Увод

Живот писца

Предања једногласно говоре да је аутор јеванђеља Лука. У том смислу сведочи Марцион, један од првих јеретика. Од јевађеља, једино је Лукино улазило у његов канон библијских књига, тзв. Мураторијев фрагмент, односно у попис књига за које се тврдило да улазе у Нови завет. У антимарциониском прологу Јеванђељу по Луки се такође каже да је Лука био родом из Антиохије, да је био лекар, да је своје јеванђеље написао у Ахаји и да је умро у 84. години, неожењен и без деце. Извесно је да је исти аутор написао и Дела апостолска, која можемо сматрати наставком Лукиног јеванђеља.

О аутору се, према данашњем стању науке, може закључити да је био хришћанин, вероватно паганског порекла, који је добро баратао грчким језиком, али и добро познавао Стари завет.

Сведочанство о животу апострола Луке имамо у Антимарционистичком прологу: „Лука, Сиријац из Антиохије, по заниманју лекар1 постао је ученик апостола. Касније је постао Павлов ученик, те је остао уз овог апостола до његове смрти. Пошто је, неожењен, служио је Господу беспрекорно,умро је у Боецији, у доби од 84 године“.2 По предању у младости је изучио грчку философију, медицину и живопис. Сматра се да је био један од седамдесеторице апостола а то да се њему и Клеопи, као пише у његовом јеванђељу, јавио васкрсли Господ на путу за Емаус (Лк. 24) оспорава нпр. Мураторијев канон.

Сведочанства Новог Завета о ап. Луки

У посланицама апостола Павла Лука се помиње три пута: ,,Поздравља вас Лука, лекар љубљени и Димас“ (Кол. 4,14)

,,Поздравља те Епафрас који је са мном сужањ у Христу Исусу, Марко, Аристрах, Димас, Лука, сарадници моји.“ (Филим. 11, 23-24)

,,Лука је сам код мене“ (2 Тим. 4,10)

1 Доказ за то да је Лука био лекар из самог текста јеванђеља је да постоје једно или два места на којима Лука као да испољава већу наклоност од Марка према лекарима. Ово се нарочито приметно истиче у причи о томе како је Исус излечио жену са неизлечивим крволиптањем. Мк. 5,26 бележи да су је лечили многи доктори и затим коментарише, помало цинично, „Потрошила је сав свој новац на лекаре, али уместо да јој буде боље, њој је бивало све горе и горе“, док Лк. 8,43 даје само једноставан коментар да „Нико није могао да је излечи“. Џон Дрејн, Увођење у Нови Завет, Клио, Београд, 2004, стр. 265.2 Wilfrid J. Harrington,Uvod u Novi Zavet spomen ispunjenja, Kršćanska sadašnjost,Zagreb 1993,str. 180

Према посланицама Колошаним и Филимону, Лука је био с Павлом у Риму за време првог сужањства (од 61-63. г.), а према 2 Тим. био је са њим и за време другог сужањства у Риму. У трећем сведочанству у посланици Колошанима, Павлови сарадници деле се на две групе где Лука спада у другу групу оних који су били паганског порекла.

Податке о животу ап. Луке и то да је био уз ап. Павла налазимо у Делима апостолским која се слажу са подацима из Павлових посланица. Та сведочанства су: Лука у Делима апостолским пише у првом лицу множине ,,Ми одсеци“ (Дап. 16,10-17; 20,5-15; 21,1-18; 27,1-28), из чега произилази да је он лично присуствовао тим догађајима. Претпоставља се да се Лука састао са Павлом у Троади за време другог мисионарског путовања (50-52.) и да се састао у Филипима, јер се следећи ,,Ми одсек“ појављује у опису трећег мисионарског путовања (55-58.). Лука се придружио Павлу у Филипима 57. г, и пошао са њим у Јерусалим. Павле је ухапшен, а за време двогодишњег његовог сужањства од 58-60, Лука је имао времена да истражи изворе за писање свог јеванђеља и Дела апостолских. Пратио је Павла на путу за Рим (од 60-61.) (Дап. 27,1-28,16). У Риму је могао упознати његове сараднике који се спомињу у посланици Колошанима, а особито Марка, и тако доћи у додир са палестинским предањем.

После мученичке смрти ап. Павла, Лука је проповедао Јеванђеље Христово по: Далмацији, Италији, Македонији, Ливији, горњем Мисиру, одакле се вратио у Грчку. Писац је трећег јеванђеља и Дела апостолских, а насликао је три иконе Пресвете Богородице и једну икону светих ап. Петра и Павла, па се зато сматра оснивачем хришћанског иконописања. Страдао је мученички, кад су га незнабошци ставили на муке и обесили о једну маслину у граду Теби. Његове свете мошти пренете су у Цариград за време цара Констанција, сина цара Константина.

