojim zajednikim imenom Sloveni. Odnosno, Kriani terminom Sloveni zapravo oznaava june Slovene, dok istie kako je termin Rus najstariji i kako su se davno njime nazivali svi Slo-veni. Takoe, pri tome napominje da rusko nareje nije proizalo iz sloven-skog, ve da su slovensko nareje, isto kao poljsko i eko proizali iz ruskog jezika (Phoda 2004, 194-195).


34

je u tome to veoma lako potpadaju pod strane uticaje. On istie da nijedan narod nije pretrpeo toliko tete od stranaca kao Sloveni. U tom smislu Kriani navodi da u Poljskoj nad Slovenima vladaju tui kraljevi (xenarchia), kao i da Sloveni stradaju zbog toga to se oslanjaju i veruju strancima (xenopistia), kao i to ude za svim stranim (xenomania) (vidi Phoda 2004, 196). Najvee neprijatelje Slovena, Kriani je video u Germanima. U skladu sa time, on je istupao neprijateljski prema Nemcima, koji su po njegovom uvere-nju proterali Slovene sa mnogih teritorija Moravske, lezije i Pru-ske i verovao je da Nemci posebno mrze Ruse, budui da njiho-vom zemljom nisu zavladali (Kreji 2000, 114). Odnosno, u njego-vim delima se uoava naglaen antigermanski stav, kao i percepcija o Nemcima kao najopasnijim i stalnim neprijateljima svih Slovena.14 Kao reenje za lou situaciju u kojoj se Sloveni nalaze, Kriani vidi u reformisanoj, monoj i organizovanoj ruskoj dravi kao zatitnici ostalih Slovena, koja bi predstavljala barijeru nemakom ekspanzio-nizmu, ali i zatitu od Osmanlija pod kojima se nalazi veliki broj Slovena.15 Kriani je smatrao da kao prvi korak u izgradnji mone

14 Za Kriania, Nemci predstavljaju glavni uzrok tekog poloaja slovenskih

naroda i istiu se kao stalni neprijatelji Slovena. Ovakva shvatanja o Germa-nima kao venim neprijateljima i ugnjetavaima Slovena, predstavljaju sta-lni motiv kod svih kasnijih nosilaca panslavistikih ideja. Tako je percepcija o Nemcima i Germanima kao neprijateljima Slovena, koja se izmeu ostalog pojavljivala u radu nosilaca ekog i slovakog narodnog preporoda, u velikoj meri uticala i na procese pokuaja stvaranja sveslovenskog kolektiviteta, ali i na konsolidaciju pojedinanih slovenskih nacionalizama, u prvom redu e-kog nacionalnog identiteta.

15 Po Krianiu, Rusija ima obavezu da bude zatitnicom hrianstva i da hrianske narode, a pre svega Slovene oslobodi od Turaka. On istie, da je neophodno da Rusija bude u miru sa svim hrianskim dravama, a pre svega sa Poljskom i sa Ukrajincima, za koje je naveo da treba da se priklone Rusima kako bi se zatitili od Poljaka kojima vladaju strani kraljevi. Suprotno tome, Kriani je otvoreno pozivao na rat protiv Tatara, odnosno Krimskog kaga-nata. Ipak, on je svestan da rat sa Tatarima verovatno znai i rat sa njihovim monim saveznicima Turcima. Zbog toga smatra da Rusija treba da uspostavi


35

Ruske drave, ruski car treba da preuzme poljsku krunu (videti Vlek 2002, 42-43). Iako za Kriania Rusija predstavlja svetlo koje osvetljava Slovenske narode, za razliku od kasnijih ruskih slavjano-fila koji su srednjovekovnu Rusiju smatrali primerom idealnog dru-tvenog i dravnog ureenja, Kriani je bio prilino kritian prema moskovskoj tradiciji, pri emu je analizirajui segmente ruskog i-vota tvrdio, da Rusija ne moe u budunosti da opstane bez temelj-nih reformi (Phoda 2004, 196-200).16 Za njega, verski raskol, pred-stavlja jedan od osnovnih razloga za meusobno upropaavanje i unitavanje slovenskih naroda usled verskih sukoba (icel 2002). U svom politikom delovanju Kriani se zalagao za etniko jedinstvo svih Slovena, istiui ga u prvi plan i ispred crkvenih i verskih raz-lika meu pojedinim narodima. Meutim, u Krianievim spisima, nije mogue pronai ideju o stvaranju jedinstvene slovenske politi-

