Драган Николић

Древноруско словенско право

Интернет издање

Извршни продуцент и покровитељ: Технологије, издаваштво и агенцијаЈанус

Београд, фебруар 2002.

Уредник: Дејан Ајдачић

Продуцент: Зоран Стефановић

Ликовно обликовање: Маринко Лугоња

Дигитализација: Ненад Петровић

Штампано издање

Издавач: Јавно предузеће Службени лист СРЈ, Београд, Јована Ристића 1

Прво издање

Београд 2000.

Рецензент: Проф. др Сима Аврамовић

Уредник: Марина Давидовић

За издавача: Др Милан Јовановић

Графичка обрада: Ненад Милошевић

Слика на корицама: Јарослав Мудри (са књигом) и Владимир II Мономах, скулптура М. О. Микешина из 1862. године, на сапоменику у Новгороду "Хиљаду година Русије"

 

САДРЖАЈ

ПРЕДГОВОР

ДЕО ПРВИ: Просторни, временски и цивилизацијски оквири древне Русије

Од родовског уређења до пропасти Два државотворна центра– Новгород и Кијев Покрштавање Удеоне кнежевине Република Новгород Новгород и Псков Уређење Новгородске републике

ДЕО ДРУГИ: Друштво и државна власт

Земшчина Село и град

Бојари Трговци Остало становништво Смерди Робови Новчани систем Кнежевска власт Кнежевски и државни приходи Кнежеви дружиници Градска скупштина – вече Сабори

ДЕО ТРЕЋИ: Извори древноруског права

Уговор Олега и Византије 911. године Уговор Игора и Византије 944. године Црквени устав кнеза Владимира I Црквени устав Јарослава Мудрог Закон судњи људем

o 1. Грађанско право o 2. Кривично право и судски поступак

Руска правда Сагласја и несагласја око Руске правде Псковска судна грамота

o 1. Судови o 2. Суђење o 3. Докази o 4. Кривична дела o 5. Земљишна својина o 6. Облигационо право o 7. Наследно право

ДЕО ЧЕТВРТИ: Кратка правда

Правда Јарославаo 1. О убиству o 2. Повреде и увреде o 3. Заштита својине

Правда Јарославичаo 1. Кривична дела против личности o 2. Заштита својине o 3. Судски поступак

Накнаде сакупљачима вире и мостарима

ДЕО ПЕТИ: Шира правда

Бескрајне полемике о пореклу Две методолошке поуке Одговорност за убиство на територији општине Убиство људи везаних за кнежев или бојарски посед Доказна средства Телесне повреде и увреде Свод Крађа Облигације Устав о "закупима" Остале кривичноправне и процесне норме Наследно право

Устав о холопима

ДЕО ШЕСТИ: Установе (Institutiones)

Својина (Dominium, proprietas) Облигације (Obligationes) Породица (Familia) Наслеђивање (Hereditas) Кривично дело (Crimen) Казна (Poena) Суђење (Judicium)

Прилог I: Древноруски владари

Рјурик († 879) Олег († 912) Игор († 945) Олга, по крштењу Јелена († 969) Свјатослав Игоревич († 972) Јарополк Свјатославич († 980) Владимир I Свјатославич – Свети († 1015) Јарослав Мудри (978-1054) Изјаслав Јарославич (1024-1078) Свјатослав II Јарославич (1027-1076) Всеволод Јарославич (1030-1093) Свјатополк II Изјаславич (1050-1113) Владимир II Мономах (1053-1125)

Прилог II: Кратка правда

Академијин рукопис Правда роскаја

Прилог III: Шира правда

Тројицки рукопис Суд Јарослава Владимировича Правда рускаја

Напомене

Извори и литература

 

ПРЕДГОВОР

Прошло је више од шездесет година од како је на нашем језику написан последњи обимнији рад из Историје словенских права. Његов аутор био је великан српске правне историографије, Александар Соловјев. ДелоПредавања из Историје словенских права, објављено 1939. године у Београду, представљало је лабудову песму једне важне дисциплине, која је своје врхунце доживљавала и на нашим просторима, превасходно кроз радове двојице научника руског порекла – Теодора Тарановског и Александра Соловјева. Њих двојица су, после Октобарске револуције, судбински спојени на Правном факултету Универзитета у Београду, пронели славу ове институције и наше

науке уопште својим дометима у научној дисциплини која је цветала широм Европе. Али, када је социјализам, поред Совјетског Савеза, захватио и све остале словенске земље након Другог светског рата, Историја словенских права била је осуђена на пропаст.

Посматрана као реликт непожељног романтичног национализма, коме се бескомпромисно супротставио концепт пролетерског интернационализма, ова дисциплина прогнана је из наставних планова правних факултета, а научно бављење њоме било је идеолошки непопуларно, па је понекад изазивало чак и подозрење. На тај начин је, нарочито у нашој науци, ова област, тада у пуном процвату, пресечена у самом корену и напрасно угасла.

Студија др Драгана Николића, професора Правног факултета Универзитета у Нишу, после дугог низа година заборава, наставља насилно пресечену славну традицију коју су на нашим просторима засновали Тарановски и Соловјев и изнова је издиже из пепела.

Историја словенских права изникла је на таласу историјско-правне школе, која је у XIX веку стекла популарност као пандан школи природног права. Јуснатуралистичке поставке да је право универзално и да његова основна начела важе за све народе и сва времена, у многим деловима Европе узроковале су експанзију и реципирање француског права, а нарочито Наполеоновог Code Civil, у којима је садржана есенција природноправних концепата. Историјскоправна школа заузела је дијаметрално супротан став. Настала је превасходно међу немачким научницима (Фихте, Савињи, Пухта) којима је, између осталог, из многобројних разлога сметала доминација француског права. Ова школа се засновала на становишту да не постоји право које је општеважеће за све народе, већ да је и право, као и многи други елементи националног бића, условљено специфичностима духа сваког појединог народа. Оно је плод карактера сваког народа и представља функцију народног живота, слично као језик и обичаји. Тако је отпочело трагање за чистим германским духом у области права, чему је између осталих немали допринос дао чувени сакупљач народних бајки, али и Савињијев ученик, Јакоб Грим у делу Немачке правне старине (Deutsche Rechtsaltertumer), 1828. године.

Популарност коју је овакво учење напрасно стекло и димензије које је узело изучавање германског права, пренело се и на словенске научнике. Разбуктало се дотадашње не превелико интересовање за права појединих словенских народа, њихове обичаје и заједничке словенске установе, чему је нарочити допринос давао тада владајући пансловенски и словенофилски романтизам и национализам. Осећај припадности истој, словенској групи народа, оживео је истраживање не само културне, него и правне историје Чеха, Словака, Пољака, Руса, Јужних и свих других Словена, као и трагање за заједничким цртама у њиховим правном наслеђу.

Тако је настало прво дело за које се може сматрати да је утемељило историју словенских права – књига пољског филолога Игњаца Раковецког Правда руска објављена у два тома, 1820. и 1822. године. Представљала је не само језичку анализу овог драгоценог руског правног зборника, већ и дело које је отворило пут изучавањима словенског права уопште, тражећи заједничке елементе у њиховим правним системима. Неодољиво се намеће утисак да је књига професора Драгана Николића, која је пред нама, на сличан начин као дело Раковецког, после толико

деценија, кроз древноруско право и Руску правду оживела историју словенског права у целини.

После Раковецког јавила се плејада врсних научника који су истраживали како права појединих словенских народа, тако и историју словенског права. Вацлав Маћејовски, Феодор Зигељ, Карло Кадлец, наши Валтазар Богишић и Драгиша Мијушковић, уз Тарановског и Соловјева, јесу највећа имена међу онима који су развили ову научну дисциплину. Нажалост, више од пола века после Другог светског рата, није се пронашао настављач њиховог грандиозног дела. Истраживања су се углавном сводила на изучавање националних историја права, али је чак и тај део посла у већини словенских држава обављан парцијално, још увек као рефлекс комплекса да је изучавање правне историје сопственог народа анахроно, па и идеолошки обојено.

Утолико је важнији подухват писца ове књиге да древноруско право ослика новим бојама, али и да ревитализује концепт Историје словенских права. Већ би испуњење само првог задатка било довољно да се аутору упуте сви комплименти, будући да на нашем језику до сада није написано ниједно целовитије дело о најзначајнијем руском и словенском правном извору – Руској правди. Коначно је наша читалачка публика добила озбиљан, критички превод, анализу и коментаре тог драгоценог текста, засноване на најновијим достигнућима савремене, пре свега руске стручне литературе. Руска правда овим радом постаје приступачан и поуздан извор и за све оне којима правна историја није ужа истраживачка област.

Друга особина овога дела, међутим, можда јесте још значајнија. Њиме се развејавају тамни облаци који су деценијама покривали Историју словенских права. Задаци који стоје пред правним историчарима словенских простора су безгранични, а дугови према корифејима претходницима и научној мисли сопственог рода и народа неизмерно велики. У закоровљеној башти словенских права јављао се, с времена на време, по који важан изданак, али се нико није усуђивао да изнова почне да је уређује. Велики број нових сазнања и извора који су за више од пола века проналажени, нове интерпретације познатих докумената и други појединачни продори, већ дуго времена вапе за новим синтезама и упоредним истраживањима, али њих није било. Ова књига, међутим, отвара наду и као да трасира пут за даље искораке у тако неопходном и жељеном правцу.

Fortuna audaces adiuvat - Заиста, поред ерудиције, марљивости, упорности, талента и низа других особина које већ красе дело пред нама, истраживачу ће бити потребна и срећа и одважност када се буде упутио на овако трновит терен. Ако се по јутру дан познаје и уколико овај аутор настави да храбро разгрће деценијске наслаге које су прекриле изучавање словенских права, има право да очекује да ће његов истраживачки напор бити награђен проналаском неког драгоценог врела, новом надахнутом интерпретацијом постојећих изворних текстова, откривањем путева који су били на дохват руке, али којима нико до сада није крочио. То би за српску правноисторијску науку представљало продужетак традиције зачете са Тарановским и Соловјевим, испуњење дела дуга који према њима наша наука има, али и отварање хоризоната за будуће генерације истраживача, које до сада нико није организовано и осмишљено упућивао у том правцу.

Књига Драгана Николића, поред свих вредности које има, даје и важан импулс размишљањима о потреби да се убудуће координирају истраживачки напори у већем

броју земаља које повезује заједничка словенска правна традиција, те да се после дугог времена у новом светлу сагледају достигнућа претходника. Због свега тога, дело које је пред нама окренуто је колико прошлости, толико и будућности.

Проф. др Сима Аврамовић

ДЕО ПРВИПросторни, временски и цивилизацијски оквири древне Русије

Од родовског уређења до пропасти

Почеци државности древне Русије везани су за два државотворна жаришта, једно на северу, са средиштем у Новгороду, друго на југу, са центром у Кијеву. Обједињавањем ова два простора под јединствену владарску власт кнеза Олега 882. године, настаје јединствена руска ранофеудална држава. Око Кијева ће се тада објединити бројна племена Источних Словена и њихове територије, за које се не може рећи да и пре IX века не познају одређене форме политичког организовања обележеног распадањем првобитног уређења и израстањем елемената власти својствених раним државама.

Источни Словени се у списима многих писаца раног средњег века називају заједничким именом Анти. Готски историчар Јорданес њихова насеља лоцира између Дњестра и Дњепра. Најранија сведочанства о политичком животу Анта односе се на крај IV века. Тада је, по Јорданесу, дошло до рата између њих и Острогота. Током VI века Анти се чешће помињу у делима византијских писаца Прокопија Кесариског и ПсеудоМаврикија. Заједно са Јужним Словенима, Склавинима, често упадају на територију Византије. Анти су служили и као најамници у византијској војсци. Према запажањима Византинаца, у начину живота Анта и Склавина није било суштинских разлика. Ова чињеница веома је битна за било који аспект реконструкције и изучавања најранијег словенског права.

Иза назива Анти, заправо се обелодањује велики број засебних племена која имају сопствена имена. По свој прилици, назив Анти био је нека врста колективног имена за све Источне Словене. У најстаријем руском летопису Повест древних времена,[1] исцрпно се набрајају поједина племена и области у којима живе.[2] Пољани су на обалама доњег Дњепра, где ће настати Кијев. Кривичи су на горњем току Дњепра, Волге и Западне Двине. Древљани су поред река Тетерев и Уж. Драговичи су између река Припјат и Березина. Уљичи и Тиверци живе између доњег тока Дњепра и ушћа Дунава. Иљмени су на крајњем северу, између језера Иљмен и Ладога. Неки угледни руски историчари, међутим, сматрају да се обласна подела древноруског простора у време првих кнезова никако није подударала са племенском поделом коју описује Повест. И В. Кључевски и Б. Греков тврде да није било ни једне области која би се састојала само од једног, а понајмање читавог племена. Њихова становишта поткрепљују и резултати археолошких ископавања који показују да у областима којима управљају велики градови Кијев, Новгород, Смоленск или Черњигов, преовлађује територијална подела која је заменила племенску.[3]

Друштвени и економски развитак појединих племена није текао равномерно. Код оних који су настањивали обале Дњепра и Дњестра, те код оних на крајњем северу, родовско уређење брже се распадало. Томе је свакако допринело усавршавање земљорадње и уопште пољопривредне технике. Важну улогу имале су и везе са много развијенијим областима северних обала Црног мора. Мада се у другим областима економски живот

развијао спорије, код осталих Источних Словена уочавају се тенденције распадања родовског уређења и друштвеног раслојавања. Овим процесима доприносио је и развој појединих заната – ковачког, грнчарског, дрводељског, ткачког и осталих о којима сведоче археолошка ископавања. Занатство доприноси и настајању већих насеља, која су постепено прерастала у градове. Повољан географски положај стимулисао је развој трговине. Велике реке постале су значајни трговачки путеви. Нарочито је познат "пут од Варјага до Грка" који је повезивао Балтичко и Црно море. Константин Порфирогенит бележи да су руски трговци стизали у Византију на својим чамцима низ Дњепар, па затим Дњестром ишли до ушћа Дунава, а одатле до Месемврије (данашњи Несебар у Бугарској). Руски трговци били су познати и далеко на Истоку. О њима су остали записи многих арапских писаца, који, услед велике оскудице у другим историјским изворима, представљају драгоцена сведочанства о животу, обичајима и религији источних Словена.

На путу изграђивања првих државних творевина на овим просторима, значајну етапу представља настајање јаких војноплеменских савеза, који су под влашћу једног старешине обједињавали по неколико племена. Тај процес убрзавале су и спољне опасности – напади Хазара, Печењега, а нарочито Варјага, како су Словени називали Нормане, Скандинавце. Варјази су често нападали ове територије и настојали да локалном становништву наметну трибут, данак. Неки од Варјага се настањују на словенским просторима, али и стапају са бројнијим староседелачким становништвом. Пристизање Варјага понекад се одвијало и уз сагласност домаћих, руских кнежева, који су их, изгледа, повремено користили као најамнике. Било је и случајева да су поједини варјашки вождови (јарли) заводили своју власт у неким руским градовима.

Средином IX века, део Источних Словена у степским областима између Кијева и Вороњежа, био је уједињен у јак племенски савез који је представљао озбиљну претњу и за само Византијско царство. У писаним изворима из тога доба постепено почиње да се употребљава термин "Рус" за означавање земаља у средњем току Дњепра. Када је Кијев постао обједињавајући центар источнословенских племена, ова рана држава се све чешће назива "Рус", а њени становници "Руси". Порекло овог термина није сасвим јасно. Једна од верзија придаје му скандинавско порекло. По другој, претпоставља се да је негде у овим областима живело словенско племе "Рос", како се и сада назива једна притока Дњепра.

Обједињавање Новгорода и Кијева такође се везује за делатност неколико варјашких вођа који су у њима владали. Први међу њима је Рјурик, који је између 862. и 874. године владао Новгородом. По њему се и династија првих кнежева древне Русије назива Рјурикова. Његов наследник Олег предузима поход на Кијев и 882. године тамо заснива своју власт, збацивањем и убиством кнеза Асколда. Кијев постаје "мајка руских градова". Изузетан географски положај Кијева омогућио му је изванредне економске, политичке и културне везе са ширим просторима древне Русије. Он постаје жив трговачки центар у којем се срећу трговци из Византије, источних земаља и западне Европе.

Древна руска држава, по свом политичком уређењу, била је ранофеудална монархија.[4] На њеном челу је велики кнез који је имао знатну власт. Остваривао ју је уз помоћ тзв. бојарске думе, коју су чинили њему потчињени локални кнежеви и његови најближи дружиници, тзв. кнежеви мужи. Суђење, убирање дажбина и све друге најважније функције државе, обављали су дружиници. Део сакупљених дажбина

задржавали су за себе. Током времена, кнежеви дружиници добијају земљишне поседе, постајући тако земљопоседници, будући феудалци. Кнез убира дажбине на лицу места, обилазећи са дружином земље које су признавале његову власт. У изворима су таква путовања позната као "пољудије". Касније су установљена стална места за прикупљање дажбина, "становишта" или "погости". Војна сила државе састојала се од дружине великог кнеза и одреда кнежевих поданика које су предводили бојари. У унутрашњим односима ране руске државе запажају се сталне тенденције изграђивања централизованог управног апарата над читавом државном територијом и ограничавања права локалних кнежева.

Основни спољни политички циљеви кијевских кнежева стапали су се у тежњу ка обједињавању Источних Словена под јединствену власт Кијевске Русије. У остваривању ове замисли они наилазе на супротстављање неких словенских племена, али и на противдејства других, несловенских народа, нпр. Хазара и Печењега. Циљ кијевских кнежева био је и овладавање трговачким путевима по Црном мору и на Кримском полуострву, што је неизбежно водило у сукоб са Византијом. Прва потпунија обавештења о спољној политици кијевских кнежева односе се управо на њихове односе са Византинцима. Током 907. године, предвођени кнезом Олегом, Руси предузимају поход на Константинополис.[5] Кроз четири године (911), између Руса и Византије закључен је први званичан мировни уговор: руски трговци добијају право да слободно долазе на територију Царства и да тргују без плаћања царина. На церемонији закључења уговора цар Лав VI Мудри заклео се над крстом, а Олег и његови дружиници над оружјем, уз помињање својих божанстава Перуна и Волоса. У време кнеза Игора (912-945) предузета су још два похода против Византије. Први је завршен поразом руске флоте, а други, 944. године, новим мировним уговором. Сада, међутим, услови нису били тако повољни за Русе као у Уговору из 911. године. Оба уговора су прворазредни споменици, и уопште значајни историјски извори.

После Игора, на челу државе биће његова удовица Олга (945–964). Да би предупредила незадовољство због произвољног убирања данка, увела је норме о обавезности плаћања пореза и јединицу за његово утврђивање тзв. "дим" (кућа, огњиште). При разрезивању пореза водило се рачуна о имовини сељака – који и колики привредни инвентар поседује.

Наследник књегиње Олге на престолу, њен син Свјатослав (964–972), био је човек енергичног карактера. Његова владавина скоро је читава протекла у ратовањима против суседа. Држава је територијално увећана и укључила је у свој састав још већи број словенских племена. Тежио је да границе помера на исток према обалама Дона. Потчињени су и Бугари из Поволожја, а 965. руска војска задаје коначан ударац Хазарском Каганату, освајајући његове центре Саркел и Итил. Свјатослав није наилазио на јачи отпор ни у својој експанзији ка доњем току Дунава. Године 968, осваја део Бугарске и на делти Дунава изграђује тврђаву Переславец. Убрзо се удружује са Бугарима и заједно ратује против Византије. Његова намера да створи пространу словенску државу види се и у писму мајци из 969. године, где јој поручује да не жели да се враћа у Кијев, већ да ће остати у Переславецу на Дунаву, означивши га као средиште својих земаља. Ову његову намеру осујетила је византијска дипломатија, а Свјатослава су напали и убили Печењези 972. године.

Важан догађај који ће допринети даљем јачању и уздизању међународног угледа древне Русије, било је примање хришћанства за званичну религију. У првим годинама своје

владавине, кнез Владимир (980-1015) покушава да спроведе реформу којом би изједначио све паганске култове и прогласио их за државну религију. Реформа, међутим, није постигла очекиване резултате. Све јасније се указивала потреба за једном новом религијом која би учврстила власт кнеза и његових великаша. Крајем X века Кијевска Русија била је једна од малобројних земаља на европским просторима која још увек није била покрштена. Само хришћанство, пак, било је одавно продрло у руске земље из суседне Византије и других хришћанских држава. Познато је да у десетом веку у Кијеву већ постоји црква Св. Илије, а међу дружиницима кнеза Игора било је и хришћана. Његова мајка, књегиња Олга, примила је хришћанство негде око 955. године.

Покрштавању Русије претходиле су бројне политичке комбинације које су показале Владимирову далековидост. Када се 988. године крстио, решио је да хришћанство прогласи и за државну веру. У то време Византија је управо била затражила помоћ од Кијевске Русије за гушење побуне малоазијских стратиота. Владимир је прихватио позив, уз услов да му цар Василије II своју сестру Ану да за жену. Када је устанак угушен уз помоћ Руса, а Цар наставио да оклева око обећане удаје своје сестре за Владимира, руска војска је провалила на Крим и заузела Херсон. До брака је коначно дошло, те је хришћанство и на тај начин званично уведено у Кијевску Русију. Сви споменици старих паганских култова порушени су, а народ је добровољно или, пак, у страху од санкција, примао нову, хришћанску веру.

Одмах после покрштавања, у руским земљама се изграђује црквена организација. На њеном челу је кијевски митрополит, кога је постављао или кнез уз епископски сабор, или Цариград. Митрополити и епископи постепено су израсли у крупне феудалце, будући да су цркве и манастири имали значајне земљишне поседе. Део државних прихода одлазио је на подизање манастира, који ће постати велики културни и духовни центри. За првобитно ширење хришћанства у новокрштеној древној Русији заслужна је не само Византија, већ и Бугарска, из које су у Русију одмах кренуле богослужбене књиге на словенском језику. Примање хришћанства имало је велики значај за приближавање Кијевске Русије високој византијској култури. Још значајније је то што је нова вера потпомогла формирање руског народа, убрзавала стапање Источних Словена у једну заједницу. У основе те руске националности постављен је заједнички древноруски језик, за чију основу је узет језик града Кијева.[6]

После смрти кнеза Владимира 1015. године, дошло је до борбе између његових синова. Окончаће се победом Јарослава, који ће бити кијевски кнез од 1019. до 1054. године. Током владавине Јарослава држави ће бити присаједињени многи градови југозападне Русије преко којих су предузимани походи на литванске поседе. Печењези 1036. нападају Кијев, али трпе пораз. Касније се појављују Кумани (Половци) који ће отпочети систематске нападе на руске земље. У време Јарослава донет је први писани правни зборник Руска правда, у чему је учествовао и он лично. Због љубави према учености и књигама, савременици су му дали надимак Мудри.

Период владавине тројице његових синова Изјаслава, Свјатослава и Всеволода, значајан је и због наставка законодавне делатности. Изјаслав је велики кијевски кнез у три наврата, будући да је двапут био изгнан из Кијева, једном у време народног устанка 1068. године, а други пут од стране браће 1073. године. Свјатослав је најпре био кнез черњиговски (од 1054), а потом велики кнез кијевски од 1073. до 1076. године. Всеволод је кнез перејаславски од 1054. године, од 1077. черњиговски, а кијевски од 1078. до 1093. године.

Јака власт кијевског кнеза на ширем простору биће одржана још само током владавине кнеза Владимира II Мономаха, сина кнеза Всеволода. Он је кнез смоленски од 1067, черниговски од 1078, перејаславски од 1093, а кијевски од 1113. до 1125. године. После његове смрти започиње доба распада Русије на удеоне кнежевине. Новгород и Псков имаће особени статус градских република.

Велика економска и политичка моћ појединих локалних кнежева и бојара, неповољно ће се одразити на снагу и јединство државе. Постепено ће се као независне одвојити Черњиговска, Смоленска, Вољинска, Полоцка и друге кнежевине. Крајем XI века прилично се уздигла Владимирско-Суздаљска кнежевина. У време кнеза Јурија Долгоруког (1125-1157), осамосталила се Московска област.

Феудална раздробљеност руских земаља довешће до тога да оне постану примамљив плен за разне номадске народе, нарочито Кумане (Половце), а у првим деценијама XIII века и за Монголе. О тој разједињености говори се и у најпознатијем руском јуначком епу Слово о полку Игореве, који, иначе, опева поход новгородског кнеза Игора Сватославича против Половаца 1185. године, истовремено позивајући несложне руске кнежеве на јединство ради одбране земље. Руска војска предвођена галичким, вољинским и још неким кнежевима, на обалама реке Калке 1223. претрпела је велики пораз у судару са Монголима. Од тада, они све више освајају и пустоше поједине области, разарају градове. Када је године 1240. под њиховим налетом пао и Кијев, нејединствени отпор руских кнежева био је дефинитивно разбијен. Целокупан простор древне Русије, са изузетком једино новгородске земље, потпада под монголску власт. Новгород ће се и даље самостално развијати и јачати као феудална градска република, све до 1478. године, када доспева под власт Московске кнежевине и улази у састав обновљене државе.

Два државотворна центра–Новгород и Кијев

Придњепровски државотворни простор у најранијем донекле познатом периоду обележавају Пољани, словенско племе, о којем Несторов летопис даје нека уопштена обавештења. Дошли су на обале Дњепра са Дунава и сваки је род настанио део територије околних шума и брда. Један род који је убрзо ојачао, примакао је своје станиште уз сам Дњепар, а његове старешине браћа Киј, Шчек и Хорив, начиниће се старешинама свих осталих родова. Они изграђују Кијев, први град на овом простору. Обједињавање унутар једне чвршће племенске заједнице, на чијем челу сада стоје старешине само једног, водећег рода, довешће до тога да се првобитно родовско уређење Пољана током времена све више модификује, попримајући обележја ране државе. Када се прекинула лоза потомака Кија, који су управљали Пољанима, родови се све више конституишу као територијалне заједнице, сеоске општине (верв, мир), а племенска заједница Пољана почиње да личи на неку врсту савеза сеоских општина. Родовска обележја постепено губе значај, а све јачи управни и политички центар постаје град Кијев, који се у Летопису први пут помиње 907. године.

У непрегледном океану источнословенских племена на северу, Иљмени су најбројнији и најјачи. По предању, они су међу првима дошли са Дунава на нова, севернија станишта. Ту их је, према веома распрострањеној легенди, затекао још свети апостол Андреј Првозвани, када је путовао Дњепром до Балтика. Окружени са свих страна туђинским, финским племенима, да би опстали, подизали су градове и организовали свој живот унутар сеоских општина. Своју доминацију над расутим финским

племенима нису спроводили толико силом оружја, колико словенизацијом. На реци Волхов која истиче из Иљменског језера, подижу Новгород, по којем су добили и своје друго име – Новгородци.[7] Убрзо су потчинили страна племена у суседству. Да би их држали у покорности, на њиховој земљи подижу градове Псков, Ладогу, Ростов и друге. Успостављање превласти на ширем географском простору било је веома успешно. Сва несловенска племена, од Финског залива до обронака Урала, признавала су зависност од Новгорода.

Историја новгородске земље до почетка Рјурикове владавине 862. године, мало је позната. Реконструише се на основу магловитих и често противуречних наговештаја садржаних у скандинавским сагама, словенском народном предању и у Несторовом летопису Повест древних времена. Док саге набрајају чак двадесетак новгородских кнежева до почетка IX века, називајући ову земљу Гардарикијом, Летопис тврди да су до доласка Рјурика Новгородци час "управљали сами собом", а час били кнежевина, да су, дакле, имали кнежеве.

Друштвено и политичко уређење новгородске земље после 862. године условно се може означити као ранофеудална монархија, док би се уређење до почетка Рјурикове владавине могло назвати савезом градова потчињених Великом Новгороду, главном граду Иљменских Словена.

У самом Новгороду, свака улица била је у извесном смислу самоуправна општина, заједница свих породица које у њој живе. Улица има свој збор (вече) који бира уличног старешину. Неколико улица чинило је "крај" (рејон, кварт), а читав Новгород имао је пет таквих квартова. Кварт је такође имао своје "вече" (збор, скупштину) које је бирало старешину кварта. Врховно новгородско вече заправо је народна, градска скупштина, на коју су долазили сви домаћини из општина, тј. из улица. На скупштини се бирао старешина читавог Новгорода.[8] Исто такво, скоро пресликано уређење имали су Псков, Ладога и остали градови које су Новгородци подизали. Пошто су археолошка ископавања у Ладоги открила слојеве градског насеља још из VII–VIII века, може се само претпостављати колико је онда стар сам Новгород.

Становништво новгородске земље, још од најстаријих познатих времена, делило се на више ("старије") и ниже људе (млађи или мањи). Виши су били земљопоседници, они који су имали земљу у својини. На њој су живели сиромашнији људи (нижи), али ови, ипак, нису били ни у каквом најамном односу. Од "виших" су се разликовали једино у погледу имовног стања, задржавајући при том сва политичка права као пуноправни чланови заједнице.

Положај жене у друштву и у породици, изузетно је повољан. Удајом, она се ослобађа старатељства свога оца и у извесном смислу поправља сопствени друштвени статус. У много чему постаје равноправна са супругом. Може да независно од мужа располаже сопственом имовином, да се бави трговином.[9] Додуше, уколико има живог мужа, не може се активно укључивати у јавни друштвени и политички живот своје шире заједнице, али зато удовица и у тим пословима потпуно замењује покојног мужа, представљајући пуноправно своју породицу на зборовима и скупштинама.

По сведочењу не само Несторовог летописа, већ и према скандинавским сагама, арапским историчарима, географима и путописцима, Новгородци су у VIII и почетком IX века били моћан и богат народ. Под својом влашћу држали су велика пространства и

важне трговачке путеве. Трговали су са муслиманском Азијом, западном Европом, Норманима и Византинцима. Чини се да је њихово друштвено и политичко устројство упадљиво заостајало за њиховом објективном снагом, богатством и трговачким везама, те да је било непримерено величини простора над којим су доминирали.

Древни систем самоуправних општина који је несумњиво допринео њиховом јачању и уздизању, постао је неделотворан онда када је Новгород проширио своју власт на веће просторе и на етнички хетерогено становништво. Разнородност тих становника обједињених по старим начелима политичке једнакости чланова некада једног племена (Иљмена), а вероватно и продубљивање имовинског раслојавања, све више ће доводити до раздора и унутрашњих сукоба. Ти сукоби су, очито, могли да имају само тенденцију даљег продубљивања и заоштравања. Састанци зборова и скупштина, у таквим условима су се распадали, цепали по етничким или имовинским шавовима, што није прећутано ни у Несторовом летопису: "Устаде род на род, и не бејаше у њима више правде, већ раздори, те почеше међусобно ратовати". Зато је, по Летопису, године 862. скупштина Новгородаца, Кривича[10] и Чуда[11] одлучила да се потражи кнез који би њима владао и судио им праведно. Многи истраживачи оправдано сумњају у стварну утемељеност ове Несторове интерпретације и склони су да је оквалификују као накнадну легитимизацију скандинавске династије која се устоличила у Новгороду, а затим и у Кијеву, или као "патриотско тумачење скандинавског освајања Новгорода".[12]

Историјско предање и Несторов летопис веле да су из Скандинавије 862. године за кнежеве новгородске земље дошли Рјурик и његова два брата Синеус и Трувор. Када су кроз две године оба брата Рјурикова умрла, он остаде као једини кнез. Ова околност, ишла је у прилог јачању његове власти. Пошто су његови челни дружиници (бојари, мужи) почели да противно договору с Новгородцима подижу утврђења и по другим градовима новгородске земље, против Рјурика је избила народна побуна предвођена Вадимом Храбрим. Будући да јој се нису придружили највиђенији Новгородци, одмах је угушена, а Вадим убијен. Кроз две године букнула је још једна, такође неуспела побуна, а вође незадовољника одселиће се за Кијев. "Муку мучимо с овим кнезом, све ће нас претворити у робове" наводно су викали побуњеници.[13]

Објективно процењујући, међутим, рекло би се да стварна Рјурикова власт није била толика каквом су је доживљавали његови противници. Нема наговештаја да се он сукобљавао са народном скупштином. Против њега устаје само део становништва, али не и горњи слој староседелаца. У прилог овој претпоставци говори и чињеница да је Рјуриков наследник Олег кнезовао у Новгороду само још три године после његове смрти, да би већ 882. године потражио себи нову престоницу у којој његова власт не би била толико ограничена самоуправном традицијом као у Новгороду. Прешао је у Кијев, где га је становништво прихватило без противљења, и њега, и његове бројне ратнике Варјаге, Словене и Чуде. Од тада се Придњепровље или кијевска земља почињу све више називати Руском земљом,[14] а Новгород са својим поседима – Новгородска земља.

Преласком у Кијев 882. године, и стављањем под своју непосредну власт Смоленска и Љубеча, важних градова на Дњепру, Олег као владар постаје самосталнији, независан од новгородске скупштине. Добио је поседе који ни на који начин нису били потчињени Новгороду, али при том није изгубио Рјурикова права на Новгород. Штавише, задржао је за себе све новгородске области које су својевремено, 862-864.

године, биле уступљене њему и његовој браћи: Ладогу, Бело језеро, Изборск, Ростов, Полоцк и Муром. Са своје стране, Новгородци нису желели да изгубе право слободне пловидбе Дњепром до Црног мора, тим важним трговачким путем чији је већи део сада био под Олеговом непосредном влашћу. Они се покоравају Олеговој наредби да Иљмени, Кривичи и Мерјани[15] плаћају новоуведене порезе кнезу и допунске дажбине његовим Варјазима у износу од 300 гривни годишње, вероватно на име слободне трговине на Дњепру.

На источнословенском простору дакле, од 882. године, постоје две јаке и такорећи узајамно независне ране државе: Новгородска, са својим ранијим уређењем, и Кијевска (Придњепровска), под именом Кијевскаја Рус. Овом другом Олег је владао независно од новгородског већа и на основу другачијих права. Мада је власт Олега у Придњепровљу била јача него у Новгороду, она је објективно, још увек била ограничена. Ни Смоленск, ни Љубеч, ни Кијев нису били покорени оружјем, већ су Олега примили добровољно, признавши његову власт вероватно уз услов да се не нарушава њихово старинско уређење.

У истом положају, у односу на затечено уређење, наћи ће се и Игорова удовица Олга и њихов син Свјатослав током њихове владавине од 945. до 972. године. Они ће углавном бринути о проширењу територије са које убирају данак, а не о увећавању садржине владарске власти. Чак су и међу покореним племенима задржавали затечене старе племенске кнежеве, обавезујући их само да буду нека врста њихових помоћних органа.

Ни Олег, ни његови наследници, до кнеза Владимира, дакле, нису, покушавали да мењају уређење оних који су прихватили њихову власт. Тамо где су раније постојали зборови и скупштине, остали су и током њихове владавине, исто као што се одржала и ранија пракса потчињавања млађих градова старијима.

Судство и управа које су кнежеви обављали или лично или преко својих бојара, још увек су се држали древних обичаја и права. "Власт кнеза, тада као да је лебдела на површини друштвеног живота и није продирала у дубину. Кнежеви са својим дружиницима, у то време били су једна целина, а градско и сеоско староседелачко становништво – друга; ни једна ни друга страна нису се привикле на нови положај ... Кнез је у то време самовластан и независан у својим одлукама и подухватима само у оним случајевима који се не тичу права староседелачког становништва."[16]

Покрштавање

Са примањем хришћанства, већ постојећем словенском и норманском елементу друштвеног и државноправног живота древне Русије, додаје се још један – византијски, који пристиже преко хришћанске цркве и свештенства. Од времена кнеза Владимира, скоро да нема области друштвеног, јавног и приватног живота на који хришћанска вера није утицала.

Дотадашња паганска религија, већ на почетку владавине кнеза Владимира, била је у опадању, а није ни доприносила јединству религиозне свести мешовитог становништва Придњепровља. Паганска религија није могла да на јединственој основи веже за себе ни разноверне, ни разноплемене досељенике. Када се био учврстио на престолу, кнез Владимир је неколико година безуспешно настојао да спроведе верску реформу која би се састојала у томе да он постане заштитник паганске религије, да се уз кнежевску

резиденцију у Кијеву подигне пантеон паганских божанстава Перуна, Дажбога, Стрибога и других.

Од покрштавања, са примањем хришћанства, црква и кнез почињу да делају као једна недељива власт, а кнежевска дружина и свештенство постају главни ослонци те власти. Црква кнежеве подупире јеванђеоским учењем да нема власти ако није од Бога дата, а кнежеви, са своје стране, постају трајни заштитници Цркве. Од 988. године државна власт усклађује своју активност са ставовима Цркве, али примање хришћанства у Русији није довело до сакрализације кнежевске власти; кнез је само служитељ Бога, а у циљу спровођења правде у земаљском царству. "Црква није изменила ни облике ни основе политичког поретка какав је затекла у Русији... она се само потрудила да одстрани неке његове тешке последице, нпр. кнежевске раздоре, или да улије боље политичке појмове, објашњавајући кнежевима истинске задатке њиховог деловања...кидала је стари пагански родовски савез стварајући нови – хришћанску породицу".[17]

Мада је руске митрополите постављао цариградски патријарх, руски велики кнез имао је право да га не прими, па чак и да предложи другог. Такво слично право имаће и удеони кнежеви, у односу на рукополагање епископа. Фотијев Номоканон из 883. године, који је важио и за новокрштену Русију, показаће се делимично неприменљивим у делу који се тиче световних одредби, будући да се и руско друштво доста разликовало од византијског. Зато су овде много више били од користи и у примени делови Номоканона који се тичу религиозних и црквених питања. За ону сферу у којој се црква појављује као члан руског грађанског друштва, биће меродавни "устави" које ће издавати руски кнежеви.[18]

До монголске владавине, сви митрополити, осим Илариона и Климента, били су Грци које је слао цариградски патријарх. То, међутим, није сметало да ове старешине цркве уживају високи углед и поштовање читавог руског друштва. Сами кнежеви су их прихватали као своје очеве и радо се саветовали с њима о свим важнијим питањима. Летописи наводе многе случајеве утицаја појединих митрополита на друштвени живот, најчешће у миротворачком правцу.

Епископи су бирани од стране кнежева и народа, превасходно из руског монаштва, а при томе често из редова угледних породица. И они су укључени у друштвени живот, утолико пре што су, по правилу, настављали да живе и делају у средини из које су и потекли. Уживали су висок углед, а по рангу у државној хијерархији били одмах иза кнежева. Одлазећи повремено из својих кнежевина, кнежеви су привремену управу увек поверавали месним епископима, што је чињеница која, сама по себи, сведочи о њиховом високом друштвеном угледу.

Манастири почињу да ничу по Русији одмах по примању хришћанства. У Кијеву их је у XIII веку било седамнаест, а у Новгороду чак двадесет два. Врло брзо постају центри просвете и учености свога доба. Старешине манастира, игумани и архимандрити, слично епископима, уживају велики углед, али је њихов утицај на друштвени живот, због особености сопственог положаја, био више моралне и духовне природе.

У основи, друштвена структура древне Русије и после 988. године остаје иста каква је била у време владавине Владимирових претходника, али примање хришћанства видно мења стара животна начела. Хришћанство, као нова вера и за Словене и за несловене,

доводи преко братства у Христу до ублажавања етничких и верских разлика. У први план сада избија оно што је заједничко на ширим просторима, а богослужбена употреба словенског језика, с краја на крај руске земље, постаће још један, додатни фактор зближавања и стапања становништва словенског и несловенског порекла. Усвајајући исту веру, на пример, сада и припадници различитих етноса могу да ступају у бракове, будући да су отклоњене раније, у паганском периоду постојеће међуетничке препреке које су то онемогућавале.

* * *

У друштвеном и државноправном животу, Црква је, поред њене основне пастирске функције, била присутна преко црквеног судства, поседовања земље и бављења трговином.

Црквени судови решавају не само предмете чисто црквене и верске природе, већ и грађанске. По важећем Номоканону, по Уставима Владимира, Јарослава и других кнежева, од грађанских ствари црквеном суду припадају скоро сви породични спорови, развод брака, суђење у споровима родитеља и деце, предмети о наслеђивању и старатељству, утврђивање духовних завештања (остављања имовине за покој душе) и деоба наслеђа. Црквени суд надлежан је за дела против морала и црквених прописа. Ради суђења, постојали су при епископима особени мешовити судови састављени и од духовника и од мирјана, световних лица.[19] Осим ове надлежности, када се за одређену врсту грађанских спорова судило свим хришћанима, независно од друштвеног статуса, занимања и места живљења, црквени судови имали су искључиво право суђења у свим предметима, и грађанским и кривичним, када су странке, одн. осумњичени, били лица или установе под непосредном црквеном управом. У том статусу су монаштво, свештенство и чланови њихових породица, црквене болнице, сиротишта, прихватилишта и сва лица која живе на црквеном земљишту, чак и ако се не налазе у црквеној служби. Једини изузетак било је кривично дело убиства, за које се судило у оквирима кнежевског судства. У случајевима када су стране у спору црквена и световна лица, формирани су мешовити судови, где је свака страна предлагала свог судију, али то ни на који начин није утицало на сам судски поступак. Он је био једнак и за црквене људе и за мирјане.

Манастири и епископска седишта често су власници великих земљишних поседа, насељених и ненасељених. Селима и засеоцима који припадају Цркви, управљају тиуни, сеоске старешине и други управитељи. У то време, цркве и манастири нису се разликовали од других земљопоседника. Управитељи у епископским и манастирским селима постављани су од стране епископа и манастира. Као и световни земљопоседници, епископи и манастири управитељима својих имања издају "уставне грамоте" у којима је означавано која су њихова права и обавезе, дажбине и обавезе сељака.

Саме цркве и манастири нису ослобађани пореза и других друштвених обавеза са земље којом су располагали. У том погледу, црквени земљопосед није се начелно разликовао од световног. Наравно, било је и изузетака. Поједини манастири и цркве добијали су "жалованије грамоти" којима су ослобађани од дажбина, али су такве повеље даване и појединим световним земљопоседницима, па ово није само привилегија Цркве. Једино, скоро безначајно ослобођење, било је то што су

свештеници, цркве и манастири, ослобађани земљишних пореза за онолику површину, колику су заузимале њихове куће, одн. црквене и манастирске зграде.

Црква је имала право да се бави трговином, што је чинила преко својих посебних надзорника (приставника). Уз цркве и манастире постојала су привремена или стална трговишта, пијаце, па су и одатле узимане таксе. Само свештенство пак, по Уставу Јарослава, било је ослобођено неких трговачких такси, али је та повластица под потоњим кнежевима укинута, те су цркве и манастири у трговачким пословима били у свему изједначени са осталим трговцима. Шире посматрано, руско законодавство, од краја X, па све до краја XV века, настојало је да се, у земљопоседничким и трговачким односима, свештенство и Црква не разликују од световних лица и читавог друштва. У време кнежева Владимира I и Јарослава, уочава се склоност да се на цркву и свештенство гледа као на издвојену заједницу, различиту од грађанског друштва, те да им се дају различите привилегије. После њих, међутим, свештенство и монаштво не ужива никакве знатније привилегије, и скоро је у свему, рекло би се, изједначено са световним делом друштва.

Удеоне кнежевине

После смрти последњег великог кнеза Кијевске Русије Владимира II Мономаха 1125. године, територија државе практично се распада на удеоне кнежевине. Посебан статус међу њима и даље ће имати Кијев, све до његовог пада под монголску власт 1240. године.

Стално настојање свих кнежевских родова да владају Кијевом, као првим и најбогатијим градом, имало је за последицу да се ту није учврстио ниједан кнежевски род, па тако Кијев ни није постао наследни посед унутар једне породице. Током сто осамдесет и шест година, од смрти Јарослава Мудрог до покоравања Кијева од стране Монгола, дуже или краће време, кијевски кнежевски престо заузимали су черниговски, перејаславски, туровски, новгородско-северски, смоленски, вољински, суздаљски, па чак и један полоцки кнез. Са изузетком кнежева галичких и рјазанских, сви родови удеоних кнежева владали су извесно време Кијевом, отимајући једни другима власт. У оваквим околностима, разноплемена, богата трговачка староседелачка "земшчина" Кијева налазила се у мање-више независном положају. Могла је да даје или ускраћује подршку појединим кнежевима, да се поставља неутрално према конкретном кнезу, или да помаже његове противнике. Сами кнежеви пак, до године 1169, када је кнез владимирско-суздаљски са војском покорио Кијев, уважавали су глас Кијевљана и увек давали предност оном претенденту на кијевски престо који је на својој страни имао кијевску "земшчину".

Оваква пракса брутално је прекинута 1169. године. Од тада, кијевска "земшчина" сасвим губи свој ранији значај. У наредних седамдесет година, до монголско-татарске најезде, кнезови суздаљски, черњиговски и смоленски, отимаће се око Кијева само ради његовог богатства, а не више због политичког престижа који припада ономе ко влада Кијевом. Ови кнежеви нису чак ни помишљали да овде заснују наследну владавину. Непостојање сопственог владајућег кнежевског рода, што је раније била предност за кијевску "земшчину", у последњим деценијама пред монголску најезду Кијев ће испаштати кроз бројна понижења, страдања, пљачкања и паљевине. Инспирисаће их и предводити кнежеви који Кијев више не доживљавају као свој град, већ безмало као свој плен.

Перејаславска кнежевина у Придњепровљу, низводно од Кијева, обухватала је мало значајне и не нарочито богате градове. Кнежеви су се често мењали, али не зато што су настојали да овде дођу на власт, већ због тога што су ови градови код удеоних расподела и прерасподела поседа обично прикључивани неким другим поседима, или су им, у договору са кијевским кнезом, довођени другоразредни кнежеви. Њихове "земшчине" нису могле да самостално делају, пошто су у многоме зависиле од спољних околности, од промена у Кијеву, или на другим, од њих важнијим поседима. У међусобним разрачунавањима, кнежеви су прибегавали немилосрдном разарању и паљењу појединих градова, понекад само ради тога да би изазваним страхом придобили за себе остале. Чак и у најважнијем граду ове области Перејаслављу, "земшчина" је, у поређењу са новгородском или кијевском, имала сасвим мала права. Није се везивала за своје променљиве кнежеве. Када је Кијев био разорен, страдали су и сви градови у овој области.

Сасвим други значај имаће "земшчина" у оним кнежевинама које ће постати наследни поседи унутар једне кнежевске породице – Галичка, Смоленска, Полоцка, РостовскоСуздаљска, РјазанскоМуромска, Вољинска (од Изјаслава Мстиславича) и Черњиговска (од Всеволода Ољговича).

Галичка кнежевина, западно од Кијева, у горњем току Дњестра, имала је кнежеве из једног рода који се, при томе, нису делили на гране. Изгубила се свака разлика између "земшчине" и кнежеве дружине. Дружиници су се овде толико стопили са староседелачким елементом, да су постали главни земљопоседници и предводници "земшчине". У летописима, они се називају галичким, а не кнежевим бојарима, као у другим кнежевинама. Бојари настали на овај начин, толико су ојачали, да су показивали самовољу и према кнежевима, мешајући се чак и у њихов породични живот.[20] У наредних шездесетак година доводили су на престо различите кнежеве. Кнежевска власт ће се овде стабилизовати тек 1211, доласком на престо Данила Романовича. Галичка Кнежевина повратиће тада некадашњу снагу и значај. Постаће најјача међу руским кнежевинама све до 1349. године, када је освајају пољски феудалци.

Смоленска кнежевина у горњем Подњепровљу, на средокраћи између Новгорода и Кијева, трајно је остала под владавином породице Ростислава Мстиславича, унука Владимира II Мономаха. "Земшчина" је добила велики значај преко зближавања са дружином. Мада никада није оспоравала кнежевску власт Ростиславових сродника, не може се рећи ни да је због тога мање учествовала у друштвеним и државним пословима. Штавише, смоленски кнежеви били су веома ограничавани од стране "земшчине" и зато су, силом прилика, морали да се у свему усаглашавају са њом. Смоленска "земшчина" је симпатисала и подржавала кнежеве који су се држали смоленских обичаја, али је била и неумољива када би ови показивали неуважавања народних права.[21]

Полоцка кнежевина на Западној Двини, северозападно од Смоленска, одавно је била одвојена од других руских земаља, што због периферног географског положаја, што због чињенице да је још од времена Олега имала своје самосталне кнежеве. У време кнеза Владимира (980–1015) полоцки кнежевски престо дат је његовом сину Изјаславу. Од тада се скоро непрекидно налазио у његовом роду. Привремено, у време Мстислава I, који је изгнао Изјаславиче, Полоцка Кнежевина била је присаједињена Кијеву. У време сукоба међу самим Мстиславичима, одлуком полоцке "земшчине", Изјаславичи су позвани да се врате на кнежевски престо (из Византије, где су живели после

збацивања). Тада је полоцка "земшчина" добила такву снагу какву није имала ниједна друга, са изузетком новгородске.

Мада су полоцки кнежеви били изборни, "земшчина" их је увек бирала из реда потомака Изјаслава Владимировича. Пошто кнежеви нису, сем Полоцка, имали друге поседе на које би се евентуално повукли ако би били збачени, у односима са "земшчином" нису имали много маневарског простора; могли су или да прихватају све услове и захтеве "земшчине", или да себи траже покровитеље у лику суседних кнежева, одн. да се држе полудивље суседне Литве. Ове околности омогућиле су полоцкој "земшчини" да крајем XII века достигне такву самосталност, да са суседним владарима у своје име закључује мировни уговор, без консултовања са сопственим кнезом (нпр. 1186. са смоленским кнезом Давидом Ростиславичем).

Вољинска и Черњиговска кнежевина, прва, источно од Кијева на обалама јужних притока реке Припјат и горњег тока Западног Буга, друга – на средњем Подњепровљу, узводно од Кијева, трајно живе са истим кнежевским родовима на челу. У Вољинској, то су потомци Изјаслава Мстиславича, а у Черњиговској, потомци Давида и Олега Свјатославича. Тако су и једна и друга "земшчина" имале довољно времена да се зближе са својим кнежевима и њиховим дружиницима. Чести ратови њихових кнежева са суседима и њихово велико мешање у послове других кнежева, довело је, међутим, до изузетног јачања кнежевских дружина, у које се, у време војних похода, укључивао и део домаћег становништва, жељног ратног плена. Све то није стварало повољне услове да "земшчина" апсорбује дружину, као што се догодило у Галичу, Смоленску и Полоцку. Дружине су биле толико јаке, да "земшчина" није могла да према њима испољава велику моћ, нити је могла да се избори за одлучујући утицај у друштвеним и државним пословима. Учестали напади суседа и упади Половаца, спречавали су "земшчину" да рачуна на кнежевске дружине и њихову помоћ у заштити земље. Вероватно се и због тога, у летописима не може наћи ниједан пример неслоге "земшчине" и кнежева у овим двема кнежевинама.

Рјазанска и Муромска кнежевина у средњем и доњем току Оке, притоке Волге, још од времена Мстислава Великог имале су своје наследне кнежеве из рода Јарослава Свјатославича, који су тамо трајно владали. Устаљеност кнежевске породице допринела је да је "земшчина" овде добила огроман значај. Не само да је равноправно са дружином учествовала у свим друштвеним пословима и ратовањима кнежева, већ је и делала самостално, онда када кнез због неких разлога то није могао.[22] Касније се догађало да су Рјазањци збацивали кнежевске намеснике које су им наметале суседне кнежевине, те да су повремено "владали сами собом", без кнеза. "Земшчина" је у Рјазању била, иначе, толико јака, да је успевала да одржи своју самосталност и у периодима када су поједини кнежеви били убијани или заробљавани.

Суздаљска и Ростовска кнежевина, источно од ушћа Оке у Волгу, испочетка имају кнежеве које им шаљу из Кијева, а затим, у време Владимира II Мономаха (од 1093. године) из Перејаславља. Њихова "земшчина" у то време потпуно је небитан чинилац у друштвеним односима, нити на било који начин учествује у кнежевским пословима. До велике промене доћи ће уздизањем Јурија Долгоруког, суздаљаског кнеза, сина Владимира II Мономаха. Долгоруки ће 1125. пренети и сам кнежевски престо Ростовско-Суздаљске кнежевине из Ростова у Суздаљ, одакле ће започети борбу за Перејаславску кнежевину и за сам кијевски престо.[23] "Земшчина" је тада толико

ојачала да постаје, у поређењу са "земшчинама" других удеоних кнежевина, једна од најсамосталнијих.

Мада су им кнежеви сви били из једног рода, на кнежевски престо долазили су избором. После смрти Јурија Долгоруког 1157. године, суздаљска и ростовска "земшчина" за кнеза бирају његовог сина Андреја Богољубског, не по старешинству, већ по својој жељи, иако је Долгоруки у тестаменту назначио да треба да га наследе млађи синови Всеволод и Васиљко. После смрти Богољубског, обе "земшчине" су, уместо његовог сина, за кнежеве узеле његове рођаке Мстислава и Јарополка Ростиславича. Исте кнежеве је испочетка признала и "земшчина" града Владимира,[24] али се потом предомислила и за свог кнеза 1176. довела брата Андреја Богољубског, Всеволода III.

Одвајање владимирске "земшчине" од суздаљске и ростовске, довешће до отвореног сукоба какав до тада није виђен на руској земљи – рат између кнежевина које не предводе иначе ратоборни кнежеви, већ саме "земшчине". Испоставиће се да су "земшчине" толико јаке, да могу одложити чак и закључивање мировног уговора око кога су кнежеви већ постигли сагласност. Дуго је, потом, тињала притајена мржња између старе ростовске и суздаљске "земшчине", са једне, и младе владимирске, са друге стране, што је и једнима и другима онемогућило да се стопе са кнежевском дружином.

На суздаљско-ростовској земљи може се пратити још један друштвени феномен, јединствен на руским просторима: дружина и "земшчина" су потпуно одвојени једни од других, али су при томе и једни и други испољавали јаку и истинску оданост кнезу. То је један од изузетно важних момената за разумевање јачања суздаљско-ростовске области чији ће центри најпре бити у Ростову, Владимиру, Суздаљу, Перејаслављу-Залеском, а потом у Москви, када ова, са Данилом Александровичем, од 1276. године постаје засебна кнежевина – центар око кога ће касније израстати обновљена и јединствена руска држава.

Република Новгород

Особени историјски пут Новгорода као да је био наговештен још Олеговим преласком у Кијев 882. године. Јак и богат занатски, трговачки и културни центар са изванредним географским положајем, без наследне кнежевске лозе која би граду наметнула јачу власт, са изграђеном и уходаном унутрашњом организацијом, далеко од седишта и непосредног надзора великих кијевских кнежева, Новгород је имао све објективне предуслове да узлазну линију свог економског, политичког и културног развоја доведе до потпуне самосталности. Она је коначно оличена у феудалној републици "Господин Велики Новгород", која ће трајати три и по века – практично већ од смрти Владимира II Мономаха 1125. године,[25] па све до 1478. када ће Новгородска република бити укључена у састав обновљене руске државе са новим центром у Москви. Свој блистави успон Новгород дугује и томе што је једина руска област која у XIII веку није пала под монголску власт.

Настојање Новгорода да што мање зависи од централне власти у Кијеву први пут се испољава, у израженијем виду, током последње године владавине великог кијевског кнеза Владимира. Новгородци су тада (1015. године) престали да Кијеву плаћају уобичајене дажбине и порезе. Односи два највећа центра древне Русије услед тога су

поремећени до те мере, да су се обе стране почеле спремати за оружану борбу. У то време је посадник (управник) Новгорода, дакле и представник кијевског кнеза Владимира, био његов син Јарослав, касније прозван Мудри. Овакву смелу одлуку новгородског племства Јарослав је подржао можда придобијен управо њиховим плановима о независности. Сазнавши, потом, да му је отац умро, а да на кијевском престолу већ седи осведочени братоубица Свјатополк, Јарослав позива Новгородце да му помогну у заузимању кијевског престола. По речима Летописца, у походу на Кијев придружило му се четири хиљаде Новгородаца. Када је 1019. године засео на великокнежевски престо, Јарослав им се одужио тако што их је отпратио за Новгород, давши им посебне грамоте (исправе) о аутономији њиховог града.[26]

Нити су се исправе о аутономији Новгорода сачувале до нашег времена, нити је познат њихов садржај. Зна се једино да су се Новгородци позивали на њих и дичили њима, током читаве своје славне прошлости. У време трајања Новгородске републике, они су чак и код закључивања уговора са изабраним кнежевима захтевали од њих да се закуну "на све грамоте добијене од Јарослава".

И потоњи кијевски владари постављаће за кнежеве Новгорода своје старије синове. Ови ће, као претенденти на кијевски престо, владавину у Новгороду по правилу доживљавати као пролазну етапу у свом животу. Ова чињеница, током времена допринеће нестабилном положају кнежевске власти у Новгороду и погодовати јачању власти посадника и архиепископа.

Некакви немири у Новгороду 1118–1120. године, када се у кратком року смењују тројица посадника, завршиће се тако што је, по речима Летописца, 1120. године "дошао у Новгород за посадника Борис" (очигледно, послат из Кијева). Неколико година касније, међутим, Летописац бележи да (1125) "поставише" Новгородци за кнеза Всеволода – језичка формулација која указује да су га грађани "изабрали". Још једном, вероватно последњи пут, Кијев "шаље" у Новгород посадника 1129. године. Устанак из 1136. године, дефинитивно у први план државног и уопште политичког живота Новгорода истура градску скупштину (вече).

Кључевски сматра да је у првим годинама после смрти Владимира II Мономаха (1125), становништво Новгорода изградило обичај да, до именовања новог кнеза и до његовог преузимања дужности, бира посаднике као привремене вршиоце кнежевских овлашћења. Ова повремена пракса је, вели, врло брзо прерасла у трајну.[27] Посадник се ускоро претвара у чувара интереса Новгородаца пред кнезом, а за кнежеве у Новгороду почињу се позивати кнежеви из других области, они који су били по вољи новгородског бојарства.

Међусобна права и обавезе Новгородске републике и њеног кнеза уређивана су уговорним повељама. Најстарија таква "уставна" повеља сачињена је 1265. године са тверским кнезом Јарославом Јарославичем. Садржај ове повеље послужиће као образац за оне потоње. Преговоре са свим будућим кнежевима, у име градске скупштине (веча) воде посадник и тисјацки, али је у томе била велика и улога новгородског архиепископа. Уговори јасно дефинишу положај кнеза у управи и судству Републике, финансијске обавезе града према њему, те однос кнеза према трговини.

Све уговорне повеље отпочињу заклетвом кнеза да ће поштовати њихове одредбе и старе слободе Новгорода, традиционалне надлежности веча и осталих изборних

управних органа, те да ће владати по старим обичајима и сваки потез усклађивати са градском управом. Претпостављало се кнежево учешће у управљању Републиком, али његове конкретне надлежности нису прописиване.

Уговорне повеље много су речитије у оним деловима где се наводе ограничења кнежевске власти, него у онима где се набрајају кнежева овлашћења. Кнез номинално има највишу управну и судску власт, али је остварује увек у присуству и уз сагласност изборног новгородског посадника. Не може да суди сам, нити да сам решава о жалбама на пресуде, не може да без знања посадника додељује земљу, нити је сам може стицати на простору Републике, не може да на ниже државне функције (које се попуњавају именовањем) поставља људе из своје дружине, већ искључиво припаднике новгородске "земшчине", а без одлуке суда о кривици не може разрешити ниједног изабраног ни постављеног чиновника, те нема право да без сагласности посадника издаје било какве јавне исправе. Кнез, осим тога, не може да разрезује порезе новгородском становништву, нити да било кога од њих према у однос зависности, као што не може ни да води самосталну трговину са странцима.

Кнежеви, ипак, нису бесплатно и само из почасти обављали своју функцију. Долазећи на то место, они су од Новгорода добијали одређене накнаде у виду нпр. дажбина од сваке трговачке лађе или товара, а могли су да се преко новгородских посредника укључују и у међународну трговину. Све те изворе прихода губили би оног тренутка када би напустили кнежевски положај. Кнез је постепено излазио из структуре локалног друштва – вели Кључевски – губећи органску везу са њим.[28] Он је са својом дружином улазио у новгородско друштво чисто механички, као страна, привремена снага. Политичко тежиште пренело се из кнежевског двора на већнички трг, у центар локалног друштва.

Дода ли се овоме да кнез није могао да самостално води ни спољну политику, сасвим логично се намеће питање зашто онда Новгородци нису потпуно укинули кнежевску функцију, будући да су, објективно, за то имали сасвим довољно снаге, и политичке, и економске.[29] Кнез је изгледа задржан највише због војне функције, као симбол и традиционални стожер јединствене команде над оружаном силом. Борбени Новгородци, да су желели, могли су свакако одлучити да убудуће из својих редова бирају сопственог врховног војног старешину, али је, по свој прилици, овде превагнула исконска традиција дубоко усађена у колективној свести и историјском памћењу људи.

Новгород и Псков

Једини крупнији економски и културни центар на новгородској земљи био је Псков. Повест древних времена помиње га још под годином 903-ом, али ће он још дуго остати у сенци Великог Новгорода, као њему потчињен град, тзв. пригород. Мада су његови становници покушавали да се од Новгорода одвоје још 1136–37. године, Псков ће током читавог XII, XIII и током прве половине XIV века остати у саставу Новгородске републике. Осамосталиће се тек 1348. године и као феудална република са скоро пресликаним новгородским уређењем, живети све до потчињавања власти Москве 1510. године.

Потпуном осамостаљивању Псковске републике допринела је и једна такорећи случајност. Новгород су тада напали Швеђани, па је он од Пскова затражио и добио војну помоћ. У знак захвалности је становницима Пскова први пут дозвољено да сами

изаберу свог посадника, кога су им раније слали из Новгорода. Седиште судске власти, у предметима Псковчана, убрзо је пренето из Новгорода у Псков. Истовремено, новгородски архиепископ почео је да именује свог намесника у граду Пскову из тамошњих редова.

Када се коначно уобличила, унутрашња организација Псковске републике постаће скоро идентична са оном у Новгороду. Највиши орган је градска скупштина (вече) која ограничава кнежевску власт. Управно-судске послове обављају двојица равноправних посадника. Функција тисјацког међутим, у Пскову није постојала. Слично као у Новгороду, и у Пскову су водећу улогу на вечу имали бојарство и трговачки врх.

Развијена робно-новчана привреда и Новгородске и Псковске републике погодовала је израстању класе слободних поседника, унутар које су сви имали статус пуноправних грађана и потпуна својинска овлашћења. Градски део становништва чине бојари (највиши, управљачки слој), "добростојећи људи" (житји људи, тј. они који нису припадали племству, али им се по богатству приближавају), трговци и занатлије.

Огромну већину сеоског становништва чине лично слободни и потпуно пословно способни сељаци. Они се у Новгороду разликују само по томе да ли раде на сопственој земљи[30], или, уз уговорене обавезе, на државној,[31] односно земљи приватних земљопоседника.[32] Они, као и остали становници, уживају потпуну кривичноправну заштиту. О холопима (робовима) у обема Републикама, извори говоре толико мало, да се о њима не може закључити ништа поуздано. Малобројни познати историјскоправни извори не третирају бојаре као привилеговану категорију ни у Новгороду ни у Пскову, чак ни тада када су они жртве најтежих кривичних дела.

Ни у једној, ни у другој републици, нема наговештаја о било каквим забранама или ограничењима привредних делатности сеоског становништва. Начело формалне једнакости пред судом припадника различитих сталежа, важило је у обема Републикама.

Уређење Новгородске републике

Новгород је и много пре стицања статуса самосталне републике имао особено унутрашње уређење, са јаким обележјима територијалне самоуправе појединих делова.

Традиционално је био подељен на пет самоуправних рејона, квартова. Три су на левој обали Волхова која се звала Софијска страна.[33] На десној обали, на тзв. Трговачкој страни, где се налазио и већнички трг, била су два кварта.[34] Сваки од њих имао је сопствену скупштину и сопственог изборног старешину. Кварт се дели на две стотине које такође имају свог изборног старешину.[35] Стотине се даље деле на улице, најмање јединице локалне самоуправе у Новгороду. Улице имају своје уличне старешине и уличне скупштине. Читава територија Новгородске земље такође је подељена на петине, а свака од њих везана је за један градски кварт, преко кога је остваривала своју локалну самоуправу. Условно речено, савез ових пет квартова са припадајућим остатком државне територије чини Велики Новгород. Као централне органе Новгород има градску скупштину (вече), посадника, тисјацког, бојарски савет, и архиепископа као црквеног поглавара.

Градска скупштина Новгорода (вече) номинално је имала највећа овлашћења. У њеној надлежности је позивање, потврђивање или опозивање кнеза и највиших функционера, прихватање нових закона, утврђивање пореза, питање рата и мира, закључивање међународних уговора, суђење градским функционерима и решавање спорова између њих и кнеза. Сазивала се по потреби, звоњавом. Свако ко је себе сматрао пуноправним грађанином, могао је учествовати на њеним састанцима који су се одржавали на Јарославовом тргу.[36]

Одлуке су доношене акламацијом. Око подељених мишљења долазило је до надвикивања, па можда и до песничења. Код великих несугласица, истовремено су сазиване скупштине и на Трговачкој и на Софијској страни Новгорода, па су се неистомишљеници понекад, изгледа, тукли на самом Волховском мосту.[37] Скупштина, како се чини, нема председавајућег, а говорници су се обраћали са посебног "степеника" крај кога је стајао градски функционер задужен да даје реч свакоме ко би желео да се обрати окупљеном народу. Многи историчари се приклањају мишљењу В. И. Сергејевича, изнетом у његовој студији "Вече и кнез" још 1867. године, да су градске скупштине древноруских градова, укључујући и Новгород, биле попришта бучних свађа, галаме и анархије. М. Тихомиров, међутим, полемише са овим становиштем и износи озбиљне противаргументе.[38]

Посадник је у најранијем периоду древне руске државе, током X–XI века био кнежев намесник за поједине територије, дакле – именовани функционер. Већ у првој години после смрти великог кијевског кнеза Владимира II Мономаха, звање посадника у Новгороду поприма сасвим другачија обележја.[39] Он постаје највиши изборни градски функционер, једна врста противтеже кнежевској власти. Увек је биран из редова бојара, а има такорећи паралелне надлежности са кнезом. Практично, без сагласности посадника кнез није могао да донесе ниједну одлуку. Велики број посадника биран је из две угледне новгородске породице Михалчича и Незденича. Седиште посадника било је у згради познатој под именом Јарославов двор.

По И. Бељајеву новгородски посадник био је посредник између кнеза и народа, чувар градског печата који је стављан на све његове акте. Сазивао је и руководио градском скупштином, у име Новгорода преговарао са суседним владарима, понекад заједно са архиепископом путовао на позивање новога кнеза. Био је и заштитник грађана од могућих кнежевих злоупотреба. Посадник је, заједно са тисјацким свечано уводио у храм Свете Софије новоизабране архиепископе.[40]

О функцији тисјацког у Новгороду, зна се веома мало. И он је, несумњиво, биран из бојарских редова. По аналогији са задужењима тисјацког у другим древноруским градовима, требало би да му је и овде било основно задужење командовање војском Новгородаца. Уз то, изгледа да је имао нека полицијска и судска овлашћења, па се у литератури наилази чак и на претпоставку да је био председник трговачког суда. Ова претпоставка могла је да проистекне из чињенице да је седиште новгородског тисјацког било при храму светог Јована Претече на Опоках (недалеко од већничког трга), где су се налазиле и просторије чувеног трговачког удружења "Јовановски сто".

Набрајајући дужности тисјацког, И. Бељајев нема много недоумица. Тисјацки је, вели, предводио новгородску војску, бринуо о градским утврђењима, заједно са посадником преговарао са суседним владарима, помагао посаднику у одржавању реда и изношењу предлога на градској скупштини, те судио независно од кнеза и посадника.[41]

Бојарски савет (савет господе) практично је обједињавао све аспекте управе. Имао је и нека надзорна овлашћења, а суштински је утицао и на законодавство, припремајући предлоге одлука које је доносила градска скупштина. Саветом је председавао новгородски архиепископ,[42] а чинили су га кнез, посадник, тисјацки и, вероватно, још неколико бојара који су представљали градске квартове. Улога овог бојарског савета током времена расте у обрнутој сразмери са опадањем стварног значаја градске скупштине (веча), да би, почетком XV века, бојарски савет потпуно преузео у своје руке њену делатност и одлучивање.

ДЕО ДРУГИДруштво и државна власт

Земшчина

У структури становништва древне Русије, паралелно са новом друштвеном категоријом кнежевих дружиника, коегзистира и стара "земшчина" – градови и села са староседелачким словенским становништвом и општинским уређењем изграђеним пре Рјуриковог периода. Додуше, од доласка Рјурика, словенска "земшчина" више или мање губи своју самосталност и пресудан значај, али и даље остаје битан чинилац у новом животу руског друштва. Постепено потчињавајући својој власти разна словенска племена на руским просторима, и сами су кнежеви прихватали "земшчину" као нешто одвојено, различито од кнежеве дружине, али нису уништавали њено старинско уређење.

Положај "земшчине" није био исти на свим деловима руске земље. Новгородци су, на пример, имали више самосталности, нарочито после Олеговог одласка на југ 882. године. Смоленск, Љубеч, Кијев, Черњигов и Перејаслављ не задржавају толики степен независности као Новгородци, чији је фаворизован положај утемељен у чињеници да су они, а не ови други својевремено позвали варјашке кнежеве. И они су, ипак, као градови заузети не силом, већ добровољним пристанком, задржали сопствене земље, општинско уређење и локалну управу. "Земшчина" се ни тамо није стопила са дружиницима, нити су је ови потчинили себи, нису међусобно поделили њихове земље, нити су староседелачком становништву наметнули земљишне порезе. Права "земшчине" и општинско устројство нису нарушени ни у оним градовима које су Новгородци уступили Рјурику на непосредну управу његовим "мужевима" – Ростов, Полоцк, Бело језеро и други. Изворно словенско уређење и самоуправна права нису, изгледа, били уништени чак ни у градовима Древљана и Пољана који су освајани силом – и они су слободно користили своју земљу, дружиници је никада нису међусобно делили, нити су староседелачком становништву заводили посебне земљишне порезе.

Остављање општинама пуног права својине на земљи, даје руској историји уопште, а самим тим и историји руског права, особени карактер, суштински их разликујући од историје ранофеудалних држава западне Европе.

Село и град

Од доба кнеза Владимира и примања хришћанства, села су или "земска", тј. она која постоје на сопственој земљи, или кнежевска, манастирска и црквена, или су, пак, припадала другим земљопоседницима. Сва су имала општинско уређење. Слободни људи који су се настањивали по селима, прихватали су обавезе према власнику земље – земској општини, кнезу, манастиру, бојару или другом земљопоседнику. Сви су

становници чинили једну класу сељаштва која се називала "смерди", или једноставно "општини", чланови сеоске општине. Изузетно ретко, власници села су ту настањивали своје робове који би, тада, живели међу слободним становницима.

Земљорадња је основно занимање, али су постојала и села пчелара, риболоваца, села која су се бавила лађарством и превожењем копном робе трговаца од једног места до другог. За села између Западне Двине и Дњепра, поуздано се зна (из Уговора кнеза Ростислава са Ригом 1150. године) да су уз сопствену материјалну одговорност и колективно јемство превозили руску и немачку робу, те да су чак имали и своја "превозничка удружења", у којима се за учлањење плаћала извесна накнада.

Од давнина, села су у целини потчињена "свом" граду, као што су, уосталом, и млађи градови у свему били потчињени старијем. Сва сеоска имања, узета у целини као сеоска општина, припадала су "земшчини" овог или оног града. Зато села нису могла да буду "пребацивана" од једне "земшчине" другој. Кнежеви и други власници земље, прелазећи на друго место, такође нису могли да "преносе" своју власт над селом. Та својина власника над селом или насељем, међутим, није укидала права сеоске "земшчине" на земљи на којој су живели. Селом, ма на чијој земљи да се налазило, управља сопствени сеоски општински збор и сеоски старешина изабран од стране самих сељака. Уз сеоског старешину, постојали су и службеници које је у село слао његов власник, али су њихове надлежности ограничене на економска питања. Управа је остајала искључиво у рукама сељака и њихових изабраних старешина.

Основни центар изворног уређења словенског становништва био је град. Он је не само одбрамбена тврђава, већ је и тачка обједињавања оног племена које је, незнано када, подигло тај град. Зато се често и читава област називала по граду, као нпр. новгородска, ростовска или суздаљска земља. Сва насеља око града била су или "градска села" или су , пак, припадала самим грађанима, њиховим људима или најамницима. У најдревнија времена, словенско племе које би на запоседнутој земљи подигло први град и наставило да проширује своју територију, подизало је и нове градове. Они су се, као творевина првог града, називали пригород[43] и имали тесне везе са старијим градом, својим оснивачем. Млађим градовима управљале су старешине које би им одређивао старији град. Одлуке скупштине старијег града апсолутно су важиле и у пригороду, а кнез кога би признао старији град, беспоговорно је прихватан и у свим његовим пригородима.

Из најстаријег града управљало се читавом земљом на којој живи једно племе, па су и сва остала насеља потчињена њему. Унутрашње уређење градова до доласка варјашких кнежева било је слично. То је, условно речено, једна велика општина, састављена од савеза мањих општина, улица. Улица је имала свог изборног старешину, своје судије, свој збор. Градовима су, до доласка варјашких кнежева, управљали изборни органи из редова најстаријих мужева.[44] Њих је бирало само градско становништво на својим зборовима, скупштинама. Над градском скупштином пригорода стајала је скупштина старијег града. Нека словенска племена, као нпр. Древљани, истовремено са народном скупштином, имала су и кнежеве.

Изворно уређење, међутим, после доласка Рјурика и његове браће, у потпуности ће задржати само Новгород. У другим градовима, одн. племенским центрима Источних Словена, власт градске скупштине као дотадашњег врховног органа, прећи ће на кнеза.

Градске скупштине нису укинуте, али ће се сазивати ретко – или када је кнез одсутан, или у неким ванредним приликама.

Бојари

У структури "земшчине" бојари имају највиши ранг. Они су припадници најугледнијих породица, главни земљопоседници и, како се веровало, по пореклу најстарији житељи градова. Приватна својина на земљишним поседима и управна овлашћења која су имали, још у најдревнијим временима их издвајају из масе других становника градова. Бојари, међутим, тада нису живели одвојено од својих словенских сународника, већ су са њима били повезани многим заједничким интересима унутар општинског уређења.

Свака улица и сваки градски кварт имали су своје бојарске родове, а суседи су их сматрали за своје вође, предводнике. Увредити бојара значило је увредити и читаву улицу, општину којој он припада, а повреда части или угледа неке улице сматрана је увреда бојарског рода који у њој живи. Са доласком варјашких кнежева 862. године, у многим је градовима однос бојара према осталом становништву претрпео знатне промене. У градовима који су и после тога задржали виши степен самосталности, трагови некадашње блискости бојара и "нижих људи" дуго ће се одржати.

Летописи помињу бојаре на новгородској земљи, говорећи о времену знатно пре Рјурикове владавине, па се израстање овог горњег друштвеног слоја временски лоцира у мало познато доба насељавања иљменских племена и оснивања града Новгорода. Словени су ове просторе практично преотимали од староседелачког финског становништва. Организација најстаријих словенских општина је таква, да је земљиште било у колективној својини, доступно за коришћење свим члановима општине. Они, дакле, нису били њени индивидуални власници. Приватну својину на земљи су, самим тим, могли да стекну вероватно само они појединци који су имали могућности и начина да је, у том процесу колонизације, не само одузму од финских или других староседелаца, већ и да је одбране од претензија претходних власника или држалаца. Самим тим су ови малобројни људи, приватни поседници, у очима својих саплеменика изгледали као "већи", утицајнији чланови њихових заједница.[45]

И после примања хришћанства, бојари чине прву класу у руском друштву, представнике целокупне "земшчине". У летописима се већ разликују "земски бојари" и они други, "кнежевски бојари" настали из редова кнежевих дружиника. Земски бојари, за које се у неким летописима понекад употребљава и назив "огњишчањи", били су главни представници целокупног становништва, и у мирно и у ратно доба.[46]

О пореклу и структури древноруског бојарства постоје у литератури велика разилажења појединих историчара. Једни претпостављају да су "најбољи људи" древне Русије потекли из редова трговачке аристократије, други мисле да је то војно племство, а трећи, да су се издвојили преко крупног земљопоседа, писао је још 1910. године М. Дјаконов. Надовезујући се на његова размишљања, Б. Греков вели да је несумњиво било више слојева бојара, различитог материјалног положаја и порекла, нарочито у почетном периоду древноруске државе. Тада се, по Грекову, свакако може говорити о двема врстама бојара – о кнежевим дружиницима који су неко време заиста и могли живети од кнежевих неземљишних даривања, те о месном, локалном племству које је израсло из слоја земљопоседника у процесу раслојавања сеоске општине и појаве приватне својине.[47]

Трговци

Као друштвена категорија, трговци се у историјским изворима први пут помињу 907. године, под називом "гости", у тзв. усменом Уговору кнеза Олега са Византијом. Већ у Уговору кнеза Игора из 944. године, за њих се користи израз "трговци". Да су они још тада били јак друштвени слој, види се и по персоналном саставу изасланства које је преговарало са Византијом, будући да је у њему било чак двадесет и пет трговаца, поименце наведених у тексту самог Уговора.[48] Реду трговаца припадали су и Словени и Варјази, али само они који су се трајно и професионално бавили трговином. Имали су своја удружења, изборне старешине, па чак и звање "начелника трговачких каравана", будући да се трговина са далеким крајевима и земљама тада одвијала искључиво организовано.

Трговци су, и после 988. године, по друштвеном рангу одмах иза бојара. У свим летописима се тако и наводе. Унутрашња структура овога слоја углавном је остала иста. Удруживали су се у "трговачке општине" које су имале капитал сачињен од улога својих чланова. Као прави и пуноправни трговци сматрани су само они који су у заједничку касу уносили одређене износе.[49] Свако трговачко удружење имало је свог старешину, сопствено судство и управу у трговачким пословима. Руска Правда даје трговцима неколико значајних привилегија које показују да су они били не само посебна друштвена класа, већ и да им је у друштву уопште придаван велики значај. Те погодности тичу се доказивања потраживања, пропасти туђе робе или новца услед више силе, приоритета иностраних трговаца код наплате потраживања и гаранција према трећим лицима за обавезе трговца које настају када се његов роб (холоп) бави трговином, овлашћено или неовлашћено.

Уживајући поштовање своје средине, трговци су имали значајан утицај на друштвене и државне послове. Нарочито је у Новгороду њихов глас често био одлучујући чак и у тако важним питањима као што су рат и мир. Новгородски трговци су, штавише, и у војним походима учествовали као засебан сталеж. Они заједно са бојарима и дружиницима учествују, на пример, у походу Всеволода Јурјевича на Черњиговску област 1195. године. Били су и чланови делегација које су позивале кнежеве. Тако је, рецимо, у посланству које су Новгородци 1215. послали да позове Јарослава Всеволодовича, било и десет најбољих трговаца. Године 1177, управо трговци града Владимира, од Всеволода Јурјевича траже да казни ростовске и суздаљске бојаре које је овај држао у заробљеништву.

Остало становништво

Обични људи или грађани ("људини") били су они становници села и градова који су се бавили земљорадњом или неком другом пољопривредном делатношћу, занатством и ситном трговином ван трговачких удружења. Генерално посматрано, у територијалној и управној јединици у којој су живели, они су пуноправни чланови древноруског друштва. Имају своје представнике и право гласа на зборовима и скупштинама. У друштвеној свакодневици ондашњег села и града, међутим, ипак су имали статус "млађих", за разлику од бојара и "записаних трговаца", који су били "старији". Ово се највише огледа кроз чињеницу да у градским, уличним општинама, "људини" нису имали изборног старешину из сопствених редова, док су на бојарским земљишним поседима њихове сеоске општине више или мање зависиле од земљопоседника.

Грађани су се удруживали у градске стотине (сатније), које су имале своје изабране сатнике. Сатници су, као представници своје сатније, живо учествовали у пословима локалне управе града. Уз свој редован посао, чланови сатније имају и обавезу одржавања градских тврђава и мостова, као и обавезу одбране града или одласка у рат ван града, онда када би више руководство одлучило да треба учествовати у неком ратном походу. Чланови сатније могли су бити само грађани-домаћини, дакле они који на територији конкретне градске општине имају земљу, кућу и плаћају редовне порезе и намете. Самим тим, они житељи града који на његовој територији нису имали непокретна добра, нису се сматрали члановима градске општине, те нису имали право учешћа у општинским органима и нису сносили пореске терете. То су били такозвани "слободни људи".

Занатлије, унутар ове категорије условно назване "остало градско становништво", представљају друштвени међуслој. Према Руској правди, третирају се као категорија изнад земљорадника. За убиство занатлије, вира је дванаест, а за убиство земљорадника пет гривни. "Земски занатлија" био је онај који има земљишну деоницу градске земље, па самим тим, као члан општине, преко својих изабраних старешина учествује у локалној власти, а плаћа и све порезе и дажбине. "Кнежевски занатлија" својим радом опслужује кнеза, ужива посебне слободе на кнежевској земљи, не припада општинској заједници и не плаћа општинске порезе.

Смерди

Сеоски становници називају се смердима. Једну групу чине они који живе на општинској земљи, а другу они који живе на земљи приватних поседника. Неки истраживачи сматрају да су само први били слободни сељаци у правом смислу речи, а да су се други већ налазили у неком статусу зависности од свог земљопоседника.

По супротној хипотези, и једни и други били су слободни, пуноправни чланови општине, који су плаћали разрезани порез, имали колективне обавезе грађења и поправљања мостова, превожења преко реке, давања коња за превоз кнеза и његових слугу (повоз), а имали су и војну обавезу. Разлика међу њима, према овом гледишту, била је у природи својинских права према земљи. Само су први били власници земљишне деонице на којој су живели. Тачније, били су слични власницима. Земља им је припадала као да је њихова, али нису могли да је отуђују, зато што је пуно право својине на земљи припадало само читавој сеоској општини, и само је онај ко припада општини могао да "поседује" земљу. Сваки туђинац, дакле, који би се настанио на општинској земљи, ступао је у чланство те општине којој припада земља и примао на себе разрезани порез и дажбине које леже на тој деоници. Наравно, важило је и обрнуто – сваки смерд поседује општинску земљу само дотле док је њен члан; напуштајући је, губио је и право на земљу, која је трајна и неоспорна својина општине. Само је општина могла да купује, размењује, продаје и уопште отуђује земљу.

Друга група смерда који су живели на земљиштима приватних поседника, били су само житељи земље коју су држали, а не и "домаћини". На ову земљу су могли да се доселе само под условима које одређује њен власник. Овај је могао да их отера са земље, уколико му нису били по вољи, или ако се нису држали прихваћених услова и обавеза. Могуће је да Руска правда управо за ову категорију становништва користи назив "ролејни закуп", што би се условно могло превести као "најамни земљорадник". Они су са власником земље, вероватно, уговарали услове под којима су обрађивали његову

земљу. То су, већином, били сиромаси, који су код земљопоседника долазили с голим рукама. Он им је, заједно са земљом, предавао жито, семе, кућу, пољопривредни инвентар, теглећу стоку, а некада чак и новац. За разлику од "ролејних закупа", обичним "закупима" је у Правди посвећено више пажње. Једино се не каже који је иницијални правни основ по коме се неко лице уопште налази у том статусу. Од обичног најамног радника "закуп" се, изгледа, разликовао и по томе што је од земљопоседника унапред добијао новац или неку другу вредност ("купу") за коју је радио домаћину, док су најамни радници плату добијали тек после обављеног рада.

Без обзира да ли живе на земљи сеоске општине, или земљи земљопоседника, смерди имају право слободног прелажења и одлажења са земље, уз претходно свођење рачуна са општином одн. земљопоседником. Могли су и да на своје место доведу другог смерда, који је, самим тим, преузимао све његове обавезе. Сама сеоска општина, пак, могла је једнострано да откаже гостопримство смерду, уколико би неуредно извршавао пореске обавезе, или на други начин штетио заједници.

Они истраживачи древноруског друштва који се не слажу да су у то време сви смерди били слободни сељаци, у њима виде особе блиске положају роба, или, пак, зависне сељаке, док их други, сасвим супротно, третирају као категорију сличну ситним витезовима. Основна полемика, међутим, развија се ипак око питања да ли су они били слободни или зависни сељаци.

Покушај разрешења ове велике непознанице, Б. Греков је учинио тако, што је изнео хипотезу о постојању двеју категорија смерда – и лично слободних, и зависних.[50] Смерди су – вели Греков – основна маса руског становништва из које се у процесу друштвеног раслојавања издвајају друге класе руског друштва. Појавом владајуће класе, они су се нашли на дну друштвене лествице.

Феудализација је разбила смерде у два дела – на оне који су чланови општине и независни од приватних земљопоседника, и на оне који су постали зависни од њих. По Грекову, зависни смерди су у историјским изворима обухваћени унутар појма чељад.[51] Унутрашње раслојавање у општини приморало је део смерда да напусте општину и да зараду потраже на другој страни. Тако се код земљопоседника појављују нови кадрови радног становништва, пореклом из средине смерда – закупи, изгоји, рјадовичи и тзв. сироти.

Робови

Ропство се у древној Русији није изградило као преовлађујући систем друштвених односа, али су робови, као маргинална друштвена категорија, ипак постојали.

Историчари указују на неке узроке који током првог миленијума наше ере нису погодовали настајању робовласништва на овим просторима: неподесни климатски услови услед којих је држање и издржавање робова било скупо, опадање ропства у суседним земљама и одсуство очигледног примера за његово обликовање, земљиште које је омогућавало добијање релативно високих приноса сопственим снагама, чврстина веза унутар сеоске општине која је, у принципу, онемогућавала претварање у робове сопствених саплеменика.[52]

За лично неслободна лица у робовском положају, историјски извори користе термине роб, чељадин и холоп. Неки научници тврде да су они различитог порекла – први назив је, наводно, означавао робове из ратног плена, а други и трећи робове из редова сопствених саплеменика.

Редовни извори ропства били су заробљавање у рату, куповина и рођење од робиње. Из Руске правде сазнајемо и о особеним начинима доспевања у статус холопа: прихватање дужности, одн. службе "кључара" или "тиуна" код господара, а без претходно сачињеног уговора, затим самопродаја у ропство, женидба робињом без споразума са њеним власником, покушај бекства "закупа", осуда за изузетно тешка кривична дела, злонамерно проглашење стечаја од стране крајње несавесног трговца. Али истовремено, у Правди је јасно уочљива тенденција да се не допусти даљи пораст холопства, из чега Б. Греков извлачи закључак да холопи нису били главна радна снага на поседима кнежева, бојара и цркве.[53]

Холопи су, како видимо из Руске правде, и у том статусу могли да обављају извесне послове и управна задужења за свог господара. Робови трговаца, на пример, упуштали су се у трговачке и новчане операције у име и за рачун свога власника, па су све обавезе које би из тога произашле биле пуноважне и трговац је морао да их изврши. Већ у XI веку, у древном руском праву важило је начело да роб не може бити субјект правних односа. Они су својина господара, а сами нису могли да поседују никакву имовину. За кривична дела холопа, као и за штету коју би он проузроковао, одговорност је сносио његов власник. За убиство холопа, плаћала се накнада као за уништење ствари, а не као за убиство.

Олакшање положаја холопа свакако се одвијало и под утицајем хришћанства, за које је свако убиство грех. О заштити холопа током XI века, међутим, може се говорити и из чисто практичних разлога – нашкодити холопу значило је оштетити његовог господара. Са друге стране пак, дошло је до раслојавања и унутар категорије холопа. Неки од њих су постављани у управну службу господара у својству економатиуна, па су тада имали право чак и да заповедају обичној маси становништва. Црква је, уместо раније казне покајања за убиство холопа, током времена почела да прописује и строже казне – бој од девет до тридесет удараца.

Новчани систем

Једна од најбитнијих карактеристика древноруског казненог права јесте апсолутна доминација новчаних казни. Откако су синови Јарослава Мудрог, у другој половини XI века, укинули легалну крвну освету, оне се плаћају и за убиство, и за телесне повреде, и за највећи број осталих кривичних дела. Прописана висина новчане казне, самим тим, на особен начин одсликава и читав систем вредности древноруског друштва, а преко различитих накнада за убиство појединих његових чланова, јасно показује њихово место на друштвеној лествици. Да би се стекла што приближнија представа о ондашњој реалној вредности тих казни, али и износа разноврсних дажбина наплаћиваних у корист државе, неопходно је упознати се са основама прилично сложеног древноруског новчаног система.

Историјски споменици показују да се овде, у то време, као новац користе сребро и животињске кожице, крзна. Обрачун једног и другог коефицијента вредности обављао се на различите начине. Крзна су се, на пример, прерачунавала не по десетинском, већ

по тзв. четрдесетинском систему. Гривне сребра прављене су од чистог сребра високе финоће, а други метални апоени мање вредности (куне, белке, итд.) од легуре сребра и других метала. Сама реч "куна", поред тога што је означавала нижу новчану јединицу од "гривне", значила је и "новац" у најширем смислу.[54] У значењу "новац", куна је, несумњиво, била прихваћена још у најстарије доба, када је као опште платежно средство коришћено крзно различитих животиња, а нарочито куница (слично као што је у древном Риму реч "новац", pecunia, настала од речи pecus која је истовремено значила и благо и стока).

Гривна је највећа и општа новчана јединица. У најранијем периоду древноруске државе, то је сребрна полуга дужине шест, а ширине три сантиметара, вероватно тежине једне фунте (409 грама), са жигом кнежевог града. У XII веку, тежила је пола фунте сребра. Постојале су две врсте ове новчане јединице – гривна сребра и гривна куна. Однос њихове вредности неједнак је на различитим просторима и у различито време. Тако се у Новгороду, у XII и XIII веку, једна гривна сребра рачунала као седам ипо гривни куна, а у осталим руским земљама – четири. Нижа јединица од гривне је "куна". У X и XI веку, гривна куна вреди 25 куна. У XII веку вреди 50 куна.[55] Овај други однос важиће чак и у XIV–XV веку, али је и то релативно – у Новгороду ће, на пример, у XIV веку, гривна вредети 30 куна.

Куна је, у X и XI веку, дељена на резане, што је тада био педесети део гривне, одн. половина куне. У XII веку, резана је изједначена са једном куном. Новчана јединица ногата била је, у XI веку, двадесети део гривне, да би, од XII века, задржала исти однос према гривни, али га је променила према куни (дотле је једна ногата вредела 1,25 куна, а од XII века – 2,5 куне). Белка је, у XII веку, била осмина ногате, или 160-ти део гривне. Најситнија новчана јединица је вешка, која је, у XII веку, вредела осамнаестину куне, одн. била 900-ти део гривне. При свему овоме треба имати у виду још и то да је новгородски обрачунски курс увек био различит од курса тзв. низводних земаља, јужно и југоисточно од Новгорода.

Овај, на први поглед необичан монетарни систем, постаје много јаснији и једноставнији уколико се осмотри са оне стране која открива његову праву суштину. Тада се, насупрот привидној компликованости, показује да је он, заправо, био обично довођење у узајамни однос вредности крзна појединих животиња, или њихове појединачне вредности, према комаду сребра утврђене тежине. Тако је једна куна заправо вредност крзна куне златице, ногата – вероватно самура, белка – хермелина, а вешка – веверице. Резана је, као што јој и само име каже (расечена, пресечена), по свој прилици, до XII века, означавала вредност половине крзна куне златице.

Кнежевска власт

Кнежевска власт у древној Русији, несумњиво је војничког порекла, настала прерастањем овлашћења и функције војсковође. Кнез каквог затичемо у најстаријим историјским изворима, оличење је чувара унутрашњег мира, са знатним судским и законодавним овлашћењима. По речима А. Соловјева, три су основе кнежевске власти у древној Русији. Једна је припадност династији одн. владајућем роду. Други њен ослонац су кнежеви дружиници. Трећи – његова економска моћ.[56]

Древноруска политичка и правна доктрина заснивала је особени положај кнежева на њиховој функцији представника читавог народа, као личности која у једну целину

обједињује целокупно становништво. Мада су и сами законотворци, кнежеви су и ван тога имали широк простор за своје ванправне, надзаконске делатности, за које су одговарали једино пред Богом. Нико од поданика, укључујући и најкрупније бојаре, није имао право да посегне на његову личност, мада убиство у борби за власт није никаква реткост у стварном историјском окружењу кнежева.

Начело наследности престола, као један од формалноправних признака монархије, било је несумњиво изграђено још у IX и X веку. Предаја власти по синовљевској линији сасвим је очигледна, а вршење државних функција кнежеви остварују као законити наследници својих претходника. У литератури се, међутим, наилази и на мишљења о нижем нивоу древноруске државности и на тврдње да је кнежевска власт у X веку имала много више блискости са родовском старином.

Од највећег значаја биле су војне и дипломатске функције кнежева. Блиски трговачки и други контакти са Византијом, погодовали су преношењу на национално тло идеје владарске моћи. У уговорима са Византијом наглашен је врховни, суверени положај кнежева, који су преговоре водили у име целокупног "руског народа" и "светлих кнежева".

Велику улогу има функција регулисања друштвених и политичких делатности, усмерена на постизање друштвене стабилности. Мада су у време појединих устанака кнежеви примењивали оружану силу, већ се од времена Владимира I (980-1015) запажа настојање државе да конфликте решава мирним средствима. У том погледу је утицај Цркве био веома делотворан. Кнежевска власт настоји да у очима савременика изгради повољну слику о себи и повременим додељивањем помоћи људима у нужди, сиротињи и удовицама, те бесплатним трпезама. И други облици "државне милостиње" били су веома распрострањена форма комуникације кнежевске власти са народом. Тако је, на пример, Владимир II Мономах, у Поуци коју је написао својој деци, помоћ сиротињи чак поставио у саму основу човекољубља и праведности.

Историјски извори, нарочито од времена Владимира I, особито наглашавају важност судске функције кнеза. Његов лични суд на "главним дверима" кнежевског двора, најшире доступан становништву, био је највиша правда и исправљао је неправде локалне кнежевске јурисдикције. У својој делатности кнез се ослањао на ужи савет, из кога ће касније настати бојарска дума. Летописи помињу и велики број управних функционера који су чинили кнежевски апарат власти. Из њиховог назива разазнаје се функција коју су обављали – чувар државног печата (печатник), руководилац лова (ловчиј), старешина трпезе (стољник).

Неки аутори сматрају да се распадањем родовских односа, војска Словена поделила на хиљаде, стотине и десетине, те да су одатле поникле дужности као што су тисјацки (тисућник),[57] сотски (стотиник) и десјацки (десетар). Ови дужносници чинили су градску управу, заједно са кнежевским посадником – намесником у граду или одређеној области. Тисјацки је имао војне, управне, али и судске надлежности. За посадника је обично постављан или један од кнежевих синова, или неко из редова истакнутих бојара. На кнежевским земљама, управу су вршили тиуни.[58] Војне функције су по правилу обављали припадници професионалне кнежеве дружине.

Кнежевски и државни приходи

На један начин су убиране дажбине од племена која су само привремено била покорена војном силом и нису трајно признавала кнежевску власт, а на други од оних која су признавала власт конкретног кнеза и називала га својим господарем. Прва врста дажбина, чија висина није била унапред одређена, убирана је силом, путем повремених оружаних похода које су предводили сами кнежеви или њихове војводе.[59] Дажбине од других племена биле су бројније и нису убиране силом, већ су уговаране између кнеза и обвезника.

Од суседних племена која су потпуно признавала кнежеву власт,[60] наплаћивани су општи порез у утврђеном годишњем износу (урок), пољудје, судска такса, вира, продажа и оброк. Сличне дажбине плаћа и домаће становништво.