Настанак Лукиног јеванђеља

Извори

Иако има супротних мишљења, изворима Лукиног јеванђеља се сматрају: јеванђеље по Марку, извори Логија (Q)3 и посебан извор

3 Извор Логија (Q) данас се сматра најстаријим писаним црквеним текстом – гледиште којр је у складу са Папијевим обавештењем о тексту арамејских логија ,који се приписује Матеју. Јоанис Д. Каравидопулос,

1

којим се користио само Лука, који је добио међународну ознаку L. Овај последњи извор можемо да поистоветимо са црквеним предањем, које је зависило од околности у којима је црква живела и за коју је Лука написао своје јеванђеље. Све до казивања о страдању, Лука по редоследу излагања догађаја следи Марка, убацујући две групе извештавања, од 6,20-8, 3 и 9,51-18,14, које потичу или из извора L, или из извора који је заједнички и за њега и за Матеја, а то су логије. Многи заступају сасвим супротно мишљење да се у извору L налази убачена грађа која потиче од Марка и од Q. 4

Адресанти и време писања

Своје јеванђеље, Лука је посветио неком Теофилу5, а Харингтон пише да: ,,наслов којим му се обраћа ,,Кратисте“ (преузвишени, екселенцијо) показује да је Теофил припадао вишем друштвеном слоју. У стара времена, од човека коме се књига посвећивала очекивало се да помогне сносити трошкове писања и ширења књиге“.6

Из садржаја јеванђеља види се да је Лука писао за Хришћане из паганства. Због својих читалаца, а посебно Грка који су били склони расправљању, он испушта и прерађује многе тешко разумљиве одломке који су се тицали закона и обичаја код Јевреја као нпр.

Увод у Нови Завет, друго издање, Истина, Београд – Шибеник, 2009, стр. 136.4 Стритер у својој књизи из 1924. г. „Четири јеванђеља“ изнео је теорију како су се Матеј и Лука служили Марковим јеванђељем и да је могуће ући у траг још двома њиховим изворима. У ствари, М и L су оно што преостане од Матејевог и Лукиног јеванђеља када се из њих одстрани грађа из Марковог и Q. Матеј се послужио готово целом грађом која постоји код Марка, док Лукино јеванђеље садржи само око половине Маркове грађе и Стритер је открио да, ако се сва грађа која потиче из Марковог јеванђеља уклони из Матејевог, оно што остаје није повезано и књига се једноставно распада. Али, примени ли се исто на Лукино јеванђеље, остатак представља прихватљиво доследну и континуирану причу, и зато је пре Лукино јеванђеље допуњавано Марковим него ли што се на њему заснива. Имајући у виду ове примедбе, Стиртер је изнео теорију да је Лука, још пре него што је Марково јеванђеље написано, саставио концепт свог јеванђеља, заснован на изрекама из збирке Q и грађи означеној као L, коју је прибавио из цркве у Кесарији у којој је боравио док је Павле био у затвору (Дап. 23,23-27,2). Тај први концепт Стритер је назвао „прото-Лукиним“ јеванђељем. Затим се, према његовој теорији када је нешто касније живео у Риму, Лука упознао са Марковим јеванђељем написаним у међувремену, па је одломке из њега уклопио у своје већ постојеће „прото-Лукино“ јевађеље. У исто време могао је дописати и увод као и приче о Исусовом рођењу из прве и друге главе. Упадљиво је и то што су многи делови из Марковог јеванђеља код Луке изостављени, па Стритер говори да би Лука унео више грађе из Марковог јеванђеља да је са њим био упознат у време кад је писао своје, па је оно тако предтављало још један рани и независан извор података о Исусовом животу и учењу. Ова теорија никад није изазвала неко опште слагање о том питању, јер по томе јеванђелисти се замишљају као новинарски уредници који седе пред извештајима из неколико извора и издвајају разне одломке из различитих писаних докумената. “. Џон Дрејн, Увођење у Нови Завет, Клио, Београд, 2004, стр. 240-243.5 Јеванђеље по Луки је упућено Теофилу, који је могао бити неки богати хришћанин или симпатизер цркве, или је пак само име „онај који воли Бога“ фиктивно и обухвата све оне који воле Бога. Предраг Драгутиновић, Увод у Нови Завет: основи новозаветне науке I, ПБФ, Београд 2010, стр. 168.6 Wilfrid J. Harrington,Uvod u Novi Zavet spomen ispunjenja, Kršćanska sadašnjost,Zagreb 1993,str.191

2

повратак Илије (Мк. 9,11-13) или кад Христос после Беседе на гори говори о закону ,,како је казано старим“ (Мк. 7,1-23). Ублажује све што би његове читаоце могло збунити: Исусове осећаје љутње, зловоље, жалости (нпр. Мк. 3,5) као и све што би могло довести у питање Христову свемоћ: ,,И не могоше ондје учинити ниједно чудо...“ (Мк. 6,5-6). Лука такође испушта или мења појединости које умањују веру и разумевање апостола. Тако је испустио место из јеванђеља по Марку (Мк. 4,13) где апостоли не разумеју причу о сејачу и семену.