veni mir sa Poljacima i svim ostalim hrianskim narodima, a zatim da iz-vri reforme, kako bi ojaala i mogla uspeno ratovati protiv Turaka. Kriani je borbu protiv Turske video kao obavezu hrianskih naroda. U skladu sa sopstvenim religijskim polazitem, smatrao je da je Ruska pobeda nad Tur-skom i oslobaanje Carigrada neka vrsta boanske misije Rusije koja je pre-dodreena prorotvom. Ovakav stav Kriani objanjava time da Tursko car-stvo ne moe vie da se proiri, budui da bi onda bilo vee od rimskog koje je prema Danijelovom starozavetnom prorotvu najvee, pri emu napominje da e Turci u skladu sa time slabiti i da e ih unititi Severni Sloveni (videti Phoda 2004, 199-200). Ovakvo Krianievo tumaenje, koje proizilazi iz negovih subjektivnih verskih stavova, ujedno ukazuje i na njegovo idealizo-vanje Slovena, ali upuuje i na vremenski kontekst nastanka njegovih radova kada je veina junih Slovena bila pod Osmanskim carstvom ili im je pretila stalna opasnost od dalje ekspanzije Turaka.

16 Meutim, slinost izmeu Krianievih ideja i stavova kasnijih ruskih slavja-nofila i panslavista bila je prilino velika, budui da su svi oni u potpunosti verovali u civilizacijsku misiju Rusije kao predvodnice svih Slovena. Ipak, temeljna razlika je u tome to je Kriani insistirao i podravao ideju o re-formama u Rusiji, dok je za slavjanofile svaka modernizacija percipirana kao tetna. Na tematiku vezanu za rusku koncepciju panslavizma i rusko devet-naestovekovno slavjanofilstvo bie ukazano u drugom, odnosno treem po-glavlju ove knjige.


36

ke celine pod ruskim vostvom, ve ideje o obnavljanju izgubljene samostalnosti i dravnosti pojedinanih slovenskih naroda uz po-mo Rusije (Phoda 2004, 200). Na Krianievo slovenstvo su znat-no uticale njegova lina iskustva, kao i duhovna tradicija evropskog Zapada. Njegovo shvatanje inostrane politike i uloge Rusije je kore-spondiralo sa nizom njegovih religijskih i filozofskih stavova a po-sebno sa njegovom iskrenom verom da politika treba da ima moral-ni osnov (Phoda 2004, 198). Kriani je veliao Rusiju, iako je ta-koe sa druge strane bio otar kritiar aktuelnog politikog sistema u njoj. Njegova slovenska i rusofilska utopija je u znaajnoj meri usmerila i tematiku njegovih radova. Tako je Kriani, dok je bio u izgnanstvu, sastavio opteslovensku gramatiku, odnosno napisao je svoje najpoznatije delo Gramatino izkazanje ob ruskom jeziku, ko-je je objavio u Tobolsku 1665. godine (videti icel 2002). Ovo delo u izvesnom smislu predstavlja gramatiku idealnog slovenskog jezika koji je obuhvatao elemente srednjovekovnog hrvatskog, ruskog, kao crkvenoslovenskog jezika (videti Jeli 2004), i trebao je da slui kao osnov za ostvarivanje slovenskog jedinstva. Lingvistiko pitanje u tom smislu, predstavljalo je za Kriania osnovni predmet intereso-vanja, budui da se upravo u jeziku, kako je tvrdio, najbolje oslika-vala loa situacija u kojoj su se nalazili slovenski narodi (Phoda 2004, 196).

Posmatrano u celini, Krianieve ideje korespondiraju sa osnov-nim korpusom idejnih koncepata kasnijeg panslavizma i to naroito njegove ruske varijante. Meutim, uprkos tome Kriania nije mo-gue posmatrati kao panslavistikog autora, budui da je njegovo delo predstavljalo u hronolokom smislu izolovan i jedinstven sluaj na koga se nisu nadovezivale ideje kasnijeg devetnaestovekovnog panslavizma, kao ni ideje o sveslovenskom jedinstvu proklamovane Herderom, Kolarom, turom itd. Odnosno, njegova dela su bila pri-lino nepoznata u prvim decenijama razvoja panslavistike ideje, budui da su ona proklamovana tek kasnije tokom devetnaestog veka, prvenstveno zahvaljujui ruskim panslavistima (vidi Kont