Пољудје су дарови давани кнезу када би он обилазио поједине области ради суђења или извршења казне. Судске таксе од сваког судског предмета ишле су у кнежеву благајну. Уколико неки предмет није пресуђивао лично кнез, већ његови дружиници или тиун, обично је судској такси додавана и накнада за кнежеве службенике.

Вира је новчани износ који је наплаћиван за извршена кривична дела убиства, разбојништва, а испочетка можда и за крађе, вероватно мимо накнаде која је одлазила за намирење оштећених.[61] Вира се први пут помиње у време кнеза Игора. Убицу је тада погађала одмазда сродника убијеног, а његово имање прелазило је кнезу као вира, казна за убиство. У извесним случајевима, виру је плаћала и сеоска општина којој је припадао убица. Тада се она звала "дикаја вира", туђа вира или вира за другога. У време Игора и Свјатослава, новац убиран на име вире био је намењен одржавању кнежевих и дружиничких коња, опреме и наоружања. Лопови и разбојници су, осим вире, кнезу плаћали и продажу, за сваку телесну повреду, рану.

Оброк је земљишни порез који плаћа становништво са кнежевих приватних поседа, или са оних које је "земшчина" трајно уступила вршиоцу кнежевске власти, независно од његове личности.

Поред ових дажбина, значајне приходе кнежеви су остваривали од сопствених рибњака, ловишта, бродова, а нарочито од сопствене извозне трговине којом су се бавили преко својих посредника и повереника.

У периоду удеоних кнежевина, извори кнежевих прихода су бројнији и разноврснији, а њихово убирање организованије и прописано у општим правним актима.[62] Дажбине непосредно убирају кнежеви службеници, порезници и цариници, а поједине врсте дажбина даване су и у закуп лицима која би, исплатом држави одређене суме, стицала право да потом од становништва прикупе конкретну дажбину. Постојао је и трећи начин убирања дажбина, путем договора са општинама. Државна власт је у појединим случајевима прописивала колики порез и за које време једна општина укупно дугује, а општина је затим сама разрезивала порезе појединим члановима и сама га наплаћивала.

Значајна новина у овом периоду је то што дажбине више нису узимане од свих обвезника једнако, већ се све више води рачуна о имовном стању појединца. Дакле, не узима се више "по глави", већ према имовини или приходу. Да би ово било могуће, битан услов постало је вођење земљишних, трговачких и занатлијских књига. Неки посредни наговештаји у историјским изворима указују да је систем земљишних и пословних књига у појединим напреднијим кнежевинама заживео сигурно у XII, а

можда још и у XI веку. За дажбине у овом периоду карактеристично је и то што ни унутар исте кнежевине све области не плаћају све врсте дажбина, нити то чине на исти начин, нити обавезно плаћају све видове појединих дажбина.

Сви државни и кнежеви приходи, што се испочетка, изгледа, није разликовало,[63] касније се већ могу груписати на судске дажбине и казне, трговачке дажбине и порезе у ужем смислу.

* * *

Судске дажбине и казне биле су вира, продажа, судска такса, пресуд, заклетвена такса и железноје.

Вира је новчана казна која се плаћала кнезу за кривично дело убиства. Износ вире у Руској правди био је 80 гривни куна за убиство "кнежевог мужа", члана тзв. старије дружине, као и уопште за убиство бојара. За убиство млађег дружиника и осталих чланова сеоских и градских општина, вира је 40 гривни куна.[64] Виру плаћа или сам убица, када је до убиства дошло у разбојништву или онда када је он ван система "дикаја вира", или је плаћа општина – што се у том случају називало "дикаја вира". Постојале су и полувире, за тешке телесне повреде, а у једном случају и за убиство жене.

Продажа је новчана казна за увреду или за повреду својинских права. Износ је различит, зависно од врсте преступа, али није прелазио 12 гривни куна.

Судска такса је, по Руској правди, генерално износила четири куне за све пресуђене предмете, било грађанске било кривичне. Код убиства, износила је девет куна, а тридесет код спорова око земље. Плаћала је она страна која добије спор (судебни урок). Пресуд је, највероватније, судска такса за поновно суђење по неком већ пресуђеном предмету, барем је то ова реч касније значила. Заклетвена такса плаћана је онда када је неко у судском поступку полагао тзв. очишћујућу заклетву, која је могла да га потпуно ослободи обавезе или кривице за коју се терети. Ова такса плаћала се и код купопродаје непокретности, када је продавац пред судом полагао заклетву да је имање продао по наведеној цени, што је записивано у судске књиге. По Руској правди, у овом другом случају, заклетвена такса износила је 27 куна за земљиште, а 30 код куповине роба. Железноје представља дажбину од 40 куна, а плаћа је она страна у судском поступку којој је наложено правдање усијаним гвожђем.

Трговинске дажбине биле су гостињаја, порез на промет, царина, скеларина и таксе за мерење робе и жигосање коња. Гостињаја је такса наплаћивана од трговаца који су, ради трговине, долазили из других градова и земаља, дакле, који су били "гости". Узимана је као накнада за коришћење привремених робних складишта каква су постојала на свим већим трговима, за коришћење смештаја трговаца у гостионицама, за истовар робе и чување њихових чамаца у пристаништу.

Порез на промет (торговоје) наплаћиван је при самој продаји робе на тргу, где је увек био присутан порезник (митник). Овај порез плаћају и домаћи и страни трговци, без разлике. Историјски извори не говоре детаљније о томе како је порез на промет обрачунаван, нити о томе да ли га плаћа купац или продавац. Судећи по пракси каснијих векова, претпоставља се да га је плаћао купац.

Царина (мит) наплаћује се за превоз робе преко царинарница, које су најчешће постављане код мостова, скела и улаза у села и градове. На таквим местима су подизане царинске зграде у којима је радио цариник митник са помоћницима. Свакога ко би стизао са робом, заустављао је и наплаћивао царину: на људе из пратње трговца у виду главарине (костка), на робу – према броју товара или величини брода којим је довожена.[65] Плаћали су је и домаћи и страни трговци, с тим што су "гостима" узимане веће царине.

Скеларина (перевоз) јесте такса за превоз робе и људи из трговачке пратње преко реке. Није била унапред одређена, а наплаћивали су је не само кнежеви, већ и приватни земљопоседници који су на својим поседима држали скеле, установљавали висину скеларина и на тим местима постављали своје људе који нису дозвољавали трговцима да пређу реку газом.

Таксе за мерење робе биле су двојаке. Једна се плаћала за мерење тежине (весчеје), друга за мерење запремине (померноје) расутих терета: ражи, пшенице, зрнастог поврћа, праха и другог. На трговима су се налазиле јавне ваге, на чију је исправност строго мотрила црква.[66] Обрасци тегова, употребљаваних на тргу, чувани су при храму или на неком другом сигурном месту, а једном годишње су упоређивани са онима у свакодневној употреби. Вагање су обављали искусни професионални трговци, који су уживали углед у својој средини. За мерење растресите робе, на трговима су се налазиле државне мере, мерице са обележеним запреминама. У пракси се изградио обичај да таксу за мерење тежине плаћа купац, а за мерење запремине – продавац.

Таксу за жигосање коња (пјатно) плаћали су и купац и продавац, пошто су коњи могли да се купују и продају само у присуству овлашћеног службеника, који је купопродају регистровао у посебној књизи, а на коња ударао жиг.

Непосредни порези били су дањ, пољудје, урок или оброк, почаст и венчани порез. Дањ је порез познат још из најранијег периода.[67] У древноруској држави, разрезивао се на нивоу општина. Државна власт је најчешће одређивала колико која област укупно дугује на име овога пореза, а општине су га саме убирале и достављале властима.[68] Тиме је омогућено да кнежевска власт, код разрезивања пореза дањ, води рачуна о разлици између богатих и сиромашних области, а општинска власт о имовном стању својих чланова.

Пољудје је такође један од најстаријих пореза.[69] Кнежеви га не прикупљају увек лично, већ преко својих службеника, а и општине га често убирају саме и предају кнезу. Испочетка је пољудје имало форму поклона, који су кнезу давани приликом његових обилазака земље ради суђења и решавања управних питања. Касније је прерасло у чисто пореско давање, чију је висину кнез унапред одређивао за сваку област.

Урок или оброк, помиње се још у време књегиње Олге. Обухвата најразноврсније видове давања или чињења. Током времена, радне обавезе све више се преводе на новчана или натурална давања, унапред одређена за читаву област, а општине их ближе прераспоређују унутар својих граница. Оброком су називани и државни намети на убране трговачке и друге таксе, на приходе од рибњака, пчелињака, солана, хајке на даброве, лова и других привредних делатности. Почаст (почестје) представља додатак на оброк у виду "обавезног поклона" уз прикупљени износ оброка. Висина почасти,

међутим, није препуштена вољи и процени пореских обвезника, већ је, по правилу, била унапред одређена.[70]

Венчани порез је, такође, узиман у корист кнеза приликом закључења брака, а плаћали су га и млада и младожења. Висина је различита. Најмање се плаћало када су обоје из исте сеоске општине, дупло више када су из различитих, а троструко ако су не само из различитих општина, већ и из различитих срезова.

Кнежеви дружиници

До Рјуриковог доласка у Новгород 862. године, ниједно словенско племе није познавало установу дружиника, која је, иначе, у ранофеудалним друштвима западне Европе неизбежан пратилац израстања и јачања владарске власти.

Пошто су Рјурикови дружиници дошли са њим из Скандинавије, сасвим је природно да је отуда пренета и основа њихове организације. Тамо су они, код шведских викиншких племенских војсковођа (конунга) били њихова приватна војска – штитили су њихове поседе, пратили их у војним походима, убирали данак од потчињених племена, ишли у дипломатске мисије у име конунга. Са Рјуриком и његовом браћом, Синеусом и Трувором, на словенску земљу изгледа да је дошло и читаво њихово племе, па су сви одрасли и за борбу способни мушкарци самим тим постали први кнежеви дружиници.

У новим условима и на туђој земљи, установа дружиника се донекле модификује, а њихова овлашћења и однос према кнезу изграђују у складу са конкретним приликама. Нису били чврсто везани за кнеза и могли су да се врате у Скандинавију, или иду куда им је воља. Најстарији дружиници су мало живели по градовима, будући да су их мамили ратовање и ратни плен. Чак и они који би остајали у градовима као представници, органи кнежевске власти, живели су одвојено од староседелачког становништва. Та одвојеност била је не само друштвена, већ и физичка, пошто су живели у кућама које су биле груписане у центру, или сасвим ван града. Испочетка нису поседовали земљиште. Староседеоци, су оне земље које су издвајали, давали кнезу, а не његовим дружиницима.

Већ у време Олега дружиници више нису племенски хомогени. У њихове редове примају се и новопридошли Скандинавци, те припадници различитих словенских и других племена. Олегово постепено ширење власти ка Кијеву још више је ослабило онај првобитан значај кнежевске дружине, пошто је он у сваком освојеном граду остављао одреде својих дружиника као потврду сопствене власти.

Такве специфичне околности нису омогућиле да дружиници одмах постану битан чинилац у изграђивању и обликовању суштине друштвене структуре и државне власти древне Русије. Живели су на кнежевој земљи, добијали од њега издржавање, задовољавали се војним походима и ратним пленом, те испочетка нису ни показивали интересовање за добијање земље или бављење другим пословима. Додуше, повремено су се упуштали у спољну трговину која је, с обзиром на ондашње високе ризике и пратеће опасности, и личила на војне походе. Трговина је, најчешће, и једина додирна тачка дружиника и староседелаца, изузме ли се то да су поједини дружиници већ могли бити управници области, судије или сакупљачи пореза.

Све до кнеза Владимира I, који ће, изгледа, први почети да дружиницима додељује земљу, њих ништа није везивало за руске просторе. Често су се отискивали у удаљене крајеве и тамо ратовали за сопствени рачун.[71]

Дружиници су били не само кнежева војна сила и његови помоћници у мирнодопским пословима, већ и његови саветници. Старији чланови дружине, са којима се кнез саветовао око законодавних, управних и ратних питања, чине једну врсту сталног кнежевског савета. Из Несторовог летописа види се да су Рјурикови наследници код доношења важнијих одлука увек консултовали своје дружинике. Кнез Игор неке војне подухвате предузима на иницијативу својих дружиника. Има и других примера утицаја дружиника на одлуке кнежева. Тако Игоров син Свјатослав, упркос убеђивања своје мајке књегиње Олге, није примио хришћанство, плашећи се, по сопственим речима, подсмеха дружиника, иначе пагана.

Најстарији дружиници били су војне старешине – војводе. Познат је случај Свенелда, који је био војвода током три генерације кнежева – код оца (Игора), сина (Свјатослава) и унука (Јарополка). Васпитање и обука малолетних кнежева, такође су поверавани дружиницима, који су се онда називали храниоцима.[72] Овај обичај донет је на руске просторе из Скандинавије. У име кнеза, поједини дружиници су трговали његовом робом, а улазили су и у састав дипломатских мисија. И једно и друго су изворни скандинавски обичаји. Дружиницима су, осим тога, поверавани уређивање освојених територија и градова, надзор над кнежевим имањима и суђење. Укратко, они су извршавали све налоге кнеза.

У ред дружиника касније се ступало према устаљеном обреду, који се састојао у томе да је кандидат пред кнезом и дружином одговарао на њихова питања о пореклу и подвизима које је извео, показујући, при томе, своју снагу и вештину. Најбољи дружиници, који су били најближи кнезу и уживали његово највеће поверење, временом се почињу називати именом бојари. Они су превасходно учествовали у управним и саветодавним пословима. У Олеговом Уговору са Византијом, називају се "светли бојари", а Летопис их помиње под именом "мужи". За млађе чланове дружине коришћен је израз "отроки", а за дружинике који су живели на самом кнежевом двору и чинили његову телесну гарду – назив "гриди". Према дужности коју су обављали у непосредној кнежевој служби, у најстаријим руским епским песмама, помињу се поједини бојари који носе титуле кнежевог коњушара, стражара, трпезника, пехарника, вратара.

Под Рјуриком, дружиници су углавном били само они Варјази (Нормани) које је он повео са собом, а од времена Олега, нарочито од како се он удаљио из Новгорода 882. године, за дружинике се примају Новгородци, Кривичи и Финци. Изгледа да кнежеви Игор, Свјатослав и Владимир у састав дружине примају сваког ко је желео да им приступи. Тада су, и даље, унутар дружине Варјази били доминирајући, нарочито због тога што су, с времена на време, руску земљу преплављивали таласи њихових саплеменика из Скандинавије. Многи од њих су се, додуше, после неколико војних похода с кнезом, задовољни ратним пленом, враћали назад у Скандинавију. Ни они који су остајали да живе на руској земљи, међутим, још дуго неће бити исконски везани за њу и, такорећи, у сваком тренутку биће спремни да је напусте. Ово се, свакако, може тумачити и великом покретљивошћу, општепознатом националном особином старих Нормана. Ситуација ће се из основа променити онда када дружиници почну да добијају земљу и да се све више и више претварају у земљопоседнике.

Градска скупштина – вече

Услед недостатка историјских извора, питања о саставу, надлежности и стварној моћи градских скупштина древноруских градова, веома су сложена, а одговори се, уместо да разрешавају толике непознанице, најчешће претварају у нове хипотезе. Највише се зна о новгородској градској скупштини, па су многи истраживачи, применом аналогије, та сазнања проширивали и на описивање скупштина других градова.

Неспорно је да корени народних зборова код Словена, ма како се на конкретним просторима звали, задиру у најдубљу старину, одн. у време за које немамо писане историјске изворе. Свакако су у некаквој органској вези са традицијама родовских, племенских, а касније и сеоских самоуправа. Древноруски летописи помињу таква окупљања када говоре о XI и XII веку, али је то увек узгред и без нарочитог задржавања на самој суштини ових колективних тела. Повест древних времена први пут говори о састанку једног градског веча описујући састанак житеља Белгорода који су 997. године већали о решавању судбине свога града, тада опседнутог непријатељима.

Да ли су ови скупови директан продужетак племенских скупштина, или су се рађали управо у градским условима, питање је од чијег одговора зависи и општа оцена нивоа развоја друштвеног и политичког уређења древне Русије. Велики број истраживача сматра да су у раду градских скупштина (веча) учествовали сви слободни становници града, пунолетни мушкарци, да су одлуке доношене само једногласно, да је састанцима руководила управа града и да су највећи утицај на већима остваривали "виши људи". Наилази се и на мишљење да скупштина бира и потврђује кнеза, те да на предлог кнеза решава о рату и миру, ванредним порезима и општој мобилизацији. У сваком случају, од места до места, стварна власт веча зависила је од односа снага између њега и кнеза, што ће се нарочито јасно видети у периоду удеоних кнежевина.

Резимирајући обимну литературу о градским вечима, која повремено и сам назива народним скупштинама, Б. Греков долази до неколико закључака који уједно одражавају мишљење и још неких научника. Не сумња да вече потиче из родовског уређења, али са израстањем државне власти древноруске државе, оно губи суштинску основу свога постојања. Јака власт кијевског кнеза не оставља – по Б. Грекову – много простора за делатност веча, одн. за кнежево договарање са народом. Он се ограничава углавном на саветовање са сопственом дружином.

У време јаке кнежевске власти, дакле, скупштине веча нису редовна појава, већ изузетак – одржавају се онда када се градови нађу у тешкој ситуацији или су, услед одсуства кнеза, принуђени на самоиницијативне акције. Из X века – вели Б. Греков – нема скоро никаквих података о раду веча у централним деловима древноруске државе, али она постоје у заосталијим областима, где још увек имају обележја неке врсте племенских скупштина из минулих времена. Како долази до јачања појединих делова државе, а нарочито градова, тако оживљавају и веча, нарочито у другој половини XI века.

Веча су много виталнија на северозападу, у Новгороду, Пскову и Полоцку, што је резултат другачијих друштвених односа. Тамо је племство било узело власт у своје руке и у свом интересу ограничило власт кнежева; није, међутим, могло да затре народне скупштине, веча, нити да их претвори у оруђе својих интереса.[73]

Сабори

Почев од владавине синова Јарослава Мудрог, ради заједничких одлука повремено су сазивани феудални сабори на којима су кнежеви усаглашавали политику, разматрали нека питања законодавства, одлучивали о закључењу мира итд. Нити је познато да ли су сабори имали утврђен састав, нити на чију иницијативу су се сазивали.

Нејасно је и њихово место у политичкој структури древноруске државе. Према неким истраживачима, личили су на зачетке сталешких скупштина, будући да су их чинили представници бојара, градова, свештенства и "свих људи". Неки сабори решавали су и питања престолонаслеђа, као нпр. 1187. године у галицијској земљи, или 1211. године у суздаљској.

Према времену и поводу сазивања, има основа да се сабори древне Русије пореде са аналогним саветовањима у западној Европи. Из тога се извлачи претпоставка да би ова тела еволуирала у право сталешко представништво, да није дошло до монголског разарања градова и нарушавања природног развоја сталежа. Према овом гледишту, ниво политичког развоја Русије до монголске владавине, посматрано и преко сабора, био је идентичан западноевропском.

Први сабор, колико се зна, био је сазван одмах после смрти Јарослава Мудрог 1054. године. Сабор 1100. године у Уветичу разматрао је питање земљопоседа, Сабор 1101. решава проблеме рата и мира, Долобски сабор 1103, одлучује о ратовању с Половцима. Знаменити Сабор 1097. у Љубечу, формално је озаконио политичку раздробљеност земље, одредивши да "сваки кнез држи своју очевину". Последњи општеруски сабор држан је, по својој прилици, уочи битке на реци Калка 1223. године.

ДЕО ТРЕЋИИзвори древноруског права

Уговор Олега и Византије 911. године

Уговори руских кнежева Олега и Игора са Византијом представљају прворазредне правноисторијске изворе, из којих се разазнаје доста чињеница о друштвеном уређењу и правном поретку, па и о правној култури, древне руске државе у првом веку њеног постојања.

Олегов Уговор из 911. године садржи одредбе које наговештавају тадашњи друштвени и правни статус појединих категорија становништва, као и прописе грађанског и кривичног права. Из прве групе одредби види се да је Олег себе титулисао као "руског великог кнеза", те да се Уговор закључује не само у његово име, већ и у име светлих кнежева, светлих бојара и целе Русије. Тако се из ових делова Уговора види да врховну власт има велики кнез, да постоје и кнежеви њему потчињени који су нека врста његових помоћника у вршењу власти, али и да постоје бојари као највиша класа по угледу и богатству која се, међутим, не идентификује са кнежевима. У Уговору се помиње и слој крупних трговаца који са својом робом, одлазе у стране земље и који се третирају као засебан сталеж, са сопственим правима.

Чељадин се појављује као ствар у пуној приватној својини господара, коме се гарантује да га може тражити где год хоће, уколико му буде украден. Из једног члана Уговора

види се да су Руси продавали робове у Византији као и сваку другу робу, али и да су их куповали.

Из оних делова Уговора који се тичу грађанског права, види се да право штити приватну својину само ако је "законита", али се не објашњава ближе шта се подразумева под законитим поседовањем. Схватање о приватној својини појединца, насупрот колективној својини, према духу Уговора, већ је у ово време толико узнапредовало, да Уговор говори чак о одвојеној имовини мужа и жене. Уколико убица побегне, сродници убијеног могу се намирити из имовине која њему "законито припада", али од његове жене не може се по том основу узети "оно што је по закону њено".

Овде су и одредбе које помињу руско наследно право. Види се да оно познаје и законско и тестаментално наслеђивање. "Уколико неки Рус умре без завештања, или поред себе није имао своје ближње, тада његова имовина да се пошаље у Русију, његовим сродницима. Али ако је за своју имовину сачинио завештање, онда ће онај кога је он именовао за наследника имања узети оно што му је намењено, тј. наследиће имовину", вели Уговор.[74] Мада се ова одредба Уговора тиче судбине имовине руског трговца који би умро на територији Византије, значајан је посредно и за разумевање древноруског стварног права. Показује да је имовина припадала појединцу, а не роду; уколико би припадала роду, а појединац њоме располагао само у име рода, он свакако не би имао право да њоме располаже путем тестамента.

Кривичноправне одредбе проткане су и неким назнакама о кривичном поступку. Један члан говори о томе како ће се судити за убиство и вели да ће се поклонити вера доказима са лица места, а "страна која захтева да се не поверује" дужна је да положи заклетву "по својој вери". Уколико се после "испитивања" покаже да је заклетва била лажна, кривоклетник ће бити кажњен. Мада се суд изричито не помиње, из смисла текста јасно је да се о убиству расправљало пред судом, али нас Уговор оставља без одговора ко суди Русима који привремено бораве на територији Византије. Већина аутора сматра да су трговцима судили људи из саме њихове средине, вероватно још пре поласка на пут овлашћени од стране кнеза да, уколико се укаже потреба, обављају ту функцију.

Из Уговора јасно произилази правило које је вероватно важило у тадашњем древноруском праву, да се убица кажњава смрћу на лицу места, односно по речима Уговора "да умре онде где је извршио убиство". Уколико је побегао или се скрива, дозвољено је намирење родбине убијеног из имовине убице, али само лично његове, а не и оне која је својина његове жене. У време Олега, дакле, крвна освета се, по свој прилици, превазилазила тако што је за убицу већ прописана смртна казна, а откуп – тек ако је кривац недоступан. Уговор предвиђа и трећу могућност, за случај ако је убица побегао, а није оставио имовину. Тада се трагање за њим не обуставља, већ се наставља, све док не буде пронађен и кажњен смрћу.

Увреда нанета ударцем мача или неким другим оруђем, без обзира да ли је проузроковала повреду, кажњава се новчано са пет литри сребра. Уколико кривац нема довољно пара да плати, платиће колико има, "свући ће са себе и одећу у којој иде, а за остатак ће се заклети по својој вери да нема никога ко му може помоћи у плаћању, чиме се потраживање гаси".[75] Ова одредба Уговора значајна је зато што указује на правни институт "дикаја вира", којим се прописује да и општина одговара за новчану казну

досуђену њеном члану. У пуном виду, "дикаја вира" биће развијена тек у Руској правди, али се и овде јасно види да је материјална одговорност кривца, у извесним случајевима, прелазила на његове сроднике.

Уколико би неко убио лопова ухваћеног на делу, а овај је био наоружан и пружао отпор, за такво убиство није позиван на одговорност. Ако савлада лопова, свеже га и преда суду, украдено се враћа власнику, а лопов, као обештећење, плаћа још и троструку вредност украдених ствари. Из Уговора се још види да уколико украдене ствари нису више код лопова, његова је обавеза да плати четвороструку њихову вредност. Да би се искључила могућност било какве самопомоћи, истом одредбом Уговора забрањује се да оштећено лице, сумњајући на некога да му је нешто украо, по сопственој иницијативи претреса кућу осумњиченог, или му одузима неке ствари под видом законитог потраживања.

Најзад, Уговор из 911. године, садржи и право Руса да са територије Византије сами спроводе у Русију своје сународнике који су извршили неко кривично дело. У том случају, једино су дужни да о овоме известе византијског цара.

Уговор Игора и Византије 944. године

Мада Уговор Игора са Византијом из 944. има већи број одредби од оног Олеговог из 911. године, и мада су одредбе обимније и подробније, његова обимност, у ствари, потиче од тога што има доста понављања. И. Бељајев је на својим предавањима из Историје руског права још шездесетих година XIX века издвојио седам битних правних и историјских чињеница на које упућује Уговор кнеза Игора.[76]

То је најпре састав руских изасланика, који показује значај "земшчине" у древној Русији. Уз изасланике самог кнеза Игора, његове жене Олге и њиховог сина Свјатослава, у делегацији су били и опуномоћеници крупних трговаца и знаменитих дружиника, па чак и изасланик неке Сфандре (Улебове жене) и неке Предиславе. Обе су се, очито, самостално бавиле извозном трговином. Тако су, у закључивању Уговора са Византијом, преко својих изасланика, учествовали различити слојеви становништва.

Само појављивање у руској делегацији посланика двеју жена, већ прилично говори о изузетно повољном положају жена у древној Русији.

Следећа битна чињеница тиче се значаја бојара, као највишег друштвеног слоја, пошто њихови изасланици тада равноправно са изасланицима кнежева учествују у закључивању овог Уговора. Најкрупнији бојари, по свој прилици, имали су у то време висок друштвени положај, независно од службе кнезу.[77]

Најкрупнији трговци су, очито, још у време кнеза Игора, не само засебан сталеж, већ и значајна друштвена снага, будући да равноправно са кнезом учествују у закључивању једног међународног уговора.

Верска толеранција међу житељима Придњепровља, јесте следећа чињеница коју открива Уговор из године 944. Већ у његовом првом члану изричито се напомиње да постоје и крштени и некрштени Руси, па се за прве каже да ће, уколико не поштују Уговор, "примити казну од Бога Сведржитеља", а за друге да им неће помоћи њихов бог Перун. Потврђујући у завршном делу Уговора своју сагласност са његовим

одредбама, хришћански изасланици заклињу се својом црквом Св. Илије у Кијеву, а некрштени – својим штитовима и мачевима.

Постојање писаних исправа које државна власт издаје приватним лицима, као новина у државном и правном животу Русије кнеза Игора, следећа је битна чињеница коју сазнајемо из овог Уговора. Трговцима који би кретали пут Византије, кнез ће издавати "путне повеље", како би Грци по томе знали да ли бродови долазе као мирољубиви, вели Уговор. Ранија пракса била је да оне који путују у стране земље кнез снабдева само својим печатом – сопствене изасланике златним, а остале трговце сребрним.

Кривичноправне одредбе о разбојништву значајне су по томе што Уговор тежи да приближи казне којима се за ово кривично дело кажњавају Руси и Византинци. "Ако се неко од Руса усуди да нешто отме силом од наших људи и у томе успе, биће жестоко кажњен, и за оно што је узео, платиће двоструко, а тако ће бити кажњен и Грк, уколико то исто учини Русу", прописује Уговор. По свој прилици, овде је намерно изабрана формулација о "жестоком кажњавању", без ближег навођења казне (само се каже "по закону грчком, по пропису и закону руском"), пошто су се у то време казне у једној и другој држави прилично разликовале. У Византији су биле честе неке телесне казне које Русија није познавала све до XVI века. У погледу обичне крађе, пак, исти овај члан прописује да лопов плаћа, као обештећење уз враћену ствар, износ вредности ствари, односно у случају да сама ствар није могла да буде враћена, плаћао је њену дуплу вредност. У односу на сличне прописе о крађи из Олеговог Уговора, казна за крађу по овом Уговору из 944. године двоструко је блажа.

Црквени устав кнеза Владимира I

Најстарији, неспорно домаћи правни споменик из периода хришћанске Русије, јесте Устав кнеза Владимира I Свјатославича о судовима црквеним и десетку.[78] До нас је стигао унутар преписа једне велике Крмчије из XIII века, урађене по налогу новгородског кнеза Дмитрија, дакле, као део правног зборника израђеног за званичне, државне потребе. Због реченице "примио сам свето крштење од цара грчког и од Фотија, патријарха цариградског", многи су историчари посумњали да је Устав донео кнез Владимир, пошто њега, заиста, није могао да крсти Фотије, који уопште није његов савременик.[79] Изношене су и хипотезе да је овај текст написао неки монах, много година после кнеза Владимира, па је његов настанак везиван и за XII и за XIII век. Бројнији су, међутим, аргументи у прилог аутентичности и веродостојности Устава, а реченица о Фотију тумачи се као настојање Владимира да истакне како је примио крштење и учење Православне цркве онако како га је утврдио велики Фотије.

Као први општи правни акт који је регулисао однос Руске цркве према друштву, овај Устав узиман је касније као прототип. На њега се, као на један од основних закона Руске цркве, позива чак и Московски сабор 1556. године, али и патријарх Адријан, савременик Петра Великог. За разлику од већине западних ранофеудалних држава које су примањем хришћанства из Рима примиле и постојеће одредбе о приватноправним односима цркве, у владимирској Русији кнез сам издаје закон којим уређује однос Цркве и друштва, а од Византије преузима само чисто црквено право. Прописе којима се регулишу грађански односи Цркве, кнежеви, дакле, доносе сами. Зато и постоје значајне разлике између Владимировог Устава и Фотијевог Номоканона, који је послужио само као образац.

Први део Владимировог Устава садржи одредбе о убирању десетка за цркву од судских прихода кнеза, трговачких дажбина које иду у кнежеву касу, кнежевих кућа, стада и земљишта. Правила о црквеном десетку послужиће као образац и потоњим кнежевима, али ће, према приликама, неки од руских кнежева за цркву издвајати и више.[80]

Други део садржи правила о црквеним судовима, којима је у надлежност стављено суђење свих спорова из породичног и наследног права. Свим људима Црква суди и за дела вражбине, бајања, прављења отрова, ненапуштања паганских обреда и сујеверја, повреду гробова. Црква суди и свим људима под њеном управом. Све ово је у складу са византијским Номоканоном који је био обавезан за читаву Источну цркву. Оно у чему се разликује, јесте да је Владимир, такође узимао за себе све судске таксе црквених судова, остављајући и овде Цркви само десетак.[81] Друга разлика била је та што је прописао да и у световним судовима седи митрополит или његов намесник, како би члановима судског већа предмете објашњавали у духу хришћанског учења.

Црквени надзор над трговачким вагама и мерама, прописан је у трећем делу Устава. Ово је преузето директно из византијског законодавства. Остаће дуго на снази у Русији, а биће поновљено и у уставима из XIV и XV века. У Смоленску, ваге и мере чуване су у порти цркве Пресвете Богородице, у Новгороду – у цркви Јована Претече, у Пскову у цркви Св. Тројице.

У четвртом делу говори се о "људима црквеним", тј. онима који се налазе под влашћу и покровитељством цркве: целокупно свештенство и њихове породице, ходочасници, робови ослобођени за покој душе њихових власника (уколико се нису "уписали" у неку општину), старци без породичне неге, удовице, сиротиња, хроми, слепи и други инвалиди. Установе под покровитељством Цркве, по Владимировом Уставу, биле су коначишта, старачки домови, болнице и њихови лекари. Сва ова лица и установе, дакле, налазе се под пуном управном влашћу Цркве, али и под њеном јурисдикцијом. Све спорне предмете који би се на било који начин тицали њих, решавају или епископи или судије које они постављају. Уколико се предмет на неки начин тицао и "нецрквених људи", судио им је заједнички, мешовити суд.

Црквени устав Јарослава Мудрог

Мада несумњиво припада групи најважнијих правних споменика новокрштене Русије, око његовог аутентичног, изворног садржаја, било је доста спорова у литератури, будући да је до нашег времена дошао преко много каснијих, прилично искварених преписа. У науци се, као најближи првобитном садржају, сматра текст Устава записан у XV веку у Летопису града Перејаславља Суздаљског. Упоредном анализом свих сачуваних варијанти, дошло се до неколико неспорних закључака: Устав је заиста дело сина кнеза Владимира, Јарослава Мудрог, не противуречи Руској правди, а врло је вероватно да је донет истовремено са њом, будући да су измене одредби претходног, Владимировог Устава, потпуно сагласне са тзв. Кратком правдом.

Овим Уставом црквени суд се одваја од световног, државног суда. По Владимировом Уставу, црквеном суду присуствује кнежев представник (тиун), а на световном – епископски намесник. У Јарославовом Уставу тога више нема. Док се Владимир као новокрштени кнез трудио да што више прошири надлежност црквеног суда на све видове кривичних дела, Јарослав, напротив, црквену јурисдикцију своди само на дела која се непосредно тичу цркве, морала и породичних односа. Суђење у тим делима

Јарослав препушта епископу. Одриче се кнежевских девет десетина судских такси од пресуђивања тих дела, али извршење пресуде црквених судова и у тим делима предаје у руке световној, а не црквеној власти. У овоме, Устав потпуно следи византијско законодавство, које је црквеним судовима практично оставило изрицање само духовних казни. Овај начин извршења пресуда црквених судова постаће трајно обележје руског процесног права.

Епископски суд је неприкосновен за људе који припадају Цркви, али су по Јарославовом Уставу, од тога ипак изузета кривична дела убиства и крађе. Таква решења биће понављана у свим даровницама (повељама о даривању) Руске цркве чак и у XVI веку – суђење у кривичним стварима припада једино кнежевом судству.

По Уставу Владимира, нигде се нису помињале казне које ће изрицати црквени судови, па се основано претпоставља да су у том погледу судови били упућени на византијски Номоканон, док је Јарослав у свом Уставу све телесне казне из Номоканона заменио новчаним.

Закон судњи људем

Закон судњи људем јесте најстарији словенски правни споменик, а у изворном облику настао је крајем IX или почетком X века, највероватније у Бугарској. Није сачуван у оригиналном рукопису, већ у преписима унутар руских крмчија, мешовитих зборника световног и црквеног права. Као најстарији и најближи изворном садржају ЗСЉ[82] сматра се текст из Устјушке (Румјанцевске) и Новгородске крмчије, обе из XII века. Према накнадно урађеној систематизацији, Закон у најстаријој верзији има 32 члана или главе. За најмање 22 одредбе несумњиво је доказано да су преузете из византијске Еклоге – десет као дословни превод, а дванаест уз извесне прераде.

У руским летописима и неслужбеном приватном зборнику "Мерило праведное" постоји двоструко обимнији ЗСЉ, који, зависно од начина бројања, има 77 односно 83 члана. Настао је, по свој прилици, нешто касније, на просторима древне Русије, уношењем нових текстова у првобитну редакцију Закона. Мада се овај други у литератури често означава као шира редакција првог, методолошки није погрешно посматрати их и као два засебна правна споменика.

Много је несагласја око времена и места настанка ЗСЉ, као и око питања је ли он био законски акт, произашао од државне власти, или је приватна правна збирка, компилација. Полемика се протегла кроз читав XIX и XX век, без изгледа да буде окончана у догледно време.

Већину чине они истраживачи који сматрају да је ЗСЉ настао у Бугарској током владавине или кнеза Бориса (853-889), или његовог сина цара Симеона (893-927), те да је донет као званичан акт законодавне власти.[83] Валтазар Богишић сматра да је настао у Бугарској, али као приватна компилација која је, током времена, можда добила и законску снагу. Стефан Бобчев такође га квалификује као приватну збирку непознатог аутора из доба кнеза Бориса.[84] Фани Милкова сматра да је настао у Бугарској крајем IX века, а свакако после примања хришћанства на овим просторима 865. године. Малобројни аутори постанак ЗСЉ везују за Великоморавску кнежевину (И. Вашица, Д. Оболенски), за Панонију (Х. Шмит), или за византијску област

Стримон[85] у Македонији (С. Троицки). Да је Закон израђен у Византији, али не за Грке, већ за Бугаре или Русе, гледиште је И.Бељајева.

1. Грађанско право

Грађанско право у иницијалној, ужој, верзији Закона, заступљено је једино у одредбама о браку и у онима о накнади штете. Да је институт приватне својине већ био уобичајена појава, посредно се сазнаје преко кривичних норми којима се имовина штити од крађе или оштећења. Брак се начелно одређује као трајна заједница. У неколико изузетака предвиђено је да се може раскинути – код прељубе, када један супружник пренесе на другог тешку заразну болест, када сазна и не обавести оног другог да му неко ради о глави. Обавезно се поништава када се установи да су супружници у крвном сродству. Одредбе о накнади штете у првобитној редакцији крајње су штуре. Односе се само на обештећење власника коња, уколико се коњ повреди или угине док је у државини другог лица, те на случајну паљевину туђе њиве или винограда. Код штета које причини роб, примењује се тзв. ноксална одговорност – власник роба ће или надокнадити штету, или оштећеном предати самог роба.

У широј, касније насталој верзији ЗСЉ, грађанскоправне норме су знатно заступљеније. Оне говоре о чувању туђих ствари (уговор о остави), зајму, послузи и закупу земљишта. Ако неко од другога прими нешто на чување, вели ЗСЉ, па то од њега буде украдено, а лопов се не нађе, онај који је ствар чувао треба да се закуне да му је то заиста украдено, да не лаже и не скрива ствар. Уколико буде доказано супротно, дужан је да плати двоструку вредност несталих ствари. Оваква норма ушла је и у Руску Правду, али уз извесне измене. Одредбе о зајму забрањују узимање камате, али оне, извесно, нису важиле на руској земљи – зна се да Правда дозвољава камату.

Из Јустинијанових Новела преузете су одредбе о одговорности према власнику коња и других животиња, као и она о коришћењу туђег земљишта. Уколико је неко користио туђег коња, па овај угине, дужан је да власнику надокнади вредност коња.[86] Уколико је неко на било који начин убио туђу животињу, платиће власнику двоструку цену и, по ЗСЉ, бити подвргнут још и телесној казни. И овај члан је ушао у Руску Правду, али је телесна казна и ту замењена новчаном. Најзад, шира редакција ЗСЉ прописује да ће се закупац који је узео да обрађује туђу земљу, па одустане пре договореног рока, лишити закупа.

Шира верзија ЗСЉ има и наследно право које је преузето махом из византијске Еклоге и Прохирона, а садржи решења која су, у много чему, супротна онима из Руске правде. Тако се, по широј редакцији ЗСЉ, захтева да отац своју имовину дели једнако свој деци, а ако једном остави више а другоме мање, или из гнева неког од потомака потпуно лиши наследства, деца могу после очеве смрти наслеђе прерасподелити. Питање је да ли се ово уопште примењивало у пракси, пошто је, по широј редакцији Правде, отац могао да имовину дели својој деци по сопственом нахођењу.

Са много више детаља регулисан је тзв. задушни тестамент, она врста тестаменталног располагања имовином која се вршила "за покој душе" и помен оставиоца. Овај вид тестамента саставља се у писаној форми, пред најмање седам сведока, мора да почиње исповедањем вере оставиоца (Символом вере), а сам оставилац, у тренутку састављања "задушног тестамента", мора бити при "чистој свести и здравој памети". У овој врсти тестамента обавезан је део о ослобађању робова, легату сиротињи, свештенству и

цркви. Такође је обавезно и назначење дела имовине жени и деци, уз ограничење да се жени може оставити највише половина имања.

Оставилац мора да именује извршиоце тестамента и старатеље. По ЗСЉ, то не могу бити пијанице, расипници, нити људи у лошим односима са његовом женом или децом. Као извршилац и старатељ може се именовати и ослобођени роб. Ова лица дужна су да, по смрти оставиоца, прихвате његову имовину пред сведоцима, распореде је и употребе онако како је у завештању уређено, чак и ако би се томе противили жена и деца оставиоца. Уколико извршиоци или старатељи нарушавају садржај тестамента на штету удовице и деце, ови се могу жалити посебном старатељском суду.[87]

Закон, најзад, предвиђа и крајњу могућност да извршилац завештања или старатељ проћерда поверену имовину, у ком случају ће га суд осудити на телесну казну, уз обавезу да из своје имовине накнади целокупну вредност заоставштине, а да преко тога дода још половину.

Одредбе наследног права из ЗСЉ, по свој прилици, важиле су једно време паралелно са Руском Правдом. На такав закључак упућује и чињеница да су, на пример, дела о "задушном тестаменту" и старатељству, по Уставу Јарослава стављена у надлежност црквеног суда, а Правда из доба Јарослава нема ни речи о наслеђивању.

2. Кривично право и судски поступак

Силовање девојке и отмица слободног ради његовог претварања у роба или продаје, једина су кривична дела против личности. За ово друго дело, кривцу следи казна претварања у роба. Потпуно одсуство одредби о убиству и телесним повредама, сигурно значи да тамо где је важио (и уколико је важио), овај Закон није био једини извор кривичног права. Са друге стране посматрано, ово иде у прилог оним истраживачима који тврде да је првобитан ЗСЉ био приватна компилација сачињена без претензије свеобухватности, а по критеријумима самог приређивача.

Нешто су бројнија кривична дела против брака и полног морала: полно општење са малолетницом или туђом вереницом, прељуба, брак са кумом или крвним сродником, блуд са сопственом или туђом робињом и блуд монаха. За ова дела Закон је, у првобитној верзији, прописивао одсецање носа или батинање.

Кривичноправну заштиту ужива приватна имовина и имовина цркве. Као заштићени објекти изричито се помињу: шума, дрва, виноград, коњ, оружје, кућа, литургијски предмети, одежде и црквене покретне ствари уопште. За крађу у цркви, прописано је прогонство или продаја кривца у ропство. Овој групи припада и најтеже кривично дело у читавом првобитном ЗСЉ. Судећи по тежини запрећене казне, то је злонамерна паљевина туђе куће, за коју кривцу следује погубљење мачем (у селу) или спаљивање (у граду). Код случајног изазивања пожара, Закон је изузетно благ и ослобађа било какве одговорности онога ко је "предузео све" да се ватра са његовог имања не прошири.

Као кривична дела против цркве и религије могу се означити вршење паганских обреда, отпадништво од хришћанске вере и повреда црквеног права азила.[88] Једино се код кривичног дела вршења паганских обреда одступа од прилично доследно спроведеног

начела индивидуалне одговорности; у овом случају одговорно је читаво село, те се сви његови житељи, са целокупном имовином, "предају храму Божијем".

Општа одлика казненог система Закона јесте да је у том делу дошло до највећих одступања у односу на Еклогу. То је чињено заменом смртне и сурових телесних казни релативно блажим облицима кажњавања, или епитимијама, које су, иначе, својствене црквеном, а не световном праву.[89] У основној верзији ЗСЉ, смртна казна предвиђена је само код злонамерне паљевине туђе куће. Телесне казне су бијење, сакаћење, одсецање носа и шишање косе. Ово последње има више обележја привременог губитка личног достојанства, него телесне казне. Имовинске казне су литра злата, половина имовине кривца и потпуна конфискација имовине у корист силоване девојке. Основна верзија Закона познаје и две врсте прогонства – из једне области у другу унутар земље, и ван земље. Казна, која се условно може назвати погоршање друштвеног статуса осуђеног, састоји се у претварању слободног у роба или зависног сељака.

У низу чланова говори се о судском поступку, о сведоцима и другим доказима. Тужилац сам покреће судски поступак и дужан је да сам обезбеди сведоке (једанаест, седам или најмање три). Ко покрене поступак, а не доведе сведоке, по основној верзији ЗСЉ, може очекивати ону исту казну која би погодила туженог. Сведоци могу бити, према овој верзији ЗСЉ, и слободни и робови, уколико су правдољубиви, богобојажљиви, уважени, без мржње и лукавства. Услов је да су видели оно о чему сведоче, а не само да су о томе чули. Не могу сведочити родитељи против деце, ни обрнуто, као ни они који су у свађи са туженим. Ко је једном ухваћен у лажном сведочењу, више никада не може бити сведок.

Уздизање сведока у ранг најважнијег доказног средства, потпуно је ново законодавно решење за древноруско право, пошто се у уговорима Олега и Игора са Византијом као доказна средства помињу само хватање на делу и заклетва. Рекло би се да је и овде реч о утицају византијског права.

Уколико би се прихватила претпоставка заступљена нарочито у руској правноисторијској науци, да је ЗСЉ у Русији био познат и примењиван још за владавине кнеза Владимира I (980-1015), онда се овај Закон може означити и као један од извора Руске правде. Ова се претпоставка може донекле и оправдати упоредним посматрањем ЗСЉ и Руске Правде. Будући да је Кратка правда садржала само кривичне норме, следећи даље ову претпоставку, природно би било да је ЗСЉ наставио да важи као нека врста њене допуне, нарочито за потребе суђења у грађанским парницама. Зато је ЗСЉ битан и као споменик најстаријег грађанског права на просторима древне Русије. У прилог оваквој тези говори и познат одбојан став кнеза Владимира који је он, после крштења, имао према свему паганском. Логично је да је желео да има законе инспирисане хришћанством – оне који долазе из Византије или садрже одредбе преузете из њеног права, а Закон судњи људем у свом већем делу био је управо такав.

Руска правда

Овај најзначајнији древноруски правни споменик пронашао је у једном новгородском Летопису из средине XV века В. Н. Татишчев 1738. године, а први пут је публикован 1767. године. Управо се та редакција Руске правде узима као најстарија верзија, веома блиска или идентична оригиналу из XI века, који није пронађен. У науци је позната под именом кратка редакцијаРуске правде или само као Кратка правда.[90] Садржи три

целине. Прва је настала у време Јарослава Мудрог. У Летопису је смештена под годином 1016-ом, одмах после приповедања о победи Јарослава над Свјатополком у борби за кијевски престо. Обухвата првих осамнаест одредби Кратке правде, а у науци је позната као Правда Јарослава, или најдревнија правда.

Другу целину унутар Кратке правде чини део који обухвата правне норме уобличене током владавине тројице синова кнеза Јарослава Мудрог, највероватније у интервалу од 1054. до 1076. године. Овај део Кратке правде, од члана 19. до члана 41, познат је и под именом Правда Јарославича.

Трећу целину Кратке правде чине само два члана (42. и 43), који су у науци познати под називима Покон вирни и Урок мостњикам.

Проширена редакција Руске правде, која се често назива и Шира правда, јесте зборник нешто познијег древноруског права. Заснована је на неком тексту Кратке правде (вероватно старијем и од оног пронађеног у препису из XV века), затим на Уставу кнеза Владимира II Мономаха (1113-1125) и законодавству других руских кнежева с краја XI и из XII века. Ни њен оригинал није сачуван, а у научној употреби најчешће је тзв. Тројицки рукопис из друге половине XIV века.[91] Према нумерацији чланова у издању Тројицког рукописа из 1984. године, коришћеном у нашој књизи, Шира правда има 121 члан. Њих, по правилу, у свим издањима прати и десетак тзв. допунских чланова из других преписа проширене Редакције, којих нема у Тројицком рукопису.

Скраћена Правда јесте правни споменик који је, или барем тако изгледа на први поглед, настао знатним скраћивањем текста Шире правде, вероватно одабирањем од стране приређивача оних правних норми које су у његово време имале карактер важећег права. Веома је дискутабилно време њеног настанка. По С. Јушкову, то је XV век, по В. Љубимову, сам крај XV или прва половина XVI века, а по А. Зимину – почетак XVII века. М. Тихомиров, пак, за разлику од свих осталих, не сматра да је она настала скраћивањем Шире правде, већ тврди да је као њена основа послужио неки стари правни текст из друге половине XII века, исти који је коришћен и при изради Шире правде. Због бројних неразјашњених суштинских питања везаних за њу, Скраћена правда се, можда и неосновано, у науци третира као историјски споменик другоразредног значаја.

До сада је текст шире редакције Правде доступан у преко сто обрађених рукописа. Већина истраживача слаже се да је Руска правда званичан акт законодавне власти, будући да се и у самом тексту помињу кнежеви који постављају или мењају поједине правне норме. Такође је висок степен опште сагласности око основних извора Правде: то је зборник обичајног права и обједињених закона и уредаба појединих руских кнежева. Сви се, сем В. Кључевског, углавном слажу да је она световни законски текст, донет од државне власти и за потребе световних судова, те да ни на који начин не задире у црквену јурисдикцију.

Сагласја и несагласја око Руске правде

Велика научна неслагања око порекла садржаја појединих норми Руске правде и њихове истинске старости у социолошком и историјском смислу, одсликавају се у огромној литератури о тим питањима.

То разногласје отпочело је још у првим деценијама XIX века, када се појављују опширније расправе о Руској правди. В. Татишчев је тврдио да су норме Кратке правде старије од времена Јарослава. Н. Карамзин (прва половина XIX века) тврди да је Кратка Правда, каква је нађена у Новгородском летопису из средине XV века, преписивањем искварен правни споменик. Шира редакција је, по њему, "од почетка до краја" законодавство кнеза Јарослава, уведено у складу са "древним скандинавским правом".[92]

Естонски научник И. Еверс, први пут (1835. године) одваја делове Кратке редакције на Правду Јарослава и Правду његових синова. Норме Руске правде он посматра као локално руско право израсло на бази древних обичаја, мада је за заједнички извор и руског и скандинавског права прогласио германско право. По њему, првих осамнаест чланова Кратке правде дело су Јарослава, остали су допуна његових синова, док је Шира редакција везана за Владимира II Мономаха.

И. Раковецки, пољски научник и публициста, заступа (1820–22. године) тезу о локалном, словенском пореклу древних норми Правде. М. Каченовски, не оспоравајући аутентичност и значај Правде, у својим истраживањима 1829–35, настоји да докаже да је њен садржај неодговарајући реалним условима живота у северној Русији XI века.

Е. Тобин, естонски научник, четрдесетих година XIX века тврди да Правда садржи словенско право које је поникло још пре појаве кнежевске власти. Најстарији део Правде (првих осамнаест чланова), Правду Јарославича и Ширу редакцију посматра као засебне правне споменике, који одражавају три етапе развоја руског права. По њему, у састав Шире правде, која је настала стапањем најстаријег дела и законодавства Владимира II Мономаха, ушле су и неке много касније донете норме, чак из XIII века.

Н. Калачов (1880. године) сматра да је Правда приватна збирка закона, обичаја и судских одлука, размештених без икаквог система, те скреће пажњу на потребу повезивања Правде са правним споменицима уз које се она налази у историјским изворима, а при томе нарочито инсистира на њеној вези са зборником Закон Судњи Људем.

У XX веку, истраживања Руске правде отпочиње В. Сергејевич (1904. године) правећи сопствену систематику чланова Руске правде. По њему, Правда Јарослава и Правда његових синова имају по 25 чланова, а Шира редакција, 155 чланова. Ова подела није изазвала веће интересовање.

В. Кључевски, исте године, за разлику од свих ранијих истраживача, први (и једини) посматра Руску правду као црквени правни зборник, намењен суђењу тзв. црквених људи за дела која нису била под надлежношћу црквене јурисдикције. Његови главни аргументи за ово јесу то што у Правди нема ни речи о судском двобоју (који је црква иначе осуђивала), и што се текст Правде, налази унутар корица крмчија, зборника претежно црквеног права. Ове концепције Кључевског нису наишле на подршку каснијих истраживача.

Бонски научник К. Гец, у свом четворотомном делу посвећеном Правди (1910–13. године) посматра најстарији њен део (првих осамнаест чланова Кратке редакције) као споменик словенског обичајног права из периода пре доласка Варјага. Наставак текста Руске правде, од помињања синова Јарослава у члану 19, настао је, по његовом

мишљењу, у време Јарослава и у Кијеву. Тај наслов и помињање синова, сматра, додати су касније. Овај део, после члана 19, садржи правне норме донете у време кнежева Владимира и Јарослава. За неке установе из најстаријег дела Правде, као што су "свод" и "вира", сматра да су преузете из Салијског закона. У IV тому своје студије, те тврдње је, углавном, редуковао и говори само о сличности ових института, а не и о њиховом преузимању из Салијског закона.

Б. Греков, совјетски историчар и академик, руководио је (од 1939. године) тимом научника који су за објављивање приредили критичко издање свих осамдесет осам до тада обрађених рукописа Руске правде, као и преглед свих дотадашњих резултата истраживања и ставова о Правди. Заслужан је што је изучавање Руске правде усмерио на њено тешње везивање за друштвено и државно уређење древне Русије, као и на упоредноправно посматрање Правде и других споменика раног словенског права.

По Грекову, најстарији део Правде, одн. Правда Јарослава, настао је почетком XI века и намењен је Новгороду, али се његови поједини делови односе на знатно раније време, у сваком случају на VIII и IX век. Правда синова Јарослава, настала у Кијеву, убрзо после 1054. године, одражава даљи корак у развоју друштвеног уређења, мада су у њој одсликани односи не само у моменту записивања средином XI века, већ и они из ранијег периода; она показује односе, формулисане у виду закона, који нису нови за XXI век. Аутор је третира као специјални закон, донет за очување интереса кнежевских поседа од непријатељски настројених суседних сеоских општина. Шира редакција је, по Грекову, споменик с почетка XII века.

М. Тихомиров, један од учесника у приређивању Академијиног издања Руске правде 1940. године, сматра да Кратка, Шира и Скраћена правда нису редакције једног те истог правног споменика, већ три засебна закона, повезана садржајем и пореклом. Кратка правда је, по њему, настала у Новгороду, почетком XII века. Шира редакција је непотврђени пројекат кодекса насталог у Новгороду убрзо после Устанка, 1209. године, а на основу Кратке правде, Устава Владимира II Мономаха и других извора. Скраћена правда, по Тихомирову, јесте зборник за судску употребу, састављен крајем XIV или током XV века за Пермску земљу, а израђен је као компилација неколико текстова Правде, нама непознатих.

С. Јушков, у радовима објављеним 1939-1950. године, сматра да је Правда Јарослава обимнија од првих осамнаест чланова Кратке редакције, те да је заиста дело Јарослава из тридесетих година XI века. Ширу редакцију, по њему, чине два споменика из различитих периода, а које су објединили преписивачи. То су Суд Јарослава Владимировича и Устав Владимира II Мономаха. Први, мада носи име Јарослава, настао је крајем XI или почетком XII века, а резултат је развоја најстаријих норми и њихове допуне новим. Устав Владимира II Мономаха, који по мишљењу Јушкова, чини читав други део Шире редакције, повезује се са настојањима да се ублаже друштвене напетости у време Кијевског устанка, 1113. године. Скраћену правду Јушков ставља у XV век, пре издања Судебника из 1497. године.

А. Зимин се, у својим истраживањима и објављеним радовима током 1954–1965, приближава Б. Грекову, схватањима да се у Правди одражава древноруско право VII–IX века, које еволуира, пратећи развој државности. Као један од основних извора Шире редакције, он претпоставља неки устав донет у последњим годинама владавине Јарослава, а који није дошао до нашег доба. Целу Ширу правду везује за

кодификаторску делатност Владимира II Мономаха, сматрајући да је овај Зборник могао стећи општеруски значај током XIII–XV века, само у случају да је донет у Кијеву. Скраћена правда пак, по Зимину, донета је почетком XVII века.

Л. Черепнин најстарију Правду везује за збивања у Новгороду (1015–16. године), тврдећи да је она резултат одабирања из постојећег древноруског права оних норми које су могле да обезбеде коегзистенцију двеју супротстављених политичких снага у Новгороду. У ширем контексту, он ове кодексе – везује за најраније време, за тзв. Закон руски с почетка X века и Устав Земаљски с краја X века. Пратећи друштвене покрете у различитим деловима Русије и делатност кнежева у Кијеву, Владимиру и Новгороду, Черепнин је издвојио из Шире редакције неколико засебних кодекса који су, по њему, настали у различито време. Сматра да је Кратка редакција урађена 1136, у Новгороду, а Шира – 1209. године.

М. Свердлов у изванредној студији "Од Закона руског до Руске правде", објављеној 1988. године, даје продубљену анализу порекла Руске правде и највећег броја појединих њених одредби. На крајње оригиналан, али научно озбиљан и утемељен начин, аутор прилично уверљиво покушава да као основни извор Правде идентификује тзв. Закон руски. То је, вели Свердлов, био неписани зборник древноруског и старословенског усменог обичајног права. Као извор права важио је на просторима Источних Словена и пре коначног уобличавања државе, а садржао је норме кривичног, наследног, породичног и процесног права. Његова студија има посебан значај због указивања на поједине сродне, или скоро идентичне, норме из тзв. Закона руског, Руске правде и из тзв. варварских законика западне Европе. Аутор покушава да продубљеним анализама утврди порекло и оних правних норми које нису преузете из правног система обичајног права, названог Закон руски.

Псковска судна грамота

Међу руским правним споменицима из времена после доношења Руске правде, а пре поновног изграђивања јединствене руске државе са новим центром у Москви, Псковска судна грамота јесте најзначајнија вододелница – ослања се на претходно право, а утиче на потоње. Тако је она, потпуно мимо прагматичних намера и инспирација њених твораца, за своје и потоње време, у извесној мери сачувала дух древноруског права. Преко непосредно уочљивог утицаја на Судебник из 1497. године, Псковска грамота је тај дух улила у касније законодавство руске државе, свакако у мери и на начин који су допуштале битно промењене друштвене околности. Због тога је Грамота од изванредног значаја за правноисторијска сагледавања. Као правни споменик, ужива висок углед у науци, упркос томе што су нека питања везана за њу и даље неразјашњена.

Датирање Грамоте је проблематично, услед оштећења дела текста у заглављу, али се из смисла одредби разабире да су оне неједнаке старости.[93]

Први део Грамоте условно се може поделити на три тематске целине: судови, суђење и докази. Други део Грамоте има четири тематске целине – кривична дела, земљишна својина, облигације и наследно право. Оне, наравно, нису стриктно правнотехнички разграничене, па се, на пример, унутар одредби облигационог права налазе и институти стварног и наследног права.

1. Судови

Кнежевски и посадников суд, заправо су једно те исто, пошто нити кнез може судити без присуства посадника, нити овај без кнеза. Изборни суд псковског грађанства решава имовинске и наследне спорове, али када је предмет спора земљиште, у његово решавање укључује се и кнез. Црквени суд епископског намесника суди увек уз присуство двојице лаика, мирјана, које одређује световна заједница. Суд братчине[94] надлежан је за сва дела и спорове поникле међу члановима братчине, па чак и за крађе и убиства; суди на основу исконских народних обичаја, а о извршењу ове пресуде стара се сама братчина, под условом да је осуђени прихватио одлуку суда, тј. да није изјавио да ће на њу уложити жалбу редовном суду. Суд градског веча (скупштине) помиње се у Грамоти само утолико што се прописује да може судити без присуства кнеза и посадника, али се ништа не каже о његовој надлежности.

Судови су уживали веома висок углед, и све њихове пресуде одмах су биле коначне. Жалба се могла изјавити само на пресуду суда братчине, уколико осуђени њоме не би био задовољан. "Преко суда се никоме не светити – поучава Грамота – правога не кажњавати, а кривца не штедети ... Онима који не суде по правди, судиће Бог код другог Христовог доласка." Ни кнез ни посадник нису могли да окончају свој мандат пре него што реше све заостале предмете започете током њихове владавине, пошто новоизабранима нису предавана спорна дела њихових претходника.

2. Суђење

У другој тематској целини првог дела Грамоте говори се о судском поступку. Туженог, по пријави (тужби) тужиоца, на суд позивају обавезно двојица позивара, један као представник кнеза, други као представник земшчине. И земски и кнежеви позивари узимани су из редова часних, и у својој средини угледних људи, који су били лично познати кнезу и посаднику. Позив је овераван кнежевим печатом. Тужилац је, у крају где живи тужени, у цркви пред свештеником и људима читао текст тужбе, а позвани је ту, у цркви, изјављивао да ће се одазвати на судски позив. Ако се у назначено време позвани не појави пред судом, тужилац после пет дана добија нови позив са којим су позивари оптуженог одмах приводили суду. Нису смели да га физички злостављају, али је позвани и кривично одговарао уколико би се супротстављао позиварима.

Када би се тужени још код првог позива скривао, суд је тужиоцу издавао "грамоту без суђења", одн. пресуду у одсуству, којом се признаје тужиочев захтев (у грађанским стварима), или тужени проглашава кривим (у кривичним стварима). Оваква пресуда оверавана је или кнежевим печатом, или печатом цркве Свете Тројице.

И тужилац и тужени обавезни су да лично приступе суду.[95] Правозаступници су дозвољени само у тачно одређеним случајевима, када су учесници у поступку жене, малолетници, монаси, тешко болесни, или услед старости изнемогли људи.

3. Докази

О доказима и доказном поступку пред судом, говори трећа тематска целина првог дела Грамоте. Прописана су разноврсна доказна средства, зависно од врсте и природе спорова, одн. кривичних дела.

Код земљишних спорова као докази се прихватају изјаве староседелаца и суседа, међашки знаци, писане исправе (грамоте) о праву својине, заклетва уз целивање крста, а судски двобој[96] се одређивао када сведоци тужиоца и туженог дају сасвим супротне изјаве, а свако упорно остаје при своме. Ко победи у двобоју, његову тврдњу суд признаје као истиниту. У земљишним споровима, међутим, начелно није дозвољен двобој између тужиоца и туженог, сем у изузетним, тачно прописаним ситуацијама, када двобој налаже сам суд.

У споровима произашлим из зајма и оставе, као докази се прихватају рачунске књиге (даске[97]), белешке и друге исправе. Свака исправа, да би била правоваљани доказ, морала је бити написана у цркви Свете Тројице, где је обавезно остављана и њена копија. За потврђивање њихове веродостојности код спорова о зајму, дозвољено је заклињање уз целивање крста или изазивање на судски двобој. Код спорова о остави, судски двобој није дозвољен.

Спорови о најму решавани су помоћу изјава сведока, писаних уговора и других исправа које Грамота признаје као доказна средства. Код крађе и разбојништва, докази су изјаве сведока, заклетва над крстом и судски двобој.

За доказивање кривице код наношења телесних повреда, обавезне су изјаве сведока. Уколико су тужиоци за кривична дела повреде и крађе странци, ослобођени су обавезе привођења сведока, па је оптужени или полагао заклетву уз целивање крста, или је могао да захтева да то учини тужилац.

И тужилац и тужени имали су право да не прихватају сведоке које предложи супротна страна, али је о томе коначно одлучивао једино суд.

4. Кривична дела

Крађа, пљачка и разбојништво разграничени су у Грамоти само према висини казне; она је за обичну крађу 9 гривни, док је за оба тежа облика 70 гривни. За крађу у цркви и крађу коња, прописана је чак смртна казна. Изузетно су строги и прописи о поврату код кривичног дела крађе – двоструки повратник кажњава се смрћу. Смрћу се кажњавају још и паљевина и издаја државе, али само када постоје директни докази.

Поступак тражења украдене ствари сличан је као у Руској правди (тзв. свод), али тужилац у трагању више није препуштен самоме себи, већ добија и знатну помоћ од суда – кнез или посадник додељују му пристава, судског помоћника, да заједно обиђу лица за која тужилац сматра да су нелегални држаоци његове ствари.

5. Земљишна својина

Потпуна новина у односу на Руску правду и дотадашње руско право уопште, јесте стицање својине на земљи путем одржаја. Унутар ове тематске целине налазе се и одредбе о суђењу земљишних спорова на основу својинских грамота, изјава сведока или увиђаја суда на лицу места. Уколико се ни после свих обављених радњи нека од страна не би сложила са међом коју је одредио суд, странке су упућиване на судски двобој.[98]

Новина је и право откупа продате земље, које се гарантује ономе чија је грамота о својини старија од грамоте актуелног власника. За разлику од Руске правде, Грамота строго разликује овлашћења власника вотчине (баштине) и држаоца поместја. Установа сувласништва на земљи регулисана је тако да сваки сувласник може потпуно слободно располагати својим делом.

Особени вид дугорочног коришћења туђих непокретности, Грамота предвиђа за слободне сељаке који под одређеним условима од земљопоседника добијају земљу. Изорњики (исполовњики) су узимали њиве, огородњики – баште и повртњаке, а хотечњики ловили рибу на туђим поседима. Сви су власнику земље плаћали накнаду, обично у висини половине прихода, али то нису никакве феудалне ренте, будући да ни они нису били зависни сељаци, кметови. Сељакзакупац је од власника земље могао добити на коришћење пољопривредни инвентар и теглећу стоку. У сваком случају, међутим, приватна имовина и сељака и земљопоседника стриктно су разграничене и уживају пуну законску заштиту. Пошто је слободан, изорњик или огородњик у свако доба може отићи са земље, али је и земљопоседник увек могао да опозове уступање земље на коришћење.

6. Облигационо право

Одредбе о облигационом праву преплићу се са неким институтима стварног и наследног права, у делу Грамоте који говори о обезбеђивању уговорних обавеза путем залоге и правима поверилаца према имовини умрлог дужника.

Грамота залогу посматра као један од доказа којим се пред судом доказује потраживање, а не бави се њеном примарном функцијом. За суд је државина заложене ствари довољан доказ, чак и онда када уговор није био сачињен у писаној форми, која је иначе, по Грамоти скоро обавезна. Код спорова око дуга, уколико је повериоцу при закључивању уговора дата залога, никада се не одређује судски двобој међу парничарима, већ само заклетва уз целивање крста.[99] У случају када тужени пориче постојање дуга и оспорава да је ствар коју тужилац подноси суду његова залога, спор се окончава тако што суд залогу досуђује повериоцу (тужиоцу), а туженог ослобађа дуга који пориче. Код обрнуте ситуације, када је дужник извршио своју обавезу према повериоцу, а овај му не враћа натраг заложену ствар и чак негира да је између њих постојао било какав дуг, суд може да одлучи да се спор реши путем судског двобоја; признаће се да је у праву онај ко победи у двобоју.

Повериоци могу да наплате дуг од наследника, уколико је постојање дуга поменуто у тестаменту чија се копија чува у цркви Свете Тројице, ако поседују примерак писаног уговора, или пак држе залогу коју је покојни својевремено предао повериоцу. Уколико би умрли оставио дугове према већем броју лица, сви повериоци су пред судом полагали заклетву и међусобним договором одређивали да само једном од њих припадне имовина умрлог у висини укупног дуга, а да овај новчано намири остале у висини њихових потраживања. Овакво практично решење вероватно сведочи да такве ситуације нису биле реткост у свакодневном животу Пскова.

Јемство је дозвољено само код зајмова до једне рубље.[100] Преко тог износа, Грамота захтева или залогу, или писани уговор. У ситуацији када дужник пориче дуг, или објективно није у стању да га исплати, дуг ће вратити сам јемац.

Грамота разликује обичне и трговачке зајмове, али на другачији начин него што то чини Руска правда. Док Правда пружа изузетне олакшице код доказивања обавеза из уговора о зајму између трговаца, Грамота, напротив, захтева постојање посебног писаног уговора (рјаднице) из кога се види да је зајам везан за трговачку делатност. За правне послове између трговаца, Грамота уопште захтева да се закључују само у трезном стању страна уговорница, у присуству сведока, уз јемство и давање залоге.

Код зајма је дозвољена камата, али се њена висина не прописује у Грамоти. То је, као уосталом и време за које се зајам има вратити, остављено странама уговорницама.

Што се тиче спорова произашлих око чувања поверених ствари (тј. из уговора о остави) решавани су, по правилу, путем заклетве над крстом. Овај вид заклетве, у Грамоти је уопште имао велику специфичну тежину.

7. Наследно право

Наследно право чини четврту тематску целину другог дела Грамоте. Слобода тестаменталног располагања имовином прилично је велика. Завешталац своју изјаву последње воље даје пред свештеником и сведоцима, а сама исправа предаје се на чување цркви Свете Тројице. У тестаменту се као наследници могу именовати и лица која иначе не би, по законском, интестатском наслеђивању била позвана на наслеђе.

Оставилац, поред распоређивања своје имовине, у завештању треба да поброји сва своја дуговања и потраживања, као и да именује извршиоце његове последње воље. Могуће је и назначавање легата, о чијој реализацији се такође брину именовани извршиоци тестамента. Свако је на самрти, без састављања писаног тестамента, могао да преда своје покретности и грамоте о својини на непокретностима ономе коме хоће, али је и тада Грамота захтевала обавезно присуство свештеника и сведока.

Код интестатског наслеђивања, наследна права имају сродници умрлог по силазној, узлазној и побочној линији, за разлику од Руске правде која наследна права признаје само деци. По Грамоти, и синови и кћери су равноправни наследници, било да су оставиоци бојари, било да су сељаци. Не прави се ни разлика између удатих и неудатих кћери. Једина правно релевантна разлика међу наследницима условљена је степеном сродства наследника и оставиоца.

Муж и жена се узајамно наслеђују једино у случају ако нису имали деце, а живели су у засебном домаћинству; ако су, пак, живели у заједничком домаћинству са мужевљевом родбином, нема наслеђивања, већ супружник који је надживео другога има само право коришћења имовине умрлог, било доживотно, било до закључења другог брака. У том случају, прави наследници су само сродници умрлог супружника.

Прихватањем наследства, наследник преузима сва потраживања и сва дуговања умрлога према трећим лицима. Могућност одрицања од наследства постоји само за оне наследнике који са умрлим нису живели у породичној и економској заједници. Грамота предвиђа и могућност лишавања наслеђа сина који се из заједнице издвојио још за живота оца, а касније се није старао о својим родитељима.

ДЕО ЧЕТВРТИКратка правда

Правда Јарослава

Правда Јарослава, прва целина унутар Кратке правде, представља прворазредни споменик старословенског права. Садржи норме (чл. 1–18. Кратке правде) за које већина истраживача сматра да су настале још пре изграђивања државне власти, као старински обичаји којима је тек касније, накнадно, дат карактер правних норми, преко њиховог одабирања и санкционисања од стране ранофеудалне државе оличене у великом кнезу Јарославу Мудром.

Познато је да се мишљења научника око тачнијег одређивања године настанка овог законског текста веома разилазе. Ипак, чак тројица међу најугледнијима, Б. Греков, Л. Черепнин и А. Зимин, аргументовано пледирају да као такву треба узети годину 1016. под којом је текст Правде и унет у Новгородски летопис из XV века.[101] Летопис, наиме, на том месту говори да је Јарослав, сазнавши за смрт свога оца, великог кнеза кијевског Владимира (1015), кренуо са Новгородцима у поход на Кијев и сукобио се са војском узурпатора престола Свјатополка (1015-1019), Владимировог братанца и усвојеника. Своје саборце у том походу Јарослав је, наводно, издашно новчано наградио, дао им Правду, Устав и Повељу о повластицама, па их послао натраг у Новгород речима "држите се тога што сам вам написао".[102]

Има доста индиција да је Правда Јарослава састављена на основу исконских руских и уопште словенских обичаја, али не и без утицаја зборника Закон Судњи Људем. Из самих одредби Правде Јарослава може се наслутити да је овај законски текст Јарослав заиста дао Новгородцима у знак захвалности за њихову помоћ током његове борбе са Свјатополком. Тако, на пример, у њему нема ни помена о судским таксама које би ишле кнезу, нити о било каквом учешћу кнеза у судским пословима; суђење у свим делима припада самој ужој друштвеној заједници, општини, а не кнезу. Али то је, вероватно, била привилегија само Новгородаца, а не опште правило за читаву руску земљу, будући да су кнежеви, барем по речима из Летописа, управо били позвани да суде и управљају. Ово право им је трајно припадало, ма како да је у историјском народном предању објашњавано његово порекло.

Све одредбе Правде Јарослава односе се на убиство, на остала кривична дела против личности (повреде и увреде), или пак, на групу кривичних дела против имовине.

1. О убиству

Основни начин реакције на убиство у Правди Јарослава јесте крвна освета, с тим што је сада овај исконски обичај, будући уздигнут на ниво легалног института, подвргнут и извесним ограничењима (чл. 1).[103] Право на крвну освету, када "муж убије мужа", припада само најближим сродницима убијеног – брату, сину, оцу, братанцу или сестрићу. Уколико убијени нема најближе сроднике, нико други уместо њих не може вршити крвну освету, а убица ће, у том случају, бити кажњен само новчано.[104]

Мада се и овде убиство и казна третирају као приватна, лична ствар породице убијеног и убице, напредак у односу на време Олега и Игора ипак је уочљив. То се може повезати не само са јачањем општине као територијалне заједнице, насупрот ранијој родовској и крвносродничкој, већ и могућим утицајем хришћанства. У време Олега и Игора, право крвне освете имали су сви сродници убијеног, а убица се могао спасити само бекством. Целокупна имовина убице, раније је без изузетка, прелазила на

најближе сроднике убијеног, чак и онда када би убица за собом оставио децу. По Правди Јарослава, пак, материјално лишавање убице, одн. његове породице, у случају када не дође до крвне освете, законски је ограничено на износ од 40 гривни. Тако овде крвна освета на известан начин има прелазни карактер између неограничене приватне одмазде и института подвргнутог ограничењу и надзору од стране државне власти. И даље се, међутим, не прави никаква разлика међу убијенима, нити убицама, нити по мотиву за извршење убиства, као ни по степену кривице. Сваки убица објективно је једнако крив и према сваком једнако важи примена алтернативног режима – или режим крвне освете, или режим откупа (вире, крвнине).

Сваки убица и сваки убијени третирају се једнако у смислу кривичноправне заштите, али је законодавац већ тада нашао за сходно да поједине категорије наведе поименце. Ако нема ко да освети убијеног, "тада 40 гривни за главу; ако убијени буде Русин, или гридин, или трговац, или јабетник, или мечник, или изгој, или Словен,[105] тада 40 гривни дати за њега". Очигледно је издвојено неколико категорија људи који уживају посебну заштиту кнеза, може бити због одвојености од својих сродника (трговци), услед природе посла (гридин, јабетник, мечник), или због особеног личног статуса (изгој).

2. Повреде и увреде

Телесним повредама и увредама посвећено је десет чланова, од другог до десетог и члан 17, Правде Јарослава. Код телесних повреда је, као и код убистава, основно правило приватна освета. Повређеном је остављен избор да повредиоцу или одмах узврати, или да од њега захтева намирење у виду законом утврђеног новчаног износа. Висина таквог новчаног износа или, обештећења,[106] зависила је од врсте повреде, али и од средства којим је нанета.

Уколико неко некога претуче толико да му потече крв или да буде у модрицама, а повређени "не може да му се освети", платиће му за повреду три гривне и трошкове лечења. Ако га удари мотком, штапом, дланом, чашом, рогом из кога се тада пило, или тупом страном оштрог оруђа, а повређени, одн. увређени, није могао да се одмах "освети", платиће му 12 гривни за повреду–увреду, и "ту је крај". Ове последње речи из чл. 3. обично се тумаче као жеља законодавца да се приватне свађе и расправе окончавају у што краћем року. Ако удари мачем, не извадивши га из корица, или, пак, само дршком мача, платиће 12 гривни.

О новчаним обештећењима за тешке повреде руке, ноге, или за одсецање прста, говоре чланови 5, 6. и 7. Ако рука буде одсечена или се осуши, кривац плаћа чак 40 гривни, дакле, као и за убиство. Члан 6, о повредама ноге, није сачуван у целости, нити се може поуздано реконструисати. За одсечени прст, накнада је износила три гривне. За чупање браде или бркова – дванаест. У овом случају, дакле, за једну релативно лакшу и пролазну повреду, накнада је четири пута већа него за једну тежу и трајну повреду, каква је одсецање прста, на пример. Чупање браде или бркова, према ондашњем схватању личне части, доживљава се као тежи напад на саму личност повређеног, одн. на његово достојанство.

Уколико неко потегне мач, али не удари, платиће три гривне. Ова одредба, може се тумачити и као кажњавање покушаја и као дело изазивања опасности. С обзиром на

низак ниво развијености тадашњег кривичног права, понајпре ће бити да га је законодавац схватио као увреду.

Најзад, ако неко некога "одгурне или га привуче к себи", плаћа три гривне, уколико ово потврде два сведока. Ако је увређени странац,[107] биће довољно само да се закуне.

Сведок се, када је реч о овој групи кривичних дела, захтева још само у другом делу другог члана: ако неко тврди да је претучен, а на њему нема никаквих трагова насиља, то мора да потврди сведок (видок). Ако нема сведока, губи право да захтева три гривне на име накнаде за увреду. Ова одредба, као и она садржана у члану 10, показује да ни Јарослав није могао, а можда није ни желео, да све оно што је прописивао зборник Закон Судњи Људем преправи у духу дотадашњег обичајног права. По руском обичајном праву, наиме, као доказно средство пред судом у делима телесног повређивања, признавани су "видљиве повреде" и заклетва. Јарослав је укинуо заклетву и увео сведоке као ново доказно средство које је, вероватно, на руску земљу дошло са византијским правом. Заклетву је оставио само за Варјаге и Колбјаге.[108]

Уколико роб (холоп) удари слободног човека и побегне у кућу свога господара, а овај не жели да га "преда" увређеном – вели члан 17. Правде Јарослава – власник роба платиће оштећеном 12 гривни. Ако увређени, касније, негде поново сретне тог холопа, допуштено му је "да бјут јего", што неки истраживачи тумаче као накнадно право "да га убије", а други – "да га претуче". Холоп, дакле, није субјект права и не може одговарати за своје поступке, утолико пре што у условима апсолутне доминације новчаних казни не би ни било могуће од њега наплатити било какав износ; он нема, нити може имати сопствену имовину. Збуњујући је, међутим, износ од 12 гривни, једнак износу који плаћа за увреду и слободан човек, по чл. 3, 4. и 8. Правде Јарослава.[109] По И. Бељајеву, у овом случају из члана 17, увреда учињена од роба третира се једнако увреди нанетој од слободног човека, зато што његову кривицу на себе "прима" господар па, самим тим и увреда престаје бити кривично дело извршено од роба. Да је, ипак, увреда од стране роба и по критеријуму законодавца теже кривично дело него ли увреда учињена од стране слободног човека, Бељајев види у чињеници да је новчани износ који се плаћа оштећеном само привремено намирење, док права казна (освета) може да стигне роба тек накнадно – увређени, примањем накнаде, не губи право да тог роба касније убије.

3. Заштита својине

Последња група одредби у Правди Јарослава тиче се кривичноправне заштите својине и начина њеног остваривања. Овоме је посвећено осам чланова (1118). Већ на први поглед је уочљиво да и у случајевима повреде својине законодавац опет нема у виду кажњавање преступника у правом смислу речи, већ на известан начин само помаже приватном лицу да поново успостави угрожено право, гарантујући му и извесно обештећење. Кажњавање кривца, дакле, и у овом делу Правде још увек има форму приватне одмазде, освете за учињену неправду. Додуше, није баш увек лако разликовање једне или друге намере законодавца; она се често једва наслућује.

Сматра се да су прва три члана из ове групе преузета из зборника Закон Судњи Људем. Суштинска измена је што су телесне казне замењене новчаним износима од три гривне за прикривање туђег роба, чељадина, од стране Варјага или Колбјага (чл. 11), за неовлашћену употребу туђег коња (чл. 12) и за противправно присвајање туђег коња,

оружја или одеће (чл. 13). У сва три случаја, власнику се враћа оно што му је одузето, а кривац му исплаћује још и три гривне обештећења. Очигледно, ни овде нема праве новчане казне у корист државе, али, са друге стране, ни оштећеном није препуштено да сам смишља начине и обим приватне освете, будући да је његово обештећење фиксирани новчани износ. Занимљиво је и питање зашто је законодавац, у члану 11, као могуће прикриваче туђег роба навео једино странце.[110] Мотиви за такво решење садржани су највероватније у чињеници да су у то време странци на руској земљи често живели у засебним општинама, што је у пракси објективно отежавало тражење одбеглог роба који би се крио у њиховој средини.

Прописи Јарослава о начину остваривања заштите права својине толико су лапидарни, да се намера законодавца једва назире.

Ономе код кога се скрива нечији роб оставља се рок од три дана да то јавно огласи и "изведе га" (вероватно на трг). Ако то не учини до трећег дана, крив је за прикривање.

Када неко код другога препозна своју несталу ствар, не може је одмах узети, већ само може захтевати да осумњичени држалац ствари "пође на свод", тј. да укаже на онога од кога је ствар прибавио. Уколико осумњичени одбије "свод", оставља му се пет дана за прибављање сведока који ће потврдити да ствар није украдена, већ законито прибављена (чл. 14). Привидна противуречност између овог и претходног члана 13, који вели да ће онај ко препозна код другога свога коња, оружје, или одећу "узети своје" (без помињања "свода" и сведока), у литератури је објашњена двојако. По једном тумачењу, члан 13. односи се на ситуацију када је нестала ствар виђена код некога из сопствене општине, а члан 14. на ону, када је држалац спорне ствари неко ко не припада истој општини из које је тужилац. Постоји, међутим, и тумачење да први случај има у виду несавесног држаоца туђе ствари, па се тада не захтева доказни поступак, а други – савесног држаоца, те је потребно у доказном поступку међу претходним држаоцима ствари наћи онога који ју је противзаконито прибавио, односно украо.

Можда најбоља илустрација о тешкоћама са којима се правноисторијска наука суочава код тумачења смисла појединих, недовољно јасних, одредби Правде, јесте мноштво различитих интерпретација језички заиста нејасног члана 15. Кратке правде. Доводећи га у везу са веома сличним чланом 47. Шире правде, И. Бељајев га тумачи као противљење дужника да призна постојање дуга, па је тада поверилац дужан да приведе дванаест сведока који би потврдили дуговање. А. Зимин, пак, сматра да се у овом члану има у виду случај када је, путем "свода", пронађен онај ко је конкретну ствар украо, али је он осумњичен за крађу и других ствари, које нису нађене код њега, а чије враћање тужилац захтева. Израз "дванаест људи", који користи законодавац, у новије време тумачи се као да се односи на чланове општинског суда, и тада се извлачи закључак да су у њиховој надлежности сва дела крађе која се докажу путем "свода". По другом схватању, то су саклетвеници, који нису сведоци, већ само потврђују углед, репутацију тужиоца у сопственој средини.

Процесно средство "свод" јесте начин проналажења несавесног држаоца туђе ствари, а познат је као словенски правни обичај још из најдревнијих времена. Зато се и не описује детаљно у члановима 14. и 16. Правде Јарослава.[111] Суштина ове установе састоји се у томе да онај, код кога је откривена ствар за коју неко тврди да му је нестала, треба да укаже на лице од кога је ствар прибавио, а овај даље доказује од кога

је он прибавио ствар. Доказни поступак се тако продужава све док се не дође до особе која не може да укаже на сопствени правни основ држања ствари, одн. да именује онога од кога ју је прибавио. Тада се сматра да ју је украо и одговоран је за крађу. У Правди Јарослава, члан 16. се нешто детаљније бави "сводом", управо зато што прописује изузетак од општег правила да прибавиоци ствари сукцесивно и неограничено именују своје претходнике. Овде, пак, законодавац, у случају када је предмет "свода" роб (чељадин), ограничава тражење само до трећег савесног држаоца који је, упркос својој савесности, дужан да тужиоцу преда свога роба и даље настави "свод", како би се обештетио од онога који ће, коначно, бити окривљен за крађу роба тужиоца.

Последњи члан Правде Јарослава говори о оштећењу туђе имовине, које нема карактер кривичног дела у смислу да је прописано обештећење које превазилази реалну вредност ствари.[112] Уколико неко оштети туђу ствар, а користио ју је уз пристанак власника (који се подразумева из контекста), надокнађује само њену вредност, било да одлучи да је после оштећења трајно задржи за себе, било да жели да је оштећену врати власнику. М. Свердлов је, прилично убедљиво, доказао да је ова одредба директно преузета из руске, шире редакције зборника Закон судњи људем.[113] Текстуално је идентична, уз разлику што Правда изричито набраја "копље, штит и одећу", а Закон – "копље, штит и секиру". Неки истраживачи склони су да ову разлику тумаче као грешку преписивача насталу можда услед нечитко написане речи "секира" у коришћеном примерку ЗСЉ.

Правда Јарославича

1. Кривична дела против личности

Правне норме које су у Кратку правду унете вероватно после смрти Јарослава Мудрог, такође не излазе ван оквира кривичног законодавства.[114] Најважнија новина са којом се овде срећемо јесте потпуно укидање крвне освете као легалног института и њено замењивање новчаним откупнинама.[115]

За убиство бојара, одн. старијег кнежевог дружиника (огњишчањина), благајника или скупљача дажбина (подјездног), кнезу се плаћа повишена новчана казна од 80 гривни. При томе се, за разлику од Правде Јарослава, овде води рачуна о мотиву убице. Тако се, нпр. у члану 19, има у виду убиство "услед увреде", што се, у литератури, објашњава као реакција на неки поступак жртве. У овом случају, плаћање казне намерно је отежано изричитом забраном општини да помогне кривцу у прикупљању новца (без помоћи људи). Може се, дакле, говорити о првој правној норми у писаном древноруском праву која регулише намерно убиство. О убиству са умишљајем говори и следећи, 20. члан, који има у виду убиство огњишчањина приликом "разбоја".[116]

Уколико би општина (верв) одбила да трага за убицом, или да га изручи кнезу, обавеза плаћања крвнине (вире) прелазила је на њу.[117] Из садржаја овога члана види се да је руска земља већ имала друштвене и територијалне јединице "верв", чији су чланови, у извесним ситуацијама, по обичајном праву били међусобно повезани солидарним јемством још од исконских времена. О томе има наговештаја и у уговорима Олега и Игора са Византијом.

Онај ко би убицу огњишчањина убио на лицу места (као пса – вели чл. 21), није кривично одговарао. Некажњиво је и убиство лопова затеченог ноћу у крађи, ако је извршено при његовом хватању. Ако је свезан и држан до сванућа, морали су да га

изведу пред кнежев суд. У супротном, ако би га убили свезаног, плаћали су виру. Очигледно, циљ ове одредбе јесте да се што више потисне самопомоћ као институт наслеђен из родовског периода, а ојача кнежевска јурисдикција.

У шест узастопних чланова Правде Јарославича (22-27), одређени су износи који се плаћају за убиство људи нижег друштвеног ранга од оног који имају огњишчањин или подјездној. И ови људи се такође налазе у кнежевој служби, или су на други начин зависни од кнеза, нпр. живе на кнежевом поседу. Тако је накнада за убиство кнежевог тиуна[118] 80 гривни, иста толика је и за убиство старијег коњушара, сеоског старешине и надзорника земљорадње. За робињу-дадиљу и роба-васпитача деце, износи 12, а за кнежевог рјадовича,[119] смерда[120] и холопа – пет гривни.

Телесним повредама и злостављању посвећена су само два члана, вероватно због тога што је ово прилично детаљно регулисано још у Правди Јарослава, која је, свакако, као извор права остала и даље на снази. У Правди Јарославича, наиме, у односу на дотад важеће право, дају се само измене или нове одредбе.

Ако неко после туче буде крвав, по члану 30. није потребно да обезбеђује сведока (послуха). То што је овај члан уденут међу оне који говоре о кривичним делима против имовине, и што употребљава реч послух, својствену Широј правди (уместо речи видок, својствену терминологији Кратке правде), оправдано рађа сумњу да је ова норма у преписе Кратке правде "залутала" из неког каснијег периода.

Члан 33, који говори о физичком злостављању, по многим ауторима, посредно указује да је, упоредо са кнежевим судом, постојао и суд општине. За физичко малтретирање (мучење) људи под кнежевом јурисдикцијом, а без његове сагласности, казна је три гривне ако муче смерда, а 12 гривни ако је жртва огњишчањин, мечник[121] или тиун .

2. Заштита својине

У Правди Јарославича, кривичноправну заштиту од крађе уживају таксативно набројани угрожени објекти.[122] О уништењу и оштећењу кнежевих шумских пчелињака говори члан 32, а о преоравању међе или оштећењу међашких ознака (перетеса), члан 34. Када је реч о крађи, за сваку поједину ствар одређен је износ који кривац плаћа оштећеном на име обештећења. Као новост, међутим, у члановима 35, 36. и 40, изричито се наглашава да кривац уз обештећење власнику плаћа и новчану казну "продажу" која иде у кнежеву касу.[123] Увођење овог новог института на известан начин означава напредак у развоју права, будући да се продажа наплаћује у корист кнеза који, несумњиво, има својство државног органа.

За крађу кнежевог коња плаћа се три гривне, за смердовог – две; да ли зато што имају различиту намену, кнежев за војне а смердов за пољопривредне потребе, ствар је интерпретације. По неким ауторима, и само укључивање одредбе о смердовом коњу у законски текст, сведочи о кнежевој заинтересованости да се смердово домаћинство одржи у економски добром стању.

Онај ко украде (одведе) туђег роба, холопа, плаћа 12 гривни, а ако га убије – само пет. Законодавац се, при томе, вероватно руководио здравим разумом: убиство роба никоме није доносило корист, па се у пракси, вероватно, није ни догађало често, док је крађа (одвођење) туђег роба и те како могла да донесе корист ономе ко га је украо.

Група норми о кривичној заштити имовине значајна је и због тога што се овде први пут, додуше на правнотехнички елементарном, казуистичком нивоу, говори о саучесницима. Мада је почетни део текста члана 31. евидентно искварен нетачним преписивањем, грешка преписивача донекле се може компензовати преко аналогије са чланом 40. Кратке правде, или увидом у члан 41. Шире правде.[124] Битно и ново, у односу на Правду Јарослава, јесте изричито настојање да сваки од саучесника плати пуни износ прописане казне, па чак и да, по речима законодавца, њих десет једну овцу украду.

Будући да се кривично дело оштећења међашких знакова и преоравања међа први пут појављује тек у Правди Јарославича, логично је питање зашто се оно не помиње у законодавству њиховог оца Јарослава. Не треба уопште ни сумњати да су се спорови и свађе око међа појављивали и у време Јарослава, и ко зна колико векова пре њега. Питање је само зашто је то изашло из видокруга његовог законодавног подухвата. Вероватно је Јарослав Мудри препустио да се кварење међа суди и кажњава по ранијем, обичајном праву или, што је још вероватније, по зборнику Закон судњи људем. Даљи развој друштва и државне власти, неколико деценија после његове смрти, може бити да је довео до објективне потребе или да се напусти обичајно-правно решавање кварења међа,[125] или да се одступи од решења из зборника Закон судњи људем. За ово дело у ЗСЉ прописане су телесне казне, иначе несвојствене тадашњем народном духу и руском народном животу.

3. Судски поступак

Идеје законодавца о судском поступку, у Правди Јарославича једва су препознатљиве. Слободнијим тумачењем члана 33, где се речима "смерд умучат, а без књажа слова" придаје значење "ако се смерд казни без дозволе кнеза", изводи се закључак о наводној искључивости кнежевске јурисдикције над сељацима на његовом поседу. Утолико пре, веле заговорници оваквог тумачења, под кнежевском искључивом јурисдикцијом стоје огњишчањи, тиуни и мечници, који су, у овом члану, набројани после смерда.

Слична тенденција јачања кнежевске јурисдикције и потискивања самопомоћи (самосуда) уочава се и у члану 38: домаћин је овлашћен да на лицу места убије лопова, ноћу затеченог у кући, али то овлашћење престаје уколико су успели да га свежу. Тада су дужни да га у зору одведу "на кнежев двор", одн. пред кнежев суд.

Одредбе о накнадама везаним за проналажење и суђење извршилаца кривичних дела, садржане су у члановима 31, 40. и 41. Онима који су учествовали у хватању крадљивца коња или вола, награда је 30 резана, а за хватање крадљиваца овце, козе или свиње – 10 резана. Накнаде кнежевим службеницима који учествују у суђењу, уређене су у члану 41. Кратке правде.[126] Када је кривац осуђен да плати мање од 12 гривни, тада је накнада кнезу три гривне, мечнику куна, а десетак[127] цркви 15 куна. Ако је за дело досуђено 12 гривни, онда су накнаде за кнеза 10 гривни, за "јемца", вероватно оног ко је ухватио кривца, 70 куна, а за цркву – две гривне (опет, петина од суме која иде кнезу).

Накнаде сакупљачима вире и мостарима

Последња два члана Кратке правде, 42. и 43, само су у техничком смислу део Правде Јарославича. Скоро је неподељено мишљење истраживача да су оба ова члана донета

још за време Јарослава Мудрог. И језички, ове две одредбе разликују се од свих претходних, што такође наводи на закључак да су донете као засебне кнежеве уредбе.[128]

Први регулише накнаде вирницима, сакупљачима вире. Значај који је Јарослав дао овим државним функционерима, указује да су средства прикупљена од вире чинила најважнији приход кнеза. Слична сведочења добијају се и из Летописа.

Територијалне заједнице саме су прикупљале виру, а кнез је повремено слао своје вирнике да то преузму. Када је уместо крвне освете било одређено да се плаћа новчана казна за убиство (вира), те новчане износе од криваца убирала је сама локална заједница, која је, самим тим, водила рачуна о злочинима извршеним на њеној територији (тзв. обрачун). Другу евиденцију вероватно је водио кнежев посадник. Вирник је повремено долазио и преузимао накупљену виру, према броју извршених кривичних дела. Из овога члана види се да је прикупљање вирних дажбина и њихово обрачунавање текло релативно брзо – најдуже недељу дана.[129]

Док борави у конкретној општини, вирник има право на издржавање које пада на терет општине. Ово је један типичан институт ранофеудалне државе – издржавање кнежевог или владаревог дужносника.

Подробност у навођењу свега што општина дугује вирнику показује, такође, да је он био веома важан кнежев званичник. Набројано је до детаља шта све има право да поједе, као и то да он и његов помоћник (переда) могу да на терет општине хране своја четири коња. Уз то, припада им и новчана накнада за обављени посао: вирнику 60 гривни, 10 резана и 12 вешки, а переди – једна гривна. Оволика исцрпност, која иначе није својствена Краткој правди, указује и на један други важан моменат – накнаде кнежевим дружиницима за дужности које су обављали, нису биле препуштене њиховој личној процени, нити самовољи, већ их је тачно одређивао кнез. На известан начин, овим је обезбеђивана правна сигурност и спречавано могуће незадовољство општина због самовоље и бахатости кнежевих чиновника.

На овај члан надовезује се и следећи, последњи члан Кратке правде, по тзв. Академијином рукопису. У њему се прописују накнаде, плате, урок мостарима за подизање и одржавање мостова. По свој прилици, мостари су због значаја посла који обављају, имали статус кнежевих службеника. Самим тим, мотиви утврђивања њихових накнада у кнежевском законодавству, слични су онима који су руководили законодавца и код израде претходног члана. Иначе, сама реч "урок" има значење које изазива спорове у науци. Аутори је објашњавају различито – правило, уредба, плата, порез, задатак.

ДЕО ПЕТИ Шира правда

Бескрајне полемике о пореклу

Према мишљењу већег броја правних историчара, шира редакција Руске правде, позната и под именом Проширена или Шира правда, као законски зборник настала је у првој четвртини XII века, а заснована је на тексту уже редакције Правде, законодавству Владимира Мономаха и других кијевских кнежева с краја XI и из XII века. Ни око једног од ових ставова, међутим, не постоји научни консензус.