Тачно време писања јеванђеља не може се са сигурношћу утврдити. Претпоставка појединих егзегета је да је јеванђеље настало отприлике између 60. и 62. године. Доказ за ту претпоставку је то да је јеванђеље написано пре Дела апостолских која, зато што не спомињу исход суђења ап. Павлу, нису написана пре краја Павловог сужањства, тј. 63. године.

Али, да ли је Лука желео приказати крај суђења ап. Павлу? План Дела апостолских Лука излаже спомињући Христове речи пред Вазнесење: ,,...бићете ми сведоци у Јерусалиму и по свој Јудеји и Самарији и све до краја земље“ (Дап. 1,8). Тако је и приказао ширење Цркве све до одласка ап. Павла у Рим, где је он и као затвореник провео две године ,,проповедајући Царство Божије и учећи о Господу Исусу Христу са сваком смелошћу и неометано“ (Дап. 28,31). Из овога се моће видети да је ап. Лука намерно хтео овакав завршетак, те првобитно наведена треорија о времену настанка трећег јеванђеља може да се обори.

Рани настанак трећег јеванђеља искључен је временом настанка Марковог јеванђеља, јер се Лука користио њиме приликом писања свог јеванђеља, а оно није настало пре 64. г. Римокатолички библисти углавном за време настанка трећег јеванђеља, узимају период између 65. г (када је вероватно настало Марково јеванђеље) и 70. г, док већина протестаната и знатан број католика узима да је то период од 70-80. г; а главни доказ им је детаљно пророчанство о разорењу храма (Лк. 19,43-44; 21,20-24; 23,28-30) које се разликује од сличних места код Матеја и Марка где се говори о ,,гнусоби опустошења“ (Мт. 24,15; Мк. 13,14), а код Луке даје се детаљан опис разорења града и страдања народа. Овај доказ ипак није тако чврст јер су поменути описи по себи општи и могли су бити производ надахнућа Старим Заветом 7 , зато можемо још једном на основу

7 Харингтон за то наводи следеће примере који се могу упоредити са примерима из Лукиног јеванђеља (5 Мој. 47-68) нпр: ,,И стегнуће те по свим местима докле не попадају зидови твоји високи и тврди...“ (5. Мој. 51); (Зах. 12) ,,У оно ће време бити тужњава велика у Јерусалиму као тужњава у Ададримону у пољу Мегидомском“ (Зах. 12,11); (Ос. 9) ,,Дођоше дани, дођоше дани плаћању“ (Ос. 9,7).

3

свега овога потврдити да је време настанка Лукиног јеванђеља несигурно.

Ауторство

Треће јеванђеље је дело светог Луке а главна сведочанства за то су:

- Иринеј, који пише крајем другог века ,,Павлов сурадник, Лука, записао је у облику књиге његово јеванђеље“.

- Антимарционски пролог (око 160-180. године) ,,Лука је на подстицај Духа Светог написао своје јеванђеље на подручју Ахаје“.

- Мораторијев канон с краја 2. века ,,Лијечник и Павлов сурадник Лука написао је треће јеванђеље. Он сам није видио Господа.“

- Свети Јероним сажима све ове податке и потврђује да је апостол Лука писац ,,треће (написа) Лука...“

- Ориген пише: „И треће, по Луки, од Павла хваљено јеванђеље, сачињено је за оне (пореклом) „од многобожаца“

- Јевсевије нас обавештава овако: „А Лука...у двема књигама нам је богонадахнуто оставио за углед обрасце, у јеванђељу...и Делима апостолским.“

Интегритет текста

Књижевна структура

У новозаветној науци јеванђеље по Луки се у погледу књижевне врсте, посматра као књижевно дело по себи, док се приликом излагања Лукине богословске мисли узимају у обзир оба његова дела као органска целина. Саджај текста јеванђеља је следећи:

1. Предговор (Лк. 1,1-4)2. Рођење и скривени живот Јована Крститеља и Господа

Исуса Христа- Наговештење рођења Јована Крститеља (Лк. 1,5-25)- Наговештење рођења Исуса Христа (Лк. 1,26-38)- Маријина посета Јелисавети (Лк. 1,39-56)- Јованово рођење и обрезање (Лк. 1,57-80)- Исусово рођење и обрезање (Лк. 2,1-21)

Wilfrid J. Harrington,Uvod u Novi Zavet spomen ispunjenja, Kršćanska sadašnjost,Zagreb 1993,str.193

4

- Сретење (Лк. 2,22-40)- Исус међу учитељима у храму (Лк. 2,41-52)3. Припрема за Христово деловање - Проповед Јована Крситеља (Лк. 3,1-20)- Исусово крштење (Лк. 3, 21-38)- Кушање у пустињи (Лк.4,1-13)4. Деловање у Галилеји- Почетак (Проповед у Назартеу, исцељење Петрове таште,

проповед у синагогама) (Лк. 4,14-5,16)- Сукоби са књижевницима и фарисејима (чудесан риболов, позив

апостола, позив Левија) (Лк.5,17-6,11)- Исус проповеда (исцељење човека са сувом руком, избор

дванаесторице, Беседа на гори) (Лк. 6,12-49)- Исцељење капетановог слуге, васкрсење младића и Наину,

Исусова сведочанства о Јовану Крститељу, опроштај грешницима (Лк. 7,1-8,3)

- Поучавање у причама (о сејачиу и семену) (Лк. 8,4-21)- Низ чуда (стишавање буре на мору, исцељење Гадаринског

бесомучника и крвоточиве жене, васкрсење Јаирове кћери) (Лк. 8,22-56)

- Слање дванаесторице на проповед (Лк. 9,1-6)- Иродов страх (Лк. 9,7-9)- Исус храни пет хиљада људи (Лк. 9, 10-17)- Петрово исповедање и прво предсказање страдања (Лк. 9,18-22)- О ношењу Крста (Лк. 9,23-27)- Преображење (Лк. 9,28-36)- Исцељење бесомучног дечака (Лк. 9,37-43)- Друго предсказање страдања (Лк.9,43-45)- Ко је највећи међу апостолима (Лк. 9,46-50)5. Путовање Христово из Галилеје у Јерусалим - Исуса не примају у Самарјанско село (Лк. 9,51-56)- Апостолски позив, послање седамдесеторице (Лк. 9,57-10,24)- Права побожност (прича о милостивом Самарјанину, Марија и

Марта, о молитви, Оче наш) (Лк. 10,25-11,13)- Сукоби са противницима (о Веелзевулу, жена благосиља мајку

Исусову, о знаку пророка Јона, здраво око, изобличавање Фарисеја и књижевника (Лк. 11,14-54)

- Опомене ученицима (о квасцу фарисејском, не бојати се телесне смрти, хула на Духа Светога, прича о безимном богаташу, о јелу оделу и богатству, о доласку Господа и добром слуги) (Лк. 12,1-53)

- Позив на покајање (знаци времена, о погибији Галилејаца, прича о неплодној смокви, исцељење згрчене жене у суботу, о зрну

5

горушичину и о квасцу, о тесним вратима, јадиковање над Јерусалимом) (Лк. 12,54-13,25)

- Гозба у кући фарисеја (исцељење човека од водене болести, о почасним местима и позивању сиромаха на гозбу, прича о великој вечери) (Лк. 14,1-24)

- О идењу за Христом (Лк. 14,25-35)- Параболе о милосрђу (о изгубљеној овци, о изгубљеној драхми,

прича о блудноме сину) (Лк. 15)- Даљне параболе (о неправедном управитељу, изобличавање

фарисеја, о богаташу и убогом Лазару) (Лк. 16)- Разне поуке (о саблазнима, о залудним слугама, исцељење

десеторице губаваца) (Лк. 17,1-19)- Дан Сина човечјег (о доласку Царства Божијег и Сина човечјег,

позив на бдење) (Лк. 17,20-37)- Параболе о молитви (молба удовице безбожном судији, фарисеј

и цариник) (Лк. 18,1-14)- Исус и деца: богати младић – кнез и опасност богатства (Лк.