37

1989, 553). Ipak, bez obzira na diskontinuitet izmeu slovenskih ideja koje se pojavljuju od kraja XVIII veka i Krianievog slovens-tva, kao i na razliiti kontekst nastanka sveslovenskih tendencija u okviru procesa stvaranja nacionalnih identiteta slovenskih naroda, Krianiev rad bi se, ukoliko se ne uzima u obzir hronoloka distan-ca, mogao u potpunosti podvesti pod rusku varijantu panslavizma, budui da su njegove ideje skoro u potpunosti analogne pojedinim reenjima proklamovanim tokom devetnaestovekovnog slavizma. Svakako, akceptujui vremenski kontekst, kao i drugaije drutvene konstelacije nastanka Krianievog slovenstva sa jedne, i ideja pro-klamovanih od kraja osamnaestog veka sa druge strane, ideje i rado-vi Juraja Kriania, predstavljaju specifian i usamljeni fenomen koji se mora posmatrati nezavisno od kasnijih ideja inicijalno utemelje-nih na Herderovim miljenjima.

Kratak osvrt na problematiku slovenskog identiteta u srednjem veku

Our present knowledge of the origin of the Slavs is, to a large extent, a legacy of the nineteenth century. A scholarly endeavor inextricably linked with forging national identities, the study of the early Slavs remains a major, if not the most important, topic in East European historiography .

Florin Curta (cit po Curta 2001, 6)

Problematika definisanja slovenskog kolektivnog identiteta u srednjem veku je izuzetno kompleksna i nadovezuje se na proble-matiku slovenske etnogeneze, odnosno na procese eventualnog zamiljanja, tj. konstrukcije slovenske zajednice, to su teme koje prevazilaze tematske okvire ove knjige, kao to je ve ranije istak-nuto. Meutim, bez tendencije da se ulazi u analizu spektra pitanja vezanih za problem slovenskog ili slovenskih kolektivnih identiteta tokom srednjeg veka, ipak je potrebno ukazati na pojedine aspekte i


38

konstelacije vezane za percepciju o slovenskom jedinstvu, kako bi se jasnije mogli shvatiti procesi vezani za stvaranje idejnih slavofil-skih konstrukcija, izmiljanja slovenskih tradicija i slovenstva u celini, koji su analizirani u narednim poglavljima ove knjige.

Tradicionalna i dominantna percepcija o Slovenima je sloven-ski kolektivni identitet, odnosno slovensko jedinstvo u prolosti, u izvesnom smislu prihvatalala i jo uvek najee podrazumeva kao neupitnu injenicu. Sloveni su, prvenstveno na osnovu lingvisti-kih analiza, percipirani kao relativno jasno odreena i kompaktna zajednica (grupa) iji se glavni kohezioni faktor slovenski jezik, izjednaavao sa etnicitetom. Odnosno, Sloveni su shvatani kao jedinstvena etnika i lingvistika grupa, koja se vremenom, migra-cijama izdiferencirala na pojedinane manje slovenske narode. Pri tome se nastanak Slovena kao etnike grupe posmatrao kao proces paralelan procesu stvaranja, tj. izdvajanja staroslovenskog (praslo-venskog) jezika iz indoevropskog, staroevropskog ili baltosloven-skog lingvistikog i etnikog supstrata. Tako je i pojednostavljeno tradicionalno shvatanje migracije Slovena smatrano uzrokom nes-tanka jedinstvenog slovenskog identiteta, odnosno nastanka poje-dinanih slovenskih naroda i jezika. Ovakvo stanovite o migraci-jama kao osnovnom uzroku razbijanja zajednikog slovenskog identiteta, posebno je bilo aktuelno u kontekstu procesa sloven-skih preporoda i na njemu se zapravo temelje i razliite ideoloke koncepcije kojima se zagovaralo stvaranje razliitih oblika (sve)slovenskog jedinstva, kao i pokuaji stvaranja nekog oblika nadnacionalnog slovenskog kolektivnog identiteta. Odnosno, iz ovakvog pojednostavljenog shvatanja proizilazile su patriotske koncepcije prve polovine devetnaestog veka, kao i panslavizam, kojim se teilo nadovezivanje na zamiljeno jedinstvo Slovena u prolosti i premoavanje raspada Slovena na pojedinane narode, pri emu su, u nastojanju za stvaranjem jedinstvenog politiko-kulturnog slovenskog identiteta, relativizovane samoidentifikacije pojedinanih slovenskih naroda (videti Tra 2004, 53 i dalje).