Сви досадашњи покушаји да се поједине одредбе Шире правде групишу према претпостављеном времену њиховог настанка и уобличавања не делују убедљиво, сем, наравно, ауторима који се у такве незахвалне покушаје упуштају.

У изворима се нигде не помиње када су и где поједине норме Правде уобличене. Њихово "датирање" могућно је само посредно, путем хипотетичног везивања за неке конкретне историјске догађаје, или путем слободније интерпретације разноврсних наговештаја и индиција садржаних у историјским изворима. Не једном, овакви методолошки поступци су, такорећи неприметно, одводили многе истраживаче на пут поједностављеног посматрања сложене историјске стварности. У појединим етапама истраживачког поступка, или се занемаривала интеракција друштвених, економских, политичких и правних феномена, или су се, нехотице, фаворизовале оне чињенице о којима се изричито говори у писаним изворима, на рачун оних других, о којима се извори не изјашњавају, или говоре неупоредиво мање.

Једна, нешто другачија историографска традиција везана за Ширу правду, остала је такође без убедљиве аргументације и скоро је сасвим напуштена у савременој науци правне историје. Реч је о оној врсти приступа Широј правди који у њеном првом делу (чл. 152) види засебан законик, а у потоњим одредбама неку врсту његових допуна. И овде се показало да временско лоцирање настанка појединих мањих или већих делова Правде, зависно од истраживача, прераста најпре у претходно, а затим и у пресудно питање.

Истраживачи Руске правде уопште су, нарочито током педесетих и шездесетих година XX века, улагали велике напоре да би доказали када су, односно у време владавине кога кнеза су, доношене поједине норме или читави делови Правде. По С. Јушкову, део Шире правде од члана 53. па све до краја текста, чини засебан законски акт, тзв. Устав Владимира II Мономаха. Б. Греков, пак, наводећи сопствене аргументе, доказује да Устав Владимира II Мономаха чини само члан 53. Шире Правде, а "можда" још и оно о чему се говори у члановима 54. и 55.

Насупрот њима, Л. Черепнин се упушта у још смелију конструкцију и покушава да докаже порекло скоро свих чланова Шире правде. Првих четрдесет шест чланова је – вели – текст кодекса вероватно усвојеног на кнежевском Сабору у Љубечу 1097. године. Чланови 47-52. законодавно су дело кнеза Свјатополка Изјаславича, заштитника зеленаша и банкара. Устав Владимира II Мономаха садржан је у члановима 53-66, који су уобличени после гушења народног устанка 1113. године. По његовом мишљењу, чланови 67-73. и 75-85. јесу одредбе Устава черњиговског кнеза Всеволода Ољговича (1138-1146) који је регулисао друштвене односе на феудалним поседима (вотчинама) ослањајући се на "доменијални Устав" Свјатослава Јарославича из 1072. године. За Всеволода Ољговича Черепнин везује и групу правних норми Шире правде о наслеђивању (чл. 90-95. и 98-106), сматрајући да оне заправо чине засебан Устав о наслеђивању. Последњи део Шире правде, који се односи на холопе (чл. 110-121), посматра као резултат законодавне делатности владимирског великог кнеза Всеволода III Јурјевича, подстакнуте побуном у којој је убијен његов брат Андреј Богољубски, 1174-75. године.

Не постоји сагласност ни о томе где је Шира правда коначно уобличена као заокружени законски зборник. М. Тихомиров и Л. Черепнин сматрају да је састављена у Новгороду, те да је њено формалноправно уобличавање тесно повезано са побуном из 1209. године.

И док Тихомиров доказује да је Шира правда настала током владавине у граду Новгороду кнеза Мстислава Мстиславича (1210-1215), Черепнин заступа тезу да њу у ствари чине устави ранијих кнежева "подарени" Новгородцима од стране великог кнеза Всеволода III Јурјевича (1176-1212) после њиховог учешћа у борбама против Рјазања. Ова хипотеза, међутим, тешко опстаје у судару са тзв. Новгородским првим летописом[130] по којем и војевање против Рјазања и давање Новгородцима "свих слобода и устава" претходи Устанку који је – по мишљењу неких истраживача – плануо управо услед незадовољства због нарушавања Правде. Овакве индиције из Летописа подстичу хипотезе у којима се као време доношења Шире правде означава доба знатно пре 1209. године.

Хипотезу да је Шира правда настала у Кијеву, те да је у новгородске законске списе доспела преко североисточних руских области, заступа С. Јушков. Са таквим његовим ставом полемише Тихомиров (1953. године), наводећи као противаргумент и чињеницу да се текст Шире правде не среће у крмчијама које нису пореклом из Новгорода.[131] Иако ово, само по себи, ништа изричито не доказује, вели Тихомиров, довољно је да макар оправда постојање хипотезе о новгородском пореклу Шире правде.

Додуше, други аутори упозоравају да руске крмчије, као зборници претежно црквеног права нису, по правилу, садржале и световне правне норме. Појављивање Правде у саставу једне крмчије управо у Новгороду године 1282, може се довести у везу и са особеним уређењем Новгородске републике, у којој је архиепископ добио фактичко право да учествује у суђењу и световних, лаичких ствари, што у другим древноруским земљама није припадало цркви.[132]

Две методолошке поуке

Оволико мноштво разноврсних и често директно противуречних научно заснованих хипотеза и понуђених одговора, заиста може деловати обесхрабрујуће на нове нараштаје правних историчара. Мада скоро ни око једног питања везаног за Руску правду није постигнута некаква сагласност, ипак су се, прећутно, искристалисале најмање две поуке од великог методолошког значаја за будуће истраживаче.

Једна је, да више нема простора за изношење нових претпоставки о времену и месту настанка Шире правде, будући да је у томе достигнут онај максимум који је објективно могућ, с обзиром на укупно расположиве историјске изворе.

Други, такође методолошки битан закључак, јесте да накнадно приклањање овој или оној групи већ солидно етаблираних хипотеза постаје скоро ирелевантно, с аспекта неког потенцијалног научног доприноса решавању спорних питања "спољашње" историје Руске правде.

Превелика загледаност у поједина питања за која се, после вишедеценијских истраживања ипак показало да услед недостатка извора морају остати без коначног одговора, умало није довела до тога да из фокуса измакне неколико истраживачких линија: Правда као целовит правни споменик, дубљи смисао њених одредби, њихови стварни (материјални) извори, реконструкција њиховог односа према ранијем руском праву и према осталим сегментима тада важећег правног система. Прави изузетак, у позитивном смислу, јесте по обиму невелика, али по уложеном истраживачком напору велика студија М. Свердлова "Од Закона руског до Руске правде" из 1988. године.

Једна од могућих последица досадашњих претежно парцијалних приступа Руској правди јесте и зачуђујуће мали број покушаја тематске систематизације њених одредби, упркос општеприхваћеној пракси коришћења систематизације као помоћне технике незамењиве код правноисторијских сагледавања свих обимнијих законских споменика. На страницама које следе биће учињен управо тај напор, уз сав ризик који у науци носи сваки пионирски подухват.

Одговорност за убиство на територији општине

Одговорност општине за убиство које се догодило на њеној територији, чини прву тематску целину Шире правде (чл. 38).[133] Додуше, законодавац овде користи израз "верв" који задаје велике проблеме истраживачима – и онима који тврде да је реч о општини као територијалној, суседској заједници, и онима који овај термин објашњавају као ширу породицу, заједницу крвних сродника. Ван ове тематске целине, израз "верв" употребљен је, иначе, још само у члановима 19. и 70. Шире правде.

Упоредним анализама Руске правде, Пољичког статута[134] и обичајног права Пољске сакупљеног у тзв. Правној књизи Елблага,[135] Б. Греков је веома аргументовано доказао да "верв" у Руској правди значи исто што и "мир" – општина.[136] Ово становиште заступају и приређивачи издања Руске правде из 1984. године.

Изразом "кнежев муж" сада су замењена ранија таксативна набрајања чланова државне и кнежевске доменијалне управе, чиме је важење правне норме, садржане у члану 3, проширено и на просторе ван кнежевих домена. Може се чак рећи да уместо локалног, доменијалног карактера, норма којом се санкционише убиство "кнежевог мужа", поприма општеруски карактер. Ово је, свакако, могло бити резултат нараслих друштвених противуречности између сељаштва и управљачког дела владајућег слоја.

На упадљивији начин него у Краткој правди, истакнута је разлика у висини вире: 80 гривни за убиство "кнежевог мужа", а 40 за "обичног човека", што је дужна да плати општина (верв), уколико не тражи убицу или га прикрива.[137]

Остале одредбе ове групе уређују односе државе, општине и кривца који је њен члан, а у погледу рокова уплате вире и начина учешћа у њој осталих чланова општине, зависно од околности под којима је извршено убиство. Уочава се и једна новина у односу на члан 19. Кратке правде: општина колективно плаћа "дикају виру" (одн. туђу) за убиство на гозби или у свађи само уколико је кривац онај њен члан који иначе учествује у прикупљању вире, док је члан 19. Кратке правде предвиђао случајеве када убица уопште не може да рачуна на солидарност своје општине. Очигледна је, дакле, намера законодавца да се појача колективна одговорност општине за убиство кнежевих (државних) званичника на њеној територији.

Нови институт је и "головничество" из члана 5, који се под тим називом не појављује у другим изворима. Реч је, највероватније, о накнади, обештећењу које породици убијеног плаћа лично убица, независно од његовог удела у солидарном плаћању општинске вире. Висина накнаде у самом законском тексту није одређена, што је дало повода да се у литератури претпоставља да је износила или половину вире, или да је једнака висини вире.

Обавеза општине да колективно плати виру није, међутим, постојала онда када је убиство извршено "в разбоје", одн. у тучи без повода, без свађе. Штавише, ова се врста убиства сматрала као особито тешко кривично дело, па је ту (чл. 7) прописана не вира, већ знатно тежа казна позната као "поток и разграбленије". За кривца, она је по свој прилици значила изгнанство из дотадашње друштвене заједнице; његова жена и деца највероватније су претварани у холопе; имовина му је потпуно конфискована, вероватно, у форми опште пљачке, грабежа.

Још у једном случају општина нема обавезу да плаћа виру за свог члана, а то је онда када убица уопште не учествује у тој врсти солидарне одговорности општине за своје чланове. Ова одредба члана 8. Шире правде показује да је процес друштвеног раслојавања већ био створио појединце који су били економски довољно јаки да нису морали да рачунају на евентуалну солидарност општинске заједнице, па самим тим нису ни улагали у фонд за "дикују виру" своје општине. Поуздано се, на пример, зна да трговци у Новгороду у XII и почетком XIII века нису учествовали у солидарном прикупљању новца за општинску виру.

Убиство људи везаних за кнежев или бојарски посед

Новчане казне за убиство појединих припадника друштвених група везаних државном функцијом, занимањем или статусом за кнежевски или бојарски посед (чл. 11-17), заједничко су обележје друге тематске целине Шире правде. У зависности од процене значаја службе која се обавља, или од оновременог вредновања друштвеног ранга убијеног, висина казне варира од 80 до 5 гривни.

Највиша је казна за убиство тиуна огњишног и тиуна коњушног, а најнижа за убиство рјадовича кнежевог или бојарског, смерда, холопа[138] и робиње. Између најнижих и највиших казни налазе се оне од 12 гривни за убиство сеоског и ратарског тиуна, занатлије, васпитача и дадиље, и оне од 40 гривни за убиство кнежевог отрока,[139] коњушара или кувара.

Када се ова група норми упореди са одговарајућим члановима Кратке правде (19, 22-27), уочава се да су у Широј правди нови само чланови 11. и 15. Појављивање садржаја члана једанаестог може се тумачити као последица развоја руског писаног права, у којем је много више него раније дошла до изражаја намера законодавца о јачој заштити људи под кнежевом влашћу.

Сличан закључак намеће се и поводом члана 15. Шире правде, којим се убиство занатлија кажњава са 12 гривни. Да је реч о зависној категорији становништва, јасно је већ на први поглед, пошто се за убиство обичног слободног човека (људина) плаћала вира од 40 гривни. Са друге стране посматрано, казна је скоро два и по пута већа од накнаде прописане за убиство обичног холопа (5 гривни), што указује на значај холопа-занатлија у натуралној привреди ранофеудалне Русије.

Најзад, може се приметити да чл. 12. Шире правде на известан начин сажима чланове 19, 22. и 23. Кратке правде, док чланови 13, 14, 16. и 17. Шире редакције понављају, уз мале редакцијске измене, чланове 24-27. Кратке правде.

Доказна средства

Трећа тематска целина Шире правде (чл. 18-22) говори о доказним средствима којима се може отклонити плаћање вире или казне за крађу, у условима када оптужени није ухваћен на делу, нити постоје сведоци. Нови институти који се овде појављују јесу поклепна вира, правдање усијаним гвожђем и правдање водом.

Поклепна вира[140] не означава неку посебну врсту вире, већ лажну оптужбу за убиство, изнету без потребних рационалних доказа, какви су хватање на лицу места или изјаве сведока. За ослобађање од овакве оптужбе, по члану 18. Шире правде, потребно је привести седморицу саклетвеника.

Саклетвеници (послухи) нису, дакле, исто што и сведоци, пошто је очито реч о убиству које се догодило без сведока. Од саклетвеника се не очекује да, попут сведока, изнесу своја сазнања о догађају, већ да само потврде добро владање оклеветаног, његову репутацију у средини у којој живи, те да подрже, појачају заклетву оклеветаног да није извршио убиство за које се терети.[141]

Ако је оклеветани странац, довољна су два саклетвеника. Овај изузетак учињен је свакако због претпоставке да странци немају у суседству толико блиских пријатеља и сродника, колико их имају припадници староседелачког становништва. Ширим тумачењем одредбе из члана 19, да општина нема обавезу да плаћа виру за убијеног на њеној територији уколико га нико не познаје, може се закључити да се поклепна вира не може односити на непознато убијено лице.

Правдање усијаним гвожђем (judicium ferri candentis) налаже се оптуженом за убиство, уколико не постоје рационални докази, а он не може да обезбеди саклетвенике. Ништа ближе се, у тексту члана 21, не говори о самој техници извођења ове ордалије, будући да је ово имагинарно доказно средство било сасвим добро познато савременицима. Оптужени ће се правдати "железом" не само у поменутом случају, већ и код оптужбе за крађу вредности изнад пола гривне злата.[142] О усијаном гвожђу као доказном средству, у једном другачијем контексту, говоре и чланови 85-87. Шире правде.

Правдање водом (judicium aquae frigidae) јесте друго имагинарно доказно средство на које наилазимо унутар треће тематске целине Шире правде. Налаже се, код недостатка других доказа, осумњиченом за крађу вредности од две до четрдесет гривни куна. Ни правдање водом, као општепознати доказни поступак, није у члану 22. детаљније описано. У пракси, онај који почне да тоне, сматран је за невиног, а који лебди на површини воде – за кривог.

Телесне повреде и увреде

Разноврсним телесним повредама и увредама, посвећена је четврта тематска целина Шире правде (чл. 23-31). Она је логичан наставак, а уједно и завршетак претходних одредби Правде, које се непосредно или посредно баве кривичним делом убиства. Сва решења унутар ове целине, са изузетком чланова 26. и 30, пореклом су из кратке Редакције, али ниједно није дословно унето у Ширу правду. Упоредним читањем подударних одредби шире и кратке Редакције, лако се уочава обим и карактер редакторских измена и допуна, те их овде нећемо ближе наводити. Много је важније питање порекла оних двају решења која немају своје узоре у краткој Редакцији.

Садржај члана 26, по којем онај ко на ударац узврати ударцем мача "није за то крив", у литератури је тумачен различито. По једнима, овде је реч о некажњивој одбрани од увреде, по другима – о приватној освети, односно самопомоћи. Неки аутори у њему виде модификовану рефлексију права на тренутну одмазду, какву налазимо у члановима 2. и 3. кратке Правде.

М. Свердлов порекло одредбе из члана 26. доводи у везу са најстаријим, неписаним руским правом, које је увређеном пружало могућност да тренутно узврати. На основу помињања мача, он још закључује и о друштвеном статусу увређеног коме овај члан пружа специфичну заштиту. То су, вели, људи из виших слојева, кнежеви дружиници или чланови кнежевог управног и судског апарата. И порекло члана 30, који говори о сличној повреди, Свердлов проналази у много старијем, неписаном праву.[143]

У односу на адекватан текст кратке Редакције, члан 27. Шире правде одражава објективан напредак законодавне технике. Тај напредак може се запазити и у члану 29. где се на један квалитативно виши начин обједињују одредбе из чл. 2. и 30. Кратке правде. При томе се кнежев двор изричито именује као место где се суди и пресуђује. Штавише, у овом члану налазимо још једну суштинску новину – наговештај да се води рачуна о субјективним моментима кривичног дела ("ако је сам започео свађу"), што не срећемо у одговарајућим одредбама Кратке правде.

За разлику од члана 10. Кратке редакције који "гурање" третира као увреду, њему одговарајући члан 31. Шире правде, изгледа да ову радњу квалификује као телесну повреду, набрајајући је заједно са ударцима по образу и ударцима мотком. Код ових кривичних дела, странци су изгубили ранију привилегију да не морају доводити сведоке (по Краткој Правди, било је довољно да положе заклетву). Шта је руководило законодавце да унесу ову измену, може се, наравно, само нагађати. У сваком случају, код трагања за одговором треба имати у виду и поприличан временски размак између настанка Кратке и Шире редакције. Тај период протеклог времена свакако је довео до још већег утапања странаца стално настањених на руској земљи (нарочито Варјага) у основну масу словенског, одн. руског староседелачког становништва. Овај процес неминовно је водио и ка изједначавању у правима и обавезама припадника истог друштвеног статуса, а различитог етничког порекла.

Свод

Пета тематска целина Шире правде (чл. 35-39) о доказном поступку познатом у словенском праву под називом свод, показује да су редактори очували иницијални текст кратке Редакције (чл. 14. и 16), али су га стваралачки прерадили, појаснили и садржински обогатили. Очигледна је намера да се што боље уреди поступак враћања власнику украдених робова, коња, стоке и других ствари, те да се убрза истражни и судски поступак поводом кривичних дела крађе. Истовремено, ова установа показује да је појам приватне својине потпуно изграђен и да власник ужива максималну заштиту законодавца.

Од свих потенцијалних ствари које се путем свода враћају власнику, законодавац је посебно издвојио коње и робове. Једино је за коњокрадицу пронађеног путем свода прописана нарочито сурова казна "поток" (конфискација имовине и прогонство?), док се у свим осталим случајевима плаћала само новчана казна продажа. С друге стране, пак, власник украденог роба (чељадина) ужива изузетну правну заштиту какву му је,

додуше, пружала и Кратка правда (у чл. 16), али су сада његова права на један потпунији и садржајнији начин сасвим уобличена. Чак је предвиђено да му крадљивац пронађен путем свода надокнади претрпљену штету (а можда и изгубљену добит) насталу услед одсутности чељадина са његовог домаћинства.[144]

Одредбе садржане у члановима 37, 36. и 39. појављују се као нове само у односу на текст Кратке Правде, што свакако још увек не значи да раније нису постојале, било у неписаном праву, било у неком старијем правном споменику који није доспео до нашег времена. У члану 37. регулише се једна типична ситуација из животне свакодневице феудалног града: злосрећник је на градском тргу купио нешто што је било украдена ствар, а после извесног времена, њен власник, препознавши је, тражи је натраг. Уколико савестан држалац украдене ствари не зна, или не може да се сети, од кога ју је купио, ни два сведока, ни митник који потврђују да је ствар заиста купио, неће га заштити од губитка ствари; њихове заклетве само ће га сачувати од ризика да му се припише да је ту ствар украо и да уз претрпљену штету плати још и казну. Укратко, законодавац пружа кривичноправну заштиту савесном држаоцу туђе ствари, који уз помоћ сведока докаже да је ствар купио, али који не може да покрене механизам свода зато што не зна од кога ју је купио.

Територијални домет свода одређен је у члановима 36. и 39. Шире правде. Први се тиче свода унутар градских зидова, где нема никаквих ограничења у броју суочавања, и свода ван градског подручја,"по земљама", који се, с аспекта власника украдене ствари, ограничава до трећег држаоца. Члан 39, пак, говори о томе да не може бити свода у "туђој земљи". Власник украдене ствари (тужилац), у том случају може је повратити само на један начин – ако је препозна код човека који је дошао из "туђе земље". Сведоци, исти као у члану 37, треба да потврде да је држалац (осумњичени) спорну ствар заиста купио на тргу[145] и он мора да је одмах врати власнику. Пошто је у питању савестан држалац, не подлеже кривичној одговорности. Као "туђу земљу" овде треба разумети другу кнежевину, област па чак и сеоску општину која није потчињена граду из којег је власник украдене ствари, одн. тужилац. По речима М. Тихомирова, овај члан истовремено одсликава и феудалну раздробљеност Русије XII века.[146]

Крађа

Међу одредбама шесте тематске целине Шире правде (чл. 40-46), која се иначе бави разноврсним крађама и кажњавањем њихових извршилаца, у основи су само два члана (44. и 46) суштински новитети који одсликавају квалитативан напредак у односу на претходно законодавство. Све остале одредбе ове групе ослањају се на текст Кратке правде, али је приметно настојање редактора да то преузимање обаве на знатно вишем правнотехничком нивоу, уз избегавање понављања, сувишног набрајања и уз отклањање неких нејасноћа из Кратке правде.[147] У већем броју одредби уочава се и настојање да се изгради начело једнаке одговорности извршилаца и саучесника.

Према степену друштвене опасности, јасно су разграничена кривична дела крађе стоке на пољу од оне извршене обијањем затворених простора; за прву је прописана казна од 60 куна, за другу чак троструко већа (чл. 41. и 42). У члану 43, као нови објекат кривичноправне заштите појављује се "жито у јами".

Прави новитет у односу на Кратку правду, а вероватно и у односу на целокупно дотадашње руско право, срећемо најпре у члану 44. Овде се оштећеном дозвољава да

узме натраг оно што му је украдено, а крадљивац је дужан да му за сваку годину коришћења украденог исплати накнаду од пола гривне, одн. 25 куна. Пошто украдени објекат није конкретизован, изгледа да је ова одредба имала (или претендовала да има) универзалан карактер. Први део се, вероватно, односи на сваког покраденог, а други, што се подразумева, само на онога чија је украдена ствар коришћена најмање годину дана.

На други новитет наилазимо у последњем члану ове тематске целине. Уколико холопи који припадају кнежевима, бојарима или манастирима изврше крађу, не плаћају ("пошто нису слободни") прописане новчане казне "продаже", већ њихови господари обештећују покраденог сумом двоструко већом од вредности украденог. Општи смисао ове одредбе веома је значајан јер се посредно тиче свих оних норми Шире правде које говоре о крађама и казнама – све прописане казне за различите крађе, дакле, важе само за лично слободне извршиоце. Посматран са друге стране, чл. 46. садржи и један податак од значаја за општу историју древне Русије: у време настанка Шире редакције, несумњиво су већ била изграђена три основна вида феудалног земљопоседа – кнежевски, бојарски и манастирски.

Облигације

Седма тематска целина Шире правде (чл. 47-55) започиње одредбом општег карактера да се спор око постојања дуга, у случају када га дужник пориче, решава заклетвама сведока. Невраћање дуга током "много година" поприма обележја кривичног дела, па у том случају дужник мора да плати повериоцу још и три гривне "за обиду". Ово решење, садржано у члану 47, ослања се на једини члан Кратке правде о облигационом праву – члан 15, који је, међутим, по мишљењу скоро свих правних историчара, грешком преписивача остао и у језичком и у логичком смислу нејасан, дефектан.

Све остале норме из ове тематске целине немају своје пандане нити узоре у Краткој правди. Оне одсликавају намеру државне власти да се активно укључи у уређивање односа дужника и поверилаца, што је свакако било иницирано конкретним друштвеним, економским и политичким подстицајима.

Трговцима су дате изузетне олакшице код доказивања или одрицања постојања дуга, насталог из позајмице дате другом трговцу ради његове основне делатности. Ту нису потребни сведоци, већ је према члану 48. довољно само полагање заклетве. Међу истраживачима, међутим, нема јединственог мишљења у погледу тога ко је, од двојице трговаца, дужан да положи заклетву: поверилац, да би потврдио своје потраживање, или противна страна, да би заклетвом одбацила постојање дуга. Од врсте тумачења зависи и одређивање социјалног садржаја ове норме. У првом случају, држава би се појављивала као заштитник кредитора, поверилаца, у другом – као заштитник дужника и фактор ограничавања самовоље кредитора.

Законодавац у овом члану користи два израза који одсликавају већ уходан систем трговачких делатности: купља означава трговину у самом граду и на ширем градском подручју, а гостба – трговину са удаљеним градовима или иностранством.

Код уговора о остави (depositum) којим се бави члан 49, не постоје никакве дилеме. Реч је о класичној спорној ситуацији када оставилац ствари на чување захтева од онога који их је чувао да му врати више него што је заиста оставио. Пошто се овај уговор по

Руској правди очито закључује усмено и без сведока, онај који је чувао ствари ослобађа се неоснованог дела потраживања простим полагањем заклетве, уз изговарање речи "толико си код мене оставио". Мада се трговци у самом његовом тексту изричито не помињу, овај члан је, по свој прилици, инспирисан управо њиховим потребама у обављању редовних трговачких делатности.

Неспорном чињеницом да се законодавац у члану 49. ставља на страну туженог, М. Свердлов покушава да докаже да је и претходни члан (48) имао у виду заклетву туженог, тј. дужника који пориче дуг, будући да у оба члана препознаје интенцију законодавца да "управља друштвено-економским процесима, обуздава снаге које би објективно водиле подривању трговачких удружења".[148]

Следећа три члана тичу се узимања камата, интереса, у новцу (рез) или натури (настав за позајмљени мед, а присоп за позајмљено жито). Решење, садржано у члану 50, има карактер општег правила које је, по свој прилици, старије и од једне и од друге Правде, али и од сваке друге писане норме древноруског права о зајму: висина реза, настава и присопа није лимитирана. Онако како се дужник договорио са повериоцем у присуству сведока, "тако треба да плати". Ово архаично правило је, као норма руског неписаног обичајног права, вероватно поникло још у доба првобитне праксе узимања, одн. давања зајмова уз интерес.

Таква пуна уговорна слобода зајмодавца и зајмопримца, међутим, суштински се доводи у питање, ако не и укида, у наредним члановима.[149] Већ у члану 51. висина камате повезује се са трајањем дужничко-поверилачког односа, па је различита када се дуг враћа "за мало (дана)" и када се "отегне до године".[150]

Од правила да се уговор о зајму закључује у присуству сведока, те да само тада стране уговорнице уживају правну заштиту (чл. 50), дозвољава се један изузетак. Позајмица до три гривне куна може се узети и без сведока. У случају спора, тада је довољна само заклетва зајмодавца (чл. 52). Смисао и порекло ове одредбе могу се, свакако, потражити у реално нараслим потребама да се свакодневни робно-новчани промет олакша и убрза, онда када је реч о релативно мањим сумама новца, одн. вредности робе која се, евентуално, набавља за тај новац. Они који раде са већим сумама, на известан начин се, преко законских норми, упозоравају на озбиљност и промишљеност код узимања зајма, пошто судску заштиту уживају само они уговори који су закључени у прописаној форми (у овом случају, то је присуство сведока).

У литератури се, сасвим оправдано, сматра да је члан 51. накнадно унет између чланова 50. и 52, па чак и да су сва три члана настала у различито време, те да имају различито порекло. Тематски они су блиски, али међу њима нема ни садржинског ни композиционог јединства.

А. Зимин је, међутим, мишљења[151] да су не само чланови 50-52, већ и читава група чланова од 47. до 52, настали током владавине великог кијевског кнеза Свјатополка Изјаславича (1093-1113), кога историјски извори одсликавају као заштитника зеленаша.

Резимирајући резултате совјетске историографије, Свердлов показује да је она дошла до закључака да политика кнеза Свјатополка II Изјаславича није довољно обуздавала зеленаштво, те да је то један од крупнијих узрока масовног народног устанка у Кијеву, 1113. По речима Свердлова, чланови 47-52. показују да је држава покушавала да

лавира, користећи правне норме као инструмент регулисања друштвених и економских процеса – дозвољавала је зеленашима да узимају високе камате од обичног, неповлашћеног становништва, а ограничавала апетите кредитора у односу на друге трговце.[152] Да ово није дало очекиване резултате показаће поменута велика побуна, која је у првом реду била уперена против кнежевог управног апарата и зеленаша.

Као директна последица тог устанка, појављује се члан 53. Шире правде, познат под именом Устав Владимира Всеволодича (Мономаха). Њиме се уносе измене у дотад важеће одредбе о каматама (резовима). Овај члан представља истински куриозум у Руској правди, пошто именује лица која су га формулисала и место где је то урађено. Нешто слично садржано је још само у наслову тзв. Правде Јарославича (изнад члана 19. Кратке правде) и у члану 2. Шире правде.[153]

Наиме, одмах после смрти кијевског кнеза Свјатополка II Изјаславича, за чије име многи истраживачи везују чланове 47–52. Правде,[154] те исте, 1113. године, у Кијеву је букнуо народни устанак. Мада је оштрица Кијевљана била уперена против омраженог тисјацког Путјате[155] и зеленаша, објективно је претила опасност да се окрене и против чланова породице покојног кнеза, бојара, па и манастира. Уплашено кијевско племство тада позива на кнежевски престо угледног и искусног државника, кнеза Владимира Всеволодича, познатијег под именом Владимир II Мономах.[156] По мишљењу многих квалификованих и угледних истраживача, какви су М. Тихомиров, Б. Греков и Л. Черепнин, кнез Владимир Мономах је, пре званичног уласка у Кијев, на састанку у Берестову са представницима градске управе Кијева, Белгорода и Перејаславља, донео низ компромисних уредби усмерених на стишавање народног незадовољства.

Једна од законодавних мера Владимира II Мономаха управо јесте члан 53. Правде, који је покушао да обузда огорчење Кијевљана против зеленашких камата.[157] Њиме се ограничава њихова висина код дугорочних зајмова. Ако је зајмодавац (свакако – зеленаш) двапут добио по 50% на име камате, тј. ако је исплаћена камата једнака висини основног дуга, он губи право да од свог дужника даље убира камату, те од њега може добити још само износ позајмљене суме. Уколико је, пак, на име камате већ трипут наплатио по 50% од основног дуга, сматра се да дуг више и не постоји, односно, да је отплаћен. Камата од 20% за краткорочне позајмице до једне године, није мењана, што изричито наглашава чл. 53. у својој задњој реченици.[158]

Последња два члана (54–55) ове тематске целине, мада се у тексту Правде налазе иза чланова о каматама (50-53), садржински се, у ствари, надовезују на чланове 48. и 49. Оба се односе на трговце и њихове трговачко-кредитне операције у ситуацијама које ранијим одредбама нису биле регулисане.

У члану 54, две се олакшице пружају трговцу коме услед више силе пропадне туђ новац, а вероватно и роба набављена за тај новац. Као прво, овај губитак се не кажњава као кривично дело, а као друго – даје му се могућност да своје повериоце (кредиторе) обештети у ратама, током дужег времена. Ове олакшице, међутим, не важе када је капитал упропастио сопственом кривицом, услед пијанстава или недоличног понашања. У том случају, судбина таквог трговца потпуно је у рукама његових поверилаца који, по речима из члана 54, могу или "чекати" или "продати". Прва могућност несумњиво се односи на обештећење у ратама, уколико га повериоци прихвате. Код тумачења друге могућности, постоје неслагања међу истраживачима да

ли су повериоци овлашћени да, ради намирења дуга, продају само дужникову имовину (Б. Греков), или могу продати у ропство и самог дужника, како сматра већина осталих научника, укључујући и Свердлова.[159]

Суштински посматрано, члан 55. сличан је претходном, утолико што поново има у виду несавесног, овога пута презадуженог трговца, те што предвиђа могућност да, ради наплате потраживања, такав дужник буде продан у ропство. Додуше и овде, Б. Греков, за разлику од осталих историчара, сматра да се може продати само дужникова имовина, а не и он лично, будући да се кратка формулација из члана 55, "то вести и на торг продати", може прочитати и на један и на други начин. Од новца добијеног од "продатог на тргу" најпре се намирује кнез, уколико је и он био међу кредиторима злосрећног трговца, а затим страни, те на крају и домаћи трговци, одн. повериоци.

Устав о "закупима"

Одредбе о сељацима-закупима, особеној и у историјским изворима недовољно јасно профилисаној категорији становништва древне Русије, чине осму тематску целину Шире правде (чл. 56–62. и 64). Услед садржинске и стилске уједначености ове групе чланова, многи истраживачи су склони да их означавају и као Устав о закупима, односно, да у њима виде посебан закон који је као целина унет у зборник Руска правда. Међу првима је на томе инсистирао А. Пресњаков, у својим радовима из 1938. године.

Досадашња истраживања донекле су појаснила општу слику о сељаку-закупу, кога Правда једноставно назива закуп.[160] Многа питања, међутим, остала су без задовољавајућих одговора.

У сваком случају, закуп је одрађивао или отплаћивао "купу", а на основу споразума између њега и господина (вероватно земљопоседника), или на основу општепознатих правила обичајног неписаног права. Законодавац је преко ових прописа, који чине осму тематску целину Шире правде, само делимично и накнадно интервенисао, прописујући нова решења за претпостављене спорне ситуације, или мењајући правила обичајног права. У правним односима, закуп је близак холопу, али је, за разлику од њега, сачувао нека права лично слободног човека.

Свердлов сматра да су они били лично слободни сељаци, који су у зависност пали због неисплаћеног дуга.[161] По Б. Грекову, закуп је зависан од феудалца, а та зависност се утврђује уговором који је пропраћен давањем закупу извесне новчане суме коју он треба да врати ако зажели да оде од господара; његова зависност се утврђује на одређени рок и за то време он обавља најразличитије послове за господара. По свом пореклу, вели Греков, закуп је већином бивши смерд, лишен средстава за производњу и присиљен економском нуждом да тражи запослење код крупног земљопоседника.[162]

Господар може да закупа претвори у холопа, односно, лично зависног, само уколико овај бежи са поседа, а може га и тући ако је заслужио. Истовремено, закупу је дозвољено да слободно одлази са поседа ради допунске зараде, те да се, због неправде, може обраћати кнезу и судијама жалбама на свог господара (чл. 56. и 62). Пошто коњ[163] и оруђа којима закуп ради припадају господару, уколико нешто од тога пропадне у редовним ратарским делатностима, он није дужан да надокнади њихову вредност, али такву обавезу има ако поквари плуг и брану које је од господара добио на трајно коришћење (чл. 57).

Законодавац штити закупа од неоснованих потраживања господара за штету насталу у време када је закуп био одсутан са поседа, или за штету до које је дошло провалном крађом стоке из штале. Са друге стране, тачно се прописују услови и границе његове материјалне одговорности (чл. 57-58). И у једном и у другом члану, то се означава јасним изразима "платити" и "не платити", чиме се, очигледно, ставља на знање да се у тим ситуацијама (за разлику од оних из чл. 62. и 56) закуп не подвргава телесним казнама, нити се погоршава његов друштвени статус.

Бројна ограничења постављена су и господару. Он нема право да нарушава уговорне или општепознате услове у погледу висине средстава која се закупу стављају на располагање (тзв. купа), нити у погледу земљишне деонице на којој закуп ради (тзв. отарица). За све претпостављене случајеве неправедног и противзаконитог поступања господара, у члановима 59-62. прописана је обавеза накнаде штете, али и новчана казна, што значи да се такве радње, са аспекта законодавца, третирају као кривична дела.

Господар нема право да закупа прода као роба, сем у једном случају, јасно издвојеном у члану 64. Ако не постоје околности из тог члана, а господар ипак прода закупа као да је роб, такав уговор је ништаван. Уз то, још две последице погађају несавесног господара – он је дужан да плати казну од 12 гривни, а закуп се тренутно и по сили закона ослобађа свих даљих материјалних и личних обавеза према њему.

Последњи члан ове тематске целине говори о одговорности господара за крађу коју изврши закуп, као и о могућностима које му у том случају закон пружа. Господар обештећује власника ствари коју је украо његов закуп. При томе, ако жели, може закупа и даље задржати у истом статусу, може га претворити у свог холопа (роба), а може га и продати како би од тог новца намирио оштећеног.

Правда ништа не говори о могућности закупа да се сопственим средствима искупи, избави из зависног положаја, али изгледа да је таква могућност постојала. У неким другим правним споменицима има наговештаја да је то могао да учини плаћањем двоструког износа купе.[164] Још једна значајна чињеница не може се сазнати из текста Руске правде, а била би од великог значаја као параметар за тачније лоцирање категорије закупа унутар ондашње друштвене пирамиде: колика се новчана казна плаћала за убиство закупа. А. Зимин претпоставља да је то била вира од 40 гривни, каква је прописана и за убиство "људина", обичних слободних људи.

Остале кривичноправне и процесне норме

Између Устава о закупима и групе наследноправних норми, препознаје се девета тематска целина Шире правде, од члана 66. до 89. Садржи кривичну и процесну материју о телесним повредама, злостављању, крађама, доказним средствима и накнадама судским чиновницима. Два последња члана као да имају задатак ближег разјашњења казне за убиство жене, холопа и робиње – убиство жене кажњава се исто као и убиство мушкарца, а за убиство холопа или робиње не плаћа се вира, већ само новчана казна од 12 гривни и даје обештећење њиховом власнику.[165] Унутар ове тематске целине, први пут се појављује "праћење трагова", доказно средство које Кратка правда не познаје.

Од укупно двадесет и четири члана ове групе, ниједан није дословно преузет из Кратке правде. Таквом начину преузимања, можда је најближи члан 78, о забрани злостављања

без кнежевог наређења. За свега осам чланова може се рећи да се или ослањају на аналогне одредбе Кратке правде, или их допуњују, мењају, конкретизују, или, пак, парафразирају на једном вишем правнотехничком нивоу. Све остале норме ове групе имају другачије изворе и порекло, па многе од њих треба сагледавати и у светлости друштвеног развоја, оствареног од времена појављивања Кратке правде.

Само две телесне повреде санкционисане су унутар ове тематске целине – чупање браде и избијање зуба. За чупање браде, које уз телесну компоненту има и елементе кривичног дела тешке увреде, поново се прописује висока новчана казна од 12 гривни коју је одређивала и Кратка правда, али се сада захтевају и сведоци (чл. 67). И код кривичног дела избијања зуба (чл. 68) захтевају се сведоци и прописује иста казна, пошто ова норма, по свој прилици, има у виду не толико саму физичку повреду, колико њен узрок – јак ударац у лице, што, такође, има обележја увреде. Мада у Краткој правди не постоји оваква одредба, М. Свердлов основано претпоставља да је постојала у древноруском усменом праву IX-X века у тзв. Закону руском.[166]

Објекти који уживају кривичноправну заштиту у случају крађе, оштећења или уништења, према редоследу помињања у појединим члановима јесу: дабар, знаци својине на шумском пчелињаку (тј. на стаблу у којем се роје пчеле), међе и други знаци за разграничење својине на земљи, сам шумски пчелињак (било чији, а не само кнежев као у чл. 32. Кратке правде), чамци и бродови, мреже за ловљење птица, те птице[167] и домаћа живина, сено и дрва, гумно и "двор" (паљевина), коњ и рогата стока (злонамерно убијање). И диспозиције и санкције ове групе норми прилично су разговетне и неспорне, тако да, у једном оваквом прегледу, не захтевају појединачне коментаре.

За све крађе, оштећења или уништења, прописане су новчане казне до 12 гривни. Једино паљевина гумна или "двора"[168] повлачи сурову казну "поток", која је у Широј правди предвиђена још само у члановима 7. и 35. (за разбојништво и крађу коња).

Као сведок на суду може се појавити само слободан човек, што је опште правило које произилази из одредби 66. и 85. Одмах су, међутим, дата и дозвољена одступања. Уколико нема сведока из редова слободних, може се у тој улози појавити бојарски тиун, а само у "малим споровима" – и лице у статусу закупа. Када у кривичним стварима тужилац заснива своју тужбу једино на изјавама холопа, ни тада овај нема право да се као сведок појављује на суду, већ се питање кривице решава усијаним гвожђем, слично као у ситуацији из члана 21. када нису пронађени сведоци.

Накнаду трошкова судским чиновницима који спроводе "испитивање железом" плаћа или оптужени, ако железо "покаже" да је крив (тј. ако се опече), или тужилац, ако се покаже да осумњичени није крив, тј. ако се не опече. Да ли је у пракси било таквих метафизичких, такорећи миракулозних случајева држања усијаног гвожђа без опекотина, може се само нагађати. Ако би се расуђивало само на основу члана 87. Правде, збуњује и сам начин на који се таква могућност помиње – рутински и као нешто што је савременицима савршено познато ("ако се хвата за железо ... па се не опече, то се за муку њему не плаћа").

"Праћење трагова" из чл. 77, у основи асоцира на одредбе о колективној одговорности општине за плаћање вире и на доказно средство свод. Разлика је у томе што је овде реч о одбеглом непознатом лопову. Становници села или трговишта до којих води траг

лопова, дужни су да покажу како траг иде даље од њих, те да се прикључе његовом даљем праћењу. Уколико то не докажу, или одбију учешће у потери, колективно ће платити и новчану казну "продажу" и накнаду штете покраденом. Такву обавезу немају уколико се траг губи на великом друму или на ненасељеном подручју. Лапидарност одредби о "праћењу трагова" и помањкање других извора о томе, и у овом случају подстичу машту истраживача и отварају низ логичних питања о стварној делотворности овог доказног средства.

Остаје без рационалног одговора како је могуће разликовати оне отиске стопала, или коњских копита, на земљи или у снегу, које је оставио лопов (тат), од трагова других пролазника или коњаника. Такође, није јасно ни да ли је израз "терање по трагу" у оно време имао само такво, дословно значење, или је могао имати и нешто шири смисао, какав нпр. у нашем језику има израз "ући некоме у траг".

Наследно право

Одредбе наследног права у Широј правди чине њену десету тематску целину. Тих шеснаест чланова (90-95, 98-106. и 108) који, иначе, немају своје пандане у краткој редакцији Правде, могу се, у неку руку, посматрати и као целовит Закон о наслеђивању. Неки од ових норми последица су развоја феудалних, али и градских односа, док друге вероватно имају корене у неписаном древноруском и уопште словенском обичајном праву.

Код процењивања старости и утврђивања порекла појединих одредби ове тематске целине, потребна је нарочита опрезност, будући да је најстарије словенско наследно право скоро потпуно непознато.

Уколико је смерд (овде законодавац, по свој прилици, мисли на зависног сељака) умро без синова, не могу га наследити кћери, већ наследство иде кнезу.[169] Ако се усвоји становиште да је кнез овде поменут не као власник сопствених домена, већ као носилац врховне власти, владар, тада се може тврдити да је у лику кнеза, персонификовано право врховне својине на земљи које припада држави.

Мада се у тексту члана 90. изричито помиње само кнез, ово тзв. право мртве руке у аналогној ситуацији користили су и бојари и црква.[170] Ако би удате кћери наслеђивале смерда, постојала би опасност да делови земљишног поседа, нечије вотчине (баштине), пређу у руке припадника других друштвених слојева ван категорије зависних сељака, што би, евентуално, могло да промени и саму дотадашњу економску функцију поседа, да поремети права која феудални поседник има према смерду, држаоцу поседа у својству зависног становника. Зато се у другом делу члана 90. имају у виду само неудате кћери смерда, којима се из заоставштине оца оставља "један део", свакако као мираз.

Код наслеђивања бојара и дружиника, према члану 91, прелазак феудалног поседа преко кћери-наследнице у туђе руке није претио његовим "одвођењем" изван кругова феудалаца, па је зато ово право њима признато у случају када немају брата, или када он није надживео оца. Неки аутори у овом члану виде укидање права "мртве руке" сениора, а у корист бојара.

Када је умрли имао и синове и кћери, према члану 95. наслеђују га само синови, уз обавезу да неудатим сестрама из наслеђа обезбеде мираз.[171] То није никаква иновација редактора Руске Правде, пошто је овде само записано постојеће правило древноруског и словенског обичајног права.

Правда познаје и тестаментално и интестатско (тј. без завештања) наслеђивање, што се недвосмислено види из члана 92. Израз "рјад" који у другим одредбама Правде означава усмени или писани споразум, овде несумњиво значи завештање, односно тестамент. Отац може да за живота распореди, расподели имовину "својој деци", а ако умре без тестамента, наследство припада "свој деци". Подразумевају се само она законита, рођена у браку, будући да ванбрачна, рођена из везе слободног и робиње, по члану 98. немају наследна права.

На основу самог текста члана 92. тешко је рећи да ли, осим деце, и нека друга лица могу бити наследници. Поједини аутори су изричити у тврдњама да се и као тестаментални и као интестатски (законски) наследници могу јавити само деца умрлог.[172] Постоје, међутим, докази да је круг потенцијалних тестаменталних наследника био шири, те да тзв. Новгородски Синодални рукопис Правде из 1282. године, из прве реченице овога члана није случајно изоставио речи "својој деци".[173] Ваља имати у виду и могућност, на коју се указује у литератури, да се чл. 92. односи само на покретне ствари оставиоца.[174] Уколико се прихвати овакво тумачење, онда се из смисла члана 100. може недвосмислено закључити да је код интестатског наслеђивања оца најмлађи син био изузетно фаворизован.

За наслеђивање мајчине имовине важи особени режим. Правда има у виду само случај када се наслеђује мајка-удовица. Тада деца немају једнака наследна права по сили закона, већ само онда ако је мајка тако изричито одредила у завештању.[175] Она може своју имовину оставити само једном детету, сину или кћери, а ако умре без тестамента, наследиће је онај син у чијој кући је живела (чл. 103. и 106).

Особиту пажњу Правда посвећује удовици и њеном имовинском и личном статусу после смрти мужа. Правне норме казуистички претпостављају различите животне ситуације удовице, не губећи при томе из вида наследна права њене деце, нарочито малолетне. Јасно је раздвојен случај када се удовица не преудаје, од оног када ступа у други брак, или када обудови и по други пут, а има деце из оба брака.

Када се не преудаје, може доживотно остати у кући свог покојног мужа, чак и ако би се деца томе противила (чл. 93. и 102). Уколико има малолетну децу, дужна је да чува имовину породице, одн. покојног мужа, како би је предала деци. Ако би је лакомислено потрошила и оставила децу без средстава за живот, а сама се обезбедила поновном удајом, дужна је да је надокнади деци, по свој прилици, из имовине другог мужа (чл. 101).

Када се удовица и мајка малолетне деце преуда, као старатељ тој деци до пунолетства одређује се ("пред људима") или њихов блиски сродник, или сам њихов очух – други супруг њихове мајке. И у једном и у другом случају, старатељ има јасно одређена права и обавезе према имовини деце, коју су ова наследила од свог оца. До њиховог пунолетства (дато је описно, речима "док не ојачају") слободно располаже њоме, укључује је у трговину и остварује добит за себе, али оно што је пред сведоцима примио када је постављен за старатеља, треба да им врати када старатељство престане

(чл. 99). Очигледно, овај члан Правде има у виду добростојећу породицу грађанина, умрлог трговца или зеленаша.

Унутар ове тематске целине постоје одредбе из којих се види да Правда познаје постојање одвојене, засебне имовине супружника и посебна наследна права деце на тој имовини (чл. 94, 104. и 105). Имовину која је припадала првој, покојној жени умрлога, наслеђују само деца из тог, првог брака, а не и деца из његовог другог брака. Да се ова норма примењивала у пракси, сведочи новгородска "берестјанаја грамота" бр. IX из друге половине XII века.[176]

Када би некој жени умро и други муж, а има деце из оба брака, деца од првог мужа наслеђују само његову имовину, а ова од другог – његову. Ако је други муж, користећи имовину која је припадала првом мужу његове жене, нешто оштетио или упропастио (потрошио), тада син-наследник жениног другог мужа мора да свом полубрату по мајци надокнади ову штету.

Поред тога што показује јасно разграничење наследних права полубраће, члан 105. значајан је и као доказ да је у време настанка Правде већ било изграђено схватање да на наследника не прелазе само права, већ и обавезе које оставилац није за живота извршио. Аналогну обавезу наследника да врати зајам умрлога кога је наследио, налазимо и у Уговору Смоленска и Риге из 1229. године.

Устав о холопима

Једанаеста тематска целина Шире правде (чланови 110-121), због своје кохерентности и композиционе изграђености, често се у литератури назива Устав о холопима.[177]

Већ на самом почетку, одређена су три начина губитка личне слободе и преласка у статус "потпуног холопа" (роба). Један је продаја у ропство пред сведоцима, при чему се има у виду можда стварна куповина роба од његовог претходног власника, а можда (према мишљењу већине истраживача) фиктивна самопродаја слободног. Други начин је женидба робињом, без уговора са њеним власником, чиме слободан постаје роб њеног господара. Трећи законити начин губитка личне слободе јесте прихватање, без претходног уговора, службе тиуна или кључара – послова које су код феудалних господара обављали само неслободни људи, како би господари над њима могли имати потпуну власт.[178]

У тесној вези са претходним одредбама јесте и следећи члан (111), који изричито наређује да се људи (закупи?) који код некога раде као најмљени за плату, било у новцу, било у натури ("в даче, по хљебе, по придатце"), никако не могу претварати у холопе, чак и ако пре рока напусте свог послодавца.

Оба члана су, као уосталом и читава ова тематска целина, потпуни новитет у односу на раније писано право. Очигледно су резултат тада актуелних друштвених и економских тенденција претварања слободних у холопе. Тај процес друштвеног раслојавања, државна власт на овај начин ставља у нормативне оквире, али то, по свој прилици, чини само за оне ситуације које су биле (могле бити) спорне, двосмислене или крајње опасне по статус слободног.

Поступак тражења и враћања одбеглог холопа његовом господару, регулисан је у члановима 112-115. Важење ових одредби је универзално, тј. није територијално ограничено на један земљишни посед, нити само на град ка којем гравитира господар конкретног холопа. Сам начин на који је језички формулисан члан 114. дозвољава тумачење да је управник града (посадник) дужан да, уколико сазна о одбеглом холопу, по службеној дужности предузима мере како би га задржао и вратио власнику. Другим речима, већ тада, у XII веку, иницијатива за тражење и хватање одбеглог холопа могла је да потекне не само од његовог власника, већ и од државне власти.

Остале одредбе ове тематске целине регулишу одговорност господара за холопа који се упустио у трговачке или новчане операције, који је побегао од господара, продао самог себе (представивши се лажно као да је слободан), или је некога покрао. Холоп нема право да у своје име по било ком основу узима од другога новац или друге материјалне вредности. Уколико би то ипак учинио, за тако насталу обавезу одговоран је (по чл. 116) његов власник. Он може или извршити обавезу коју је неовлашћено створио холоп (нпр. вратити зајам), или може повериоцу изручити самог холопа (тзв. ноксална одговорност). Према члану 121, власник холопа има такве две могућности и у случају када холоп некога покраде.

Другачија су решења предвиђена када се холоп бави трговином за рачун свога власника и уз његову сагласност, или када холоп, док је у бекству "стекне" неку имовину (чл. 117. и 119). И у једном и у другом случају, власник одговара за његове дугове. У првом случају, зато што је холоп наступао у његово име, а у другом на основу чињенице да холоп и "његова" имовина стечена током бекства припадају једино господару.[179] Специфичне ситуације какве су ове везане за делатност холопа, а у условима увећаног обима трговине, обрта новца па и бројнијих учесника у тим пословима, вероватно су подстакле законодавца да ближе одреди права и обавезе власника холопа.

Када се први и други део ове тематске целине поставе један наспрам другог, као што је то учинио И. Смирнов, уочава се изванредна правна логика законотвораца. Док се у члановима 112-115. васпоставља право својине господара над одбеглим холопом, дотле се у члановима 116-121. одређује форма и обим одговорности господара за радње његовог холопа, укључујући и оног одбеглог. У првом случају власник се појављује као тужилац који истиче право својине на одбеглог холопа, а у другом случају он је у положају туженог који одговара за радње одбеглог холопа.[180]

Најсажетији, али и најсадржајнији закључак о Уставу о холопима изнео је М. Свердлов.[181] То је – вели – у целини једна правна новина намењена регулисању бројних нових односа који се појављују као последица израстања слоја холопа као феудалне друштвене категорије и њиховог укључивања у робно-новчане операције. Важио је и на градским и на сеоским територијама, па његову примену не треба везивати само за градове, као што то чине поједини аутори (нарочито И. Смирнов). Законодавац се у свим случајевима ставља на страну господара, али га истовремено и чини одговорним за радње холопа. Осим тога, закон ограничава стремљења феудалаца ка неконтролисаном претварању зависног становништва у холопе. Устав о закупима и Устав о холопима показују, по речима Свердлова, не само структуралну и терминолошку, већ и функционалну блискост, која сведочи да су ова два законска текста настала у кратком временском интервалу током владавине Владимира II Мономаха.

ДЕО ШЕСТИУстанове (Institutiones)

Својина (Dominium, proprietas)

У древноруском, а свакако и словенском праву, најпре се појавила свест о својини на покретној личној имовини – животињама, средствима за рад, оружју. У уговорима са Византијом, приватна имовина Руса ужива правну заштиту, па је за крађу чамца или робе, на пример, предвиђена накнада штете.

Истовремено се изграђује и свест о територији племена као његовој својини, коју, рецимо, летописи исказују речима да Пољани имају своје "кнежевство", а Драговичи своје. Учвршћивање државног уређења довело је и до умножавања објеката права својине, мада ће се још дуго сачувати колективна представа о њој. Покоравање и присаједињавање племенских земљишта, праћено је наметањем данка, пореза, али се стара схватања и представе неће брзо искорењивати.

Правне разлике и посебна терминологија за означавање покретне и непокретне имовине, изградиће се знатно касније.[182] У X и XI веку, реликти колективне својине у Русији веома су присутни, али је одређивање заступљености и односа колективних и индивидуалних форми својине, услед недостатка извора, веома тешко. У Руској правди се у великом броју случајева очигледно има у виду индивидуална својина. Развијенији делови земље, тамо где је важило кнежевско законодавство, индивидуалној приватној својини придају велики значај.

Власник је, по Руској правди, имао право да располаже имовином, закључује уговоре, убира приносе са поседа, да тражи његову заштиту од угрожавања. Као објект права својине, потенцијалног угрожавања и кривичноправне заштите, појављује се широк круг покретних ствари – коњи и друге животиње, оружје, одећа, робови, роба намењена трговини, чамци, пољопривредни инвентар и друго.

Тешко је нешто ближе рећи о природи земљишне својине, пошто о њој у Руској правди има релативно мало одредби. Најстарија врста својине на земљи, уједно и преовлађујућа у најстаријем периоду, јесте колективна својина градских и сеоских општина. Члан општине није могао ни да прода ни да заложи земљишну деоницу коју је користио. И мада је и у потоњим вековима руске историје колективна својина на земљи била доминантан вид својине, упоредо са њом још од најстаријег доба постоји и индивидуална приватна својина. Од почетка изграђивања кнежевске власти, овим облицима додају се још и кнежевски земљишни поседи, а од доба кнежевања Владимира I и поместја.[183]

У сваком случају види се установљавање казне за нарушавање земљишних или шумских међа којима је означавана својина на обрадивој земљи и шумским пчелињацима. Ни у оним одредбама Правде које говоре о међама, не може се тачно утврдити чије су то међе – сељачке, општинске или феудалчеве. Има мишљења да високи износ новчане казне за ову врсту кривичних дела (12 гривни) сведочи о привилегованој, феудалној међи. Са друге стране пак, има наговештаја да је тамо реч о конкретном индивидуалном газдинству, будући да се помиње двориште са плотом и сеоска општина. Високи износ казне може се узети и као показатељ колико је високо законодавац уважавао власника земље.

Други древноруски историјски извори несумњиво указују на постојање индивидуалног сеоског газдинства још у најстаријем периоду. Али они указују и на постојање села, ограђених црквених дворишта, те колективних форми својине сеоских насеобина. Вероватно су то биле суседске сеоске општине са индивидуалном формом својине на појединим, ограђеним деловима земље и периодичним прерасподелама обрадивог земљишта.[184] Плаћање дажбина кнезу није спречавало становништво да располаже земљом према колективно донетим одлукама, по нахођењу колектива, будући да јединица на коју се разрезивао порез (дањ) није била земља, већ кућа, домаћинство. Поред породично-индивидуалних и општинских, постојали су још и бројни други облици својине - кнежевске, државне, феудалне, црквене.

Кнежевски домени били су састављени од конгломерата земљишта, земље која је припадала лично кнежевима. Настајали су на два начина. Један је када би староседелачко становништво ("земшчина") уступало кнезу одређене земље, села и градове, а други је када би кнез купио неки посед од приватног власника или би се, пак, неко земљиште раскрчило за кнежев рачун. Овај други вид је права приватна својина кнеза и она није везана за обављање кнежевске функције, док се поседи добијени од становништва не везују за конкретну личност овог или оног кнеза – дају се за обављање кнежевске власти уопште. Са приватних поседа кнежеви су убирали дажбине, уводили и друге обавезе, њима располагали по сопственом нахођењу.

Сведочанства о кнежевским земљама постоје већ у X веку.[185] Обавештења о доменијалним поседима кнежева из XI и XII века, још су бројнија и исцрпнија. У XII веку поседи неких кнежева имали су и по деветсто стогова житарица и читаве ергеле коња; јасно је да је овакво имање могло да опслужује само многобројно људство.

Већи значај имале су државне земље, фонд државних земљишта оптерећених порезом. Формиране су путем "окнеживања", тј. војним заузимањем. Државна земљишта су се у Русији одржала вековима и била важан извор за попуњавање државне касе. У науци су присутне дуготрајне полемике око питања коме заправо припада државна земља (много касније прозвана "чорнаја"). Једни их сматрају непосредном државном својином, други – својином сељака или сеоских општина, који имају право да располажу њима, али уз очување обавеза при преласку у руке новог држаоца. Део земље кнез је могао да даје људима из свог окружења и те земље се постепено претварају у приватну својину.

Својина феудалацаизникла је као приватна, а заснивала се у приличној мери на кнежевским даривањима. У XI веку летописи говоре о селима кнежевих дружиника, а у XII веку таквих доказа је знатно више. Вотчине, баштине бојара, биле су несумњиво приватна својина. Кнежеви су бојарима додељивали земљу уз услов вршења одређене службе, па су ти поседи подсећали на западноевропске бенефицијуме. Могли су бити привремени или доживотни.[186] Условна држања постојала су и унутар саме бојарске хијерархије. Кнежевска даривања земље била су праћена добијањем имунитета, односно самосталности делања на тим поседима у економским, управним и судским пословима. У Краткој правди нема сведочанстава о земљишним поседима феудалаца, али у Широј већ можемо идентификовати лица која живе на тим земљама.

Уговори између феудалаца о земљи, као ни правне норме које су регулисале земљопоседничке односе, нису дошли до нашег времена, па се о њиховом постојању може само нагађати. Неки аутори претпостављају да је у древној Русији било места и за алодијалне поседе, одн. слободно отуђиве непокретности неоптерећене теретима. Чини

се, ипак, да тада скоро да и није било земљишта неоптерећених порезима и дажбинама, па се о алодима, какви су постојали на Западу, овде тешко може говорити.

Земљишна својина црквенастајала је на основу државног даривања у виду десетка, а касније и на основу приватних поклона и легата за покој душе. Током времена, ова ће се имовина даље увећавати из истих извора, али и путем куповина.

Подела ствари на покретне и непокретне, у најстаријем периоду још се није била правно оформила, али је статус покретних ствари у Правди прилично детаљно разрађен. Својина, њен садржај и различити видови држања (државине), нису означавани посебним општим терминима, али је уочљиво да законодавац практично разликује право својине од држања.

Титулар права својине може бити само човек слободан, неропског положаја. Власник има право на повраћај своје ствари из туђе, неовлашћене државине, али у строго прописаној процедури. За одузимање туђе ствари, у Правди је прописана казна, док се за њен повраћај захтева сведочење и подношење одговарајућих доказа.

Опште начело заштите својине на покретностима састојало се у томе да се оне врате законитом власнику и да му се исплати накнада за претрпљену штету. Покретне ствари, укључујући ту и робове (холопе), у Правди се третирају као објект потпуне својине њихових власника. Код спорова око враћања, држава углавном не прописује казне, већ се тужилац и тужени сами међусобно договарају. Имовина поверена робовима (холопима) ради трговачких операција, у случају причињене штете или пропасти ствари, повлачила је одговорност према трећим лицима у пуном обиму.

Другим речима, јасно је да законодавац право својине схвата као нешто што је на известан начин одређено вољом самог сопственика. Заштита покретне имовине, у случајевима када то није повезано са кривичним делом, нема обележја класног, сталешког института – свако може равноправно да је остварује.

* * *

Општинска земљишта и у другом периоду трајања древноруске државе нису била ничија приватна својина, већ се сматрају као једна врста државне земље. На њима су били подигнути градови и села, и свака општина је располагала припадајућом земљом као својом неподељеном имовином.

Чланови општине имали су само право коришћења земљишних деоница и нису могли да их продају.[187] Зато је заштита и чување општинске земље обавеза читаве општине, а не појединих њених чланова. У случају спора око својине, суд је као странку имао саму општину или њене изабране представнике, а не поједине њене чланове. Коришћење општинске земље и даље је условљено вршењем различитих обавеза и плаћањем дажбина које су биле обавеза општине. Обим и садржај тих обавеза, сразмерни су величини земљишне деонице коју поједини сељаци држе.

Баштинска земљишта, вотчина, као и у најстаријем периоду, и даље су приватна својина. Стицала су се крчењем шума, култивисањем необрађиваних поља, куповином, поклоном, наслеђивањем или неким другим правним послом између власника. Такође и даривањем од стране кнеза, мада је то сада ређа појава. Располагање баштином као

потпуном својином, заснивало се на истим начелима као и раније, али се услед подела на удеоне кнежевине појављују и нека ограничења права власника.

Са почецима удеоних кнежевина, баштиник, прелазећи на службу код другог кнеза и напуштајући онога на чијој територији се налази његова баштина, мада није губио своје право својине, није ни"преносио" баштину под власт другога кнеза Она је и даље припадала претходној "земшчини".[188] Баштиник, дакле, није могао да баштину прикључи територијама под влашћу другога кнеза. Мада личност земљишног поседника ни у чему није ограничавана, посматрано кроз његов однос према баштини, он је, ипак, имао неке обавезе везане за претходну ширу заједницу ("земшчину") унутар које је његова баштина, управо зато што баштина није могла да се "одвоји" од земшчине за коју је везана "судом и порезом", како се онда говорило.

Кнежевска земља, појављивањем удеоних кнежевина, постаје сложенији институт. Показаће се да својинска права кнеза на овим земљама нису била једнаког интензитета.

Прелазећи са једног удела на други, кнез је губио било какво право на земљи коју му је раније била уступила земшчина, јер су та права у целости прелазила на новога кнеза. Наравно, земља стечена куповином или крчевином, остајала је у његовој приватној својини и онда када је прелазио у другу област. Нови кнез на тим земљиштима није стицао никаква својинска права. Зато се за ону прву групу кнежевих земљишта може рећи да је то, заправо државна земља, везана за кнежевску функцију, а не за кнеза као титулара својине. Из тог земљишног фонда кнез је давао земљишне деонице својим дружиницима као награду за њихову службу, али није имао право да је додељује као баштину. На купљеним земљама, које су биле потпуна приватна својина, кнежеви су подизали различите привредне објекте, а приходи остваривани са њих ишли су директно у кнежеву касу. Осим земљишта у сеоским атарима, у приватној својини кнежева биле су и куће у граду које су они куповали од приватних лица – двор.[189]

Поместја, ни у потоњем, као ни у претходном периоду, нису била приватна својина њихових држалаца, већ имају статус условно (од стране кнеза) додељеног ненаследног поседа. Кнежеви су их додељивали на коришћење својим дружиницима током трајања њихове службе. Будући да су додељивана из оног земљишног фонда који је од стране земшчине уступан за вршење кнежевске функције (а не лично кнезу), у периоду јачања удеоног разновлашћа показала се њихова права суштина.

Дружиници су, прелазећи заједно са својим кнежевима из једне области у другу, губили сва права на поместја у претходној удеоној кнежевини, јер су тамошња поместја прелазила на новога кнеза и дељена његовим дружиницима.

У таквим случајевима јасно се види да поместја никада нису била права приватна својина, нити су то могла постати. Увек је то један вид државне својине, чија правна природа подсећа на однос сеоске општине и општинске земље; као што је општина делила општинску земљу на деонице и додељивала је својим члановима, уз обавезу да извршавају неке заједничке обавезе и плаћају порезе који су лежали на конкретној деоници, тако је и држава (одн. савез општина) давала кнезу земљу да би је разделио својим дружиницима, такође уз обавезу да дружиник на име добијене земље врши одређену службу. Тек касније, после XIII века, служба везана за поместје биће одређена са истом тачношћу као што су биле одређене и обавезе са општинске, сељачке земље.[190]

Питање је да ли је, у XI-XIII веку, било такве прецизности у прописивању обавеза помешчика, будући да из тог времена до нас није дошао ниједан историјски извор који би ближе указивао на обим и садржај тих обавеза.

Систем поместја, у условима постојања удеоних кнежевина, није омогућавао руским помешчицима да ојачају до те мере да постану терет и кнежевима и народу, као што се то, у извесном смислу, догодило са феудалцима западне Европе.

Мада су поместје и западноевропски феуд (лено) по својој форми били скоро једнаки, међу њима постоје суштинске разлике – лено је припадало владару, а не држави, па је феудалац, добивши од владара посед за вршење службе, могао да га неприметно преобрати у своју потпуну својину и претвори га у наследан. Руски помешчици пак, то нису могли да учине.

Ни трајна служба једном кнезу, ни прелазак на службу другом, нису везивали поместје за њих, нити су омогућавали да га преобрате у пуну својину. Служећи трајно једном кнезу, помешчик је често прелазио из једне у другу удеону кнежевину, губећи своја права на поместје. Уколико би, ради очувања поместја, он и прешао у службу новога кнеза, који преузима власт и над његовим поместјем, ни то му није гарантовало даље држање, будући да је нови кнез са собом доводио сопствене дружинике којима је такође требало додељивати поместја. Новопридошли кнез је, хтео не хтео, морао да са поместја удаљује и неке дотадашње помешчике, или да им, у најбољем случају, умањује поместја.

Манастирске и црквене земље, које се у Русији појављују истовремено са примањем хришћанства, већ тада су обухватале и болнице, прихватилишта, преноћишта (конаке) и друго. Овакве зграде у својини цркве помињу се и у време Јарослава, али није познато да ли је додељивање земље цркви у то време имало шире размере. Изгледа да није, пошто педантни летописци, набрајајући све што је тада било у својини Цркве и све што јој је Јарослав давао, о земљи не кажу ништа.[191] Касније су манастири и цркве стекли знатна непокретна добра из различитих извора. Историјски извори XII века већ су препуни обавештења о црквеним и манастирским поседима, стеченим на различите, већ тада уобичајене начине.

Црквени и манастирски поседи, имали су карактер баштине, тј. приватне земљишне својине, с правом отуђивања. Имају, међутим, и особени карактер – припадају не физичком, већ правном лицу.[192] Зато су и постојали неки посебни услови за располагање њоме. Епископ је могао да "своју" земљу продаје, размењује, залаже, или даје као поместје својим бојарима и слугама, али није могао да је поклања, нити оставља у завештање. Та је земља у целости прелазила следећем епископу. Ако би, претпоставимо, епископ имао наследну баштину, очевину, неко породично имање, или пак земљу купљену сопственим новцем, оваквим поседима могао је слободно да располаже као приватни сопственик, чак и путем тестамента.

Свештенство и монашко братство, практично је имало право да само користи приходе са црквене и манастирске земље. У управљању црквеном имовином, штавише, учествовали су и њени верници, парохијани, преко изабраних лица, а стални надзор вршио је и сам епископ (владика).

* * *

Током последње етапе периода феудалне раздробљености удеоних кнежевина, суштина института својине није се битно променила. Сачувани су наследни земљишни поседи вотчине, условна држања поместја, кнежевски домени, земље сељака зависних од феудалаца и државне земље настањене сељацима, пореским обвезницима.

Појам вотчине у кнежевској средини поприма политичко значење. Речима "кнежевска вотчина" означава се, у ствари, држава на челу са конкретним кнезом. У приватноправној сфери, вотчина је синоним за лични феудални посед на бази приватне својине, оформљен даривањем, вршењем службе или куповином.

Условна држања земље додељене за службу, све више добијају на значају, постајући основ будућег поместног држања. Притиснути конкретним околностима, слободни сељаци прелазе под "заштиту" крупних земљопоседника. Промене у сфери својине касније ће нарочито бити изнуђене особеним привредним животом под јармом Златне Хорде.

Шаролика слика периода раздробљености заокружује се изграђивањем четири облика својине: вотчина (баштина), поместје, својина зависних сељака и државна својина. Земљишни фондови увећавају се и делотворним радом на претварању шума, необрађених и мочварних земљишта у плодне деонице.

У Новгороду и Пскову, право својине своју основу има у робно-новчаним односима и на знатно је вишем степену него у удеоним кнежевинама. Док се у удеоним кнежевинама преко својине одсликава систем феудално-хијерархијских односа, са слабо изграђеним терминолошким и појмовним правним апаратом, у овим областима је правна регулатива била веома развијена.

У Псковској судној грамоти чак се и не помиње подељена феудална својина, већ је централни институт индивидуалан посед. Не регулише се ни феудална својина у оном виду у коме је заступљена у Правди – као баштина (вотчина) са категоријама зависног становништва и управног апарата на њој. Ово се може објаснити тиме што, са једне стране, такве кнежевске форме економије нису биле својствене овим феудалним републикама, а са друге стране, сопственик је у њима имао велика овлашћења код слободног одређивања привредне суштине своје земље. Апстрактно схватање својине у феудалним републикама, принудило је њихове законотворце, нарочито у Пскову, да у већини случајева, имају у виду несталешког сопственика, те се он увек означава речима "неко" или "ко".

Ипак, Грамота познаје поместни и вотчински облик својине, за разлику од Руске правде где таквих изричитих указивања на различита права земљишне својине нема. Строго забрањује продају поместја, као непотпуног облика приватне својине: "Ако помешчик буде ухваћен у продаји земље или воћњака који су му дати за издржавање (да се прехрањује), тада треба да их поново откупи и на тај начин врати друштву, а преко тога још и да се лиши издржавања".

Према Грамоти, ствари се деле на покретне и непокретне, што већ сведочи о знатно вишем нивоу правног живота. За некретнине се установљава посебан режим држања. Кнежеви нису могли по сопственом нахођењу, додељивати земљу у својину, али им је дозвољено да је дају на коришћење грађанима, уз сагласност градске управе. То је био

неки вид привременог држања, а у уговорима Пскова са кнежевима забрањивало се да се такви држаоци лишавају земље без тачно установљене кривице.

Важио је принцип "својина обавезује". Стимулисано је систематско обрађивање земље, чак и путем стицања својине одржајем. Ако би неко без оспоравања током 45 година држао и обрађивао неку земљу, потпуно је био заштићен од претензија на њу њеног претходног власника. Најважније је овде, међутим, што се по Грамоти штити само онај држалац који активно обрађује земљу, или ју је на други начин култивисао вишегодишњим засадима.[193]

У Пскову је, судећи по Грамоти, постојао и институт доживотног коришћења имовине. Корисник је тада имао право на приходе, али није могао да располаже имовином, дакле ни да је отуђује.

Власници непокретности биле су несумњиво и жене, при чему се имовина њихових мужева сматрала као одвојена имовина.

Имовина зависног занатлије који би побегао у иностранство, прелазила је на његовог господара у својству компензације за недобијене приходе од његовог рада. Грамота је предвиђала и поступак потраживања сопствене ствари из туђег законитог или незаконитог држања, у случајевима стицања државине над нађеном, односно украденом ствари.

Потпуна новина је право претходног власника да откупи ствар од актуелног власника коју ју је прибавио путем неког правног посла. Откуп је дозвољаван ономе ко има старију исправу о својини на земљи. Ако би, на пример, неко продао своју земљу, а наследник би, после његове смрти, пожелео да ту земљу опет прикључи својим поседима, њему је дозвољено право откупа. Уколико би актуелни власник имао исправу о својини која је, ипак, старија од ове коју има претендент на откуп, њихов спор се решавао судским двобојем, али је било дозвољено и да садашњи држалац приведе тужиоца на полагање заклетве.

Заштита имовинских права, и према Грамоти је остваривана кривичноправним мерама, те повраћајем ствари власнику или накнадом штете. Код имовинских спорова, Грамота не предвиђа посебне новчане казне у корист државе (осим судских трошкова), будући да су се ови спорови сматрали за приватну ствар самих парничара.

У тужбама о својини одлучујући значај имају писане исправе, други материјални докази, па тек онда изјаве сведока. Прави куриозум је, међутим, да су се спорови око имовине решавали и судским двобојем.

Облигације (Obligationes)

У Руској правди, а вероватно и у претходном обичајном словенском и древноруском праву, деликти су рађали облигације у виду накнаде штете, праћене и новчаним казнама. О уговорним облигацијама изричито се не говори, али је несумњиво да их древноруско право познаје. Наравно, сам теоријски појам уговора још увек није изграђен, што не значи да право најдревнијег периода не познаје бројне његове конкретне облике.

Стране уговорнице морале су да испуњавају услове у погледу пословне способности – узраста и статуса (да припадају категорији слободних). Из претхришћанског периода на овим просторима, ништа се не зна о садржају услова везаних за уговорне субјекте. Са примањем хришћанства, и у Русији је почео да важи општи принцип да је ступање у брак правно релевантна чињеница достизања и имовинске самосталности лица.

Из паганског периода нису познати ни они аспекти закључивања уговора који се тичу пола. У Руској правди, жена се појављује као титулар својине, па се основано претпоставља да је имала и право да закључује макар неке правне послове.

Правда установљује и утицај на облигације статуса слободе појединца. Холоп није могао бити субјект правних односа и није могао да одговара за обавезе. Целокупну имовинску одговорност за њега сносио је његов власник. Имовинске последице правних послова које би холоп закључио по овлашћењу свог господара, такође су погађале само холоповог власника.

Древноруско право познаје два вида одговорности из уговора – личну и имовинску. Код личне одговорности, последице неизвршеног уговора погађају самог дужника, у смислу погоршања његовог личног статуса.[194] Код имовинске одговорности, последице погађају имовину дужника у виду накнаде штете уз плаћање новчане казне, или у виду конфискације.

У Правди доминира имовинска, али постоје несумњиве индиције и о личној одговорности. Многи аутори претпостављају да је, у условима непостојања ропства као развијене и масовне појаве, важило правило према коме онај, ко не изврши своје обавезе, постаје зависан од повериоца за онолико време колико је потребно да одради читав износ дуга и висину причињене штете.[195]

Писана форма уговора се, у периоду од IX до XII века, још није била развила. Уговори су, по правилу, били усмени. За њихово закључење и правоваљаност, тражено је присуство сведока, али је суд прихватао и све остале доказе којима се потврђивало њихово постојање.

Уговор о купопродаји био је најзаступљенији у свакодневном животу. Предмет су покретне и непокретне ствари, али и робови (холопи). У Руској правди, посебна се пажња посвећује не толико самом закључењу уговора о купопродаји, колико споровима који настају његовим неизвршењем. Стране уговорнице могу да располажу само сопственом имовином, док је продаја украдене, или ствари неизвесног порекла, могла бити оспоравана, уколико је купопродаја обављена у присуству чиновника државне администрације. Ако се не би доказала ваљаност правног основа стицања својине на ствари, уговор се раскидао и имовина враћала лицу које је уговор оспорило.[196] Продаја непокретности, пре свих других, почела је да се обавља путем писаних уговора. Изгледа да је постојао и уговор о самопродаји у ропство (холопство) у присуству сведока.

Уговор о зајму је у древноруском праву регулисан прилично подробно. Предмет уговора су, не само новац, већ и жито, мед и други производи. Изгледа да је била обавезна камата, којој је, иначе, посвећена читава једна тематска целина Шире правде.

Код уговора о зајму су се одсликавале неке црте најстаријег правног поретка – зајмодавац и зајмопримац су економски слободни, њихов однос је приватноправног карактера, те се држава, испочетка, у њега није нарочито мешала. Када је, међутим, процветао слој зеленаша, у Кијеву је 1113. године плануо устанак против њих. То је, очито, принудило власт да се укључи у регулисање појединих општих начела уговора о зајму. У ширу редакцију Правде ушле су одредбе о зајмовима и каматама, док су општа правила о враћању дугова са каматом задржана. У целини је олакшан положај дужника код дугорочних зајмова, тако што је прописано да онај поверилац, који је наплатио камате у износу од једне и по главнице, губи право на повраћај главнице и дуг се сматра угашеним. Руска правда детаљно регулише и ситуацију када дужник остане без позајмљеног новца услед више силе, али и услед сопствене небрижљивости.

Од других уговора, Правда помиње још и уговор о остави и уговор о најму. Савесном оставопримцу ствари на чување, законодавац пружа олакшицу у спору са несавесним оставодавцем, утолико што је довољно да овај само положи заклетву о количини остављеног. Око уговора о најму постоје бројне нејасноће. Ако се изузму радници најмљени за грађење и поправку мостова, остале категорије најамних радника су у самом законском тексту прилично магловито скициране. Ово се, у првом реду, односи на категорију "закупа", али нису много јаснији ни "рјадовичи", ни такозвани најмити.

* * *

У другом периоду постојања древноруске државе, могу се уочити три опште тенденције у облигационом праву – појава нових врста уговора услед даљег развоја робних и новчаних односа (поклон, залога, јемство), пооштравање имовинске одговорности страна у облигационим односима и постепени прелазак деликтних облигација из сфере грађанске у област кривичне одговорности.

Друга тенденција не запажа се тамо где преовлађују феудални односи. Ту се дуже одржава лична одговорност дужника. Они су падали у економску зависност од поверилаца и имали обавезу да код њих одрађују дуг. Изгледа да су оваква правила у неким ситуацијама важила чак и за ситније феудалце који су били у вазалним односима са државом или кнезом.

У Новгороду и Пскову ситуација је битно другачија. Тамо се облигационо право заснива, развија и примењује у условима живог робно-новчаног промета. Имовинска одговорност постаје основни, потпуно преовлађујући принцип.

* * *

Облигационо право у Псковској судној грамоти засновано је на богатом промету и приватној иницијативи, те је веома развијено. Трећина њених одредби односи се управо на ову материју. Као општа начела, Грамота недвосмислено истиче имовинску одговорност дужника, писану форму уговора и једнакост страна уговорница, без обзира на сталешки статус. Слободни грађани се у облигационим односима нису разликовали, а уговоре су закључивали по приватној иницијативи и на основу слободно изражене воље.

Задатак државе био је само да обезбеди одговорност страна уговорница и сигурност робно-новчаног промета. Има основа за тврђење да су при закључивању уговора и жене

биле равноправне са мушкарцима.[197] Степен уговорне способности холопа пак, тешко се може одредити. Ни о узрасту лица, која ступају у облигационе односе, Грамота не говори ништа. С друге стране, види се да ни занатлије зависне од господара, ни наполичари, нису губили своју пословну способност. Штавише, могли су да се обраћају и судовима.

За усмено закључивање правних послова, тражи се обавезно присуство сведока. Код писаних уговора, копија се предавала државној управи или цркви Свете Тројице. За уговоре вредности изнад једне рубље, обавезна је писана форма. Код правних послова вредности до једне рубље, постојала је и варијанта "записа на дашчици", као и упрошћена форма уговора која није захтевала предају копије цркви.

Последице које погађају дужника услед неизвршења обавеза из уговора, у Грамоти нису детаљно разрађене. Законодавац је, прописујући обавезну залогу и писану форму код већине уговора, посредно наводио стране уговорнице да саме одреде услове и могућности материјалног обезбеђења за случај неизвршења обавеза.

Код уговора о купопродаји, Грамота захтева да њен предмет буде ствар без мане.[198] Ствар која се продаје треба да је у својини продавца. Код подношења тужбе трећег лица за повраћај украдене ствари, обавеза доказивања правоваљаности уговора лежала је на продавцу. Уговор закључен у пијанству сматрао се непуноважним, те је свака страна могла да га оспорава. Уговори о непокретностима обавезно се закључују не само у писаној форми, већ и уз присуство сведока. Другим речима, законодавац настоји да сви уговори настају као акти слободно изражене воље, потпуно свесно и уз пуну одговорност страна уговорница.[199]

Зајам до једне рубље могао се узети у форми усменог уговора, у присуству сведока и без давања залоге. Да би се обезбедила права поверилаца, код сваког зајма изнад једне рубље тражила се имовинска залога. Њена обавезност условљена је тиме да се на суду не смеју разматрати жалбе поводом зајма изнад једне рубље, уколико код закључења уговора није дата залога. По мишљењу неких истраживача, као залога је могла да служи и непокретна ствар.

Постоји и новчана позајмица за коју се није захтевала залога, али се тражило да буде евидентирана у писаној форми и да се копија такве белешке преда државној управи. Код новчаних позајмица дозвољено је уговарање камате. Уколико би се уговор раскинуо пре рока, зајмодавац је губио право на камату.

Грамота познаје и уговор о поклону. Власник је могао да покретну и непокретну имовину поклања сродницима у присуству свештеника и сведока. После састављања одговарајућих исправа, поклонопримац, тј. нови власник, одмах је поклоњену имовину преузимао у државину. Она је остајала у његовом власништву чак и онда када у тестаменту поклонодавца овај не би био ни поменут.

Уговор о остави је веома детаљно уређен у Грамоти. Захтева се писана форма и предаја копије уговора властима. У самом тексту требало је детаљно побројати ствари које се предају на чување, јер без тога није била могућа тужба, одн. уколико би била уложена, суд ју је одбацивао. Уопште, код послова чувања имовине, по правилу је захтевана опсежна и детаљна документација, коју својим потписима оверавају сви учесници оваквих правних послова.

Од осталих уговора, Грамота познаје уговор о јемству и уговор о најму. Код првог је карактеристично да се јемац могао обавезати за треће лице само на суму не вишу од једне рубље, пошто је у трговачким операцијама у Пскову била велика потреба за готовином.

Породица (Familia)

Услед недостатка историјских извора, древна словенска паганска породица на просторима Русије, недовољно је проучена. По најстаријем обичајном праву, форма закључења брака била је отмица девојке (тзв. умичка, умиканије), а касније се изградио обичај куповине невесте плаћањем њеним родитељима износа који се звао вено.[200] У економским односима око X века, руска породица се заснивала и на приватној својини патријархалног типа са јаким обележјима колективне, и на правој колективној земљишној својини, са (вероватним) режимом повремених прерасподела земље.

Патријархалне породице са неколико поколења сродника који су живели у моногамним браковима, биле су веома постојане.[201] Моногамија је, ипак, била само доминирајућа форма брака, будући да се чак и у кнежевским црквеним уставима X и XI века налази доста сведочанстава о постојању полигамије и хаотичних саживљавања између сродника.[202] Старешинство мушкарца у паганској породици било је несумњиво. По арапским сведочанствима, неке жене су добровољно ишле у смрт на погребу мужа. Деца су била под влашћу родитеља, али је паганској словенској породици ипак био стран "римски тип" потчињавања деспотској власти оца породице. Из времена Руске правде, не постоје докази о потчињеном положају жене.

По мишљењу неких истраживача, породица патријархалног типа, какву познаје Руска правда у оквиру заједнице верв, јесте колектив сродника, повезан заједничком одговорношћу за плаћање крвнине, вире. По другој хипотези, верв древне Русије јесте патрономија, прелазна форма од патријархалне ка индивидуалној породици, уз очување колективног режима живљења.[203] Ипак, у руској варијанти ове заједнице, нема изричитих црта патронимије, будући да су овде сачувани колективно домаћинство, сродничке везе и обичаји.

У Русији XI века, доминира индивидуална породица са сопственим газдинством, домаћинством. Примањем хришћанства, крајем X века, црква је и овде повела активну борбу против паганства, ради афирмације индивидуалне породице и породичног морала. Она почиње да уређује брак, развод и нематеријалне, моралне, односе у породици. Међу крштеним Русима, брак без црквеног венчања све више почиње да се доживљава као грех који може да се лоше одрази и на потомке.[204] Старешинство мужа у хришћанској породици се не само очувало, већ се и учврстило, те постепено прераста у део државне идеологије.

Хришћанска руска породица потчињена је строгим моралним правилима. У основи њеног доживљавања хришћанског идеала о породици стоји трудољубивост, смирење, трпељивост, одговорност пред Богом. Изграђивање породице хришћанског типа у древној Русији текло је постепено, а држава се према паганству, изгледа, односила прилично стрпљиво. Немогуће је, додуше, конкретним чињеницама из историјске стварности ових простора доказати коегзистенцију хришћанских и паганских породица.

У XI веку, брак дефинитивно постаје црквена установа. У спору око наслеђа, лицима без одговарајућих црквених исправа, суд је могао да ускрати суђење. Сви детаљи везани за закључење, трајање и престанак брака, као и многа питања наследног права и старатељства, сасвим се уређују по црквеном праву, а за спорове из тих односа надлежни су углавном црквени судови.

Руска правда говори о индивидуалној породици коју чине муж, жена и деца, а која има сопствено домаћинство, газдинство. У Широј редакцији постоји читава посебна тематска целина, коју поједини аутори називају Законом о наслеђивању, а из које се може разабрати много тога о древноруској породици. Осим у оним одредбама које регулишу наслеђивање имовине смерда, дружиника и бојара, законодавац има у виду наслеђивање које се тиче приватне својине управо ове индивидуалне породице, на селу и у граду.

Породица у другом периоду древне Русије, постаје најважнији индикатор моралности сваког појединца, мерило његовог личног и друштвеног значаја. Узоран брак и примерено владање били су основ за уважавање околине. Морално-хришћанска основа породице остаће непромењена током векова. Промене су се односиле једино на имовински положај жене као и на правила тестаменталног наслеђивања.

Наслеђивање (Hereditas)

У најдревнијој прошлости, наслеђивање се и овде, као и другде, одвијало на основу обичајног права које је колективу гарантовало извесна наследна права на неким деловима имовине. Пре било чега другог, индивидуализовано је наслеђивање покретних ствари – лука и стреле, копља, секире, штита. И овде је, вероватно, долазило до дељења наследне масе на делове који припадају породици, ширем колективу и на део којим оставилац може да слободно располаже у смислу завештања.[205] Наслеђивање, какво је било по обичајном праву, у нешто измењеној форми, прешло је и у државно право.

Како изгледа, паралелно се развијало и завештање, ограничено нужним деловима у корист најближих сродника. Већ тада се могу издвојити две форме наслеђивања – законско и тестаментално.

Ондашње искључење жена из наслеђивања не може се третирати као начин њиховог свесног понижавања. Удајући се за члана другог рода, оне нису могле да узимају имовину коју су накупили, стекли чланови њеног рода. За нове територије ратовали су мушкарци, а они су и обрађивали земљу, па је стога наслеђивање непокретних добара по мушкој линији у то време својствено свим европским народима, дакле и Словенима.

Право сродника на део из имовинске казне у случају убиства, предвиђао је још Олегов Уговор са Византијом из 911. године. Изгледа да су сродници у сваком случају могли претендовати на део имовине. Из осталих делова Уговора разазнаје се развијено наследно право, у којем важи предност тестаменталног над законским наслеђивањем.[206] Ако неко од Руса умре, не распоредивши своју имовину, а у време када борави у Византији, па тамо нема сродника, тада се његова имовина враћа у Русију његовим блиским сродницима; ако би оставио тестамент, тада имовина иде ономе ко је назначен као наследник. Истина, треба имати у виду да је таква, развијена форма наследног

права својствена само имућнијој средини, док је у сеоским општинама и даље било на снази неразвијеније, обичајно наследно право.

Спорови око наследства помињу се релативно често и у црквеним Уставима Владимира и Јарослава Мудрог, где су ова питања стављена под кнежевску регулативу. Пошто положај цркве, међутим, у то време још увек није био довољно јак, норме наследног права које су ушле у Руску правду, срочене су веома детаљно. Рекло би се да је њихова прецизност и казуистичност имала за циљ да се избегне колизија паганских обичаја и хришћанских установа индивидуалне породице. Штавише, може се рећи да је наслеђивање један од најразрађенијих правних института у Правди.

Опште начело познато још из Олегових и Игорових уговора са Византијом, задржано је и овде. Тестаментално наслеђивање има предност над законским. Правда је отишла и даље, па је веома прецизно регулисала и наследна права жене-удовице, њене малолетне деце, деце из различитих бракова и деце различитих полова. Ред наслеђивања који је успостављен у Правди, чак и за данашња схватања, веома правично је обезбеђивао имовинска права свих чланова породице оставиоца. Он ће као такав опстати у целости све до тренутка када је у потоњим вековима женама признато пуно наследно право.

Хумана црта наследног права Руске правде посебно се огледа у чињеници да се као један од критеријума за наслеђивање мајчине имовине узима добар или лош однос деце према њој, после смрти мужа. Слична црта провлачи се и кроз одредбу да међу синовима (према тумачењу већине истраживача) најмлађи, као најмање економски оспособљен за самосталан живот у односу на старију браћу, има предност код наслеђивања.

* * *

У Псковској судној грамоти наслеђивању је посвећено чак четрнаест одредби. Преовлађује писана форма тестамента, као што се, уосталом, у Пскову и Новгороду таква форма по правилу захтева за све правне послове. У сваком случају, код непостојања писаног тестамента, суд је налагао довођење сведока и доказивање наследног права путем других исправа.

Важна новина у односу на претходно право јесте разликовање покретних ствари и непокретности, те постојање приближно једнаких права завештања за жене и мушкарце.

Ако умре било муж, било жена, а једно од њих двоје нема деце, дозвољава се преживелом супружнику да користи имовину доживотно или до закључења другог брака; тек после смрти овог супружника, или његовог ступања у нови брак, имовина се враћа сродницима. Грамота се руководи правилом да наслеђе, у сваком случају, треба да пређе на наследника-сродника.

Псковско законодавство је тежило да се наследна имовина не распарчава – кад год је могуће, она је прелазила наследнику као целина.

Грамота прописује да се при наслеђивању имовине зависног сељака изорњика, из ње обавезно наплаћују дуговања према господару. То начело је, изгледа, било заједничко за све аналогне случајеве.

Сви рођаци су наследници, али се наследни део није законски уређивао. Завешталац је могао да по својој вољи одреди наследника, одн. да остале лиши наслеђа. Истина, ово је само претпоставка, пошто конкретних докумената о томе нема.

По мишљењу многих аутора, имовинска самосталност сопственика, по одредбама Грамоте, била је доста велика, па се ни у његову изјаву последње воље законодавац није нарочито мешао. Законска решења добијала су на значају тек уколико умрли не би оставио тестамент, или тек када би се јавио спор око наследства. Другим речима, наслеђивање на основу тестамента имало је апсолутну предност. У извесном смислу ово је можда противуречило идеологији православне породице са пожељним обезбеђивањем удовица и деце. Ипак, треба имати у виду да су ова решења садржана само у Грамоти која је важила на територији псковске феудалне републике, као особеној средини у односу на остатак огромне руске земље, те да се принцип апсолутне слободе тестаменталног располагања у Русији у потоњим вековима није укоренио.

Кривично дело (Crimen)

О преступима које на просторима древне Русије државна власт кажњава већ у IX и X веку говоре летописи, уговори са Византијом, али и арапски извори о Словенима. То су углавном крађе, убиства, туче. Сама кажњива дела још увек се не означавају неким општим терминима. Летописи кажњиве радње именују као злодела.

У литератури је уобичајено да се први покушај одређивања кривичног дела на један општи начин везује управо за Руску правду. Њен најчешћи назив за кривично дело јесте"обида", израз који познаје и српско средњовековно право.[207] Главно обележје преступног понашања у најстаријем периоду, заправо и јесте сама његова кажњивост (или, обрнуто казано – нека људска радња је кривично дело онда када је за њу прописана казна). Кажњива је повреда норми кнежевског законодавства, обичаја и религиозно-моралних установа.

Може се претпоставити да је у најстаријем периоду древне Русије, у сеоским општинама кажњавање бивало најчешће по обичајном праву, али конкретни историјски извори о томе, наравно, нису доспели до нашег времена.

Руска правда познаје само две врсте кривичних дела – против личности (убиство, телесне повреде, увреда, туча) и против имовине (разбојништво, крађа, повреда међа, незаконито коришћење туђе имовине). Законодавац је штитио појединце којима је заштита државне власти била утолико потребнија уколико је, током времена, све више долазило до њиховог издвајања из ширих, традиционалних заједница живота својствених првобитном уређењу.

Дела против државе у Руској правди се не помињу. Прилично су нејасни обриси чак и кривичних дела против појединих чланова кнежевске управе на његовом двору и земљишним поседима. Овај ниво древноруског кривичног права, још увек не досеже до апстрактног схватања државе и њених интереса, па се штета причињена кнезу изједначава се са штетом држави. Зато се дела против кнежевих интереса и третирају као веома тешка.[208]

О кривичном делу убиства говори се већ у Уговору са Византијом из 911. године. Онај ко је некога убио, мора "умрети на лицу места". Реч је, очигледно, о легализованој

крвној освети. Тек уколико би виновник успео да се сакрије, на сцену је ступала имовинска одговорност. Имућнијима је, у својству откупа, узиман део њихове имовине. Оне убице којима не би имало шта да се узме, родбина убијеног прогонила је све док крвна освета не би била реализована.

У најстаријем делу Правде, такође је предвиђена крвна освета сродника. Тек ако нема осветника, плаћа се вира од 40 гривни. У овој одредби првог члана Правде Јарослава, код плаћања за убиство још увек нема примеса социјалног диференцирања ни кривца ни жртве, али је очигледно да се убиство третира као најопасније кривично дело.

У Правди синова Јарослава, за убиство појединих личности из виших друштвених сфера, већ је предвиђена двострука висина вире. И ту се допушта убиство лопова на лицу места, али је овај вид реакције већ ограничен тиме да се онај, ко је ухваћен и свезан, не сме убити, већ се води на кнежевски двор ради суђења.

Откуп за убиство постојао је у руском праву веома дуго. У широј редакцији Правде, помињу се откупи (крвнине) за убиство људи различитог друштвеног статуса, од највиших кнежевих функционера огњишчањина, па до обичног роба, холопа.[209] Убиство жене кажњавано је "истим судом" као и убиство мушкарца. По једном читању текста Правде, тек ако је жена на неки начин изазвала, скривила сопствено убиство, плаћала се половина вире. Како се поступало са женама убицама, из Правде се не може сазнати. Ништа се не говори ни о покушају убиства кнеза и најкрупнијих феудалаца. У свим овим случајевима реч је о обичним убиствима, која су се по правилу догађала током свађе или туче, али Руска правда познаје и опаснија кривична дела, каква су, на пример, разбојништво и убиство при разбојништву.

Под разбојништвом се у Правди подразумева умишљајно и сурово наношење штете личности и њеној имовини. Зато они који су извршили разбојничко убиство, нису плаћали виру као код обичног убиства, већ су предавани кнезу на милост и немилост, што је означавано особеним изразом "поток и разграбление". Општине су дужне да проналазе разбојнике, или да плаћају високе новчане износе уколико их не траже или не пронађу.

Наношење повреда појединим деловима тела, ударац мотком, чупање браде, претња оружјем и увреде, кажњавају се новчано. Мада су новчане казне диференциране у зависности од врсте повреде, Правда ипак нема јасно схватање о степену повреде или угрожавања, па се зато може више говорити о принципу казуистичности – набрајају се случајеви повреде телесног и моралног интегритета, те прописују конкретне казне за сваку од њих, али без покушаја уопштавања.