18,15-30)- Треће предсказање страдања (Лк. 18,31-34)- У Јерихону (исцељење слепог, о Закхеју, приче о десет кеса

блага) (Лк. 18,35-19,27)6. Деловање у Јерусалиму- Месијански улазак и изгоњење трговаца из храма (Лк. 19,28-46)- Поучавање у храму (о Христовој власти, прича о злим

виноградарима, о кмаену који одбацише зидари и о плаћању пореза, о васкрсењу мртвих, Христос Син Божји – Син Давидов, осуда књижевника, удовичина лепта) (Лк. 19,47-21,4)

- Говор о разорењу храма иЈерусалима (о гоњењу ученика и другом Доласку) (Лк. 21, 5-36)

7. Страдање- Догађаји до хватања Исуса (Јуда спрема издају, Тајна вечера, ко

је највећи међу ученицима, о Петровом одрицању, упутства апостолима и молитва на Маслинској гори, Јудина издаја) (Лк. 22,1-53)

- Суђење, разапињање и сахрана (Петрово одрицање, ругање Исусу и суд пред Синедрионом, суд пред Пилатом и Иродом, осуда Христа и пуштање Вараве, пут на Голготу – Симеон Киринејац, распеће и разбојници, крсна смрт, капетан, погреб – Јосиф из Ариматеје и мироносице) (Лк. 22,54-23,56)

8. Након васкрсења- Јављања (мироносице на гробу, Петар на гробу, јављање Христа двојици ученика на путу за Емаус, јављање Апостолима, обећање Светог Духа ученицима и благослов) (Лк. 24,1-49)

6

- Вазнесење (Лк. 24,51-52)- Апостоли у Храму (Лк. 24,52-54)

Особине текста

1. УниверзализамЛука је написао своје јеванђеље за цркву састављену од обраћених пагана, и зато оно представља универзалну радосну вест што је изложено у песми Анђела:“ Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља“ (Лк. 2,14). Симеон Богопримац у Исусу види Светло за све народе, а родослов иде све до Адама, а у тексту свог јеванђеља испушта Исусову заповест апостолима да не смеју ићи паганима (Мт. 19,5-6). Последња Христова заповест је“ да се у Његово име проповеда покајање и опроштење грехова по свим народима, почевши од Јерусалима“(Лк. 24,47).

За писање свог јеванђеља апостол Лука је усвојио изворни план као што је код Матеја и Марка, али је увео две важне промене: 1. сместио је на почетак извештај о детињству Јована и Исуса 2. уметнуо је део од Лк. 9,51-18,14, који у себи садржи низ догађаја, прича и изрека којих никако нема код Марка, а код Матеја постоје само делимично. Овим делом треће јеванђеље даје смисао путовању у Јерусалим као путовању на страдање. Историју Христовог живота дели на три дела: 1. од догађаја у храму до завршетка деловања у Галилеји (Лк. 1,5-9.50); 2. Исусов пут из Галилеје у Јерусалим (Лк. 9,51-19,27); 3. последњи дани страдалног и васкрслог Господа у Јерусалиму.

Промене које Лука уноси можемо разврстати као: испуштања, додатке, прераде и премештања. 2. Испуштања- Лука је испустио одломке које његови читаоци

не би разумели, а поготово делове који су значајни за Јевреје. Он такође прескаче Маркове одломке које у свом јеванђељу жели ставити у други контекст нпр. позив Апостола у службу код Генисаретског језера Лука описује као чудесан риболов(Мк. 1,16-20 упореди Лк. 5,1-11). 8 Он такође избегава понављање извештаја који су сасвим сродни. Тако испушта: причу о семену које тајно расте (Мк. 4,26-29); призор како Исус хода по води (Мк. 6,45-52); друго умножавање хлеба

8 Остали примери: Мк. 3,22-30(Лк. 11,14-23); Мк. 4,30-32(Лк. 13, 18-21); Мк. 6,1-6а(Лк. 4,16-30); Мк. 8,11-13(Лк. 11,29-32); Мк. 9,42-48(Лк. 17,1-2); Мк. 9,49(Лк. 14,34-35); Мк. 10,35-45(Лк. 22,24-27); Мк. 12,28-34(Лк. 10,25-28)

7

(Мк. 8,1-10); помазање у Витанији (Мк. 14,3-9); прво саслушање пред Синедрионом (Мк. 14,55-64). Нека испуштања имају разлог у Лукином поштовању према Христу и зато итоставља одломке у којима се код Марка описује Исусова људска осећајност нпр. Христов гнев (Мк. 3,5), као и делове где Исусово знање изгледа ограничено нпр: „О дану другог доласка“ (Мк. 13,32), или где родбина Исуса проглашава да није при себи. На сличан начин Лука штеди и Апостоле, а изоставља такође и неке топографске податке имајући у виду свиј теолошки план.