39

Izuzev konkretnih naunih rasprava vezanih za problematiku po-tencijalnog etnikog jedinstva Slovena u prolosti, a u skladu sa time i upitnog tumaenja pojma Sloven(i) kao etnike oznake, tematika vezana za percepciju o slovenskom jedinstvu u prolosti je imala i jo uvek ima naglaenu politiku dimenziju. Svakako, mnoge interpretacije u istoriografiji i nauci su proizilazile, a esto jo uvek proizilaze iz subjektivnih stavova pojedinih autora, to je bilo posebno izraeno tokom devetnaestog veka u kontekstu stva-ranja nacionalnih identiteta slovenofonskih nacija i to je uostalom rezlutiralo konstruisanjem slovenstva u okviru nauke i politike. Onovremeno pojednostavljeno miljenje koje je podrazumevalo slovensko etniko jedinstvo u prolosti do otprilike desetog veka, to je period u koji se datovala disperzija slovenske etnike celine i stvaranje pojedinanih slovenskih naroda, izazivalo je rasprave izmeu zagovornika stvaranja razliitih oblika slovenskog jedins-tva sa jedne i kritiara slovenskih ideja sa druge strane. Iako su i jedni i drugi polazili sa istog stanovita, kritiari ideja o potrebi za ponovnim stvaranjem slovenskog jedinstva su isticali da su od de-setog veka meu slovenskim narodima nastale prevelike razlike, odnosno da su se slovenski narodi razvijali na osobene i specifine naine, dok su zagovornici slavofilskih ideja ove razlike ocenjivali kao male i neznatne, teei njihovom prevazilaenju. Oba suprot-stavljena stanovita su imala politiku pozadinu i bez obzira da li su propagirala ili otro istupala protiv ideja o stvaranju slovenskog jedinstva, etniko zajednitvo Slovena u dalekoj prolosti nisu do-vodila u pitanje. Meutim, iako se percepcija o tzv. procesima izd-vajanja pojedinanih slovenskih naroda iz starije slovenske celine i dalje pojavljuje kao dominantna, dovodi se u sumnju osnovanost ovakvih tvrdnji. Odnosno, postavlja se pitanje koliko se na osnovu dosadanjih tumaenja antikih, vizantijskih i srednjovekovnih istorijskih izvora koji pominju Slovene kao celinu, moe govoriti o samoj etninosti pojma Sloveni a u skladu sa tim i etnicitetu slo-venskog kolektiviteta. U tom kontekstu takoe se namee i osnovno


40

pitanje koje je u vezi sa samim slovenskim kolektivnim identite-tom u srednjem veku a koje se odnosi na proces i period eventual-nog izdvajanja pojedinanih slovenskih naroda, tj. naina diferen-cijacije Rusa, Srba, Hrvata, Poljaka, eha i drugih. Ukazujui na poslednje navedeno eki istoriar M. Tera, istie da istorijski iz-vori koji bi navodno trebalo da jasno ukau na pretvaranje Slovena u pojedinane slovenske narode, i nakon desetog veka pored even-tualnog korienja pojedinanih slovenskih etnonima (Rusi, Polja-ci, esi, itd.) ak i u XII veku koriste pridev slovenski.17 Odnosno, argumentovano ukazujui na paralelnu upotrebu oba termina, Te-ra istie da je slovenski identitet u ranom srednjem veku egzistirao zajedno sa ekim, poljskim, kao i ostalim pojedinanim sloven-skim identitetima (Tra 2004, 53). Meutim, pri tome Tera takoe ukazuje na otvorena pitanja o tome kakav je bio odnos izmeu ova dva nivoa samoidentifikacije, odnosno ta je tano predstavljao slovenski nivo identifikacije? Ova pitanja e biti analizirana kasni-je, nakon to se ukratko ukae na osnovnu sutinu i dalje nerazja-njene problematike vezane za etninost slovenske mase, odnos-no na kljuna pitanja vezana za percepciju o slovenskom jedinstvu, tj. na njenu opravdanost i naunu utemeljenost.