Више него било чему другоме, Правда посвећује пажњу крађи. Подробно се прописује колику казну има да плати крадљивац коња, краве, гуске, сена, холопа итд. Законодавац настоји да ништа не пропусти, па су, на пример, у тај попис укључени и голубови, ловачки пси, пчелињаци и мноштво других објеката угрожавања. Општи принцип је да ономе ко је претрпео штету, крадљивац треба да материјални губитак надокнади у потпуности, и зато он плаћа вредност украденог, а уз то још и новчану казну. Сталешки принцип код заштите имовине јавља се ретко.[210] У широј редакцији Правде, онај који украде коња као основну радну и транспортну снагу пољопривредног газдинства, кажњава се најстрожом казном, такозваним потоком и разграбленијем. Сви други видови напада на туђу имовину, као што су повреда међа, спаљивање пчелињака,

неовлашћено коришћење туђег коња и оштећење туђих ствари, кажњавани су новчаним казнама, највише до 12 гривни.

У црквеним уставима руских кнежева, број објеката заштићених од кривичног угрожавања, знатно је већи. Тамо је прописано кажњавање силовања, многоженства, инцеста, супружанског неверства, увреде жене. За блуд свекра са снајом, или двојице браће са једном женом, запрећено је казном од чак сто гривни, што је у ондашњим условима представљало огромно богатство. Осим новчаних казни, које преовлађују, у овим уставима прописиване су и тзв. епитимије (лишавање причешћа или присуства литургији). Уз поједине одредбе везивао се и додатак "казниће кнез". Шта су конкретно значиле те речи, немогуће је одредити. Изгледа да се у тим случајевима извршење казне препуштало световним органима.

* * *

У Псковској судној грамоти законодавац полази од претпоставке да кривичној одговорности подлеже онај ко је извршио дело предвиђено у њеним одредбама.[211] Не помиње се социјални статус преступника, пошто се полази од начела да за своје поступке одговарају сви, уколико су слободни. Холопи се, као извршиоци или жртве кривичних дела, уопште не помињу. У литератури је изношено мишљење да су, у том случају, важиле норме Руске правде – холоп није одговоран субјект кривичног дела, а његово убиство повлачи само новчану накнаду штете његовом власнику.

Појам виности у Грамоти није много напредовао у поређењу са Правдом. Одговорност саучесника суштински се разликује. Неки аутори сматрају да су у Пскову саучесници пропорционално плаћали новчане казне, а не свако од њих целокупну суму, како је предвиђено у Руској правди.

У другом периоду древноруске државе, уочљиво је да насупрот богатству грађанскоправних норми, стоји сиромаштво у кривичноправним одредбама, што је својствено и Псковској Грамоти. Из њеног текста није, на пример, јасно шта се појављује као кривично дело у односима кнеза и градских власти. Нема ни кривичних дела против службене дужности, што је веома необично за један, тако изграђен државни механизам са изборним апаратом. Нека врста прекорачења службених овлашћења наслућује се само у једном члану Грамоте, који принудне радње према имовини, учињене од службених лица, изједначава са отимачином. Обична противправна поступања званичника, санкционишу се једино претњом страшним судом у време другог доласка Исуса Христа.

Имовинска кривична дела, у Грамоти су нешто детаљније одређена. Постоје две врсте разбојништва, за које су прописане смртне казне.[212] За паљевину је, такође, запрећено смртном казном. Обична крађа, када је двапут извршена од стране истог лица, кажњава се новчано, али трећи пут – смртном казном. Куповина украдених ствари није кажњива, уколико би купац, путем сведока, доказао да је те ствари заиста купио. Разбојништво и пљачка се, још увек, не разликују. За обе је прописана новчана казна, али се, по ширем разумевању смисла законског текста, под пљачком (грабежом) подразумева јавно и насилно одузимање имовине, док разбојништво (разбој) укључује и напад на личност.

Кривична дела против личности дефинисана су у Грамоти на принципима из Руске правде и суштински се, у том погледу, од ње не разликују. Новчано се кажњава наношење телесних повреда, чупање браде, увреда, напад на судска службена лица. Ипак, број ових кривичних дела знатно је мањи него у Правди.

Детаљније се говори о убиству, али се не издвајају сталешки и сроднички моменти. Рекло би се да ово последње можда сведочи о слабијем утицају хришћанског схватања да је убиство родитеља особито тежак злочин. Грамота не садржи ни класни критеријум код одређивања казне за убиство припадника различитих сталежа. Мада нема доказа у изворима, оправдано се може посумњати да су напади на личност или имовину знаменитих бојара или државника третирани као обична кривична дела.

Казна (Poena)

У Руској правди апсолутно доминирају новчане казне, мада се са доста основа може претпоставити да је у пракси казнени систем био разноврснији. Утврђен релативно брзо након примања хришћанства, овај правни зборник, будући да одсликава државно законодавство, раскидао је са морално-обичајним установама паганства, али су се нове, хришћанске вредности учвршћивале постепено. У таквим условима, јединствени критеријум интереса различитих појединаца могао је бити само новчани еквивалент причињене штете одн. повреде, што је нормативно остварено преко система новчаних казни. Уосталом, древноруско и старословенско казнено право, уопште, у поређењу са суседним, византијским правом, било је у том периоду заиста благо.

Важну улогу имало је и то што су сурови видови кажњавања противуречили тадашњој законодавној визији и поимању хришћанске доктрине човекољубља, те, вероватно, стога нису ни ушли у Руску правду. Из истих разлога, Руска правда је изразито световни законик, док су кривична дела против цркве и хришћанства, као и казне за њих, препуштени црквеном праву, кнежевским црквеним уставима и црквеним судовима.

У најстаријој прошлости древне Русије, убиство члана рода обавезивало је сроднике да га освете, а освета на лицу места помиње се и у уговорима Русије са Византијом. Већ у X веку, појављују се ограничења везана за крвну освету и њено постепено замењивање откупом. То се јасно уочава у најстаријој Правди, где је право на крвну освету признато само најужем кругу блиских сродника.

Примање хришћанства припремило је терен за потпуно укидање крвне освете. Будући да се сада убиство сматра за тежак грех, једино је држава, а не више појединац, могла да на себе преузме бреме кажњавања. Са гледишта цркве и хришћанства, и сама крвна освета је, не само грех (као повреда шесте Божје заповести "не убиј"), већ и кривично дело, ништа мање од убиства које се освећује.

Правда Јарослава код крвне освете већ оставља алтернативу – освета или новчана накнада, вира. У литератури су подељена мишљења око тренутка реализације крвне освете. Једни је сматрају за вансудску установу, други као установу којој претходи судска одлука, одн. дозвола да се освета изврши.[213] Скоро ништа није познато о крвној освети између представника различитих сталежа, али је прилично заступљено мишљење да је њена замена новцем, откупом, логично и природно више одговарала

имовински јачим слојевима становништва и бојарима. Иначе, бојари се у Руској правди изричито не помињу као извршиоци крвне освете.

"Поток и разграбление" јесте једна особита казна која је у широј редакцији Руске правде прописана у три случаја, за – крађу коња, паљевину куће и гумна, те за тешко разбојништво. Тачно одређивање садржаја овог вида кажњавања није могуће, пошто ниједан опис конкретног начина извршења није доспео до нашег времена. Вероватно је ова казна пореклом још из најдавније старине. Претпоставља се да су кривца протеривали из његове општине, заједно са женом и децом, а његову имовину разграбљивали, конфисковали његови суседи.[214] Живећи у окружењу дивље природе, далеко од сродника, изгнаник из родовске заједнице је, на тај начин, био сурово препуштан милости и немилости непријатељске средине. У време Руске правде, овај вид кажњавања попримио је унеколико другачији садржај – имовина је вероватно конфискована у корист кнеза као накнада штете и казна уједно, а сам преступник је, вероватно, превођен у статус холопа.

Смртну казну Руска правда не познаје. Сведочанства о примени смртне казне у древној Русији, међутим, постоје у историјским изворима из IX и X века. Арапски летописци забележили су да су на тим просторима лопови и разбојници лишавани живота вешањем. Та иста сведочанства говоре да је већ тада постојала алтернатива смртној казни – преступника су могли да изгнају у погранична, удаљена подручја. Негде током X века, смртна казна као да потпуно уступа место новчаној.

Кнез Владимир I је, после примања хришћанства, по савету грчких епископа, вероватно негде у последњој деценији X века, увео смртну казну за убиство, али ју је убрзо и укинуо.[215] Ово се помиње само на једном месту, у Повести древних времена. "Живљаше Владимир у страху Божјем и умножише се разбојници, и рекоше епископи Владимиру: ето умножише се разбојници, зашто их не кажњаваш смрћу? Он пак рече њима: бојим се греха. Они му опет рекоше: постављен си од Бога да кажњаваш зле, а добрима милост да чиниш; пристоји ти се, да кажњаваш разбојнике смрћу, али испитавши. Онда Владимир укине глобе и почне да разбојнике кажњава смрћу. И опет рекоше епископи и старци: много има ратова; ако буду глобе, нека иду на оружје и на коње. И рече Владимир: нека буде тако. И живљаше Владимир према уређењу очеву и дедову."[216] Рационални мотиви којима се руководио кнез Владимир I могли су бити садржани и у чињеници да је новчана казна за убиство, вира, била међу основним приходима кнеза који су претежно ишли на одржавање војске. Уосталом, то се види и из самих речи летописца.

Када је, дакле, доношењем Руске правде систем новчаних казни потпуно преовладао, смртна казна је остала као прерогатив ванредних овлашћења кнежевске власти. Самим тим, њено непостојање у законодавној регулативи, вероватно је доводило до необуздане строгости појединих кнежева. Познато је, на пример, да је на прелазу из XII у XIII век галички кнез Роман непокорне бојаре живе закопавао у земљу, и черечио са суровом егземпларношћу. Наравно, може се претпоставити да се смртна казна за обичне кривце, ипак, од доношења Руске правде, дуго није примењивала на просторима древноруске државе.

Продажа је најзаступљенији вид новчане казне, а уједно и казна која сведочи да је кривац, коме је она изречена, припадник слоја слободног становништва. Робови и холопи нису кажњавани продажом, зато што, по речима Правде, "нису слободни".

Правда прописује новчану казну и за уништење или оштећење туђе ствари, али није сигурно када реч "урок" у тексту означава новчану казну у правом смислу речи, а када накнаду штете власнику.

Вира се плаћала за убиство слободног човека. У Правди Јарослава, једнака је за све убијене – 40 гривни сребра.[217] У Правди синова Јарослава, за припаднике вишег слоја, она је двострука. За убиство роба и холопа не плаћа се вира, већ само накнада њихове цене.

Вире су, за оно време, изузетно високи износи, па је вероватно мало ко могао да их плати сопственим средствима. Зато постоји институт "дикаја вира". То су уплате чланова општине којима се, у случају потребе, подмирује откуп за убиство извршено од стране члана конкретне општине, или када кривац није пронађен. Самим тим, они који нису уплаћивали у општински фонд за дикају виру нису ни могли да рачунају на солидарност своје заједнице. Убица је, и онда када је плаћена дикаја вира, према члану 5. Шире правде, давао породици убијеног још и головничество, чију висину Правда не прописује, препуштајући је, вероватно, обичајном праву.

О другим видовима кажњавања нема наговештаја. Нарочито не о телесним казнама и лишењу слободе.[218] У древној Русији још није било тамница, али није ни постојала свест о дејству лишења слободе на преступника. Додуше, примењивано је затварање у подруму лица на високим положајима, али то није имало својство кривичне санкције, већ просте физичке изолације ограниченог трајања, која се, углавном окончавала наступањем одређеног догађаја.[219]

Црквени Устав Јарослава прилично је разбистрио појмове о прекршају, материјалној штети, греху, моралној штети и моралној неправди. Подвргао је кажњавању грешне поступке које стари правни обичаји нису сматрали кривичним делом, нпр. отмицу девојке или вербалну увреду. Систем казни обогатио је епитимијама, морално-поправним казнама и затварањем у црквену кућу уз принудни рад у корист цркве.

* * *

У другом периоду древноруске државе казнени систем Руске правде наставио је да важи, да би, тек крајем XIV века био допуњен смртном казном.[220] У том интервалу, систем кажњавања развија се под утицајем хришћанских погледа и практичних државних потреба. С једне стране појачава се кривичноправна заштита сталежа феудалаца, а са друге, субјект кривичног дела се све више посматра кроз несталешку диоптрију.

Псковска судна грамота познаје само две кривичне казне – смртну и новчану. Смртна казна предвиђена је за крађу из цркве, за коњокрадице, потпаљиваче и извршиоца крађе у двоструком поврату. Начин погубљења се не помиње. У стварности, кривци осуђени на смрт су спаљивани или вешани. За крађу, телесне повреде и увреде, наплаћивана је новчана казна.

Новчана казна у висини једне рубље,[221] такође је називана откупом. Да ли је убици изрицана још нека казна, из самог текста Грамоте не може се видети. Са друге стране, у њој нема ни помена о вири. Како, међутим, Грамота нимало није била благонаклона према извршиоцима кривичних дела, кажњавајући смртном казном чак и обичног

лопова у двоструком поврату, може се претпоставити да је и за убиство била прописана смртна казна, али да тај део Грамоте није био преписан можда грешком преписивача овог јединог преписа који нам је познат. Уосталом, многи истраживачи и иначе сматрају да је текст Грамоте био знатно обимнији од онога који се сачувао у препису нађеном у Одеси 1843. године.

Суђење (Judicium)

Претпоставља се да је најстарији судски поступак у древној Русији био обликован преко судске функције сеоске општине, чији су чланови равноправно учествовали у суђењу. Дуго се очувао тзв. акузаторни поступак у форми расправе странака. Карактеришу га релативна равноправност странака, њихова активност у прикупљању и подношењу доказа, те уопште висок степен иницијативе на суђењу. Током X и XI века изграђује се и поступак у којем водећу улогу имају кнез и његов управно-судски апарат. Они су покретали поступак, прикупљали потребна обавештења и доносили пресуде.

Поступак се у најстаријем периоду покретао пријавом одн. тужбом приватног тужиоца, а често и хватањем преступника на лицу места и његовим привођењем. Један од начина започињања поступка био је и такозвани заклич – јавна објава на тргу о нестанку неке ствари и о почетку трагања за крадљивцем.[222] У тим случајевима обично је остављан тродневни рок за враћање нестале ствари, а по истеку рока, онај код кога би се нашла, сматран је кривим уколико не би успео да докаже правни основ држања спорне ствари.

Као рационална доказна средства коришћене су писане исправе, изјаве сведока, свод и праћење трагова.

Очевици догађаја називани су видоци, а постојали су и послухи, за које једни истраживачи сматрају да су сведоци по чувењу, а други да су саклетвеници, помагачи у заклетви, одн. они који потврђују добру репутацију окривљеног. По Б. Грекову, порекло института послуха сеже још у родовско уређење. Тада су сродници иступали у заштиту члана свога рода, а у најстаријем кривичном поступку број саклетвеника имао је пресудан значај на његов исход. У Винодолском закону,[223] као и у Руској правди, вели Греков, саклетвеници већ нису сродници, него туђи људи које је тужени морао да обезбеди.[224] Као послух могао се пред судом појавити само слободан човек. Правда изричито забрањује да то буде холоп. Такво решење диктирало је ондашње схватање начела равноправности странака у поступку. Само код "мале парнице" и у нужди, било је могуће позивати се на изјаве неких категорија полуслободних људи, или, изузетно ретко, на изјаву бојарског слуге тиуна.

У Руској правди се високо цене још два рационална доказна средства – свод и праћење трагова. Као поступци сукцесивног суочавања, односно отклањања сумње о сопственој кривици, они су тамо прилично детаљно уређени. Свод је, иначе, познат у праву свих словенских народа, углавном под истим називом. [225]

Општа друштвена неразвијеност ограничавала је могућност употребе рационалних доказних средстава. У многим ситуацијама се посезало за имагинарним доказним средствима као што су заклетве, судски двобој, испитивање усијаним гвожђем и водом. Код полагања заклетве, у предхришћанском периоду, људи су се заклињали паганским божанствима и другим вишим силама. Са примањем хришћанства, и Руси се заклињу

над крстом. О упражњавању судског двобоја, усијаног гвожђа и стављања на воду за потребе судског поступка, у древној Русији, нема детаљнијих директних извора, па се о томе може говорити само преко аналогије са применом ових доказних средстава на другим словенским просторима, нарочито код Пољака и Чеха.

Од свих словенских правних споменика, зборник пољског обичајног права, Књига Елблага (Buch von Elbling), садржи највише детаља о примени усијаног гвожђа и стављању на воду. То се може објаснити чињеницом да су пољско обичајно право, садржано у овом зборнику, записали управо туђинци, Немци, за потребе сопственог судства на тим просторима; да су сами Пољаци записивали своје обичајно право, одредбе о ордалијама би свакако биле једнако лапидарне као што су у Руској правди или Душановом Законику.[226] Б. Греков је веома убедљиво доказао да ниједан озбиљан разлог не противуречи хипотези да су ордалије на сличан начин упражњаване и у древној Русији.[227] Пошто су други словенски извори о овим институтима крајње штури, одговарајуће одредбе Књиге Елблага утолико пре добијају на значају и заслужују да им се посвети више пажње, макар и само као једном од путоказа у историјском сагледавању словенског права.

Ако оптужени не може да обезбеди сведоке, а изјави да услед неке слабости не може ни да се туче у двобоју који му је судија наложио, тада мора да се правда усијаним гвожђем.[228] Поступак је отпочињао тако што је оптуженом налагано или да бос начини три корака по комадима усијаног гвожђа, или да гвожђе узме у руку и носи га три корака.[229] Ако не би издржао, сматрало се да је крив. Уколико би пробу издржао до краја, опекотине су заливане воском, а кроз три дана, процењивали су их зналци. Свештеник је, пре пробе, освећеном водом кропио локацију и само гвожђе, изговарајући молитву чији је садржај такође дат у члану XXIV Књиге Елблага.[230] У тексту самог члана чак се каже и то да су "у ранија времена два присутна свештеника обично водила човека док је ходао по (усијаном) гвожђу, али сада није такав обичај, већ га воде било која двојица".

Уколико оптужени нема сведоке и изјави да их не може обезбедити, а судија ипак жели да предмет оконча истог дана – вели чл. XXV Књиге Елблага – тада ће му одредити испитивање водом. Свештеник најпре освећује воду у коју ће оптужени бити спуштен, а потом чита дугу молитву чији је текст забележен у самом овом члану ("ако је овај човек крив за оно за шта га оптужују, нека га вода, која га је примила на крштењу, сада не прими"). Оптуженом се шаке везују за потколенице, како не би могао да покреће ни руке ни ноге, око појаса му се везује дугачак конопац да се не би удавио уколико почне да тоне, а на главу ставља неки знак који показује да ли тоне или не. Тада се ставља на дубоку воду, па ако почне да тоне – није крив, а ако лебди на површини – крив је. Непознати Немац је овде чак забележио и то да "судије нерадо налажу испитивање водом".

* * *

Норме Руске правде о судском поступку важиле су у удеоним кнежевинама и током другог периода древноруске државе. Уочава се тенденција да се, уз очување равноправности странака у поступку, јача улога и делатност државног апарата. Свуда је порастао значај судског двобоја, који је суд налагао скоро увек када до истине није могао да дође другим средствима. Остале ордалије су, изгледа, мање примењиване, јер су биле противне хришћанском схватању утврђивања истине.[231] Заклетве су, са

јачањем и учвршћивањем хришћанства на овим просторима, биле сасвим ослобођене паганских обележја. Истовремено, свуда се запажа пораст значаја писаних исправа као доказних средстава, нарочито код спорова око земље.

У Псковској судној грамоти судски поступак је прилично детаљно регулисан. Позивање туженог остваривано је преко службених лица, а неодазивање на позив могло је довести до губитка спора. Грамота проглашава право лица на правично суђење ("без ваљаног доказа не треба погубити човека, ни на суду, ни на већу"). Од доказних средстава из Руске правде, Грамота задржава свод, сведочење, заклетве, али не и хватање усијаног железа и стављање на воду. Са друге стране, међутим, често овлашћује суд да упути супротстављене стране на судски двобој, који се у Руској правди уопште и не помиње.

Ако је тужилац или тужени малолетан, болестан, превише стар, монах, свештеник, или пак инвалид, уместо њега се у судском двобоју бори најмљени борац, заменик. Судски двобој се, по Грамоти, одвијао увек уз присуство двојице изасланика – једног кнежевог и једног градског (земског). Накнаду за њихово присуство исплаћивао је побеђени. Побеђени је и кнезу плаћао новчану казну. Ако би један учесник узео заменика, другоме би се остављало да бира хоће ли се лично борити или ће и он узети заменика. Било да се боре лично, било преко заменика, супротстављени су обавезно целивали крст пре двобоја. Победнику је, поред судског признања да је био у праву, припадало и све оно са чим се поражени борио. Колико је познато, учесници судског двобоја у Русији тукли су се само тољагама, чији ударци нису могли бити много болни, пошто су борци по правилу носили шлемове и металне оклопе.[232]

Ако су супротстављене стране жене, ниједна није могла да узме заменика, већ су морале да се лично боре. У спору са мушкарцем, жена је могла да за потребе судског двобоја узме најмљеног борца. Према правилима чешког судског поступка из XIV века, ако би жена изазвала мушкарца на судски двобој и желела да се лично бори, мушкарац се и тада бранио мачем и штитом, али стојећи у јами дубокој до појаса.

Према мишљењу неких аутора, у случају смрти супарника у двобоју, победник је, ипак, губио право на своје захтеве изнете у тужби, односно у одговору на тужбу, ако је био тужени. Ово указује да је судски двобој у древној Русији, изгледа, имао више симболичну форму. Чини се да је држава, код извођења овог доказног поступка, ипак водила рачуна о заштити телесног интегритета учесника, те да су се судови опредељивали за двобој само у безизлазним ситуацијама, и то више ради психолошког ефекта на странке, него из стварног уверења да се судским двобојем може доћи до истине.

Прилог IДревноруски владари

Рјурик († 879)

Полулегендарни предводник варјашке (норманске) дружине. Према Несторовом летопису, родоначелник кнежевске династије Рјуриковича, која ће давати кијевске, владимирске и московске кнежеве. Иљменски Словени га, наводно, позвали да кнезује у Новгороду. Озбиљна историографија оставља могућност да га је нека страна у унутрашњим сукобима у Новгороду заиста позвала као савезника. Најпре је, изгледа, кнежевао у Ладоги, а 862. прешао у Новгород. Његова владавина није прошла без

противљења, чак се помиње и један организовани устанак који је предводио Вадим Храбри. До 864. године владао заједно са браћом Синеусом и Трувором.

Летописно предање о њиховом позивању послужило је као упориште немачкој историографији XVIII века да конструише тзв. норманску теорију о постанку древноруске државе. Од значајнијих руских историчара прихватили су је само Н. Карамзин и М. Погодин.

Пошто је, према предању, године 879. његов син Игор био малолетан, Рјурика је најпре наследио његов рођак Олег.

Олег († 912)

Владао у Новгороду од 879, а одатле се, са бројном дружином, речним путевима спуштао на југ, потчинивши Смоленск (882) и заузевши Кијев, који је учинио престоницом древноруске државе. Увео данак словенским и несловенским племенима, борио се са Хазарима, а 907. године предузео копнени и поморски поход на Византију. Његов војни успех био је толики, да је, наводно, као победник, симболично окачио свој штит на врата Константинополиса. Резултат овога похода биће и Уговор са Византијом из 911. године, који је у својим основним тачкама био повољан за Русе и унапредио руско-византијске односе.

Игор († 945)

Велики кнез кијевски од 912. до 945. године и стварни родоначелник кнежевске династије Рјуриковича. Наставио државотворну политику својих претходника, ширећи државну власт на словенска племена између Дњестра и Дунава, а предузео и два похода на Закавказје, 913. и 943. године. Ратовао (941-944) са Византијом и двапут стизао до Константинополиса. Први поход (941) није био успешан и његова флота је спаљена "грчком ватром". За време другог похода закључио Уговор са Византијом, 944. или 945. године. Убили га побуњени Древљани када је путовао по њиховој територији ради убирања данка (тзв. пољудје).

Олга, по крштењу Јелена († 969)

Удовица кнеза Игора. Владала као регент њиховог малолетног сина Свјатослава (до 964), а касније, до 969. године, била и његов фактички савладар. Угушила устанак Древљана, спалила њихову престоницу Искоростењ и наметнула им тешке обавезе. Путујући по древноруској држави, настојала да учврсти централну власт кијевског престола, успоставила порезе сразмерне имовини, делила територију на мање административне јединице (погост) и на њихово чело постављала кнежевске управнике. Путовала у Константинополис 957. године, а размењивала је посланства и са немачким царем Отоном I. Прешла у хришћанство око 955. године.

Свјатослав Игоревич († 972)

Велики кнез кијевски 945-972, син Игора и Олге, угледан војсковођа. У борбама за осигурање источних граница државе, од 964. до 966. године, ослободио Вјатиче од хазарске превласти и потчинио их власти Кијева. Око године 965, срушио Хазарски каганат и разорио њихове тврђаве Саркел на Дону и престоницу Итил на Волги. Ратовао против Поволшких Бугара и заузео њихову престоницу на Волги.

Искористивши настојање Византије да своје ратоборне суседе Русе и Бугаре окрене једне против других (967-968), упао у Бугарску и сместио се на ушћу Дунава (Перејаславец). Када је Византија на Кијев послала Печењеге, похитао у заштиту престонице, одбио њихов напад и вратио се у Бугарску са шездесет хиљада војника. У савезу са Бугарима и Мађарима (971) почео жестоку борбу против Византије, али је морао да прихвати мир са царем Јованом Цимискијем. Враћајући се у Кијев после другог, неуспелог похода на Бугарску, погинуо у борби са Печењезима које је о његовом пролазу обавестила византијска влада.

Јарополк Свјатославич († 980)

Велики кнез кијевски, старији син Свјатослава. Још за живота оца добио на управу Кијев (969), а после његове погибије (972) и титулу великог кнеза. Убрзо су се заоштриле несугласице са браћом Олегом (кнезом древљанске области) и Владимиром (новгородским кнезом), који су тежили осамостаљењу. У отвореној борби, 977. године заузима поседе Олега, који ће потом бити убијен. Владимир је тада побегао у Скандинавију, а у Новгород су послати намесници из Кијева. Владимир успева да са скандинавским најамницима поврати Новгород, покори Полоцку кнежевину, те најзад да завлада и самим Кијевом. Јарослав бежи на Родну, где је и убијен 980. године, у завери коју је организовао Владимир.

Владимир I Свјатославич – Свети († 1015)

Велики кнез кијевски од 980. до 1015. године, млађи син Свјатослава. Био новгородски кнез од 969, а кијевски је постао истиснувши са власти свога брата Јарополка. Покорио Вјатиче, Радимиче и Јатвјаге, ратовао са Печењезима, Поволшким Бугарима, Византијом и Пољском. Окончао груписање источнословенских племена под власт кијевског кнеза. После неуспелих покушаја обједињавања паганских култова, прима крштење и уводи хришћанство као државну религију (988). Његова владавина означава време процвата древноруске државе и пораст њеног међународног угледа.

После крштења и озбиљног раскида са сопственом паганском и промискуитетном прошлошћу, жени се Аном, сестром византијског цара Василија II Македонца. У последњој години његове владавине, Новгород, чији је намесник био његов син Јарослав, отказује плаћање данка Кијеву. У јеку припрема похода на непослушни Новгород, Владимир умире 15. јула 1015. године. У народној поезији назван је Румено Сунашце, а Црква га је прогласила за светог.

Јарослав Мудри (978-1054)

Велики кнез кијевски од 1019. године, син Владимира I Светог. За живота оца био кнез Ростова, а као намесник владао у Новгороду. Када су затегнути односи између Кијева и Новгорода дошли до границе војног сукоба, Јарослав добија вест да је отац умро и да је на велики кнежевски престо већ засео његов брат Свјатополк. Ослањајући се на Новгородце и варјашку дружину позвану из Скандинавије, током пуне четири године са променљивом срећом ратује против свога брата Свјатополка, кога су подржавали Печењези и пољски краљ Болеслав. Прогнао је Свјатополка, борио се и са другим братом Мстиславом, са којим је поделио државу 1026, али ју је поново објединио, 1036. године. Ратовао са Пољском (1030-31), јужном Финском (1036), Литвом (1040) и Византијом (1043-46). Низом победа осигурао јужне и западне границе државе, а 1036. трајно сузбио налете Печењега.

Удајом кћери за краљеве Француске, Мађарске и Норвешке, успоставио везе са многим европским династијама. Подстицао превођење грчких књига, ширење писмености, градитељску делатност (Софијски Сабор у Кијеву). Његов покушај да се ослободи туторства византијске цркве, огледа се и у постављању (1051) за митрополита једног Руса (Илариона). У време његове владавине састављена је најстарија редакција Руске правде, тзв. Правда Јарослава.

На престолу великог кнеза, после његове смрти смењиваће се до 1093. године, тројица његових синова, Изјаслав, Свјатослав и Всеволод, познати и по свом законодавству садржаном у тзв. Правди Јарославича.

Изјаслав Јарославич (1024-1078)

Велики кнез кијевски 1054-68, 1069-73. и 1077-78, најстарији син Јарослава Мудрог. Двапут изгнан из Кијева, једном народним устанком 1068, други пут од стране браће, 1073. године, али се на престо враћао уз помоћ страних плаћеника.

Свјатослав II Јарославич (1027-1076)

Велики кнез кијевски 1073-1076, средњи син Јарослава Мудрог. Био кнез черњиговски од 1054. године. Са млађим братом Всеволодом бранио јужне границе државе од Половаца и турских номадских племена.

Всеволод Јарославич (1030-1093)

Велики кнез кијевски 1078-1093, најмлађи син Јарослава Мудрог. Био кнез перејаславски од 1054, а черњиговски од 1077. године. Са браћом ратовао против Половаца, а предводио и два успешна похода против номадских турских племена. После устанка у Кијеву 1068, његов савез са браћом се распада. Ожењен Ирином, ћерком византијског цара Константина IX Мономаха, па ће зато и њихов син Владимир бити прозван Мономах.

Свјатополк II Изјаславич (1050-1113)

Велики кнез кијевски 1093-1113, син великог кнеза Изјаслава Јарославича и унук Јарослава Мудрог. Био кнез полоцки 1069-71, новгородски 1078-88. и туровски 1088-93. године. Лицемеран и суров, распиривао је кнежевске сукобе и у многима лично учествовао. Са братом од стрица Владимиром Мономахом, предводио три успешна похода против Половаца. У народу је сматран за великог заштитника зеленаша и шпекуланата житом и сољу, па је у Кијеву, одмах после његове смрти 1113, плануо велики устанак, као последица незадовољства нагомиланог током његове владавине.

Владимир II Мономах (1053-1125)

Велики кнез кијевски 1113-1125, син Всеволода Јарославича и унук Јарослава Мудрог. По мајчиној линији, унук византијског цара Константина IX Мономаха. Био ожењен ћерком Харолда II, последњег англосаксонског краља. Смоленски кнез од 1067, черњиговски од 1078, перејаславски од 1093. године. Позван од стране кијевских бојара на великокнежевски престо, у време народног устанка 1113. године. Борио се за државно јединство, а против феудалних кнежевских размирица и деоба. Донео прописе који су део тзв. шире редакције Руске правде (против зеленашких зајмова и камата).

Аутор је Поуке (написане око 1117. године), у којој позива синове да учвршћују јединство земље, али је, ипак, он остао последњи древноруски владар који је под својом влашћу успео да одржи шире територије.

Прилог IIКратка правда

Академијин рукопис

Према препису садржаном унутар Новгородског првог летописа из средине XV века, који се чува у Библиотеци Руске Академије Наука (БАН 17, 8, 36), а према издању објављеном у Москви 1984. године у Российское законодательство X-XX веков, том I, стр 47-49. Превео Д. Николић.

ВАЖНА НАПОМЕНА: Речи унутар заграда нису саставни део Академијиног рукописа Кратке правде. Унели смо их у текст ради лакшег разумевања смисла појединих одредби, или да би указали на различита тумачења неких спорних термина. Скраћеница ШП упућује на сличне чланове Шире правде.

Правда роскаја

1. Ако (слободан) човек убије (слободног) човека, осветиће брат брата, или синови оца, или отац сина, или братанац, или сестрићи; ако не буде (ових) који ће да освете, тада 40 гривни за главу (убиство); ако буде Русин, или гридин, или трговац, или јабетник, или мечњик, или изгој, или Словенин, тада 40 гривни положити (дати) за њега. (ШП 1)

2. Ако буде окрвављен или у модрицама, није му потребан видок (сведок); ако на њему нема никаквих знакова (повреда), нека дође видок; ако не може (да прибави сведока), ту је крај; ако не може да се освети, узети му за обиду[233] три гривне и трошак за лекара. (ШП 29)

3. Ако неко некога удари батином, дугим штапом, дланом, чашом, рогом или тупом страном оружја, тада 12 гривни; ако није могао да (одмах) узврати, да му се плати, и ту је крај. (ШП 25)

4. Ако удари неисуканим мачем или дршком, тада 12 гривни за обиду. (ШП 23)

5. Ако засече руку, па рука отпадне или се осуши, тада 40 гривни. (ШП 27)

6. (дефектан текст) ... ако остане нога читава ... или почне да храмље ... његови ће примирити (по другом тумачењу – осветити). (ШП 27)

7. Ако прст било који одсече, три гривне за обиду. (ШП 28)

8. А за бркове 12 гривни, и за браду 12 гривни. (ШП 67)

9. Ако потегне мач, а не удари, тада (једну) гривну положиће. (ШП 24)

10. Ако човек одгурне човека од себе, или га привуче к себи, (платиће) 3 гривне, када има два видока; ако (увређени) буде Варјаг или Колбјаг, тада (само) да се закуне. (ШП 31)

11. Ако се чељадин сакрије било код Варјага, било код Колбјага, а они га не изведу за три дана, ако га препозна (власник) трећег дана, узеће свог чељадина, а 3 гривне за обиду. (ШП 32)

12. Ако неко узјаше туђег коња, не питавши власника, да положи 3 гривне. (ШП 33)

13. Ако узме (присвоји) туђег коња, оружје или одећу, па их (власник) препозна у сопственом миру (општини), узеће своје, а 3 гривне за обиду. (ШП 34)

14. Ако препозна своје (ствари код другога), да му не одузима, нити да каже: моје је, него му реци: пођи на свод, где си набавио; ако не пође, тада нека у року од пет дана обезбеди поручника (сведока). (ШП 35)

15. (смисао искварен преписивањем, па има много тумачења, али је суштина овога члана оспоравање дуговања; неспорни део текста гласи:) ... а он се противи да дугује, тада нека доказује пред 12 људи ... а за обиду 3 гривне. (ШП 47)

16. Ако неко хоће да узме (натраг) свог чељадина, препознавши га (код другога), да га (осумњичени) одведе код онога од кога (га) је купио, а тај код другога (од кога је он купио), па када дођу до трећега, тада реци трећему: дај ми свог чељадина, а ти свој новац (за куповину украденог роба) тражи (даље) са видоцима (сведоцима). (ШП 38)

17. Ако холоп удари слободног човека, па побегне у хором (зграду) свога господара, а овај неће да га изручи (увређеном), господар да плати 12 гривни; касније, ако га увређени нађе, "да бјут его" (по једном тумачењу – да га избије, по другом – да га убије). (ШП 65)

18. А ако (неко) сломи копље, штит или (оштети) одећу, а жели да их (оштећене) задржи код себе, даће новац (власнику); ако пожели да их (оштећене) врати, новцем ће му накнадити (штету).

Правда постављена руској земљи када су се састали Изјаслав, Всеволод, Свјатослав, Косњачко, Перењег, Микифор Кијањин, Чјудин, Микула.

19. Ако убију огњишчањина "в обиду" (из освете?) убица ће платити за њега 80 гривни без помоћи људи (општине); а за подјездног кнежевог 80 гривни. (ШП 1)

20. Ако убију огњишчањина "в разбои" (у разбојништву), или неће да траже убицу, платиће виру у верви (општини)[234] у којој се убиство догодило. (ШП 38)

21. Ако убију огњишчањина у кући, или у крађи коња, говеда или краве, тада убити на лицу места као пса; исто правило и за тиуна. (ШП 40)

22. А за (убиство) тиуна 80 гривни. (ШП 1, 12)

23. А за (убиство) старијег коњушара код стада 80 гривни, као што је установио Изјаслав за свог коњушара када су га убили Дорогобудци (житељи града Дорогобужа). (ШП 12)

24. А за (убиство) кнежевског сеоског старешине и за (надзорника) земљорадничког 12 гривни. (ШП 13)

25. А за (убиство) кнежевог рјадовича 5 гривни. (ШП 14)

26. А за (убиство) смерда и холопа 5 гривни. (ШП 16)

27. А за (убиство) роба/васпитача и робиње/дадиље (дојиље?) 12 гривни. (ШП 17)

28. А за (крађу) кнежевог жигосаног коња 3 гривне, а за смердовог 2 гривне, за кобилу 60 резана, за вола гривну, за краву 40 резана, за трогодца 15 куна, за двогодца пола гривне, за теле 5 резана, за јаре ногата, за овна ногата. (ШП 45)

29. А ако одведе (украде) туђег холопа или робињу, платиће за обиду 12 гривни. (ШП 38)

30. Ако дође окрвављен муж или син, не тражити му послуха (сведока). (ШП 29)

31. А који сам краде, било коња, било вола, или (уопште) у штали, да плати гривну и 30 резана; ако их буде и 10, то по три гривне и по 30 резана платити домаћинима. (ШП 41, 42)

32. А за кнежеве (шумске) пчелињаке 3 гривне, било да (их) запале, било да (их) униште. (ШП 75)

33. Или ако смерда муче (кажњавају) без кнежеве сагласности (знања), за обиду 3 гривне; а за (мучење) огњишчањина, тиуна или мечњика, 12 гривни. (ШП 78)

34. А који међу преоре или (оштети) међашки знак, за обиду 12 гривни. (ШП 72)

35. Ако чамац украде, тада за чамац платиће 30 резана, а продажу (казну) 60 резана. (ШП 79)

36. А за голуба и кокошку 9 куна, за патку, гуску, ждрала и лабуда 30 резана; а продажа (казна) 60 резана. (ШП 81)

37. А ако украду туђег пса, јастреба или сокола, тада за обиду 3 гривне. (ШП 81)

38. Ако убију лопова у својој кући или остави, или у штали, шта је било – било је (тј. нема одговорности); ако ли га држе до сванућа (треба) да га одведу на кнежев двор; ако ли га убију, а људи су га (претходно) видели свезаног, платиће за њега (тј. за његово убиство). (ШП 40)

39. Ако сено краду, тада 9 куна; а (и) за дрва 9 куна. (ШП 82)

40. Ако украду овцу, козу или свињу, а буде их 10 који су једну овцу украли, да положе по 60 резана продаже (казне); а ономе ко их је ухватио 10 резана.

41. А од (сваке наплаћене) гривне мечњику куна, а за (црквени) десетак 15 куна, а кнезу 3 гривне; а од (наплаћених) 12 гривни јемцу (кнежевом службенику) 70 куна, за десетак (црквени) 2 гривне, а кнезу 10 гривни. (ШП 107)

42. А ово је пок(л)он вирни: вирнику (сакупљачу вире) дати 7 ведара слада за недељу дана, такође овна или бут, или две ногате; у среду (једну) резану уместо сира, у петак исто; а хлеба и прекрупе колико могу да поједу; а кокошке по две дневно; 4 коња им зобати колико хоће; а вирнику 60 гривни и 10 резана и 12 веверица, а "переди" (помоћнику?) гривна; ако се (сакупљање вире) погоди у време поста на рибама, тада узети за рибе 7 резана; свега 15 куна на недељу, а хране колико могу појести; за недељу дана вирници да сакупе виру, таква је уредба (правило) Јарослава. (ШП 9, 74)

43. А ово је "урок" (плата, а по другом тумачењу – правило) мостарима: ако су направили мост (значи и: оспособили друм) узеће за посао ногату, а (и) од дела моста (друма) ногату; ако је требало ослабелом мосту учврстити неколико дасака, 3 или 4, или 5, то исто (плаћа се). (ШП 97)

Прилог IIIШира правда

Тројицки рукопис

Према препису садржаном унутар правног зборника Мерило Праведное из друге половине XIV века, који се чува у Државној Библиотеци Русије (Фонд Троицкое Собрание, Но 15), а према издању објављеном у Москви 1984. године у Российское Законодательство X-XX веков, том I, стр. 64-73. Превео Д. Николић

ВАЖНА НАПОМЕНА: Речи унутар заграда нису саставни део Тројицког рукописа Шире правде. Унели смо их у текст ради лакшег разумевања смисла појединих одредби, или да би указали на различита тумачења неких спорних термина. Скраћеница КП упућује на сличне чланове Кратке правде.

Суд Јарослава Владимировича

Правда рускаја

1. Ако (слободан) човек убије (слободног) човека, осветиће брат брата, или отац, или син, или братанац, или нећак; ако не буде (ових) који ће да га освете, тада положити 80 гривни за главу (убиство), ако је (убијени) кнежев муж (човек), или кнежев тиун; ако је (убијени) Русин или гридин, или трговац, или тиун бојарски, или мечњик, или изгој, или Словенин, тада положити за њега 40 гривни. (КП 1, 19, 22, 23)

2. После Јарослава опет сакупише се синови његови: Изјаслав, Свјатослав, Всеволод и мужеви њихови: Косњачко, Перењег, Никифор, и укинуше убијање (освету) за главу (убиство), већ да се откупљује (убиство) новцем; а све остало како је Јарослав судио, тако и синови његови установише.

3. О УБИСТВУ. Ако неко убије кнежевог мужа "в разбои" (у разбојништву), а убица се не пронађе, тада виру да плати верв (општина)[235] у којој се убиство догодило, и то 80 гривни; ако је (убијени) људин (обичан човек), тада 40 гривни. (КП 19, 20)

4. Када верв (општина) отпочне да плаћа дикују (туђу) виру, отплаћиваће више година, пошто (уколико) убица не учествује у томе.

5. Уколико је убица у верви (општини), будући да он доприноси њима, треба или да му се помогне, или да распореде (међусобно) дикују виру; они (верв) плаћају укупно 40 гривни, а сам убица (још и) главарину; у 40 гривни (које плаћа верв) он (такође) плаћа свој део (као члан заједнице).

6. Али, ако је убио у свађи или јавно на гозби, треба да уплати свој део вире који прикупља верв (општина).

7. АКО СЕ ТУЧЕ БЕЗ ПОВОДА. Ако се упусти у "разбои" (туча, али значи и разбојништво) без икакве свађе (расправе), тада за разбојника људи (општина) неће плаћати, већ ће и њега и жену и децу препустити "на поток и на разграбление".

8. Уколико неко (иначе) не улаже у дикују виру, томе људи (општина) не помажу (у плаћању), већ плаћа сам.

9. А покони вирни (накнада сакупљачу вире) у време Јарослава били су ови: вирнику дати 7 ведара слада за недељу дана, такође овна или бут, или 2 ногате; а у среду куна уместо сира, у петак исто; а кокошке по 2 дневно, а хлебова 7 за недељу дана, а прекрупе 7 уборака (мерица), а грашка 7 уборака, а соли седам голважења (грумена); ово сваком вирнику са отроком (слугом); а коња 4 (хранити) овсом. Вирнику 8 гривни, а 10 куна путног трошка, а "метелнику" (помоћнику) 12 векши (веверица), а за одседање гривна. (КП 42)

10. Ако је вира 80 гривни, тада вирнику (припада) 16 гривни и 10 куна и 12 векши (веверица), а поред тога гривна за одседање, а за главу (убијеног) 3 гривне.

11. О КНЕЖЕВОМ МУЖУ. За (убиство) кнежевог отрока (слугу, али вероватно из редова слободних) или коњушара или кувара (вира) 40 гривни.

12. А за (убиство) тиуна огњишног (управника кнежевог двора) или коњушног (управника ергеле) 80 гривни. (КП 23)

13. А за (убиство) кнежевог сеоског тиуна (старешину) и за тиуна земљорадничког 12 гривни. (КП 24)

14. А за (убиство) рјадовича (кнежевог) 5 гривни. Такође и за бојарског (рјадовича). (КП 25)

15. О ЗАНАТЛИЈИ И ЗАНАТЛИЈКИ. А за (убиство) занатлије или занатлијке, 12 гривни.

16. А за (убиство) смерда и холопа (по другачијем читању: смердовог холопа) 5 гривни, а за робињу 6 гривни. (КП 26)

17. А за (убиство) роба-васпитача 12 гривни, исто тако и за робињу-дадиљу (дојиљу?) било да је (она) холоп, било да је робиња. (КП 27)

18. О ПОКЛЕПНОЈ ВИРИ. Ако неко буде (лажно) оптужен за виру (убиство), тада треба да буде 7 послуха (саклетвеника) који ће отклонити виру (оптужбу, клевету); ако (оклеветани) буде Варјаг или ко други (странац?) тада два[236] (послуха).

19. А за кости и за мртваке не плаћа (виру) верв (општина), ако му имена не знају, нити знају ко је тај.

20. АКО ОТКЛОНИ ВИРУ. Ако отклони (са себе) виру (оптужбу за убиство), тада (припада) гривна куна отроку (судском) са ослобођење; другу гривну плаћа онај који је (лажно) оптужио; а судска такса за ослобођење од вире 9 (куна).

21. Када су тражили и нису прибавили послуха (саклетвеника), а тужилац терети за убиство, нека се пресуди (усијаним) гвожђем.

22. Тако исто (поступити) и у свим расправама око крађе и оптужбама; ако нема очигледних доказа, дати му (усијано) гвожђе када је (вредност спора) до пола гривне злата;[237] ако је мање, онда приступити доказивању потапањем у воду, и то до вредности (спора) до две гривне (сребра); за још мање, нека (тужилац) положи заклетву за своје куне (новац).

23. Ако удари неисуканим мачем или дршком, тада 12 гривни продаже (казне) за обиду.[238] (КП 4)

24. Ако потегне мач, а не убоде, тада гривна куне. (КП 9)

25. Ако неко некога удари батином, или чашом, или рогом, или тупом страном оружја, тада 12 гривни. (КП 3)

26. Не уздржи ли се, и тога (који га је изазвао) удари мачем, није за то крив.

27. Ако засече руку, па рука отпадне или се осуши, или нога, или око,[239] тада полувира 20 гривни, а накнада (повређеном) 10 гривни. (КП 5, 6)

28. Ако прст било који одсече, 3 гривне продаже (казне), а самом (повређеном) гривна куна. (КП 7)

29. АКО ДОЂЕ ОКРВАВЉЕН МУЖ. Ако окрвављен муж или син дође на (кнежев) двор, нису му потребни видоци (сведоци), већ да се плати за њега (њему?) 3 гривне продаже (казне); ако на њему нема трагова (повреда), тада да доведе видоке реч по реч (да потврде оптужбу); ко је отпочео (тучу) да плати 60 куна; ако је дошао окрвављен, а сам је започео (тучу), те се јаве послуси (овде: сведоци), платиће, иако је претучен. (КП 2, 30)

30. Ако удари мачем, али не рани смртно, тада 3 гривне (казне), а повређеном гривна за лечење ране; ако смртно рани, тада (плаћа) виру.

31. Ако човек човека привуче к себи или га одгурне, или га удари по образу, или га удари дугачком мотком, а има 2 видока (сведока), тада 3 гривне продажа (казна); ако је тај Варјаг или Колбјаг, тада (нека доведе) пуни број[240] видока који ће положити заклетву. (КП 10)

32. О ЧЕЉАДИ. Ако се чељадин (роб) сакрије, а (о томе) разгласе на тргу, па га не изведу, а препозна га (власник) трећег дана, узеће свог чељадина, а ко га је скривао да плати 3 гривне продажу (казну). (КП 11)

33. АКО НЕКО УЗЈАШЕ ТУЂЕГ КОЊА. Ако неко узјаше туђег коња без питања, тада 3 гривне (казне). (КП 12)

34. Ако некоме нестане коњ, или оружје, или одело, па то огласи на тргу и после (их) препозна у свом граду, своје да узме на лицу места, а за обиду да му се плати 3 гривне. (КП 13)

35. Ако неко препозна нешто своје што му је нестало или било украдено, било коња, било одећу, било стоку, да не каже: ово је моје, него пођи на свод, где си узео (набавио); по суочењу, ко се покаже крив, одговоран је за крађу, власник нека узме своје, а што је нестало (пропало) наплатиће; ако буде (у питању) коњокрадица, да се преда кнезу на "поток"; ако је крао из клети (кућа, амбара, штала), да плати 3 гривне. (КП 14)

36. О СВОДУ. Ако (свод) буде у истом граду, тада тужилац да иде до краја тога свода; буде ли свод "по земљама" (ван истог града) нека иде до трећег свода (суочења); а што буде утврђено, то треба да плати онај трећи, па да иде до краја свода, а тужилац да чека исход; а када се дође до последњег,[241] тај ће платити све (па) и продажу (казну).

37. О ТАТБИ (крађи). Ако неко на тргу купи нешто што је украдено, било коња, одећу или стоку, тада нека (као сведоке) обезбеди митника (порезника, цариника) или два слободна мужа; ако се не сећа од кога је купио, ови видоци нека положе заклетву, а тужилац нека узме своје; оно што је при том нестало, овај треба да прежали, а онај ће прежалити своје паре, јер не зна од кога је купио (спорну ствар); ако касније препозна од кога је купио, узеће (натраг) свој новац, тај ће платити што је код њега нестало, а кнезу продажу (казну).

38. АКО НЕКО ПРЕПОЗНА ЧЕЉАД. Ако неко препозна свог украденог чељадина, узеће га и водити по редоследу продаје до трећег свода; од тога (трећега) узеће његовог чељадина уместо свога, а оставиће му (овог) спорног да би наставио свод до краја, будући да није стока (предмет спора) и да се не може рећи: не знам од кога сам купио, него према изјавама ићи до краја; када се дође до последњег тата (крадљивца), да се ономе (трећем) врати његов чељадин, а овај (тужилац) да узме свог, и крадљивац да плати протор,[242] кнезу 12 гривни продаже (казне) са чељадина или за крађу. (КП 16, 29)

39. ТАКОЂЕ О СВОДУ. А из свога града у "туђу земљу" свод не може ићи, него тужени исто тако нека доведе послухе (овде: сведоке) или митника пред којима је (спорно) било купљено, па нека тужилац узме своје, а остало што је с тим пропало нека прежали, а онај (тужени) нека жали за својим парама.

40. О ТАТБИ (крађи). Ако некога убију код клети (зграде) или у ма каквој (другој) крађи, убили су га као пса (тј. нема одговорности); ако га задрже до сванућа, да га воде на кнежев двор (ради суђења); ако га убију, а људи су га видели (већ) свезаног (савладаног), тада да плате 12 гривни (казне). (КП 21, 38)

41. Ако неко краде стоку у штали или клети (другој згради), ако је сам, да плати 3 гривне и 30 куна; ако их је више, свако по 3 гривне и 30 куна. (КП 31)

42. ТАКОЂЕ О ТАТБИ (крађи). Ако украде стоку на пољу, овце, козе или свиње, (казна) 60 куна; ако их је више, тада свако по 60 куна. (КП 31)

43. Ако неко краде гумно или жито из јаме, тада колико их буде крало, свакоме (казна) по 3 гривне и 30 куна.

44. Покрадени нека узме оно што се затекне (после крађе), а за лето[243] пола гривне (узеће).

45. Ако се украдено не затекне, а ради се о кнежевом коњу, тада платити за њега 3 гривне, а за друге (коње) по 2 гривне.

А ОВО СУ КАЗНЕ ЗА (украдену) СТОКУ. За кобилу 7 куна, а за вола гривна, за краву 40 куна, за трогодца 30 куна, за двогодца пола гривне, за теле 5 куна, за свињу 5 куна, за прасе (једна) ногата, за овцу 5 куна, за овна једна ногата, за ждрепца нејаханог гривна куна, за ждребе 6 ногата, за кравље млеко 6 ногата; по овим прописима смерди треба да кнезу плаћају продажу (казну). (КП 28)

46. АКО ХОЛОПИ БУДУ ТАТИ, КНЕЖЕВ СУД. Ако холопи кнежеви, бојарски, или манастирски, буду лопови, кнез их не кажњава продажом (казном), пошто нису слободни, већ ће (њихов власник) тужиоцу платити двоструко за обиду (овде: накнада штете).

47. А ОВО О ПОТРАЖИВАЊУ НОВЦА. Ако неко потражује свој новац од другога, а овај почне да пориче (постојање дуга), тада против њега да доведе послухе (сведоке) који ће положити заклетву, па ће узети свој новац; ако му дуг није вратио током више година, тада ће 3 гривне платити за обиду. (КП 15)

48. Ако трговац другом трговцу даје новац за "купљу" (трговину на подручју њиховог града) или за "гостбу" (трговину са удаљеним областима), за то нису потребни послухи (сведоци), него ће се сам заклети[244] уколико друга страна почне да пориче (дуг).

49. О ПОКЛАДУ (остави). Ако неко некоме остави нешто на чување, за то нису потребни послухи (сведоци); ако онај што је оставио (после) оптужује за више (него што је оставио), онај што је чувао да се закуне: толико си код мене оставио, пошто му је учинио услугу и чувао његове ствари (робу).

50. О РЕЗУ (камати). Ако неко даје новац под камату, или мед под "настав" (прираст), или жито за "присоп" (вишак), за то су потребни послухи (сведоци), па како је уговорено, тако ће се платити (вратити).

51. О МЕСЕЧНОМ РЕЗУ (камати). Месечну камату[245] за мало (дана, тј. за мање од године) треба да узме (прими); ако се враћање новца продужи до године дана, тада плаћа "в трет", а месечни рез онда отпада.

52. Ако нема послуха (сведока), а буде (у питању) износ од 3 гривне, за свој новац нека се (поверилац) закуне; ако је већи износ, да му се каже: сам си погрешио што ниси узео послухе.

53. УСТАВ ВЛАДИМИРА ВСЕВОЛОДИЧА. Владимир Всеволодич, после Свјатополка, сазва[246] своју дружину на Берестову: Ратибора кијевског тисјацког, Прокопија белогородског тисјацког, Станислава перејаславског тисјацког, Нажира, Мирослава, Иванка Чудиновича Олговог мужа и утврдише уредбу о "трећем резу" код узимања новца "в трет"; ако је двапут узео рез, тада да (још само) узме "исто"(главницу), ако је трипут узео рез да не узима (ни) главницу (тј. дужник више ништа не дугује). Ако узима десет куна годишње од једне гривне (тј. 20%), у томе га не спречавати.

54. АКО ТРГОВАЦ ДОЖИВИ БРОДОЛОМ. Ако неком трговцу који је путовао са туђим новцем (робом) то потоне, или пропадне у рату, или у пожару, не чинити насиље према њему, нити га продати; већ како почне од те године да исплаћује, тако и нека плаћа, пошто је губитак од Бога, а не због његове кривице; ако се пропије или у безумљу туђу робу изгуби на опклади или је заложи, тада се препушта вољи власника робе да га или чекају (да их обештети), или да (га) продају.

55. О ДУГУ. Ако је неко многима дужан, па дође трговац из другог града или странац, те му, не знајући препусти (своју) робу, па (презадужени) неће да том трговцу преда новац, а први (ранији, његови?) дужници почну да га спречавају не дајући му новац, тада "вести"[247] на трг и продати, па најпре вратити новац страном трговцу, а домаћи нека поделе оно што преостане; ако је и кнезу дуговао, најпре њему исплатити, а остатак нека се дели; ако је неко (од поверилаца)"много пута" (већ) наплатио камату, томе да се не даје.

56. АКО ЗАКУП ПОБЕГНЕ. Ако закуп побегне од господара, нека постане "обељ" (потпуни роб, холоп); Ако пак јавно одлази да тражи (зарађује) новац, или побегне код кнеза и судија због обиде (овде: неправде) свога господара, не претварати га у роба, него му пружити правду.

57. ТАКОЂЕ О ЗАКУПУ. Ако је неко код господара "ролејни" (пољопривредни) закуп, па изгуби свога[248] коња, не треба да плати (штету); ако му је господар од кога прима "купу" дао плуг и грабуљу, па их је (овај) упропастио, платиће (штету); ако га је господар послао да за њега обави неки посао, па се штета догоди у одсуству (закупа), не треба да плати.

58. ТАКОЂЕ О ЗАКУПУ. Ако украду (стоку) из штале, закуп не треба да плати; ако (стоку) изгуби на пољу или је не утера у двориште и не затвори (тамо) где му господар каже, или ако радећи свој посао господареву имовину изгуби (оштети), платиће (штету).

59. Ако господар озбиљно вређа (оштећује) закупа, умањује му "купу" или "отарицу" (додељену парцелу), треба да му се све то врати, а за обиду да плати 60 куна.

60. Уколико (господар) од њега узме више новца, то да се врати (закупу), а за обиду да плати 3 гривне продаже (казну).

61. Прода ли господар закупа као "обеља" (правог роба), тада се овај ослобађа свих (новчаних) обавеза, а господар за обиду да плати 12 гривни продаже (казну).

62. Ако господар оправдано туче закупа, није крив; ако ли га бије бесмислено пијан, без (закупове) кривице, да плати као за (бијење) слободног (тј. 3 гривне, по чл. 29).

63. О ХОЛОПУ. Ако холоп обељни (потпуни, прави роб) украде нечијег коња, власник (холопа) треба да плати за њега 2 гривне.

64. О ЗАКУПУ. Ако закуп украде нешто, тада одговара (његов) господар (власник); ако се украдено и пронађе, а господар је већ платио за коња или штогод друго украдено, тај (закуп) постаје његов обељни (холоп); уколико пак, господар неће да плати за њега, нека га прода и исплати за коња, или вола, или робу, или било шта (друго) украдено, а остатак нека задржи за себе.

65. А ОВО АКО ХОЛОП УДАРИ. А ово ако холоп удари слободног мужа, па побегне у хором (господареву кућу), а господар га не изручи: за њега господар да плати 12 гривни; ако затим онај који је ударен наиђе негде на онога што га је ударио, Јарослав је био прописао да се убије, али синови његови после њега прописаше новчану казну, било да се свезан туче, било да се узме гривна куна за претрпљену срамоту. (КП 17)

66. О ИЗЈАВИ СВЕДОКА. На холопову изјаву се не ослањати (не поклањати јој веру), већ ако не буде слободног (сведока), у случају нужде ослонити се на (изјаву) бојарског тиуна, а на друге се не ослањати; у малим споровима, по нужди се ослонити на (изјаву) закупа.

67. О БРАДИ. Ако неко (другоме) ишчупа браду и остане траг, а јаве се људи (сведоци), тада 12 гривни продаже (казне); ако нема сведока, већ само оптужује, тада нема казне. (КП 8)

68. О ЗУБУ. Ако избије зуб, а види се крв у устима, па се јаве људи (сведоци), тада 12 гривни продажа (казна), а за зуб (једна) гривна.

69. Ако неко украде дабра, тада (казна) 12 гривни.

70. Ако буде земља раскопана или (остану трагови да) је ловио, или (се нађе) мрежа, тада треба по верви (општини) тражити крадљивца или платити продажу (казну).

71. АКО НЕКО УНИШТИ ЗНАК (својине) НА ШУМСКОМ ПЧЕЛИЊАКУ. Ако уништи знак (својине) на шумском пчелињаку, тада (казна) 12 гривни.

72. Ако ограду шумског пчелињака пресече, или преоре међу на њиви, или дворишну (међу) прегради плотом, тада 12 гривни продажа (казна). (КП 34)

73. Ако посече храст са ознаком или међашки, тада 12 гривни продажа (казна).

74. А ОВО СУ НАКНАДЕ (чиновницима). А ово су накнаде: (код наплате продаже од) 12 гривни, отроку (помоћнику извршитеља) 2 гривне и 20 куна, а сам (извршитељ, мечњик?) да путује са отроком на два коња; сваком коњу (дати) овас, а од меса дати

овна или бут, а од остале хране све што могу да поједу, писару 10 куна, путни трошак 5 куна, за кожу (пергамент?) две ногате. (КП 42).

75. А ОВО О ШУМСКОМ ПЧЕЛИЊАКУ. Ако посече борт (шумски пчелињак), тада 3 гривне продажа (казна), а за (само) дрво пола гривне. (КП 32)

76. Ако извади пчеле, тада 3 гривне продажа (казна); а за мед, ако није био извађен 10 куна; ако је био извађен, тада 5 куна (казна).

77. Ако тат (лопов) није ухваћен, гониће га по трагу; ако траг води до села или трговишта, а (његови житељи) не отклоне траг од себе, нити наставе да га прате, или се успротиве, платиће за украдено (тј. накнаду штете) и продажу (казну); а траг пратити са туђим људима и са послухима (сведоцима); ако изгубе траг на гостињецу (главном друму) где нема села, или на ненасељеном подручју где нема ни села ни људи, не плаћа се ни казна ни накнада штете.

78. О СМЕРДУ (сељаку). Ако смерд злоставља (по другачијем читању: кажњава) смерда без кнежевог наређења, тада 3 гривне продажа (казна), а за (претрпљену) муку гривна куне; ако огњишчањина злостављају (кажњавају?), тада 12 гривни продажа (казна), а за претрпљену муку – гривна. (КП 33)

79. Ако украде чамац, тада 60 куна продажа (казна), и украдено (одмах) вратити; за морску лађу 3 гривне, за теретни брод 2 гривне, за чун 20 куна, а за (речни) струг – гривна. (КП 35)

80. О ЛОВАЧКИМ МРЕЖАМА. Ако неко пресече ловачке мреже тада 3 гривне продажа (казна), а власнику за уже гривна куне.

81. Ако неко из нечије мреже украде јастреба или сокола, тада 3 гривне продажа (казна), а власнику гривна, а за голуба 9 куна, а за певца 9 куна, а за патку 30 куна, а за гуску 30 куна, а за лабуда 30 куна, а за ждрала 30 куна. (КП 36, 37)

82. А за сено и за дрва 9 куна (казна), а власнику (одштета) колико кола буде украдено, за свака по 2 ногате. (КП 39)

83. О ГУМНУ. Ако запале гумно, тада "на поток", дом његов "на разграбленије", па најпре подмирити штету, а онда (га) кнезу одвести (предати); исто тако ако запали "двор" (кућу, домаћинство).

84. Ако неко из пакости закоље коња или (другу) стоку, продажа (казна) 12 гривни, а одштету власнику да плати по утврђеном (тј. по чл. 45).

85. Сви спорови да се пресуђују са слободним послухима (сведоцима); ако ли послух буде холоп, да се не појављује на суду; ако тужилац жели и узме га, нека каже: по његовој изјави те узимам (на одговорност), али те оптужујем ја, а не холоп, па му (оптуженом) дати (усијано) железо; ако (железо) покаже кривицу, нека од њега узме своје, а ако не покаже, платити (оптуженом) гривну за муку, пошто је оптужен на основу холопове изјаве.

86. А за железнину (таксу за извођење доказног поступка усијаним гвожђем) платити 40 куна, а мечњику 5 куна, а пола гривне "детском" (извршиоцу, приставу); то је железнина када се неко узима на одговорност.

87. Ако се доказ (усијаним) железом спроводи на основу изјава слободних људи, било што је сумњив, било што се ноћу кретао, или због неког другог повода, па се не опече, тада се за муку њему не плаћа, већ једино плаћа железнину (таксу) онај који га је оптужио.

88. О ЖЕНИ. Ако неко убије жену, да се суди исто као да је убио мужа (мушкарца); ако буде крив,[249] тада полувира 20 гривни.

89. А за (убиство) холопа и роба не плаћа се вира; но ако је убијен без кривице, за холопа или за робињу платити по утврђеном (тј. 5 или 12 гривни по чл. 15-17), а кнезу 12 гривни продажу (казну).

90. АКО УМРЕ СМЕРД. Ако смерд умре,[250] тада његова заоставштина кнезу (да припадне); ако у његовој кући има кћери, тада оставити део за њих; ако су удате, не остављати део за њих.

91. О ЗАОСТАВШТИНИ БОЈАРА И ДРУЖИНИКА. Што се тиче бојара или дружиника, њихова заоставштина не иде кнезу; ако нема синова, узеће кћери.

92. Ако неко на самрти подели "дом" својој деци,[251] нека тако и остане; ако умре без завештања, тада свој деци (наследство), а део (цркви) за покој душе.

93. Ако удовица остане (код своје деце), тада за њу оставити (дати) део; а што је њој муж оставио, она је власница[252] тога, но нема удела у (осталој) мужевљевој заоставштини.

94. Буду ли остала деца и од прве жене, треба да узму (наследе) имовину своје мајке; ако је (нешто од тога) оставио (другој) жени, свакако (ипак) ће (деца прве жене) узети имовину своје мајке.

95. Ако буде сестра (неудата) у кући, она нема удела у заоставштини, него ће је браћа удати (дати јој мираз) према могућностима.

96. А ОВО О ГРАДОЗИДАНИЈУ. Ово су накнаде грађевинару: на почетку градње добија куну, а на завршетку ногату; а за храну, пиће, месо и рибе 7 куна недељно, 7 хлебова, 7 уборака прекрупе, 7 лукана овса за 4 коња; ово да има док град сазида, а слада одједном дати 10 лукана.

97. О МОСТАРИМА. А ово су накнаде мостарима: кад наместе мост дати од (сваких) 10 лаката по ногату; ако поправљају мост ослабљени, колико делова поправе, по куна од сваког дела; мостар треба да путује са отроком на два коња, (те за њих) 4 лукна овса на недељу дана, а хране колико поједу. (КП 43)

98. А ОВО О ЗАОСТАВШТИНИ. Ако муж има деце са робињом она немају право на заоставштину, али "с мајком"[253] добијају слободу.

99. Ако у кући остану мала деца која не могу да се сама брину о себи, а њихова се мајка преуда, тада ономе ко им буде најближи (сродник) да се предају на старање заједно са имовином и домаћинством, док не ојачају; а ствари предати пред људима (сведоцима); и оно што (старатељ) стекне с том робом, или трговином увећа, припада њему, а исту (примљену) имовину треба да им врати, задржавши добит за себе, пошто их је хранио и бринуо о њима; такође, род од чељади или од стоке треба да узме јавно; буде ли нешто (од имовине) упропастио, све треба да надокнади оној деци; ако и очух прими децу са заоставштином, важи исто правило.

100. А очево домаћинство без поделе свакако иде млађем сину.[254]

101. О ЖЕНИ, АКО СЕ ВРАТИ (на мужевљево имање). Ако се жена после смрти мужа врати (на његово имање), неразумно потроши имовину, па се уда, треба све да плати (надокнади) деци.

102. Почну ли деца да је терају из куће, а она жели да остане, да се поштује њена воља, а не воља деце; са оним што јој је муж дао, са тим да живи, или да узме свој део и на њему (са тим) да живи.

103. А мајчин део не припада (свој) деци, већ коме мајка жели да остави, тај ће узети; ако да свима, треба да поделе; ако умре без завештања,[255] тада треба да узме (наследи) онај у чијој је кући живела и који ју је хранио.

104. Ако су (наследници) деца двојице мужева, а од једне мајке, тада једнима (припада) заоставштина свога оца, а другима – свога.

105. Ако очух (неразумно) потроши нешто од (имовине) оца његових пасторака, па умре, тада његов син треба да врати брату што је његов отац страћио од те имовине, а према изјавама људи (сведока); а што му буде остало од свога оца, то ће узети.

106. А мајка треба да остави (имовину) сину који је (према њој) добар, било од првог, било од другог (мужа); Ако су сви синови лоши, може оставити и кћери која је храни.

107. А ОВО СУ СУДСКЕ НАКНАДЕ. А ово су судске накнаде: од вире 9 куна, а метелнику (помоћнику) 9 векши, а од спорова око шумског земљишта (са пчелињацима) 30 куна; а од свих других парница по 4 куне (платиће) онај у чију корист је пресуђено, а метелнику 6 векши. (КП 41)

108. О ЗАОСТАВШТИНИ. Ако се браћа парниче о заоставштини пред кнезом, детски (извршилац, помоћник) који их буде делио, да узме (накнаду) гривну куне.

109. ЗАКЛЕТВЕНА ТАКСА. А ово су заклетвене таксе: од (мртве) главе 30 куна; а од спорова око шумског земљишта (са пчелињацима) 30 куна без три куне, а исто и од спорова око обрадиве земље, а од ослобађања (роба) 9 куна.

110. О ХОЛОПСТВУ. Три су случаја обељног (потпуног, правог) холопства: ако неко купи (човека) за износ "до полу гривни", у присуству послуха (сведока), а (једну) ногату плати (митнику?) пред самим холопом; а други (случај) јесте када узме за жену робињу без уговора (са њеним власником), но ако је узме по уговору, нека остане како

је уговорено; а ово је треће холопство: тиунство и кључарство[256] без (претходног) уговора, а ако је уз уговор, нека остане како је уговорено.

111. А за дачу (новчану позајмицу или припомоћ), за хлеба (жито), или за додатак када (неко) ради,[257] не постаје холоп; него ако оде не дочекавши рок, треба да врати (унапред?) примљено; када одлази (по истеку рока?) није крив.

112. Ако холоп побегне, а његов власник то разгласи, па ако неко, чувши или знајући да је холоп, овоме да хлеба или му покаже пут, да плати за холопа 5 гривни, а за робињу 6 гривни.

113. Ако неко ухвати туђег холопа и обавести његовог власника, за хватање му припада гривна; ако ли га не сачува (удржи), да плати 4 гривне, а пета коју би требало да прими за хватање, остаје њему; ако је робиња, тада 5 гривни, а шеста му остаје за хватање.[258]

114. Ако неко свога холопа сам пронађе у било чијем граду, а посадник (управник града) није о томе знао, тада треба, обавестивши га, да са његовим (посадниковим) отроком свежу (холопа), да плати (посаднику) 10 куна за везивање, а за хватање да не плаћа ништа; ако га у гоњењу изгуби, то је његова штета и (тада) нико не плаћа, самим тим нема ни плаћања за хватање.

115. Ако неко, не знајући, сретне туђег холопа или разговара са њим, или га држи код себе, а овај потом оде од њега, нека се закуне како није знао да је холоп, па неће бити никаквог плаћања (казне).

116. Ако холоп негде на превару добије новац, а тај је дао не знајући (дао је овај холоп), холопов власник треба или да откупи (исплати), или да га се лиши (тј. да преда холопа повериоцу); ако је онај, знајући (коме даје) дао (новац), губи свој новац.

117. Ако неко пошаље холопа да тргује, па овај направи дуг, холопов власник треба да откупи (исплати), а не треба да га се лиши (тј. да не предаје холопа повериоцу).

118. Ако неко купи туђег холопа не знајући, власник да узме холопа (натраг), а овоме да се врати новац, пошто се закуне да је платио у незнању; ако је знајући купио, изгубиће новац.[259]

119. Ако холоп док је у бекству стекне имовину, холопов власник одговара за његове дугове,[260] имовина ће припасти њему (холоповом власнику), а не треба да га се лиши (тј, да не предаје холопа повериоцу).

120. Ако неко бежећи украде нешто од суседа, или робу, тада власник (онога који је крао) треба да плати за украдено.

121. Ако холоп покраде некога, (холопов) власник треба или да плати, или да га (холопа) преда (оштећеном), заједно са оним с ким буде крао, али ово не важи за жену и децу (холопа); али, ако су и они (жена и деца) с њим крали и сакривали, њихов власник да их све преда (оштећеном), или да плати за све; ако су са њим крали и сакривали слободни (људи), платиће кнезу продажу (казну).

Напомене1. Повесть временных лет, древноруски летопис написан почетком XII века у

Кијевско-Печерском манастиру. Пошто се претпоставља да га је 1113. године саставио монах тога манастира Нестор, познат је и под називом Несторов летопис.

2. Ово је, уједно, и прво помињање у домаћим изворима родова и родовских односа код Источних Словена. Додуше, руски први писани споменици настају у време када је родовско уређење у његовом изворном облику на тим просторима већ било далека прошлост.

3. Б. Греков, Кијевска Русија, 74–75.4. По неким обележјима подсећа на франачку државу Меровинга и Каролинга. Обе

политичке творевине имају слично порекло, структуру и каснију судбину. Б. Греков, Кијевска Русија, 29.

5. Њихова флота имала је две хиљаде чамаца са по четрдесет људи на сваком. Опсада византијске престонице избегнута је постављањем џиновског ланца којим се затварао залив Златни рог, али Олег ни тада није одустао; улогорио је војску на копну, извадио чамце из воде и наредио да им се наместе точкови; кад је дунуо повољан ветар, пред згранутим погледима становника престонице, бродови, са развијеним једрима, кретали су се копном ка градским зидинама. Према Повести древних времена, Византинци су одмах затражили мир за који су платили високу суму.

6. У много чему он је био сродан са језиком осталих словенских народа, али је имао и низ особености које се највише уочавају у области лексике.

7. Први пут се помиње у изворима везано за 859. годину.8. Више о унутрашњем уређењу Новгорода в. у последњем поглављу првог дела

књиге.9. Овакав положај руске жене одржаће се и у потоњим вековима. Међу

потписницима Уговора са Византијом 944. године налазиће се и опуномоћеници двеју жена, једне из редова Варјага и једне са словенским именом Сфандре и Предиславе, за које се са доста основа у литератури претпоставља да су се бавиле увозно-извозном трговином.

10. Савез словенских племена у горњем току Западне Двине, Дњепра и Волге;11. Староруски назив за Естонце и финска племена источно од Оњешког језера;12. Ф. Конт, 98; В. Дјурант, 537. Полемике око тзв. норманске теорије постанка

руске државе, старе су већ неколико векова, а отпочеле су нарочито онда када се М. В. Ломонсов отворено супротставио конструкцијама немачке историографије да су древноруску државу основали Нормани (Варјази). Најбољу синтезу ових полемика дао је Т. Тарановски, Увод у историју словенских права, 101–122.

13. И. Бељајев, 48.14. О проблематичној етимологији речи "Рус" и "Русија", око чега су оштро

супротстављени заговорници норманске и словенске теорије, в. сажето нпр. Ф. Конт, 95–104.

15. Финско-угарско племе између Волге и Оке, које ће се ускоро, на размеђи првог и другог миленијума, стопити са Словенима. Руси су их звали Мерја.

16. И. Бељајев, 49-50.17. В. Кључевски, 92–3.

18. Црквени устав кнеза Владимира, Устав о црквеним судовима Јарослава Мудрог, те локални црквени устави доношени за територије појединих манастира или цркава на новгородској и смоленској земљи.

19. При епископском двору, највише због потреба суђења, увек би боравио један број архимандрита, игумана, старијих свештеника, ђакона и бојара.

20. Кнежеву љубавницу Настасију спалили су 1173. године, а кнеза Јарослава принудили да се закуне да ће живети у љубави са својом законитом супругом. Прогнали су из Галича старијег кнежевог сина Олега, а на престо довели млађег Владимира. Кроз годину дана принудили су и Владимира да се спашава бекством у Угарску.

21. Када је Роман, син Ростислава, по жељи Андреја Богољубског заузео Кијев, и без саветовања са смоленском "земшчином" дао Смоленск свом сину Јарополку, дошло је до негодовања чланова "земшчине". Јарополк је изгнан, а Смоленск предат Романовом брату Мстиславу Ростиславичу.

22. Када је 1154. Јуриј Долгоруки прогнао Ростислава Рјазањског и на његово место поставио свог сина Андреја Богољубског, Рјазањци су ноћу довели у град Ростислава с Половцима и Андреј је једва успео да утекне, по предању, не навукавши чак ни чизме; његова дружина је поубијана, а један део се подавио у реци.

23. За његове владавине, први пут се у историјским изворима 1147. године помиње град Москва, као погранично место између Суздаљске и Черњиговске кнежевине, те се зато у народном предању Јуриј Долгоруки сматра за њеног оснивача.

24. Отуд и назив Владимирско-Суздаљска кнежевина.25. Као почетак постојања Новгородске републике узима се и година 1136. када су

Новгородци збацили кнеза Всеволода и уздигли своју градску скупштину (вече) на ниво фактички највишег органа власти. Већ од 1265. учвршћује се уставна традиција да Новгородци путем уговора ограничавају власт изабраних кнежева, те њихова функција у Републици постаје безмало симболична.

26. Јарослав је до краја живота одржавао добре и блиске односе са Новгородом, коме је за кнеза поставио свог сина Владимира. Тамо је Владимир подигао велелепни храм Свете Софије, у којем ће бити сахрањени и он и његова жена.

27. В. Кључевски, 137.28. Исто, 1412.29. Сав економско-политички потенцијал Републике заправо се налазио у рукама

тридесетак најкрупнијих бојарских породица које су преко учешћа у државном апарату и трговини лако усклађивале своје плутократске пориве са најкрупнијим новгородским трговцима.

30. Земци, својеземци.31. Смерди.32. Половњики, изорњики.33. Њеревски, Загородски и Људин (Гончарски, тј. грнчарски).34. Славенски и Плотњицки (тј. тесарски).35. У ратно време стотине су војни делови квартова, нека врста војних округа, а у

мирно доба полицијски окрузи.36. Археолошка ископавања старог језгра Новгорода озбиљно доводе у питање број

учесника на овим скупштинама, будући да се показало да је на Тргу могло да стане само неколико стотина људи, а никако сви становници Новгорода.

37. В. Кључевски, 143 4.38. М. Тихомиров, Древнерусские города, 215–220.

39. Први изабрани посадник Новгорода 1126. године био је Мирослав Горјатинич.40. И. Бељајев, 135.41. Исто, 137.42. Од 1156. Новгородци сами бирају свог епископа, који већ од 1165. има чин

архиепископа. По рангу у државним пословима, он је одмах иза кнеза. Сви државни акти Новгорода (грамоте) оверавани су његовим потписом и печатом. По правилу, архиепископи су ишли да позивају нове кнежеве и преговарају са њима о условима доласка на новгородски кнежевски престо.

43. Пригород – непреводиво, зато што у савременом руском језику значи предграђе, што није исти појам који је ова реч некада означавала. Поједини пригороди били су удаљени од свог града оснивача и преко двеста километара.

44. Према виђењу Б. Грекова, "мужеви" су главни предмет пажње у текстуално најстаријим слојевима тзв. Кратке Руске правде: они живе, окружени слугама, у великим кућама (хоромима), не кидају везе са сеоском општином (миром), наоружани су и често потежу мач, располажу имовином која се може куповати и продавати, могу да плаћају за нанете повреде и увреде дакле, тај термин означава земљопоседнике. Б. Греков, Кијевска Русија, 110-111.

45. И сама реч бојар, по неким хипотезама, настала је вероватно од придева већи (бољиј, бољшиј).

46. Назив огњишчањин употребљава се само у новгородским летописима и односи се, очигледно, само на новгородске бојаре. Среће се и у неколико чланова Руске правде.

47. Б. Греков, Кијевска Русија, 120.48. Када је књегиња Олга била примљена на византијском двору, са њом су на

свечаном ручку, по сведочењу Константина Порфирогенита, била и четрдесет и четири руска трговца.

49. У Новгороду су се ови трговци звали "пошљи", а у Смоленску "прави трговци", како би се разликовали од оних који не припадају трговачким удружењима. За учлањење у трговачко друштво "Јовановски сто" у Новгороду, на пример, захтеван је улог од 50 гривни сребра.

50. Б. Греков, Кијевска Русија, 204-237.51. Заједно са робовима, холопима и трећом категоријом – рјадовичима, који су,

највероватније, радили по уговору.52. В. Рогов, 14.53. Б. Греков, Кијевска Русија, 176.54. У најстаријим руским преводима Јеванђеља "среброљупци" се називају

"кунољупци". Новчана јединица рубљ појавиће се тек у време татарске владавине, почетком XIV века, или најраније крајем XIII века (у Новгороду); настала је тако што је гривна сребра пресечена на половину, а по неким ауторима на четвртину. На руском "рубљу" иначе значи сечем, одсецам, слично нашим глаголима одрубити, прерубити.

55. По В. Кључевском, гривна куна је, у XI и почетком XII века, тежила половину фунте сребра, а крајем XII века, свега четвртину, око 102 грама сребра.

56. А. Соловјев, Предавања, 135.57. Ове изразе користи Ђура Даничић у преводу Старога Завета где Јотор саветује

Мојсија ("постави над њима за поглаваре тисућнике, стотинике, педесетнике и десетнике"); Друга Књига Мојсијева, 18, 21. У Вуковом Рјечнику су пак, и тисутњик и хиљадар.

58. Веома подсећа на староисландску реч "пјон" слуга, па се може претпоставити да су назив на руску земљу донели Варјази (Нормани).

59. У време Олега (879-912) то су Древљани, Хрвати, Дуљеби, Тиверци, Радиничи, а на почетку његове владавине и Северјањи. Од њих, у време Игора (912-945), у овој групи више нису Дуљеби али су још и Уљичи. У време Свјатослава (964-972) и Владимира (980-1015) непокорени су били само Вјатичи.

60. У време Олега то су Иљмени, Кривичи и Мерјани.61. Уколико није наплаћивана у корист државе (кнеза), већ само као накнада

оштећенима, онда и нема својство јавноправног института казне.62. Уставна грамота Ростислава Мстиславича Смоленског из 1150. године, на

пример, детаљно уређује све врсте дажбина, њихове износе, време и начин њиховог убирања.

63. По неким ауторима, већ у X веку постојала је пракса да једна трећина прикупљених дажбина иде у личну кнежеву касу, а две трећине у државну.

64. Иста вира предвиђена је у Уговору Мстислава Давидовича Смоленског са Ригом и Готландом 1229. године.

65. Тада се царина одређивала према броју дасака које су чиниле дно брода. За надограђену лађу ("набојнаја"), тј. опремљену за даља путовања, за сваку даску узимана је двострука царина.

66. Ово је, такође, прописано у црквеним уставима Владимира и Јарослава.67. У најстарије познато време, ова реч означавала је натурални или новчани намет

који се наплаћивао од покорених племена или народа. Касније, од XI до XVI века, "дањ" означава и порез и феудалну ренту, а тако је називан и данак који су руске кнежевине плаћале монголској Златној Хорди.

68. Његов износ у IX и X веку није био велики. Обично се кретао око вредности једног скупоценијег крзна, од сваког домаћинства.

69. Помиње га још Константин Порфирогенит у X веку. Руски кнежеви су вели сваке године путовали по земљи, да би од словенских племена убирали пољудје.

70. Почаст се среће чак и у приватноправним пословима тога доба; сачуван је један уговор о купопродаји где је, поред цене, уговорена и висина "почестја".

71. Кнеза Игора је, у првој години његове владавине (912), напустила већина дружиника, њих око педесет хиљада. Они су се, са петсто чамаца, преко Дњепра, Црног и Азовског мора, Дона, хазарске земље и Волге, спустили у Каспијско море и тамо неколико месеци пљачкали приморске земље, све до Азербејџана, али су, у повратку, сви изгинули у крвавим тродневним борбама са Хазарима. О овоме, у својим хроникама, извештава арапски историчар Масуди. И. Бељајев, 54.

72. Васпитач Свјатослава био је Асмуд, а Владимира – Добриња.73. Б. Греков, Кијевска Русија, 347-364.74. Наведено према И. Бељајеву, 81.75. Исто, 79.76. Исто, 82-87.77. Са јачањем кнежеве власти, у нешто каснијем периоду, значај бојара је ослабио,

и они се више не помињу у повељама као неки особени друштвени слој који има право да његови представници заједно са кнезовима учествују у издавању повеља.

78. Његов потпуни наслов је "Устав Светог кнеза Владимира, који је крстио Руску земљу, о црквеним судовима".

79. Фотије је живео 820–897. године, а кнез Владимир у другој половини X века (умро 1015. године).

80. Ростислав Смоленски давао је цркви десетак од пољудја и преко тога је још неколико села уступио цркви, а Андреј Богољубски је давао и десети део прихода од свих својих села.

81. Иначе, у византијском Номоканону, десетак се уопште и не помиње, па је Билингтон на основу тога закључивао и о утицају Запада на кнеза Владимира. "Конкретан доказ о мањем утицају западног хришћанства, може се наћи у Владимировом увођењу плаћања десетка, на начин који није сасвим истоветан с оним на Западу, али је потпуно непознат у Византији." Џ. Билингтон, 23.

82. Због тешке промене по падежима назива овог Закона, у литератури се за њега најчешће користи скраћеница ЗСЉ.

83. Овакво гледиште заступају М. Андрејев, В. Ганев, Т. Зигељ, Т. Флорински и Р. Хубе.

84. Претпоставља да би могао бити сачињен око године 885, када су из Великоморавске кнежевине у Бугарску били пристигли бројни ученици Ћирила и Методија, из чијих редова, по С. Бобчеву, можда потиче и сам његов приређивач.

85. Њен управник једно време био је потоњи словенски просветитељ Методије.86. Ово, важи само када је коњ коришћен уз сагласност власника, било да је дат у

закуп, било на послугу. Неовлашћено коришћење туђег коња пак, по ЗСЉ третира се као крађа и кажњава се телесном казном. Још у време Јарослава, ово кривично дело ушло је у Руску правду, али је том приликом телесна казна замењена новчаном.

87. То је, у ствари, епископ или његов намесник, будући да су већ тада, сва спорна дела везана за старатељство, била у надлежности епископског суда.

88. Онај ко, после извршеног кривичног дела, утекне у цркву, желећи да тамо сачека суђење и пресуду, дужан је да свештенику одмах исповеди свој грех (кривицу), чиме је стицао право на прибежиште. Уколико би неко хтео да га силом изведе из цркве, могао је по ЗСЉ, бити кажњен са 140 удараца и предат суду. Ово право црквеног азила изузетно је ретко коришћено у Русији, јер су се извршиоци кривичних дела, за заштиту од тужиочеве самовоље, радије обраћали општини којој припадају.

89. Изгледа да је увођење епитимија у казнени систем закона имало за циљ да се нагласи његов хришћански карактер, те да се грешним појединцима (кривцима) из новокрштеног народа пружи могућност покајања у духу хришћанских правила. Епитимије које Закон прописује за извршиоце појединих кривичних дела јесу лишење причешћа, забрана присуствовања читавој литургији, или само њеним појединим деловима, забрана уласка у храм, продужени пост и појачане молитве, а све у трајању од седам до петнаест година.

90. Позната су само два преписа Кратке правде, оба из средине XV века тзв. Академијин и тзв. Археографски рукопис. Они су садржински толико слични, да је скоро извесно да су настали преписивањем истог извора (протографа). И један и други су исписани у непрекидном низу реченица, без одвајања појединих речи, без увучених пасуса и поделе на чланове. Чланови су обележени тек накнадно, па стога и долази до незнатних одступања код њихове нумерације у појединим издањима. У овој књизи користили смо издање текста Кратке правде из 1984. године.

91. Најстарији познати препис Шире правде налази се у једној новгородској Крмчији написаној око 1282. године (тзв. Синодални рукопис), али се у науци чешће користи тзв. Тројицки рукопис из правног зборника "Мерила праведного" из друге половине XIV века. Текст Шире правде чини XXVIII и XXIX главу

овога Зборника. Поједине одредбе имају наслове исписане црвеном бојом, али је, у целини, подела на чланове и њихова нумерација и овде дело накнадних проучавања, па зато и постоје незнатна одступања у различитим издањима текста.

92. Николај Карамзин (1766-1826), једини је међу великим руским историчарима прихватио и заступао "норманску теорију" о постанку древноруске државе. У томе ће га следити нарочито Михаил Погодин (1800-1875).

93. Једини познати препис Грамоте јесте онај пронађен у Одеси 1843. године, а из њега се не може поуздано прочитати да ли је донета 1397. или 1467. године. Осим тога, сматра се да овај препис не садржи читав изворни текст. Први пут је штампана 1848. године.

94. Братчина је у древној Русији била стално друштво, група људи који се повремено организовано састају на народном весељу, пиру или гозби, а у чијем приређивању су учествовали сопственим прилозима. Имала је "старешину" (организатора) гозбе. Уколико међу њима дође до неких несугласица, спорова, или би се на гозби догодило неко кривично дело, из својих редова бирали су суд братчине чије пресуде Грамота признаје као правоваљане.

95. Повереници кнеза и "земшчине" пажљиво су код улаза у суд мотрили да нико други осим тужиоца и туженог не уђе у судницу, па су за ту своју "службу" примали симболичну накнаду на терет туженог.

96. У древном руском праву назива се поље, што је исти назив који су за ово имагинарно доказно средство имали и Исланђани, Готи, Швеђани и Германи (campus, camp, capp, Kampf). Најстарији помен судског двобоја код Руса датира из 1229. године, када се помиње у Уговору Мстислава са Ригом.

97. Многи истраживачи верују да су то биле праве књиге, а да су назив "даска" добиле по јаким корицама које су, можда, биле од дасака пресвучених кожом.

98. Чак је предвиђен и случај да тада само једна страна прихвати судски двобој, а друга га одбије. Суд онда оној страни која пристаје на двобој издаје исправу о својини тужиоцу онакву какву је тужбом тражио, или туженом, онакву какву је предложио у одговору на тужбу.

99. Уколико би поверилац захтевао да се тужени који оспорава постојање дуга закуне, тада се ствар, за коју поверилац тврди да му је својевремено дата као залога, ставља испод крста над којим се тужени заклиње.

100. По неким претпоставкама, стара псковска рубља вредела је једну новгородску гривну сребра.

101. Овај текст Кратке правде, познат је и под именом Академијин рукопис, а узима се као најприближнији, или чак идентичан оригиналној верзији. Видети Прилог на крају књиге.

102. Ове речи из Летописа, неодољиво ће сваког познаваоца правне историје подсетити на легенде о спартанском законодавцу Ликургу, атинском реформатору Дракону, или децемвирима који су сачинили славни римски Закон дванаест таблица. Настанак најранијег писаног права, у легендама по правилу прати и жеља његових твораца да буде вечно, непромењиво, што уочавамо још од Хамурабија.

103. Ради увида у изворни и потпуни текст одредби о којима се говори у овом делу, обавезно консултовати Прилог на крају књиге. Редослед чланова Кратке Правде, увек наводимо према тзв. Академијином рукопису, по критичком издању Руске Правде из 1984. године.

104. Реч "казна" у свим, па и у овом делу наше књиге, мора се тумачити са високом дозом опрезности, пошто се истраживачи веома разилазе по питању да

ли износ који осуђени плаћа "за обиду" (увреду, повреду, кривично дело), иде кнезу или оштећеним лицима, од чега и зависи да ли је то новчана казна или обештећење. Први пут се тек у чл. 35, 36 и 40. Правде Јарославича изричито помиње и једно и друго износ "за обиду" као обештећење и за "продажу" као новчана казна која се плаћа кнезу.

105. Русин житељ Кијевске Русије; гридин – члан кнежеве дружине; јабетник кнежев службеник, помоћник; мечник онај који је наоружан мачем, вероватно из реда кнежевских дружиника; изгој човек који не припада ниједној општини; Словен – вероватно житељ Новгородске Русије, или уопште северних области.

106. Намерно избегавамо израз "новчана казна", пошто се не уплаћује држави (кнезу), већ оштећеном. Обавеза плаћања, у читавој Правди Јарослава (чл. 118. Кратке правде) и донекле у Правди Јарославича (сем у чл. 35, 36. и 40), оставља недоумицу коме се плаћа: оштећеном или држави? Новчана обавеза кривца изражава се кратким, неодређеним формулацијама "да плати" толико и толико "за обиду". Сама реч "обида" у Правди значи и увреда и повреда и уопште ињуриа.

107. Ово је (уз чл. 11. о прикривању "чељадина") једино помињање странаца у читавој Краткој Правди. И у једном и у другом члану каже се "Варјаг или Колбјаг". Први су несумњиво Нормани, Скандинавци. "Колбјаг" вероватно означава странце уопште, независно од њихове националне припадности. Странци су у том периоду најчешће били или кнежеви војници или трговци; мада су живели и у древноруским градовима, нарочито у Новгороду, нису у свему били уподобљени староседелачком становништву. Њима је, природно, било теже да обезбеде сведоке, што је свакако законодавац и имао у виду када их је у чл. 10, ослободио те обавезе.

108. И. Бељајев има сопствено објашњење за овај потез законодавца; ни у Скандинавији, ни у Померанији, вели, још увек није било уведено хришћанство па Јарослав није желео да Варјаге и Колбјаге подвргава хришћанским законима. И. Бељајев, 214.

109. Има мишљења да је раније обичајно право налагало да се у оваквој ситуацији холоп убије због увреде слободног човека, а да је износ од 12 гривни, које по Правди Јарослава плаћа господар холопа, у ствари откуп његовог живота. Овакво објашњење доводи се у питање позивањем на чл. 26. Кратке правде, по којем је накнада за убијеног холопа пет, а не дванаест гривни.

110. Касније законодавство ће, уз задржавање истог износа обештећења од 3 гривне, ову норму проширити на све становнике, па тако члан 32. Шире правде користи уопштене формулације "ако се чељадин сакрије" и "онај" (који га сакрије).

111. То иначе јесте обележје Руске правде у целини да се не објашњава оно што је савременицима сасвим познато.

112. У оваквом, неразвијеном праву, у највећем броју случајева једино се тако може препознати намера законодавца да одређену радњу третира као кривично дело.

113. М. Свердлов, 66–69.114. Правда Јарославича је уобичајен назив за део Кратке правде од члана 19.

до члана 41, будући да се највећи број истраживача слаже да је он донет од стране синова Јарослава Мудрог.

115. М.Свердлов чак сматра да је то и једина измена коју су синови Јарослава унели у текст Правде, будући да је, по њему, читава Кратка правда уобличена не

после смрти Јарослава Мудрог, већ пред крај његове владавине. М.Свердлов, 105.

116. У ондашњем је речнику израз разбој више значио свађа, расправа са тучом и физичко разрачунавање, него ли оно што значи у савременом руском језику (разбојништво, разбојничка крађа).

117. Ова обавеза се у члану 5. Шире правде, назива дикаја вира.118. Тиун је, по рангу, кнежев највиши слуга, управник кнежевог

домаћинства, одн. двора, сличан мајордому у Франачкој.119. Рјадович је припадао ситним кнежевим слугама, али се у литератури

наилази и на много различитих објашњења шта је радио и ком друштвеном слоју је припадао: слободан, полузависан, феудално зависан... Према В. Мошину, то је кнежев најамну службеник по уговору, будући да је у древној Русији реч "рјад" значила уговор, споразум.

120. Реч "смерд", у значењу овде употребљеном, у литератури се различито тумачи: сељак зависан од земљопоседника, сељак уопште (било слободан, било неслободан), слободан члан сеоске општине и слично.

121. Кнежев дружиник или судски послужитељ, а овде можда извршитељ. По В. Мошину војник наоружан мачем.

122. Према редоследу појављивања, у чл. 28, 29, 31, 32, 34–37, 39. и 40, то су кнежев коњ, смердов коњ, кобила, во, крава, њихова трогодишња и двогодишња младунчад, теле, јагње, ован, туђи роб, чамац, перната живина, пас, јастреб и соко, сено и дрва, овца, коза и свиња.

123. Док су се код свих претходних чланова Кратке правде истраживачи двоумили коме иде накнада "за обиду" (кнезу или оштећеном), овде се, појављивањем "продаже", та недоумица донекле отклања.

124. Члан 41. гласи: Ако неко краде стоку у штали или клети (другој згради), ако је сам, да плати 3 гривне и 30 куна; ако их је више, свако по 3 гривне и 30 куна.

125. Обичаји могу бити прилично неуједначени, идући од села до села, од краја до краја.