3. Додатци прераде- Лука их је унео ради јасноће, због осећаја за књижевност, те ради посебне теолошке сврхе. Ту спадају: географски податци (нпр. Лк. 4,31;5,1), тумачење арамејских израза, као и различити посебни додатци (нпр страдање народа приликом разорења Јерусалима (Лк. 21,20-24)). Узрок промена и додатака су и неке Лукине омиљене теолошке теме нпр: тема хвале (Лк. 5,25-18,43), молитве (Лк. 3,21;6,12), одрицања (Лк. 5,11-28;14,26) и тема о Светоме Духу(Лк. 4,14; 10, 21; 11,13).

4. Премештања- И овде су разлози различити, као нпр. : хапшење Јована Крститеља (Лк. 3,19-20 упореди Мк. 1,14;6,17-20), наглашава да од сада Крститељ пада у сену; предвиђање Петрове издаје смештено је у току вечере, а не на путу у Гетсимански врт (Лк. 22,31-34 упореди Мк. 14,26-31). Такав је случај и са призором хватања Христа који је прерађен и књижевно дотеран ( Лк. 22,47-53 упореди Мк. 14,43-50).

5. Разлике између Луке и осталих Јеванђелиста- Поред главних извора Харингтон говори да је Лука имао времена за време двогодишњег Павловог сужањства да сакупи информације за своја дела, као што и каже у своме прологу („пошто сам све од почетка помно испитао“). Као плод тога имамо извештај о детињству Јована и Исуса. Дух прве две главе Лукиног јеванђеља је прилично семитски, па су једни тврдили да је овај део преведен са неког арамејског извора, док су други чак тврдили да је тај део првобитно написан на јеврејском. Тумачење које највише задовољава предпоставља да је Лука имао арамејске изворе, али је писао на грчком, који је намерно ускладио према стилу Септуагинте. Као могући извор информација узима се и сведочанство Пресвете Богородице, на шта указују два места у којима се каже да је она размишљала о догађајима у вези са њеним сином (Лк.

8

2,19;2,51). Елементи својствени Луки као што су још нпр: Прича о блудноме сину, Милостивом самарјанину, Фарисеју и царинику, Богаташу и Лазару. Једино Лука доноси призор о крвавом знојењу у Гетсиманији (Лк. 22,43-44), те да је зацелио рану коју је нанео Петар (Лк. 22,51). Једино он доноси да је Господ био одведен Ироду на саслушање(Лк. 23,6-16), те да су Јерусалимске кћери плакале за њим (Лк. 23,27-31). Једино он бележи да је „добри разбојник“ добио опроштење (Лк. 23,40-43). Након васкрсења, једино Лука доноси радосни призор о ученицима на путу за Емаус (Лк. 24,13-35). Јеванђеље по Луки карактеристично је по јаком пневматолошком акценту: Исус Христос је носилац Духа par exellance (Лк. 1,35; 3,22; 1,1...). Лука наводи више имена жена и прича о женама: Марија Магдалена (Лк. 8,3); сестре Марта и Марија (Лк. 10, 38-42); Лидија у Филипима (Дап. 16,14 с); четири пророчице, Филипове ћерке (Дап. 21,8 с). Посебно место заузима Богородица па су код њега препознатљиви почеци указивања посебног поштовања Богородици у древној цркви. Такође је карактеристично да римске власти не прогоне хришћанство већ су толерантне, а понекад чак имају и заштитнички став према хришћанским проповедницима, бранећи их од јудејског фанатизма. Одговорност за Исусову осуду на смрт, Лука пребацује на упорне захтеве Јудејаца док Пилат три пута оглашава Исусову невиност. Неки истраживачи због овог имају становиште да Лукина дела представљају прву апологију хришћанства пред римским властима. Лука показује извесну блискост са Јеванђелистом Јованом, нарочито у извештајима о страдању и васкрсењу. Због тога се чини да је Лука познавао Јованово предање пре него што је оно постало четврто Јеванђеље.

6. Језик и стил- Дела јеванђелисте Луке написана су високим кини дијалектом. Међу Јеванђелистима најбољи стил писања је код Апостола Луке и из тога се види да му је грчки матерњи језик. Он често поправља стилске грешке које су се налазиле у његовим изворима, те бира тачније грчке речи, а речи других језика обично изоставља. Понекад узима изразе из извора онако како их је нашао што доводи до извесне неуједначености стила. У главном избегава арамеизме и преводи их нпр: реч „рави“ (Мк. 9,5;16,51) он преводи са „Учитељу“ (Лк. 9,33); место израза „ава“ (Мк. 14,36) он ставља „оче“ (Лк. 22,42). Са друге стране прави се јудаизми углавном се искључиво налазе код Луке, а