Sama ideja o jedinstvu Slovena u prolosti nije nastala kao re-zultat procesa vezanih za konstruisanje slovenofonskih nacija, ve je ovakva percepcija postojala daleko ranije i bila je podrazumeva-na i neupitna kod svih slovenskih srednjovekovnih autora, na ta je ve ukazano u prethodnim delovima ovog poglavlja. Ipak, ovak-

17 Tako npr. navodi kako se u obe verzije Panonske legende, Moravljani koji su

u Carigradu zatraili krtenje, identifikuju i kao Moravljani i kao Sloveni. Takoe, ukazuje da se u Kozmovoj Hronici eha, nastaloj u prvoj polovini XII veka, isto tako u vie navrata upotrebljavaju paralelno oba termina, pri emu istie da kada Kozmas govori o jeziku kojim pria njegov narod, uvek ga imenuje slovenskim. M. Tera, takoe ukazuje i na druge primere, navode-i da se eki jezik pojavljuje u izvorima tek od XIII veka (videti Tra 2004, 53).


41

va percepcija je znaajno uvrivana od kraja XVIII i tokom XIX veka i nesumnjivo je uticala na celokupnu paradigmu o sloven-skom etnikom jedinstvu u prolosti, odnosno na itav dijapazon naunih radova i interpretacija koji praslovensko etniko jedinstvo stvoreno procesom vievekovne etnogeneze sutinski nisu dovodili u pitanje. Meutim, postavlja se pitanje realne opravdanosti shva-tanja Slovena kao etnike grupe, odnosno da li u antikim i vizan-tijskim istorijskim izvorima termin Sloven/Sloveni/Sklavini sa svo-jim ekvivalentnim etnonimima, oznaava etnicitet ili ima neko drugaije znaenje. Pojedini istraivai su od osamdesetih godina dvadesetog veka u svojim radovima poeli da ukazuju na ove neja-snoe, dovodei pri tome u pitanje i dalje neprikosnovenu paradi-gmu o Slovenima kao etnikoj kategoriji. Ukazujui na slabost in-terpretacija kojima se na osnovu jezika odreuje etninost grupe, odnosno na upitnost postojanja tzv. velikih etnikih grupa poput Indoevropljana, Kelta ili Slovena, autori poput F. Kurte, Z. Koblin-skog, K. Renfjua i drugih, kritikuju radove istraivaa koji su etni-citet grupe u prolosti odreivali na osnovu pretpostavljenog ili realnog lingvistikog jedinstva (v. Curta 2001; Kobyliski 1989; Renfrew 1996). Samim tim, neki od njih u svojim radovima u iz-vesnom smislu dovode u pitanje i sam proces etnogeneze Slovena, kao to je to sluaj sa ve pomenutom hipotezom F. Kurte o stva-ranju Slovena. Kurta, kao primarno obeleje etniciteta vidi politi-zaciju kulturnih karakteristika, istiui da su Sloveni postali Slo-venima u kontaktu sa rimskim graniarima (Curta 2001, 3 i dalje). Odnosno, Kurta dovodei u pitanje i same pretpostavljene migra-cije, istie da su Sloveni zapravo meavina razliitih etnikih grupa a ne nekog jedinstvenog praetnikog supstrata i da su nastali kao rezultat etiketiranja od strane spoljanjosti (Vizantinaca), tj. kao konsekvenca niza kompleksnih dogaaja koji su se deavali na Dunavskom limesu tokom V i VI veka. Dakle, po Kurti, Sloveni su postali Slovenima ne zbog pretpostavljenog prastarog lingvistikog jedinstva, ve zbog toga to su tako oznaeni (imenovani) od strane


42

spoljanjosti, tj. drugih (Vizantinaca) sa kojima su doli u kontakt. Sluei se arheolokom, istorijskom i lingvistikom argumentaci-jom, Kurta nastoji da definie nastanak Slovena kao konstrukt vi-zantijskih autora koji je proistekao iz konstantne interakcije izme-u Vizantinaca i drugih, pri emu slovenski identitet po njegovom miljenju nije formiran na nekakvoj unutranjoj etnikoj osnovi, ve je oseaj interne solidarnosti nastao kao posledica etnikog etiketiranja od strane spoljanjeg aktera, odnosno Vizantinaca. Po njegovom miljenju je tokom najveeg dela VI veka, imenica Sclavanes (Sklavini) zapravo predstavljala neku vrstu krovnog termina pod kojim su podrazumevane razliite etnike skupine koje su ivele severno od vizantijskog limesa (videti Curta 2010). U tom smislu, Kurta negira postojanje bilo kakvog slovenskog za-jednitva u dalekoj prolosti, odnosno negira etninost Slovena pre estog veka, ukazujui da je ipak mogue da je protoslovenski jezik na prostoru jugoistone Evrope kod odreenih grupa bio upotreb-ljavan i pre tog perioda. Uostalom, iako istie da je ovaj termin sutinski misaoni konstrukt vizantijskih autora, Kurta ne dovodi u pitanje njegovo varvarsko, odnosno slovensko lingvistiko pore-klo.18 Izuzev Kurte, sumnju u etninost termina Sloveni, odnos-no u kompaktnost etniciteta slovenske mase pre estog veka izrazi-li su takoe Omeljan Pritsak i Hervig Volfram, kao i Ivan Mui koji se pri tome nadovezivao na rad ove dvojice istoriara.19