126. Упоредити са садржајем члана 74. Шире правде.127. Закон каже "десетак", мада је ово не десети део, већ петина онога што је

приход кнеза.128. Док сви остали чланови Кратке правде започињу речима "ако" или

"уколико", ова два имају своје наслове. Први је насловљен као Покон вирни, а други као Урок мостњиков.

129. За недељу дана вирници да сакупе виру, вели законодавац.130. Сви новгородски летописи (хронике писане при храмовима Свете Софије

и Светог Јакова, почев од тридесетих година XII века) деле се на пет група или редакција.

131. На пример, Вољинска крмчија из 1286, или Рјазањска из 1284. године.132. Ј. Шчапов закључује (1978. године) да се у особеним условима

проширивања црквене јурисдикције на дела која су традиционално потпадала под кнежевску и градску јурисдикцију, показало нужним да се први пут један световни зборник укључи у састав зборника црквеног права.

133. Ради увида у изворни и потпуни текст одредби о којима се говори у овом делу, обавезно консултовати Прилог на крају књиге. Редослед чланова Шире правде увек наводимо према тзв. Тројицком рукопису, по критичком издању Руске правде из 1984. године.

134. Статут аутономне хрватске жупе Пољица, заједнице дванаест села у залеђу између Сплита и Омиша, чија је најстарија редакција записана око 1440. године, једини је словенски правни споменик који поред Руске правде користи израз "верв" (чак једанаест пута).

135. Правна књига, или Књига Елблагска (по граду Елблагу), једини је зборник пољског обичајног права. Написана је између 1230. и 1250. године, а садржи одредбе о одговорности општине за убиство које су веома сличне овима из Руске правде (за општину користи израз "ополе").

136. Б. Греков, Изабранные труды, том I, стр. 157–162. и 253–263.137. Реч је о веома високим износима. Осамдесет гривни одговарало је

тадашњој вредности сто крава, па је свакако и због тога да се не би битно ослабила економска моћ општине – државна власт омогућила општини да виру отплаћује "током више година".

138. Део чл. 16. "за смердии холоп" различито је прочитан. По Грекову, Љубимову и Свердлову треба читати "за смерда и холопа", а по Тихомирову "за смердовог холопа". По овој другој интерпретацији текста, намеће се смисао да су и смерди могли имати холопе (робове). Код прве интерпретације појављује се проблем што би, по њој, казна за убијеног смерда и холопа била једнака (5 гривни); из других чланова Правде, међутим, види се да није била једнака ако би се смерд третирао као слободан сељак, казна за његово убиство је вира од 40 гривни, док се за холопа само плаћа накнада штете (чл. 1. и 89. Шире правде). Према Грекову, Правда овде има у виду зависног смерда и кнежевског холопа који обавља пољопривредне послове, слично смердима. М. Тихомиров, Пособие, 90; Б. Греков, Кијевска Русија, 222; М. Свердлов, 112.

139. Отрок у Руској правди уопште значи неслободан човек, роб, али значи и кнежевски слуга, млађи дружиник, помоћник судије и других функционера из кнежевског управног апарата (вирника, посадника итд). Пошто је у овом члану (11) за његово убиство предвиђена вира од 40 гривни, може се претпоставити да је законодавац имао у виду кнежевог слугу из реда слободних људи. М. Свердлов, 112-113.

140. Сама реч "клепати" у савременом некњижевном руском језику и даље значи оклеветати, лажно оптужити.

У том погледу послухи су исто што и цоњураторес у франачком праву, или поротници и душевници у старом српском и хрватском праву.

141. У XII и XIII веку то је 10 гривни сребра или 40 гривни куна.142. М. Свердлов, 118-121.143. Реч "протор" у оригиналном тексту члана 38. Шире правде, у новијим

правним, историјским и лингвистичким истраживањима управо се тумачи као накнада за претрпљене губитке, штету, а не више као судски трошак, како су сматрали неки старији аутори.

144. Очигледно, од невласника из "туђе земље", пошто би у противном свод био могућан.

145. М. Тихомиров, Пособие, 94.146. Тако је спајањем чланова 21. и 38. Кратке правде у члан 40. шире

Редакције отклоњена двосмислена формулација члана 21. кратке Редакције, услед које се ни најпажљивијим тумачењем није могло разазнати кога треба убити на лицу места "као пса" да ли огњишчањина који се упустио у

разбојништво. или онога ко је у разбојништву убио огњишчањина (док је овај штитио кнежеву имовину).

147. М. Свердлов, 129.148. Контрадикторност између појединих решења Руске правде управо

потврђује да су у њу уношене правне норме веома различите старости и да је то чињено у различито време.

149. У погледу висине камате за време краће од године дана, сви се истраживачи слажу да је према тумачењу последњег става чл. 53 износила 20% одн. десет куна на гривну (1 гривна има 50 куна). Велика неслагања су, међутим, око висине годишње камате. Произашла су из различитог тумачења израза "в трет" употребљеног у чл. 51. Тако Кључевски, Свердлов и приређивачи критичког издања Правде из 1984. године тврде да је законска годишња камата прописана у овом члану износила 50%, по Тихомирову је 40%, а В. Мошин је овај члан разумео тако да је годишња камата "трећина посуђене своте". М. Тихомиров, Пособие, 97; Российское законодательство, 101; Љ. Кандић, 144. и М. Свердлов, 130.

150. Што у основи прихватају и Л. Черепнин и И. Смирнов.151. М. Свердлов, 1313.152. Треба имати у виду да са чланом 53. почиње део Руске правде који С.

Јушков посматра као засебан законски текст (Устав Владимира Мономаха) који укључује све преостале чланове Шире правде, док су нпр. Тихомиров, Греков и Свердлов заговорници тезе да Устав Владимира Мономаха чини само чл. 53; По Черепњину, овај Устав чине чланови 53-66.

153. Донете су, како се мисли, ради заштите интереса трговаца и зеленеша.154. Устаници су опљачкали и разорили његов двор, а по свој прилици на

функцији тисјацког заменио га је управо Ратибор који се у члану 53. помиње као кијевски тисјацки.

155. Он је у то време већ био кнез смоленски (од 1067. године), черњиговски (од 1078) и перејаславски (од 1093. године).

156. Као претпостављено време доношења Устава Владимира Мономаха, поред 1113, у литератури се помиње и 1115. и 1116. година.

157. Десет куна од гривне исто је што и 20% одн. једна петина, пошто је једна гривна тада вредела педесет куна.

158. У прилог другом тумачењу наводи се да је и пројекат уговора између Новгорода и Либека из 1269. године предвиђао продају у ропство и несолвентног дужника и његове жене. М. Тихомиров, Пособие, 99.

159. Етимолошки, реч закуп настала је да би означила онога који ради "за купу", али је откривање садржаја самог појма "купа" (у неким преписима Правде и "копа") прилично проблематично. Углавном се узима да је "купа" позајмица или плата примљена унапред (Сергејевич, Греков, Мошин и Совјетски Енциклопедијски Речник); Јушков закључује да у њеној основи стоји дужникова обавеза која може да настане по различитим основама зајам, најам, условно ослобођење холопа; мишљење Аргунова да је "купа" натурална рента коју "закуп" дугује господару, а "копа" мера новца и производа, углавном није шире прихваћено.

160. М. Свердлов, 137, а о функционалној повезаности Устава о закупима и Устава о холопима, код истог аутора, стр. 165.

161. Б. Греков, Кијевска Русија, 202.162. Много полемика и нагађања изазвала је реч која се налази испред речи

"коњ". У различитим преписима Правде она се појављује у три варијанте: војски,

војински и својски. По Грекову, то је само архаичан начин писања речи "свој", док су Јушков и Тихомиров овде видели "војног коња" на коме је "закуп" ишао у борбу у саставу војске свога господара.

163. Российское законодательство, 103.164. Очигледно, мисли се на убиство туђих робова, пошто убиство сопственог

није представљало кривично дело, већ само грех за који, евентуално, може бити изречена црквена казна према црквеном праву и од стране црквеног суда.

165. М. Свердлов, 143. У раногерманским законицима (Салијском, Аламанском, Баварском) и у раном германском неписаном обичајном праву, кривично дело избијања зуба било је веома распрострањено.

166. Највиша казна плаћа се за крађу јастреба и сокола, који су у то време често коришћени у лову.

167. Реч "двор" (сем у случајевима када се изричито каже "кнежев двор" као у чл 38. Кратке и у чл. 40. Шире правде) може у Широј правди значити: кнежев двор (чл. 29), двориште (чл. 58), кућа и домаћинство у ширем смислу (чл. 100–103), стамбене и економске зграде (чл. 83). А. Зимин сматра да "двор" у чл. 83. означава кућу феудалца, земљопоседника, па је зато и казна толико строга.

168. Да ли је кнез поменут као носилац врховне власти, или пак у својству господара сопствених домена, из законског текста се не може сазнати, а у литератури постоје заговорници и једног и другог схватања. Б. Греков, упоређујући ову одредбу са аналогним решењима пољског обичајног права садржаног у тзв. Правној књизи Елблага, закључује да је реч о овом другом. Б. Греков, Изабранные труды, том I, 402-406.

169. У црквеном Уставу Јарослава Мудрог, имовина умрлих лица зависних од цркве, када нема мушких наследника, прелази на епископа.

170. Кћери су у наследном праву изједначене са синовима, тј. са својом браћом, крајем XV века, први пут у Судебнику из 1497.

171. Такав став је најдоследније заступао М.Ф. Владимирски-Буданов. В. Российское законодательство, 115–116.

172. Познати су примери правоваљаних тестамента из друге половине XIII века у којима су као наследници били именовани брат, супруга и манастир. Из овога доба постоје и записи о споровима побочних сродника умрлог око наследства.

173. Ради означавања објеката тестаменталног располагања, Правда овде користи реч дом (а не двор, као у члану 100) за коју, приређивачи издања Правде из 1984. године веле да означава "имовину, углавном покретну, за разлику од речи двор која подразумева и покретну и непокретну имовину". Российское законодательство 116.

174. Овде Правда у чл. 103. за тестамент користи израз "јазик".175. "Берестјанаја грамота" (у слободнијем преводу "запис на брезовој кори")

јесте аутентичан споменик древноруске писмености и староруског језика XI-XII века. Писане су металном или коштаном писаљком на брезовој кори. Археолошким ископавањима почев од 1951. године, пронађено их је више од седамсто педесет. Најстарије потичу из прве половине XI, најмлађе из средине XV века. Оне пронађене у Новгороду, садрже приватну преписку, ђачке задатке и вежбања, али и текстове од великог правноисторијског значаја: наредбе феудалаца зависним људима, жалбе сељака, извештаје сеоских старешина, скице, нацрте тестамената, па чак и судске текстове.

176. Први је то учинио А. Пресњаков у својој књизи Предавања из руске историје, објављеној 1938. године у Москви.

177. Ово, међутим, нису и једини извори холопства у древној Русији. То су још и рођење од холопа, заробљавање, покушај бекства закупа и, евентуално, продаја у ропство несавесног трговца.

178. У руском граду XII века холопи су, изгледа, били живо укључени у робно-новчане односе, и на то се гледало као на нешто редовно, уобичајено. Из уговора Смоленска и Риге из 1229. године, види се да су кнежевски и бојарски холопи учествовали чак и у међународним трговачким пословима заједно и (у оквирима овлашћења) равноправно са слободним људима.

179. И. Смирнов, Очерки, 173-4.180. М. Свердлов, 164-165.181. Време појаве приватне својине на земљи не може се, наравно, тачно

одредити, али је несумњиво да у периоду од VII до IX века она већ постоји у басену Волхов-Дњепар. Према изворима из XI века, кнежевски, бојарски и црквени поседи (вотчине) већ су организовани као сеоска газдинства заснована на раду робова и зависних сељака. Б. Греков, Кијевска Русија, 269.

182. Поместја су поседи које кнез даје својим дружиницима или доживотно, или док им траје служба, али у сваком случају уз ограничење да се ова земља не може продавати, залагати, нити преносити у наслеђе. Прва поместја која је давао кнез Владимир издвајана су из кнежевског, а не из општинског земљишног фонда. Верв или мир су институти око којих су се током XIX и XX века научници веома спорили да ли су општине, територијалне заједнице суседа, или су крвносродничке заједнице сличне породичним задругама код Јужних Словена.

183. Књегињи Олги, на пример, припадала су села Олгинчи и Будутино, Владимиру I је припадало село Предславино и насеље Берестово. Својим женама, кнез Владимир је, до примања хришћанства изгледа, даривао чак и градове.

184. Неки аутори сматрају да су овако додељени поседи од самог почетка били наследни.

185. Сем оним лицима која би желела да постану чланови општине и да преузму на себе обавезе које су лежале на земљи.

186. У смислу да су дажбине везане за њу плаћане истом кнезу и да је њено становништво као "свој" град имало онај дотадашњи.

187. Двор је, у ствари, обухватао много више од куће; ту су и економске зграде, стаје, ограђена дворишта, а понекад чак и црквена зграда.

188. Од помешчика се захтевало да иде у рат са одређеним наоружањем и утврђеним бројем ратника, саобразно количини земље која му је дата као поместно држање.

189. Први пут се даривање земље Цркви помиње у Летопису под годином 1061, у време Изјаслава, када овај Антонију, оснивачу Печерског манастира, даје Печерску гору.

190. Припадају не овом или оном епископу, игуману, већ епископском чину (цркви) и манастиру.

191. Супротно овоме, до стицања својине одржајем није долазило простим држањем необрађене земље, па макар то држање трајало и сто година.

192. Као, на пример, у случају продаје у ропство презадуженог трговца, али овако не мисле сви истраживачи Руске правде; неки су уверени да се принудно може продати само имовина дужника, али не и он лично.

193. Управо овако неки истраживачи објашњавају недовољно јасне друштвене категорије "закупа", као и појам "купе", коју они, судећи по смислу Руске правде, одрађују (вероватно код свог повериоца).

194. Зато се уговор о купопродаји вреднијих ствари закључивао јавно на тргу, чиме су се избегавале касније евентуалне претензије на ствари трећег лица.

195. Индиректно, на овај закључак упућује и чињеница да се, по Грамоти, и жене појављују као учеснице судског двобоја; штавише, морале су да се лично туку, уколико су обе стране у спору жене.

196. Тако се, на пример, код купопродаје болесне краве, по речима из Грамоте, уговор раскидао, а новац враћао купцу.

197. Претпоставља се, према општем духу законодавних решења Грамоте, да су и уговори закључени под претњом или од стране душевно оболелих лица могли да се оспоравају и раскидају.

198. К. Кадлец, 79-80.199. У неким деловима Русије срећу се до XII, па и до XIV века.

Арапски извори из IX–X века говоре да су Руси имали и по неколико жена и љубавница. По речима Летописа, кнез Владимир је пре покрштавања имао пет законитих жена, а у Вишгороду, Белгороду и Берестову још и око осамсто љубавница. Пољски кнез Мјешко (друга половина X века) до крштења је имао седам жена. К. Кадлец, 78.

200. По трећем, најраспрострањенијем гледишту, верв уопште није крвно-сродничка, већ само територијална заједница општина.

201. Од греховног корена бивају лоши плодови, вели летописац.202. Још је Ибн Федлан забележио у X веку да је имовина умрлих Руса дељена

на три дела.203. Најстарији сачувани руски тестаменти су из 1147. и 1287. године. А.

Соловјев, Законодавство Стефана Душана, 133.204. У Повељи светог Саве манастиру Св. Николе у Врањини, из 1233. године,

први пут је реч "обида"употребљена у значењу кривично дело уопште. Иначе, старо српско право за означавање овог појма користи још и термине кривина, длг, зло, испакостити, преступити, преслушати, а први пут у Душановом Законику и израз сагрешеније. Т. Тарановски, 365-68.

205. Против учесника побуна, иначе, примењиване су казне на лицу места, често извршаване масовно. У борби за власт и сами кнежеви су посезали за недостојним средствима и радњама које су имале обележја тешких кривичних дела, али се питање одговорности за такво поступање решавало у затвореним круговима. Издаја кнеза, такође се разматрала у уским кнежевским круговима, а одговорност је често зависила од стварног односа политичких снага. У том погледу се древна руска држава не разликује од било које друге средњовековне државе.

206. Убиство холопа, додуше, третира се више као уништења туђе имовине, па се холоповом власнику само исплаћивала његова уобичајена тржишна цена.

207. За крађу кнежевог коња, на пример, казна је три гривне, а за крађу смердовог две.

208. У пракси феудалних република Пскова и Новгорода, међутим, репресији су често излагани не само они који су својим понашањем шкодили интересима целокупне заједнице, већ и они чији су поступци угрожавали интересе уске групе владајућег бојарства. За одбијање ратова против московске војске, на

пример, владајући врх Новгорода практиковао је масовна премлаћивања обичних грађана.

209. Према неким тумачењима, у једном случају Грамота има у виду крађу државне имовине, а у другом обично разбојништво.

210. У скандинавским легендама о Олафу, крвна освета из времена Јарослава Мудрог описана је као вансудска установа.

211. По другом тумачењу, "поток" је означавао заточење на кнежевом двору, уз препуштање кнезу да одлучи о даљој судбини кривца. По мишљењу Б. Грекова, ова казна одговара оној из чл. 88. Пољичког статута, где се предвиђа да кућа кривца буде спаљена, а он сам изгнан из заједнице. Б. Греков, Изабранные труды, том I, 244. Т. Тарановски такође сматра да се овде ради о конфискацији и прогонству, налазећи аналогне случајеве у српском средњовековном праву. Т. Тарановски, 403-406.

212. Аналогна ситуација збила се у Србији око 1308. године, када су дубровачки изасланици молили краља Милутина да уместо вражде од 500 перпера, до тада уобичајене новчане казне за убиство, уведе смртну казну. Краљ је одбио овај предлог речима да не жели проливање крви својих, већ да ће и даље поштовати стари обичај вражде, утврђен још у време његових предака.

213. Наведено према преводу А. Соловјева, Предавања, 138.214. Приближно тржишној вредности двадесет коња.215. Иначе, у словенском праву уопште, лишење слободе (затвор) као казна,

први пут се, изгледа, појављује у Уредбама чешког кнеза Бржетислава из 1039. године. К. Кадлец, 105.

216. Тако је, на пример, кнез Изјаслав, 1067. године, затворио у подруму кнеза Всеслава са двојицом синова; или, рецимо после смрти Јарослава Мудрог, његови синови су ослободили из подрума стрица Судислава и силом га постригли за монаха.

217. Први пут на овим просторима, смртна казна је прописана у Двинској грамоти из 1397-98. године.

218. Стара псковска рубља је, по неким претпоставкама, вредела једну новгородску гривну сребра.

219. Сличну установу познаје старо пољско и чешко право као "крик", Винодолски закон (клич, повик) и Пољички статут (вапај). К. Кадлец, 99.

220. Винодолски закон је зборник правних прописа самоуправне жупе Винодол, коју је чинило девет општина између Ријеке и Сења. Написан је 1288. на народном језику и има 77 чланова. Као и Пољички статут, садржи најстарију словенску правну терминологију.

221. Б. Греков, Изабранные труды, том I, 96-98.222. На пример, у најстаријем чешком и пољском праву (свод, зуод), као и у

члановима 180. и 193. Душановог Законика (свод).223. Душанов Законик, на пример, у члановима 84. и 106. само помиње

ордалију "котао" (judicium aquae ferventis), а тек мало ближе одређује "железо", док потапање у воду уопште и не помиње.

224. Б. Греков, Изабранные труды, том I, 271, 380-382.225. Садржај члана XXIV (правдање гвожђем) и XXV (правдање водом)

Књиге Елблага даје се према њеном изворном тексту, објављеном у књизи Б. Грекова, Изабранные труды, том I, 431-437.

226. Ово растојање је, очигледно, краће од оног код "оправданија железом" из чл. 150. Душановог Законика, где окривљени носи комад усијаног гвожђа од црквених двери до олтара.

227. Молитва, у контексту очекивања Божје помоћи у једном или другом правцу, чак помиње Седраха, Мисаха и Авденага, који су захваљујући милости Божјој изашли без икаквих повреда из ужарене пећи, када су у њу били бачени по наређењу цара Навуходоносора (Књига пророка Данила, 3, 20-27).

228. Додуше, црква је и судски двобој нерадо толерисала, али се тим питањима, у правноисторијској науци, до сада нико није продубљеније бавио, те се о односу Цркве према судском двобоју на словенским просторима зна веома мало.

229. Г. Дјаченко, 444. Сличну заштиту од повреда прописивало је и чешко право, док је, изгледа, судски двобој у Пољској био најкрвавији: пошто нису носили шлемове, чл. XXIII, 2. Правне књиге Елблага изричито прописује да главе учесника у судском двобоју треба што више посути пепелом "како крв не би ишла у очи и ометала их у борби".

230. Изразом "обида" у Руској правди означава се кривица, понегде и само кривично дело, а у другачијем контексту и повреда права, неправда.

231. Услед оштећења текста или грешке преписивача, тешко је разабрати речи "у верви", али се већина истраживача, укључујући и Б. Грекова, слаже да треба прочитати управо тако.

232. Термин верв у Широј правди употребљен је још само у члановима 4, 5, 6, 19. и 70. Шире правде и само на једном месту (чл. 20) у Краткој правди. Истраживачи нису једнодушни да увек значи "општина"у смислу територијалне заједнице суседа; по некима то је шира сродничка заједница.

233. Ова реч је у Тројицком рукопису испуштена вероватно омашком преписивача, али постоји у другим редакцијама Руске правде из тзв. Тројицке и Пушкинске групе преписа.

234. Гривна злата вреди 10 гривни сребра или 40 гривни куна (у XII и XIII веку).

235. Изразом обида у Руској правди означава се кривица, понегде и само кривично дело, а у друкчијем контексту и повреда права, неправда.

236. У неколико других преписа и "нос одсече".237. Пуни број сведока је два или седам (не постоји сагласност међу

истраживачима).238. Односно оног који не може да именује претходног држаоца спорне

ствари.239. Различито се тумачи: штета, изгубљена добит, судски трошак.240. Различито се тумачи: "за летину" и "за годину".241. Да ли заклетвом поверилац потврђује постојање дуга, или дужник његово

непостојање, из текста Правде се не може разазнати, а у литератури су потпуно опречна тумачења.

242. Дозвољена месечна камата (рез) за краткорочне зајмове, судећи по чл. 53, износила је 10 куна на једну гривну, одн. 20% по рачунању да гривна вреди 50 куна. Тихомиров, Пособие, 97, Свердлов 130. Сам израз "в трет" тумачи се веома различито.

243. Велики број историчара сматра да је овај састанак одржан 1113. године.244. Ако се прочита као "водити" онда би значило трговца, ако ли као

"возити", "превозити", онда робу. Од тога зависи сама суштина овог дела чл. 55. (да ли повериоци продају само имовину презадуженог трговца, или и њега самог). Старословенски речник Г. Дјаченка даје примере и једног и другог значења речи "вести".

245. У Тројицком рукопису "воиский", али у неким другим преписима "својски". М. Тихомиров (Пособие, 99) сматра да треба прочитати "војног коња".

246. У многим другим преписима, међутим, пише "крива", што суштински мења смисао: и за убиство жене, вира је као и за слободног мушкарца, 40 гривни, сем у случају када је до убиства дошло и њеном кривицом ("тада полувира 20 гривни").

247. У другим преписима овде стоје речи "без деце".248. У тзв. Синодалном Рукопису из 1282. године нема речи "својој деци", па

су се, услед ове разлике, у науци изродила бројна неслагања око правог смисла овог члана.

249. "Госпожа", исто као што се речју "господин" означава власник, сопственик.

250. У Тројицком рукопису било написано "смертију" (тј. смрћу оца), па је преправљено на "с материју" (тј. заједно са мајком).

251. Само једно од неколико могућих значења одредбе која почиње речима "А двор без дела".

252. Овде "без јазика" може значити и "без усменог тестамента", тј. када је била толико лошег здравља, да није могла ни говорити.

253. Значи: прихватити се дужности тиуна или кључара (надзорника, управника, домоуправитеља) код кнеза или бојара.

254. Закуп, рјадович, најамни радник, а можда чак и ситни феудалци који су уместо холопа обављали неке дужности на двору кнеза или бојара (нема јединственог тумачења).

255. Значи: плаћа као да га је убио (в. чл. 26. КП и 16. ШП), али једну гривну куне мање, пошто му се она рачуна као накнада за хватање.

256. Испуштено у Тројицком рукопису, па се преузима из других преписа тзв. Мусин-Пушкинске групе (такође из друге половине XIV века).

257. Видети претходну напомену.

Извори и литература

Аргунов П. А, О закупах Русской Правды, Ленинград 1934. Беляев Д. И, История русского законодательства, репринт изд. из 1879, Москва

1999. Билингтон Џ. Х, Икона и секира, превео с енглеског Бранко Вучићевић, Београд

1988. Бобчев С, История на старобългарското право, редак. проф. П. Петров, София

1988. Большая Советская Энциклопедия, 3-е изд. Москва 1969-1978. Владимирский-Буданов М. Ф, Обзор истории русского права, Киев 1907. Гаркави А. Я, Сказания мусульманских писателей о Славянах и Русских, СПб.

1870. Goetz K. L, Das Russische Recht, I-IV, Stuttgart 1910-1913. ГРАМОТЫ ВЕЛИКОГО НОВГОРОДА И ПСКОВА, под ред. С. Н. Валка,

Москва-Ленинград 1949. Греков Б. Д, Изабранные труды, т. I, Москва 1957. Греков Б. Д, Кијевска Русија, превео с руског Рене Ловренчић, Загреб 1962. Дьяконов М. А, Очерки общественного и государственного строя Древней Руси,

СПб. 1910. Дьяченко Г, Полный церковно-славянский словарь, I–II, Москва 1900.

Дјурант В, Доба вере, Историја цивилизације 4/I, превео с енглеског Љубомир Величков, Београд 1998.

Эверс И. Ф. Г, Древнейшее русское право в историческом его раскрытии, СПб. 1835.

Зимин А. А, К истории текста Краткой редакции Руской Правды, Москва 1954. Зимин А. А, Феодальная государственность и Русская Правда, Москва 1965. Зимин А. А, Холопы на Руси, Москва 1973. Юшков С. В, Очерки по истории феодализма в Киевской Руси, Москва 1939. Юшков С. В, Общественно-политический строй и право Киевского государства,

Москва 1949. Юшков С. В, Русская Правда - происхождение, источники, ее значение, Москва

1950. Кадлец К, Првобитно словенско право пре X века, превео с пољског Т.

Тарановски, Београд 1924. Калачов Н. В, Предварительные юридические сведения для полного объяснения

Русской Правды, СПб. 1880. Карамзин Н. М, Предания веков, из "Истории государства Российского", сост. Г.

П. Макогоненко, Москва 1988. Кључевски В. О, Историја Русије, превео с руског Др Милорад Ћирковић,

Београд-Подгорица 1997. Конт Ф, Словени - настанак и развој словенских цивилизација у Европи (VI-XIII

век), превела с француског Гордана Петровић, I-II, Београд 1989. Любимов В. И, Смерд и холоп, Москва 1941. Мошин В, Превод и коментари текста Шире Правде у књизи Љ. Кандић,

Одабрани извори из Опште историје државе и права, 7. издање, Београд 1992. НОВГОРОДСКАЯ ПЕРВАЯ ЛЕТОПИСЬ СТАРШЕГО И МЛАДШЕГО

ИЗВОДОВ, Москва-Ленинград 1950. ПОВЕСТЬ ВРЕМЕННЫХ ЛЕТ, I-II, Москва-Ленинград 1950. ПОЛНОЕ СОБРАНИЕ РУССКИХ ЛЕТОПИСЕЙ, I-II, Москва 1962. Пресняков А. Е, Лекции по русской истории, т. I, Москва 1938. ПУТЕШЕСТВИЕ ИБН-ФАДЛАНА НА ВОЛГУ, Москва-Ленинград 1939. Рогов А. В, История государства и права России IX – начала XX веков, Москва

1995. РОССИЙСКОЕ ЗАКОНОДАТЕЛЬСТВО X–XX ВЕКОВ, т. I,

ЗАКОНОДАТЕЛЬСТВО ДРЕВНЕЙ РУСИ, под общей редакцией О. И. Чистякова, Москва 1984.

Свердлов М. Б, От Закона Русского к Русской Правде, Москва 1988. Сергеевич В. И, Вече и князь, Москва 1867. Смирнов И. И, Очерки социально-экономических отношений Руси XII-XIII

веков, Москва-Ленинград 1963. Советский Энциклопедический Словарь, 3-е изд. Москва 1984. Соловјев А, Законодавство Стефана Душана, цара Срба и Грка, Скопље 1928. Соловјев А, Предавања из историје словенских права, Београд 1939. Старославянский словарь, по рукописям X-XI веков, Москва 1994. Тарановски Т, Историја српског права у немањићкој Србији, Београд 1996. Тихомиров М. Н, Древнерусские города, Москва 1946. Тихомиров М. Н, Пособие для изучения Русской Правды, Москва 1953. Черепнин Л. В, Общественно-политические отношения в Древней Руси и

Русская Правда, в книге Древнерусское государство и его международное значение, Москва 1938.

Щапов Я. Н, Археографическая методика исследования и издания памятников древнерусского права, в книге Методика изучения древнейших источников по истории народов СССР, сборник статей, Москва 1939.

 

раган Николић

Древноруско словенско право

Интернет издање

Извршни продуцент и покровитељ: Технологије, издаваштво и агенцијаЈанус

Београд, фебруар 2002.

Уредник: Дејан Ајдачић

Продуцент: Зоран Стефановић

Ликовно обликовање: Маринко Лугоња

Дигитализација: Ненад Петровић

Штампано издање

Издавач: Јавно предузеће Службени лист СРЈ, Београд, Јована Ристића 1

Прво издање

Београд 2000.

Рецензент: Проф. др Сима Аврамовић

Уредник: Марина Давидовић

За издавача: Др Милан Јовановић

Графичка обрада: Ненад Милошевић

Слика на корицама: Јарослав Мудри (са књигом) и Владимир II Мономах, скулптура М. О. Микешина из 1862. године, на сапоменику у Новгороду "Хиљаду година Русије"

 

САДРЖАЈ

ПРЕДГОВОР

ДЕО ПРВИ: Просторни, временски и цивилизацијски оквири древне Русије

Од родовског уређења до пропасти Два државотворна центра– Новгород и Кијев Покрштавање Удеоне кнежевине Република Новгород

Новгород и Псков Уређење Новгородске републике

ДЕО ДРУГИ: Друштво и државна власт

Земшчина Село и град Бојари Трговци Остало становништво Смерди Робови Новчани систем Кнежевска власт Кнежевски и државни приходи Кнежеви дружиници Градска скупштина – вече Сабори

ДЕО ТРЕЋИ: Извори древноруског права

Уговор Олега и Византије 911. године Уговор Игора и Византије 944. године Црквени устав кнеза Владимира I Црквени устав Јарослава Мудрог Закон судњи људем

o 1. Грађанско право o 2. Кривично право и судски поступак

Руска правда Сагласја и несагласја око Руске правде Псковска судна грамота

o 1. Судови o 2. Суђење o 3. Докази o 4. Кривична дела o 5. Земљишна својина o 6. Облигационо право o 7. Наследно право

ДЕО ЧЕТВРТИ: Кратка правда

Правда Јарославаo 1. О убиству o 2. Повреде и увреде o 3. Заштита својине

Правда Јарославичаo 1. Кривична дела против личности o 2. Заштита својине o 3. Судски поступак

Накнаде сакупљачима вире и мостарима

ДЕО ПЕТИ: Шира правда

Бескрајне полемике о пореклу Две методолошке поуке Одговорност за убиство на територији општине Убиство људи везаних за кнежев или бојарски посед

Доказна средства Телесне повреде и увреде Свод Крађа Облигације Устав о "закупима" Остале кривичноправне и процесне норме Наследно право Устав о холопима

ДЕО ШЕСТИ: Установе (Institutiones)

Својина (Dominium, proprietas) Облигације (Obligationes) Породица (Familia) Наслеђивање (Hereditas) Кривично дело (Crimen) Казна (Poena) Суђење (Judicium)

Прилог I: Древноруски владари

Рјурик († 879) Олег († 912) Игор († 945) Олга, по крштењу Јелена († 969) Свјатослав Игоревич († 972) Јарополк Свјатославич († 980) Владимир I Свјатославич – Свети († 1015) Јарослав Мудри (978-1054) Изјаслав Јарославич (1024-1078) Свјатослав II Јарославич (1027-1076) Всеволод Јарославич (1030-1093) Свјатополк II Изјаславич (1050-1113) Владимир II Мономах (1053-1125)

Прилог II: Кратка правда

Академијин рукопис Правда роскаја

Прилог III: Шира правда

Тројицки рукопис Суд Јарослава Владимировича Правда рускаја

Напомене

Извори и литература

 

ПРЕДГОВОР

Прошло је више од шездесет година од како је на нашем језику написан последњи обимнији рад из Историје словенских права. Његов аутор био је великан српске правне

историографије, Александар Соловјев. ДелоПредавања из Историје словенских права, објављено 1939. године у Београду, представљало је лабудову песму једне важне дисциплине, која је своје врхунце доживљавала и на нашим просторима, превасходно кроз радове двојице научника руског порекла – Теодора Тарановског и Александра Соловјева. Њих двојица су, после Октобарске револуције, судбински спојени на Правном факултету Универзитета у Београду, пронели славу ове институције и наше науке уопште својим дометима у научној дисциплини која је цветала широм Европе. Али, када је социјализам, поред Совјетског Савеза, захватио и све остале словенске земље након Другог светског рата, Историја словенских права била је осуђена на пропаст.

Посматрана као реликт непожељног романтичног национализма, коме се бескомпромисно супротставио концепт пролетерског интернационализма, ова дисциплина прогнана је из наставних планова правних факултета, а научно бављење њоме било је идеолошки непопуларно, па је понекад изазивало чак и подозрење. На тај начин је, нарочито у нашој науци, ова област, тада у пуном процвату, пресечена у самом корену и напрасно угасла.

Студија др Драгана Николића, професора Правног факултета Универзитета у Нишу, после дугог низа година заборава, наставља насилно пресечену славну традицију коју су на нашим просторима засновали Тарановски и Соловјев и изнова је издиже из пепела.

Историја словенских права изникла је на таласу историјско-правне школе, која је у XIX веку стекла популарност као пандан школи природног права. Јуснатуралистичке поставке да је право универзално и да његова основна начела важе за све народе и сва времена, у многим деловима Европе узроковале су експанзију и реципирање француског права, а нарочито Наполеоновог Code Civil, у којима је садржана есенција природноправних концепата. Историјскоправна школа заузела је дијаметрално супротан став. Настала је превасходно међу немачким научницима (Фихте, Савињи, Пухта) којима је, између осталог, из многобројних разлога сметала доминација француског права. Ова школа се засновала на становишту да не постоји право које је општеважеће за све народе, већ да је и право, као и многи други елементи националног бића, условљено специфичностима духа сваког појединог народа. Оно је плод карактера сваког народа и представља функцију народног живота, слично као језик и обичаји. Тако је отпочело трагање за чистим германским духом у области права, чему је између осталих немали допринос дао чувени сакупљач народних бајки, али и Савињијев ученик, Јакоб Грим у делу Немачке правне старине (Deutsche Rechtsaltertumer), 1828. године.

Популарност коју је овакво учење напрасно стекло и димензије које је узело изучавање германског права, пренело се и на словенске научнике. Разбуктало се дотадашње не превелико интересовање за права појединих словенских народа, њихове обичаје и заједничке словенске установе, чему је нарочити допринос давао тада владајући пансловенски и словенофилски романтизам и национализам. Осећај припадности истој, словенској групи народа, оживео је истраживање не само културне, него и правне историје Чеха, Словака, Пољака, Руса, Јужних и свих других Словена, као и трагање за заједничким цртама у њиховим правном наслеђу.

Тако је настало прво дело за које се може сматрати да је утемељило историју словенских права – књига пољског филолога Игњаца Раковецког Правда руска објављена у два тома, 1820. и 1822. године. Представљала је не само језичку анализу овог драгоценог руског правног зборника, већ и дело које је отворило пут изучавањима словенског права уопште, тражећи заједничке елементе у њиховим правним системима. Неодољиво се намеће утисак да је књига професора Драгана Николића, која је пред нама, на сличан начин као дело Раковецког, после толико деценија, кроз древноруско право и Руску правду оживела историју словенског права у целини.

После Раковецког јавила се плејада врсних научника који су истраживали како права појединих словенских народа, тако и историју словенског права. Вацлав Маћејовски, Феодор Зигељ, Карло Кадлец, наши Валтазар Богишић и Драгиша Мијушковић, уз Тарановског и Соловјева, јесу највећа имена међу онима који су развили ову научну дисциплину. Нажалост, више од пола века после Другог светског рата, није се пронашао настављач њиховог грандиозног дела. Истраживања су се углавном сводила на изучавање националних историја права, али је чак и тај део посла у већини словенских држава обављан парцијално, још увек као рефлекс комплекса да је изучавање правне историје сопственог народа анахроно, па и идеолошки обојено.

Утолико је важнији подухват писца ове књиге да древноруско право ослика новим бојама, али и да ревитализује концепт Историје словенских права. Већ би испуњење само првог задатка било довољно да се аутору упуте сви комплименти, будући да на нашем језику до сада није написано ниједно целовитије дело о најзначајнијем руском и словенском правном извору – Руској правди. Коначно је наша читалачка публика добила озбиљан, критички превод, анализу и коментаре тог драгоценог текста, засноване на најновијим достигнућима савремене, пре свега руске стручне литературе. Руска правда овим радом постаје приступачан и поуздан извор и за све оне којима правна историја није ужа истраживачка област.

Друга особина овога дела, међутим, можда јесте још значајнија. Њиме се развејавају тамни облаци који су деценијама покривали Историју словенских права. Задаци који стоје пред правним историчарима словенских простора су безгранични, а дугови према корифејима претходницима и научној мисли сопственог рода и народа неизмерно велики. У закоровљеној башти словенских права јављао се, с времена на време, по који важан изданак, али се нико није усуђивао да изнова почне да је уређује. Велики број нових сазнања и извора који су за више од пола века проналажени, нове интерпретације познатих докумената и други појединачни продори, већ дуго времена вапе за новим синтезама и упоредним истраживањима, али њих није било. Ова књига, међутим, отвара наду и као да трасира пут за даље искораке у тако неопходном и жељеном правцу.

Fortuna audaces adiuvat - Заиста, поред ерудиције, марљивости, упорности, талента и низа других особина које већ красе дело пред нама, истраживачу ће бити потребна и срећа и одважност када се буде упутио на овако трновит терен. Ако се по јутру дан познаје и уколико овај аутор настави да храбро разгрће деценијске наслаге које су прекриле изучавање словенских права, има право да очекује да ће његов истраживачки напор бити награђен проналаском неког драгоценог врела, новом надахнутом интерпретацијом постојећих изворних текстова, откривањем путева који су били на дохват руке, али којима нико до сада није крочио. То би за српску правноисторијску

науку представљало продужетак традиције зачете са Тарановским и Соловјевим, испуњење дела дуга који према њима наша наука има, али и отварање хоризоната за будуће генерације истраживача, које до сада нико није организовано и осмишљено упућивао у том правцу.

Књига Драгана Николића, поред свих вредности које има, даје и важан импулс размишљањима о потреби да се убудуће координирају истраживачки напори у већем броју земаља које повезује заједничка словенска правна традиција, те да се после дугог времена у новом светлу сагледају достигнућа претходника. Због свега тога, дело које је пред нама окренуто је колико прошлости, толико и будућности.

Проф. др Сима Аврамовић

ДЕО ПРВИПросторни, временски и цивилизацијски оквири древне Русије

Од родовског уређења до пропасти

Почеци државности древне Русије везани су за два државотворна жаришта, једно на северу, са средиштем у Новгороду, друго на југу, са центром у Кијеву. Обједињавањем ова два простора под јединствену владарску власт кнеза Олега 882. године, настаје јединствена руска ранофеудална држава. Око Кијева ће се тада објединити бројна племена Источних Словена и њихове територије, за које се не може рећи да и пре IX века не познају одређене форме политичког организовања обележеног распадањем првобитног уређења и израстањем елемената власти својствених раним државама.

Источни Словени се у списима многих писаца раног средњег века називају заједничким именом Анти. Готски историчар Јорданес њихова насеља лоцира између Дњестра и Дњепра. Најранија сведочанства о политичком животу Анта односе се на крај IV века. Тада је, по Јорданесу, дошло до рата између њих и Острогота. Током VI века Анти се чешће помињу у делима византијских писаца Прокопија Кесариског и ПсеудоМаврикија. Заједно са Јужним Словенима, Склавинима, често упадају на територију Византије. Анти су служили и као најамници у византијској војсци. Према запажањима Византинаца, у начину живота Анта и Склавина није било суштинских разлика. Ова чињеница веома је битна за било који аспект реконструкције и изучавања најранијег словенског права.

Иза назива Анти, заправо се обелодањује велики број засебних племена која имају сопствена имена. По свој прилици, назив Анти био је нека врста колективног имена за све Источне Словене. У најстаријем руском летопису Повест древних времена,[1] исцрпно се набрајају поједина племена и области у којима живе.[2] Пољани су на обалама доњег Дњепра, где ће настати Кијев. Кривичи су на горњем току Дњепра, Волге и Западне Двине. Древљани су поред река Тетерев и Уж. Драговичи су између река Припјат и Березина. Уљичи и Тиверци живе између доњег тока Дњепра и ушћа Дунава. Иљмени су на крајњем северу, између језера Иљмен и Ладога. Неки угледни руски историчари, међутим, сматрају да се обласна подела древноруског простора у време првих кнезова никако није подударала са племенском поделом коју описује Повест. И В. Кључевски и Б. Греков тврде да није било ни једне области која би се састојала само од једног, а понајмање читавог племена. Њихова становишта поткрепљују и резултати археолошких ископавања који показују да у областима којима

управљају велики градови Кијев, Новгород, Смоленск или Черњигов, преовлађује територијална подела која је заменила племенску.[3]

Друштвени и економски развитак појединих племена није текао равномерно. Код оних који су настањивали обале Дњепра и Дњестра, те код оних на крајњем северу, родовско уређење брже се распадало. Томе је свакако допринело усавршавање земљорадње и уопште пољопривредне технике. Важну улогу имале су и везе са много развијенијим областима северних обала Црног мора. Мада се у другим областима економски живот развијао спорије, код осталих Источних Словена уочавају се тенденције распадања родовског уређења и друштвеног раслојавања. Овим процесима доприносио је и развој појединих заната – ковачког, грнчарског, дрводељског, ткачког и осталих о којима сведоче археолошка ископавања. Занатство доприноси и настајању већих насеља, која су постепено прерастала у градове. Повољан географски положај стимулисао је развој трговине. Велике реке постале су значајни трговачки путеви. Нарочито је познат "пут од Варјага до Грка" који је повезивао Балтичко и Црно море. Константин Порфирогенит бележи да су руски трговци стизали у Византију на својим чамцима низ Дњепар, па затим Дњестром ишли до ушћа Дунава, а одатле до Месемврије (данашњи Несебар у Бугарској). Руски трговци били су познати и далеко на Истоку. О њима су остали записи многих арапских писаца, који, услед велике оскудице у другим историјским изворима, представљају драгоцена сведочанства о животу, обичајима и религији источних Словена.

На путу изграђивања првих државних творевина на овим просторима, значајну етапу представља настајање јаких војноплеменских савеза, који су под влашћу једног старешине обједињавали по неколико племена. Тај процес убрзавале су и спољне опасности – напади Хазара, Печењега, а нарочито Варјага, како су Словени називали Нормане, Скандинавце. Варјази су често нападали ове територије и настојали да локалном становништву наметну трибут, данак. Неки од Варјага се настањују на словенским просторима, али и стапају са бројнијим староседелачким становништвом. Пристизање Варјага понекад се одвијало и уз сагласност домаћих, руских кнежева, који су их, изгледа, повремено користили као најамнике. Било је и случајева да су поједини варјашки вождови (јарли) заводили своју власт у неким руским градовима.

Средином IX века, део Источних Словена у степским областима између Кијева и Вороњежа, био је уједињен у јак племенски савез који је представљао озбиљну претњу и за само Византијско царство. У писаним изворима из тога доба постепено почиње да се употребљава термин "Рус" за означавање земаља у средњем току Дњепра. Када је Кијев постао обједињавајући центар источнословенских племена, ова рана држава се све чешће назива "Рус", а њени становници "Руси". Порекло овог термина није сасвим јасно. Једна од верзија придаје му скандинавско порекло. По другој, претпоставља се да је негде у овим областима живело словенско племе "Рос", како се и сада назива једна притока Дњепра.

Обједињавање Новгорода и Кијева такође се везује за делатност неколико варјашких вођа који су у њима владали. Први међу њима је Рјурик, који је између 862. и 874. године владао Новгородом. По њему се и династија првих кнежева древне Русије назива Рјурикова. Његов наследник Олег предузима поход на Кијев и 882. године тамо заснива своју власт, збацивањем и убиством кнеза Асколда. Кијев постаје "мајка руских градова". Изузетан географски положај Кијева омогућио му је изванредне економске, политичке и културне везе са ширим просторима древне Русије. Он постаје жив

трговачки центар у којем се срећу трговци из Византије, источних земаља и западне Европе.

Древна руска држава, по свом политичком уређењу, била је ранофеудална монархија.[4] На њеном челу је велики кнез који је имао знатну власт. Остваривао ју је уз помоћ тзв. бојарске думе, коју су чинили њему потчињени локални кнежеви и његови најближи дружиници, тзв. кнежеви мужи. Суђење, убирање дажбина и све друге најважније функције државе, обављали су дружиници. Део сакупљених дажбина задржавали су за себе. Током времена, кнежеви дружиници добијају земљишне поседе, постајући тако земљопоседници, будући феудалци. Кнез убира дажбине на лицу места, обилазећи са дружином земље које су признавале његову власт. У изворима су таква путовања позната као "пољудије". Касније су установљена стална места за прикупљање дажбина, "становишта" или "погости". Војна сила државе састојала се од дружине великог кнеза и одреда кнежевих поданика које су предводили бојари. У унутрашњим односима ране руске државе запажају се сталне тенденције изграђивања централизованог управног апарата над читавом државном територијом и ограничавања права локалних кнежева.

Основни спољни политички циљеви кијевских кнежева стапали су се у тежњу ка обједињавању Источних Словена под јединствену власт Кијевске Русије. У остваривању ове замисли они наилазе на супротстављање неких словенских племена, али и на противдејства других, несловенских народа, нпр. Хазара и Печењега. Циљ кијевских кнежева био је и овладавање трговачким путевима по Црном мору и на Кримском полуострву, што је неизбежно водило у сукоб са Византијом. Прва потпунија обавештења о спољној политици кијевских кнежева односе се управо на њихове односе са Византинцима. Током 907. године, предвођени кнезом Олегом, Руси предузимају поход на Константинополис.[5] Кроз четири године (911), између Руса и Византије закључен је први званичан мировни уговор: руски трговци добијају право да слободно долазе на територију Царства и да тргују без плаћања царина. На церемонији закључења уговора цар Лав VI Мудри заклео се над крстом, а Олег и његови дружиници над оружјем, уз помињање својих божанстава Перуна и Волоса. У време кнеза Игора (912-945) предузета су још два похода против Византије. Први је завршен поразом руске флоте, а други, 944. године, новим мировним уговором. Сада, међутим, услови нису били тако повољни за Русе као у Уговору из 911. године. Оба уговора су прворазредни споменици, и уопште значајни историјски извори.

После Игора, на челу државе биће његова удовица Олга (945–964). Да би предупредила незадовољство због произвољног убирања данка, увела је норме о обавезности плаћања пореза и јединицу за његово утврђивање тзв. "дим" (кућа, огњиште). При разрезивању пореза водило се рачуна о имовини сељака – који и колики привредни инвентар поседује.

Наследник књегиње Олге на престолу, њен син Свјатослав (964–972), био је човек енергичног карактера. Његова владавина скоро је читава протекла у ратовањима против суседа. Држава је територијално увећана и укључила је у свој састав још већи број словенских племена. Тежио је да границе помера на исток према обалама Дона. Потчињени су и Бугари из Поволожја, а 965. руска војска задаје коначан ударац Хазарском Каганату, освајајући његове центре Саркел и Итил. Свјатослав није наилазио на јачи отпор ни у својој експанзији ка доњем току Дунава. Године 968, осваја део Бугарске и на делти Дунава изграђује тврђаву Переславец. Убрзо се удружује са

Бугарима и заједно ратује против Византије. Његова намера да створи пространу словенску државу види се и у писму мајци из 969. године, где јој поручује да не жели да се враћа у Кијев, већ да ће остати у Переславецу на Дунаву, означивши га као средиште својих земаља. Ову његову намеру осујетила је византијска дипломатија, а Свјатослава су напали и убили Печењези 972. године.

Важан догађај који ће допринети даљем јачању и уздизању међународног угледа древне Русије, било је примање хришћанства за званичну религију. У првим годинама своје владавине, кнез Владимир (980-1015) покушава да спроведе реформу којом би изједначио све паганске култове и прогласио их за државну религију. Реформа, међутим, није постигла очекиване резултате. Све јасније се указивала потреба за једном новом религијом која би учврстила власт кнеза и његових великаша. Крајем X века Кијевска Русија била је једна од малобројних земаља на европским просторима која још увек није била покрштена. Само хришћанство, пак, било је одавно продрло у руске земље из суседне Византије и других хришћанских држава. Познато је да у десетом веку у Кијеву већ постоји црква Св. Илије, а међу дружиницима кнеза Игора било је и хришћана. Његова мајка, књегиња Олга, примила је хришћанство негде око 955. године.

Покрштавању Русије претходиле су бројне политичке комбинације које су показале Владимирову далековидост. Када се 988. године крстио, решио је да хришћанство прогласи и за државну веру. У то време Византија је управо била затражила помоћ од Кијевске Русије за гушење побуне малоазијских стратиота. Владимир је прихватио позив, уз услов да му цар Василије II своју сестру Ану да за жену. Када је устанак угушен уз помоћ Руса, а Цар наставио да оклева око обећане удаје своје сестре за Владимира, руска војска је провалила на Крим и заузела Херсон. До брака је коначно дошло, те је хришћанство и на тај начин званично уведено у Кијевску Русију. Сви споменици старих паганских култова порушени су, а народ је добровољно или, пак, у страху од санкција, примао нову, хришћанску веру.

Одмах после покрштавања, у руским земљама се изграђује црквена организација. На њеном челу је кијевски митрополит, кога је постављао или кнез уз епископски сабор, или Цариград. Митрополити и епископи постепено су израсли у крупне феудалце, будући да су цркве и манастири имали значајне земљишне поседе. Део државних прихода одлазио је на подизање манастира, који ће постати велики културни и духовни центри. За првобитно ширење хришћанства у новокрштеној древној Русији заслужна је не само Византија, већ и Бугарска, из које су у Русију одмах кренуле богослужбене књиге на словенском језику. Примање хришћанства имало је велики значај за приближавање Кијевске Русије високој византијској култури. Још значајније је то што је нова вера потпомогла формирање руског народа, убрзавала стапање Источних Словена у једну заједницу. У основе те руске националности постављен је заједнички древноруски језик, за чију основу је узет језик града Кијева.[6]

После смрти кнеза Владимира 1015. године, дошло је до борбе између његових синова. Окончаће се победом Јарослава, који ће бити кијевски кнез од 1019. до 1054. године. Током владавине Јарослава држави ће бити присаједињени многи градови југозападне Русије преко којих су предузимани походи на литванске поседе. Печењези 1036. нападају Кијев, али трпе пораз. Касније се појављују Кумани (Половци) који ће отпочети систематске нападе на руске земље. У време Јарослава донет је први писани правни зборник Руска правда, у чему је учествовао и он лично. Због љубави према учености и књигама, савременици су му дали надимак Мудри.

Период владавине тројице његових синова Изјаслава, Свјатослава и Всеволода, значајан је и због наставка законодавне делатности. Изјаслав је велики кијевски кнез у три наврата, будући да је двапут био изгнан из Кијева, једном у време народног устанка 1068. године, а други пут од стране браће 1073. године. Свјатослав је најпре био кнез черњиговски (од 1054), а потом велики кнез кијевски од 1073. до 1076. године. Всеволод је кнез перејаславски од 1054. године, од 1077. черњиговски, а кијевски од 1078. до 1093. године.

Јака власт кијевског кнеза на ширем простору биће одржана још само током владавине кнеза Владимира II Мономаха, сина кнеза Всеволода. Он је кнез смоленски од 1067, черниговски од 1078, перејаславски од 1093, а кијевски од 1113. до 1125. године. После његове смрти започиње доба распада Русије на удеоне кнежевине. Новгород и Псков имаће особени статус градских република.

Велика економска и политичка моћ појединих локалних кнежева и бојара, неповољно ће се одразити на снагу и јединство државе. Постепено ће се као независне одвојити Черњиговска, Смоленска, Вољинска, Полоцка и друге кнежевине. Крајем XI века прилично се уздигла Владимирско-Суздаљска кнежевина. У време кнеза Јурија Долгоруког (1125-1157), осамосталила се Московска област.

Феудална раздробљеност руских земаља довешће до тога да оне постану примамљив плен за разне номадске народе, нарочито Кумане (Половце), а у првим деценијама XIII века и за Монголе. О тој разједињености говори се и у најпознатијем руском јуначком епу Слово о полку Игореве, који, иначе, опева поход новгородског кнеза Игора Сватославича против Половаца 1185. године, истовремено позивајући несложне руске кнежеве на јединство ради одбране земље. Руска војска предвођена галичким, вољинским и још неким кнежевима, на обалама реке Калке 1223. претрпела је велики пораз у судару са Монголима. Од тада, они све више освајају и пустоше поједине области, разарају градове. Када је године 1240. под њиховим налетом пао и Кијев, нејединствени отпор руских кнежева био је дефинитивно разбијен. Целокупан простор древне Русије, са изузетком једино новгородске земље, потпада под монголску власт. Новгород ће се и даље самостално развијати и јачати као феудална градска република, све до 1478. године, када доспева под власт Московске кнежевине и улази у састав обновљене државе.

Два државотворна центра–Новгород и Кијев

Придњепровски државотворни простор у најранијем донекле познатом периоду обележавају Пољани, словенско племе, о којем Несторов летопис даје нека уопштена обавештења. Дошли су на обале Дњепра са Дунава и сваки је род настанио део територије околних шума и брда. Један род који је убрзо ојачао, примакао је своје станиште уз сам Дњепар, а његове старешине браћа Киј, Шчек и Хорив, начиниће се старешинама свих осталих родова. Они изграђују Кијев, први град на овом простору. Обједињавање унутар једне чвршће племенске заједнице, на чијем челу сада стоје старешине само једног, водећег рода, довешће до тога да се првобитно родовско уређење Пољана током времена све више модификује, попримајући обележја ране државе. Када се прекинула лоза потомака Кија, који су управљали Пољанима, родови се све више конституишу као територијалне заједнице, сеоске општине (верв, мир), а племенска заједница Пољана почиње да личи на неку врсту савеза сеоских општина.

Родовска обележја постепено губе значај, а све јачи управни и политички центар постаје град Кијев, који се у Летопису први пут помиње 907. године.

У непрегледном океану источнословенских племена на северу, Иљмени су најбројнији и најјачи. По предању, они су међу првима дошли са Дунава на нова, севернија станишта. Ту их је, према веома распрострањеној легенди, затекао још свети апостол Андреј Првозвани, када је путовао Дњепром до Балтика. Окружени са свих страна туђинским, финским племенима, да би опстали, подизали су градове и организовали свој живот унутар сеоских општина. Своју доминацију над расутим финским племенима нису спроводили толико силом оружја, колико словенизацијом. На реци Волхов која истиче из Иљменског језера, подижу Новгород, по којем су добили и своје друго име – Новгородци.[7] Убрзо су потчинили страна племена у суседству. Да би их држали у покорности, на њиховој земљи подижу градове Псков, Ладогу, Ростов и друге. Успостављање превласти на ширем географском простору било је веома успешно. Сва несловенска племена, од Финског залива до обронака Урала, признавала су зависност од Новгорода.

Историја новгородске земље до почетка Рјурикове владавине 862. године, мало је позната. Реконструише се на основу магловитих и често противуречних наговештаја садржаних у скандинавским сагама, словенском народном предању и у Несторовом летопису Повест древних времена. Док саге набрајају чак двадесетак новгородских кнежева до почетка IX века, називајући ову земљу Гардарикијом, Летопис тврди да су до доласка Рјурика Новгородци час "управљали сами собом", а час били кнежевина, да су, дакле, имали кнежеве.

Друштвено и политичко уређење новгородске земље после 862. године условно се може означити као ранофеудална монархија, док би се уређење до почетка Рјурикове владавине могло назвати савезом градова потчињених Великом Новгороду, главном граду Иљменских Словена.

У самом Новгороду, свака улица била је у извесном смислу самоуправна општина, заједница свих породица које у њој живе. Улица има свој збор (вече) који бира уличног старешину. Неколико улица чинило је "крај" (рејон, кварт), а читав Новгород имао је пет таквих квартова. Кварт је такође имао своје "вече" (збор, скупштину) које је бирало старешину кварта. Врховно новгородско вече заправо је народна, градска скупштина, на коју су долазили сви домаћини из општина, тј. из улица. На скупштини се бирао старешина читавог Новгорода.[8] Исто такво, скоро пресликано уређење имали су Псков, Ладога и остали градови које су Новгородци подизали. Пошто су археолошка ископавања у Ладоги открила слојеве градског насеља још из VII–VIII века, може се само претпостављати колико је онда стар сам Новгород.

Становништво новгородске земље, још од најстаријих познатих времена, делило се на више ("старије") и ниже људе (млађи или мањи). Виши су били земљопоседници, они који су имали земљу у својини. На њој су живели сиромашнији људи (нижи), али ови, ипак, нису били ни у каквом најамном односу. Од "виших" су се разликовали једино у погледу имовног стања, задржавајући при том сва политичка права као пуноправни чланови заједнице.

Положај жене у друштву и у породици, изузетно је повољан. Удајом, она се ослобађа старатељства свога оца и у извесном смислу поправља сопствени друштвени статус. У

много чему постаје равноправна са супругом. Може да независно од мужа располаже сопственом имовином, да се бави трговином.[9] Додуше, уколико има живог мужа, не може се активно укључивати у јавни друштвени и политички живот своје шире заједнице, али зато удовица и у тим пословима потпуно замењује покојног мужа, представљајући пуноправно своју породицу на зборовима и скупштинама.

По сведочењу не само Несторовог летописа, већ и према скандинавским сагама, арапским историчарима, географима и путописцима, Новгородци су у VIII и почетком IX века били моћан и богат народ. Под својом влашћу држали су велика пространства и важне трговачке путеве. Трговали су са муслиманском Азијом, западном Европом, Норманима и Византинцима. Чини се да је њихово друштвено и политичко устројство упадљиво заостајало за њиховом објективном снагом, богатством и трговачким везама, те да је било непримерено величини простора над којим су доминирали.

Древни систем самоуправних општина који је несумњиво допринео њиховом јачању и уздизању, постао је неделотворан онда када је Новгород проширио своју власт на веће просторе и на етнички хетерогено становништво. Разнородност тих становника обједињених по старим начелима политичке једнакости чланова некада једног племена (Иљмена), а вероватно и продубљивање имовинског раслојавања, све више ће доводити до раздора и унутрашњих сукоба. Ти сукоби су, очито, могли да имају само тенденцију даљег продубљивања и заоштравања. Састанци зборова и скупштина, у таквим условима су се распадали, цепали по етничким или имовинским шавовима, што није прећутано ни у Несторовом летопису: "Устаде род на род, и не бејаше у њима више правде, већ раздори, те почеше међусобно ратовати". Зато је, по Летопису, године 862. скупштина Новгородаца, Кривича[10] и Чуда[11] одлучила да се потражи кнез који би њима владао и судио им праведно. Многи истраживачи оправдано сумњају у стварну утемељеност ове Несторове интерпретације и склони су да је оквалификују као накнадну легитимизацију скандинавске династије која се устоличила у Новгороду, а затим и у Кијеву, или као "патриотско тумачење скандинавског освајања Новгорода".[12]

Историјско предање и Несторов летопис веле да су из Скандинавије 862. године за кнежеве новгородске земље дошли Рјурик и његова два брата Синеус и Трувор. Када су кроз две године оба брата Рјурикова умрла, он остаде као једини кнез. Ова околност, ишла је у прилог јачању његове власти. Пошто су његови челни дружиници (бојари, мужи) почели да противно договору с Новгородцима подижу утврђења и по другим градовима новгородске земље, против Рјурика је избила народна побуна предвођена Вадимом Храбрим. Будући да јој се нису придружили највиђенији Новгородци, одмах је угушена, а Вадим убијен. Кроз две године букнула је још једна, такође неуспела побуна, а вође незадовољника одселиће се за Кијев. "Муку мучимо с овим кнезом, све ће нас претворити у робове" наводно су викали побуњеници.[13]

Објективно процењујући, међутим, рекло би се да стварна Рјурикова власт није била толика каквом су је доживљавали његови противници. Нема наговештаја да се он сукобљавао са народном скупштином. Против њега устаје само део становништва, али не и горњи слој староседелаца. У прилог овој претпоставци говори и чињеница да је Рјуриков наследник Олег кнезовао у Новгороду само још три године после његове смрти, да би већ 882. године потражио себи нову престоницу у којој његова власт не би била толико ограничена самоуправном традицијом као у Новгороду. Прешао је у Кијев, где га је становништво прихватило без противљења, и њега, и његове бројне ратнике

Варјаге, Словене и Чуде. Од тада се Придњепровље или кијевска земља почињу све више називати Руском земљом,[14] а Новгород са својим поседима – Новгородска земља.

Преласком у Кијев 882. године, и стављањем под своју непосредну власт Смоленска и Љубеча, важних градова на Дњепру, Олег као владар постаје самосталнији, независан од новгородске скупштине. Добио је поседе који ни на који начин нису били потчињени Новгороду, али при том није изгубио Рјурикова права на Новгород. Штавише, задржао је за себе све новгородске области које су својевремено, 862-864. године, биле уступљене њему и његовој браћи: Ладогу, Бело језеро, Изборск, Ростов, Полоцк и Муром. Са своје стране, Новгородци нису желели да изгубе право слободне пловидбе Дњепром до Црног мора, тим важним трговачким путем чији је већи део сада био под Олеговом непосредном влашћу. Они се покоравају Олеговој наредби да Иљмени, Кривичи и Мерјани[15] плаћају новоуведене порезе кнезу и допунске дажбине његовим Варјазима у износу од 300 гривни годишње, вероватно на име слободне трговине на Дњепру.

На источнословенском простору дакле, од 882. године, постоје две јаке и такорећи узајамно независне ране државе: Новгородска, са својим ранијим уређењем, и Кијевска (Придњепровска), под именом Кијевскаја Рус. Овом другом Олег је владао независно од новгородског већа и на основу другачијих права. Мада је власт Олега у Придњепровљу била јача него у Новгороду, она је објективно, још увек била ограничена. Ни Смоленск, ни Љубеч, ни Кијев нису били покорени оружјем, већ су Олега примили добровољно, признавши његову власт вероватно уз услов да се не нарушава њихово старинско уређење.

У истом положају, у односу на затечено уређење, наћи ће се и Игорова удовица Олга и њихов син Свјатослав током њихове владавине од 945. до 972. године. Они ће углавном бринути о проширењу територије са које убирају данак, а не о увећавању садржине владарске власти. Чак су и међу покореним племенима задржавали затечене старе племенске кнежеве, обавезујући их само да буду нека врста њихових помоћних органа.

Ни Олег, ни његови наследници, до кнеза Владимира, дакле, нису, покушавали да мењају уређење оних који су прихватили њихову власт. Тамо где су раније постојали зборови и скупштине, остали су и током њихове владавине, исто као што се одржала и ранија пракса потчињавања млађих градова старијима.

Судство и управа које су кнежеви обављали или лично или преко својих бојара, још увек су се држали древних обичаја и права. "Власт кнеза, тада као да је лебдела на површини друштвеног живота и није продирала у дубину. Кнежеви са својим дружиницима, у то време били су једна целина, а градско и сеоско староседелачко становништво – друга; ни једна ни друга страна нису се привикле на нови положај ... Кнез је у то време самовластан и независан у својим одлукама и подухватима само у оним случајевима који се не тичу права староседелачког становништва."[16]

Покрштавање

Са примањем хришћанства, већ постојећем словенском и норманском елементу друштвеног и државноправног живота древне Русије, додаје се још један – византијски, који пристиже преко хришћанске цркве и свештенства. Од времена кнеза Владимира,

скоро да нема области друштвеног, јавног и приватног живота на који хришћанска вера није утицала.

Дотадашња паганска религија, већ на почетку владавине кнеза Владимира, била је у опадању, а није ни доприносила јединству религиозне свести мешовитог становништва Придњепровља. Паганска религија није могла да на јединственој основи веже за себе ни разноверне, ни разноплемене досељенике. Када се био учврстио на престолу, кнез Владимир је неколико година безуспешно настојао да спроведе верску реформу која би се састојала у томе да он постане заштитник паганске религије, да се уз кнежевску резиденцију у Кијеву подигне пантеон паганских божанстава Перуна, Дажбога, Стрибога и других.

Од покрштавања, са примањем хришћанства, црква и кнез почињу да делају као једна недељива власт, а кнежевска дружина и свештенство постају главни ослонци те власти. Црква кнежеве подупире јеванђеоским учењем да нема власти ако није од Бога дата, а кнежеви, са своје стране, постају трајни заштитници Цркве. Од 988. године државна власт усклађује своју активност са ставовима Цркве, али примање хришћанства у Русији није довело до сакрализације кнежевске власти; кнез је само служитељ Бога, а у циљу спровођења правде у земаљском царству. "Црква није изменила ни облике ни основе политичког поретка какав је затекла у Русији... она се само потрудила да одстрани неке његове тешке последице, нпр. кнежевске раздоре, или да улије боље политичке појмове, објашњавајући кнежевима истинске задатке њиховог деловања...кидала је стари пагански родовски савез стварајући нови – хришћанску породицу".[17]

Мада је руске митрополите постављао цариградски патријарх, руски велики кнез имао је право да га не прими, па чак и да предложи другог. Такво слично право имаће и удеони кнежеви, у односу на рукополагање епископа. Фотијев Номоканон из 883. године, који је важио и за новокрштену Русију, показаће се делимично неприменљивим у делу који се тиче световних одредби, будући да се и руско друштво доста разликовало од византијског. Зато су овде много више били од користи и у примени делови Номоканона који се тичу религиозних и црквених питања. За ону сферу у којој се црква појављује као члан руског грађанског друштва, биће меродавни "устави" које ће издавати руски кнежеви.[18]

До монголске владавине, сви митрополити, осим Илариона и Климента, били су Грци које је слао цариградски патријарх. То, међутим, није сметало да ове старешине цркве уживају високи углед и поштовање читавог руског друштва. Сами кнежеви су их прихватали као своје очеве и радо се саветовали с њима о свим важнијим питањима. Летописи наводе многе случајеве утицаја појединих митрополита на друштвени живот, најчешће у миротворачком правцу.

Епископи су бирани од стране кнежева и народа, превасходно из руског монаштва, а при томе често из редова угледних породица. И они су укључени у друштвени живот, утолико пре што су, по правилу, настављали да живе и делају у средини из које су и потекли. Уживали су висок углед, а по рангу у државној хијерархији били одмах иза кнежева. Одлазећи повремено из својих кнежевина, кнежеви су привремену управу увек поверавали месним епископима, што је чињеница која, сама по себи, сведочи о њиховом високом друштвеном угледу.

Манастири почињу да ничу по Русији одмах по примању хришћанства. У Кијеву их је у XIII веку било седамнаест, а у Новгороду чак двадесет два. Врло брзо постају центри просвете и учености свога доба. Старешине манастира, игумани и архимандрити, слично епископима, уживају велики углед, али је њихов утицај на друштвени живот, због особености сопственог положаја, био више моралне и духовне природе.

У основи, друштвена структура древне Русије и после 988. године остаје иста каква је била у време владавине Владимирових претходника, али примање хришћанства видно мења стара животна начела. Хришћанство, као нова вера и за Словене и за несловене, доводи преко братства у Христу до ублажавања етничких и верских разлика. У први план сада избија оно што је заједничко на ширим просторима, а богослужбена употреба словенског језика, с краја на крај руске земље, постаће још један, додатни фактор зближавања и стапања становништва словенског и несловенског порекла. Усвајајући исту веру, на пример, сада и припадници различитих етноса могу да ступају у бракове, будући да су отклоњене раније, у паганском периоду постојеће међуетничке препреке које су то онемогућавале.

* * *

У друштвеном и државноправном животу, Црква је, поред њене основне пастирске функције, била присутна преко црквеног судства, поседовања земље и бављења трговином.

Црквени судови решавају не само предмете чисто црквене и верске природе, већ и грађанске. По важећем Номоканону, по Уставима Владимира, Јарослава и других кнежева, од грађанских ствари црквеном суду припадају скоро сви породични спорови, развод брака, суђење у споровима родитеља и деце, предмети о наслеђивању и старатељству, утврђивање духовних завештања (остављања имовине за покој душе) и деоба наслеђа. Црквени суд надлежан је за дела против морала и црквених прописа. Ради суђења, постојали су при епископима особени мешовити судови састављени и од духовника и од мирјана, световних лица.[19] Осим ове надлежности, када се за одређену врсту грађанских спорова судило свим хришћанима, независно од друштвеног статуса, занимања и места живљења, црквени судови имали су искључиво право суђења у свим предметима, и грађанским и кривичним, када су странке, одн. осумњичени, били лица или установе под непосредном црквеном управом. У том статусу су монаштво, свештенство и чланови њихових породица, црквене болнице, сиротишта, прихватилишта и сва лица која живе на црквеном земљишту, чак и ако се не налазе у црквеној служби. Једини изузетак било је кривично дело убиства, за које се судило у оквирима кнежевског судства. У случајевима када су стране у спору црквена и световна лица, формирани су мешовити судови, где је свака страна предлагала свог судију, али то ни на који начин није утицало на сам судски поступак. Он је био једнак и за црквене људе и за мирјане.

Манастири и епископска седишта често су власници великих земљишних поседа, насељених и ненасељених. Селима и засеоцима који припадају Цркви, управљају тиуни, сеоске старешине и други управитељи. У то време, цркве и манастири нису се разликовали од других земљопоседника. Управитељи у епископским и манастирским селима постављани су од стране епископа и манастира. Као и световни земљопоседници, епископи и манастири управитељима својих имања издају "уставне

грамоте" у којима је означавано која су њихова права и обавезе, дажбине и обавезе сељака.

Саме цркве и манастири нису ослобађани пореза и других друштвених обавеза са земље којом су располагали. У том погледу, црквени земљопосед није се начелно разликовао од световног. Наравно, било је и изузетака. Поједини манастири и цркве добијали су "жалованије грамоти" којима су ослобађани од дажбина, али су такве повеље даване и појединим световним земљопоседницима, па ово није само привилегија Цркве. Једино, скоро безначајно ослобођење, било је то што су свештеници, цркве и манастири, ослобађани земљишних пореза за онолику површину, колику су заузимале њихове куће, одн. црквене и манастирске зграде.

Црква је имала право да се бави трговином, што је чинила преко својих посебних надзорника (приставника). Уз цркве и манастире постојала су привремена или стална трговишта, пијаце, па су и одатле узимане таксе. Само свештенство пак, по Уставу Јарослава, било је ослобођено неких трговачких такси, али је та повластица под потоњим кнежевима укинута, те су цркве и манастири у трговачким пословима били у свему изједначени са осталим трговцима. Шире посматрано, руско законодавство, од краја X, па све до краја XV века, настојало је да се, у земљопоседничким и трговачким односима, свештенство и Црква не разликују од световних лица и читавог друштва. У време кнежева Владимира I и Јарослава, уочава се склоност да се на цркву и свештенство гледа као на издвојену заједницу, различиту од грађанског друштва, те да им се дају различите привилегије. После њих, међутим, свештенство и монаштво не ужива никакве знатније привилегије, и скоро је у свему, рекло би се, изједначено са световним делом друштва.

Удеоне кнежевине

После смрти последњег великог кнеза Кијевске Русије Владимира II Мономаха 1125. године, територија државе практично се распада на удеоне кнежевине. Посебан статус међу њима и даље ће имати Кијев, све до његовог пада под монголску власт 1240. године.

Стално настојање свих кнежевских родова да владају Кијевом, као првим и најбогатијим градом, имало је за последицу да се ту није учврстио ниједан кнежевски род, па тако Кијев ни није постао наследни посед унутар једне породице. Током сто осамдесет и шест година, од смрти Јарослава Мудрог до покоравања Кијева од стране Монгола, дуже или краће време, кијевски кнежевски престо заузимали су черниговски, перејаславски, туровски, новгородско-северски, смоленски, вољински, суздаљски, па чак и један полоцки кнез. Са изузетком кнежева галичких и рјазанских, сви родови удеоних кнежева владали су извесно време Кијевом, отимајући једни другима власт. У оваквим околностима, разноплемена, богата трговачка староседелачка "земшчина" Кијева налазила се у мање-више независном положају. Могла је да даје или ускраћује подршку појединим кнежевима, да се поставља неутрално према конкретном кнезу, или да помаже његове противнике. Сами кнежеви пак, до године 1169, када је кнез владимирско-суздаљски са војском покорио Кијев, уважавали су глас Кијевљана и увек давали предност оном претенденту на кијевски престо који је на својој страни имао кијевску "земшчину".

Оваква пракса брутално је прекинута 1169. године. Од тада, кијевска "земшчина" сасвим губи свој ранији значај. У наредних седамдесет година, до монголско-татарске најезде, кнезови суздаљски, черњиговски и смоленски, отимаће се око Кијева само ради његовог богатства, а не више због политичког престижа који припада ономе ко влада Кијевом. Ови кнежеви нису чак ни помишљали да овде заснују наследну владавину. Непостојање сопственог владајућег кнежевског рода, што је раније била предност за кијевску "земшчину", у последњим деценијама пред монголску најезду Кијев ће испаштати кроз бројна понижења, страдања, пљачкања и паљевине. Инспирисаће их и предводити кнежеви који Кијев више не доживљавају као свој град, већ безмало као свој плен.

Перејаславска кнежевина у Придњепровљу, низводно од Кијева, обухватала је мало значајне и не нарочито богате градове. Кнежеви су се често мењали, али не зато што су настојали да овде дођу на власт, већ због тога што су ови градови код удеоних расподела и прерасподела поседа обично прикључивани неким другим поседима, или су им, у договору са кијевским кнезом, довођени другоразредни кнежеви. Њихове "земшчине" нису могле да самостално делају, пошто су у многоме зависиле од спољних околности, од промена у Кијеву, или на другим, од њих важнијим поседима. У међусобним разрачунавањима, кнежеви су прибегавали немилосрдном разарању и паљењу појединих градова, понекад само ради тога да би изазваним страхом придобили за себе остале. Чак и у најважнијем граду ове области Перејаслављу, "земшчина" је, у поређењу са новгородском или кијевском, имала сасвим мала права. Није се везивала за своје променљиве кнежеве. Када је Кијев био разорен, страдали су и сви градови у овој области.

Сасвим други значај имаће "земшчина" у оним кнежевинама које ће постати наследни поседи унутар једне кнежевске породице – Галичка, Смоленска, Полоцка, РостовскоСуздаљска, РјазанскоМуромска, Вољинска (од Изјаслава Мстиславича) и Черњиговска (од Всеволода Ољговича).

Галичка кнежевина, западно од Кијева, у горњем току Дњестра, имала је кнежеве из једног рода који се, при томе, нису делили на гране. Изгубила се свака разлика између "земшчине" и кнежеве дружине. Дружиници су се овде толико стопили са староседелачким елементом, да су постали главни земљопоседници и предводници "земшчине". У летописима, они се називају галичким, а не кнежевим бојарима, као у другим кнежевинама. Бојари настали на овај начин, толико су ојачали, да су показивали самовољу и према кнежевима, мешајући се чак и у њихов породични живот.[20] У наредних шездесетак година доводили су на престо различите кнежеве. Кнежевска власт ће се овде стабилизовати тек 1211, доласком на престо Данила Романовича. Галичка Кнежевина повратиће тада некадашњу снагу и значај. Постаће најјача међу руским кнежевинама све до 1349. године, када је освајају пољски феудалци.

Смоленска кнежевина у горњем Подњепровљу, на средокраћи између Новгорода и Кијева, трајно је остала под владавином породице Ростислава Мстиславича, унука Владимира II Мономаха. "Земшчина" је добила велики значај преко зближавања са дружином. Мада никада није оспоравала кнежевску власт Ростиславових сродника, не може се рећи ни да је због тога мање учествовала у друштвеним и државним пословима. Штавише, смоленски кнежеви били су веома ограничавани од стране "земшчине" и зато су, силом прилика, морали да се у свему усаглашавају са њом. Смоленска "земшчина" је симпатисала и подржавала кнежеве који су се држали

смоленских обичаја, али је била и неумољива када би ови показивали неуважавања народних права.[21]

Полоцка кнежевина на Западној Двини, северозападно од Смоленска, одавно је била одвојена од других руских земаља, што због периферног географског положаја, што због чињенице да је још од времена Олега имала своје самосталне кнежеве. У време кнеза Владимира (980–1015) полоцки кнежевски престо дат је његовом сину Изјаславу. Од тада се скоро непрекидно налазио у његовом роду. Привремено, у време Мстислава I, који је изгнао Изјаславиче, Полоцка Кнежевина била је присаједињена Кијеву. У време сукоба међу самим Мстиславичима, одлуком полоцке "земшчине", Изјаславичи су позвани да се врате на кнежевски престо (из Византије, где су живели после збацивања). Тада је полоцка "земшчина" добила такву снагу какву није имала ниједна друга, са изузетком новгородске.

Мада су полоцки кнежеви били изборни, "земшчина" их је увек бирала из реда потомака Изјаслава Владимировича. Пошто кнежеви нису, сем Полоцка, имали друге поседе на које би се евентуално повукли ако би били збачени, у односима са "земшчином" нису имали много маневарског простора; могли су или да прихватају све услове и захтеве "земшчине", или да себи траже покровитеље у лику суседних кнежева, одн. да се држе полудивље суседне Литве. Ове околности омогућиле су полоцкој "земшчини" да крајем XII века достигне такву самосталност, да са суседним владарима у своје име закључује мировни уговор, без консултовања са сопственим кнезом (нпр. 1186. са смоленским кнезом Давидом Ростиславичем).

Вољинска и Черњиговска кнежевина, прва, источно од Кијева на обалама јужних притока реке Припјат и горњег тока Западног Буга, друга – на средњем Подњепровљу, узводно од Кијева, трајно живе са истим кнежевским родовима на челу. У Вољинској, то су потомци Изјаслава Мстиславича, а у Черњиговској, потомци Давида и Олега Свјатославича. Тако су и једна и друга "земшчина" имале довољно времена да се зближе са својим кнежевима и њиховим дружиницима. Чести ратови њихових кнежева са суседима и њихово велико мешање у послове других кнежева, довело је, међутим, до изузетног јачања кнежевских дружина, у које се, у време војних похода, укључивао и део домаћег становништва, жељног ратног плена. Све то није стварало повољне услове да "земшчина" апсорбује дружину, као што се догодило у Галичу, Смоленску и Полоцку. Дружине су биле толико јаке, да "земшчина" није могла да према њима испољава велику моћ, нити је могла да се избори за одлучујући утицај у друштвеним и државним пословима. Учестали напади суседа и упади Половаца, спречавали су "земшчину" да рачуна на кнежевске дружине и њихову помоћ у заштити земље. Вероватно се и због тога, у летописима не може наћи ниједан пример неслоге "земшчине" и кнежева у овим двема кнежевинама.

Рјазанска и Муромска кнежевина у средњем и доњем току Оке, притоке Волге, још од времена Мстислава Великог имале су своје наследне кнежеве из рода Јарослава Свјатославича, који су тамо трајно владали. Устаљеност кнежевске породице допринела је да је "земшчина" овде добила огроман значај. Не само да је равноправно са дружином учествовала у свим друштвеним пословима и ратовањима кнежева, већ је и делала самостално, онда када кнез због неких разлога то није могао.[22] Касније се догађало да су Рјазањци збацивали кнежевске намеснике које су им наметале суседне кнежевине, те да су повремено "владали сами собом", без кнеза. "Земшчина" је у

Рјазању била, иначе, толико јака, да је успевала да одржи своју самосталност и у периодима када су поједини кнежеви били убијани или заробљавани.

Суздаљска и Ростовска кнежевина, источно од ушћа Оке у Волгу, испочетка имају кнежеве које им шаљу из Кијева, а затим, у време Владимира II Мономаха (од 1093. године) из Перејаславља. Њихова "земшчина" у то време потпуно је небитан чинилац у друштвеним односима, нити на било који начин учествује у кнежевским пословима. До велике промене доћи ће уздизањем Јурија Долгоруког, суздаљаског кнеза, сина Владимира II Мономаха. Долгоруки ће 1125. пренети и сам кнежевски престо Ростовско-Суздаљске кнежевине из Ростова у Суздаљ, одакле ће започети борбу за Перејаславску кнежевину и за сам кијевски престо.[23] "Земшчина" је тада толико ојачала да постаје, у поређењу са "земшчинама" других удеоних кнежевина, једна од најсамосталнијих.

Мада су им кнежеви сви били из једног рода, на кнежевски престо долазили су избором. После смрти Јурија Долгоруког 1157. године, суздаљска и ростовска "земшчина" за кнеза бирају његовог сина Андреја Богољубског, не по старешинству, већ по својој жељи, иако је Долгоруки у тестаменту назначио да треба да га наследе млађи синови Всеволод и Васиљко. После смрти Богољубског, обе "земшчине" су, уместо његовог сина, за кнежеве узеле његове рођаке Мстислава и Јарополка Ростиславича. Исте кнежеве је испочетка признала и "земшчина" града Владимира,[24] али се потом предомислила и за свог кнеза 1176. довела брата Андреја Богољубског, Всеволода III.

Одвајање владимирске "земшчине" од суздаљске и ростовске, довешће до отвореног сукоба какав до тада није виђен на руској земљи – рат између кнежевина које не предводе иначе ратоборни кнежеви, већ саме "земшчине". Испоставиће се да су "земшчине" толико јаке, да могу одложити чак и закључивање мировног уговора око кога су кнежеви већ постигли сагласност. Дуго је, потом, тињала притајена мржња између старе ростовске и суздаљске "земшчине", са једне, и младе владимирске, са друге стране, што је и једнима и другима онемогућило да се стопе са кнежевском дружином.

На суздаљско-ростовској земљи може се пратити још један друштвени феномен, јединствен на руским просторима: дружина и "земшчина" су потпуно одвојени једни од других, али су при томе и једни и други испољавали јаку и истинску оданост кнезу. То је један од изузетно важних момената за разумевање јачања суздаљско-ростовске области чији ће центри најпре бити у Ростову, Владимиру, Суздаљу, Перејаслављу-Залеском, а потом у Москви, када ова, са Данилом Александровичем, од 1276. године постаје засебна кнежевина – центар око кога ће касније израстати обновљена и јединствена руска држава.

Република Новгород

Особени историјски пут Новгорода као да је био наговештен још Олеговим преласком у Кијев 882. године. Јак и богат занатски, трговачки и културни центар са изванредним географским положајем, без наследне кнежевске лозе која би граду наметнула јачу власт, са изграђеном и уходаном унутрашњом организацијом, далеко од седишта и непосредног надзора великих кијевских кнежева, Новгород је имао све објективне предуслове да узлазну линију свог економског, политичког и културног развоја доведе

до потпуне самосталности. Она је коначно оличена у феудалној републици "Господин Велики Новгород", која ће трајати три и по века – практично већ од смрти Владимира II Мономаха 1125. године,[25] па све до 1478. када ће Новгородска република бити укључена у састав обновљене руске државе са новим центром у Москви. Свој блистави успон Новгород дугује и томе што је једина руска област која у XIII веку није пала под монголску власт.

Настојање Новгорода да што мање зависи од централне власти у Кијеву први пут се испољава, у израженијем виду, током последње године владавине великог кијевског кнеза Владимира. Новгородци су тада (1015. године) престали да Кијеву плаћају уобичајене дажбине и порезе. Односи два највећа центра древне Русије услед тога су поремећени до те мере, да су се обе стране почеле спремати за оружану борбу. У то време је посадник (управник) Новгорода, дакле и представник кијевског кнеза Владимира, био његов син Јарослав, касније прозван Мудри. Овакву смелу одлуку новгородског племства Јарослав је подржао можда придобијен управо њиховим плановима о независности. Сазнавши, потом, да му је отац умро, а да на кијевском престолу већ седи осведочени братоубица Свјатополк, Јарослав позива Новгородце да му помогну у заузимању кијевског престола. По речима Летописца, у походу на Кијев придружило му се четири хиљаде Новгородаца. Када је 1019. године засео на великокнежевски престо, Јарослав им се одужио тако што их је отпратио за Новгород, давши им посебне грамоте (исправе) о аутономији њиховог града.[26]

Нити су се исправе о аутономији Новгорода сачувале до нашег времена, нити је познат њихов садржај. Зна се једино да су се Новгородци позивали на њих и дичили њима, током читаве своје славне прошлости. У време трајања Новгородске републике, они су чак и код закључивања уговора са изабраним кнежевима захтевали од њих да се закуну "на све грамоте добијене од Јарослава".

И потоњи кијевски владари постављаће за кнежеве Новгорода своје старије синове. Ови ће, као претенденти на кијевски престо, владавину у Новгороду по правилу доживљавати као пролазну етапу у свом животу. Ова чињеница, током времена допринеће нестабилном положају кнежевске власти у Новгороду и погодовати јачању власти посадника и архиепископа.

Некакви немири у Новгороду 1118–1120. године, када се у кратком року смењују тројица посадника, завршиће се тако што је, по речима Летописца, 1120. године "дошао у Новгород за посадника Борис" (очигледно, послат из Кијева). Неколико година касније, међутим, Летописац бележи да (1125) "поставише" Новгородци за кнеза Всеволода – језичка формулација која указује да су га грађани "изабрали". Још једном, вероватно последњи пут, Кијев "шаље" у Новгород посадника 1129. године. Устанак из 1136. године, дефинитивно у први план државног и уопште политичког живота Новгорода истура градску скупштину (вече).

Кључевски сматра да је у првим годинама после смрти Владимира II Мономаха (1125), становништво Новгорода изградило обичај да, до именовања новог кнеза и до његовог преузимања дужности, бира посаднике као привремене вршиоце кнежевских овлашћења. Ова повремена пракса је, вели, врло брзо прерасла у трајну.[27] Посадник се ускоро претвара у чувара интереса Новгородаца пред кнезом, а за кнежеве у Новгороду почињу се позивати кнежеви из других области, они који су били по вољи новгородског бојарства.

Међусобна права и обавезе Новгородске републике и њеног кнеза уређивана су уговорним повељама. Најстарија таква "уставна" повеља сачињена је 1265. године са тверским кнезом Јарославом Јарославичем. Садржај ове повеље послужиће као образац за оне потоње. Преговоре са свим будућим кнежевима, у име градске скупштине (веча) воде посадник и тисјацки, али је у томе била велика и улога новгородског архиепископа. Уговори јасно дефинишу положај кнеза у управи и судству Републике, финансијске обавезе града према њему, те однос кнеза према трговини.

Све уговорне повеље отпочињу заклетвом кнеза да ће поштовати њихове одредбе и старе слободе Новгорода, традиционалне надлежности веча и осталих изборних управних органа, те да ће владати по старим обичајима и сваки потез усклађивати са градском управом. Претпостављало се кнежево учешће у управљању Републиком, али његове конкретне надлежности нису прописиване.

Уговорне повеље много су речитије у оним деловима где се наводе ограничења кнежевске власти, него у онима где се набрајају кнежева овлашћења. Кнез номинално има највишу управну и судску власт, али је остварује увек у присуству и уз сагласност изборног новгородског посадника. Не може да суди сам, нити да сам решава о жалбама на пресуде, не може да без знања посадника додељује земљу, нити је сам може стицати на простору Републике, не може да на ниже државне функције (које се попуњавају именовањем) поставља људе из своје дружине, већ искључиво припаднике новгородске "земшчине", а без одлуке суда о кривици не може разрешити ниједног изабраног ни постављеног чиновника, те нема право да без сагласности посадника издаје било какве јавне исправе. Кнез, осим тога, не може да разрезује порезе новгородском становништву, нити да било кога од њих према у однос зависности, као што не може ни да води самосталну трговину са странцима.

Кнежеви, ипак, нису бесплатно и само из почасти обављали своју функцију. Долазећи на то место, они су од Новгорода добијали одређене накнаде у виду нпр. дажбина од сваке трговачке лађе или товара, а могли су да се преко новгородских посредника укључују и у међународну трговину. Све те изворе прихода губили би оног тренутка када би напустили кнежевски положај. Кнез је постепено излазио из структуре локалног друштва – вели Кључевски – губећи органску везу са њим.[28] Он је са својом дружином улазио у новгородско друштво чисто механички, као страна, привремена снага. Политичко тежиште пренело се из кнежевског двора на већнички трг, у центар локалног друштва.

Дода ли се овоме да кнез није могао да самостално води ни спољну политику, сасвим логично се намеће питање зашто онда Новгородци нису потпуно укинули кнежевску функцију, будући да су, објективно, за то имали сасвим довољно снаге, и политичке, и економске.[29] Кнез је изгледа задржан највише због војне функције, као симбол и традиционални стожер јединствене команде над оружаном силом. Борбени Новгородци, да су желели, могли су свакако одлучити да убудуће из својих редова бирају сопственог врховног војног старешину, али је, по свој прилици, овде превагнула исконска традиција дубоко усађена у колективној свести и историјском памћењу људи.

Новгород и Псков

Једини крупнији економски и културни центар на новгородској земљи био је Псков. Повест древних времена помиње га још под годином 903-ом, али ће он још дуго остати

у сенци Великог Новгорода, као њему потчињен град, тзв. пригород. Мада су његови становници покушавали да се од Новгорода одвоје још 1136–37. године, Псков ће током читавог XII, XIII и током прве половине XIV века остати у саставу Новгородске републике. Осамосталиће се тек 1348. године и као феудална република са скоро пресликаним новгородским уређењем, живети све до потчињавања власти Москве 1510. године.

Потпуном осамостаљивању Псковске републике допринела је и једна такорећи случајност. Новгород су тада напали Швеђани, па је он од Пскова затражио и добио војну помоћ. У знак захвалности је становницима Пскова први пут дозвољено да сами изаберу свог посадника, кога су им раније слали из Новгорода. Седиште судске власти, у предметима Псковчана, убрзо је пренето из Новгорода у Псков. Истовремено, новгородски архиепископ почео је да именује свог намесника у граду Пскову из тамошњих редова.

Када се коначно уобличила, унутрашња организација Псковске републике постаће скоро идентична са оном у Новгороду. Највиши орган је градска скупштина (вече) која ограничава кнежевску власт. Управно-судске послове обављају двојица равноправних посадника. Функција тисјацког међутим, у Пскову није постојала. Слично као у Новгороду, и у Пскову су водећу улогу на вечу имали бојарство и трговачки врх.

Развијена робно-новчана привреда и Новгородске и Псковске републике погодовала је израстању класе слободних поседника, унутар које су сви имали статус пуноправних грађана и потпуна својинска овлашћења. Градски део становништва чине бојари (највиши, управљачки слој), "добростојећи људи" (житји људи, тј. они који нису припадали племству, али им се по богатству приближавају), трговци и занатлије.

Огромну већину сеоског становништва чине лично слободни и потпуно пословно способни сељаци. Они се у Новгороду разликују само по томе да ли раде на сопственој земљи[30], или, уз уговорене обавезе, на државној,[31] односно земљи приватних земљопоседника.[32] Они, као и остали становници, уживају потпуну кривичноправну заштиту. О холопима (робовима) у обема Републикама, извори говоре толико мало, да се о њима не може закључити ништа поуздано. Малобројни познати историјскоправни извори не третирају бојаре као привилеговану категорију ни у Новгороду ни у Пскову, чак ни тада када су они жртве најтежих кривичних дела.

Ни у једној, ни у другој републици, нема наговештаја о било каквим забранама или ограничењима привредних делатности сеоског становништва. Начело формалне једнакости пред судом припадника различитих сталежа, важило је у обема Републикама.

Уређење Новгородске републике

Новгород је и много пре стицања статуса самосталне републике имао особено унутрашње уређење, са јаким обележјима територијалне самоуправе појединих делова.

Традиционално је био подељен на пет самоуправних рејона, квартова. Три су на левој обали Волхова која се звала Софијска страна.[33] На десној обали, на тзв. Трговачкој страни, где се налазио и већнички трг, била су два кварта.[34] Сваки од њих имао је сопствену скупштину и сопственог изборног старешину. Кварт се дели на две стотине

које такође имају свог изборног старешину.[35] Стотине се даље деле на улице, најмање јединице локалне самоуправе у Новгороду. Улице имају своје уличне старешине и уличне скупштине. Читава територија Новгородске земље такође је подељена на петине, а свака од њих везана је за један градски кварт, преко кога је остваривала своју локалну самоуправу. Условно речено, савез ових пет квартова са припадајућим остатком државне територије чини Велики Новгород. Као централне органе Новгород има градску скупштину (вече), посадника, тисјацког, бојарски савет, и архиепископа као црквеног поглавара.

Градска скупштина Новгорода (вече) номинално је имала највећа овлашћења. У њеној надлежности је позивање, потврђивање или опозивање кнеза и највиших функционера, прихватање нових закона, утврђивање пореза, питање рата и мира, закључивање међународних уговора, суђење градским функционерима и решавање спорова између њих и кнеза. Сазивала се по потреби, звоњавом. Свако ко је себе сматрао пуноправним грађанином, могао је учествовати на њеним састанцима који су се одржавали на Јарославовом тргу.[36]

Одлуке су доношене акламацијом. Око подељених мишљења долазило је до надвикивања, па можда и до песничења. Код великих несугласица, истовремено су сазиване скупштине и на Трговачкој и на Софијској страни Новгорода, па су се неистомишљеници понекад, изгледа, тукли на самом Волховском мосту.[37] Скупштина, како се чини, нема председавајућег, а говорници су се обраћали са посебног "степеника" крај кога је стајао градски функционер задужен да даје реч свакоме ко би желео да се обрати окупљеном народу. Многи историчари се приклањају мишљењу В. И. Сергејевича, изнетом у његовој студији "Вече и кнез" још 1867. године, да су градске скупштине древноруских градова, укључујући и Новгород, биле попришта бучних свађа, галаме и анархије. М. Тихомиров, међутим, полемише са овим становиштем и износи озбиљне противаргументе.[38]

Посадник је у најранијем периоду древне руске државе, током X–XI века био кнежев намесник за поједине територије, дакле – именовани функционер. Већ у првој години после смрти великог кијевског кнеза Владимира II Мономаха, звање посадника у Новгороду поприма сасвим другачија обележја.[39] Он постаје највиши изборни градски функционер, једна врста противтеже кнежевској власти. Увек је биран из редова бојара, а има такорећи паралелне надлежности са кнезом. Практично, без сагласности посадника кнез није могао да донесе ниједну одлуку. Велики број посадника биран је из две угледне новгородске породице Михалчича и Незденича. Седиште посадника било је у згради познатој под именом Јарославов двор.