9

готово је сигурно да су настали под утицајем Септуагинте. Посебна карактеристика Лукиног стила је да једну тему заокружи пре него што пређе на другу нпр.: Лука завршава опис проповеди Јована Крститеља реченицом да га је Ирод затворио (Лк. 3,19-20), а онда прелази на Христово крштење (Лк. 3,21-22). Поред овог Јеванђелист доста пута најављује предмете о којима ће касније расправљати, дајући своме делу јединство и повезаност нпр.: при крају Христовог кушања у пустињи ђаво одлази од Исуса „за неко време“ (Лк. 4,13), што заправо значи до тренутка хапшења „...али ово је ваш час и власт таме“(Лк.22,53). Стил и језик трећег Јеванђеља показују да је Лука добро познавао Стари Завет и грчки књижевни стил свога времена, а сложеност текста добрим је делом резултат Лукине песничке надарености. Његове књижевне способности могу се уочити кроз цело јеванђеље, а посебни примери су:1.Беседа на гори, где он много делова који постоје код Матеја испушта и добија следећи план говора:-Увод: блаженства и претње које почињу са „јао“ (Лк. 6,25-26).-Први део: љубав према непријатељу (Лк. 6,27-36)-Други део: братска љубав (Лк. 6,37-42)-Закључак: потреба добрих дела (Лк. 6,43-49)Значајно својство Лукине верзије је да се Христова наука не супроставља традиционалном јудејству, већ наглашава љубав као битну особину те науке. 2.Исусов пут у Јерусалим- за овај део jеванђеља карактеристичан је уметак од Лк. 9,51-18,14, који је пун изрека и прича, а уклопљен је у оквир Христовог путовања, али нема никаквих топографских података осим спомињања Јерусалима. Лука је забележио занимљив податак да је са Христом путовало и мноштво народа (Лк. 14,25). Податак (Лк. 17,11) показује да је Лукин оквир о путовању вештачки замишљен: „И кад Он иђаше у Јерусалим, пролажаше између самарије и Галилеје“. Исус је према Лк. 9,51 у Галилеји отпочео пут према Јерусалиму, те се кроз 6. глава показује како непрестано путује, а према Лк. 17,11 изгледа да је још увек на почетку. Тако он жели драматично показати Христов пут на страдање и заокружити ову важну и уметнуту збирку изрека и парабола.

Закључак, значај Луке као писца

10

Лукина намера и поука се види узимајући у обзир оба његова дела. Своју причу о Исусу, Лука изричито доводи у везу са историјом Јудаизма и посебно се труди да укаже на континуитет између хришћанства и Старог Завета, док исто тако инсистира на томе да је Исус био испуњење свих Божјих обећања. Тако можемо и сматрати да је Лукина намера приликом непрестаног наглашавања присуства Христа међу његовим следбеницима да исправи мишљење неких његових савременика који су постајали нестрпљиви зашто се други долазак Исусов још није догодио. Тако их подсећа иако је Христово коначно појављивање у слави део будућности да је Он са својим људима на стваран начин посредством присуства Светог Духа у њиховим животима. Лукино цело Јеванђеље је усредсређено на Јерусалим, који је Свети Божији град и место велике, спаситељске Христове смрти и победе. Зато сам опис догађаја почиње у Јерусалиму (Лк. 1,5) и завршава га у томе граду (Лк. 24,52-53). Зато је код Луке најтеже кушање Господа смештено на врх храма (Лк. 4,9-12), а уметнути део од 9,51-18,14 је приказан као пут у Јерусалим без помињања било ког другог места. Тако је и писањем свог другог дела желео показати да Хришћанска поука зрачи из Јерусалима:“ Бићете ми сведоци у Јерусалиму, по свој Јудеји и Самарији и све до краја земље“ (Дап. 1,8). Према њему је Стари Завет припрема за долазак Христа, после чије проповеди настаје доба цркве, која се обазире на крст, страдање и васкрсење, а чека парусију.

Треће Јеванђеље је Јеванђеље молитве

Поред Апостола Матеја и Марка, Лука наводи 8 других прилика када се Христос моли: приликом свог крштења (Лк. 3,21), приликом повлачења у пустињу када се прочуо глас о њему (Лк. 5, 16), пред избор Апостола је провео ноћ у молитви (Лк. 6,12), пред Петрово исповедање (Лк. 9,18), за време Преображења (Лк. 9,29), када га ученици виде када се моли и траже од њега да их научи молитви (Лк. 11,1), на крсту моли за своје крвнике (Лк. 23,34) и са молитвом на уснама предаје дух Оцу (Лк. 23,46). Наглашава се упорност у молитви као удовица која досађује судији (Лк. 18,1-8), а да молитва треба бити понизна попут молитве цариника (Лк. 18,13).