18 Detaljnije o Kurtinoj hipotezi videti u Curta 2001. i 2010. 19 Mui istie da pojam Sloveni ne predstavlja etniku oznaku. Takoe, na-

dovezujui se na Pritsaka i Volframa, istie da ni ime za Hrvate nema vred-nost etnonima, kao uostalom ni ime za Srbe. Po Omeljanu Pritsaku naziv Sloveni, tj. termin Sclavus nije imao znaaj etnonima, pri emu ovaj au-tor smatra da su Sklavini, Anti i Venedi kod Jordanesa pominjani zajedno ne zbog toga to su inili jedinstven etnos, ve zato to su u profesionalnom smislu bili pripadnici iste vojne organizacije graniarakolonista. Po njemu su Sloveni bili graniari tj. uvebani robovi koje je sastavio avarski vladar ka-gan Bajan, pri emu su ovi graniari vremenom poeli da upotrebljavaju svo-ju profesionalnu oznaku kao samoopisno ime, to je kako navodi Pritsak


43

Meutim, za razliku od Pritsaka i Volframa, kod Muia je prisut-na prilino naglaena subjektivna i tendencionalna elja za doka-zivanjem njegove poetne hipoteze o autohtonosti Hrvata na pros-toru rimske provincije Dalmacije, zbog ega je ovaj autor u meto-dolokom smislu pristupao selektivnom odabiru izvora prilikom razvijanja njegove pretpostavke o podrijetlu Hrvata, odnosno zanemarivanju itavom nizu izvora koji nisu u skladu sa njegovom poetnom hipotezom, na ta je argumentovano ukazao jo R. Kati-i (videti Katii 1991).

Problematika slovenskog etnikog identiteta u ranom sred-njem veku, kao i problematika ostalih pretpostavljenih velikih et-nikih grupa u prolosti izuzetno su sloene i sastoje se od itavog niza meusobno povezanih pitanja. U tom kontekstu pitanja veza-na za slovensku etnogenezu, glotogenezu, kao i pitanja koja se od-nose na prapostojbinu, proces raseljavanja, internu diferencijaciju i kompaktnost pretpostavljene slovenske zajednice, njeno lingvisti-ko i religijsko jedinstvo, njen odnos sa drugim etnikim grupama, njene socijalne, kulturne i politike karakteristike, uz kljuno pi-tanje oko etninosti njenog imena, odnosno etimologije i znaenja termina Sloveni, imaju krucijalnu vanost za analizu slovenskog kolektivnog identiteta u srednjem veku. Odnosno, namee se su-tinsko i kljuno pitanje da li je slovenski identitet u ranom sred-njem veku proizaao iz realnog etnikog jezgra nastalog diferenci-jacijom i izdvajanjem slovenske mase (etniki i/ili lingvistiki sro-dnih grupa) iz ranijeg indoevropskog i (staroevropskog i baltoslo-venskog) supstrata, to predstavlja aktuelnu paradigmu o poreklu Slovena, ili se slovensko zajednitvo temelji na poetnoj (uslovno)

stvorilo iluziju da je u davnini postojala jedinstvena etnika svest. Pritsak ta-koe istie daje je naziv Sloven potie od protobugarske rei (saqlav = sqlav) koja znai 1. straa/ gledati/ paziti i 2. izueni rob, odnosno da pojam Sclaboi (Sclabenoi) predstavlja ime koje je korieno za profesionalne vojni-ke koje su inili seljaci koji su prethodno proli vojnu obuku (videti Nedelj-kovi 2007, 175).