По И. Бељајеву новгородски посадник био је посредник између кнеза и народа, чувар градског печата који је стављан на све његове акте. Сазивао је и руководио градском скупштином, у име Новгорода преговарао са суседним владарима, понекад заједно са архиепископом путовао на позивање новога кнеза. Био је и заштитник грађана од могућих кнежевих злоупотреба. Посадник је, заједно са тисјацким свечано уводио у храм Свете Софије новоизабране архиепископе.[40]

О функцији тисјацког у Новгороду, зна се веома мало. И он је, несумњиво, биран из бојарских редова. По аналогији са задужењима тисјацког у другим древноруским градовима, требало би да му је и овде било основно задужење командовање војском Новгородаца. Уз то, изгледа да је имао нека полицијска и судска овлашћења, па се у

литератури наилази чак и на претпоставку да је био председник трговачког суда. Ова претпоставка могла је да проистекне из чињенице да је седиште новгородског тисјацког било при храму светог Јована Претече на Опоках (недалеко од већничког трга), где су се налазиле и просторије чувеног трговачког удружења "Јовановски сто".

Набрајајући дужности тисјацког, И. Бељајев нема много недоумица. Тисјацки је, вели, предводио новгородску војску, бринуо о градским утврђењима, заједно са посадником преговарао са суседним владарима, помагао посаднику у одржавању реда и изношењу предлога на градској скупштини, те судио независно од кнеза и посадника.[41]

Бојарски савет (савет господе) практично је обједињавао све аспекте управе. Имао је и нека надзорна овлашћења, а суштински је утицао и на законодавство, припремајући предлоге одлука које је доносила градска скупштина. Саветом је председавао новгородски архиепископ,[42] а чинили су га кнез, посадник, тисјацки и, вероватно, још неколико бојара који су представљали градске квартове. Улога овог бојарског савета током времена расте у обрнутој сразмери са опадањем стварног значаја градске скупштине (веча), да би, почетком XV века, бојарски савет потпуно преузео у своје руке њену делатност и одлучивање.

ДЕО ДРУГИДруштво и државна власт

Земшчина

У структури становништва древне Русије, паралелно са новом друштвеном категоријом кнежевих дружиника, коегзистира и стара "земшчина" – градови и села са староседелачким словенским становништвом и општинским уређењем изграђеним пре Рјуриковог периода. Додуше, од доласка Рјурика, словенска "земшчина" више или мање губи своју самосталност и пресудан значај, али и даље остаје битан чинилац у новом животу руског друштва. Постепено потчињавајући својој власти разна словенска племена на руским просторима, и сами су кнежеви прихватали "земшчину" као нешто одвојено, различито од кнежеве дружине, али нису уништавали њено старинско уређење.

Положај "земшчине" није био исти на свим деловима руске земље. Новгородци су, на пример, имали више самосталности, нарочито после Олеговог одласка на југ 882. године. Смоленск, Љубеч, Кијев, Черњигов и Перејаслављ не задржавају толики степен независности као Новгородци, чији је фаворизован положај утемељен у чињеници да су они, а не ови други својевремено позвали варјашке кнежеве. И они су, ипак, као градови заузети не силом, већ добровољним пристанком, задржали сопствене земље, општинско уређење и локалну управу. "Земшчина" се ни тамо није стопила са дружиницима, нити су је ови потчинили себи, нису међусобно поделили њихове земље, нити су староседелачком становништву наметнули земљишне порезе. Права "земшчине" и општинско устројство нису нарушени ни у оним градовима које су Новгородци уступили Рјурику на непосредну управу његовим "мужевима" – Ростов, Полоцк, Бело језеро и други. Изворно словенско уређење и самоуправна права нису, изгледа, били уништени чак ни у градовима Древљана и Пољана који су освајани силом – и они су слободно користили своју земљу, дружиници је никада нису међусобно делили, нити су староседелачком становништву заводили посебне земљишне порезе.

Остављање општинама пуног права својине на земљи, даје руској историји уопште, а самим тим и историји руског права, особени карактер, суштински их разликујући од историје ранофеудалних држава западне Европе.

Село и град

Од доба кнеза Владимира и примања хришћанства, села су или "земска", тј. она која постоје на сопственој земљи, или кнежевска, манастирска и црквена, или су, пак, припадала другим земљопоседницима. Сва су имала општинско уређење. Слободни људи који су се настањивали по селима, прихватали су обавезе према власнику земље – земској општини, кнезу, манастиру, бојару или другом земљопоседнику. Сви су становници чинили једну класу сељаштва која се називала "смерди", или једноставно "општини", чланови сеоске општине. Изузетно ретко, власници села су ту настањивали своје робове који би, тада, живели међу слободним становницима.

Земљорадња је основно занимање, али су постојала и села пчелара, риболоваца, села која су се бавила лађарством и превожењем копном робе трговаца од једног места до другог. За села између Западне Двине и Дњепра, поуздано се зна (из Уговора кнеза Ростислава са Ригом 1150. године) да су уз сопствену материјалну одговорност и колективно јемство превозили руску и немачку робу, те да су чак имали и своја "превозничка удружења", у којима се за учлањење плаћала извесна накнада.

Од давнина, села су у целини потчињена "свом" граду, као што су, уосталом, и млађи градови у свему били потчињени старијем. Сва сеоска имања, узета у целини као сеоска општина, припадала су "земшчини" овог или оног града. Зато села нису могла да буду "пребацивана" од једне "земшчине" другој. Кнежеви и други власници земље, прелазећи на друго место, такође нису могли да "преносе" своју власт над селом. Та својина власника над селом или насељем, међутим, није укидала права сеоске "земшчине" на земљи на којој су живели. Селом, ма на чијој земљи да се налазило, управља сопствени сеоски општински збор и сеоски старешина изабран од стране самих сељака. Уз сеоског старешину, постојали су и службеници које је у село слао његов власник, али су њихове надлежности ограничене на економска питања. Управа је остајала искључиво у рукама сељака и њихових изабраних старешина.

Основни центар изворног уређења словенског становништва био је град. Он је не само одбрамбена тврђава, већ је и тачка обједињавања оног племена које је, незнано када, подигло тај град. Зато се често и читава област називала по граду, као нпр. новгородска, ростовска или суздаљска земља. Сва насеља око града била су или "градска села" или су , пак, припадала самим грађанима, њиховим људима или најамницима. У најдревнија времена, словенско племе које би на запоседнутој земљи подигло први град и наставило да проширује своју територију, подизало је и нове градове. Они су се, као творевина првог града, називали пригород[43] и имали тесне везе са старијим градом, својим оснивачем. Млађим градовима управљале су старешине које би им одређивао старији град. Одлуке скупштине старијег града апсолутно су важиле и у пригороду, а кнез кога би признао старији град, беспоговорно је прихватан и у свим његовим пригородима.

Из најстаријег града управљало се читавом земљом на којој живи једно племе, па су и сва остала насеља потчињена њему. Унутрашње уређење градова до доласка варјашких кнежева било је слично. То је, условно речено, једна велика општина, састављена од

савеза мањих општина, улица. Улица је имала свог изборног старешину, своје судије, свој збор. Градовима су, до доласка варјашких кнежева, управљали изборни органи из редова најстаријих мужева.[44] Њих је бирало само градско становништво на својим зборовима, скупштинама. Над градском скупштином пригорода стајала је скупштина старијег града. Нека словенска племена, као нпр. Древљани, истовремено са народном скупштином, имала су и кнежеве.

Изворно уређење, међутим, после доласка Рјурика и његове браће, у потпуности ће задржати само Новгород. У другим градовима, одн. племенским центрима Источних Словена, власт градске скупштине као дотадашњег врховног органа, прећи ће на кнеза. Градске скупштине нису укинуте, али ће се сазивати ретко – или када је кнез одсутан, или у неким ванредним приликама.

Бојари

У структури "земшчине" бојари имају највиши ранг. Они су припадници најугледнијих породица, главни земљопоседници и, како се веровало, по пореклу најстарији житељи градова. Приватна својина на земљишним поседима и управна овлашћења која су имали, још у најдревнијим временима их издвајају из масе других становника градова. Бојари, међутим, тада нису живели одвојено од својих словенских сународника, већ су са њима били повезани многим заједничким интересима унутар општинског уређења.

Свака улица и сваки градски кварт имали су своје бојарске родове, а суседи су их сматрали за своје вође, предводнике. Увредити бојара значило је увредити и читаву улицу, општину којој он припада, а повреда части или угледа неке улице сматрана је увреда бојарског рода који у њој живи. Са доласком варјашких кнежева 862. године, у многим је градовима однос бојара према осталом становништву претрпео знатне промене. У градовима који су и после тога задржали виши степен самосталности, трагови некадашње блискости бојара и "нижих људи" дуго ће се одржати.

Летописи помињу бојаре на новгородској земљи, говорећи о времену знатно пре Рјурикове владавине, па се израстање овог горњег друштвеног слоја временски лоцира у мало познато доба насељавања иљменских племена и оснивања града Новгорода. Словени су ове просторе практично преотимали од староседелачког финског становништва. Организација најстаријих словенских општина је таква, да је земљиште било у колективној својини, доступно за коришћење свим члановима општине. Они, дакле, нису били њени индивидуални власници. Приватну својину на земљи су, самим тим, могли да стекну вероватно само они појединци који су имали могућности и начина да је, у том процесу колонизације, не само одузму од финских или других староседелаца, већ и да је одбране од претензија претходних власника или држалаца. Самим тим су ови малобројни људи, приватни поседници, у очима својих саплеменика изгледали као "већи", утицајнији чланови њихових заједница.[45]

И после примања хришћанства, бојари чине прву класу у руском друштву, представнике целокупне "земшчине". У летописима се већ разликују "земски бојари" и они други, "кнежевски бојари" настали из редова кнежевих дружиника. Земски бојари, за које се у неким летописима понекад употребљава и назив "огњишчањи", били су главни представници целокупног становништва, и у мирно и у ратно доба.[46]

О пореклу и структури древноруског бојарства постоје у литератури велика разилажења појединих историчара. Једни претпостављају да су "најбољи људи" древне Русије потекли из редова трговачке аристократије, други мисле да је то војно племство, а трећи, да су се издвојили преко крупног земљопоседа, писао је још 1910. године М. Дјаконов. Надовезујући се на његова размишљања, Б. Греков вели да је несумњиво било више слојева бојара, различитог материјалног положаја и порекла, нарочито у почетном периоду древноруске државе. Тада се, по Грекову, свакако може говорити о двема врстама бојара – о кнежевим дружиницима који су неко време заиста и могли живети од кнежевих неземљишних даривања, те о месном, локалном племству које је израсло из слоја земљопоседника у процесу раслојавања сеоске општине и појаве приватне својине.[47]

Трговци

Као друштвена категорија, трговци се у историјским изворима први пут помињу 907. године, под називом "гости", у тзв. усменом Уговору кнеза Олега са Византијом. Већ у Уговору кнеза Игора из 944. године, за њих се користи израз "трговци". Да су они још тада били јак друштвени слој, види се и по персоналном саставу изасланства које је преговарало са Византијом, будући да је у њему било чак двадесет и пет трговаца, поименце наведених у тексту самог Уговора.[48] Реду трговаца припадали су и Словени и Варјази, али само они који су се трајно и професионално бавили трговином. Имали су своја удружења, изборне старешине, па чак и звање "начелника трговачких каравана", будући да се трговина са далеким крајевима и земљама тада одвијала искључиво организовано.

Трговци су, и после 988. године, по друштвеном рангу одмах иза бојара. У свим летописима се тако и наводе. Унутрашња структура овога слоја углавном је остала иста. Удруживали су се у "трговачке општине" које су имале капитал сачињен од улога својих чланова. Као прави и пуноправни трговци сматрани су само они који су у заједничку касу уносили одређене износе.[49] Свако трговачко удружење имало је свог старешину, сопствено судство и управу у трговачким пословима. Руска Правда даје трговцима неколико значајних привилегија које показују да су они били не само посебна друштвена класа, већ и да им је у друштву уопште придаван велики значај. Те погодности тичу се доказивања потраживања, пропасти туђе робе или новца услед више силе, приоритета иностраних трговаца код наплате потраживања и гаранција према трећим лицима за обавезе трговца које настају када се његов роб (холоп) бави трговином, овлашћено или неовлашћено.

Уживајући поштовање своје средине, трговци су имали значајан утицај на друштвене и државне послове. Нарочито је у Новгороду њихов глас често био одлучујући чак и у тако важним питањима као што су рат и мир. Новгородски трговци су, штавише, и у војним походима учествовали као засебан сталеж. Они заједно са бојарима и дружиницима учествују, на пример, у походу Всеволода Јурјевича на Черњиговску област 1195. године. Били су и чланови делегација које су позивале кнежеве. Тако је, рецимо, у посланству које су Новгородци 1215. послали да позове Јарослава Всеволодовича, било и десет најбољих трговаца. Године 1177, управо трговци града Владимира, од Всеволода Јурјевича траже да казни ростовске и суздаљске бојаре које је овај држао у заробљеништву.

Остало становништво

Обични људи или грађани ("људини") били су они становници села и градова који су се бавили земљорадњом или неком другом пољопривредном делатношћу, занатством и ситном трговином ван трговачких удружења. Генерално посматрано, у територијалној и управној јединици у којој су живели, они су пуноправни чланови древноруског друштва. Имају своје представнике и право гласа на зборовима и скупштинама. У друштвеној свакодневици ондашњег села и града, међутим, ипак су имали статус "млађих", за разлику од бојара и "записаних трговаца", који су били "старији". Ово се највише огледа кроз чињеницу да у градским, уличним општинама, "људини" нису имали изборног старешину из сопствених редова, док су на бојарским земљишним поседима њихове сеоске општине више или мање зависиле од земљопоседника.

Грађани су се удруживали у градске стотине (сатније), које су имале своје изабране сатнике. Сатници су, као представници своје сатније, живо учествовали у пословима локалне управе града. Уз свој редован посао, чланови сатније имају и обавезу одржавања градских тврђава и мостова, као и обавезу одбране града или одласка у рат ван града, онда када би више руководство одлучило да треба учествовати у неком ратном походу. Чланови сатније могли су бити само грађани-домаћини, дакле они који на територији конкретне градске општине имају земљу, кућу и плаћају редовне порезе и намете. Самим тим, они житељи града који на његовој територији нису имали непокретна добра, нису се сматрали члановима градске општине, те нису имали право учешћа у општинским органима и нису сносили пореске терете. То су били такозвани "слободни људи".

Занатлије, унутар ове категорије условно назване "остало градско становништво", представљају друштвени међуслој. Према Руској правди, третирају се као категорија изнад земљорадника. За убиство занатлије, вира је дванаест, а за убиство земљорадника пет гривни. "Земски занатлија" био је онај који има земљишну деоницу градске земље, па самим тим, као члан општине, преко својих изабраних старешина учествује у локалној власти, а плаћа и све порезе и дажбине. "Кнежевски занатлија" својим радом опслужује кнеза, ужива посебне слободе на кнежевској земљи, не припада општинској заједници и не плаћа општинске порезе.

Смерди

Сеоски становници називају се смердима. Једну групу чине они који живе на општинској земљи, а другу они који живе на земљи приватних поседника. Неки истраживачи сматрају да су само први били слободни сељаци у правом смислу речи, а да су се други већ налазили у неком статусу зависности од свог земљопоседника.

По супротној хипотези, и једни и други били су слободни, пуноправни чланови општине, који су плаћали разрезани порез, имали колективне обавезе грађења и поправљања мостова, превожења преко реке, давања коња за превоз кнеза и његових слугу (повоз), а имали су и војну обавезу. Разлика међу њима, према овом гледишту, била је у природи својинских права према земљи. Само су први били власници земљишне деонице на којој су живели. Тачније, били су слични власницима. Земља им је припадала као да је њихова, али нису могли да је отуђују, зато што је пуно право својине на земљи припадало само читавој сеоској општини, и само је онај ко припада општини могао да "поседује" земљу. Сваки туђинац, дакле, који би се настанио на општинској земљи, ступао је у чланство те општине којој припада земља и примао на себе разрезани порез и дажбине које леже на тој деоници. Наравно, важило је и обрнуто

– сваки смерд поседује општинску земљу само дотле док је њен члан; напуштајући је, губио је и право на земљу, која је трајна и неоспорна својина општине. Само је општина могла да купује, размењује, продаје и уопште отуђује земљу.

Друга група смерда који су живели на земљиштима приватних поседника, били су само житељи земље коју су држали, а не и "домаћини". На ову земљу су могли да се доселе само под условима које одређује њен власник. Овај је могао да их отера са земље, уколико му нису били по вољи, или ако се нису држали прихваћених услова и обавеза. Могуће је да Руска правда управо за ову категорију становништва користи назив "ролејни закуп", што би се условно могло превести као "најамни земљорадник". Они су са власником земље, вероватно, уговарали услове под којима су обрађивали његову земљу. То су, већином, били сиромаси, који су код земљопоседника долазили с голим рукама. Он им је, заједно са земљом, предавао жито, семе, кућу, пољопривредни инвентар, теглећу стоку, а некада чак и новац. За разлику од "ролејних закупа", обичним "закупима" је у Правди посвећено више пажње. Једино се не каже који је иницијални правни основ по коме се неко лице уопште налази у том статусу. Од обичног најамног радника "закуп" се, изгледа, разликовао и по томе што је од земљопоседника унапред добијао новац или неку другу вредност ("купу") за коју је радио домаћину, док су најамни радници плату добијали тек после обављеног рада.

Без обзира да ли живе на земљи сеоске општине, или земљи земљопоседника, смерди имају право слободног прелажења и одлажења са земље, уз претходно свођење рачуна са општином одн. земљопоседником. Могли су и да на своје место доведу другог смерда, који је, самим тим, преузимао све његове обавезе. Сама сеоска општина, пак, могла је једнострано да откаже гостопримство смерду, уколико би неуредно извршавао пореске обавезе, или на други начин штетио заједници.

Они истраживачи древноруског друштва који се не слажу да су у то време сви смерди били слободни сељаци, у њима виде особе блиске положају роба, или, пак, зависне сељаке, док их други, сасвим супротно, третирају као категорију сличну ситним витезовима. Основна полемика, међутим, развија се ипак око питања да ли су они били слободни или зависни сељаци.

Покушај разрешења ове велике непознанице, Б. Греков је учинио тако, што је изнео хипотезу о постојању двеју категорија смерда – и лично слободних, и зависних.[50] Смерди су – вели Греков – основна маса руског становништва из које се у процесу друштвеног раслојавања издвајају друге класе руског друштва. Појавом владајуће класе, они су се нашли на дну друштвене лествице.

Феудализација је разбила смерде у два дела – на оне који су чланови општине и независни од приватних земљопоседника, и на оне који су постали зависни од њих. По Грекову, зависни смерди су у историјским изворима обухваћени унутар појма чељад.[51] Унутрашње раслојавање у општини приморало је део смерда да напусте општину и да зараду потраже на другој страни. Тако се код земљопоседника појављују нови кадрови радног становништва, пореклом из средине смерда – закупи, изгоји, рјадовичи и тзв. сироти.

Робови

Ропство се у древној Русији није изградило као преовлађујући систем друштвених односа, али су робови, као маргинална друштвена категорија, ипак постојали.

Историчари указују на неке узроке који током првог миленијума наше ере нису погодовали настајању робовласништва на овим просторима: неподесни климатски услови услед којих је држање и издржавање робова било скупо, опадање ропства у суседним земљама и одсуство очигледног примера за његово обликовање, земљиште које је омогућавало добијање релативно високих приноса сопственим снагама, чврстина веза унутар сеоске општине која је, у принципу, онемогућавала претварање у робове сопствених саплеменика.[52]

За лично неслободна лица у робовском положају, историјски извори користе термине роб, чељадин и холоп. Неки научници тврде да су они различитог порекла – први назив је, наводно, означавао робове из ратног плена, а други и трећи робове из редова сопствених саплеменика.

Редовни извори ропства били су заробљавање у рату, куповина и рођење од робиње. Из Руске правде сазнајемо и о особеним начинима доспевања у статус холопа: прихватање дужности, одн. службе "кључара" или "тиуна" код господара, а без претходно сачињеног уговора, затим самопродаја у ропство, женидба робињом без споразума са њеним власником, покушај бекства "закупа", осуда за изузетно тешка кривична дела, злонамерно проглашење стечаја од стране крајње несавесног трговца. Али истовремено, у Правди је јасно уочљива тенденција да се не допусти даљи пораст холопства, из чега Б. Греков извлачи закључак да холопи нису били главна радна снага на поседима кнежева, бојара и цркве.[53]

Холопи су, како видимо из Руске правде, и у том статусу могли да обављају извесне послове и управна задужења за свог господара. Робови трговаца, на пример, упуштали су се у трговачке и новчане операције у име и за рачун свога власника, па су све обавезе које би из тога произашле биле пуноважне и трговац је морао да их изврши. Већ у XI веку, у древном руском праву важило је начело да роб не може бити субјект правних односа. Они су својина господара, а сами нису могли да поседују никакву имовину. За кривична дела холопа, као и за штету коју би он проузроковао, одговорност је сносио његов власник. За убиство холопа, плаћала се накнада као за уништење ствари, а не као за убиство.

Олакшање положаја холопа свакако се одвијало и под утицајем хришћанства, за које је свако убиство грех. О заштити холопа током XI века, међутим, може се говорити и из чисто практичних разлога – нашкодити холопу значило је оштетити његовог господара. Са друге стране пак, дошло је до раслојавања и унутар категорије холопа. Неки од њих су постављани у управну службу господара у својству економатиуна, па су тада имали право чак и да заповедају обичној маси становништва. Црква је, уместо раније казне покајања за убиство холопа, током времена почела да прописује и строже казне – бој од девет до тридесет удараца.

Новчани систем

Једна од најбитнијих карактеристика древноруског казненог права јесте апсолутна доминација новчаних казни. Откако су синови Јарослава Мудрог, у другој половини XI века, укинули легалну крвну освету, оне се плаћају и за убиство, и за телесне повреде, и

за највећи број осталих кривичних дела. Прописана висина новчане казне, самим тим, на особен начин одсликава и читав систем вредности древноруског друштва, а преко различитих накнада за убиство појединих његових чланова, јасно показује њихово место на друштвеној лествици. Да би се стекла што приближнија представа о ондашњој реалној вредности тих казни, али и износа разноврсних дажбина наплаћиваних у корист државе, неопходно је упознати се са основама прилично сложеног древноруског новчаног система.

Историјски споменици показују да се овде, у то време, као новац користе сребро и животињске кожице, крзна. Обрачун једног и другог коефицијента вредности обављао се на различите начине. Крзна су се, на пример, прерачунавала не по десетинском, већ по тзв. четрдесетинском систему. Гривне сребра прављене су од чистог сребра високе финоће, а други метални апоени мање вредности (куне, белке, итд.) од легуре сребра и других метала. Сама реч "куна", поред тога што је означавала нижу новчану јединицу од "гривне", значила је и "новац" у најширем смислу.[54] У значењу "новац", куна је, несумњиво, била прихваћена још у најстарије доба, када је као опште платежно средство коришћено крзно различитих животиња, а нарочито куница (слично као што је у древном Риму реч "новац", pecunia, настала од речи pecus која је истовремено значила и благо и стока).

Гривна је највећа и општа новчана јединица. У најранијем периоду древноруске државе, то је сребрна полуга дужине шест, а ширине три сантиметара, вероватно тежине једне фунте (409 грама), са жигом кнежевог града. У XII веку, тежила је пола фунте сребра. Постојале су две врсте ове новчане јединице – гривна сребра и гривна куна. Однос њихове вредности неједнак је на различитим просторима и у различито време. Тако се у Новгороду, у XII и XIII веку, једна гривна сребра рачунала као седам ипо гривни куна, а у осталим руским земљама – четири. Нижа јединица од гривне је "куна". У X и XI веку, гривна куна вреди 25 куна. У XII веку вреди 50 куна.[55] Овај други однос важиће чак и у XIV–XV веку, али је и то релативно – у Новгороду ће, на пример, у XIV веку, гривна вредети 30 куна.

Куна је, у X и XI веку, дељена на резане, што је тада био педесети део гривне, одн. половина куне. У XII веку, резана је изједначена са једном куном. Новчана јединица ногата била је, у XI веку, двадесети део гривне, да би, од XII века, задржала исти однос према гривни, али га је променила према куни (дотле је једна ногата вредела 1,25 куна, а од XII века – 2,5 куне). Белка је, у XII веку, била осмина ногате, или 160-ти део гривне. Најситнија новчана јединица је вешка, која је, у XII веку, вредела осамнаестину куне, одн. била 900-ти део гривне. При свему овоме треба имати у виду још и то да је новгородски обрачунски курс увек био различит од курса тзв. низводних земаља, јужно и југоисточно од Новгорода.

Овај, на први поглед необичан монетарни систем, постаје много јаснији и једноставнији уколико се осмотри са оне стране која открива његову праву суштину. Тада се, насупрот привидној компликованости, показује да је он, заправо, био обично довођење у узајамни однос вредности крзна појединих животиња, или њихове појединачне вредности, према комаду сребра утврђене тежине. Тако је једна куна заправо вредност крзна куне златице, ногата – вероватно самура, белка – хермелина, а вешка – веверице. Резана је, као што јој и само име каже (расечена, пресечена), по свој прилици, до XII века, означавала вредност половине крзна куне златице.

Кнежевска власт

Кнежевска власт у древној Русији, несумњиво је војничког порекла, настала прерастањем овлашћења и функције војсковође. Кнез каквог затичемо у најстаријим историјским изворима, оличење је чувара унутрашњег мира, са знатним судским и законодавним овлашћењима. По речима А. Соловјева, три су основе кнежевске власти у древној Русији. Једна је припадност династији одн. владајућем роду. Други њен ослонац су кнежеви дружиници. Трећи – његова економска моћ.[56]

Древноруска политичка и правна доктрина заснивала је особени положај кнежева на њиховој функцији представника читавог народа, као личности која у једну целину обједињује целокупно становништво. Мада су и сами законотворци, кнежеви су и ван тога имали широк простор за своје ванправне, надзаконске делатности, за које су одговарали једино пред Богом. Нико од поданика, укључујући и најкрупније бојаре, није имао право да посегне на његову личност, мада убиство у борби за власт није никаква реткост у стварном историјском окружењу кнежева.

Начело наследности престола, као један од формалноправних признака монархије, било је несумњиво изграђено још у IX и X веку. Предаја власти по синовљевској линији сасвим је очигледна, а вршење државних функција кнежеви остварују као законити наследници својих претходника. У литератури се, међутим, наилази и на мишљења о нижем нивоу древноруске државности и на тврдње да је кнежевска власт у X веку имала много више блискости са родовском старином.

Од највећег значаја биле су војне и дипломатске функције кнежева. Блиски трговачки и други контакти са Византијом, погодовали су преношењу на национално тло идеје владарске моћи. У уговорима са Византијом наглашен је врховни, суверени положај кнежева, који су преговоре водили у име целокупног "руског народа" и "светлих кнежева".

Велику улогу има функција регулисања друштвених и политичких делатности, усмерена на постизање друштвене стабилности. Мада су у време појединих устанака кнежеви примењивали оружану силу, већ се од времена Владимира I (980-1015) запажа настојање државе да конфликте решава мирним средствима. У том погледу је утицај Цркве био веома делотворан. Кнежевска власт настоји да у очима савременика изгради повољну слику о себи и повременим додељивањем помоћи људима у нужди, сиротињи и удовицама, те бесплатним трпезама. И други облици "државне милостиње" били су веома распрострањена форма комуникације кнежевске власти са народом. Тако је, на пример, Владимир II Мономах, у Поуци коју је написао својој деци, помоћ сиротињи чак поставио у саму основу човекољубља и праведности.

Историјски извори, нарочито од времена Владимира I, особито наглашавају важност судске функције кнеза. Његов лични суд на "главним дверима" кнежевског двора, најшире доступан становништву, био је највиша правда и исправљао је неправде локалне кнежевске јурисдикције. У својој делатности кнез се ослањао на ужи савет, из кога ће касније настати бојарска дума. Летописи помињу и велики број управних функционера који су чинили кнежевски апарат власти. Из њиховог назива разазнаје се функција коју су обављали – чувар државног печата (печатник), руководилац лова (ловчиј), старешина трпезе (стољник).

Неки аутори сматрају да се распадањем родовских односа, војска Словена поделила на хиљаде, стотине и десетине, те да су одатле поникле дужности као што су тисјацки (тисућник),[57] сотски (стотиник) и десјацки (десетар). Ови дужносници чинили су градску управу, заједно са кнежевским посадником – намесником у граду или одређеној области. Тисјацки је имао војне, управне, али и судске надлежности. За посадника је обично постављан или један од кнежевих синова, или неко из редова истакнутих бојара. На кнежевским земљама, управу су вршили тиуни.[58] Војне функције су по правилу обављали припадници професионалне кнежеве дружине.

Кнежевски и државни приходи

На један начин су убиране дажбине од племена која су само привремено била покорена војном силом и нису трајно признавала кнежевску власт, а на други од оних која су признавала власт конкретног кнеза и називала га својим господарем. Прва врста дажбина, чија висина није била унапред одређена, убирана је силом, путем повремених оружаних похода које су предводили сами кнежеви или њихове војводе.[59] Дажбине од других племена биле су бројније и нису убиране силом, већ су уговаране између кнеза и обвезника.

Од суседних племена која су потпуно признавала кнежеву власт,[60] наплаћивани су општи порез у утврђеном годишњем износу (урок), пољудје, судска такса, вира, продажа и оброк. Сличне дажбине плаћа и домаће становништво.

Пољудје су дарови давани кнезу када би он обилазио поједине области ради суђења или извршења казне. Судске таксе од сваког судског предмета ишле су у кнежеву благајну. Уколико неки предмет није пресуђивао лично кнез, већ његови дружиници или тиун, обично је судској такси додавана и накнада за кнежеве службенике.

Вира је новчани износ који је наплаћиван за извршена кривична дела убиства, разбојништва, а испочетка можда и за крађе, вероватно мимо накнаде која је одлазила за намирење оштећених.[61] Вира се први пут помиње у време кнеза Игора. Убицу је тада погађала одмазда сродника убијеног, а његово имање прелазило је кнезу као вира, казна за убиство. У извесним случајевима, виру је плаћала и сеоска општина којој је припадао убица. Тада се она звала "дикаја вира", туђа вира или вира за другога. У време Игора и Свјатослава, новац убиран на име вире био је намењен одржавању кнежевих и дружиничких коња, опреме и наоружања. Лопови и разбојници су, осим вире, кнезу плаћали и продажу, за сваку телесну повреду, рану.

Оброк је земљишни порез који плаћа становништво са кнежевих приватних поседа, или са оних које је "земшчина" трајно уступила вршиоцу кнежевске власти, независно од његове личности.

Поред ових дажбина, значајне приходе кнежеви су остваривали од сопствених рибњака, ловишта, бродова, а нарочито од сопствене извозне трговине којом су се бавили преко својих посредника и повереника.

У периоду удеоних кнежевина, извори кнежевих прихода су бројнији и разноврснији, а њихово убирање организованије и прописано у општим правним актима.[62] Дажбине непосредно убирају кнежеви службеници, порезници и цариници, а поједине врсте дажбина даване су и у закуп лицима која би, исплатом држави одређене суме, стицала

право да потом од становништва прикупе конкретну дажбину. Постојао је и трећи начин убирања дажбина, путем договора са општинама. Државна власт је у појединим случајевима прописивала колики порез и за које време једна општина укупно дугује, а општина је затим сама разрезивала порезе појединим члановима и сама га наплаћивала.

Значајна новина у овом периоду је то што дажбине више нису узимане од свих обвезника једнако, већ се све више води рачуна о имовном стању појединца. Дакле, не узима се више "по глави", већ према имовини или приходу. Да би ово било могуће, битан услов постало је вођење земљишних, трговачких и занатлијских књига. Неки посредни наговештаји у историјским изворима указују да је систем земљишних и пословних књига у појединим напреднијим кнежевинама заживео сигурно у XII, а можда још и у XI веку. За дажбине у овом периоду карактеристично је и то што ни унутар исте кнежевине све области не плаћају све врсте дажбина, нити то чине на исти начин, нити обавезно плаћају све видове појединих дажбина.

Сви државни и кнежеви приходи, што се испочетка, изгледа, није разликовало,[63] касније се већ могу груписати на судске дажбине и казне, трговачке дажбине и порезе у ужем смислу.

* * *

Судске дажбине и казне биле су вира, продажа, судска такса, пресуд, заклетвена такса и железноје.

Вира је новчана казна која се плаћала кнезу за кривично дело убиства. Износ вире у Руској правди био је 80 гривни куна за убиство "кнежевог мужа", члана тзв. старије дружине, као и уопште за убиство бојара. За убиство млађег дружиника и осталих чланова сеоских и градских општина, вира је 40 гривни куна.[64] Виру плаћа или сам убица, када је до убиства дошло у разбојништву или онда када је он ван система "дикаја вира", или је плаћа општина – што се у том случају називало "дикаја вира". Постојале су и полувире, за тешке телесне повреде, а у једном случају и за убиство жене.

Продажа је новчана казна за увреду или за повреду својинских права. Износ је различит, зависно од врсте преступа, али није прелазио 12 гривни куна.

Судска такса је, по Руској правди, генерално износила четири куне за све пресуђене предмете, било грађанске било кривичне. Код убиства, износила је девет куна, а тридесет код спорова око земље. Плаћала је она страна која добије спор (судебни урок). Пресуд је, највероватније, судска такса за поновно суђење по неком већ пресуђеном предмету, барем је то ова реч касније значила. Заклетвена такса плаћана је онда када је неко у судском поступку полагао тзв. очишћујућу заклетву, која је могла да га потпуно ослободи обавезе или кривице за коју се терети. Ова такса плаћала се и код купопродаје непокретности, када је продавац пред судом полагао заклетву да је имање продао по наведеној цени, што је записивано у судске књиге. По Руској правди, у овом другом случају, заклетвена такса износила је 27 куна за земљиште, а 30 код куповине роба. Железноје представља дажбину од 40 куна, а плаћа је она страна у судском поступку којој је наложено правдање усијаним гвожђем.

Трговинске дажбине биле су гостињаја, порез на промет, царина, скеларина и таксе за мерење робе и жигосање коња. Гостињаја је такса наплаћивана од трговаца који су,

ради трговине, долазили из других градова и земаља, дакле, који су били "гости". Узимана је као накнада за коришћење привремених робних складишта каква су постојала на свим већим трговима, за коришћење смештаја трговаца у гостионицама, за истовар робе и чување њихових чамаца у пристаништу.

Порез на промет (торговоје) наплаћиван је при самој продаји робе на тргу, где је увек био присутан порезник (митник). Овај порез плаћају и домаћи и страни трговци, без разлике. Историјски извори не говоре детаљније о томе како је порез на промет обрачунаван, нити о томе да ли га плаћа купац или продавац. Судећи по пракси каснијих векова, претпоставља се да га је плаћао купац.

Царина (мит) наплаћује се за превоз робе преко царинарница, које су најчешће постављане код мостова, скела и улаза у села и градове. На таквим местима су подизане царинске зграде у којима је радио цариник митник са помоћницима. Свакога ко би стизао са робом, заустављао је и наплаћивао царину: на људе из пратње трговца у виду главарине (костка), на робу – према броју товара или величини брода којим је довожена.[65] Плаћали су је и домаћи и страни трговци, с тим што су "гостима" узимане веће царине.

Скеларина (перевоз) јесте такса за превоз робе и људи из трговачке пратње преко реке. Није била унапред одређена, а наплаћивали су је не само кнежеви, већ и приватни земљопоседници који су на својим поседима држали скеле, установљавали висину скеларина и на тим местима постављали своје људе који нису дозвољавали трговцима да пређу реку газом.

Таксе за мерење робе биле су двојаке. Једна се плаћала за мерење тежине (весчеје), друга за мерење запремине (померноје) расутих терета: ражи, пшенице, зрнастог поврћа, праха и другог. На трговима су се налазиле јавне ваге, на чију је исправност строго мотрила црква.[66] Обрасци тегова, употребљаваних на тргу, чувани су при храму или на неком другом сигурном месту, а једном годишње су упоређивани са онима у свакодневној употреби. Вагање су обављали искусни професионални трговци, који су уживали углед у својој средини. За мерење растресите робе, на трговима су се налазиле државне мере, мерице са обележеним запреминама. У пракси се изградио обичај да таксу за мерење тежине плаћа купац, а за мерење запремине – продавац.

Таксу за жигосање коња (пјатно) плаћали су и купац и продавац, пошто су коњи могли да се купују и продају само у присуству овлашћеног службеника, који је купопродају регистровао у посебној књизи, а на коња ударао жиг.

Непосредни порези били су дањ, пољудје, урок или оброк, почаст и венчани порез. Дањ је порез познат још из најранијег периода.[67] У древноруској држави, разрезивао се на нивоу општина. Државна власт је најчешће одређивала колико која област укупно дугује на име овога пореза, а општине су га саме убирале и достављале властима.[68] Тиме је омогућено да кнежевска власт, код разрезивања пореза дањ, води рачуна о разлици између богатих и сиромашних области, а општинска власт о имовном стању својих чланова.

Пољудје је такође један од најстаријих пореза.[69] Кнежеви га не прикупљају увек лично, већ преко својих службеника, а и општине га често убирају саме и предају кнезу. Испочетка је пољудје имало форму поклона, који су кнезу давани приликом његових

обилазака земље ради суђења и решавања управних питања. Касније је прерасло у чисто пореско давање, чију је висину кнез унапред одређивао за сваку област.

Урок или оброк, помиње се још у време књегиње Олге. Обухвата најразноврсније видове давања или чињења. Током времена, радне обавезе све више се преводе на новчана или натурална давања, унапред одређена за читаву област, а општине их ближе прераспоређују унутар својих граница. Оброком су називани и државни намети на убране трговачке и друге таксе, на приходе од рибњака, пчелињака, солана, хајке на даброве, лова и других привредних делатности. Почаст (почестје) представља додатак на оброк у виду "обавезног поклона" уз прикупљени износ оброка. Висина почасти, међутим, није препуштена вољи и процени пореских обвезника, већ је, по правилу, била унапред одређена.[70]

Венчани порез је, такође, узиман у корист кнеза приликом закључења брака, а плаћали су га и млада и младожења. Висина је различита. Најмање се плаћало када су обоје из исте сеоске општине, дупло више када су из различитих, а троструко ако су не само из различитих општина, већ и из различитих срезова.

Кнежеви дружиници

До Рјуриковог доласка у Новгород 862. године, ниједно словенско племе није познавало установу дружиника, која је, иначе, у ранофеудалним друштвима западне Европе неизбежан пратилац израстања и јачања владарске власти.

Пошто су Рјурикови дружиници дошли са њим из Скандинавије, сасвим је природно да је отуда пренета и основа њихове организације. Тамо су они, код шведских викиншких племенских војсковођа (конунга) били њихова приватна војска – штитили су њихове поседе, пратили их у војним походима, убирали данак од потчињених племена, ишли у дипломатске мисије у име конунга. Са Рјуриком и његовом браћом, Синеусом и Трувором, на словенску земљу изгледа да је дошло и читаво њихово племе, па су сви одрасли и за борбу способни мушкарци самим тим постали први кнежеви дружиници.

У новим условима и на туђој земљи, установа дружиника се донекле модификује, а њихова овлашћења и однос према кнезу изграђују у складу са конкретним приликама. Нису били чврсто везани за кнеза и могли су да се врате у Скандинавију, или иду куда им је воља. Најстарији дружиници су мало живели по градовима, будући да су их мамили ратовање и ратни плен. Чак и они који би остајали у градовима као представници, органи кнежевске власти, живели су одвојено од староседелачког становништва. Та одвојеност била је не само друштвена, већ и физичка, пошто су живели у кућама које су биле груписане у центру, или сасвим ван града. Испочетка нису поседовали земљиште. Староседеоци, су оне земље које су издвајали, давали кнезу, а не његовим дружиницима.

Већ у време Олега дружиници више нису племенски хомогени. У њихове редове примају се и новопридошли Скандинавци, те припадници различитих словенских и других племена. Олегово постепено ширење власти ка Кијеву још више је ослабило онај првобитан значај кнежевске дружине, пошто је он у сваком освојеном граду остављао одреде својих дружиника као потврду сопствене власти.

Такве специфичне околности нису омогућиле да дружиници одмах постану битан чинилац у изграђивању и обликовању суштине друштвене структуре и државне власти древне Русије. Живели су на кнежевој земљи, добијали од њега издржавање, задовољавали се војним походима и ратним пленом, те испочетка нису ни показивали интересовање за добијање земље или бављење другим пословима. Додуше, повремено су се упуштали у спољну трговину која је, с обзиром на ондашње високе ризике и пратеће опасности, и личила на војне походе. Трговина је, најчешће, и једина додирна тачка дружиника и староседелаца, изузме ли се то да су поједини дружиници већ могли бити управници области, судије или сакупљачи пореза.

Све до кнеза Владимира I, који ће, изгледа, први почети да дружиницима додељује земљу, њих ништа није везивало за руске просторе. Често су се отискивали у удаљене крајеве и тамо ратовали за сопствени рачун.[71]

Дружиници су били не само кнежева војна сила и његови помоћници у мирнодопским пословима, већ и његови саветници. Старији чланови дружине, са којима се кнез саветовао око законодавних, управних и ратних питања, чине једну врсту сталног кнежевског савета. Из Несторовог летописа види се да су Рјурикови наследници код доношења важнијих одлука увек консултовали своје дружинике. Кнез Игор неке војне подухвате предузима на иницијативу својих дружиника. Има и других примера утицаја дружиника на одлуке кнежева. Тако Игоров син Свјатослав, упркос убеђивања своје мајке књегиње Олге, није примио хришћанство, плашећи се, по сопственим речима, подсмеха дружиника, иначе пагана.

Најстарији дружиници били су војне старешине – војводе. Познат је случај Свенелда, који је био војвода током три генерације кнежева – код оца (Игора), сина (Свјатослава) и унука (Јарополка). Васпитање и обука малолетних кнежева, такође су поверавани дружиницима, који су се онда називали храниоцима.[72] Овај обичај донет је на руске просторе из Скандинавије. У име кнеза, поједини дружиници су трговали његовом робом, а улазили су и у састав дипломатских мисија. И једно и друго су изворни скандинавски обичаји. Дружиницима су, осим тога, поверавани уређивање освојених територија и градова, надзор над кнежевим имањима и суђење. Укратко, они су извршавали све налоге кнеза.

У ред дружиника касније се ступало према устаљеном обреду, који се састојао у томе да је кандидат пред кнезом и дружином одговарао на њихова питања о пореклу и подвизима које је извео, показујући, при томе, своју снагу и вештину. Најбољи дружиници, који су били најближи кнезу и уживали његово највеће поверење, временом се почињу називати именом бојари. Они су превасходно учествовали у управним и саветодавним пословима. У Олеговом Уговору са Византијом, називају се "светли бојари", а Летопис их помиње под именом "мужи". За млађе чланове дружине коришћен је израз "отроки", а за дружинике који су живели на самом кнежевом двору и чинили његову телесну гарду – назив "гриди". Према дужности коју су обављали у непосредној кнежевој служби, у најстаријим руским епским песмама, помињу се поједини бојари који носе титуле кнежевог коњушара, стражара, трпезника, пехарника, вратара.

Под Рјуриком, дружиници су углавном били само они Варјази (Нормани) које је он повео са собом, а од времена Олега, нарочито од како се он удаљио из Новгорода 882. године, за дружинике се примају Новгородци, Кривичи и Финци. Изгледа да кнежеви

Игор, Свјатослав и Владимир у састав дружине примају сваког ко је желео да им приступи. Тада су, и даље, унутар дружине Варјази били доминирајући, нарочито због тога што су, с времена на време, руску земљу преплављивали таласи њихових саплеменика из Скандинавије. Многи од њих су се, додуше, после неколико војних похода с кнезом, задовољни ратним пленом, враћали назад у Скандинавију. Ни они који су остајали да живе на руској земљи, међутим, још дуго неће бити исконски везани за њу и, такорећи, у сваком тренутку биће спремни да је напусте. Ово се, свакако, може тумачити и великом покретљивошћу, општепознатом националном особином старих Нормана. Ситуација ће се из основа променити онда када дружиници почну да добијају земљу и да се све више и више претварају у земљопоседнике.

Градска скупштина – вече

Услед недостатка историјских извора, питања о саставу, надлежности и стварној моћи градских скупштина древноруских градова, веома су сложена, а одговори се, уместо да разрешавају толике непознанице, најчешће претварају у нове хипотезе. Највише се зна о новгородској градској скупштини, па су многи истраживачи, применом аналогије, та сазнања проширивали и на описивање скупштина других градова.

Неспорно је да корени народних зборова код Словена, ма како се на конкретним просторима звали, задиру у најдубљу старину, одн. у време за које немамо писане историјске изворе. Свакако су у некаквој органској вези са традицијама родовских, племенских, а касније и сеоских самоуправа. Древноруски летописи помињу таква окупљања када говоре о XI и XII веку, али је то увек узгред и без нарочитог задржавања на самој суштини ових колективних тела. Повест древних времена први пут говори о састанку једног градског веча описујући састанак житеља Белгорода који су 997. године већали о решавању судбине свога града, тада опседнутог непријатељима.

Да ли су ови скупови директан продужетак племенских скупштина, или су се рађали управо у градским условима, питање је од чијег одговора зависи и општа оцена нивоа развоја друштвеног и политичког уређења древне Русије. Велики број истраживача сматра да су у раду градских скупштина (веча) учествовали сви слободни становници града, пунолетни мушкарци, да су одлуке доношене само једногласно, да је састанцима руководила управа града и да су највећи утицај на већима остваривали "виши људи". Наилази се и на мишљење да скупштина бира и потврђује кнеза, те да на предлог кнеза решава о рату и миру, ванредним порезима и општој мобилизацији. У сваком случају, од места до места, стварна власт веча зависила је од односа снага између њега и кнеза, што ће се нарочито јасно видети у периоду удеоних кнежевина.

Резимирајући обимну литературу о градским вечима, која повремено и сам назива народним скупштинама, Б. Греков долази до неколико закључака који уједно одражавају мишљење и још неких научника. Не сумња да вече потиче из родовског уређења, али са израстањем државне власти древноруске државе, оно губи суштинску основу свога постојања. Јака власт кијевског кнеза не оставља – по Б. Грекову – много простора за делатност веча, одн. за кнежево договарање са народом. Он се ограничава углавном на саветовање са сопственом дружином.

У време јаке кнежевске власти, дакле, скупштине веча нису редовна појава, већ изузетак – одржавају се онда када се градови нађу у тешкој ситуацији или су, услед одсуства кнеза, принуђени на самоиницијативне акције. Из X века – вели Б. Греков –

нема скоро никаквих података о раду веча у централним деловима древноруске државе, али она постоје у заосталијим областима, где још увек имају обележја неке врсте племенских скупштина из минулих времена. Како долази до јачања појединих делова државе, а нарочито градова, тако оживљавају и веча, нарочито у другој половини XI века.

Веча су много виталнија на северозападу, у Новгороду, Пскову и Полоцку, што је резултат другачијих друштвених односа. Тамо је племство било узело власт у своје руке и у свом интересу ограничило власт кнежева; није, међутим, могло да затре народне скупштине, веча, нити да их претвори у оруђе својих интереса.[73]

Сабори

Почев од владавине синова Јарослава Мудрог, ради заједничких одлука повремено су сазивани феудални сабори на којима су кнежеви усаглашавали политику, разматрали нека питања законодавства, одлучивали о закључењу мира итд. Нити је познато да ли су сабори имали утврђен састав, нити на чију иницијативу су се сазивали.

Нејасно је и њихово место у политичкој структури древноруске државе. Према неким истраживачима, личили су на зачетке сталешких скупштина, будући да су их чинили представници бојара, градова, свештенства и "свих људи". Неки сабори решавали су и питања престолонаслеђа, као нпр. 1187. године у галицијској земљи, или 1211. године у суздаљској.

Према времену и поводу сазивања, има основа да се сабори древне Русије пореде са аналогним саветовањима у западној Европи. Из тога се извлачи претпоставка да би ова тела еволуирала у право сталешко представништво, да није дошло до монголског разарања градова и нарушавања природног развоја сталежа. Према овом гледишту, ниво политичког развоја Русије до монголске владавине, посматрано и преко сабора, био је идентичан западноевропском.

Први сабор, колико се зна, био је сазван одмах после смрти Јарослава Мудрог 1054. године. Сабор 1100. године у Уветичу разматрао је питање земљопоседа, Сабор 1101. решава проблеме рата и мира, Долобски сабор 1103, одлучује о ратовању с Половцима. Знаменити Сабор 1097. у Љубечу, формално је озаконио политичку раздробљеност земље, одредивши да "сваки кнез држи своју очевину". Последњи општеруски сабор држан је, по својој прилици, уочи битке на реци Калка 1223. године.

ДЕО ТРЕЋИИзвори древноруског права

Уговор Олега и Византије 911. године

Уговори руских кнежева Олега и Игора са Византијом представљају прворазредне правноисторијске изворе, из којих се разазнаје доста чињеница о друштвеном уређењу и правном поретку, па и о правној култури, древне руске државе у првом веку њеног постојања.

Олегов Уговор из 911. године садржи одредбе које наговештавају тадашњи друштвени и правни статус појединих категорија становништва, као и прописе грађанског и кривичног права. Из прве групе одредби види се да је Олег себе титулисао као "руског

великог кнеза", те да се Уговор закључује не само у његово име, већ и у име светлих кнежева, светлих бојара и целе Русије. Тако се из ових делова Уговора види да врховну власт има велики кнез, да постоје и кнежеви њему потчињени који су нека врста његових помоћника у вршењу власти, али и да постоје бојари као највиша класа по угледу и богатству која се, међутим, не идентификује са кнежевима. У Уговору се помиње и слој крупних трговаца који са својом робом, одлазе у стране земље и који се третирају као засебан сталеж, са сопственим правима.

Чељадин се појављује као ствар у пуној приватној својини господара, коме се гарантује да га може тражити где год хоће, уколико му буде украден. Из једног члана Уговора види се да су Руси продавали робове у Византији као и сваку другу робу, али и да су их куповали.

Из оних делова Уговора који се тичу грађанског права, види се да право штити приватну својину само ако је "законита", али се не објашњава ближе шта се подразумева под законитим поседовањем. Схватање о приватној својини појединца, насупрот колективној својини, према духу Уговора, већ је у ово време толико узнапредовало, да Уговор говори чак о одвојеној имовини мужа и жене. Уколико убица побегне, сродници убијеног могу се намирити из имовине која њему "законито припада", али од његове жене не може се по том основу узети "оно што је по закону њено".

Овде су и одредбе које помињу руско наследно право. Види се да оно познаје и законско и тестаментално наслеђивање. "Уколико неки Рус умре без завештања, или поред себе није имао своје ближње, тада његова имовина да се пошаље у Русију, његовим сродницима. Али ако је за своју имовину сачинио завештање, онда ће онај кога је он именовао за наследника имања узети оно што му је намењено, тј. наследиће имовину", вели Уговор.[74] Мада се ова одредба Уговора тиче судбине имовине руског трговца који би умро на територији Византије, значајан је посредно и за разумевање древноруског стварног права. Показује да је имовина припадала појединцу, а не роду; уколико би припадала роду, а појединац њоме располагао само у име рода, он свакако не би имао право да њоме располаже путем тестамента.

Кривичноправне одредбе проткане су и неким назнакама о кривичном поступку. Један члан говори о томе како ће се судити за убиство и вели да ће се поклонити вера доказима са лица места, а "страна која захтева да се не поверује" дужна је да положи заклетву "по својој вери". Уколико се после "испитивања" покаже да је заклетва била лажна, кривоклетник ће бити кажњен. Мада се суд изричито не помиње, из смисла текста јасно је да се о убиству расправљало пред судом, али нас Уговор оставља без одговора ко суди Русима који привремено бораве на територији Византије. Већина аутора сматра да су трговцима судили људи из саме њихове средине, вероватно још пре поласка на пут овлашћени од стране кнеза да, уколико се укаже потреба, обављају ту функцију.

Из Уговора јасно произилази правило које је вероватно важило у тадашњем древноруском праву, да се убица кажњава смрћу на лицу места, односно по речима Уговора "да умре онде где је извршио убиство". Уколико је побегао или се скрива, дозвољено је намирење родбине убијеног из имовине убице, али само лично његове, а не и оне која је својина његове жене. У време Олега, дакле, крвна освета се, по свој прилици, превазилазила тако што је за убицу већ прописана смртна казна, а откуп – тек

ако је кривац недоступан. Уговор предвиђа и трећу могућност, за случај ако је убица побегао, а није оставио имовину. Тада се трагање за њим не обуставља, већ се наставља, све док не буде пронађен и кажњен смрћу.

Увреда нанета ударцем мача или неким другим оруђем, без обзира да ли је проузроковала повреду, кажњава се новчано са пет литри сребра. Уколико кривац нема довољно пара да плати, платиће колико има, "свући ће са себе и одећу у којој иде, а за остатак ће се заклети по својој вери да нема никога ко му може помоћи у плаћању, чиме се потраживање гаси".[75] Ова одредба Уговора значајна је зато што указује на правни институт "дикаја вира", којим се прописује да и општина одговара за новчану казну досуђену њеном члану. У пуном виду, "дикаја вира" биће развијена тек у Руској правди, али се и овде јасно види да је материјална одговорност кривца, у извесним случајевима, прелазила на његове сроднике.

Уколико би неко убио лопова ухваћеног на делу, а овај је био наоружан и пружао отпор, за такво убиство није позиван на одговорност. Ако савлада лопова, свеже га и преда суду, украдено се враћа власнику, а лопов, као обештећење, плаћа још и троструку вредност украдених ствари. Из Уговора се још види да уколико украдене ствари нису више код лопова, његова је обавеза да плати четвороструку њихову вредност. Да би се искључила могућност било какве самопомоћи, истом одредбом Уговора забрањује се да оштећено лице, сумњајући на некога да му је нешто украо, по сопственој иницијативи претреса кућу осумњиченог, или му одузима неке ствари под видом законитог потраживања.

Најзад, Уговор из 911. године, садржи и право Руса да са територије Византије сами спроводе у Русију своје сународнике који су извршили неко кривично дело. У том случају, једино су дужни да о овоме известе византијског цара.

Уговор Игора и Византије 944. године

Мада Уговор Игора са Византијом из 944. има већи број одредби од оног Олеговог из 911. године, и мада су одредбе обимније и подробније, његова обимност, у ствари, потиче од тога што има доста понављања. И. Бељајев је на својим предавањима из Историје руског права још шездесетих година XIX века издвојио седам битних правних и историјских чињеница на које упућује Уговор кнеза Игора.[76]

То је најпре састав руских изасланика, који показује значај "земшчине" у древној Русији. Уз изасланике самог кнеза Игора, његове жене Олге и њиховог сина Свјатослава, у делегацији су били и опуномоћеници крупних трговаца и знаменитих дружиника, па чак и изасланик неке Сфандре (Улебове жене) и неке Предиславе. Обе су се, очито, самостално бавиле извозном трговином. Тако су, у закључивању Уговора са Византијом, преко својих изасланика, учествовали различити слојеви становништва.

Само појављивање у руској делегацији посланика двеју жена, већ прилично говори о изузетно повољном положају жена у древној Русији.

Следећа битна чињеница тиче се значаја бојара, као највишег друштвеног слоја, пошто њихови изасланици тада равноправно са изасланицима кнежева учествују у закључивању овог Уговора. Најкрупнији бојари, по свој прилици, имали су у то време висок друштвени положај, независно од службе кнезу.[77]

Најкрупнији трговци су, очито, још у време кнеза Игора, не само засебан сталеж, већ и значајна друштвена снага, будући да равноправно са кнезом учествују у закључивању једног међународног уговора.

Верска толеранција међу житељима Придњепровља, јесте следећа чињеница коју открива Уговор из године 944. Већ у његовом првом члану изричито се напомиње да постоје и крштени и некрштени Руси, па се за прве каже да ће, уколико не поштују Уговор, "примити казну од Бога Сведржитеља", а за друге да им неће помоћи њихов бог Перун. Потврђујући у завршном делу Уговора своју сагласност са његовим одредбама, хришћански изасланици заклињу се својом црквом Св. Илије у Кијеву, а некрштени – својим штитовима и мачевима.

Постојање писаних исправа које државна власт издаје приватним лицима, као новина у државном и правном животу Русије кнеза Игора, следећа је битна чињеница коју сазнајемо из овог Уговора. Трговцима који би кретали пут Византије, кнез ће издавати "путне повеље", како би Грци по томе знали да ли бродови долазе као мирољубиви, вели Уговор. Ранија пракса била је да оне који путују у стране земље кнез снабдева само својим печатом – сопствене изасланике златним, а остале трговце сребрним.

Кривичноправне одредбе о разбојништву значајне су по томе што Уговор тежи да приближи казне којима се за ово кривично дело кажњавају Руси и Византинци. "Ако се неко од Руса усуди да нешто отме силом од наших људи и у томе успе, биће жестоко кажњен, и за оно што је узео, платиће двоструко, а тако ће бити кажњен и Грк, уколико то исто учини Русу", прописује Уговор. По свој прилици, овде је намерно изабрана формулација о "жестоком кажњавању", без ближег навођења казне (само се каже "по закону грчком, по пропису и закону руском"), пошто су се у то време казне у једној и другој држави прилично разликовале. У Византији су биле честе неке телесне казне које Русија није познавала све до XVI века. У погледу обичне крађе, пак, исти овај члан прописује да лопов плаћа, као обештећење уз враћену ствар, износ вредности ствари, односно у случају да сама ствар није могла да буде враћена, плаћао је њену дуплу вредност. У односу на сличне прописе о крађи из Олеговог Уговора, казна за крађу по овом Уговору из 944. године двоструко је блажа.

Црквени устав кнеза Владимира I

Најстарији, неспорно домаћи правни споменик из периода хришћанске Русије, јесте Устав кнеза Владимира I Свјатославича о судовима црквеним и десетку.[78] До нас је стигао унутар преписа једне велике Крмчије из XIII века, урађене по налогу новгородског кнеза Дмитрија, дакле, као део правног зборника израђеног за званичне, државне потребе. Због реченице "примио сам свето крштење од цара грчког и од Фотија, патријарха цариградског", многи су историчари посумњали да је Устав донео кнез Владимир, пошто њега, заиста, није могао да крсти Фотије, који уопште није његов савременик.[79] Изношене су и хипотезе да је овај текст написао неки монах, много година после кнеза Владимира, па је његов настанак везиван и за XII и за XIII век. Бројнији су, међутим, аргументи у прилог аутентичности и веродостојности Устава, а реченица о Фотију тумачи се као настојање Владимира да истакне како је примио крштење и учење Православне цркве онако како га је утврдио велики Фотије.

Као први општи правни акт који је регулисао однос Руске цркве према друштву, овај Устав узиман је касније као прототип. На њега се, као на један од основних закона

Руске цркве, позива чак и Московски сабор 1556. године, али и патријарх Адријан, савременик Петра Великог. За разлику од већине западних ранофеудалних држава које су примањем хришћанства из Рима примиле и постојеће одредбе о приватноправним односима цркве, у владимирској Русији кнез сам издаје закон којим уређује однос Цркве и друштва, а од Византије преузима само чисто црквено право. Прописе којима се регулишу грађански односи Цркве, кнежеви, дакле, доносе сами. Зато и постоје значајне разлике између Владимировог Устава и Фотијевог Номоканона, који је послужио само као образац.

Први део Владимировог Устава садржи одредбе о убирању десетка за цркву од судских прихода кнеза, трговачких дажбина које иду у кнежеву касу, кнежевих кућа, стада и земљишта. Правила о црквеном десетку послужиће као образац и потоњим кнежевима, али ће, према приликама, неки од руских кнежева за цркву издвајати и више.[80]

Други део садржи правила о црквеним судовима, којима је у надлежност стављено суђење свих спорова из породичног и наследног права. Свим људима Црква суди и за дела вражбине, бајања, прављења отрова, ненапуштања паганских обреда и сујеверја, повреду гробова. Црква суди и свим људима под њеном управом. Све ово је у складу са византијским Номоканоном који је био обавезан за читаву Источну цркву. Оно у чему се разликује, јесте да је Владимир, такође узимао за себе све судске таксе црквених судова, остављајући и овде Цркви само десетак.[81] Друга разлика била је та што је прописао да и у световним судовима седи митрополит или његов намесник, како би члановима судског већа предмете објашњавали у духу хришћанског учења.

Црквени надзор над трговачким вагама и мерама, прописан је у трећем делу Устава. Ово је преузето директно из византијског законодавства. Остаће дуго на снази у Русији, а биће поновљено и у уставима из XIV и XV века. У Смоленску, ваге и мере чуване су у порти цркве Пресвете Богородице, у Новгороду – у цркви Јована Претече, у Пскову у цркви Св. Тројице.

У четвртом делу говори се о "људима црквеним", тј. онима који се налазе под влашћу и покровитељством цркве: целокупно свештенство и њихове породице, ходочасници, робови ослобођени за покој душе њихових власника (уколико се нису "уписали" у неку општину), старци без породичне неге, удовице, сиротиња, хроми, слепи и други инвалиди. Установе под покровитељством Цркве, по Владимировом Уставу, биле су коначишта, старачки домови, болнице и њихови лекари. Сва ова лица и установе, дакле, налазе се под пуном управном влашћу Цркве, али и под њеном јурисдикцијом. Све спорне предмете који би се на било који начин тицали њих, решавају или епископи или судије које они постављају. Уколико се предмет на неки начин тицао и "нецрквених људи", судио им је заједнички, мешовити суд.

Црквени устав Јарослава Мудрог

Мада несумњиво припада групи најважнијих правних споменика новокрштене Русије, око његовог аутентичног, изворног садржаја, било је доста спорова у литератури, будући да је до нашег времена дошао преко много каснијих, прилично искварених преписа. У науци се, као најближи првобитном садржају, сматра текст Устава записан у XV веку у Летопису града Перејаславља Суздаљског. Упоредном анализом свих сачуваних варијанти, дошло се до неколико неспорних закључака: Устав је заиста дело сина кнеза Владимира, Јарослава Мудрог, не противуречи Руској правди, а врло је

вероватно да је донет истовремено са њом, будући да су измене одредби претходног, Владимировог Устава, потпуно сагласне са тзв. Кратком правдом.

Овим Уставом црквени суд се одваја од световног, државног суда. По Владимировом Уставу, црквеном суду присуствује кнежев представник (тиун), а на световном – епископски намесник. У Јарославовом Уставу тога више нема. Док се Владимир као новокрштени кнез трудио да што више прошири надлежност црквеног суда на све видове кривичних дела, Јарослав, напротив, црквену јурисдикцију своди само на дела која се непосредно тичу цркве, морала и породичних односа. Суђење у тим делима Јарослав препушта епископу. Одриче се кнежевских девет десетина судских такси од пресуђивања тих дела, али извршење пресуде црквених судова и у тим делима предаје у руке световној, а не црквеној власти. У овоме, Устав потпуно следи византијско законодавство, које је црквеним судовима практично оставило изрицање само духовних казни. Овај начин извршења пресуда црквених судова постаће трајно обележје руског процесног права.

Епископски суд је неприкосновен за људе који припадају Цркви, али су по Јарославовом Уставу, од тога ипак изузета кривична дела убиства и крађе. Таква решења биће понављана у свим даровницама (повељама о даривању) Руске цркве чак и у XVI веку – суђење у кривичним стварима припада једино кнежевом судству.

По Уставу Владимира, нигде се нису помињале казне које ће изрицати црквени судови, па се основано претпоставља да су у том погледу судови били упућени на византијски Номоканон, док је Јарослав у свом Уставу све телесне казне из Номоканона заменио новчаним.

Закон судњи људем

Закон судњи људем јесте најстарији словенски правни споменик, а у изворном облику настао је крајем IX или почетком X века, највероватније у Бугарској. Није сачуван у оригиналном рукопису, већ у преписима унутар руских крмчија, мешовитих зборника световног и црквеног права. Као најстарији и најближи изворном садржају ЗСЉ[82] сматра се текст из Устјушке (Румјанцевске) и Новгородске крмчије, обе из XII века. Према накнадно урађеној систематизацији, Закон у најстаријој верзији има 32 члана или главе. За најмање 22 одредбе несумњиво је доказано да су преузете из византијске Еклоге – десет као дословни превод, а дванаест уз извесне прераде.

У руским летописима и неслужбеном приватном зборнику "Мерило праведное" постоји двоструко обимнији ЗСЉ, који, зависно од начина бројања, има 77 односно 83 члана. Настао је, по свој прилици, нешто касније, на просторима древне Русије, уношењем нових текстова у првобитну редакцију Закона. Мада се овај други у литератури често означава као шира редакција првог, методолошки није погрешно посматрати их и као два засебна правна споменика.

Много је несагласја око времена и места настанка ЗСЉ, као и око питања је ли он био законски акт, произашао од државне власти, или је приватна правна збирка, компилација. Полемика се протегла кроз читав XIX и XX век, без изгледа да буде окончана у догледно време.

Већину чине они истраживачи који сматрају да је ЗСЉ настао у Бугарској током владавине или кнеза Бориса (853-889), или његовог сина цара Симеона (893-927), те да је донет као званичан акт законодавне власти.[83] Валтазар Богишић сматра да је настао у Бугарској, али као приватна компилација која је, током времена, можда добила и законску снагу. Стефан Бобчев такође га квалификује као приватну збирку непознатог аутора из доба кнеза Бориса.[84] Фани Милкова сматра да је настао у Бугарској крајем IX века, а свакако после примања хришћанства на овим просторима 865. године. Малобројни аутори постанак ЗСЉ везују за Великоморавску кнежевину (И. Вашица, Д. Оболенски), за Панонију (Х. Шмит), или за византијску област Стримон[85] у Македонији (С. Троицки). Да је Закон израђен у Византији, али не за Грке, већ за Бугаре или Русе, гледиште је И.Бељајева.

1. Грађанско право

Грађанско право у иницијалној, ужој, верзији Закона, заступљено је једино у одредбама о браку и у онима о накнади штете. Да је институт приватне својине већ био уобичајена појава, посредно се сазнаје преко кривичних норми којима се имовина штити од крађе или оштећења. Брак се начелно одређује као трајна заједница. У неколико изузетака предвиђено је да се може раскинути – код прељубе, када један супружник пренесе на другог тешку заразну болест, када сазна и не обавести оног другог да му неко ради о глави. Обавезно се поништава када се установи да су супружници у крвном сродству. Одредбе о накнади штете у првобитној редакцији крајње су штуре. Односе се само на обештећење власника коња, уколико се коњ повреди или угине док је у државини другог лица, те на случајну паљевину туђе њиве или винограда. Код штета које причини роб, примењује се тзв. ноксална одговорност – власник роба ће или надокнадити штету, или оштећеном предати самог роба.

У широј, касније насталој верзији ЗСЉ, грађанскоправне норме су знатно заступљеније. Оне говоре о чувању туђих ствари (уговор о остави), зајму, послузи и закупу земљишта. Ако неко од другога прими нешто на чување, вели ЗСЉ, па то од њега буде украдено, а лопов се не нађе, онај који је ствар чувао треба да се закуне да му је то заиста украдено, да не лаже и не скрива ствар. Уколико буде доказано супротно, дужан је да плати двоструку вредност несталих ствари. Оваква норма ушла је и у Руску Правду, али уз извесне измене. Одредбе о зајму забрањују узимање камате, али оне, извесно, нису важиле на руској земљи – зна се да Правда дозвољава камату.

Из Јустинијанових Новела преузете су одредбе о одговорности према власнику коња и других животиња, као и она о коришћењу туђег земљишта. Уколико је неко користио туђег коња, па овај угине, дужан је да власнику надокнади вредност коња.[86] Уколико је неко на било који начин убио туђу животињу, платиће власнику двоструку цену и, по ЗСЉ, бити подвргнут још и телесној казни. И овај члан је ушао у Руску Правду, али је телесна казна и ту замењена новчаном. Најзад, шира редакција ЗСЉ прописује да ће се закупац који је узео да обрађује туђу земљу, па одустане пре договореног рока, лишити закупа.

Шира верзија ЗСЉ има и наследно право које је преузето махом из византијске Еклоге и Прохирона, а садржи решења која су, у много чему, супротна онима из Руске правде. Тако се, по широј редакцији ЗСЉ, захтева да отац своју имовину дели једнако свој деци, а ако једном остави више а другоме мање, или из гнева неког од потомака потпуно лиши наследства, деца могу после очеве смрти наслеђе прерасподелити.

Питање је да ли се ово уопште примењивало у пракси, пошто је, по широј редакцији Правде, отац могао да имовину дели својој деци по сопственом нахођењу.

Са много више детаља регулисан је тзв. задушни тестамент, она врста тестаменталног располагања имовином која се вршила "за покој душе" и помен оставиоца. Овај вид тестамента саставља се у писаној форми, пред најмање седам сведока, мора да почиње исповедањем вере оставиоца (Символом вере), а сам оставилац, у тренутку састављања "задушног тестамента", мора бити при "чистој свести и здравој памети". У овој врсти тестамента обавезан је део о ослобађању робова, легату сиротињи, свештенству и цркви. Такође је обавезно и назначење дела имовине жени и деци, уз ограничење да се жени може оставити највише половина имања.

Оставилац мора да именује извршиоце тестамента и старатеље. По ЗСЉ, то не могу бити пијанице, расипници, нити људи у лошим односима са његовом женом или децом. Као извршилац и старатељ може се именовати и ослобођени роб. Ова лица дужна су да, по смрти оставиоца, прихвате његову имовину пред сведоцима, распореде је и употребе онако како је у завештању уређено, чак и ако би се томе противили жена и деца оставиоца. Уколико извршиоци или старатељи нарушавају садржај тестамента на штету удовице и деце, ови се могу жалити посебном старатељском суду.[87]

Закон, најзад, предвиђа и крајњу могућност да извршилац завештања или старатељ проћерда поверену имовину, у ком случају ће га суд осудити на телесну казну, уз обавезу да из своје имовине накнади целокупну вредност заоставштине, а да преко тога дода још половину.

Одредбе наследног права из ЗСЉ, по свој прилици, важиле су једно време паралелно са Руском Правдом. На такав закључак упућује и чињеница да су, на пример, дела о "задушном тестаменту" и старатељству, по Уставу Јарослава стављена у надлежност црквеног суда, а Правда из доба Јарослава нема ни речи о наслеђивању.

2. Кривично право и судски поступак

Силовање девојке и отмица слободног ради његовог претварања у роба или продаје, једина су кривична дела против личности. За ово друго дело, кривцу следи казна претварања у роба. Потпуно одсуство одредби о убиству и телесним повредама, сигурно значи да тамо где је важио (и уколико је важио), овај Закон није био једини извор кривичног права. Са друге стране посматрано, ово иде у прилог оним истраживачима који тврде да је првобитан ЗСЉ био приватна компилација сачињена без претензије свеобухватности, а по критеријумима самог приређивача.

Нешто су бројнија кривична дела против брака и полног морала: полно општење са малолетницом или туђом вереницом, прељуба, брак са кумом или крвним сродником, блуд са сопственом или туђом робињом и блуд монаха. За ова дела Закон је, у првобитној верзији, прописивао одсецање носа или батинање.

Кривичноправну заштиту ужива приватна имовина и имовина цркве. Као заштићени објекти изричито се помињу: шума, дрва, виноград, коњ, оружје, кућа, литургијски предмети, одежде и црквене покретне ствари уопште. За крађу у цркви, прописано је прогонство или продаја кривца у ропство. Овој групи припада и најтеже кривично дело у читавом првобитном ЗСЉ. Судећи по тежини запрећене казне, то је злонамерна

паљевина туђе куће, за коју кривцу следује погубљење мачем (у селу) или спаљивање (у граду). Код случајног изазивања пожара, Закон је изузетно благ и ослобађа било какве одговорности онога ко је "предузео све" да се ватра са његовог имања не прошири.

Као кривична дела против цркве и религије могу се означити вршење паганских обреда, отпадништво од хришћанске вере и повреда црквеног права азила.[88] Једино се код кривичног дела вршења паганских обреда одступа од прилично доследно спроведеног начела индивидуалне одговорности; у овом случају одговорно је читаво село, те се сви његови житељи, са целокупном имовином, "предају храму Божијем".

Општа одлика казненог система Закона јесте да је у том делу дошло до највећих одступања у односу на Еклогу. То је чињено заменом смртне и сурових телесних казни релативно блажим облицима кажњавања, или епитимијама, које су, иначе, својствене црквеном, а не световном праву.[89] У основној верзији ЗСЉ, смртна казна предвиђена је само код злонамерне паљевине туђе куће. Телесне казне су бијење, сакаћење, одсецање носа и шишање косе. Ово последње има више обележја привременог губитка личног достојанства, него телесне казне. Имовинске казне су литра злата, половина имовине кривца и потпуна конфискација имовине у корист силоване девојке. Основна верзија Закона познаје и две врсте прогонства – из једне области у другу унутар земље, и ван земље. Казна, која се условно може назвати погоршање друштвеног статуса осуђеног, састоји се у претварању слободног у роба или зависног сељака.

У низу чланова говори се о судском поступку, о сведоцима и другим доказима. Тужилац сам покреће судски поступак и дужан је да сам обезбеди сведоке (једанаест, седам или најмање три). Ко покрене поступак, а не доведе сведоке, по основној верзији ЗСЉ, може очекивати ону исту казну која би погодила туженог. Сведоци могу бити, према овој верзији ЗСЉ, и слободни и робови, уколико су правдољубиви, богобојажљиви, уважени, без мржње и лукавства. Услов је да су видели оно о чему сведоче, а не само да су о томе чули. Не могу сведочити родитељи против деце, ни обрнуто, као ни они који су у свађи са туженим. Ко је једном ухваћен у лажном сведочењу, више никада не може бити сведок.

Уздизање сведока у ранг најважнијег доказног средства, потпуно је ново законодавно решење за древноруско право, пошто се у уговорима Олега и Игора са Византијом као доказна средства помињу само хватање на делу и заклетва. Рекло би се да је и овде реч о утицају византијског права.

Уколико би се прихватила претпоставка заступљена нарочито у руској правноисторијској науци, да је ЗСЉ у Русији био познат и примењиван још за владавине кнеза Владимира I (980-1015), онда се овај Закон може означити и као један од извора Руске правде. Ова се претпоставка може донекле и оправдати упоредним посматрањем ЗСЉ и Руске Правде. Будући да је Кратка правда садржала само кривичне норме, следећи даље ову претпоставку, природно би било да је ЗСЉ наставио да важи као нека врста њене допуне, нарочито за потребе суђења у грађанским парницама. Зато је ЗСЉ битан и као споменик најстаријег грађанског права на просторима древне Русије. У прилог оваквој тези говори и познат одбојан став кнеза Владимира који је он, после крштења, имао према свему паганском. Логично је да је желео да има законе инспирисане хришћанством – оне који долазе из Византије или садрже одредбе преузете из њеног права, а Закон судњи људем у свом већем делу био је управо такав.

Руска правда

Овај најзначајнији древноруски правни споменик пронашао је у једном новгородском Летопису из средине XV века В. Н. Татишчев 1738. године, а први пут је публикован 1767. године. Управо се та редакција Руске правде узима као најстарија верзија, веома блиска или идентична оригиналу из XI века, који није пронађен. У науци је позната под именом кратка редакцијаРуске правде или само као Кратка правда.[90] Садржи три целине. Прва је настала у време Јарослава Мудрог. У Летопису је смештена под годином 1016-ом, одмах после приповедања о победи Јарослава над Свјатополком у борби за кијевски престо. Обухвата првих осамнаест одредби Кратке правде, а у науци је позната као Правда Јарослава, или најдревнија правда.

Другу целину унутар Кратке правде чини део који обухвата правне норме уобличене током владавине тројице синова кнеза Јарослава Мудрог, највероватније у интервалу од 1054. до 1076. године. Овај део Кратке правде, од члана 19. до члана 41, познат је и под именом Правда Јарославича.

Трећу целину Кратке правде чине само два члана (42. и 43), који су у науци познати под називима Покон вирни и Урок мостњикам.

Проширена редакција Руске правде, која се често назива и Шира правда, јесте зборник нешто познијег древноруског права. Заснована је на неком тексту Кратке правде (вероватно старијем и од оног пронађеног у препису из XV века), затим на Уставу кнеза Владимира II Мономаха (1113-1125) и законодавству других руских кнежева с краја XI и из XII века. Ни њен оригинал није сачуван, а у научној употреби најчешће је тзв. Тројицки рукопис из друге половине XIV века.[91] Према нумерацији чланова у издању Тројицког рукописа из 1984. године, коришћеном у нашој књизи, Шира правда има 121 члан. Њих, по правилу, у свим издањима прати и десетак тзв. допунских чланова из других преписа проширене Редакције, којих нема у Тројицком рукопису.

Скраћена Правда јесте правни споменик који је, или барем тако изгледа на први поглед, настао знатним скраћивањем текста Шире правде, вероватно одабирањем од стране приређивача оних правних норми које су у његово време имале карактер важећег права. Веома је дискутабилно време њеног настанка. По С. Јушкову, то је XV век, по В. Љубимову, сам крај XV или прва половина XVI века, а по А. Зимину – почетак XVII века. М. Тихомиров, пак, за разлику од свих осталих, не сматра да је она настала скраћивањем Шире правде, већ тврди да је као њена основа послужио неки стари правни текст из друге половине XII века, исти који је коришћен и при изради Шире правде. Због бројних неразјашњених суштинских питања везаних за њу, Скраћена правда се, можда и неосновано, у науци третира као историјски споменик другоразредног значаја.

До сада је текст шире редакције Правде доступан у преко сто обрађених рукописа. Већина истраживача слаже се да је Руска правда званичан акт законодавне власти, будући да се и у самом тексту помињу кнежеви који постављају или мењају поједине правне норме. Такође је висок степен опште сагласности око основних извора Правде: то је зборник обичајног права и обједињених закона и уредаба појединих руских кнежева. Сви се, сем В. Кључевског, углавном слажу да је она световни законски текст, донет од државне власти и за потребе световних судова, те да ни на који начин не задире у црквену јурисдикцију.

Сагласја и несагласја око Руске правде

Велика научна неслагања око порекла садржаја појединих норми Руске правде и њихове истинске старости у социолошком и историјском смислу, одсликавају се у огромној литератури о тим питањима.

То разногласје отпочело је још у првим деценијама XIX века, када се појављују опширније расправе о Руској правди. В. Татишчев је тврдио да су норме Кратке правде старије од времена Јарослава. Н. Карамзин (прва половина XIX века) тврди да је Кратка Правда, каква је нађена у Новгородском летопису из средине XV века, преписивањем искварен правни споменик. Шира редакција је, по њему, "од почетка до краја" законодавство кнеза Јарослава, уведено у складу са "древним скандинавским правом".[92]

Естонски научник И. Еверс, први пут (1835. године) одваја делове Кратке редакције на Правду Јарослава и Правду његових синова. Норме Руске правде он посматра као локално руско право израсло на бази древних обичаја, мада је за заједнички извор и руског и скандинавског права прогласио германско право. По њему, првих осамнаест чланова Кратке правде дело су Јарослава, остали су допуна његових синова, док је Шира редакција везана за Владимира II Мономаха.

И. Раковецки, пољски научник и публициста, заступа (1820–22. године) тезу о локалном, словенском пореклу древних норми Правде. М. Каченовски, не оспоравајући аутентичност и значај Правде, у својим истраживањима 1829–35, настоји да докаже да је њен садржај неодговарајући реалним условима живота у северној Русији XI века.

Е. Тобин, естонски научник, четрдесетих година XIX века тврди да Правда садржи словенско право које је поникло још пре појаве кнежевске власти. Најстарији део Правде (првих осамнаест чланова), Правду Јарославича и Ширу редакцију посматра као засебне правне споменике, који одражавају три етапе развоја руског права. По њему, у састав Шире правде, која је настала стапањем најстаријег дела и законодавства Владимира II Мономаха, ушле су и неке много касније донете норме, чак из XIII века.

Н. Калачов (1880. године) сматра да је Правда приватна збирка закона, обичаја и судских одлука, размештених без икаквог система, те скреће пажњу на потребу повезивања Правде са правним споменицима уз које се она налази у историјским изворима, а при томе нарочито инсистира на њеној вези са зборником Закон Судњи Људем.

У XX веку, истраживања Руске правде отпочиње В. Сергејевич (1904. године) правећи сопствену систематику чланова Руске правде. По њему, Правда Јарослава и Правда његових синова имају по 25 чланова, а Шира редакција, 155 чланова. Ова подела није изазвала веће интересовање.

В. Кључевски, исте године, за разлику од свих ранијих истраживача, први (и једини) посматра Руску правду као црквени правни зборник, намењен суђењу тзв. црквених људи за дела која нису била под надлежношћу црквене јурисдикције. Његови главни аргументи за ово јесу то што у Правди нема ни речи о судском двобоју (који је црква иначе осуђивала), и што се текст Правде, налази унутар корица крмчија, зборника

претежно црквеног права. Ове концепције Кључевског нису наишле на подршку каснијих истраживача.

Бонски научник К. Гец, у свом четворотомном делу посвећеном Правди (1910–13. године) посматра најстарији њен део (првих осамнаест чланова Кратке редакције) као споменик словенског обичајног права из периода пре доласка Варјага. Наставак текста Руске правде, од помињања синова Јарослава у члану 19, настао је, по његовом мишљењу, у време Јарослава и у Кијеву. Тај наслов и помињање синова, сматра, додати су касније. Овај део, после члана 19, садржи правне норме донете у време кнежева Владимира и Јарослава. За неке установе из најстаријег дела Правде, као што су "свод" и "вира", сматра да су преузете из Салијског закона. У IV тому своје студије, те тврдње је, углавном, редуковао и говори само о сличности ових института, а не и о њиховом преузимању из Салијског закона.

Б. Греков, совјетски историчар и академик, руководио је (од 1939. године) тимом научника који су за објављивање приредили критичко издање свих осамдесет осам до тада обрађених рукописа Руске правде, као и преглед свих дотадашњих резултата истраживања и ставова о Правди. Заслужан је што је изучавање Руске правде усмерио на њено тешње везивање за друштвено и државно уређење древне Русије, као и на упоредноправно посматрање Правде и других споменика раног словенског права.

По Грекову, најстарији део Правде, одн. Правда Јарослава, настао је почетком XI века и намењен је Новгороду, али се његови поједини делови односе на знатно раније време, у сваком случају на VIII и IX век. Правда синова Јарослава, настала у Кијеву, убрзо после 1054. године, одражава даљи корак у развоју друштвеног уређења, мада су у њој одсликани односи не само у моменту записивања средином XI века, већ и они из ранијег периода; она показује односе, формулисане у виду закона, који нису нови за XXI век. Аутор је третира као специјални закон, донет за очување интереса кнежевских поседа од непријатељски настројених суседних сеоских општина. Шира редакција је, по Грекову, споменик с почетка XII века.

М. Тихомиров, један од учесника у приређивању Академијиног издања Руске правде 1940. године, сматра да Кратка, Шира и Скраћена правда нису редакције једног те истог правног споменика, већ три засебна закона, повезана садржајем и пореклом. Кратка правда је, по њему, настала у Новгороду, почетком XII века. Шира редакција је непотврђени пројекат кодекса насталог у Новгороду убрзо после Устанка, 1209. године, а на основу Кратке правде, Устава Владимира II Мономаха и других извора. Скраћена правда, по Тихомирову, јесте зборник за судску употребу, састављен крајем XIV или током XV века за Пермску земљу, а израђен је као компилација неколико текстова Правде, нама непознатих.

С. Јушков, у радовима објављеним 1939-1950. године, сматра да је Правда Јарослава обимнија од првих осамнаест чланова Кратке редакције, те да је заиста дело Јарослава из тридесетих година XI века. Ширу редакцију, по њему, чине два споменика из различитих периода, а које су објединили преписивачи. То су Суд Јарослава Владимировича и Устав Владимира II Мономаха. Први, мада носи име Јарослава, настао је крајем XI или почетком XII века, а резултат је развоја најстаријих норми и њихове допуне новим. Устав Владимира II Мономаха, који по мишљењу Јушкова, чини читав други део Шире редакције, повезује се са настојањима да се ублаже друштвене

напетости у време Кијевског устанка, 1113. године. Скраћену правду Јушков ставља у XV век, пре издања Судебника из 1497. године.

А. Зимин се, у својим истраживањима и објављеним радовима током 1954–1965, приближава Б. Грекову, схватањима да се у Правди одражава древноруско право VII–IX века, које еволуира, пратећи развој државности. Као један од основних извора Шире редакције, он претпоставља неки устав донет у последњим годинама владавине Јарослава, а који није дошао до нашег доба. Целу Ширу правду везује за кодификаторску делатност Владимира II Мономаха, сматрајући да је овај Зборник могао стећи општеруски значај током XIII–XV века, само у случају да је донет у Кијеву. Скраћена правда пак, по Зимину, донета је почетком XVII века.

Л. Черепнин најстарију Правду везује за збивања у Новгороду (1015–16. године), тврдећи да је она резултат одабирања из постојећег древноруског права оних норми које су могле да обезбеде коегзистенцију двеју супротстављених политичких снага у Новгороду. У ширем контексту, он ове кодексе – везује за најраније време, за тзв. Закон руски с почетка X века и Устав Земаљски с краја X века. Пратећи друштвене покрете у различитим деловима Русије и делатност кнежева у Кијеву, Владимиру и Новгороду, Черепнин је издвојио из Шире редакције неколико засебних кодекса који су, по њему, настали у различито време. Сматра да је Кратка редакција урађена 1136, у Новгороду, а Шира – 1209. године.

М. Свердлов у изванредној студији "Од Закона руског до Руске правде", објављеној 1988. године, даје продубљену анализу порекла Руске правде и највећег броја појединих њених одредби. На крајње оригиналан, али научно озбиљан и утемељен начин, аутор прилично уверљиво покушава да као основни извор Правде идентификује тзв. Закон руски. То је, вели Свердлов, био неписани зборник древноруског и старословенског усменог обичајног права. Као извор права важио је на просторима Источних Словена и пре коначног уобличавања државе, а садржао је норме кривичног, наследног, породичног и процесног права. Његова студија има посебан значај због указивања на поједине сродне, или скоро идентичне, норме из тзв. Закона руског, Руске правде и из тзв. варварских законика западне Европе. Аутор покушава да продубљеним анализама утврди порекло и оних правних норми које нису преузете из правног система обичајног права, названог Закон руски.

Псковска судна грамота

Међу руским правним споменицима из времена после доношења Руске правде, а пре поновног изграђивања јединствене руске државе са новим центром у Москви, Псковска судна грамота јесте најзначајнија вододелница – ослања се на претходно право, а утиче на потоње. Тако је она, потпуно мимо прагматичних намера и инспирација њених твораца, за своје и потоње време, у извесној мери сачувала дух древноруског права. Преко непосредно уочљивог утицаја на Судебник из 1497. године, Псковска грамота је тај дух улила у касније законодавство руске државе, свакако у мери и на начин који су допуштале битно промењене друштвене околности. Због тога је Грамота од изванредног значаја за правноисторијска сагледавања. Као правни споменик, ужива висок углед у науци, упркос томе што су нека питања везана за њу и даље неразјашњена.

Датирање Грамоте је проблематично, услед оштећења дела текста у заглављу, али се из смисла одредби разабире да су оне неједнаке старости.[93]

Први део Грамоте условно се може поделити на три тематске целине: судови, суђење и докази. Други део Грамоте има четири тематске целине – кривична дела, земљишна својина, облигације и наследно право. Оне, наравно, нису стриктно правнотехнички разграничене, па се, на пример, унутар одредби облигационог права налазе и институти стварног и наследног права.

1. Судови

Кнежевски и посадников суд, заправо су једно те исто, пошто нити кнез може судити без присуства посадника, нити овај без кнеза. Изборни суд псковског грађанства решава имовинске и наследне спорове, али када је предмет спора земљиште, у његово решавање укључује се и кнез. Црквени суд епископског намесника суди увек уз присуство двојице лаика, мирјана, које одређује световна заједница. Суд братчине[94] надлежан је за сва дела и спорове поникле међу члановима братчине, па чак и за крађе и убиства; суди на основу исконских народних обичаја, а о извршењу ове пресуде стара се сама братчина, под условом да је осуђени прихватио одлуку суда, тј. да није изјавио да ће на њу уложити жалбу редовном суду. Суд градског веча (скупштине) помиње се у Грамоти само утолико што се прописује да може судити без присуства кнеза и посадника, али се ништа не каже о његовој надлежности.

Судови су уживали веома висок углед, и све њихове пресуде одмах су биле коначне. Жалба се могла изјавити само на пресуду суда братчине, уколико осуђени њоме не би био задовољан. "Преко суда се никоме не светити – поучава Грамота – правога не кажњавати, а кривца не штедети ... Онима који не суде по правди, судиће Бог код другог Христовог доласка." Ни кнез ни посадник нису могли да окончају свој мандат пре него што реше све заостале предмете започете током њихове владавине, пошто новоизабранима нису предавана спорна дела њихових претходника.

2. Суђење

У другој тематској целини првог дела Грамоте говори се о судском поступку. Туженог, по пријави (тужби) тужиоца, на суд позивају обавезно двојица позивара, један као представник кнеза, други као представник земшчине. И земски и кнежеви позивари узимани су из редова часних, и у својој средини угледних људи, који су били лично познати кнезу и посаднику. Позив је овераван кнежевим печатом. Тужилац је, у крају где живи тужени, у цркви пред свештеником и људима читао текст тужбе, а позвани је ту, у цркви, изјављивао да ће се одазвати на судски позив. Ако се у назначено време позвани не појави пред судом, тужилац после пет дана добија нови позив са којим су позивари оптуженог одмах приводили суду. Нису смели да га физички злостављају, али је позвани и кривично одговарао уколико би се супротстављао позиварима.

Када би се тужени још код првог позива скривао, суд је тужиоцу издавао "грамоту без суђења", одн. пресуду у одсуству, којом се признаје тужиочев захтев (у грађанским стварима), или тужени проглашава кривим (у кривичним стварима). Оваква пресуда оверавана је или кнежевим печатом, или печатом цркве Свете Тројице.

И тужилац и тужени обавезни су да лично приступе суду.[95] Правозаступници су дозвољени само у тачно одређеним случајевима, када су учесници у поступку жене, малолетници, монаси, тешко болесни, или услед старости изнемогли људи.

3. Докази

О доказима и доказном поступку пред судом, говори трећа тематска целина првог дела Грамоте. Прописана су разноврсна доказна средства, зависно од врсте и природе спорова, одн. кривичних дела.

Код земљишних спорова као докази се прихватају изјаве староседелаца и суседа, међашки знаци, писане исправе (грамоте) о праву својине, заклетва уз целивање крста, а судски двобој[96] се одређивао када сведоци тужиоца и туженог дају сасвим супротне изјаве, а свако упорно остаје при своме. Ко победи у двобоју, његову тврдњу суд признаје као истиниту. У земљишним споровима, међутим, начелно није дозвољен двобој између тужиоца и туженог, сем у изузетним, тачно прописаним ситуацијама, када двобој налаже сам суд.

У споровима произашлим из зајма и оставе, као докази се прихватају рачунске књиге (даске[97]), белешке и друге исправе. Свака исправа, да би била правоваљани доказ, морала је бити написана у цркви Свете Тројице, где је обавезно остављана и њена копија. За потврђивање њихове веродостојности код спорова о зајму, дозвољено је заклињање уз целивање крста или изазивање на судски двобој. Код спорова о остави, судски двобој није дозвољен.

Спорови о најму решавани су помоћу изјава сведока, писаних уговора и других исправа које Грамота признаје као доказна средства. Код крађе и разбојништва, докази су изјаве сведока, заклетва над крстом и судски двобој.

За доказивање кривице код наношења телесних повреда, обавезне су изјаве сведока. Уколико су тужиоци за кривична дела повреде и крађе странци, ослобођени су обавезе привођења сведока, па је оптужени или полагао заклетву уз целивање крста, или је могао да захтева да то учини тужилац.

И тужилац и тужени имали су право да не прихватају сведоке које предложи супротна страна, али је о томе коначно одлучивао једино суд.

4. Кривична дела

Крађа, пљачка и разбојништво разграничени су у Грамоти само према висини казне; она је за обичну крађу 9 гривни, док је за оба тежа облика 70 гривни. За крађу у цркви и крађу коња, прописана је чак смртна казна. Изузетно су строги и прописи о поврату код кривичног дела крађе – двоструки повратник кажњава се смрћу. Смрћу се кажњавају још и паљевина и издаја државе, али само када постоје директни докази.

Поступак тражења украдене ствари сличан је као у Руској правди (тзв. свод), али тужилац у трагању више није препуштен самоме себи, већ добија и знатну помоћ од суда – кнез или посадник додељују му пристава, судског помоћника, да заједно обиђу лица за која тужилац сматра да су нелегални држаоци његове ствари.

5. Земљишна својина

Потпуна новина у односу на Руску правду и дотадашње руско право уопште, јесте стицање својине на земљи путем одржаја. Унутар ове тематске целине налазе се и одредбе о суђењу земљишних спорова на основу својинских грамота, изјава сведока или увиђаја суда на лицу места. Уколико се ни после свих обављених радњи нека од страна не би сложила са међом коју је одредио суд, странке су упућиване на судски двобој.[98]

Новина је и право откупа продате земље, које се гарантује ономе чија је грамота о својини старија од грамоте актуелног власника. За разлику од Руске правде, Грамота строго разликује овлашћења власника вотчине (баштине) и држаоца поместја. Установа сувласништва на земљи регулисана је тако да сваки сувласник може потпуно слободно располагати својим делом.

Особени вид дугорочног коришћења туђих непокретности, Грамота предвиђа за слободне сељаке који под одређеним условима од земљопоседника добијају земљу. Изорњики (исполовњики) су узимали њиве, огородњики – баште и повртњаке, а хотечњики ловили рибу на туђим поседима. Сви су власнику земље плаћали накнаду, обично у висини половине прихода, али то нису никакве феудалне ренте, будући да ни они нису били зависни сељаци, кметови. Сељакзакупац је од власника земље могао добити на коришћење пољопривредни инвентар и теглећу стоку. У сваком случају, међутим, приватна имовина и сељака и земљопоседника стриктно су разграничене и уживају пуну законску заштиту. Пошто је слободан, изорњик или огородњик у свако доба може отићи са земље, али је и земљопоседник увек могао да опозове уступање земље на коришћење.

6. Облигационо право

Одредбе о облигационом праву преплићу се са неким институтима стварног и наследног права, у делу Грамоте који говори о обезбеђивању уговорних обавеза путем залоге и правима поверилаца према имовини умрлог дужника.

Грамота залогу посматра као један од доказа којим се пред судом доказује потраживање, а не бави се њеном примарном функцијом. За суд је државина заложене ствари довољан доказ, чак и онда када уговор није био сачињен у писаној форми, која је иначе, по Грамоти скоро обавезна. Код спорова око дуга, уколико је повериоцу при закључивању уговора дата залога, никада се не одређује судски двобој међу парничарима, већ само заклетва уз целивање крста.[99] У случају када тужени пориче постојање дуга и оспорава да је ствар коју тужилац подноси суду његова залога, спор се окончава тако што суд залогу досуђује повериоцу (тужиоцу), а туженог ослобађа дуга који пориче. Код обрнуте ситуације, када је дужник извршио своју обавезу према повериоцу, а овај му не враћа натраг заложену ствар и чак негира да је између њих постојао било какав дуг, суд може да одлучи да се спор реши путем судског двобоја; признаће се да је у праву онај ко победи у двобоју.