Јеванђеље радости и мира

Радост се јавља већ наговештењем Јовановог рођења (Лк. 1,14), а он још у мајчиној утроби игра од радости због близине Богородице

11

која носи Исуса (Лк. 1,41-44). Архангел Марију поздравља са „Радуј се“ (Лк. 1,28), а анђели се радују приликом Христовог рођења (Лк. 2,10-13). Ту је и повратак 72 ученика (Лк. 10,20), радост Захеја (Лк. 19,6), улазак у Јерусалим (Лк. 19,37), радост Апостола после вазнесења Христа (Лк. 24,52-53). Мир извире из радости и плод је молитве и блиског односа са Богом. Тај мир васкрсли Христос даје својим ученицима (Лк. 24,36).

Јеванђеље о богатим и сиромашним

Лукино jеванђеље је названо „социјалним“, где се много пута указује на друштвене разлике и опасности од сиромаштва. То се већ види у прекору цариника и војника од стране Јована Крститеља, а посебно долази до изражаја кад Лука пише о блаженствима, где се за разлику од Матеја, код кога су сиромаштво, глад, жеђ метафоре, код Луке се ради о оскудици у правом смислу речи. То ипак не значи да је само сиромаштво услов за улазак у Царство Божије. Исус код Луке чесшће упозорава на опасност богатства (Лк. 6,24-26; 12,13-21 итд.), али он не осуђује поседовање богатства као таквог, него себичност богатих. Сам Исус у jеванђељу је проводио свој живот у сиромаштву и међу сиромасима, па тако Јосиф и Марија приликом доношења Исуса у Храм приносе жртву сиромаха (Лк. 2,24). Апостол Лука наглашава одрицање од богатства и зато радо користи Христове поуке у којима он ученицима говори: „Тако, дакле сваки од вас који се не одрече свега што има, не може бити мој ученик“ (Лк. 14,33). Једини Лука међу синоптичарима спомиње потпуно одрицање и да се ученик мора још одрећи и жене.

Приликом писања Јеванђеља Апостол Лука је посебну пажњу посветио историјским податцима. Кад говори о детињству Јована и Исуса, користи податке који ове догађаје уклапају у општу историју, па зато и поправља хронологију својих извора, нпр.: Марко говори да је Петрово исповедање било 6 дана после Преображења (Мк. 9,2), а Лука да је било после 8 дана (Лк. 9,28). Редовно заокружује бројеве додајући израз „око“ (Лк. 1,56). Он такође исправно назива Ирода „тетрархом“ (Лк.9,7), а не краљем. Исто тако говори о „Генисаретском језеру“ (Лк. 5,1), а не о „Галилејском мору“ (Мк.1,16). Такође спомиње и догађаје оног времена, као што је погубљење Галилејаца које је наредио Пилат (Лк. 13,1-3) и пад Силоамске тврђаве (Лк. 13,45). Поред тога што га занимају историјски догађаји, он нема нашег интереса за егзактну историју. Ред по коме пише је првенствено теолошки, јер се занима за оно што су оставили не само

12

очевидци догађаја, него и „служитељи речи“ (Лк. 1,2). Зато је он не само историчар, већ на првом месту Јеванђелист.

Садржај

Увод _______________________________________________ 1

Живот писца __________________________________________________ 1

Сведочанство Новог Завета о ап. Луки ____________________________ 1

Настанак Лукиног јеванђеља ____________________________________ 2

Извори _______________________________________________________ 2

Адресати и време писања _______________________________________ 3

Ауторство ____________________________________________________ 4

Интегритет текста _____________________________________________ 5

Књижевна структура ___________________________________________ 5

Особине текста ________________________________________________ 7

Закључак, значај Луке као писца _________________________________ 10

Садржај ______________________________________________________ 13

Библиографија ________________________________________________ 14

13

Библиографија

1. Извор- Свето Писмо Старога и Новога Завета, Библиско друштво Србије и Црне Горе, Београд, 2004

2. Примарна литература:

-Драгутиновић Предраг, Увод у Нови Завет, основи новозаветне науке 1, ПБФ, Београд, 2010 -Дрејн Џон, Увођење у Нови Завет, Clio, Београд, 2004-Каравидопулус Јоанис, Увод у Нови Завет, друго издање, Истина, Београд-Шибеник, 2009 - Wilfrid J. Harrington,Uvod u Novi Zavet spomen ispunjenja, Kršćanska sadašnjost,Zagreb 1993

-Gnilka J. Teologija Novoga zavjeta, Zagreb, 1999.

-Dugancic I. Biblijska teologija Novoga Zavjeta, Zagreb, 2004.

14

15