44

socijalnoj a ne etnikoj osnovi, to je novija teza koju zastupa dale-ko manji broj autora, u prvom redu F. Kurta. Po njemu, etnicitet Sklavina, Franaka, Avara i drugih grupa u srednjem veku, predsta-vlja drutveno i kulturno konstruisanu normu drutvene mobiliza-cije koja je bila koriena za svrhu ostvarivanja odreenih politi-kih ciljeva, dok je takoe ujedno predstavljala deo svakodnevnog ivota i prakse, odnosno onog to je Pjer Burdije (Pierre Bourdieu) oznaio kao habitus, koji je kao takav podrazumevao manipulaciju materijalne kulture (Curta 2010, 18). Meutim, uprkos delimine argumentacije koju Kurta prezentuje u dokazivanju svojih stanovi-ta o poreklu Slovena, potrebno je istai da se njegove interpretaci-je i dalje moraju posmatrati iskljuivo u domenu hipoteze koja za-hteva dodatna obimna interdiciplinarna istraivanja, kao i temelj-nu evaluaciju u celini. S obzirom na to da problematika vezana za poreklo Slovena prevazilazi tematske okvire ove knjige, bilo kakav vrednosni sud o pretpostavkama koje dovode u pitanje slovensko etniko jedinstvo u prolosti, kao i o onim koje ukazuju na neetni-nost slovenskog imena, bie izostavljene. Treba ipak naglasiti, da Kurtinu hipotezu o stvaranju Slovena, kao i radove nekih drugih autora poput O. Pritsaka koji ukazuju na neetniko poreklo Slove-na, ne treba bezuslovno odbaciti, uprkos injenici to veina sav-remenih autora bez obzira na pojedine slabosti zastupa prilino argumentovanu i dominantnu paradigmu o etnogenezi Slovena kao sloenom milenijumskom procesu diferencijacije indoevrop-skog supstrata. Ova (uslovno) tradicionalna teorija o slovenskoj etnogenezi svakako nije jedinstvena, odnosno varira u manjoj ili veoj meri u brojnim segmentima u zavisnosti od konkretnog au-tora, ali bez obzira na razliite hipoteze koje postoje, etninost Slovena, kao i relativno etniko i lingvistiko jedinstvo se u sutini ne dovodi u pitanje.20

20 O procesu etnogeneze Slovena, kao i o problematici prapostojbine, migraci-

jama, materijalnoj kulturi i generalno najranijoj prolosti Slovena, videti u


45

Nakon ove krae digresije o problematici slovenskog etniciteta, odnosno sumiranog i pojednostavljenog ukazivanja na osnovne naune interpretacije u vezi etnike kompaktnosti slovenske mase i slovenskog jedinstva u prolosti, u sledeem delu teksta bie u najkraim crtama ukazano na specifinosti slovenskog kolektivnog identiteta u srednjem veku. Pri tome e se poi od pretpostavke da su Sloveni izmeu desetog i poetka trinaestog veka, kada su na-vodno egzistirali paralelno pojedinani slovenski, kao i slovenski identitet (videti Tra 2004), predstavljali u odreenoj meri lingvis-tiku, a mogue u izvesnoj meri i etniku skupinu, bez obzira da li se ona temeljila na realnom etnikom jedinstvu ili je predstavljala posledicu drutvene mobilizacije, kojoj je kasnije izmeu ostalog pridodat atribut etninosti. Meutim, treba istai da se prilikom sagledavanja specifinosti slovenskog identiteta u srednjem veku, mora akceptovati injenica o itavom nizu otvorenih i nerazja-njenih pitanja na koje je prethodno ukazano, a koja su kljuna za razumevanje ove problematike i koja u prilinoj meri uslovljavaju i relativnost pojedinih interpretacija.

Bez obzira ta je konkretno predstavljao, slovenski kolektivni identitet tokom ranog srednjeg veka, kao ni pre toga, nikada nije imao politiku dimenziju. Ova injenica upravo oslikava iluzor-nost kasnijih slovenskih politikih ideja i ideologija a pre svega panslavizma koji se upravo zasnivao na bazinoj tvrdnji o sloven-skom jedinstvu u prolosti koje u sutini u politikom smislu nika-da nije ni postojalo. Odnosno, teze o slovenskom politikom i na-rodnom jedinstvu, kao i o raspadu slovenske etnike celine, pred-stavljaju narativ stvaran od kraja osamnaestog veka, koji je svoju kulminaciju dosegao tokom devetnaestog veka kroz konkretne

prvom redu u Sedov 2012; kao i u sledeim delima: Bednakov i dr. 2006; Beranova 1988; Chropovsk 1989; Gimbutas 1971; Labuda and Tabaczynski 1987; 1979; Pleterski 1990; Klanica 1986; 2009 i Va 1980. Takoe o problematici etnogeneze i prapostojbine videti u radovima J. Hermana (Joa-chim Herrmann).