Повериоци могу да наплате дуг од наследника, уколико је постојање дуга поменуто у тестаменту чија се копија чува у цркви Свете Тројице, ако поседују примерак писаног уговора, или пак држе залогу коју је покојни својевремено предао повериоцу. Уколико би умрли оставио дугове према већем броју лица, сви повериоци су пред судом полагали заклетву и међусобним договором одређивали да само једном од њих припадне имовина умрлог у висини укупног дуга, а да овај новчано намири остале у

висини њихових потраживања. Овакво практично решење вероватно сведочи да такве ситуације нису биле реткост у свакодневном животу Пскова.

Јемство је дозвољено само код зајмова до једне рубље.[100] Преко тог износа, Грамота захтева или залогу, или писани уговор. У ситуацији када дужник пориче дуг, или објективно није у стању да га исплати, дуг ће вратити сам јемац.

Грамота разликује обичне и трговачке зајмове, али на другачији начин него што то чини Руска правда. Док Правда пружа изузетне олакшице код доказивања обавеза из уговора о зајму између трговаца, Грамота, напротив, захтева постојање посебног писаног уговора (рјаднице) из кога се види да је зајам везан за трговачку делатност. За правне послове између трговаца, Грамота уопште захтева да се закључују само у трезном стању страна уговорница, у присуству сведока, уз јемство и давање залоге.

Код зајма је дозвољена камата, али се њена висина не прописује у Грамоти. То је, као уосталом и време за које се зајам има вратити, остављено странама уговорницама.

Што се тиче спорова произашлих око чувања поверених ствари (тј. из уговора о остави) решавани су, по правилу, путем заклетве над крстом. Овај вид заклетве, у Грамоти је уопште имао велику специфичну тежину.

7. Наследно право

Наследно право чини четврту тематску целину другог дела Грамоте. Слобода тестаменталног располагања имовином прилично је велика. Завешталац своју изјаву последње воље даје пред свештеником и сведоцима, а сама исправа предаје се на чување цркви Свете Тројице. У тестаменту се као наследници могу именовати и лица која иначе не би, по законском, интестатском наслеђивању била позвана на наслеђе.

Оставилац, поред распоређивања своје имовине, у завештању треба да поброји сва своја дуговања и потраживања, као и да именује извршиоце његове последње воље. Могуће је и назначавање легата, о чијој реализацији се такође брину именовани извршиоци тестамента. Свако је на самрти, без састављања писаног тестамента, могао да преда своје покретности и грамоте о својини на непокретностима ономе коме хоће, али је и тада Грамота захтевала обавезно присуство свештеника и сведока.

Код интестатског наслеђивања, наследна права имају сродници умрлог по силазној, узлазној и побочној линији, за разлику од Руске правде која наследна права признаје само деци. По Грамоти, и синови и кћери су равноправни наследници, било да су оставиоци бојари, било да су сељаци. Не прави се ни разлика између удатих и неудатих кћери. Једина правно релевантна разлика међу наследницима условљена је степеном сродства наследника и оставиоца.

Муж и жена се узајамно наслеђују једино у случају ако нису имали деце, а живели су у засебном домаћинству; ако су, пак, живели у заједничком домаћинству са мужевљевом родбином, нема наслеђивања, већ супружник који је надживео другога има само право коришћења имовине умрлог, било доживотно, било до закључења другог брака. У том случају, прави наследници су само сродници умрлог супружника.

Прихватањем наследства, наследник преузима сва потраживања и сва дуговања умрлога према трећим лицима. Могућност одрицања од наследства постоји само за оне наследнике који са умрлим нису живели у породичној и економској заједници. Грамота предвиђа и могућност лишавања наслеђа сина који се из заједнице издвојио још за живота оца, а касније се није старао о својим родитељима.

ДЕО ЧЕТВРТИКратка правда

Правда Јарослава

Правда Јарослава, прва целина унутар Кратке правде, представља прворазредни споменик старословенског права. Садржи норме (чл. 1–18. Кратке правде) за које већина истраживача сматра да су настале још пре изграђивања државне власти, као старински обичаји којима је тек касније, накнадно, дат карактер правних норми, преко њиховог одабирања и санкционисања од стране ранофеудалне државе оличене у великом кнезу Јарославу Мудром.

Познато је да се мишљења научника око тачнијег одређивања године настанка овог законског текста веома разилазе. Ипак, чак тројица међу најугледнијима, Б. Греков, Л. Черепнин и А. Зимин, аргументовано пледирају да као такву треба узети годину 1016. под којом је текст Правде и унет у Новгородски летопис из XV века.[101] Летопис, наиме, на том месту говори да је Јарослав, сазнавши за смрт свога оца, великог кнеза кијевског Владимира (1015), кренуо са Новгородцима у поход на Кијев и сукобио се са војском узурпатора престола Свјатополка (1015-1019), Владимировог братанца и усвојеника. Своје саборце у том походу Јарослав је, наводно, издашно новчано наградио, дао им Правду, Устав и Повељу о повластицама, па их послао натраг у Новгород речима "држите се тога што сам вам написао".[102]

Има доста индиција да је Правда Јарослава састављена на основу исконских руских и уопште словенских обичаја, али не и без утицаја зборника Закон Судњи Људем. Из самих одредби Правде Јарослава може се наслутити да је овај законски текст Јарослав заиста дао Новгородцима у знак захвалности за њихову помоћ током његове борбе са Свјатополком. Тако, на пример, у њему нема ни помена о судским таксама које би ишле кнезу, нити о било каквом учешћу кнеза у судским пословима; суђење у свим делима припада самој ужој друштвеној заједници, општини, а не кнезу. Али то је, вероватно, била привилегија само Новгородаца, а не опште правило за читаву руску земљу, будући да су кнежеви, барем по речима из Летописа, управо били позвани да суде и управљају. Ово право им је трајно припадало, ма како да је у историјском народном предању објашњавано његово порекло.

Све одредбе Правде Јарослава односе се на убиство, на остала кривична дела против личности (повреде и увреде), или пак, на групу кривичних дела против имовине.

1. О убиству

Основни начин реакције на убиство у Правди Јарослава јесте крвна освета, с тим што је сада овај исконски обичај, будући уздигнут на ниво легалног института, подвргнут и извесним ограничењима (чл. 1).[103] Право на крвну освету, када "муж убије мужа", припада само најближим сродницима убијеног – брату, сину, оцу, братанцу или

сестрићу. Уколико убијени нема најближе сроднике, нико други уместо њих не може вршити крвну освету, а убица ће, у том случају, бити кажњен само новчано.[104]

Мада се и овде убиство и казна третирају као приватна, лична ствар породице убијеног и убице, напредак у односу на време Олега и Игора ипак је уочљив. То се може повезати не само са јачањем општине као територијалне заједнице, насупрот ранијој родовској и крвносродничкој, већ и могућим утицајем хришћанства. У време Олега и Игора, право крвне освете имали су сви сродници убијеног, а убица се могао спасити само бекством. Целокупна имовина убице, раније је без изузетка, прелазила на најближе сроднике убијеног, чак и онда када би убица за собом оставио децу. По Правди Јарослава, пак, материјално лишавање убице, одн. његове породице, у случају када не дође до крвне освете, законски је ограничено на износ од 40 гривни. Тако овде крвна освета на известан начин има прелазни карактер између неограничене приватне одмазде и института подвргнутог ограничењу и надзору од стране државне власти. И даље се, међутим, не прави никаква разлика међу убијенима, нити убицама, нити по мотиву за извршење убиства, као ни по степену кривице. Сваки убица објективно је једнако крив и према сваком једнако важи примена алтернативног режима – или режим крвне освете, или режим откупа (вире, крвнине).

Сваки убица и сваки убијени третирају се једнако у смислу кривичноправне заштите, али је законодавац већ тада нашао за сходно да поједине категорије наведе поименце. Ако нема ко да освети убијеног, "тада 40 гривни за главу; ако убијени буде Русин, или гридин, или трговац, или јабетник, или мечник, или изгој, или Словен,[105] тада 40 гривни дати за њега". Очигледно је издвојено неколико категорија људи који уживају посебну заштиту кнеза, може бити због одвојености од својих сродника (трговци), услед природе посла (гридин, јабетник, мечник), или због особеног личног статуса (изгој).

2. Повреде и увреде

Телесним повредама и увредама посвећено је десет чланова, од другог до десетог и члан 17, Правде Јарослава. Код телесних повреда је, као и код убистава, основно правило приватна освета. Повређеном је остављен избор да повредиоцу или одмах узврати, или да од њега захтева намирење у виду законом утврђеног новчаног износа. Висина таквог новчаног износа или, обештећења,[106] зависила је од врсте повреде, али и од средства којим је нанета.

Уколико неко некога претуче толико да му потече крв или да буде у модрицама, а повређени "не може да му се освети", платиће му за повреду три гривне и трошкове лечења. Ако га удари мотком, штапом, дланом, чашом, рогом из кога се тада пило, или тупом страном оштрог оруђа, а повређени, одн. увређени, није могао да се одмах "освети", платиће му 12 гривни за повреду–увреду, и "ту је крај". Ове последње речи из чл. 3. обично се тумаче као жеља законодавца да се приватне свађе и расправе окончавају у што краћем року. Ако удари мачем, не извадивши га из корица, или, пак, само дршком мача, платиће 12 гривни.

О новчаним обештећењима за тешке повреде руке, ноге, или за одсецање прста, говоре чланови 5, 6. и 7. Ако рука буде одсечена или се осуши, кривац плаћа чак 40 гривни, дакле, као и за убиство. Члан 6, о повредама ноге, није сачуван у целости, нити се може поуздано реконструисати. За одсечени прст, накнада је износила три гривне. За чупање

браде или бркова – дванаест. У овом случају, дакле, за једну релативно лакшу и пролазну повреду, накнада је четири пута већа него за једну тежу и трајну повреду, каква је одсецање прста, на пример. Чупање браде или бркова, према ондашњем схватању личне части, доживљава се као тежи напад на саму личност повређеног, одн. на његово достојанство.

Уколико неко потегне мач, али не удари, платиће три гривне. Ова одредба, може се тумачити и као кажњавање покушаја и као дело изазивања опасности. С обзиром на низак ниво развијености тадашњег кривичног права, понајпре ће бити да га је законодавац схватио као увреду.

Најзад, ако неко некога "одгурне или га привуче к себи", плаћа три гривне, уколико ово потврде два сведока. Ако је увређени странац,[107] биће довољно само да се закуне.

Сведок се, када је реч о овој групи кривичних дела, захтева још само у другом делу другог члана: ако неко тврди да је претучен, а на њему нема никаквих трагова насиља, то мора да потврди сведок (видок). Ако нема сведока, губи право да захтева три гривне на име накнаде за увреду. Ова одредба, као и она садржана у члану 10, показује да ни Јарослав није могао, а можда није ни желео, да све оно што је прописивао зборник Закон Судњи Људем преправи у духу дотадашњег обичајног права. По руском обичајном праву, наиме, као доказно средство пред судом у делима телесног повређивања, признавани су "видљиве повреде" и заклетва. Јарослав је укинуо заклетву и увео сведоке као ново доказно средство које је, вероватно, на руску земљу дошло са византијским правом. Заклетву је оставио само за Варјаге и Колбјаге.[108]

Уколико роб (холоп) удари слободног човека и побегне у кућу свога господара, а овај не жели да га "преда" увређеном – вели члан 17. Правде Јарослава – власник роба платиће оштећеном 12 гривни. Ако увређени, касније, негде поново сретне тог холопа, допуштено му је "да бјут јего", што неки истраживачи тумаче као накнадно право "да га убије", а други – "да га претуче". Холоп, дакле, није субјект права и не може одговарати за своје поступке, утолико пре што у условима апсолутне доминације новчаних казни не би ни било могуће од њега наплатити било какав износ; он нема, нити може имати сопствену имовину. Збуњујући је, међутим, износ од 12 гривни, једнак износу који плаћа за увреду и слободан човек, по чл. 3, 4. и 8. Правде Јарослава.[109] По И. Бељајеву, у овом случају из члана 17, увреда учињена од роба третира се једнако увреди нанетој од слободног човека, зато што његову кривицу на себе "прима" господар па, самим тим и увреда престаје бити кривично дело извршено од роба. Да је, ипак, увреда од стране роба и по критеријуму законодавца теже кривично дело него ли увреда учињена од стране слободног човека, Бељајев види у чињеници да је новчани износ који се плаћа оштећеном само привремено намирење, док права казна (освета) може да стигне роба тек накнадно – увређени, примањем накнаде, не губи право да тог роба касније убије.

3. Заштита својине

Последња група одредби у Правди Јарослава тиче се кривичноправне заштите својине и начина њеног остваривања. Овоме је посвећено осам чланова (1118). Већ на први поглед је уочљиво да и у случајевима повреде својине законодавац опет нема у виду кажњавање преступника у правом смислу речи, већ на известан начин само помаже приватном лицу да поново успостави угрожено право, гарантујући му и извесно

обештећење. Кажњавање кривца, дакле, и у овом делу Правде још увек има форму приватне одмазде, освете за учињену неправду. Додуше, није баш увек лако разликовање једне или друге намере законодавца; она се често једва наслућује.

Сматра се да су прва три члана из ове групе преузета из зборника Закон Судњи Људем. Суштинска измена је што су телесне казне замењене новчаним износима од три гривне за прикривање туђег роба, чељадина, од стране Варјага или Колбјага (чл. 11), за неовлашћену употребу туђег коња (чл. 12) и за противправно присвајање туђег коња, оружја или одеће (чл. 13). У сва три случаја, власнику се враћа оно што му је одузето, а кривац му исплаћује још и три гривне обештећења. Очигледно, ни овде нема праве новчане казне у корист државе, али, са друге стране, ни оштећеном није препуштено да сам смишља начине и обим приватне освете, будући да је његово обештећење фиксирани новчани износ. Занимљиво је и питање зашто је законодавац, у члану 11, као могуће прикриваче туђег роба навео једино странце.[110] Мотиви за такво решење садржани су највероватније у чињеници да су у то време странци на руској земљи често живели у засебним општинама, што је у пракси објективно отежавало тражење одбеглог роба који би се крио у њиховој средини.

Прописи Јарослава о начину остваривања заштите права својине толико су лапидарни, да се намера законодавца једва назире.

Ономе код кога се скрива нечији роб оставља се рок од три дана да то јавно огласи и "изведе га" (вероватно на трг). Ако то не учини до трећег дана, крив је за прикривање.

Када неко код другога препозна своју несталу ствар, не може је одмах узети, већ само може захтевати да осумњичени држалац ствари "пође на свод", тј. да укаже на онога од кога је ствар прибавио. Уколико осумњичени одбије "свод", оставља му се пет дана за прибављање сведока који ће потврдити да ствар није украдена, већ законито прибављена (чл. 14). Привидна противуречност између овог и претходног члана 13, који вели да ће онај ко препозна код другога свога коња, оружје, или одећу "узети своје" (без помињања "свода" и сведока), у литератури је објашњена двојако. По једном тумачењу, члан 13. односи се на ситуацију када је нестала ствар виђена код некога из сопствене општине, а члан 14. на ону, када је држалац спорне ствари неко ко не припада истој општини из које је тужилац. Постоји, међутим, и тумачење да први случај има у виду несавесног држаоца туђе ствари, па се тада не захтева доказни поступак, а други – савесног држаоца, те је потребно у доказном поступку међу претходним држаоцима ствари наћи онога који ју је противзаконито прибавио, односно украо.

Можда најбоља илустрација о тешкоћама са којима се правноисторијска наука суочава код тумачења смисла појединих, недовољно јасних, одредби Правде, јесте мноштво различитих интерпретација језички заиста нејасног члана 15. Кратке правде. Доводећи га у везу са веома сличним чланом 47. Шире правде, И. Бељајев га тумачи као противљење дужника да призна постојање дуга, па је тада поверилац дужан да приведе дванаест сведока који би потврдили дуговање. А. Зимин, пак, сматра да се у овом члану има у виду случај када је, путем "свода", пронађен онај ко је конкретну ствар украо, али је он осумњичен за крађу и других ствари, које нису нађене код њега, а чије враћање тужилац захтева. Израз "дванаест људи", који користи законодавац, у новије време тумачи се као да се односи на чланове општинског суда, и тада се извлачи закључак да су у њиховој надлежности сва дела крађе која се докажу путем "свода". По другом

схватању, то су саклетвеници, који нису сведоци, већ само потврђују углед, репутацију тужиоца у сопственој средини.

Процесно средство "свод" јесте начин проналажења несавесног држаоца туђе ствари, а познат је као словенски правни обичај још из најдревнијих времена. Зато се и не описује детаљно у члановима 14. и 16. Правде Јарослава.[111] Суштина ове установе састоји се у томе да онај, код кога је откривена ствар за коју неко тврди да му је нестала, треба да укаже на лице од кога је ствар прибавио, а овај даље доказује од кога је он прибавио ствар. Доказни поступак се тако продужава све док се не дође до особе која не може да укаже на сопствени правни основ држања ствари, одн. да именује онога од кога ју је прибавио. Тада се сматра да ју је украо и одговоран је за крађу. У Правди Јарослава, члан 16. се нешто детаљније бави "сводом", управо зато што прописује изузетак од општег правила да прибавиоци ствари сукцесивно и неограничено именују своје претходнике. Овде, пак, законодавац, у случају када је предмет "свода" роб (чељадин), ограничава тражење само до трећег савесног држаоца који је, упркос својој савесности, дужан да тужиоцу преда свога роба и даље настави "свод", како би се обештетио од онога који ће, коначно, бити окривљен за крађу роба тужиоца.

Последњи члан Правде Јарослава говори о оштећењу туђе имовине, које нема карактер кривичног дела у смислу да је прописано обештећење које превазилази реалну вредност ствари.[112] Уколико неко оштети туђу ствар, а користио ју је уз пристанак власника (који се подразумева из контекста), надокнађује само њену вредност, било да одлучи да је после оштећења трајно задржи за себе, било да жели да је оштећену врати власнику. М. Свердлов је, прилично убедљиво, доказао да је ова одредба директно преузета из руске, шире редакције зборника Закон судњи људем.[113] Текстуално је идентична, уз разлику што Правда изричито набраја "копље, штит и одећу", а Закон – "копље, штит и секиру". Неки истраживачи склони су да ову разлику тумаче као грешку преписивача насталу можда услед нечитко написане речи "секира" у коришћеном примерку ЗСЉ.

Правда Јарославича

1. Кривична дела против личности

Правне норме које су у Кратку правду унете вероватно после смрти Јарослава Мудрог, такође не излазе ван оквира кривичног законодавства.[114] Најважнија новина са којом се овде срећемо јесте потпуно укидање крвне освете као легалног института и њено замењивање новчаним откупнинама.[115]

За убиство бојара, одн. старијег кнежевог дружиника (огњишчањина), благајника или скупљача дажбина (подјездног), кнезу се плаћа повишена новчана казна од 80 гривни. При томе се, за разлику од Правде Јарослава, овде води рачуна о мотиву убице. Тако се, нпр. у члану 19, има у виду убиство "услед увреде", што се, у литератури, објашњава као реакција на неки поступак жртве. У овом случају, плаћање казне намерно је отежано изричитом забраном општини да помогне кривцу у прикупљању новца (без помоћи људи). Може се, дакле, говорити о првој правној норми у писаном древноруском праву која регулише намерно убиство. О убиству са умишљајем говори и следећи, 20. члан, који има у виду убиство огњишчањина приликом "разбоја".[116]

Уколико би општина (верв) одбила да трага за убицом, или да га изручи кнезу, обавеза плаћања крвнине (вире) прелазила је на њу.[117] Из садржаја овога члана види се да је

руска земља већ имала друштвене и територијалне јединице "верв", чији су чланови, у извесним ситуацијама, по обичајном праву били међусобно повезани солидарним јемством још од исконских времена. О томе има наговештаја и у уговорима Олега и Игора са Византијом.

Онај ко би убицу огњишчањина убио на лицу места (као пса – вели чл. 21), није кривично одговарао. Некажњиво је и убиство лопова затеченог ноћу у крађи, ако је извршено при његовом хватању. Ако је свезан и држан до сванућа, морали су да га изведу пред кнежев суд. У супротном, ако би га убили свезаног, плаћали су виру. Очигледно, циљ ове одредбе јесте да се што више потисне самопомоћ као институт наслеђен из родовског периода, а ојача кнежевска јурисдикција.

У шест узастопних чланова Правде Јарославича (22-27), одређени су износи који се плаћају за убиство људи нижег друштвеног ранга од оног који имају огњишчањин или подјездној. И ови људи се такође налазе у кнежевој служби, или су на други начин зависни од кнеза, нпр. живе на кнежевом поседу. Тако је накнада за убиство кнежевог тиуна[118] 80 гривни, иста толика је и за убиство старијег коњушара, сеоског старешине и надзорника земљорадње. За робињу-дадиљу и роба-васпитача деце, износи 12, а за кнежевог рјадовича,[119] смерда[120] и холопа – пет гривни.

Телесним повредама и злостављању посвећена су само два члана, вероватно због тога што је ово прилично детаљно регулисано још у Правди Јарослава, која је, свакако, као извор права остала и даље на снази. У Правди Јарославича, наиме, у односу на дотад важеће право, дају се само измене или нове одредбе.

Ако неко после туче буде крвав, по члану 30. није потребно да обезбеђује сведока (послуха). То што је овај члан уденут међу оне који говоре о кривичним делима против имовине, и што употребљава реч послух, својствену Широј правди (уместо речи видок, својствену терминологији Кратке правде), оправдано рађа сумњу да је ова норма у преписе Кратке правде "залутала" из неког каснијег периода.

Члан 33, који говори о физичком злостављању, по многим ауторима, посредно указује да је, упоредо са кнежевим судом, постојао и суд општине. За физичко малтретирање (мучење) људи под кнежевом јурисдикцијом, а без његове сагласности, казна је три гривне ако муче смерда, а 12 гривни ако је жртва огњишчањин, мечник[121] или тиун .

2. Заштита својине

У Правди Јарославича, кривичноправну заштиту од крађе уживају таксативно набројани угрожени објекти.[122] О уништењу и оштећењу кнежевих шумских пчелињака говори члан 32, а о преоравању међе или оштећењу међашких ознака (перетеса), члан 34. Када је реч о крађи, за сваку поједину ствар одређен је износ који кривац плаћа оштећеном на име обештећења. Као новост, међутим, у члановима 35, 36. и 40, изричито се наглашава да кривац уз обештећење власнику плаћа и новчану казну "продажу" која иде у кнежеву касу.[123] Увођење овог новог института на известан начин означава напредак у развоју права, будући да се продажа наплаћује у корист кнеза који, несумњиво, има својство државног органа.

За крађу кнежевог коња плаћа се три гривне, за смердовог – две; да ли зато што имају различиту намену, кнежев за војне а смердов за пољопривредне потребе, ствар је

интерпретације. По неким ауторима, и само укључивање одредбе о смердовом коњу у законски текст, сведочи о кнежевој заинтересованости да се смердово домаћинство одржи у економски добром стању.

Онај ко украде (одведе) туђег роба, холопа, плаћа 12 гривни, а ако га убије – само пет. Законодавац се, при томе, вероватно руководио здравим разумом: убиство роба никоме није доносило корист, па се у пракси, вероватно, није ни догађало често, док је крађа (одвођење) туђег роба и те како могла да донесе корист ономе ко га је украо.

Група норми о кривичној заштити имовине значајна је и због тога што се овде први пут, додуше на правнотехнички елементарном, казуистичком нивоу, говори о саучесницима. Мада је почетни део текста члана 31. евидентно искварен нетачним преписивањем, грешка преписивача донекле се може компензовати преко аналогије са чланом 40. Кратке правде, или увидом у члан 41. Шире правде.[124] Битно и ново, у односу на Правду Јарослава, јесте изричито настојање да сваки од саучесника плати пуни износ прописане казне, па чак и да, по речима законодавца, њих десет једну овцу украду.

Будући да се кривично дело оштећења међашких знакова и преоравања међа први пут појављује тек у Правди Јарославича, логично је питање зашто се оно не помиње у законодавству њиховог оца Јарослава. Не треба уопште ни сумњати да су се спорови и свађе око међа појављивали и у време Јарослава, и ко зна колико векова пре њега. Питање је само зашто је то изашло из видокруга његовог законодавног подухвата. Вероватно је Јарослав Мудри препустио да се кварење међа суди и кажњава по ранијем, обичајном праву или, што је још вероватније, по зборнику Закон судњи људем. Даљи развој друштва и државне власти, неколико деценија после његове смрти, може бити да је довео до објективне потребе или да се напусти обичајно-правно решавање кварења међа,[125] или да се одступи од решења из зборника Закон судњи људем. За ово дело у ЗСЉ прописане су телесне казне, иначе несвојствене тадашњем народном духу и руском народном животу.

3. Судски поступак

Идеје законодавца о судском поступку, у Правди Јарославича једва су препознатљиве. Слободнијим тумачењем члана 33, где се речима "смерд умучат, а без књажа слова" придаје значење "ако се смерд казни без дозволе кнеза", изводи се закључак о наводној искључивости кнежевске јурисдикције над сељацима на његовом поседу. Утолико пре, веле заговорници оваквог тумачења, под кнежевском искључивом јурисдикцијом стоје огњишчањи, тиуни и мечници, који су, у овом члану, набројани после смерда.

Слична тенденција јачања кнежевске јурисдикције и потискивања самопомоћи (самосуда) уочава се и у члану 38: домаћин је овлашћен да на лицу места убије лопова, ноћу затеченог у кући, али то овлашћење престаје уколико су успели да га свежу. Тада су дужни да га у зору одведу "на кнежев двор", одн. пред кнежев суд.

Одредбе о накнадама везаним за проналажење и суђење извршилаца кривичних дела, садржане су у члановима 31, 40. и 41. Онима који су учествовали у хватању крадљивца коња или вола, награда је 30 резана, а за хватање крадљиваца овце, козе или свиње – 10 резана. Накнаде кнежевим службеницима који учествују у суђењу, уређене су у члану 41. Кратке правде.[126] Када је кривац осуђен да плати мање од 12 гривни, тада је

накнада кнезу три гривне, мечнику куна, а десетак[127] цркви 15 куна. Ако је за дело досуђено 12 гривни, онда су накнаде за кнеза 10 гривни, за "јемца", вероватно оног ко је ухватио кривца, 70 куна, а за цркву – две гривне (опет, петина од суме која иде кнезу).

Накнаде сакупљачима вире и мостарима

Последња два члана Кратке правде, 42. и 43, само су у техничком смислу део Правде Јарославича. Скоро је неподељено мишљење истраживача да су оба ова члана донета још за време Јарослава Мудрог. И језички, ове две одредбе разликују се од свих претходних, што такође наводи на закључак да су донете као засебне кнежеве уредбе.[128]

Први регулише накнаде вирницима, сакупљачима вире. Значај који је Јарослав дао овим државним функционерима, указује да су средства прикупљена од вире чинила најважнији приход кнеза. Слична сведочења добијају се и из Летописа.

Територијалне заједнице саме су прикупљале виру, а кнез је повремено слао своје вирнике да то преузму. Када је уместо крвне освете било одређено да се плаћа новчана казна за убиство (вира), те новчане износе од криваца убирала је сама локална заједница, која је, самим тим, водила рачуна о злочинима извршеним на њеној територији (тзв. обрачун). Другу евиденцију вероватно је водио кнежев посадник. Вирник је повремено долазио и преузимао накупљену виру, према броју извршених кривичних дела. Из овога члана види се да је прикупљање вирних дажбина и њихово обрачунавање текло релативно брзо – најдуже недељу дана.[129]

Док борави у конкретној општини, вирник има право на издржавање које пада на терет општине. Ово је један типичан институт ранофеудалне државе – издржавање кнежевог или владаревог дужносника.

Подробност у навођењу свега што општина дугује вирнику показује, такође, да је он био веома важан кнежев званичник. Набројано је до детаља шта све има право да поједе, као и то да он и његов помоћник (переда) могу да на терет општине хране своја четири коња. Уз то, припада им и новчана накнада за обављени посао: вирнику 60 гривни, 10 резана и 12 вешки, а переди – једна гривна. Оволика исцрпност, која иначе није својствена Краткој правди, указује и на један други важан моменат – накнаде кнежевим дружиницима за дужности које су обављали, нису биле препуштене њиховој личној процени, нити самовољи, већ их је тачно одређивао кнез. На известан начин, овим је обезбеђивана правна сигурност и спречавано могуће незадовољство општина због самовоље и бахатости кнежевих чиновника.

На овај члан надовезује се и следећи, последњи члан Кратке правде, по тзв. Академијином рукопису. У њему се прописују накнаде, плате, урок мостарима за подизање и одржавање мостова. По свој прилици, мостари су због значаја посла који обављају, имали статус кнежевих службеника. Самим тим, мотиви утврђивања њихових накнада у кнежевском законодавству, слични су онима који су руководили законодавца и код израде претходног члана. Иначе, сама реч "урок" има значење које изазива спорове у науци. Аутори је објашњавају различито – правило, уредба, плата, порез, задатак.

ДЕО ПЕТИ Шира правда

Бескрајне полемике о пореклу

Према мишљењу већег броја правних историчара, шира редакција Руске правде, позната и под именом Проширена или Шира правда, као законски зборник настала је у првој четвртини XII века, а заснована је на тексту уже редакције Правде, законодавству Владимира Мономаха и других кијевских кнежева с краја XI и из XII века. Ни око једног од ових ставова, међутим, не постоји научни консензус.

Сви досадашњи покушаји да се поједине одредбе Шире правде групишу према претпостављеном времену њиховог настанка и уобличавања не делују убедљиво, сем, наравно, ауторима који се у такве незахвалне покушаје упуштају.

У изворима се нигде не помиње када су и где поједине норме Правде уобличене. Њихово "датирање" могућно је само посредно, путем хипотетичног везивања за неке конкретне историјске догађаје, или путем слободније интерпретације разноврсних наговештаја и индиција садржаних у историјским изворима. Не једном, овакви методолошки поступци су, такорећи неприметно, одводили многе истраживаче на пут поједностављеног посматрања сложене историјске стварности. У појединим етапама истраживачког поступка, или се занемаривала интеракција друштвених, економских, политичких и правних феномена, или су се, нехотице, фаворизовале оне чињенице о којима се изричито говори у писаним изворима, на рачун оних других, о којима се извори не изјашњавају, или говоре неупоредиво мање.

Једна, нешто другачија историографска традиција везана за Ширу правду, остала је такође без убедљиве аргументације и скоро је сасвим напуштена у савременој науци правне историје. Реч је о оној врсти приступа Широј правди који у њеном првом делу (чл. 152) види засебан законик, а у потоњим одредбама неку врсту његових допуна. И овде се показало да временско лоцирање настанка појединих мањих или већих делова Правде, зависно од истраживача, прераста најпре у претходно, а затим и у пресудно питање.

Истраживачи Руске правде уопште су, нарочито током педесетих и шездесетих година XX века, улагали велике напоре да би доказали када су, односно у време владавине кога кнеза су, доношене поједине норме или читави делови Правде. По С. Јушкову, део Шире правде од члана 53. па све до краја текста, чини засебан законски акт, тзв. Устав Владимира II Мономаха. Б. Греков, пак, наводећи сопствене аргументе, доказује да Устав Владимира II Мономаха чини само члан 53. Шире Правде, а "можда" још и оно о чему се говори у члановима 54. и 55.

Насупрот њима, Л. Черепнин се упушта у још смелију конструкцију и покушава да докаже порекло скоро свих чланова Шире правде. Првих четрдесет шест чланова је – вели – текст кодекса вероватно усвојеног на кнежевском Сабору у Љубечу 1097. године. Чланови 47-52. законодавно су дело кнеза Свјатополка Изјаславича, заштитника зеленаша и банкара. Устав Владимира II Мономаха садржан је у члановима 53-66, који су уобличени после гушења народног устанка 1113. године. По његовом мишљењу, чланови 67-73. и 75-85. јесу одредбе Устава черњиговског кнеза Всеволода Ољговича (1138-1146) који је регулисао друштвене односе на феудалним поседима (вотчинама) ослањајући се на "доменијални Устав" Свјатослава Јарославича из 1072.

године. За Всеволода Ољговича Черепнин везује и групу правних норми Шире правде о наслеђивању (чл. 90-95. и 98-106), сматрајући да оне заправо чине засебан Устав о наслеђивању. Последњи део Шире правде, који се односи на холопе (чл. 110-121), посматра као резултат законодавне делатности владимирског великог кнеза Всеволода III Јурјевича, подстакнуте побуном у којој је убијен његов брат Андреј Богољубски, 1174-75. године.

Не постоји сагласност ни о томе где је Шира правда коначно уобличена као заокружени законски зборник. М. Тихомиров и Л. Черепнин сматрају да је састављена у Новгороду, те да је њено формалноправно уобличавање тесно повезано са побуном из 1209. године. И док Тихомиров доказује да је Шира правда настала током владавине у граду Новгороду кнеза Мстислава Мстиславича (1210-1215), Черепнин заступа тезу да њу у ствари чине устави ранијих кнежева "подарени" Новгородцима од стране великог кнеза Всеволода III Јурјевича (1176-1212) после њиховог учешћа у борбама против Рјазања. Ова хипотеза, међутим, тешко опстаје у судару са тзв. Новгородским првим летописом[130] по којем и војевање против Рјазања и давање Новгородцима "свих слобода и устава" претходи Устанку који је – по мишљењу неких истраживача – плануо управо услед незадовољства због нарушавања Правде. Овакве индиције из Летописа подстичу хипотезе у којима се као време доношења Шире правде означава доба знатно пре 1209. године.

Хипотезу да је Шира правда настала у Кијеву, те да је у новгородске законске списе доспела преко североисточних руских области, заступа С. Јушков. Са таквим његовим ставом полемише Тихомиров (1953. године), наводећи као противаргумент и чињеницу да се текст Шире правде не среће у крмчијама које нису пореклом из Новгорода.[131] Иако ово, само по себи, ништа изричито не доказује, вели Тихомиров, довољно је да макар оправда постојање хипотезе о новгородском пореклу Шире правде.

Додуше, други аутори упозоравају да руске крмчије, као зборници претежно црквеног права нису, по правилу, садржале и световне правне норме. Појављивање Правде у саставу једне крмчије управо у Новгороду године 1282, може се довести у везу и са особеним уређењем Новгородске републике, у којој је архиепископ добио фактичко право да учествује у суђењу и световних, лаичких ствари, што у другим древноруским земљама није припадало цркви.[132]

Две методолошке поуке

Оволико мноштво разноврсних и често директно противуречних научно заснованих хипотеза и понуђених одговора, заиста може деловати обесхрабрујуће на нове нараштаје правних историчара. Мада скоро ни око једног питања везаног за Руску правду није постигнута некаква сагласност, ипак су се, прећутно, искристалисале најмање две поуке од великог методолошког значаја за будуће истраживаче.

Једна је, да више нема простора за изношење нових претпоставки о времену и месту настанка Шире правде, будући да је у томе достигнут онај максимум који је објективно могућ, с обзиром на укупно расположиве историјске изворе.

Други, такође методолошки битан закључак, јесте да накнадно приклањање овој или оној групи већ солидно етаблираних хипотеза постаје скоро ирелевантно, с аспекта

неког потенцијалног научног доприноса решавању спорних питања "спољашње" историје Руске правде.

Превелика загледаност у поједина питања за која се, после вишедеценијских истраживања ипак показало да услед недостатка извора морају остати без коначног одговора, умало није довела до тога да из фокуса измакне неколико истраживачких линија: Правда као целовит правни споменик, дубљи смисао њених одредби, њихови стварни (материјални) извори, реконструкција њиховог односа према ранијем руском праву и према осталим сегментима тада важећег правног система. Прави изузетак, у позитивном смислу, јесте по обиму невелика, али по уложеном истраживачком напору велика студија М. Свердлова "Од Закона руског до Руске правде" из 1988. године.

Једна од могућих последица досадашњих претежно парцијалних приступа Руској правди јесте и зачуђујуће мали број покушаја тематске систематизације њених одредби, упркос општеприхваћеној пракси коришћења систематизације као помоћне технике незамењиве код правноисторијских сагледавања свих обимнијих законских споменика. На страницама које следе биће учињен управо тај напор, уз сав ризик који у науци носи сваки пионирски подухват.

Одговорност за убиство на територији општине

Одговорност општине за убиство које се догодило на њеној територији, чини прву тематску целину Шире правде (чл. 38).[133] Додуше, законодавац овде користи израз "верв" који задаје велике проблеме истраживачима – и онима који тврде да је реч о општини као територијалној, суседској заједници, и онима који овај термин објашњавају као ширу породицу, заједницу крвних сродника. Ван ове тематске целине, израз "верв" употребљен је, иначе, још само у члановима 19. и 70. Шире правде.

Упоредним анализама Руске правде, Пољичког статута[134] и обичајног права Пољске сакупљеног у тзв. Правној књизи Елблага,[135] Б. Греков је веома аргументовано доказао да "верв" у Руској правди значи исто што и "мир" – општина.[136] Ово становиште заступају и приређивачи издања Руске правде из 1984. године.

Изразом "кнежев муж" сада су замењена ранија таксативна набрајања чланова државне и кнежевске доменијалне управе, чиме је важење правне норме, садржане у члану 3, проширено и на просторе ван кнежевих домена. Може се чак рећи да уместо локалног, доменијалног карактера, норма којом се санкционише убиство "кнежевог мужа", поприма општеруски карактер. Ово је, свакако, могло бити резултат нараслих друштвених противуречности између сељаштва и управљачког дела владајућег слоја.

На упадљивији начин него у Краткој правди, истакнута је разлика у висини вире: 80 гривни за убиство "кнежевог мужа", а 40 за "обичног човека", што је дужна да плати општина (верв), уколико не тражи убицу или га прикрива.[137]

Остале одредбе ове групе уређују односе државе, општине и кривца који је њен члан, а у погледу рокова уплате вире и начина учешћа у њој осталих чланова општине, зависно од околности под којима је извршено убиство. Уочава се и једна новина у односу на члан 19. Кратке правде: општина колективно плаћа "дикају виру" (одн. туђу) за убиство на гозби или у свађи само уколико је кривац онај њен члан који иначе учествује у прикупљању вире, док је члан 19. Кратке правде предвиђао случајеве када убица

уопште не може да рачуна на солидарност своје општине. Очигледна је, дакле, намера законодавца да се појача колективна одговорност општине за убиство кнежевих (државних) званичника на њеној територији.

Нови институт је и "головничество" из члана 5, који се под тим називом не појављује у другим изворима. Реч је, највероватније, о накнади, обештећењу које породици убијеног плаћа лично убица, независно од његовог удела у солидарном плаћању општинске вире. Висина накнаде у самом законском тексту није одређена, што је дало повода да се у литератури претпоставља да је износила или половину вире, или да је једнака висини вире.

Обавеза општине да колективно плати виру није, међутим, постојала онда када је убиство извршено "в разбоје", одн. у тучи без повода, без свађе. Штавише, ова се врста убиства сматрала као особито тешко кривично дело, па је ту (чл. 7) прописана не вира, већ знатно тежа казна позната као "поток и разграбленије". За кривца, она је по свој прилици значила изгнанство из дотадашње друштвене заједнице; његова жена и деца највероватније су претварани у холопе; имовина му је потпуно конфискована, вероватно, у форми опште пљачке, грабежа.

Још у једном случају општина нема обавезу да плаћа виру за свог члана, а то је онда када убица уопште не учествује у тој врсти солидарне одговорности општине за своје чланове. Ова одредба члана 8. Шире правде показује да је процес друштвеног раслојавања већ био створио појединце који су били економски довољно јаки да нису морали да рачунају на евентуалну солидарност општинске заједнице, па самим тим нису ни улагали у фонд за "дикују виру" своје општине. Поуздано се, на пример, зна да трговци у Новгороду у XII и почетком XIII века нису учествовали у солидарном прикупљању новца за општинску виру.

Убиство људи везаних за кнежев или бојарски посед

Новчане казне за убиство појединих припадника друштвених група везаних државном функцијом, занимањем или статусом за кнежевски или бојарски посед (чл. 11-17), заједничко су обележје друге тематске целине Шире правде. У зависности од процене значаја службе која се обавља, или од оновременог вредновања друштвеног ранга убијеног, висина казне варира од 80 до 5 гривни.

Највиша је казна за убиство тиуна огњишног и тиуна коњушног, а најнижа за убиство рјадовича кнежевог или бојарског, смерда, холопа[138] и робиње. Између најнижих и највиших казни налазе се оне од 12 гривни за убиство сеоског и ратарског тиуна, занатлије, васпитача и дадиље, и оне од 40 гривни за убиство кнежевог отрока,[139] коњушара или кувара.

Када се ова група норми упореди са одговарајућим члановима Кратке правде (19, 22-27), уочава се да су у Широј правди нови само чланови 11. и 15. Појављивање садржаја члана једанаестог може се тумачити као последица развоја руског писаног права, у којем је много више него раније дошла до изражаја намера законодавца о јачој заштити људи под кнежевом влашћу.

Сличан закључак намеће се и поводом члана 15. Шире правде, којим се убиство занатлија кажњава са 12 гривни. Да је реч о зависној категорији становништва, јасно је

већ на први поглед, пошто се за убиство обичног слободног човека (људина) плаћала вира од 40 гривни. Са друге стране посматрано, казна је скоро два и по пута већа од накнаде прописане за убиство обичног холопа (5 гривни), што указује на значај холопа-занатлија у натуралној привреди ранофеудалне Русије.

Најзад, може се приметити да чл. 12. Шире правде на известан начин сажима чланове 19, 22. и 23. Кратке правде, док чланови 13, 14, 16. и 17. Шире редакције понављају, уз мале редакцијске измене, чланове 24-27. Кратке правде.

Доказна средства

Трећа тематска целина Шире правде (чл. 18-22) говори о доказним средствима којима се може отклонити плаћање вире или казне за крађу, у условима када оптужени није ухваћен на делу, нити постоје сведоци. Нови институти који се овде појављују јесу поклепна вира, правдање усијаним гвожђем и правдање водом.

Поклепна вира[140] не означава неку посебну врсту вире, већ лажну оптужбу за убиство, изнету без потребних рационалних доказа, какви су хватање на лицу места или изјаве сведока. За ослобађање од овакве оптужбе, по члану 18. Шире правде, потребно је привести седморицу саклетвеника.

Саклетвеници (послухи) нису, дакле, исто што и сведоци, пошто је очито реч о убиству које се догодило без сведока. Од саклетвеника се не очекује да, попут сведока, изнесу своја сазнања о догађају, већ да само потврде добро владање оклеветаног, његову репутацију у средини у којој живи, те да подрже, појачају заклетву оклеветаног да није извршио убиство за које се терети.[141]

Ако је оклеветани странац, довољна су два саклетвеника. Овај изузетак учињен је свакако због претпоставке да странци немају у суседству толико блиских пријатеља и сродника, колико их имају припадници староседелачког становништва. Ширим тумачењем одредбе из члана 19, да општина нема обавезу да плаћа виру за убијеног на њеној територији уколико га нико не познаје, може се закључити да се поклепна вира не може односити на непознато убијено лице.

Правдање усијаним гвожђем (judicium ferri candentis) налаже се оптуженом за убиство, уколико не постоје рационални докази, а он не може да обезбеди саклетвенике. Ништа ближе се, у тексту члана 21, не говори о самој техници извођења ове ордалије, будући да је ово имагинарно доказно средство било сасвим добро познато савременицима. Оптужени ће се правдати "железом" не само у поменутом случају, већ и код оптужбе за крађу вредности изнад пола гривне злата.[142] О усијаном гвожђу као доказном средству, у једном другачијем контексту, говоре и чланови 85-87. Шире правде.

Правдање водом (judicium aquae frigidae) јесте друго имагинарно доказно средство на које наилазимо унутар треће тематске целине Шире правде. Налаже се, код недостатка других доказа, осумњиченом за крађу вредности од две до четрдесет гривни куна. Ни правдање водом, као општепознати доказни поступак, није у члану 22. детаљније описано. У пракси, онај који почне да тоне, сматран је за невиног, а који лебди на површини воде – за кривог.

Телесне повреде и увреде

Разноврсним телесним повредама и увредама, посвећена је четврта тематска целина Шире правде (чл. 23-31). Она је логичан наставак, а уједно и завршетак претходних одредби Правде, које се непосредно или посредно баве кривичним делом убиства. Сва решења унутар ове целине, са изузетком чланова 26. и 30, пореклом су из кратке Редакције, али ниједно није дословно унето у Ширу правду. Упоредним читањем подударних одредби шире и кратке Редакције, лако се уочава обим и карактер редакторских измена и допуна, те их овде нећемо ближе наводити. Много је важније питање порекла оних двају решења која немају своје узоре у краткој Редакцији.

Садржај члана 26, по којем онај ко на ударац узврати ударцем мача "није за то крив", у литератури је тумачен различито. По једнима, овде је реч о некажњивој одбрани од увреде, по другима – о приватној освети, односно самопомоћи. Неки аутори у њему виде модификовану рефлексију права на тренутну одмазду, какву налазимо у члановима 2. и 3. кратке Правде.

М. Свердлов порекло одредбе из члана 26. доводи у везу са најстаријим, неписаним руским правом, које је увређеном пружало могућност да тренутно узврати. На основу помињања мача, он још закључује и о друштвеном статусу увређеног коме овај члан пружа специфичну заштиту. То су, вели, људи из виших слојева, кнежеви дружиници или чланови кнежевог управног и судског апарата. И порекло члана 30, који говори о сличној повреди, Свердлов проналази у много старијем, неписаном праву.[143]

У односу на адекватан текст кратке Редакције, члан 27. Шире правде одражава објективан напредак законодавне технике. Тај напредак може се запазити и у члану 29. где се на један квалитативно виши начин обједињују одредбе из чл. 2. и 30. Кратке правде. При томе се кнежев двор изричито именује као место где се суди и пресуђује. Штавише, у овом члану налазимо још једну суштинску новину – наговештај да се води рачуна о субјективним моментима кривичног дела ("ако је сам започео свађу"), што не срећемо у одговарајућим одредбама Кратке правде.

За разлику од члана 10. Кратке редакције који "гурање" третира као увреду, њему одговарајући члан 31. Шире правде, изгледа да ову радњу квалификује као телесну повреду, набрајајући је заједно са ударцима по образу и ударцима мотком. Код ових кривичних дела, странци су изгубили ранију привилегију да не морају доводити сведоке (по Краткој Правди, било је довољно да положе заклетву). Шта је руководило законодавце да унесу ову измену, може се, наравно, само нагађати. У сваком случају, код трагања за одговором треба имати у виду и поприличан временски размак између настанка Кратке и Шире редакције. Тај период протеклог времена свакако је довео до још већег утапања странаца стално настањених на руској земљи (нарочито Варјага) у основну масу словенског, одн. руског староседелачког становништва. Овај процес неминовно је водио и ка изједначавању у правима и обавезама припадника истог друштвеног статуса, а различитог етничког порекла.

Свод

Пета тематска целина Шире правде (чл. 35-39) о доказном поступку познатом у словенском праву под називом свод, показује да су редактори очували иницијални текст кратке Редакције (чл. 14. и 16), али су га стваралачки прерадили, појаснили и садржински обогатили. Очигледна је намера да се што боље уреди поступак враћања власнику украдених робова, коња, стоке и других ствари, те да се убрза истражни и

судски поступак поводом кривичних дела крађе. Истовремено, ова установа показује да је појам приватне својине потпуно изграђен и да власник ужива максималну заштиту законодавца.

Од свих потенцијалних ствари које се путем свода враћају власнику, законодавац је посебно издвојио коње и робове. Једино је за коњокрадицу пронађеног путем свода прописана нарочито сурова казна "поток" (конфискација имовине и прогонство?), док се у свим осталим случајевима плаћала само новчана казна продажа. С друге стране, пак, власник украденог роба (чељадина) ужива изузетну правну заштиту какву му је, додуше, пружала и Кратка правда (у чл. 16), али су сада његова права на један потпунији и садржајнији начин сасвим уобличена. Чак је предвиђено да му крадљивац пронађен путем свода надокнади претрпљену штету (а можда и изгубљену добит) насталу услед одсутности чељадина са његовог домаћинства.[144]

Одредбе садржане у члановима 37, 36. и 39. појављују се као нове само у односу на текст Кратке Правде, што свакако још увек не значи да раније нису постојале, било у неписаном праву, било у неком старијем правном споменику који није доспео до нашег времена. У члану 37. регулише се једна типична ситуација из животне свакодневице феудалног града: злосрећник је на градском тргу купио нешто што је било украдена ствар, а после извесног времена, њен власник, препознавши је, тражи је натраг. Уколико савестан држалац украдене ствари не зна, или не може да се сети, од кога ју је купио, ни два сведока, ни митник који потврђују да је ствар заиста купио, неће га заштити од губитка ствари; њихове заклетве само ће га сачувати од ризика да му се припише да је ту ствар украо и да уз претрпљену штету плати још и казну. Укратко, законодавац пружа кривичноправну заштиту савесном држаоцу туђе ствари, који уз помоћ сведока докаже да је ствар купио, али који не може да покрене механизам свода зато што не зна од кога ју је купио.

Територијални домет свода одређен је у члановима 36. и 39. Шире правде. Први се тиче свода унутар градских зидова, где нема никаквих ограничења у броју суочавања, и свода ван градског подручја,"по земљама", који се, с аспекта власника украдене ствари, ограничава до трећег држаоца. Члан 39, пак, говори о томе да не може бити свода у "туђој земљи". Власник украдене ствари (тужилац), у том случају може је повратити само на један начин – ако је препозна код човека који је дошао из "туђе земље". Сведоци, исти као у члану 37, треба да потврде да је држалац (осумњичени) спорну ствар заиста купио на тргу[145] и он мора да је одмах врати власнику. Пошто је у питању савестан држалац, не подлеже кривичној одговорности. Као "туђу земљу" овде треба разумети другу кнежевину, област па чак и сеоску општину која није потчињена граду из којег је власник украдене ствари, одн. тужилац. По речима М. Тихомирова, овај члан истовремено одсликава и феудалну раздробљеност Русије XII века.[146]

Крађа

Међу одредбама шесте тематске целине Шире правде (чл. 40-46), која се иначе бави разноврсним крађама и кажњавањем њихових извршилаца, у основи су само два члана (44. и 46) суштински новитети који одсликавају квалитативан напредак у односу на претходно законодавство. Све остале одредбе ове групе ослањају се на текст Кратке правде, али је приметно настојање редактора да то преузимање обаве на знатно вишем правнотехничком нивоу, уз избегавање понављања, сувишног набрајања и уз

отклањање неких нејасноћа из Кратке правде.[147] У већем броју одредби уочава се и настојање да се изгради начело једнаке одговорности извршилаца и саучесника.

Према степену друштвене опасности, јасно су разграничена кривична дела крађе стоке на пољу од оне извршене обијањем затворених простора; за прву је прописана казна од 60 куна, за другу чак троструко већа (чл. 41. и 42). У члану 43, као нови објекат кривичноправне заштите појављује се "жито у јами".

Прави новитет у односу на Кратку правду, а вероватно и у односу на целокупно дотадашње руско право, срећемо најпре у члану 44. Овде се оштећеном дозвољава да узме натраг оно што му је украдено, а крадљивац је дужан да му за сваку годину коришћења украденог исплати накнаду од пола гривне, одн. 25 куна. Пошто украдени објекат није конкретизован, изгледа да је ова одредба имала (или претендовала да има) универзалан карактер. Први део се, вероватно, односи на сваког покраденог, а други, што се подразумева, само на онога чија је украдена ствар коришћена најмање годину дана.

На други новитет наилазимо у последњем члану ове тематске целине. Уколико холопи који припадају кнежевима, бојарима или манастирима изврше крађу, не плаћају ("пошто нису слободни") прописане новчане казне "продаже", већ њихови господари обештећују покраденог сумом двоструко већом од вредности украденог. Општи смисао ове одредбе веома је значајан јер се посредно тиче свих оних норми Шире правде које говоре о крађама и казнама – све прописане казне за различите крађе, дакле, важе само за лично слободне извршиоце. Посматран са друге стране, чл. 46. садржи и један податак од значаја за општу историју древне Русије: у време настанка Шире редакције, несумњиво су већ била изграђена три основна вида феудалног земљопоседа – кнежевски, бојарски и манастирски.

Облигације

Седма тематска целина Шире правде (чл. 47-55) започиње одредбом општег карактера да се спор око постојања дуга, у случају када га дужник пориче, решава заклетвама сведока. Невраћање дуга током "много година" поприма обележја кривичног дела, па у том случају дужник мора да плати повериоцу још и три гривне "за обиду". Ово решење, садржано у члану 47, ослања се на једини члан Кратке правде о облигационом праву – члан 15, који је, међутим, по мишљењу скоро свих правних историчара, грешком преписивача остао и у језичком и у логичком смислу нејасан, дефектан.

Све остале норме из ове тематске целине немају своје пандане нити узоре у Краткој правди. Оне одсликавају намеру државне власти да се активно укључи у уређивање односа дужника и поверилаца, што је свакако било иницирано конкретним друштвеним, економским и политичким подстицајима.

Трговцима су дате изузетне олакшице код доказивања или одрицања постојања дуга, насталог из позајмице дате другом трговцу ради његове основне делатности. Ту нису потребни сведоци, већ је према члану 48. довољно само полагање заклетве. Међу истраживачима, међутим, нема јединственог мишљења у погледу тога ко је, од двојице трговаца, дужан да положи заклетву: поверилац, да би потврдио своје потраживање, или противна страна, да би заклетвом одбацила постојање дуга. Од врсте тумачења зависи и одређивање социјалног садржаја ове норме. У првом случају, држава би се

појављивала као заштитник кредитора, поверилаца, у другом – као заштитник дужника и фактор ограничавања самовоље кредитора.

Законодавац у овом члану користи два израза који одсликавају већ уходан систем трговачких делатности: купља означава трговину у самом граду и на ширем градском подручју, а гостба – трговину са удаљеним градовима или иностранством.

Код уговора о остави (depositum) којим се бави члан 49, не постоје никакве дилеме. Реч је о класичној спорној ситуацији када оставилац ствари на чување захтева од онога који их је чувао да му врати више него што је заиста оставио. Пошто се овај уговор по Руској правди очито закључује усмено и без сведока, онај који је чувао ствари ослобађа се неоснованог дела потраживања простим полагањем заклетве, уз изговарање речи "толико си код мене оставио". Мада се трговци у самом његовом тексту изричито не помињу, овај члан је, по свој прилици, инспирисан управо њиховим потребама у обављању редовних трговачких делатности.

Неспорном чињеницом да се законодавац у члану 49. ставља на страну туженог, М. Свердлов покушава да докаже да је и претходни члан (48) имао у виду заклетву туженог, тј. дужника који пориче дуг, будући да у оба члана препознаје интенцију законодавца да "управља друштвено-економским процесима, обуздава снаге које би објективно водиле подривању трговачких удружења".[148]

Следећа три члана тичу се узимања камата, интереса, у новцу (рез) или натури (настав за позајмљени мед, а присоп за позајмљено жито). Решење, садржано у члану 50, има карактер општег правила које је, по свој прилици, старије и од једне и од друге Правде, али и од сваке друге писане норме древноруског права о зајму: висина реза, настава и присопа није лимитирана. Онако како се дужник договорио са повериоцем у присуству сведока, "тако треба да плати". Ово архаично правило је, као норма руског неписаног обичајног права, вероватно поникло још у доба првобитне праксе узимања, одн. давања зајмова уз интерес.

Таква пуна уговорна слобода зајмодавца и зајмопримца, међутим, суштински се доводи у питање, ако не и укида, у наредним члановима.[149] Већ у члану 51. висина камате повезује се са трајањем дужничко-поверилачког односа, па је различита када се дуг враћа "за мало (дана)" и када се "отегне до године".[150]

Од правила да се уговор о зајму закључује у присуству сведока, те да само тада стране уговорнице уживају правну заштиту (чл. 50), дозвољава се један изузетак. Позајмица до три гривне куна може се узети и без сведока. У случају спора, тада је довољна само заклетва зајмодавца (чл. 52). Смисао и порекло ове одредбе могу се, свакако, потражити у реално нараслим потребама да се свакодневни робно-новчани промет олакша и убрза, онда када је реч о релативно мањим сумама новца, одн. вредности робе која се, евентуално, набавља за тај новац. Они који раде са већим сумама, на известан начин се, преко законских норми, упозоравају на озбиљност и промишљеност код узимања зајма, пошто судску заштиту уживају само они уговори који су закључени у прописаној форми (у овом случају, то је присуство сведока).

У литератури се, сасвим оправдано, сматра да је члан 51. накнадно унет између чланова 50. и 52, па чак и да су сва три члана настала у различито време, те да имају различито

порекло. Тематски они су блиски, али међу њима нема ни садржинског ни композиционог јединства.

А. Зимин је, међутим, мишљења[151] да су не само чланови 50-52, већ и читава група чланова од 47. до 52, настали током владавине великог кијевског кнеза Свјатополка Изјаславича (1093-1113), кога историјски извори одсликавају као заштитника зеленаша.

Резимирајући резултате совјетске историографије, Свердлов показује да је она дошла до закључака да политика кнеза Свјатополка II Изјаславича није довољно обуздавала зеленаштво, те да је то један од крупнијих узрока масовног народног устанка у Кијеву, 1113. По речима Свердлова, чланови 47-52. показују да је држава покушавала да лавира, користећи правне норме као инструмент регулисања друштвених и економских процеса – дозвољавала је зеленашима да узимају високе камате од обичног, неповлашћеног становништва, а ограничавала апетите кредитора у односу на друге трговце.[152] Да ово није дало очекиване резултате показаће поменута велика побуна, која је у првом реду била уперена против кнежевог управног апарата и зеленаша.

Као директна последица тог устанка, појављује се члан 53. Шире правде, познат под именом Устав Владимира Всеволодича (Мономаха). Њиме се уносе измене у дотад важеће одредбе о каматама (резовима). Овај члан представља истински куриозум у Руској правди, пошто именује лица која су га формулисала и место где је то урађено. Нешто слично садржано је још само у наслову тзв. Правде Јарославича (изнад члана 19. Кратке правде) и у члану 2. Шире правде.[153]

Наиме, одмах после смрти кијевског кнеза Свјатополка II Изјаславича, за чије име многи истраживачи везују чланове 47–52. Правде,[154] те исте, 1113. године, у Кијеву је букнуо народни устанак. Мада је оштрица Кијевљана била уперена против омраженог тисјацког Путјате[155] и зеленаша, објективно је претила опасност да се окрене и против чланова породице покојног кнеза, бојара, па и манастира. Уплашено кијевско племство тада позива на кнежевски престо угледног и искусног државника, кнеза Владимира Всеволодича, познатијег под именом Владимир II Мономах.[156] По мишљењу многих квалификованих и угледних истраживача, какви су М. Тихомиров, Б. Греков и Л. Черепнин, кнез Владимир Мономах је, пре званичног уласка у Кијев, на састанку у Берестову са представницима градске управе Кијева, Белгорода и Перејаславља, донео низ компромисних уредби усмерених на стишавање народног незадовољства.

Једна од законодавних мера Владимира II Мономаха управо јесте члан 53. Правде, који је покушао да обузда огорчење Кијевљана против зеленашких камата.[157] Њиме се ограничава њихова висина код дугорочних зајмова. Ако је зајмодавац (свакако – зеленаш) двапут добио по 50% на име камате, тј. ако је исплаћена камата једнака висини основног дуга, он губи право да од свог дужника даље убира камату, те од њега може добити још само износ позајмљене суме. Уколико је, пак, на име камате већ трипут наплатио по 50% од основног дуга, сматра се да дуг више и не постоји, односно, да је отплаћен. Камата од 20% за краткорочне позајмице до једне године, није мењана, што изричито наглашава чл. 53. у својој задњој реченици.[158]

Последња два члана (54–55) ове тематске целине, мада се у тексту Правде налазе иза чланова о каматама (50-53), садржински се, у ствари, надовезују на чланове 48. и 49.

Оба се односе на трговце и њихове трговачко-кредитне операције у ситуацијама које ранијим одредбама нису биле регулисане.

У члану 54, две се олакшице пружају трговцу коме услед више силе пропадне туђ новац, а вероватно и роба набављена за тај новац. Као прво, овај губитак се не кажњава као кривично дело, а као друго – даје му се могућност да своје повериоце (кредиторе) обештети у ратама, током дужег времена. Ове олакшице, међутим, не важе када је капитал упропастио сопственом кривицом, услед пијанстава или недоличног понашања. У том случају, судбина таквог трговца потпуно је у рукама његових поверилаца који, по речима из члана 54, могу или "чекати" или "продати". Прва могућност несумњиво се односи на обештећење у ратама, уколико га повериоци прихвате. Код тумачења друге могућности, постоје неслагања међу истраживачима да ли су повериоци овлашћени да, ради намирења дуга, продају само дужникову имовину (Б. Греков), или могу продати у ропство и самог дужника, како сматра већина осталих научника, укључујући и Свердлова.[159]

Суштински посматрано, члан 55. сличан је претходном, утолико што поново има у виду несавесног, овога пута презадуженог трговца, те што предвиђа могућност да, ради наплате потраживања, такав дужник буде продан у ропство. Додуше и овде, Б. Греков, за разлику од осталих историчара, сматра да се може продати само дужникова имовина, а не и он лично, будући да се кратка формулација из члана 55, "то вести и на торг продати", може прочитати и на један и на други начин. Од новца добијеног од "продатог на тргу" најпре се намирује кнез, уколико је и он био међу кредиторима злосрећног трговца, а затим страни, те на крају и домаћи трговци, одн. повериоци.

Устав о "закупима"

Одредбе о сељацима-закупима, особеној и у историјским изворима недовољно јасно профилисаној категорији становништва древне Русије, чине осму тематску целину Шире правде (чл. 56–62. и 64). Услед садржинске и стилске уједначености ове групе чланова, многи истраживачи су склони да их означавају и као Устав о закупима, односно, да у њима виде посебан закон који је као целина унет у зборник Руска правда. Међу првима је на томе инсистирао А. Пресњаков, у својим радовима из 1938. године.

Досадашња истраживања донекле су појаснила општу слику о сељаку-закупу, кога Правда једноставно назива закуп.[160] Многа питања, међутим, остала су без задовољавајућих одговора.

У сваком случају, закуп је одрађивао или отплаћивао "купу", а на основу споразума између њега и господина (вероватно земљопоседника), или на основу општепознатих правила обичајног неписаног права. Законодавац је преко ових прописа, који чине осму тематску целину Шире правде, само делимично и накнадно интервенисао, прописујући нова решења за претпостављене спорне ситуације, или мењајући правила обичајног права. У правним односима, закуп је близак холопу, али је, за разлику од њега, сачувао нека права лично слободног човека.

Свердлов сматра да су они били лично слободни сељаци, који су у зависност пали због неисплаћеног дуга.[161] По Б. Грекову, закуп је зависан од феудалца, а та зависност се утврђује уговором који је пропраћен давањем закупу извесне новчане суме коју он треба да врати ако зажели да оде од господара; његова зависност се утврђује на

одређени рок и за то време он обавља најразличитије послове за господара. По свом пореклу, вели Греков, закуп је већином бивши смерд, лишен средстава за производњу и присиљен економском нуждом да тражи запослење код крупног земљопоседника.[162]

Господар може да закупа претвори у холопа, односно, лично зависног, само уколико овај бежи са поседа, а може га и тући ако је заслужио. Истовремено, закупу је дозвољено да слободно одлази са поседа ради допунске зараде, те да се, због неправде, може обраћати кнезу и судијама жалбама на свог господара (чл. 56. и 62). Пошто коњ[163] и оруђа којима закуп ради припадају господару, уколико нешто од тога пропадне у редовним ратарским делатностима, он није дужан да надокнади њихову вредност, али такву обавезу има ако поквари плуг и брану које је од господара добио на трајно коришћење (чл. 57).

Законодавац штити закупа од неоснованих потраживања господара за штету насталу у време када је закуп био одсутан са поседа, или за штету до које је дошло провалном крађом стоке из штале. Са друге стране, тачно се прописују услови и границе његове материјалне одговорности (чл. 57-58). И у једном и у другом члану, то се означава јасним изразима "платити" и "не платити", чиме се, очигледно, ставља на знање да се у тим ситуацијама (за разлику од оних из чл. 62. и 56) закуп не подвргава телесним казнама, нити се погоршава његов друштвени статус.

Бројна ограничења постављена су и господару. Он нема право да нарушава уговорне или општепознате услове у погледу висине средстава која се закупу стављају на располагање (тзв. купа), нити у погледу земљишне деонице на којој закуп ради (тзв. отарица). За све претпостављене случајеве неправедног и противзаконитог поступања господара, у члановима 59-62. прописана је обавеза накнаде штете, али и новчана казна, што значи да се такве радње, са аспекта законодавца, третирају као кривична дела.

Господар нема право да закупа прода као роба, сем у једном случају, јасно издвојеном у члану 64. Ако не постоје околности из тог члана, а господар ипак прода закупа као да је роб, такав уговор је ништаван. Уз то, још две последице погађају несавесног господара – он је дужан да плати казну од 12 гривни, а закуп се тренутно и по сили закона ослобађа свих даљих материјалних и личних обавеза према њему.

Последњи члан ове тематске целине говори о одговорности господара за крађу коју изврши закуп, као и о могућностима које му у том случају закон пружа. Господар обештећује власника ствари коју је украо његов закуп. При томе, ако жели, може закупа и даље задржати у истом статусу, може га претворити у свог холопа (роба), а може га и продати како би од тог новца намирио оштећеног.

Правда ништа не говори о могућности закупа да се сопственим средствима искупи, избави из зависног положаја, али изгледа да је таква могућност постојала. У неким другим правним споменицима има наговештаја да је то могао да учини плаћањем двоструког износа купе.[164] Још једна значајна чињеница не може се сазнати из текста Руске правде, а била би од великог значаја као параметар за тачније лоцирање категорије закупа унутар ондашње друштвене пирамиде: колика се новчана казна плаћала за убиство закупа. А. Зимин претпоставља да је то била вира од 40 гривни, каква је прописана и за убиство "људина", обичних слободних људи.

Остале кривичноправне и процесне норме

Између Устава о закупима и групе наследноправних норми, препознаје се девета тематска целина Шире правде, од члана 66. до 89. Садржи кривичну и процесну материју о телесним повредама, злостављању, крађама, доказним средствима и накнадама судским чиновницима. Два последња члана као да имају задатак ближег разјашњења казне за убиство жене, холопа и робиње – убиство жене кажњава се исто као и убиство мушкарца, а за убиство холопа или робиње не плаћа се вира, већ само новчана казна од 12 гривни и даје обештећење њиховом власнику.[165] Унутар ове тематске целине, први пут се појављује "праћење трагова", доказно средство које Кратка правда не познаје.

Од укупно двадесет и четири члана ове групе, ниједан није дословно преузет из Кратке правде. Таквом начину преузимања, можда је најближи члан 78, о забрани злостављања без кнежевог наређења. За свега осам чланова може се рећи да се или ослањају на аналогне одредбе Кратке правде, или их допуњују, мењају, конкретизују, или, пак, парафразирају на једном вишем правнотехничком нивоу. Све остале норме ове групе имају другачије изворе и порекло, па многе од њих треба сагледавати и у светлости друштвеног развоја, оствареног од времена појављивања Кратке правде.

Само две телесне повреде санкционисане су унутар ове тематске целине – чупање браде и избијање зуба. За чупање браде, које уз телесну компоненту има и елементе кривичног дела тешке увреде, поново се прописује висока новчана казна од 12 гривни коју је одређивала и Кратка правда, али се сада захтевају и сведоци (чл. 67). И код кривичног дела избијања зуба (чл. 68) захтевају се сведоци и прописује иста казна, пошто ова норма, по свој прилици, има у виду не толико саму физичку повреду, колико њен узрок – јак ударац у лице, што, такође, има обележја увреде. Мада у Краткој правди не постоји оваква одредба, М. Свердлов основано претпоставља да је постојала у древноруском усменом праву IX-X века у тзв. Закону руском.[166]

Објекти који уживају кривичноправну заштиту у случају крађе, оштећења или уништења, према редоследу помињања у појединим члановима јесу: дабар, знаци својине на шумском пчелињаку (тј. на стаблу у којем се роје пчеле), међе и други знаци за разграничење својине на земљи, сам шумски пчелињак (било чији, а не само кнежев као у чл. 32. Кратке правде), чамци и бродови, мреже за ловљење птица, те птице[167] и домаћа живина, сено и дрва, гумно и "двор" (паљевина), коњ и рогата стока (злонамерно убијање). И диспозиције и санкције ове групе норми прилично су разговетне и неспорне, тако да, у једном оваквом прегледу, не захтевају појединачне коментаре.

За све крађе, оштећења или уништења, прописане су новчане казне до 12 гривни. Једино паљевина гумна или "двора"[168] повлачи сурову казну "поток", која је у Широј правди предвиђена још само у члановима 7. и 35. (за разбојништво и крађу коња).

Као сведок на суду може се појавити само слободан човек, што је опште правило које произилази из одредби 66. и 85. Одмах су, међутим, дата и дозвољена одступања. Уколико нема сведока из редова слободних, може се у тој улози појавити бојарски тиун, а само у "малим споровима" – и лице у статусу закупа. Када у кривичним стварима тужилац заснива своју тужбу једино на изјавама холопа, ни тада овај нема право да се као сведок појављује на суду, већ се питање кривице решава усијаним гвожђем, слично као у ситуацији из члана 21. када нису пронађени сведоци.

Накнаду трошкова судским чиновницима који спроводе "испитивање железом" плаћа или оптужени, ако железо "покаже" да је крив (тј. ако се опече), или тужилац, ако се покаже да осумњичени није крив, тј. ако се не опече. Да ли је у пракси било таквих метафизичких, такорећи миракулозних случајева држања усијаног гвожђа без опекотина, може се само нагађати. Ако би се расуђивало само на основу члана 87. Правде, збуњује и сам начин на који се таква могућност помиње – рутински и као нешто што је савременицима савршено познато ("ако се хвата за железо ... па се не опече, то се за муку њему не плаћа").

"Праћење трагова" из чл. 77, у основи асоцира на одредбе о колективној одговорности општине за плаћање вире и на доказно средство свод. Разлика је у томе што је овде реч о одбеглом непознатом лопову. Становници села или трговишта до којих води траг лопова, дужни су да покажу како траг иде даље од њих, те да се прикључе његовом даљем праћењу. Уколико то не докажу, или одбију учешће у потери, колективно ће платити и новчану казну "продажу" и накнаду штете покраденом. Такву обавезу немају уколико се траг губи на великом друму или на ненасељеном подручју. Лапидарност одредби о "праћењу трагова" и помањкање других извора о томе, и у овом случају подстичу машту истраживача и отварају низ логичних питања о стварној делотворности овог доказног средства.

Остаје без рационалног одговора како је могуће разликовати оне отиске стопала, или коњских копита, на земљи или у снегу, које је оставио лопов (тат), од трагова других пролазника или коњаника. Такође, није јасно ни да ли је израз "терање по трагу" у оно време имао само такво, дословно значење, или је могао имати и нешто шири смисао, какав нпр. у нашем језику има израз "ући некоме у траг".

Наследно право

Одредбе наследног права у Широј правди чине њену десету тематску целину. Тих шеснаест чланова (90-95, 98-106. и 108) који, иначе, немају своје пандане у краткој редакцији Правде, могу се, у неку руку, посматрати и као целовит Закон о наслеђивању. Неки од ових норми последица су развоја феудалних, али и градских односа, док друге вероватно имају корене у неписаном древноруском и уопште словенском обичајном праву.

Код процењивања старости и утврђивања порекла појединих одредби ове тематске целине, потребна је нарочита опрезност, будући да је најстарије словенско наследно право скоро потпуно непознато.

Уколико је смерд (овде законодавац, по свој прилици, мисли на зависног сељака) умро без синова, не могу га наследити кћери, већ наследство иде кнезу.[169] Ако се усвоји становиште да је кнез овде поменут не као власник сопствених домена, већ као носилац врховне власти, владар, тада се може тврдити да је у лику кнеза, персонификовано право врховне својине на земљи које припада држави.

Мада се у тексту члана 90. изричито помиње само кнез, ово тзв. право мртве руке у аналогној ситуацији користили су и бојари и црква.[170] Ако би удате кћери наслеђивале смерда, постојала би опасност да делови земљишног поседа, нечије вотчине (баштине), пређу у руке припадника других друштвених слојева ван категорије зависних сељака, што би, евентуално, могло да промени и саму дотадашњу економску

функцију поседа, да поремети права која феудални поседник има према смерду, држаоцу поседа у својству зависног становника. Зато се у другом делу члана 90. имају у виду само неудате кћери смерда, којима се из заоставштине оца оставља "један део", свакако као мираз.

Код наслеђивања бојара и дружиника, према члану 91, прелазак феудалног поседа преко кћери-наследнице у туђе руке није претио његовим "одвођењем" изван кругова феудалаца, па је зато ово право њима признато у случају када немају брата, или када он није надживео оца. Неки аутори у овом члану виде укидање права "мртве руке" сениора, а у корист бојара.

Када је умрли имао и синове и кћери, према члану 95. наслеђују га само синови, уз обавезу да неудатим сестрама из наслеђа обезбеде мираз.[171] То није никаква иновација редактора Руске Правде, пошто је овде само записано постојеће правило древноруског и словенског обичајног права.

Правда познаје и тестаментално и интестатско (тј. без завештања) наслеђивање, што се недвосмислено види из члана 92. Израз "рјад" који у другим одредбама Правде означава усмени или писани споразум, овде несумњиво значи завештање, односно тестамент. Отац може да за живота распореди, расподели имовину "својој деци", а ако умре без тестамента, наследство припада "свој деци". Подразумевају се само она законита, рођена у браку, будући да ванбрачна, рођена из везе слободног и робиње, по члану 98. немају наследна права.

На основу самог текста члана 92. тешко је рећи да ли, осим деце, и нека друга лица могу бити наследници. Поједини аутори су изричити у тврдњама да се и као тестаментални и као интестатски (законски) наследници могу јавити само деца умрлог.[172] Постоје, међутим, докази да је круг потенцијалних тестаменталних наследника био шири, те да тзв. Новгородски Синодални рукопис Правде из 1282. године, из прве реченице овога члана није случајно изоставио речи "својој деци".[173] Ваља имати у виду и могућност, на коју се указује у литератури, да се чл. 92. односи само на покретне ствари оставиоца.[174] Уколико се прихвати овакво тумачење, онда се из смисла члана 100. може недвосмислено закључити да је код интестатског наслеђивања оца најмлађи син био изузетно фаворизован.

За наслеђивање мајчине имовине важи особени режим. Правда има у виду само случај када се наслеђује мајка-удовица. Тада деца немају једнака наследна права по сили закона, већ само онда ако је мајка тако изричито одредила у завештању.[175] Она може своју имовину оставити само једном детету, сину или кћери, а ако умре без тестамента, наследиће је онај син у чијој кући је живела (чл. 103. и 106).

Особиту пажњу Правда посвећује удовици и њеном имовинском и личном статусу после смрти мужа. Правне норме казуистички претпостављају различите животне ситуације удовице, не губећи при томе из вида наследна права њене деце, нарочито малолетне. Јасно је раздвојен случај када се удовица не преудаје, од оног када ступа у други брак, или када обудови и по други пут, а има деце из оба брака.

Када се не преудаје, може доживотно остати у кући свог покојног мужа, чак и ако би се деца томе противила (чл. 93. и 102). Уколико има малолетну децу, дужна је да чува имовину породице, одн. покојног мужа, како би је предала деци. Ако би је лакомислено

потрошила и оставила децу без средстава за живот, а сама се обезбедила поновном удајом, дужна је да је надокнади деци, по свој прилици, из имовине другог мужа (чл. 101).

Када се удовица и мајка малолетне деце преуда, као старатељ тој деци до пунолетства одређује се ("пред људима") или њихов блиски сродник, или сам њихов очух – други супруг њихове мајке. И у једном и у другом случају, старатељ има јасно одређена права и обавезе према имовини деце, коју су ова наследила од свог оца. До њиховог пунолетства (дато је описно, речима "док не ојачају") слободно располаже њоме, укључује је у трговину и остварује добит за себе, али оно што је пред сведоцима примио када је постављен за старатеља, треба да им врати када старатељство престане (чл. 99). Очигледно, овај члан Правде има у виду добростојећу породицу грађанина, умрлог трговца или зеленаша.

Унутар ове тематске целине постоје одредбе из којих се види да Правда познаје постојање одвојене, засебне имовине супружника и посебна наследна права деце на тој имовини (чл. 94, 104. и 105). Имовину која је припадала првој, покојној жени умрлога, наслеђују само деца из тог, првог брака, а не и деца из његовог другог брака. Да се ова норма примењивала у пракси, сведочи новгородска "берестјанаја грамота" бр. IX из друге половине XII века.[176]

Када би некој жени умро и други муж, а има деце из оба брака, деца од првог мужа наслеђују само његову имовину, а ова од другог – његову. Ако је други муж, користећи имовину која је припадала првом мужу његове жене, нешто оштетио или упропастио (потрошио), тада син-наследник жениног другог мужа мора да свом полубрату по мајци надокнади ову штету.

Поред тога што показује јасно разграничење наследних права полубраће, члан 105. значајан је и као доказ да је у време настанка Правде већ било изграђено схватање да на наследника не прелазе само права, већ и обавезе које оставилац није за живота извршио. Аналогну обавезу наследника да врати зајам умрлога кога је наследио, налазимо и у Уговору Смоленска и Риге из 1229. године.

Устав о холопима

Једанаеста тематска целина Шире правде (чланови 110-121), због своје кохерентности и композиционе изграђености, често се у литератури назива Устав о холопима.[177]

Већ на самом почетку, одређена су три начина губитка личне слободе и преласка у статус "потпуног холопа" (роба). Један је продаја у ропство пред сведоцима, при чему се има у виду можда стварна куповина роба од његовог претходног власника, а можда (према мишљењу већине истраживача) фиктивна самопродаја слободног. Други начин је женидба робињом, без уговора са њеним власником, чиме слободан постаје роб њеног господара. Трећи законити начин губитка личне слободе јесте прихватање, без претходног уговора, службе тиуна или кључара – послова које су код феудалних господара обављали само неслободни људи, како би господари над њима могли имати потпуну власт.[178]

У тесној вези са претходним одредбама јесте и следећи члан (111), који изричито наређује да се људи (закупи?) који код некога раде као најмљени за плату, било у

новцу, било у натури ("в даче, по хљебе, по придатце"), никако не могу претварати у холопе, чак и ако пре рока напусте свог послодавца.

Оба члана су, као уосталом и читава ова тематска целина, потпуни новитет у односу на раније писано право. Очигледно су резултат тада актуелних друштвених и економских тенденција претварања слободних у холопе. Тај процес друштвеног раслојавања, државна власт на овај начин ставља у нормативне оквире, али то, по свој прилици, чини само за оне ситуације које су биле (могле бити) спорне, двосмислене или крајње опасне по статус слободног.

Поступак тражења и враћања одбеглог холопа његовом господару, регулисан је у члановима 112-115. Важење ових одредби је универзално, тј. није територијално ограничено на један земљишни посед, нити само на град ка којем гравитира господар конкретног холопа. Сам начин на који је језички формулисан члан 114. дозвољава тумачење да је управник града (посадник) дужан да, уколико сазна о одбеглом холопу, по службеној дужности предузима мере како би га задржао и вратио власнику. Другим речима, већ тада, у XII веку, иницијатива за тражење и хватање одбеглог холопа могла је да потекне не само од његовог власника, већ и од државне власти.

Остале одредбе ове тематске целине регулишу одговорност господара за холопа који се упустио у трговачке или новчане операције, који је побегао од господара, продао самог себе (представивши се лажно као да је слободан), или је некога покрао. Холоп нема право да у своје име по било ком основу узима од другога новац или друге материјалне вредности. Уколико би то ипак учинио, за тако насталу обавезу одговоран је (по чл. 116) његов власник. Он може или извршити обавезу коју је неовлашћено створио холоп (нпр. вратити зајам), или може повериоцу изручити самог холопа (тзв. ноксална одговорност). Према члану 121, власник холопа има такве две могућности и у случају када холоп некога покраде.

Другачија су решења предвиђена када се холоп бави трговином за рачун свога власника и уз његову сагласност, или када холоп, док је у бекству "стекне" неку имовину (чл. 117. и 119). И у једном и у другом случају, власник одговара за његове дугове. У првом случају, зато што је холоп наступао у његово име, а у другом на основу чињенице да холоп и "његова" имовина стечена током бекства припадају једино господару.[179] Специфичне ситуације какве су ове везане за делатност холопа, а у условима увећаног обима трговине, обрта новца па и бројнијих учесника у тим пословима, вероватно су подстакле законодавца да ближе одреди права и обавезе власника холопа.

Када се први и други део ове тематске целине поставе један наспрам другог, као што је то учинио И. Смирнов, уочава се изванредна правна логика законотвораца. Док се у члановима 112-115. васпоставља право својине господара над одбеглим холопом, дотле се у члановима 116-121. одређује форма и обим одговорности господара за радње његовог холопа, укључујући и оног одбеглог. У првом случају власник се појављује као тужилац који истиче право својине на одбеглог холопа, а у другом случају он је у положају туженог који одговара за радње одбеглог холопа.[180]

Најсажетији, али и најсадржајнији закључак о Уставу о холопима изнео је М. Свердлов.[181] То је – вели – у целини једна правна новина намењена регулисању бројних нових односа који се појављују као последица израстања слоја холопа као феудалне друштвене категорије и њиховог укључивања у робно-новчане операције. Важио је и на

градским и на сеоским територијама, па његову примену не треба везивати само за градове, као што то чине поједини аутори (нарочито И. Смирнов). Законодавац се у свим случајевима ставља на страну господара, али га истовремено и чини одговорним за радње холопа. Осим тога, закон ограничава стремљења феудалаца ка неконтролисаном претварању зависног становништва у холопе. Устав о закупима и Устав о холопима показују, по речима Свердлова, не само структуралну и терминолошку, већ и функционалну блискост, која сведочи да су ова два законска текста настала у кратком временском интервалу током владавине Владимира II Мономаха.

ДЕО ШЕСТИУстанове (Institutiones)

Својина (Dominium, proprietas)

У древноруском, а свакако и словенском праву, најпре се појавила свест о својини на покретној личној имовини – животињама, средствима за рад, оружју. У уговорима са Византијом, приватна имовина Руса ужива правну заштиту, па је за крађу чамца или робе, на пример, предвиђена накнада штете.

Истовремено се изграђује и свест о територији племена као његовој својини, коју, рецимо, летописи исказују речима да Пољани имају своје "кнежевство", а Драговичи своје. Учвршћивање државног уређења довело је и до умножавања објеката права својине, мада ће се још дуго сачувати колективна представа о њој. Покоравање и присаједињавање племенских земљишта, праћено је наметањем данка, пореза, али се стара схватања и представе неће брзо искорењивати.

Правне разлике и посебна терминологија за означавање покретне и непокретне имовине, изградиће се знатно касније.[182] У X и XI веку, реликти колективне својине у Русији веома су присутни, али је одређивање заступљености и односа колективних и индивидуалних форми својине, услед недостатка извора, веома тешко. У Руској правди се у великом броју случајева очигледно има у виду индивидуална својина. Развијенији делови земље, тамо где је важило кнежевско законодавство, индивидуалној приватној својини придају велики значај.

Власник је, по Руској правди, имао право да располаже имовином, закључује уговоре, убира приносе са поседа, да тражи његову заштиту од угрожавања. Као објект права својине, потенцијалног угрожавања и кривичноправне заштите, појављује се широк круг покретних ствари – коњи и друге животиње, оружје, одећа, робови, роба намењена трговини, чамци, пољопривредни инвентар и друго.

Тешко је нешто ближе рећи о природи земљишне својине, пошто о њој у Руској правди има релативно мало одредби. Најстарија врста својине на земљи, уједно и преовлађујућа у најстаријем периоду, јесте колективна својина градских и сеоских општина. Члан општине није могао ни да прода ни да заложи земљишну деоницу коју је користио. И мада је и у потоњим вековима руске историје колективна својина на земљи била доминантан вид својине, упоредо са њом још од најстаријег доба постоји и индивидуална приватна својина. Од почетка изграђивања кнежевске власти, овим облицима додају се још и кнежевски земљишни поседи, а од доба кнежевања Владимира I и поместја.[183]

У сваком случају види се установљавање казне за нарушавање земљишних или шумских међа којима је означавана својина на обрадивој земљи и шумским пчелињацима. Ни у оним одредбама Правде које говоре о међама, не може се тачно утврдити чије су то међе – сељачке, општинске или феудалчеве. Има мишљења да високи износ новчане казне за ову врсту кривичних дела (12 гривни) сведочи о привилегованој, феудалној међи. Са друге стране пак, има наговештаја да је тамо реч о конкретном индивидуалном газдинству, будући да се помиње двориште са плотом и сеоска општина. Високи износ казне може се узети и као показатељ колико је високо законодавац уважавао власника земље.

Други древноруски историјски извори несумњиво указују на постојање индивидуалног сеоског газдинства још у најстаријем периоду. Али они указују и на постојање села, ограђених црквених дворишта, те колективних форми својине сеоских насеобина. Вероватно су то биле суседске сеоске општине са индивидуалном формом својине на појединим, ограђеним деловима земље и периодичним прерасподелама обрадивог земљишта.[184] Плаћање дажбина кнезу није спречавало становништво да располаже земљом према колективно донетим одлукама, по нахођењу колектива, будући да јединица на коју се разрезивао порез (дањ) није била земља, већ кућа, домаћинство. Поред породично-индивидуалних и општинских, постојали су још и бројни други облици својине - кнежевске, државне, феудалне, црквене.

Кнежевски домени били су састављени од конгломерата земљишта, земље која је припадала лично кнежевима. Настајали су на два начина. Један је када би староседелачко становништво ("земшчина") уступало кнезу одређене земље, села и градове, а други је када би кнез купио неки посед од приватног власника или би се, пак, неко земљиште раскрчило за кнежев рачун. Овај други вид је права приватна својина кнеза и она није везана за обављање кнежевске функције, док се поседи добијени од становништва не везују за конкретну личност овог или оног кнеза – дају се за обављање кнежевске власти уопште. Са приватних поседа кнежеви су убирали дажбине, уводили и друге обавезе, њима располагали по сопственом нахођењу.

Сведочанства о кнежевским земљама постоје већ у X веку.[185] Обавештења о доменијалним поседима кнежева из XI и XII века, још су бројнија и исцрпнија. У XII веку поседи неких кнежева имали су и по деветсто стогова житарица и читаве ергеле коња; јасно је да је овакво имање могло да опслужује само многобројно људство.

Већи значај имале су државне земље, фонд државних земљишта оптерећених порезом. Формиране су путем "окнеживања", тј. војним заузимањем. Државна земљишта су се у Русији одржала вековима и била важан извор за попуњавање државне касе. У науци су присутне дуготрајне полемике око питања коме заправо припада државна земља (много касније прозвана "чорнаја"). Једни их сматрају непосредном државном својином, други – својином сељака или сеоских општина, који имају право да располажу њима, али уз очување обавеза при преласку у руке новог држаоца. Део земље кнез је могао да даје људима из свог окружења и те земље се постепено претварају у приватну својину.

Својина феудалацаизникла је као приватна, а заснивала се у приличној мери на кнежевским даривањима. У XI веку летописи говоре о селима кнежевих дружиника, а у XII веку таквих доказа је знатно више. Вотчине, баштине бојара, биле су несумњиво приватна својина. Кнежеви су бојарима додељивали земљу уз услов вршења одређене службе, па су ти поседи подсећали на западноевропске бенефицијуме. Могли су бити

привремени или доживотни.[186] Условна држања постојала су и унутар саме бојарске хијерархије. Кнежевска даривања земље била су праћена добијањем имунитета, односно самосталности делања на тим поседима у економским, управним и судским пословима. У Краткој правди нема сведочанстава о земљишним поседима феудалаца, али у Широј већ можемо идентификовати лица која живе на тим земљама.

Уговори између феудалаца о земљи, као ни правне норме које су регулисале земљопоседничке односе, нису дошли до нашег времена, па се о њиховом постојању може само нагађати. Неки аутори претпостављају да је у древној Русији било места и за алодијалне поседе, одн. слободно отуђиве непокретности неоптерећене теретима. Чини се, ипак, да тада скоро да и није било земљишта неоптерећених порезима и дажбинама, па се о алодима, какви су постојали на Западу, овде тешко може говорити.

Земљишна својина црквенастајала је на основу државног даривања у виду десетка, а касније и на основу приватних поклона и легата за покој душе. Током времена, ова ће се имовина даље увећавати из истих извора, али и путем куповина.

Подела ствари на покретне и непокретне, у најстаријем периоду још се није била правно оформила, али је статус покретних ствари у Правди прилично детаљно разрађен. Својина, њен садржај и различити видови држања (државине), нису означавани посебним општим терминима, али је уочљиво да законодавац практично разликује право својине од држања.

Титулар права својине може бити само човек слободан, неропског положаја. Власник има право на повраћај своје ствари из туђе, неовлашћене државине, али у строго прописаној процедури. За одузимање туђе ствари, у Правди је прописана казна, док се за њен повраћај захтева сведочење и подношење одговарајућих доказа.

Опште начело заштите својине на покретностима састојало се у томе да се оне врате законитом власнику и да му се исплати накнада за претрпљену штету. Покретне ствари, укључујући ту и робове (холопе), у Правди се третирају као објект потпуне својине њихових власника. Код спорова око враћања, држава углавном не прописује казне, већ се тужилац и тужени сами међусобно договарају. Имовина поверена робовима (холопима) ради трговачких операција, у случају причињене штете или пропасти ствари, повлачила је одговорност према трећим лицима у пуном обиму.

Другим речима, јасно је да законодавац право својине схвата као нешто што је на известан начин одређено вољом самог сопственика. Заштита покретне имовине, у случајевима када то није повезано са кривичним делом, нема обележја класног, сталешког института – свако може равноправно да је остварује.

* * *

Општинска земљишта и у другом периоду трајања древноруске државе нису била ничија приватна својина, већ се сматрају као једна врста државне земље. На њима су били подигнути градови и села, и свака општина је располагала припадајућом земљом као својом неподељеном имовином.

Чланови општине имали су само право коришћења земљишних деоница и нису могли да их продају.[187] Зато је заштита и чување општинске земље обавеза читаве општине,

а не појединих њених чланова. У случају спора око својине, суд је као странку имао саму општину или њене изабране представнике, а не поједине њене чланове. Коришћење општинске земље и даље је условљено вршењем различитих обавеза и плаћањем дажбина које су биле обавеза општине. Обим и садржај тих обавеза, сразмерни су величини земљишне деонице коју поједини сељаци држе.

Баштинска земљишта, вотчина, као и у најстаријем периоду, и даље су приватна својина. Стицала су се крчењем шума, култивисањем необрађиваних поља, куповином, поклоном, наслеђивањем или неким другим правним послом између власника. Такође и даривањем од стране кнеза, мада је то сада ређа појава. Располагање баштином као потпуном својином, заснивало се на истим начелима као и раније, али се услед подела на удеоне кнежевине појављују и нека ограничења права власника.

Са почецима удеоних кнежевина, баштиник, прелазећи на службу код другог кнеза и напуштајући онога на чијој територији се налази његова баштина, мада није губио своје право својине, није ни"преносио" баштину под власт другога кнеза Она је и даље припадала претходној "земшчини".[188] Баштиник, дакле, није могао да баштину прикључи територијама под влашћу другога кнеза. Мада личност земљишног поседника ни у чему није ограничавана, посматрано кроз његов однос према баштини, он је, ипак, имао неке обавезе везане за претходну ширу заједницу ("земшчину") унутар које је његова баштина, управо зато што баштина није могла да се "одвоји" од земшчине за коју је везана "судом и порезом", како се онда говорило.

Кнежевска земља, појављивањем удеоних кнежевина, постаје сложенији институт. Показаће се да својинска права кнеза на овим земљама нису била једнаког интензитета.

Прелазећи са једног удела на други, кнез је губио било какво право на земљи коју му је раније била уступила земшчина, јер су та права у целости прелазила на новога кнеза. Наравно, земља стечена куповином или крчевином, остајала је у његовој приватној својини и онда када је прелазио у другу област. Нови кнез на тим земљиштима није стицао никаква својинска права. Зато се за ону прву групу кнежевих земљишта може рећи да је то, заправо државна земља, везана за кнежевску функцију, а не за кнеза као титулара својине. Из тог земљишног фонда кнез је давао земљишне деонице својим дружиницима као награду за њихову службу, али није имао право да је додељује као баштину. На купљеним земљама, које су биле потпуна приватна својина, кнежеви су подизали различите привредне објекте, а приходи остваривани са њих ишли су директно у кнежеву касу. Осим земљишта у сеоским атарима, у приватној својини кнежева биле су и куће у граду које су они куповали од приватних лица – двор.[189]

Поместја, ни у потоњем, као ни у претходном периоду, нису била приватна својина њихових држалаца, већ имају статус условно (од стране кнеза) додељеног ненаследног поседа. Кнежеви су их додељивали на коришћење својим дружиницима током трајања њихове службе. Будући да су додељивана из оног земљишног фонда који је од стране земшчине уступан за вршење кнежевске функције (а не лично кнезу), у периоду јачања удеоног разновлашћа показала се њихова права суштина.

Дружиници су, прелазећи заједно са својим кнежевима из једне области у другу, губили сва права на поместја у претходној удеоној кнежевини, јер су тамошња поместја прелазила на новога кнеза и дељена његовим дружиницима.

У таквим случајевима јасно се види да поместја никада нису била права приватна својина, нити су то могла постати. Увек је то један вид државне својине, чија правна природа подсећа на однос сеоске општине и општинске земље; као што је општина делила општинску земљу на деонице и додељивала је својим члановима, уз обавезу да извршавају неке заједничке обавезе и плаћају порезе који су лежали на конкретној деоници, тако је и држава (одн. савез општина) давала кнезу земљу да би је разделио својим дружиницима, такође уз обавезу да дружиник на име добијене земље врши одређену службу. Тек касније, после XIII века, служба везана за поместје биће одређена са истом тачношћу као што су биле одређене и обавезе са општинске, сељачке земље.[190]

Питање је да ли је, у XI-XIII веку, било такве прецизности у прописивању обавеза помешчика, будући да из тог времена до нас није дошао ниједан историјски извор који би ближе указивао на обим и садржај тих обавеза.

Систем поместја, у условима постојања удеоних кнежевина, није омогућавао руским помешчицима да ојачају до те мере да постану терет и кнежевима и народу, као што се то, у извесном смислу, догодило са феудалцима западне Европе.

Мада су поместје и западноевропски феуд (лено) по својој форми били скоро једнаки, међу њима постоје суштинске разлике – лено је припадало владару, а не држави, па је феудалац, добивши од владара посед за вршење службе, могао да га неприметно преобрати у своју потпуну својину и претвори га у наследан. Руски помешчици пак, то нису могли да учине.

Ни трајна служба једном кнезу, ни прелазак на службу другом, нису везивали поместје за њих, нити су омогућавали да га преобрате у пуну својину. Служећи трајно једном кнезу, помешчик је често прелазио из једне у другу удеону кнежевину, губећи своја права на поместје. Уколико би, ради очувања поместја, он и прешао у службу новога кнеза, који преузима власт и над његовим поместјем, ни то му није гарантовало даље држање, будући да је нови кнез са собом доводио сопствене дружинике којима је такође требало додељивати поместја. Новопридошли кнез је, хтео не хтео, морао да са поместја удаљује и неке дотадашње помешчике, или да им, у најбољем случају, умањује поместја.