46

politike slavofilske ideje. Dakle, percepcija o nekakvom sloven-skom kompaktnom etnikom supstratu sa politikom dimenzijom u dalekoj prolosti, predstavlja konstrukciju korpusa slavofilskih procesa nastalih u specifinim drutvenim, kulturnim i politikim okolnostima, to e biti detaljno analizirano u naredna dva poglav-lja ove knjige. Prema tome, tokom ranog srednjeg veka slovenski identitet nije imao nikakvu politiku dimenziju, ve su u tom pe-riodu politiki subjekti bili vezani za ua plemena iz kojih su nas-tajali i manji (uslovno) slovenski politiki entiteti, koji meutim, svakako nisu morali da se zasnivaju na plemenskoj, odnosno etni-koj identifikaciji. Pored toga, treba napomenuti da ak ukoliko je slovenska identifikacija do desetog veka postojala kao primarna, ona svakako nije podrazumevala i slovensko jedinstvo, to se uos-talom i vidi iz injenice da su tokom ranog srednjeg veka postojale razliite razjedinjene a esto i meusobno konfrontirane protoslo-venske i slovenske politike tvorevine.21 M. Tera istie da sloven-ski identitet nije imao politiko-socijalni element i da se nije ras-pao u manje celine, odnosno pojedinane slovenske etnike identi-tete, te da u tom smislu nije mogue govoriti o sukobima meu pojedinanim slovenskim plemenima kao o nekoj vrsti graanskih ratova u periodu tzv. slovenskog jedinstva (videti Tra 2004, 54). On navodi da su bugarski, eki, ruski i drugi slovenski identiteti zapravo do druge polovine dvanaestog veka imali u prvom redu politiku a ne etniku dimenziju, dok je slovenski identitet imao etnika obeleja sve do jasnijeg profilisanja pojedinanih sloven-skih identiteta vezanih za konkretna plemena i politike tvorevi-ne. Po njemu slovenski identitet predstavlja dinamini fenomen, iji se oblik menjao tokom ranog srednjeg veka, pri emu je od

21 Neke od tih politikih tvorevina se pri tome, zapravo nisu temeljile na (uslo-

vno) slovenskoj etnikoj osnovi, ve je njihovo jezgro predstavljalo nesloven-ski supstrat, kao to je to bio sluaj sa prvom bugarskom, kao i u izvesnom smislu sa ranom ruskom dravom.


47

estog do desetog veka predstavljao bitan elemenat etnike i dru-tvene identifikacije (samorefleksije) pojedinaca, dok je od jedana-estog i tokom dvanaestog veka postepeno potisnut prvenstveno kod pripadnika novonastalih viih drutvenih i politikih slojeva, odnosno stvaranjem novih politikih slovenskih entiteta, kao i procesom hristijanizacije.22

Kada se razmatra problematika vezana za karakteristike sloven-skog identiteta kakav je postojao tokom srednjeg veka, uz osnovno akceptovanje injenice o njegovoj dinaminosti i varijabilnosti,

22 Tera istie da je slovenstvo u ranom srednjem veku, tj. slovenski identitet

mogue definisati kao celinu jedinstvenog jezika, kulture, kulta i mita, te da su ovi parametri odreivali i refleksije identifikacije Slovena. Po njemu su Sloveni u ranom srednjem veku, iako u politikom smislu razjedinjeni, pred-stavljali etniku celinu koju je pre svega spajao isti jezik, sistem mitova, reli-gije, kosmogonije i drugo, pri emu je to sa politiko-drutvenog aspekta moglo, ali i nije moralo znaiti usku saradnju meu pojedinanim sloven-skim drutvima koja je mogla postojati pre svega u periodu kada drutvo jo uvek nije bilo jasnije stratifikovano i kada nisu postojali socijalni elementi koji su imali mogunost da stvore samostalne organizovane politike tvore-vine. Odnosno, slovenska identifikacija u ranom srednjem veku je po Teri, bila usko vezana za religijski sistem i upravo je slabila zahvaljujui procesu hristijanizacije, kao i procesima vezanim za stvaranje pojed

Конструкција словенства у науци и политици - Кристијан...

Documents

Transcript of Конструкција словенства у науци и политици - Кристијан...