Манастирске и црквене земље, које се у Русији појављују истовремено са примањем хришћанства, већ тада су обухватале и болнице, прихватилишта, преноћишта (конаке) и друго. Овакве зграде у својини цркве помињу се и у време Јарослава, али није познато да ли је додељивање земље цркви у то време имало шире размере. Изгледа да није, пошто педантни летописци, набрајајући све што је тада било у својини Цркве и све што јој је Јарослав давао, о земљи не кажу ништа.[191] Касније су манастири и цркве стекли знатна непокретна добра из различитих извора. Историјски извори XII века већ су препуни обавештења о црквеним и манастирским поседима, стеченим на различите, већ тада уобичајене начине.

Црквени и манастирски поседи, имали су карактер баштине, тј. приватне земљишне својине, с правом отуђивања. Имају, међутим, и особени карактер – припадају не физичком, већ правном лицу.[192] Зато су и постојали неки посебни услови за располагање њоме. Епископ је могао да "своју" земљу продаје, размењује, залаже, или даје као поместје својим бојарима и слугама, али није могао да је поклања, нити

оставља у завештање. Та је земља у целости прелазила следећем епископу. Ако би, претпоставимо, епископ имао наследну баштину, очевину, неко породично имање, или пак земљу купљену сопственим новцем, оваквим поседима могао је слободно да располаже као приватни сопственик, чак и путем тестамента.

Свештенство и монашко братство, практично је имало право да само користи приходе са црквене и манастирске земље. У управљању црквеном имовином, штавише, учествовали су и њени верници, парохијани, преко изабраних лица, а стални надзор вршио је и сам епископ (владика).

* * *

Током последње етапе периода феудалне раздробљености удеоних кнежевина, суштина института својине није се битно променила. Сачувани су наследни земљишни поседи вотчине, условна држања поместја, кнежевски домени, земље сељака зависних од феудалаца и државне земље настањене сељацима, пореским обвезницима.

Појам вотчине у кнежевској средини поприма политичко значење. Речима "кнежевска вотчина" означава се, у ствари, држава на челу са конкретним кнезом. У приватноправној сфери, вотчина је синоним за лични феудални посед на бази приватне својине, оформљен даривањем, вршењем службе или куповином.

Условна држања земље додељене за службу, све више добијају на значају, постајући основ будућег поместног држања. Притиснути конкретним околностима, слободни сељаци прелазе под "заштиту" крупних земљопоседника. Промене у сфери својине касније ће нарочито бити изнуђене особеним привредним животом под јармом Златне Хорде.

Шаролика слика периода раздробљености заокружује се изграђивањем четири облика својине: вотчина (баштина), поместје, својина зависних сељака и државна својина. Земљишни фондови увећавају се и делотворним радом на претварању шума, необрађених и мочварних земљишта у плодне деонице.

У Новгороду и Пскову, право својине своју основу има у робно-новчаним односима и на знатно је вишем степену него у удеоним кнежевинама. Док се у удеоним кнежевинама преко својине одсликава систем феудално-хијерархијских односа, са слабо изграђеним терминолошким и појмовним правним апаратом, у овим областима је правна регулатива била веома развијена.

У Псковској судној грамоти чак се и не помиње подељена феудална својина, већ је централни институт индивидуалан посед. Не регулише се ни феудална својина у оном виду у коме је заступљена у Правди – као баштина (вотчина) са категоријама зависног становништва и управног апарата на њој. Ово се може објаснити тиме што, са једне стране, такве кнежевске форме економије нису биле својствене овим феудалним републикама, а са друге стране, сопственик је у њима имао велика овлашћења код слободног одређивања привредне суштине своје земље. Апстрактно схватање својине у феудалним републикама, принудило је њихове законотворце, нарочито у Пскову, да у већини случајева, имају у виду несталешког сопственика, те се он увек означава речима "неко" или "ко".

Ипак, Грамота познаје поместни и вотчински облик својине, за разлику од Руске правде где таквих изричитих указивања на различита права земљишне својине нема. Строго забрањује продају поместја, као непотпуног облика приватне својине: "Ако помешчик буде ухваћен у продаји земље или воћњака који су му дати за издржавање (да се прехрањује), тада треба да их поново откупи и на тај начин врати друштву, а преко тога још и да се лиши издржавања".

Према Грамоти, ствари се деле на покретне и непокретне, што већ сведочи о знатно вишем нивоу правног живота. За некретнине се установљава посебан режим држања. Кнежеви нису могли по сопственом нахођењу, додељивати земљу у својину, али им је дозвољено да је дају на коришћење грађанима, уз сагласност градске управе. То је био неки вид привременог држања, а у уговорима Пскова са кнежевима забрањивало се да се такви држаоци лишавају земље без тачно установљене кривице.

Важио је принцип "својина обавезује". Стимулисано је систематско обрађивање земље, чак и путем стицања својине одржајем. Ако би неко без оспоравања током 45 година држао и обрађивао неку земљу, потпуно је био заштићен од претензија на њу њеног претходног власника. Најважније је овде, међутим, што се по Грамоти штити само онај држалац који активно обрађује земљу, или ју је на други начин култивисао вишегодишњим засадима.[193]

У Пскову је, судећи по Грамоти, постојао и институт доживотног коришћења имовине. Корисник је тада имао право на приходе, али није могао да располаже имовином, дакле ни да је отуђује.

Власници непокретности биле су несумњиво и жене, при чему се имовина њихових мужева сматрала као одвојена имовина.

Имовина зависног занатлије који би побегао у иностранство, прелазила је на његовог господара у својству компензације за недобијене приходе од његовог рада. Грамота је предвиђала и поступак потраживања сопствене ствари из туђег законитог или незаконитог држања, у случајевима стицања државине над нађеном, односно украденом ствари.

Потпуна новина је право претходног власника да откупи ствар од актуелног власника коју ју је прибавио путем неког правног посла. Откуп је дозвољаван ономе ко има старију исправу о својини на земљи. Ако би, на пример, неко продао своју земљу, а наследник би, после његове смрти, пожелео да ту земљу опет прикључи својим поседима, њему је дозвољено право откупа. Уколико би актуелни власник имао исправу о својини која је, ипак, старија од ове коју има претендент на откуп, њихов спор се решавао судским двобојем, али је било дозвољено и да садашњи држалац приведе тужиоца на полагање заклетве.

Заштита имовинских права, и према Грамоти је остваривана кривичноправним мерама, те повраћајем ствари власнику или накнадом штете. Код имовинских спорова, Грамота не предвиђа посебне новчане казне у корист државе (осим судских трошкова), будући да су се ови спорови сматрали за приватну ствар самих парничара.

У тужбама о својини одлучујући значај имају писане исправе, други материјални докази, па тек онда изјаве сведока. Прави куриозум је, међутим, да су се спорови око имовине решавали и судским двобојем.

Облигације (Obligationes)

У Руској правди, а вероватно и у претходном обичајном словенском и древноруском праву, деликти су рађали облигације у виду накнаде штете, праћене и новчаним казнама. О уговорним облигацијама изричито се не говори, али је несумњиво да их древноруско право познаје. Наравно, сам теоријски појам уговора још увек није изграђен, што не значи да право најдревнијег периода не познаје бројне његове конкретне облике.

Стране уговорнице морале су да испуњавају услове у погледу пословне способности – узраста и статуса (да припадају категорији слободних). Из претхришћанског периода на овим просторима, ништа се не зна о садржају услова везаних за уговорне субјекте. Са примањем хришћанства, и у Русији је почео да важи општи принцип да је ступање у брак правно релевантна чињеница достизања и имовинске самосталности лица.

Из паганског периода нису познати ни они аспекти закључивања уговора који се тичу пола. У Руској правди, жена се појављује као титулар својине, па се основано претпоставља да је имала и право да закључује макар неке правне послове.

Правда установљује и утицај на облигације статуса слободе појединца. Холоп није могао бити субјект правних односа и није могао да одговара за обавезе. Целокупну имовинску одговорност за њега сносио је његов власник. Имовинске последице правних послова које би холоп закључио по овлашћењу свог господара, такође су погађале само холоповог власника.

Древноруско право познаје два вида одговорности из уговора – личну и имовинску. Код личне одговорности, последице неизвршеног уговора погађају самог дужника, у смислу погоршања његовог личног статуса.[194] Код имовинске одговорности, последице погађају имовину дужника у виду накнаде штете уз плаћање новчане казне, или у виду конфискације.

У Правди доминира имовинска, али постоје несумњиве индиције и о личној одговорности. Многи аутори претпостављају да је, у условима непостојања ропства као развијене и масовне појаве, важило правило према коме онај, ко не изврши своје обавезе, постаје зависан од повериоца за онолико време колико је потребно да одради читав износ дуга и висину причињене штете.[195]

Писана форма уговора се, у периоду од IX до XII века, још није била развила. Уговори су, по правилу, били усмени. За њихово закључење и правоваљаност, тражено је присуство сведока, али је суд прихватао и све остале доказе којима се потврђивало њихово постојање.

Уговор о купопродаји био је најзаступљенији у свакодневном животу. Предмет су покретне и непокретне ствари, али и робови (холопи). У Руској правди, посебна се пажња посвећује не толико самом закључењу уговора о купопродаји, колико споровима који настају његовим неизвршењем. Стране уговорнице могу да располажу само

сопственом имовином, док је продаја украдене, или ствари неизвесног порекла, могла бити оспоравана, уколико је купопродаја обављена у присуству чиновника државне администрације. Ако се не би доказала ваљаност правног основа стицања својине на ствари, уговор се раскидао и имовина враћала лицу које је уговор оспорило.[196] Продаја непокретности, пре свих других, почела је да се обавља путем писаних уговора. Изгледа да је постојао и уговор о самопродаји у ропство (холопство) у присуству сведока.

Уговор о зајму је у древноруском праву регулисан прилично подробно. Предмет уговора су, не само новац, већ и жито, мед и други производи. Изгледа да је била обавезна камата, којој је, иначе, посвећена читава једна тематска целина Шире правде.

Код уговора о зајму су се одсликавале неке црте најстаријег правног поретка – зајмодавац и зајмопримац су економски слободни, њихов однос је приватноправног карактера, те се држава, испочетка, у њега није нарочито мешала. Када је, међутим, процветао слој зеленаша, у Кијеву је 1113. године плануо устанак против њих. То је, очито, принудило власт да се укључи у регулисање појединих општих начела уговора о зајму. У ширу редакцију Правде ушле су одредбе о зајмовима и каматама, док су општа правила о враћању дугова са каматом задржана. У целини је олакшан положај дужника код дугорочних зајмова, тако што је прописано да онај поверилац, који је наплатио камате у износу од једне и по главнице, губи право на повраћај главнице и дуг се сматра угашеним. Руска правда детаљно регулише и ситуацију када дужник остане без позајмљеног новца услед више силе, али и услед сопствене небрижљивости.

Од других уговора, Правда помиње још и уговор о остави и уговор о најму. Савесном оставопримцу ствари на чување, законодавац пружа олакшицу у спору са несавесним оставодавцем, утолико што је довољно да овај само положи заклетву о количини остављеног. Око уговора о најму постоје бројне нејасноће. Ако се изузму радници најмљени за грађење и поправку мостова, остале категорије најамних радника су у самом законском тексту прилично магловито скициране. Ово се, у првом реду, односи на категорију "закупа", али нису много јаснији ни "рјадовичи", ни такозвани најмити.

* * *

У другом периоду постојања древноруске државе, могу се уочити три опште тенденције у облигационом праву – појава нових врста уговора услед даљег развоја робних и новчаних односа (поклон, залога, јемство), пооштравање имовинске одговорности страна у облигационим односима и постепени прелазак деликтних облигација из сфере грађанске у област кривичне одговорности.

Друга тенденција не запажа се тамо где преовлађују феудални односи. Ту се дуже одржава лична одговорност дужника. Они су падали у економску зависност од поверилаца и имали обавезу да код њих одрађују дуг. Изгледа да су оваква правила у неким ситуацијама важила чак и за ситније феудалце који су били у вазалним односима са државом или кнезом.

У Новгороду и Пскову ситуација је битно другачија. Тамо се облигационо право заснива, развија и примењује у условима живог робно-новчаног промета. Имовинска одговорност постаје основни, потпуно преовлађујући принцип.

* * *

Облигационо право у Псковској судној грамоти засновано је на богатом промету и приватној иницијативи, те је веома развијено. Трећина њених одредби односи се управо на ову материју. Као општа начела, Грамота недвосмислено истиче имовинску одговорност дужника, писану форму уговора и једнакост страна уговорница, без обзира на сталешки статус. Слободни грађани се у облигационим односима нису разликовали, а уговоре су закључивали по приватној иницијативи и на основу слободно изражене воље.

Задатак државе био је само да обезбеди одговорност страна уговорница и сигурност робно-новчаног промета. Има основа за тврђење да су при закључивању уговора и жене биле равноправне са мушкарцима.[197] Степен уговорне способности холопа пак, тешко се може одредити. Ни о узрасту лица, која ступају у облигационе односе, Грамота не говори ништа. С друге стране, види се да ни занатлије зависне од господара, ни наполичари, нису губили своју пословну способност. Штавише, могли су да се обраћају и судовима.

За усмено закључивање правних послова, тражи се обавезно присуство сведока. Код писаних уговора, копија се предавала државној управи или цркви Свете Тројице. За уговоре вредности изнад једне рубље, обавезна је писана форма. Код правних послова вредности до једне рубље, постојала је и варијанта "записа на дашчици", као и упрошћена форма уговора која није захтевала предају копије цркви.

Последице које погађају дужника услед неизвршења обавеза из уговора, у Грамоти нису детаљно разрађене. Законодавац је, прописујући обавезну залогу и писану форму код већине уговора, посредно наводио стране уговорнице да саме одреде услове и могућности материјалног обезбеђења за случај неизвршења обавеза.

Код уговора о купопродаји, Грамота захтева да њен предмет буде ствар без мане.[198] Ствар која се продаје треба да је у својини продавца. Код подношења тужбе трећег лица за повраћај украдене ствари, обавеза доказивања правоваљаности уговора лежала је на продавцу. Уговор закључен у пијанству сматрао се непуноважним, те је свака страна могла да га оспорава. Уговори о непокретностима обавезно се закључују не само у писаној форми, већ и уз присуство сведока. Другим речима, законодавац настоји да сви уговори настају као акти слободно изражене воље, потпуно свесно и уз пуну одговорност страна уговорница.[199]

Зајам до једне рубље могао се узети у форми усменог уговора, у присуству сведока и без давања залоге. Да би се обезбедила права поверилаца, код сваког зајма изнад једне рубље тражила се имовинска залога. Њена обавезност условљена је тиме да се на суду не смеју разматрати жалбе поводом зајма изнад једне рубље, уколико код закључења уговора није дата залога. По мишљењу неких истраживача, као залога је могла да служи и непокретна ствар.

Постоји и новчана позајмица за коју се није захтевала залога, али се тражило да буде евидентирана у писаној форми и да се копија такве белешке преда државној управи. Код новчаних позајмица дозвољено је уговарање камате. Уколико би се уговор раскинуо пре рока, зајмодавац је губио право на камату.

Грамота познаје и уговор о поклону. Власник је могао да покретну и непокретну имовину поклања сродницима у присуству свештеника и сведока. После састављања одговарајућих исправа, поклонопримац, тј. нови власник, одмах је поклоњену имовину преузимао у државину. Она је остајала у његовом власништву чак и онда када у тестаменту поклонодавца овај не би био ни поменут.

Уговор о остави је веома детаљно уређен у Грамоти. Захтева се писана форма и предаја копије уговора властима. У самом тексту требало је детаљно побројати ствари које се предају на чување, јер без тога није била могућа тужба, одн. уколико би била уложена, суд ју је одбацивао. Уопште, код послова чувања имовине, по правилу је захтевана опсежна и детаљна документација, коју својим потписима оверавају сви учесници оваквих правних послова.

Од осталих уговора, Грамота познаје уговор о јемству и уговор о најму. Код првог је карактеристично да се јемац могао обавезати за треће лице само на суму не вишу од једне рубље, пошто је у трговачким операцијама у Пскову била велика потреба за готовином.

Породица (Familia)

Услед недостатка историјских извора, древна словенска паганска породица на просторима Русије, недовољно је проучена. По најстаријем обичајном праву, форма закључења брака била је отмица девојке (тзв. умичка, умиканије), а касније се изградио обичај куповине невесте плаћањем њеним родитељима износа који се звао вено.[200] У економским односима око X века, руска породица се заснивала и на приватној својини патријархалног типа са јаким обележјима колективне, и на правој колективној земљишној својини, са (вероватним) режимом повремених прерасподела земље.

Патријархалне породице са неколико поколења сродника који су живели у моногамним браковима, биле су веома постојане.[201] Моногамија је, ипак, била само доминирајућа форма брака, будући да се чак и у кнежевским црквеним уставима X и XI века налази доста сведочанстава о постојању полигамије и хаотичних саживљавања између сродника.[202] Старешинство мушкарца у паганској породици било је несумњиво. По арапским сведочанствима, неке жене су добровољно ишле у смрт на погребу мужа. Деца су била под влашћу родитеља, али је паганској словенској породици ипак био стран "римски тип" потчињавања деспотској власти оца породице. Из времена Руске правде, не постоје докази о потчињеном положају жене.

По мишљењу неких истраживача, породица патријархалног типа, какву познаје Руска правда у оквиру заједнице верв, јесте колектив сродника, повезан заједничком одговорношћу за плаћање крвнине, вире. По другој хипотези, верв древне Русије јесте патрономија, прелазна форма од патријархалне ка индивидуалној породици, уз очување колективног режима живљења.[203] Ипак, у руској варијанти ове заједнице, нема изричитих црта патронимије, будући да су овде сачувани колективно домаћинство, сродничке везе и обичаји.

У Русији XI века, доминира индивидуална породица са сопственим газдинством, домаћинством. Примањем хришћанства, крајем X века, црква је и овде повела активну борбу против паганства, ради афирмације индивидуалне породице и породичног морала. Она почиње да уређује брак, развод и нематеријалне, моралне, односе у

породици. Међу крштеним Русима, брак без црквеног венчања све више почиње да се доживљава као грех који може да се лоше одрази и на потомке.[204] Старешинство мужа у хришћанској породици се не само очувало, већ се и учврстило, те постепено прераста у део државне идеологије.

Хришћанска руска породица потчињена је строгим моралним правилима. У основи њеног доживљавања хришћанског идеала о породици стоји трудољубивост, смирење, трпељивост, одговорност пред Богом. Изграђивање породице хришћанског типа у древној Русији текло је постепено, а држава се према паганству, изгледа, односила прилично стрпљиво. Немогуће је, додуше, конкретним чињеницама из историјске стварности ових простора доказати коегзистенцију хришћанских и паганских породица.

У XI веку, брак дефинитивно постаје црквена установа. У спору око наслеђа, лицима без одговарајућих црквених исправа, суд је могао да ускрати суђење. Сви детаљи везани за закључење, трајање и престанак брака, као и многа питања наследног права и старатељства, сасвим се уређују по црквеном праву, а за спорове из тих односа надлежни су углавном црквени судови.

Руска правда говори о индивидуалној породици коју чине муж, жена и деца, а која има сопствено домаћинство, газдинство. У Широј редакцији постоји читава посебна тематска целина, коју поједини аутори називају Законом о наслеђивању, а из које се може разабрати много тога о древноруској породици. Осим у оним одредбама које регулишу наслеђивање имовине смерда, дружиника и бојара, законодавац има у виду наслеђивање које се тиче приватне својине управо ове индивидуалне породице, на селу и у граду.

Породица у другом периоду древне Русије, постаје најважнији индикатор моралности сваког појединца, мерило његовог личног и друштвеног значаја. Узоран брак и примерено владање били су основ за уважавање околине. Морално-хришћанска основа породице остаће непромењена током векова. Промене су се односиле једино на имовински положај жене као и на правила тестаменталног наслеђивања.

Наслеђивање (Hereditas)

У најдревнијој прошлости, наслеђивање се и овде, као и другде, одвијало на основу обичајног права које је колективу гарантовало извесна наследна права на неким деловима имовине. Пре било чега другог, индивидуализовано је наслеђивање покретних ствари – лука и стреле, копља, секире, штита. И овде је, вероватно, долазило до дељења наследне масе на делове који припадају породици, ширем колективу и на део којим оставилац може да слободно располаже у смислу завештања.[205] Наслеђивање, какво је било по обичајном праву, у нешто измењеној форми, прешло је и у државно право.

Како изгледа, паралелно се развијало и завештање, ограничено нужним деловима у корист најближих сродника. Већ тада се могу издвојити две форме наслеђивања – законско и тестаментално.

Ондашње искључење жена из наслеђивања не може се третирати као начин њиховог свесног понижавања. Удајући се за члана другог рода, оне нису могле да узимају имовину коју су накупили, стекли чланови њеног рода. За нове територије ратовали су

мушкарци, а они су и обрађивали земљу, па је стога наслеђивање непокретних добара по мушкој линији у то време својствено свим европским народима, дакле и Словенима.

Право сродника на део из имовинске казне у случају убиства, предвиђао је још Олегов Уговор са Византијом из 911. године. Изгледа да су сродници у сваком случају могли претендовати на део имовине. Из осталих делова Уговора разазнаје се развијено наследно право, у којем важи предност тестаменталног над законским наслеђивањем.[206] Ако неко од Руса умре, не распоредивши своју имовину, а у време када борави у Византији, па тамо нема сродника, тада се његова имовина враћа у Русију његовим блиским сродницима; ако би оставио тестамент, тада имовина иде ономе ко је назначен као наследник. Истина, треба имати у виду да је таква, развијена форма наследног права својствена само имућнијој средини, док је у сеоским општинама и даље било на снази неразвијеније, обичајно наследно право.

Спорови око наследства помињу се релативно често и у црквеним Уставима Владимира и Јарослава Мудрог, где су ова питања стављена под кнежевску регулативу. Пошто положај цркве, међутим, у то време још увек није био довољно јак, норме наследног права које су ушле у Руску правду, срочене су веома детаљно. Рекло би се да је њихова прецизност и казуистичност имала за циљ да се избегне колизија паганских обичаја и хришћанских установа индивидуалне породице. Штавише, може се рећи да је наслеђивање један од најразрађенијих правних института у Правди.

Опште начело познато још из Олегових и Игорових уговора са Византијом, задржано је и овде. Тестаментално наслеђивање има предност над законским. Правда је отишла и даље, па је веома прецизно регулисала и наследна права жене-удовице, њене малолетне деце, деце из различитих бракова и деце различитих полова. Ред наслеђивања који је успостављен у Правди, чак и за данашња схватања, веома правично је обезбеђивао имовинска права свих чланова породице оставиоца. Он ће као такав опстати у целости све до тренутка када је у потоњим вековима женама признато пуно наследно право.

Хумана црта наследног права Руске правде посебно се огледа у чињеници да се као један од критеријума за наслеђивање мајчине имовине узима добар или лош однос деце према њој, после смрти мужа. Слична црта провлачи се и кроз одредбу да међу синовима (према тумачењу већине истраживача) најмлађи, као најмање економски оспособљен за самосталан живот у односу на старију браћу, има предност код наслеђивања.

* * *

У Псковској судној грамоти наслеђивању је посвећено чак четрнаест одредби. Преовлађује писана форма тестамента, као што се, уосталом, у Пскову и Новгороду таква форма по правилу захтева за све правне послове. У сваком случају, код непостојања писаног тестамента, суд је налагао довођење сведока и доказивање наследног права путем других исправа.

Важна новина у односу на претходно право јесте разликовање покретних ствари и непокретности, те постојање приближно једнаких права завештања за жене и мушкарце.

Ако умре било муж, било жена, а једно од њих двоје нема деце, дозвољава се преживелом супружнику да користи имовину доживотно или до закључења другог брака; тек после смрти овог супружника, или његовог ступања у нови брак, имовина се враћа сродницима. Грамота се руководи правилом да наслеђе, у сваком случају, треба да пређе на наследника-сродника.

Псковско законодавство је тежило да се наследна имовина не распарчава – кад год је могуће, она је прелазила наследнику као целина.

Грамота прописује да се при наслеђивању имовине зависног сељака изорњика, из ње обавезно наплаћују дуговања према господару. То начело је, изгледа, било заједничко за све аналогне случајеве.

Сви рођаци су наследници, али се наследни део није законски уређивао. Завешталац је могао да по својој вољи одреди наследника, одн. да остале лиши наслеђа. Истина, ово је само претпоставка, пошто конкретних докумената о томе нема.

По мишљењу многих аутора, имовинска самосталност сопственика, по одредбама Грамоте, била је доста велика, па се ни у његову изјаву последње воље законодавац није нарочито мешао. Законска решења добијала су на значају тек уколико умрли не би оставио тестамент, или тек када би се јавио спор око наследства. Другим речима, наслеђивање на основу тестамента имало је апсолутну предност. У извесном смислу ово је можда противуречило идеологији православне породице са пожељним обезбеђивањем удовица и деце. Ипак, треба имати у виду да су ова решења садржана само у Грамоти која је важила на територији псковске феудалне републике, као особеној средини у односу на остатак огромне руске земље, те да се принцип апсолутне слободе тестаменталног располагања у Русији у потоњим вековима није укоренио.

Кривично дело (Crimen)

О преступима које на просторима древне Русије државна власт кажњава већ у IX и X веку говоре летописи, уговори са Византијом, али и арапски извори о Словенима. То су углавном крађе, убиства, туче. Сама кажњива дела још увек се не означавају неким општим терминима. Летописи кажњиве радње именују као злодела.

У литератури је уобичајено да се први покушај одређивања кривичног дела на један општи начин везује управо за Руску правду. Њен најчешћи назив за кривично дело јесте"обида", израз који познаје и српско средњовековно право.[207] Главно обележје преступног понашања у најстаријем периоду, заправо и јесте сама његова кажњивост (или, обрнуто казано – нека људска радња је кривично дело онда када је за њу прописана казна). Кажњива је повреда норми кнежевског законодавства, обичаја и религиозно-моралних установа.

Може се претпоставити да је у најстаријем периоду древне Русије, у сеоским општинама кажњавање бивало најчешће по обичајном праву, али конкретни историјски извори о томе, наравно, нису доспели до нашег времена.

Руска правда познаје само две врсте кривичних дела – против личности (убиство, телесне повреде, увреда, туча) и против имовине (разбојништво, крађа, повреда међа, незаконито коришћење туђе имовине). Законодавац је штитио појединце којима је

заштита државне власти била утолико потребнија уколико је, током времена, све више долазило до њиховог издвајања из ширих, традиционалних заједница живота својствених првобитном уређењу.

Дела против државе у Руској правди се не помињу. Прилично су нејасни обриси чак и кривичних дела против појединих чланова кнежевске управе на његовом двору и земљишним поседима. Овај ниво древноруског кривичног права, још увек не досеже до апстрактног схватања државе и њених интереса, па се штета причињена кнезу изједначава се са штетом држави. Зато се дела против кнежевих интереса и третирају као веома тешка.[208]

О кривичном делу убиства говори се већ у Уговору са Византијом из 911. године. Онај ко је некога убио, мора "умрети на лицу места". Реч је, очигледно, о легализованој крвној освети. Тек уколико би виновник успео да се сакрије, на сцену је ступала имовинска одговорност. Имућнијима је, у својству откупа, узиман део њихове имовине. Оне убице којима не би имало шта да се узме, родбина убијеног прогонила је све док крвна освета не би била реализована.

У најстаријем делу Правде, такође је предвиђена крвна освета сродника. Тек ако нема осветника, плаћа се вира од 40 гривни. У овој одредби првог члана Правде Јарослава, код плаћања за убиство још увек нема примеса социјалног диференцирања ни кривца ни жртве, али је очигледно да се убиство третира као најопасније кривично дело.

У Правди синова Јарослава, за убиство појединих личности из виших друштвених сфера, већ је предвиђена двострука висина вире. И ту се допушта убиство лопова на лицу места, али је овај вид реакције већ ограничен тиме да се онај, ко је ухваћен и свезан, не сме убити, већ се води на кнежевски двор ради суђења.

Откуп за убиство постојао је у руском праву веома дуго. У широј редакцији Правде, помињу се откупи (крвнине) за убиство људи различитог друштвеног статуса, од највиших кнежевих функционера огњишчањина, па до обичног роба, холопа.[209] Убиство жене кажњавано је "истим судом" као и убиство мушкарца. По једном читању текста Правде, тек ако је жена на неки начин изазвала, скривила сопствено убиство, плаћала се половина вире. Како се поступало са женама убицама, из Правде се не може сазнати. Ништа се не говори ни о покушају убиства кнеза и најкрупнијих феудалаца. У свим овим случајевима реч је о обичним убиствима, која су се по правилу догађала током свађе или туче, али Руска правда познаје и опаснија кривична дела, каква су, на пример, разбојништво и убиство при разбојништву.

Под разбојништвом се у Правди подразумева умишљајно и сурово наношење штете личности и њеној имовини. Зато они који су извршили разбојничко убиство, нису плаћали виру као код обичног убиства, већ су предавани кнезу на милост и немилост, што је означавано особеним изразом "поток и разграбление". Општине су дужне да проналазе разбојнике, или да плаћају високе новчане износе уколико их не траже или не пронађу.

Наношење повреда појединим деловима тела, ударац мотком, чупање браде, претња оружјем и увреде, кажњавају се новчано. Мада су новчане казне диференциране у зависности од врсте повреде, Правда ипак нема јасно схватање о степену повреде или угрожавања, па се зато може више говорити о принципу казуистичности – набрајају се

случајеви повреде телесног и моралног интегритета, те прописују конкретне казне за сваку од њих, али без покушаја уопштавања.

Више него било чему другоме, Правда посвећује пажњу крађи. Подробно се прописује колику казну има да плати крадљивац коња, краве, гуске, сена, холопа итд. Законодавац настоји да ништа не пропусти, па су, на пример, у тај попис укључени и голубови, ловачки пси, пчелињаци и мноштво других објеката угрожавања. Општи принцип је да ономе ко је претрпео штету, крадљивац треба да материјални губитак надокнади у потпуности, и зато он плаћа вредност украденог, а уз то још и новчану казну. Сталешки принцип код заштите имовине јавља се ретко.[210] У широј редакцији Правде, онај који украде коња као основну радну и транспортну снагу пољопривредног газдинства, кажњава се најстрожом казном, такозваним потоком и разграбленијем. Сви други видови напада на туђу имовину, као што су повреда међа, спаљивање пчелињака, неовлашћено коришћење туђег коња и оштећење туђих ствари, кажњавани су новчаним казнама, највише до 12 гривни.

У црквеним уставима руских кнежева, број објеката заштићених од кривичног угрожавања, знатно је већи. Тамо је прописано кажњавање силовања, многоженства, инцеста, супружанског неверства, увреде жене. За блуд свекра са снајом, или двојице браће са једном женом, запрећено је казном од чак сто гривни, што је у ондашњим условима представљало огромно богатство. Осим новчаних казни, које преовлађују, у овим уставима прописиване су и тзв. епитимије (лишавање причешћа или присуства литургији). Уз поједине одредбе везивао се и додатак "казниће кнез". Шта су конкретно значиле те речи, немогуће је одредити. Изгледа да се у тим случајевима извршење казне препуштало световним органима.

* * *

У Псковској судној грамоти законодавац полази од претпоставке да кривичној одговорности подлеже онај ко је извршио дело предвиђено у њеним одредбама.[211] Не помиње се социјални статус преступника, пошто се полази од начела да за своје поступке одговарају сви, уколико су слободни. Холопи се, као извршиоци или жртве кривичних дела, уопште не помињу. У литератури је изношено мишљење да су, у том случају, важиле норме Руске правде – холоп није одговоран субјект кривичног дела, а његово убиство повлачи само новчану накнаду штете његовом власнику.

Појам виности у Грамоти није много напредовао у поређењу са Правдом. Одговорност саучесника суштински се разликује. Неки аутори сматрају да су у Пскову саучесници пропорционално плаћали новчане казне, а не свако од њих целокупну суму, како је предвиђено у Руској правди.

У другом периоду древноруске државе, уочљиво је да насупрот богатству грађанскоправних норми, стоји сиромаштво у кривичноправним одредбама, што је својствено и Псковској Грамоти. Из њеног текста није, на пример, јасно шта се појављује као кривично дело у односима кнеза и градских власти. Нема ни кривичних дела против службене дужности, што је веома необично за један, тако изграђен државни механизам са изборним апаратом. Нека врста прекорачења службених овлашћења наслућује се само у једном члану Грамоте, који принудне радње према имовини, учињене од службених лица, изједначава са отимачином. Обична

противправна поступања званичника, санкционишу се једино претњом страшним судом у време другог доласка Исуса Христа.

Имовинска кривична дела, у Грамоти су нешто детаљније одређена. Постоје две врсте разбојништва, за које су прописане смртне казне.[212] За паљевину је, такође, запрећено смртном казном. Обична крађа, када је двапут извршена од стране истог лица, кажњава се новчано, али трећи пут – смртном казном. Куповина украдених ствари није кажњива, уколико би купац, путем сведока, доказао да је те ствари заиста купио. Разбојништво и пљачка се, још увек, не разликују. За обе је прописана новчана казна, али се, по ширем разумевању смисла законског текста, под пљачком (грабежом) подразумева јавно и насилно одузимање имовине, док разбојништво (разбој) укључује и напад на личност.

Кривична дела против личности дефинисана су у Грамоти на принципима из Руске правде и суштински се, у том погледу, од ње не разликују. Новчано се кажњава наношење телесних повреда, чупање браде, увреда, напад на судска службена лица. Ипак, број ових кривичних дела знатно је мањи него у Правди.

Детаљније се говори о убиству, али се не издвајају сталешки и сроднички моменти. Рекло би се да ово последње можда сведочи о слабијем утицају хришћанског схватања да је убиство родитеља особито тежак злочин. Грамота не садржи ни класни критеријум код одређивања казне за убиство припадника различитих сталежа. Мада нема доказа у изворима, оправдано се може посумњати да су напади на личност или имовину знаменитих бојара или државника третирани као обична кривична дела.

Казна (Poena)

У Руској правди апсолутно доминирају новчане казне, мада се са доста основа може претпоставити да је у пракси казнени систем био разноврснији. Утврђен релативно брзо након примања хришћанства, овај правни зборник, будући да одсликава државно законодавство, раскидао је са морално-обичајним установама паганства, али су се нове, хришћанске вредности учвршћивале постепено. У таквим условима, јединствени критеријум интереса различитих појединаца могао је бити само новчани еквивалент причињене штете одн. повреде, што је нормативно остварено преко система новчаних казни. Уосталом, древноруско и старословенско казнено право, уопште, у поређењу са суседним, византијским правом, било је у том периоду заиста благо.

Важну улогу имало је и то што су сурови видови кажњавања противуречили тадашњој законодавној визији и поимању хришћанске доктрине човекољубља, те, вероватно, стога нису ни ушли у Руску правду. Из истих разлога, Руска правда је изразито световни законик, док су кривична дела против цркве и хришћанства, као и казне за њих, препуштени црквеном праву, кнежевским црквеним уставима и црквеним судовима.

У најстаријој прошлости древне Русије, убиство члана рода обавезивало је сроднике да га освете, а освета на лицу места помиње се и у уговорима Русије са Византијом. Већ у X веку, појављују се ограничења везана за крвну освету и њено постепено замењивање откупом. То се јасно уочава у најстаријој Правди, где је право на крвну освету признато само најужем кругу блиских сродника.

Примање хришћанства припремило је терен за потпуно укидање крвне освете. Будући да се сада убиство сматра за тежак грех, једино је држава, а не више појединац, могла да на себе преузме бреме кажњавања. Са гледишта цркве и хришћанства, и сама крвна освета је, не само грех (као повреда шесте Божје заповести "не убиј"), већ и кривично дело, ништа мање од убиства које се освећује.

Правда Јарослава код крвне освете већ оставља алтернативу – освета или новчана накнада, вира. У литератури су подељена мишљења око тренутка реализације крвне освете. Једни је сматрају за вансудску установу, други као установу којој претходи судска одлука, одн. дозвола да се освета изврши.[213] Скоро ништа није познато о крвној освети између представника различитих сталежа, али је прилично заступљено мишљење да је њена замена новцем, откупом, логично и природно више одговарала имовински јачим слојевима становништва и бојарима. Иначе, бојари се у Руској правди изричито не помињу као извршиоци крвне освете.

"Поток и разграбление" јесте једна особита казна која је у широј редакцији Руске правде прописана у три случаја, за – крађу коња, паљевину куће и гумна, те за тешко разбојништво. Тачно одређивање садржаја овог вида кажњавања није могуће, пошто ниједан опис конкретног начина извршења није доспео до нашег времена. Вероватно је ова казна пореклом још из најдавније старине. Претпоставља се да су кривца протеривали из његове општине, заједно са женом и децом, а његову имовину разграбљивали, конфисковали његови суседи.[214] Живећи у окружењу дивље природе, далеко од сродника, изгнаник из родовске заједнице је, на тај начин, био сурово препуштан милости и немилости непријатељске средине. У време Руске правде, овај вид кажњавања попримио је унеколико другачији садржај – имовина је вероватно конфискована у корист кнеза као накнада штете и казна уједно, а сам преступник је, вероватно, превођен у статус холопа.

Смртну казну Руска правда не познаје. Сведочанства о примени смртне казне у древној Русији, међутим, постоје у историјским изворима из IX и X века. Арапски летописци забележили су да су на тим просторима лопови и разбојници лишавани живота вешањем. Та иста сведочанства говоре да је већ тада постојала алтернатива смртној казни – преступника су могли да изгнају у погранична, удаљена подручја. Негде током X века, смртна казна као да потпуно уступа место новчаној.

Кнез Владимир I је, после примања хришћанства, по савету грчких епископа, вероватно негде у последњој деценији X века, увео смртну казну за убиство, али ју је убрзо и укинуо.[215] Ово се помиње само на једном месту, у Повести древних времена. "Живљаше Владимир у страху Божјем и умножише се разбојници, и рекоше епископи Владимиру: ето умножише се разбојници, зашто их не кажњаваш смрћу? Он пак рече њима: бојим се греха. Они му опет рекоше: постављен си од Бога да кажњаваш зле, а добрима милост да чиниш; пристоји ти се, да кажњаваш разбојнике смрћу, али испитавши. Онда Владимир укине глобе и почне да разбојнике кажњава смрћу. И опет рекоше епископи и старци: много има ратова; ако буду глобе, нека иду на оружје и на коње. И рече Владимир: нека буде тако. И живљаше Владимир према уређењу очеву и дедову."[216] Рационални мотиви којима се руководио кнез Владимир I могли су бити садржани и у чињеници да је новчана казна за убиство, вира, била међу основним приходима кнеза који су претежно ишли на одржавање војске. Уосталом, то се види и из самих речи летописца.

Када је, дакле, доношењем Руске правде систем новчаних казни потпуно преовладао, смртна казна је остала као прерогатив ванредних овлашћења кнежевске власти. Самим тим, њено непостојање у законодавној регулативи, вероватно је доводило до необуздане строгости појединих кнежева. Познато је, на пример, да је на прелазу из XII у XIII век галички кнез Роман непокорне бојаре живе закопавао у земљу, и черечио са суровом егземпларношћу. Наравно, може се претпоставити да се смртна казна за обичне кривце, ипак, од доношења Руске правде, дуго није примењивала на просторима древноруске државе.

Продажа је најзаступљенији вид новчане казне, а уједно и казна која сведочи да је кривац, коме је она изречена, припадник слоја слободног становништва. Робови и холопи нису кажњавани продажом, зато што, по речима Правде, "нису слободни". Правда прописује новчану казну и за уништење или оштећење туђе ствари, али није сигурно када реч "урок" у тексту означава новчану казну у правом смислу речи, а када накнаду штете власнику.

Вира се плаћала за убиство слободног човека. У Правди Јарослава, једнака је за све убијене – 40 гривни сребра.[217] У Правди синова Јарослава, за припаднике вишег слоја, она је двострука. За убиство роба и холопа не плаћа се вира, већ само накнада њихове цене.

Вире су, за оно време, изузетно високи износи, па је вероватно мало ко могао да их плати сопственим средствима. Зато постоји институт "дикаја вира". То су уплате чланова општине којима се, у случају потребе, подмирује откуп за убиство извршено од стране члана конкретне општине, или када кривац није пронађен. Самим тим, они који нису уплаћивали у општински фонд за дикају виру нису ни могли да рачунају на солидарност своје заједнице. Убица је, и онда када је плаћена дикаја вира, према члану 5. Шире правде, давао породици убијеног још и головничество, чију висину Правда не прописује, препуштајући је, вероватно, обичајном праву.

О другим видовима кажњавања нема наговештаја. Нарочито не о телесним казнама и лишењу слободе.[218] У древној Русији још није било тамница, али није ни постојала свест о дејству лишења слободе на преступника. Додуше, примењивано је затварање у подруму лица на високим положајима, али то није имало својство кривичне санкције, већ просте физичке изолације ограниченог трајања, која се, углавном окончавала наступањем одређеног догађаја.[219]

Црквени Устав Јарослава прилично је разбистрио појмове о прекршају, материјалној штети, греху, моралној штети и моралној неправди. Подвргао је кажњавању грешне поступке које стари правни обичаји нису сматрали кривичним делом, нпр. отмицу девојке или вербалну увреду. Систем казни обогатио је епитимијама, морално-поправним казнама и затварањем у црквену кућу уз принудни рад у корист цркве.

* * *

У другом периоду древноруске државе казнени систем Руске правде наставио је да важи, да би, тек крајем XIV века био допуњен смртном казном.[220] У том интервалу, систем кажњавања развија се под утицајем хришћанских погледа и практичних државних потреба. С једне стране појачава се кривичноправна заштита сталежа

феудалаца, а са друге, субјект кривичног дела се све више посматра кроз несталешку диоптрију.

Псковска судна грамота познаје само две кривичне казне – смртну и новчану. Смртна казна предвиђена је за крађу из цркве, за коњокрадице, потпаљиваче и извршиоца крађе у двоструком поврату. Начин погубљења се не помиње. У стварности, кривци осуђени на смрт су спаљивани или вешани. За крађу, телесне повреде и увреде, наплаћивана је новчана казна.

Новчана казна у висини једне рубље,[221] такође је називана откупом. Да ли је убици изрицана још нека казна, из самог текста Грамоте не може се видети. Са друге стране, у њој нема ни помена о вири. Како, међутим, Грамота нимало није била благонаклона према извршиоцима кривичних дела, кажњавајући смртном казном чак и обичног лопова у двоструком поврату, може се претпоставити да је и за убиство била прописана смртна казна, али да тај део Грамоте није био преписан можда грешком преписивача овог јединог преписа који нам је познат. Уосталом, многи истраживачи и иначе сматрају да је текст Грамоте био знатно обимнији од онога који се сачувао у препису нађеном у Одеси 1843. године.

Суђење (Judicium)

Претпоставља се да је најстарији судски поступак у древној Русији био обликован преко судске функције сеоске општине, чији су чланови равноправно учествовали у суђењу. Дуго се очувао тзв. акузаторни поступак у форми расправе странака. Карактеришу га релативна равноправност странака, њихова активност у прикупљању и подношењу доказа, те уопште висок степен иницијативе на суђењу. Током X и XI века изграђује се и поступак у којем водећу улогу имају кнез и његов управно-судски апарат. Они су покретали поступак, прикупљали потребна обавештења и доносили пресуде.

Поступак се у најстаријем периоду покретао пријавом одн. тужбом приватног тужиоца, а често и хватањем преступника на лицу места и његовим привођењем. Један од начина започињања поступка био је и такозвани заклич – јавна објава на тргу о нестанку неке ствари и о почетку трагања за крадљивцем.[222] У тим случајевима обично је остављан тродневни рок за враћање нестале ствари, а по истеку рока, онај код кога би се нашла, сматран је кривим уколико не би успео да докаже правни основ држања спорне ствари.

Као рационална доказна средства коришћене су писане исправе, изјаве сведока, свод и праћење трагова.

Очевици догађаја називани су видоци, а постојали су и послухи, за које једни истраживачи сматрају да су сведоци по чувењу, а други да су саклетвеници, помагачи у заклетви, одн. они који потврђују добру репутацију окривљеног. По Б. Грекову, порекло института послуха сеже још у родовско уређење. Тада су сродници иступали у заштиту члана свога рода, а у најстаријем кривичном поступку број саклетвеника имао је пресудан значај на његов исход. У Винодолском закону,[223] као и у Руској правди, вели Греков, саклетвеници већ нису сродници, него туђи људи које је тужени морао да обезбеди.[224] Као послух могао се пред судом појавити само слободан човек. Правда изричито забрањује да то буде холоп. Такво решење диктирало је ондашње схватање начела равноправности странака у поступку. Само код "мале парнице" и у нужди, било

је могуће позивати се на изјаве неких категорија полуслободних људи, или, изузетно ретко, на изјаву бојарског слуге тиуна.

У Руској правди се високо цене још два рационална доказна средства – свод и праћење трагова. Као поступци сукцесивног суочавања, односно отклањања сумње о сопственој кривици, они су тамо прилично детаљно уређени. Свод је, иначе, познат у праву свих словенских народа, углавном под истим називом. [225]

Општа друштвена неразвијеност ограничавала је могућност употребе рационалних доказних средстава. У многим ситуацијама се посезало за имагинарним доказним средствима као што су заклетве, судски двобој, испитивање усијаним гвожђем и водом. Код полагања заклетве, у предхришћанском периоду, људи су се заклињали паганским божанствима и другим вишим силама. Са примањем хришћанства, и Руси се заклињу над крстом. О упражњавању судског двобоја, усијаног гвожђа и стављања на воду за потребе судског поступка, у древној Русији, нема детаљнијих директних извора, па се о томе може говорити само преко аналогије са применом ових доказних средстава на другим словенским просторима, нарочито код Пољака и Чеха.

Од свих словенских правних споменика, зборник пољског обичајног права, Књига Елблага (Buch von Elbling), садржи највише детаља о примени усијаног гвожђа и стављању на воду. То се може објаснити чињеницом да су пољско обичајно право, садржано у овом зборнику, записали управо туђинци, Немци, за потребе сопственог судства на тим просторима; да су сами Пољаци записивали своје обичајно право, одредбе о ордалијама би свакако биле једнако лапидарне као што су у Руској правди или Душановом Законику.[226] Б. Греков је веома убедљиво доказао да ниједан озбиљан разлог не противуречи хипотези да су ордалије на сличан начин упражњаване и у древној Русији.[227] Пошто су други словенски извори о овим институтима крајње штури, одговарајуће одредбе Књиге Елблага утолико пре добијају на значају и заслужују да им се посвети више пажње, макар и само као једном од путоказа у историјском сагледавању словенског права.

Ако оптужени не може да обезбеди сведоке, а изјави да услед неке слабости не може ни да се туче у двобоју који му је судија наложио, тада мора да се правда усијаним гвожђем.[228] Поступак је отпочињао тако што је оптуженом налагано или да бос начини три корака по комадима усијаног гвожђа, или да гвожђе узме у руку и носи га три корака.[229] Ако не би издржао, сматрало се да је крив. Уколико би пробу издржао до краја, опекотине су заливане воском, а кроз три дана, процењивали су их зналци. Свештеник је, пре пробе, освећеном водом кропио локацију и само гвожђе, изговарајући молитву чији је садржај такође дат у члану XXIV Књиге Елблага.[230] У тексту самог члана чак се каже и то да су "у ранија времена два присутна свештеника обично водила човека док је ходао по (усијаном) гвожђу, али сада није такав обичај, већ га воде било која двојица".

Уколико оптужени нема сведоке и изјави да их не може обезбедити, а судија ипак жели да предмет оконча истог дана – вели чл. XXV Књиге Елблага – тада ће му одредити испитивање водом. Свештеник најпре освећује воду у коју ће оптужени бити спуштен, а потом чита дугу молитву чији је текст забележен у самом овом члану ("ако је овај човек крив за оно за шта га оптужују, нека га вода, која га је примила на крштењу, сада не прими"). Оптуженом се шаке везују за потколенице, како не би могао да покреће ни руке ни ноге, око појаса му се везује дугачак конопац да се не би удавио уколико почне

да тоне, а на главу ставља неки знак који показује да ли тоне или не. Тада се ставља на дубоку воду, па ако почне да тоне – није крив, а ако лебди на површини – крив је. Непознати Немац је овде чак забележио и то да "судије нерадо налажу испитивање водом".

* * *

Норме Руске правде о судском поступку важиле су у удеоним кнежевинама и током другог периода древноруске државе. Уочава се тенденција да се, уз очување равноправности странака у поступку, јача улога и делатност државног апарата. Свуда је порастао значај судског двобоја, који је суд налагао скоро увек када до истине није могао да дође другим средствима. Остале ордалије су, изгледа, мање примењиване, јер су биле противне хришћанском схватању утврђивања истине.[231] Заклетве су, са јачањем и учвршћивањем хришћанства на овим просторима, биле сасвим ослобођене паганских обележја. Истовремено, свуда се запажа пораст значаја писаних исправа као доказних средстава, нарочито код спорова око земље.

У Псковској судној грамоти судски поступак је прилично детаљно регулисан. Позивање туженог остваривано је преко службених лица, а неодазивање на позив могло је довести до губитка спора. Грамота проглашава право лица на правично суђење ("без ваљаног доказа не треба погубити човека, ни на суду, ни на већу"). Од доказних средстава из Руске правде, Грамота задржава свод, сведочење, заклетве, али не и хватање усијаног железа и стављање на воду. Са друге стране, међутим, често овлашћује суд да упути супротстављене стране на судски двобој, који се у Руској правди уопште и не помиње.

Ако је тужилац или тужени малолетан, болестан, превише стар, монах, свештеник, или пак инвалид, уместо њега се у судском двобоју бори најмљени борац, заменик. Судски двобој се, по Грамоти, одвијао увек уз присуство двојице изасланика – једног кнежевог и једног градског (земског). Накнаду за њихово присуство исплаћивао је побеђени. Побеђени је и кнезу плаћао новчану казну. Ако би један учесник узео заменика, другоме би се остављало да бира хоће ли се лично борити или ће и он узети заменика. Било да се боре лично, било преко заменика, супротстављени су обавезно целивали крст пре двобоја. Победнику је, поред судског признања да је био у праву, припадало и све оно са чим се поражени борио. Колико је познато, учесници судског двобоја у Русији тукли су се само тољагама, чији ударци нису могли бити много болни, пошто су борци по правилу носили шлемове и металне оклопе.[232]

Ако су супротстављене стране жене, ниједна није могла да узме заменика, већ су морале да се лично боре. У спору са мушкарцем, жена је могла да за потребе судског двобоја узме најмљеног борца. Према правилима чешког судског поступка из XIV века, ако би жена изазвала мушкарца на судски двобој и желела да се лично бори, мушкарац се и тада бранио мачем и штитом, али стојећи у јами дубокој до појаса.

Према мишљењу неких аутора, у случају смрти супарника у двобоју, победник је, ипак, губио право на своје захтеве изнете у тужби, односно у одговору на тужбу, ако је био тужени. Ово указује да је судски двобој у древној Русији, изгледа, имао више симболичну форму. Чини се да је држава, код извођења овог доказног поступка, ипак водила рачуна о заштити телесног интегритета учесника, те да су се судови опредељивали за двобој само у безизлазним ситуацијама, и то више ради психолошког

ефекта на странке, него из стварног уверења да се судским двобојем може доћи до истине.

Прилог IДревноруски владари

Рјурик († 879)

Полулегендарни предводник варјашке (норманске) дружине. Према Несторовом летопису, родоначелник кнежевске династије Рјуриковича, која ће давати кијевске, владимирске и московске кнежеве. Иљменски Словени га, наводно, позвали да кнезује у Новгороду. Озбиљна историографија оставља могућност да га је нека страна у унутрашњим сукобима у Новгороду заиста позвала као савезника. Најпре је, изгледа, кнежевао у Ладоги, а 862. прешао у Новгород. Његова владавина није прошла без противљења, чак се помиње и један организовани устанак који је предводио Вадим Храбри. До 864. године владао заједно са браћом Синеусом и Трувором.

Летописно предање о њиховом позивању послужило је као упориште немачкој историографији XVIII века да конструише тзв. норманску теорију о постанку древноруске државе. Од значајнијих руских историчара прихватили су је само Н. Карамзин и М. Погодин.

Пошто је, према предању, године 879. његов син Игор био малолетан, Рјурика је најпре наследио његов рођак Олег.

Олег († 912)

Владао у Новгороду од 879, а одатле се, са бројном дружином, речним путевима спуштао на југ, потчинивши Смоленск (882) и заузевши Кијев, који је учинио престоницом древноруске државе. Увео данак словенским и несловенским племенима, борио се са Хазарима, а 907. године предузео копнени и поморски поход на Византију. Његов војни успех био је толики, да је, наводно, као победник, симболично окачио свој штит на врата Константинополиса. Резултат овога похода биће и Уговор са Византијом из 911. године, који је у својим основним тачкама био повољан за Русе и унапредио руско-византијске односе.

Игор († 945)

Велики кнез кијевски од 912. до 945. године и стварни родоначелник кнежевске династије Рјуриковича. Наставио државотворну политику својих претходника, ширећи државну власт на словенска племена између Дњестра и Дунава, а предузео и два похода на Закавказје, 913. и 943. године. Ратовао (941-944) са Византијом и двапут стизао до Константинополиса. Први поход (941) није био успешан и његова флота је спаљена "грчком ватром". За време другог похода закључио Уговор са Византијом, 944. или 945. године. Убили га побуњени Древљани када је путовао по њиховој територији ради убирања данка (тзв. пољудје).

Олга, по крштењу Јелена († 969)

Удовица кнеза Игора. Владала као регент њиховог малолетног сина Свјатослава (до 964), а касније, до 969. године, била и његов фактички савладар. Угушила устанак

Древљана, спалила њихову престоницу Искоростењ и наметнула им тешке обавезе. Путујући по древноруској држави, настојала да учврсти централну власт кијевског престола, успоставила порезе сразмерне имовини, делила територију на мање административне јединице (погост) и на њихово чело постављала кнежевске управнике. Путовала у Константинополис 957. године, а размењивала је посланства и са немачким царем Отоном I. Прешла у хришћанство око 955. године.

Свјатослав Игоревич († 972)

Велики кнез кијевски 945-972, син Игора и Олге, угледан војсковођа. У борбама за осигурање источних граница државе, од 964. до 966. године, ослободио Вјатиче од хазарске превласти и потчинио их власти Кијева. Око године 965, срушио Хазарски каганат и разорио њихове тврђаве Саркел на Дону и престоницу Итил на Волги. Ратовао против Поволшких Бугара и заузео њихову престоницу на Волги. Искористивши настојање Византије да своје ратоборне суседе Русе и Бугаре окрене једне против других (967-968), упао у Бугарску и сместио се на ушћу Дунава (Перејаславец). Када је Византија на Кијев послала Печењеге, похитао у заштиту престонице, одбио њихов напад и вратио се у Бугарску са шездесет хиљада војника. У савезу са Бугарима и Мађарима (971) почео жестоку борбу против Византије, али је морао да прихвати мир са царем Јованом Цимискијем. Враћајући се у Кијев после другог, неуспелог похода на Бугарску, погинуо у борби са Печењезима које је о његовом пролазу обавестила византијска влада.

Јарополк Свјатославич († 980)

Велики кнез кијевски, старији син Свјатослава. Још за живота оца добио на управу Кијев (969), а после његове погибије (972) и титулу великог кнеза. Убрзо су се заоштриле несугласице са браћом Олегом (кнезом древљанске области) и Владимиром (новгородским кнезом), који су тежили осамостаљењу. У отвореној борби, 977. године заузима поседе Олега, који ће потом бити убијен. Владимир је тада побегао у Скандинавију, а у Новгород су послати намесници из Кијева. Владимир успева да са скандинавским најамницима поврати Новгород, покори Полоцку кнежевину, те најзад да завлада и самим Кијевом. Јарослав бежи на Родну, где је и убијен 980. године, у завери коју је организовао Владимир.

Владимир I Свјатославич – Свети († 1015)

Велики кнез кијевски од 980. до 1015. године, млађи син Свјатослава. Био новгородски кнез од 969, а кијевски је постао истиснувши са власти свога брата Јарополка. Покорио Вјатиче, Радимиче и Јатвјаге, ратовао са Печењезима, Поволшким Бугарима, Византијом и Пољском. Окончао груписање источнословенских племена под власт кијевског кнеза. После неуспелих покушаја обједињавања паганских култова, прима крштење и уводи хришћанство као државну религију (988). Његова владавина означава време процвата древноруске државе и пораст њеног међународног угледа.

После крштења и озбиљног раскида са сопственом паганском и промискуитетном прошлошћу, жени се Аном, сестром византијског цара Василија II Македонца. У последњој години његове владавине, Новгород, чији је намесник био његов син Јарослав, отказује плаћање данка Кијеву. У јеку припрема похода на непослушни Новгород, Владимир умире 15. јула 1015. године. У народној поезији назван је Румено Сунашце, а Црква га је прогласила за светог.

Јарослав Мудри (978-1054)

Велики кнез кијевски од 1019. године, син Владимира I Светог. За живота оца био кнез Ростова, а као намесник владао у Новгороду. Када су затегнути односи између Кијева и Новгорода дошли до границе војног сукоба, Јарослав добија вест да је отац умро и да је на велики кнежевски престо већ засео његов брат Свјатополк. Ослањајући се на Новгородце и варјашку дружину позвану из Скандинавије, током пуне четири године са променљивом срећом ратује против свога брата Свјатополка, кога су подржавали Печењези и пољски краљ Болеслав. Прогнао је Свјатополка, борио се и са другим братом Мстиславом, са којим је поделио државу 1026, али ју је поново објединио, 1036. године. Ратовао са Пољском (1030-31), јужном Финском (1036), Литвом (1040) и Византијом (1043-46). Низом победа осигурао јужне и западне границе државе, а 1036. трајно сузбио налете Печењега.

Удајом кћери за краљеве Француске, Мађарске и Норвешке, успоставио везе са многим европским династијама. Подстицао превођење грчких књига, ширење писмености, градитељску делатност (Софијски Сабор у Кијеву). Његов покушај да се ослободи туторства византијске цркве, огледа се и у постављању (1051) за митрополита једног Руса (Илариона). У време његове владавине састављена је најстарија редакција Руске правде, тзв. Правда Јарослава.

На престолу великог кнеза, после његове смрти смењиваће се до 1093. године, тројица његових синова, Изјаслав, Свјатослав и Всеволод, познати и по свом законодавству садржаном у тзв. Правди Јарославича.

Изјаслав Јарославич (1024-1078)

Велики кнез кијевски 1054-68, 1069-73. и 1077-78, најстарији син Јарослава Мудрог. Двапут изгнан из Кијева, једном народним устанком 1068, други пут од стране браће, 1073. године, али се на престо враћао уз помоћ страних плаћеника.

Свјатослав II Јарославич (1027-1076)

Велики кнез кијевски 1073-1076, средњи син Јарослава Мудрог. Био кнез черњиговски од 1054. године. Са млађим братом Всеволодом бранио јужне границе државе од Половаца и турских номадских племена.

Всеволод Јарославич (1030-1093)

Велики кнез кијевски 1078-1093, најмлађи син Јарослава Мудрог. Био кнез перејаславски од 1054, а черњиговски од 1077. године. Са браћом ратовао против Половаца, а предводио и два успешна похода против номадских турских племена. После устанка у Кијеву 1068, његов савез са браћом се распада. Ожењен Ирином, ћерком византијског цара Константина IX Мономаха, па ће зато и њихов син Владимир бити прозван Мономах.

Свјатополк II Изјаславич (1050-1113)

Велики кнез кијевски 1093-1113, син великог кнеза Изјаслава Јарославича и унук Јарослава Мудрог. Био кнез полоцки 1069-71, новгородски 1078-88. и туровски 1088-93. године. Лицемеран и суров, распиривао је кнежевске сукобе и у многима лично

учествовао. Са братом од стрица Владимиром Мономахом, предводио три успешна похода против Половаца. У народу је сматран за великог заштитника зеленаша и шпекуланата житом и сољу, па је у Кијеву, одмах после његове смрти 1113, плануо велики устанак, као последица незадовољства нагомиланог током његове владавине.

Владимир II Мономах (1053-1125)

Велики кнез кијевски 1113-1125, син Всеволода Јарославича и унук Јарослава Мудрог. По мајчиној линији, унук византијског цара Константина IX Мономаха. Био ожењен ћерком Харолда II, последњег англосаксонског краља. Смоленски кнез од 1067, черњиговски од 1078, перејаславски од 1093. године. Позван од стране кијевских бојара на великокнежевски престо, у време народног устанка 1113. године. Борио се за државно јединство, а против феудалних кнежевских размирица и деоба. Донео прописе који су део тзв. шире редакције Руске правде (против зеленашких зајмова и камата).

Аутор је Поуке (написане око 1117. године), у којој позива синове да учвршћују јединство земље, али је, ипак, он остао последњи древноруски владар који је под својом влашћу успео да одржи шире територије.

Прилог IIКратка правда

Академијин рукопис

Према препису садржаном унутар Новгородског првог летописа из средине XV века, који се чува у Библиотеци Руске Академије Наука (БАН 17, 8, 36), а према издању објављеном у Москви 1984. године у Российское законодательство X-XX веков, том I, стр 47-49. Превео Д. Николић.

ВАЖНА НАПОМЕНА: Речи унутар заграда нису саставни део Академијиног рукописа Кратке правде. Унели смо их у текст ради лакшег разумевања смисла појединих одредби, или да би указали на различита тумачења неких спорних термина. Скраћеница ШП упућује на сличне чланове Шире правде.

Правда роскаја

1. Ако (слободан) човек убије (слободног) човека, осветиће брат брата, или синови оца, или отац сина, или братанац, или сестрићи; ако не буде (ових) који ће да освете, тада 40 гривни за главу (убиство); ако буде Русин, или гридин, или трговац, или јабетник, или мечњик, или изгој, или Словенин, тада 40 гривни положити (дати) за њега. (ШП 1)

2. Ако буде окрвављен или у модрицама, није му потребан видок (сведок); ако на њему нема никаквих знакова (повреда), нека дође видок; ако не може (да прибави сведока), ту је крај; ако не може да се освети, узети му за обиду[233] три гривне и трошак за лекара. (ШП 29)

3. Ако неко некога удари батином, дугим штапом, дланом, чашом, рогом или тупом страном оружја, тада 12 гривни; ако није могао да (одмах) узврати, да му се плати, и ту је крај. (ШП 25)

4. Ако удари неисуканим мачем или дршком, тада 12 гривни за обиду. (ШП 23)

5. Ако засече руку, па рука отпадне или се осуши, тада 40 гривни. (ШП 27)

6. (дефектан текст) ... ако остане нога читава ... или почне да храмље ... његови ће примирити (по другом тумачењу – осветити). (ШП 27)

7. Ако прст било који одсече, три гривне за обиду. (ШП 28)

8. А за бркове 12 гривни, и за браду 12 гривни. (ШП 67)

9. Ако потегне мач, а не удари, тада (једну) гривну положиће. (ШП 24)

10. Ако човек одгурне човека од себе, или га привуче к себи, (платиће) 3 гривне, када има два видока; ако (увређени) буде Варјаг или Колбјаг, тада (само) да се закуне. (ШП 31)

11. Ако се чељадин сакрије било код Варјага, било код Колбјага, а они га не изведу за три дана, ако га препозна (власник) трећег дана, узеће свог чељадина, а 3 гривне за обиду. (ШП 32)

12. Ако неко узјаше туђег коња, не питавши власника, да положи 3 гривне. (ШП 33)

13. Ако узме (присвоји) туђег коња, оружје или одећу, па их (власник) препозна у сопственом миру (општини), узеће своје, а 3 гривне за обиду. (ШП 34)

14. Ако препозна своје (ствари код другога), да му не одузима, нити да каже: моје је, него му реци: пођи на свод, где си набавио; ако не пође, тада нека у року од пет дана обезбеди поручника (сведока). (ШП 35)

15. (смисао искварен преписивањем, па има много тумачења, али је суштина овога члана оспоравање дуговања; неспорни део текста гласи:) ... а он се противи да дугује, тада нека доказује пред 12 људи ... а за обиду 3 гривне. (ШП 47)

16. Ако неко хоће да узме (натраг) свог чељадина, препознавши га (код другога), да га (осумњичени) одведе код онога од кога (га) је купио, а тај код другога (од кога је он купио), па када дођу до трећега, тада реци трећему: дај ми свог чељадина, а ти свој новац (за куповину украденог роба) тражи (даље) са видоцима (сведоцима). (ШП 38)

17. Ако холоп удари слободног човека, па побегне у хором (зграду) свога господара, а овај неће да га изручи (увређеном), господар да плати 12 гривни; касније, ако га увређени нађе, "да бјут его" (по једном тумачењу – да га избије, по другом – да га убије). (ШП 65)

18. А ако (неко) сломи копље, штит или (оштети) одећу, а жели да их (оштећене) задржи код себе, даће новац (власнику); ако пожели да их (оштећене) врати, новцем ће му накнадити (штету).

Правда постављена руској земљи када су се састали Изјаслав, Всеволод, Свјатослав, Косњачко, Перењег, Микифор Кијањин, Чјудин, Микула.

19. Ако убију огњишчањина "в обиду" (из освете?) убица ће платити за њега 80 гривни без помоћи људи (општине); а за подјездног кнежевог 80 гривни. (ШП 1)

20. Ако убију огњишчањина "в разбои" (у разбојништву), или неће да траже убицу, платиће виру у верви (општини)[234] у којој се убиство догодило. (ШП 38)

21. Ако убију огњишчањина у кући, или у крађи коња, говеда или краве, тада убити на лицу места као пса; исто правило и за тиуна. (ШП 40)

22. А за (убиство) тиуна 80 гривни. (ШП 1, 12)

23. А за (убиство) старијег коњушара код стада 80 гривни, као што је установио Изјаслав за свог коњушара када су га убили Дорогобудци (житељи града Дорогобужа). (ШП 12)

24. А за (убиство) кнежевског сеоског старешине и за (надзорника) земљорадничког 12 гривни. (ШП 13)

25. А за (убиство) кнежевог рјадовича 5 гривни. (ШП 14)

26. А за (убиство) смерда и холопа 5 гривни. (ШП 16)

27. А за (убиство) роба/васпитача и робиње/дадиље (дојиље?) 12 гривни. (ШП 17)

28. А за (крађу) кнежевог жигосаног коња 3 гривне, а за смердовог 2 гривне, за кобилу 60 резана, за вола гривну, за краву 40 резана, за трогодца 15 куна, за двогодца пола гривне, за теле 5 резана, за јаре ногата, за овна ногата. (ШП 45)

29. А ако одведе (украде) туђег холопа или робињу, платиће за обиду 12 гривни. (ШП 38)

30. Ако дође окрвављен муж или син, не тражити му послуха (сведока). (ШП 29)

31. А који сам краде, било коња, било вола, или (уопште) у штали, да плати гривну и 30 резана; ако их буде и 10, то по три гривне и по 30 резана платити домаћинима. (ШП 41, 42)

32. А за кнежеве (шумске) пчелињаке 3 гривне, било да (их) запале, било да (их) униште. (ШП 75)

33. Или ако смерда муче (кажњавају) без кнежеве сагласности (знања), за обиду 3 гривне; а за (мучење) огњишчањина, тиуна или мечњика, 12 гривни. (ШП 78)

34. А који међу преоре или (оштети) међашки знак, за обиду 12 гривни. (ШП 72)

35. Ако чамац украде, тада за чамац платиће 30 резана, а продажу (казну) 60 резана. (ШП 79)

36. А за голуба и кокошку 9 куна, за патку, гуску, ждрала и лабуда 30 резана; а продажа (казна) 60 резана. (ШП 81)

37. А ако украду туђег пса, јастреба или сокола, тада за обиду 3 гривне. (ШП 81)

38. Ако убију лопова у својој кући или остави, или у штали, шта је било – било је (тј. нема одговорности); ако ли га држе до сванућа (треба) да га одведу на кнежев двор; ако ли га убију, а људи су га (претходно) видели свезаног, платиће за њега (тј. за његово убиство). (ШП 40)

39. Ако сено краду, тада 9 куна; а (и) за дрва 9 куна. (ШП 82)

40. Ако украду овцу, козу или свињу, а буде их 10 који су једну овцу украли, да положе по 60 резана продаже (казне); а ономе ко их је ухватио 10 резана.

41. А од (сваке наплаћене) гривне мечњику куна, а за (црквени) десетак 15 куна, а кнезу 3 гривне; а од (наплаћених) 12 гривни јемцу (кнежевом службенику) 70 куна, за десетак (црквени) 2 гривне, а кнезу 10 гривни. (ШП 107)

42. А ово је пок(л)он вирни: вирнику (сакупљачу вире) дати 7 ведара слада за недељу дана, такође овна или бут, или две ногате; у среду (једну) резану уместо сира, у петак исто; а хлеба и прекрупе колико могу да поједу; а кокошке по две дневно; 4 коња им зобати колико хоће; а вирнику 60 гривни и 10 резана и 12 веверица, а "переди" (помоћнику?) гривна; ако се (сакупљање вире) погоди у време поста на рибама, тада узети за рибе 7 резана; свега 15 куна на недељу, а хране колико могу појести; за недељу дана вирници да сакупе виру, таква је уредба (правило) Јарослава. (ШП 9, 74)

43. А ово је "урок" (плата, а по другом тумачењу – правило) мостарима: ако су направили мост (значи и: оспособили друм) узеће за посао ногату, а (и) од дела моста (друма) ногату; ако је требало ослабелом мосту учврстити неколико дасака, 3 или 4, или 5, то исто (плаћа се). (ШП 97)

Прилог IIIШира правда

Тројицки рукопис

Према препису садржаном унутар правног зборника Мерило Праведное из друге половине XIV века, који се чува у Државној Библиотеци Русије (Фонд Троицкое Собрание, Но 15), а према издању објављеном у Москви 1984. године у Российское Законодательство X-XX веков, том I, стр. 64-73. Превео Д. Николић

ВАЖНА НАПОМЕНА: Речи унутар заграда нису саставни део Тројицког рукописа Шире правде. Унели смо их у текст ради лакшег разумевања смисла појединих одредби, или да би указали на различита тумачења неких спорних термина. Скраћеница КП упућује на сличне чланове Кратке правде.

Суд Јарослава Владимировича

Правда рускаја

1. Ако (слободан) човек убије (слободног) човека, осветиће брат брата, или отац, или син, или братанац, или нећак; ако не буде (ових) који ће да га освете, тада положити 80 гривни за главу (убиство), ако је (убијени) кнежев муж (човек), или кнежев тиун; ако је

(убијени) Русин или гридин, или трговац, или тиун бојарски, или мечњик, или изгој, или Словенин, тада положити за њега 40 гривни. (КП 1, 19, 22, 23)

2. После Јарослава опет сакупише се синови његови: Изјаслав, Свјатослав, Всеволод и мужеви њихови: Косњачко, Перењег, Никифор, и укинуше убијање (освету) за главу (убиство), већ да се откупљује (убиство) новцем; а све остало како је Јарослав судио, тако и синови његови установише.

3. О УБИСТВУ. Ако неко убије кнежевог мужа "в разбои" (у разбојништву), а убица се не пронађе, тада виру да плати верв (општина)[235] у којој се убиство догодило, и то 80 гривни; ако је (убијени) људин (обичан човек), тада 40 гривни. (КП 19, 20)

4. Када верв (општина) отпочне да плаћа дикују (туђу) виру, отплаћиваће више година, пошто (уколико) убица не учествује у томе.

5. Уколико је убица у верви (општини), будући да он доприноси њима, треба или да му се помогне, или да распореде (међусобно) дикују виру; они (верв) плаћају укупно 40 гривни, а сам убица (још и) главарину; у 40 гривни (које плаћа верв) он (такође) плаћа свој део (као члан заједнице).

6. Али, ако је убио у свађи или јавно на гозби, треба да уплати свој део вире који прикупља верв (општина).

7. АКО СЕ ТУЧЕ БЕЗ ПОВОДА. Ако се упусти у "разбои" (туча, али значи и разбојништво) без икакве свађе (расправе), тада за разбојника људи (општина) неће плаћати, већ ће и њега и жену и децу препустити "на поток и на разграбление".

8. Уколико неко (иначе) не улаже у дикују виру, томе људи (општина) не помажу (у плаћању), већ плаћа сам.

9. А покони вирни (накнада сакупљачу вире) у време Јарослава били су ови: вирнику дати 7 ведара слада за недељу дана, такође овна или бут, или 2 ногате; а у среду куна уместо сира, у петак исто; а кокошке по 2 дневно, а хлебова 7 за недељу дана, а прекрупе 7 уборака (мерица), а грашка 7 уборака, а соли седам голважења (грумена); ово сваком вирнику са отроком (слугом); а коња 4 (хранити) овсом. Вирнику 8 гривни, а 10 куна путног трошка, а "метелнику" (помоћнику) 12 векши (веверица), а за одседање гривна. (КП 42)

10. Ако је вира 80 гривни, тада вирнику (припада) 16 гривни и 10 куна и 12 векши (веверица), а поред тога гривна за одседање, а за главу (убијеног) 3 гривне.

11. О КНЕЖЕВОМ МУЖУ. За (убиство) кнежевог отрока (слугу, али вероватно из редова слободних) или коњушара или кувара (вира) 40 гривни.

12. А за (убиство) тиуна огњишног (управника кнежевог двора) или коњушног (управника ергеле) 80 гривни. (КП 23)

13. А за (убиство) кнежевог сеоског тиуна (старешину) и за тиуна земљорадничког 12 гривни. (КП 24)

14. А за (убиство) рјадовича (кнежевог) 5 гривни. Такође и за бојарског (рјадовича). (КП 25)

15. О ЗАНАТЛИЈИ И ЗАНАТЛИЈКИ. А за (убиство) занатлије или занатлијке, 12 гривни.

16. А за (убиство) смерда и холопа (по другачијем читању: смердовог холопа) 5 гривни, а за робињу 6 гривни. (КП 26)

17. А за (убиство) роба-васпитача 12 гривни, исто тако и за робињу-дадиљу (дојиљу?) било да је (она) холоп, било да је робиња. (КП 27)

18. О ПОКЛЕПНОЈ ВИРИ. Ако неко буде (лажно) оптужен за виру (убиство), тада треба да буде 7 послуха (саклетвеника) који ће отклонити виру (оптужбу, клевету); ако (оклеветани) буде Варјаг или ко други (странац?) тада два[236] (послуха).

19. А за кости и за мртваке не плаћа (виру) верв (општина), ако му имена не знају, нити знају ко је тај.

20. АКО ОТКЛОНИ ВИРУ. Ако отклони (са себе) виру (оптужбу за убиство), тада (припада) гривна куна отроку (судском) са ослобођење; другу гривну плаћа онај који је (лажно) оптужио; а судска такса за ослобођење од вире 9 (куна).

21. Када су тражили и нису прибавили послуха (саклетвеника), а тужилац терети за убиство, нека се пресуди (усијаним) гвожђем.

22. Тако исто (поступити) и у свим расправама око крађе и оптужбама; ако нема очигледних доказа, дати му (усијано) гвожђе када је (вредност спора) до пола гривне злата;[237] ако је мање, онда приступити доказивању потапањем у воду, и то до вредности (спора) до две гривне (сребра); за још мање, нека (тужилац) положи заклетву за своје куне (новац).

23. Ако удари неисуканим мачем или дршком, тада 12 гривни продаже (казне) за обиду.[238] (КП 4)

24. Ако потегне мач, а не убоде, тада гривна куне. (КП 9)

25. Ако неко некога удари батином, или чашом, или рогом, или тупом страном оружја, тада 12 гривни. (КП 3)

26. Не уздржи ли се, и тога (који га је изазвао) удари мачем, није за то крив.

27. Ако засече руку, па рука отпадне или се осуши, или нога, или око,[239] тада полувира 20 гривни, а накнада (повређеном) 10 гривни. (КП 5, 6)

28. Ако прст било који одсече, 3 гривне продаже (казне), а самом (повређеном) гривна куна. (КП 7)

29. АКО ДОЂЕ ОКРВАВЉЕН МУЖ. Ако окрвављен муж или син дође на (кнежев) двор, нису му потребни видоци (сведоци), већ да се плати за њега (њему?) 3 гривне

продаже (казне); ако на њему нема трагова (повреда), тада да доведе видоке реч по реч (да потврде оптужбу); ко је отпочео (тучу) да плати 60 куна; ако је дошао окрвављен, а сам је започео (тучу), те се јаве послуси (овде: сведоци), платиће, иако је претучен. (КП 2, 30)

30. Ако удари мачем, али не рани смртно, тада 3 гривне (казне), а повређеном гривна за лечење ране; ако смртно рани, тада (плаћа) виру.

31. Ако човек човека привуче к себи или га одгурне, или га удари по образу, или га удари дугачком мотком, а има 2 видока (сведока), тада 3 гривне продажа (казна); ако је тај Варјаг или Колбјаг, тада (нека доведе) пуни број[240] видока који ће положити заклетву. (КП 10)

32. О ЧЕЉАДИ. Ако се чељадин (роб) сакрије, а (о томе) разгласе на тргу, па га не изведу, а препозна га (власник) трећег дана, узеће свог чељадина, а ко га је скривао да плати 3 гривне продажу (казну). (КП 11)

33. АКО НЕКО УЗЈАШЕ ТУЂЕГ КОЊА. Ако неко узјаше туђег коња без питања, тада 3 гривне (казне). (КП 12)

34. Ако некоме нестане коњ, или оружје, или одело, па то огласи на тргу и после (их) препозна у свом граду, своје да узме на лицу места, а за обиду да му се плати 3 гривне. (КП 13)

35. Ако неко препозна нешто своје што му је нестало или било украдено, било коња, било одећу, било стоку, да не каже: ово је моје, него пођи на свод, где си узео (набавио); по суочењу, ко се покаже крив, одговоран је за крађу, власник нека узме своје, а што је нестало (пропало) наплатиће; ако буде (у питању) коњокрадица, да се преда кнезу на "поток"; ако је крао из клети (кућа, амбара, штала), да плати 3 гривне. (КП 14)

36. О СВОДУ. Ако (свод) буде у истом граду, тада тужилац да иде до краја тога свода; буде ли свод "по земљама" (ван истог града) нека иде до трећег свода (суочења); а што буде утврђено, то треба да плати онај трећи, па да иде до краја свода, а тужилац да чека исход; а када се дође до последњег,[241] тај ће платити све (па) и продажу (казну).

37. О ТАТБИ (крађи). Ако неко на тргу купи нешто што је украдено, било коња, одећу или стоку, тада нека (као сведоке) обезбеди митника (порезника, цариника) или два слободна мужа; ако се не сећа од кога је купио, ови видоци нека положе заклетву, а тужилац нека узме своје; оно што је при том нестало, овај треба да прежали, а онај ће прежалити своје паре, јер не зна од кога је купио (спорну ствар); ако касније препозна од кога је купио, узеће (натраг) свој новац, тај ће платити што је код њега нестало, а кнезу продажу (казну).

38. АКО НЕКО ПРЕПОЗНА ЧЕЉАД. Ако неко препозна свог украденог чељадина, узеће га и водити по редоследу продаје до трећег свода; од тога (трећега) узеће његовог чељадина уместо свога, а оставиће му (овог) спорног да би наставио свод до краја, будући да није стока (предмет спора) и да се не може рећи: не знам од кога сам купио, него према изјавама ићи до краја; када се дође до последњег тата (крадљивца), да се ономе (трећем) врати његов чељадин, а овај (тужилац) да узме свог, и крадљивац да

плати протор,[242] кнезу 12 гривни продаже (казне) са чељадина или за крађу. (КП 16, 29)

39. ТАКОЂЕ О СВОДУ. А из свога града у "туђу земљу" свод не може ићи, него тужени исто тако нека доведе послухе (овде: сведоке) или митника пред којима је (спорно) било купљено, па нека тужилац узме своје, а остало што је с тим пропало нека прежали, а онај (тужени) нека жали за својим парама.

40. О ТАТБИ (крађи). Ако некога убију код клети (зграде) или у ма каквој (другој) крађи, убили су га као пса (тј. нема одговорности); ако га задрже до сванућа, да га воде на кнежев двор (ради суђења); ако га убију, а људи су га видели (већ) свезаног (савладаног), тада да плате 12 гривни (казне). (КП 21, 38)

41. Ако неко краде стоку у штали или клети (другој згради), ако је сам, да плати 3 гривне и 30 куна; ако их је више, свако по 3 гривне и 30 куна. (КП 31)

42. ТАКОЂЕ О ТАТБИ (крађи). Ако украде стоку на пољу, овце, козе или свиње, (казна) 60 куна; ако их је више, тада свако по 60 куна. (КП 31)

43. Ако неко краде гумно или жито из јаме, тада колико их буде крало, свакоме (казна) по 3 гривне и 30 куна.

44. Покрадени нека узме оно што се затекне (после крађе), а за лето[243] пола гривне (узеће).

45. Ако се украдено не затекне, а ради се о кнежевом коњу, тада платити за њега 3 гривне, а за друге (коње) по 2 гривне.

А ОВО СУ КАЗНЕ ЗА (украдену) СТОКУ. За кобилу 7 куна, а за вола гривна, за краву 40 куна, за трогодца 30 куна, за двогодца пола гривне, за теле 5 куна, за свињу 5 куна, за прасе (једна) ногата, за овцу 5 куна, за овна једна ногата, за ждрепца нејаханог гривна куна, за ждребе 6 ногата, за кравље млеко 6 ногата; по овим прописима смерди треба да кнезу плаћају продажу (казну). (КП 28)

46. АКО ХОЛОПИ БУДУ ТАТИ, КНЕЖЕВ СУД. Ако холопи кнежеви, бојарски, или манастирски, буду лопови, кнез их не кажњава продажом (казном), пошто нису слободни, већ ће (њихов власник) тужиоцу платити двоструко за обиду (овде: накнада штете).

47. А ОВО О ПОТРАЖИВАЊУ НОВЦА. Ако неко потражује свој новац од другога, а овај почне да пориче (постојање дуга), тада против њега да доведе послухе (сведоке) који ће положити заклетву, па ће узети свој новац; ако му дуг није вратио током више година, тада ће 3 гривне платити за обиду. (КП 15)

48. Ако трговац другом трговцу даје новац за "купљу" (трговину на подручју њиховог града) или за "гостбу" (трговину са удаљеним областима), за то нису потребни послухи (сведоци), него ће се сам заклети[244] уколико друга страна почне да пориче (дуг).

49. О ПОКЛАДУ (остави). Ако неко некоме остави нешто на чување, за то нису потребни послухи (сведоци); ако онај што је оставио (после) оптужује за више (него

што је оставио), онај што је чувао да се закуне: толико си код мене оставио, пошто му је учинио услугу и чувао његове ствари (робу).

50. О РЕЗУ (камати). Ако неко даје новац под камату, или мед под "настав" (прираст), или жито за "присоп" (вишак), за то су потребни послухи (сведоци), па како је уговорено, тако ће се платити (вратити).

51. О МЕСЕЧНОМ РЕЗУ (камати). Месечну камату[245] за мало (дана, тј. за мање од године) треба да узме (прими); ако се враћање новца продужи до године дана, тада плаћа "в трет", а месечни рез онда отпада.

52. Ако нема послуха (сведока), а буде (у питању) износ од 3 гривне, за свој новац нека се (поверилац) закуне; ако је већи износ, да му се каже: сам си погрешио што ниси узео послухе.

53. УСТАВ ВЛАДИМИРА ВСЕВОЛОДИЧА. Владимир Всеволодич, после Свјатополка, сазва[246] своју дружину на Берестову: Ратибора кијевског тисјацког, Прокопија белогородског тисјацког, Станислава перејаславског тисјацког, Нажира, Мирослава, Иванка Чудиновича Олговог мужа и утврдише уредбу о "трећем резу" код узимања новца "в трет"; ако је двапут узео рез, тада да (још само) узме "исто"(главницу), ако је трипут узео рез да не узима (ни) главницу (тј. дужник више ништа не дугује). Ако узима десет куна годишње од једне гривне (тј. 20%), у томе га не спречавати.

54. АКО ТРГОВАЦ ДОЖИВИ БРОДОЛОМ. Ако неком трговцу који је путовао са туђим новцем (робом) то потоне, или пропадне у рату, или у пожару, не чинити насиље према њему, нити га продати; већ како почне од те године да исплаћује, тако и нека плаћа, пошто је губитак од Бога, а не због његове кривице; ако се пропије или у безумљу туђу робу изгуби на опклади или је заложи, тада се препушта вољи власника робе да га или чекају (да их обештети), или да (га) продају.

55. О ДУГУ. Ако је неко многима дужан, па дође трговац из другог града или странац, те му, не знајући препусти (своју) робу, па (презадужени) неће да том трговцу преда новац, а први (ранији, његови?) дужници почну да га спречавају не дајући му новац, тада "вести"[247] на трг и продати, па најпре вратити новац страном трговцу, а домаћи нека поделе оно што преостане; ако је и кнезу дуговао, најпре њему исплатити, а остатак нека се дели; ако је неко (од поверилаца)"много пута" (већ) наплатио камату, томе да се не даје.

56. АКО ЗАКУП ПОБЕГНЕ. Ако закуп побегне од господара, нека постане "обељ" (потпуни роб, холоп); Ако пак јавно одлази да тражи (зарађује) новац, или побегне код кнеза и судија због обиде (овде: неправде) свога господара, не претварати га у роба, него му пружити правду.

57. ТАКОЂЕ О ЗАКУПУ. Ако је неко код господара "ролејни" (пољопривредни) закуп, па изгуби свога[248] коња, не треба да плати (штету); ако му је господар од кога прима "купу" дао плуг и грабуљу, па их је (овај) упропастио, платиће (штету); ако га је господар послао да за њега обави неки посао, па се штета догоди у одсуству (закупа), не треба да плати.

58. ТАКОЂЕ О ЗАКУПУ. Ако украду (стоку) из штале, закуп не треба да плати; ако (стоку) изгуби на пољу или је не утера у двориште и не затвори (тамо) где му господар каже, или ако радећи свој посао господареву имовину изгуби (оштети), платиће (штету).

59. Ако господар озбиљно вређа (оштећује) закупа, умањује му "купу" или "отарицу" (додељену парцелу), треба да му се све то врати, а за обиду да плати 60 куна.

60. Уколико (господар) од њега узме више новца, то да се врати (закупу), а за обиду да плати 3 гривне продаже (казну).

61. Прода ли господар закупа као "обеља" (правог роба), тада се овај ослобађа свих (новчаних) обавеза, а господар за обиду да плати 12 гривни продаже (казну).

62. Ако господар оправдано туче закупа, није крив; ако ли га бије бесмислено пијан, без (закупове) кривице, да плати као за (бијење) слободног (тј. 3 гривне, по чл. 29).

63. О ХОЛОПУ. Ако холоп обељни (потпуни, прави роб) украде нечијег коња, власник (холопа) треба да плати за њега 2 гривне.

64. О ЗАКУПУ. Ако закуп украде нешто, тада одговара (његов) господар (власник); ако се украдено и пронађе, а господар је већ платио за коња или штогод друго украдено, тај (закуп) постаје његов обељни (холоп); уколико пак, господар неће да плати за њега, нека га прода и исплати за коња, или вола, или робу, или било шта (друго) украдено, а остатак нека задржи за себе.

65. А ОВО АКО ХОЛОП УДАРИ. А ово ако холоп удари слободног мужа, па побегне у хором (господареву кућу), а господар га не изручи: за њега господар да плати 12 гривни; ако затим онај који је ударен наиђе негде на онога што га је ударио, Јарослав је био прописао да се убије, али синови његови после њега прописаше новчану казну, било да се свезан туче, било да се узме гривна куна за претрпљену срамоту. (КП 17)

66. О ИЗЈАВИ СВЕДОКА. На холопову изјаву се не ослањати (не поклањати јој веру), већ ако не буде слободног (сведока), у случају нужде ослонити се на (изјаву) бојарског тиуна, а на друге се не ослањати; у малим споровима, по нужди се ослонити на (изјаву) закупа.

67. О БРАДИ. Ако неко (другоме) ишчупа браду и остане траг, а јаве се људи (сведоци), тада 12 гривни продаже (казне); ако нема сведока, већ само оптужује, тада нема казне. (КП 8)

68. О ЗУБУ. Ако избије зуб, а види се крв у устима, па се јаве људи (сведоци), тада 12 гривни продажа (казна), а за зуб (једна) гривна.

69. Ако неко украде дабра, тада (казна) 12 гривни.

70. Ако буде земља раскопана или (остану трагови да) је ловио, или (се нађе) мрежа, тада треба по верви (општини) тражити крадљивца или платити продажу (казну).

71. АКО НЕКО УНИШТИ ЗНАК (својине) НА ШУМСКОМ ПЧЕЛИЊАКУ. Ако уништи знак (својине) на шумском пчелињаку, тада (казна) 12 гривни.

72. Ако ограду шумског пчелињака пресече, или преоре међу на њиви, или дворишну (међу) прегради плотом, тада 12 гривни продажа (казна). (КП 34)

73. Ако посече храст са ознаком или међашки, тада 12 гривни продажа (казна).

74. А ОВО СУ НАКНАДЕ (чиновницима). А ово су накнаде: (код наплате продаже од) 12 гривни, отроку (помоћнику извршитеља) 2 гривне и 20 куна, а сам (извршитељ, мечњик?) да путује са отроком на два коња; сваком коњу (дати) овас, а од меса дати овна или бут, а од остале хране све што могу да поједу, писару 10 куна, путни трошак 5 куна, за кожу (пергамент?) две ногате. (КП 42).

75. А ОВО О ШУМСКОМ ПЧЕЛИЊАКУ. Ако посече борт (шумски пчелињак), тада 3 гривне продажа (казна), а за (само) дрво пола гривне. (КП 32)

76. Ако извади пчеле, тада 3 гривне продажа (казна); а за мед, ако није био извађен 10 куна; ако је био извађен, тада 5 куна (казна).

77. Ако тат (лопов) није ухваћен, гониће га по трагу; ако траг води до села или трговишта, а (његови житељи) не отклоне траг од себе, нити наставе да га прате, или се успротиве, платиће за украдено (тј. накнаду штете) и продажу (казну); а траг пратити са туђим људима и са послухима (сведоцима); ако изгубе траг на гостињецу (главном друму) где нема села, или на ненасељеном подручју где нема ни села ни људи, не плаћа се ни казна ни накнада штете.

78. О СМЕРДУ (сељаку). Ако смерд злоставља (по другачијем читању: кажњава) смерда без кнежевог наређења, тада 3 гривне продажа (казна), а за (претрпљену) муку гривна куне; ако огњишчањина злостављају (кажњавају?), тада 12 гривни продажа (казна), а за претрпљену муку – гривна. (КП 33)

79. Ако украде чамац, тада 60 куна продажа (казна), и украдено (одмах) вратити; за морску лађу 3 гривне, за теретни брод 2 гривне, за чун 20 куна, а за (речни) струг – гривна. (КП 35)

80. О ЛОВАЧКИМ МРЕЖАМА. Ако неко пресече ловачке мреже тада 3 гривне продажа (казна), а власнику за уже гривна куне.

81. Ако неко из нечије мреже украде јастреба или сокола, тада 3 гривне продажа (казна), а власнику гривна, а за голуба 9 куна, а за певца 9 куна, а за патку 30 куна, а за гуску 30 куна, а за лабуда 30 куна, а за ждрала 30 куна. (КП 36, 37)

82. А за сено и за дрва 9 куна (казна), а власнику (одштета) колико кола буде украдено, за свака по 2 ногате. (КП 39)

83. О ГУМНУ. Ако запале гумно, тада "на поток", дом његов "на разграбленије", па најпре подмирити штету, а онда (га) кнезу одвести (предати); исто тако ако запали "двор" (кућу, домаћинство).

84. Ако неко из пакости закоље коња или (другу) стоку, продажа (казна) 12 гривни, а одштету власнику да плати по утврђеном (тј. по чл. 45).

85. Сви спорови да се пресуђују са слободним послухима (сведоцима); ако ли послух буде холоп, да се не појављује на суду; ако тужилац жели и узме га, нека каже: по његовој изјави те узимам (на одговорност), али те оптужујем ја, а не холоп, па му (оптуженом) дати (усијано) железо; ако (железо) покаже кривицу, нека од њега узме своје, а ако не покаже, платити (оптуженом) гривну за муку, пошто је оптужен на основу холопове изјаве.

86. А за железнину (таксу за извођење доказног поступка усијаним гвожђем) платити 40 куна, а мечњику 5 куна, а пола гривне "детском" (извршиоцу, приставу); то је железнина када се неко узима на одговорност.

87. Ако се доказ (усијаним) железом спроводи на основу изјава слободних људи, било што је сумњив, било што се ноћу кретао, или због неког другог повода, па се не опече, тада се за муку њему не плаћа, већ једино плаћа железнину (таксу) онај који га је оптужио.

88. О ЖЕНИ. Ако неко убије жену, да се суди исто као да је убио мужа (мушкарца); ако буде крив,[249] тада полувира 20 гривни.

89. А за (убиство) холопа и роба не плаћа се вира; но ако је убијен без кривице, за холопа или за робињу платити по утврђеном (тј. 5 или 12 гривни по чл. 15-17), а кнезу 12 гривни продажу (казну).

90. АКО УМРЕ СМЕРД. Ако смерд умре,[250] тада његова заоставштина кнезу (да припадне); ако у његовој кући има кћери, тада оставити део за њих; ако су удате, не остављати део за њих.

91. О ЗАОСТАВШТИНИ БОЈАРА И ДРУЖИНИКА. Што се тиче бојара или дружиника, њихова заоставштина не иде кнезу; ако нема синова, узеће кћери.

92. Ако неко на самрти подели "дом" својој деци,[251] нека тако и остане; ако умре без завештања, тада свој деци (наследство), а део (цркви) за покој душе.

93. Ако удовица остане (код своје деце), тада за њу оставити (дати) део; а што је њој муж оставио, она је власница[252] тога, но нема удела у (осталој) мужевљевој заоставштини.

94. Буду ли остала деца и од прве жене, треба да узму (наследе) имовину своје мајке; ако је (нешто од тога) оставио (другој) жени, свакако (ипак) ће (деца прве жене) узети имовину своје мајке.

95. Ако буде сестра (неудата) у кући, она нема удела у заоставштини, него ће је браћа удати (дати јој мираз) према могућностима.

96. А ОВО О ГРАДОЗИДАНИЈУ. Ово су накнаде грађевинару: на почетку градње добија куну, а на завршетку ногату; а за храну, пиће, месо и рибе 7 куна недељно, 7

хлебова, 7 уборака прекрупе, 7 лукана овса за 4 коња; ово да има док град сазида, а слада одједном дати 10 лукана.

97. О МОСТАРИМА. А ово су накнаде мостарима: кад наместе мост дати од (сваких) 10 лаката по ногату; ако поправљају мост ослабљени, колико делова поправе, по куна од сваког дела; мостар треба да путује са отроком на два коња, (те за њих) 4 лукна овса на недељу дана, а хране колико поједу. (КП 43)

98. А ОВО О ЗАОСТАВШТИНИ. Ако муж има деце са робињом она немају право на заоставштину, али "с мајком"[253] добијају слободу.

99. Ако у кући остану мала деца која не могу да се сама брину о себи, а њихова се мајка преуда, тада ономе ко им буде најближи (сродник) да се предају на старање заједно са имовином и домаћинством, док не ојачају; а ствари предати пред људима (сведоцима); и оно што (старатељ) стекне с том робом, или трговином увећа, припада њему, а исту (примљену) имовину треба да им врати, задржавши добит за себе, пошто их је хранио и бринуо о њима; такође, род од чељади или од стоке треба да узме јавно; буде ли нешто (од имовине) упропастио, све треба да надокнади оној деци; ако и очух прими децу са заоставштином, важи исто правило.

100. А очево домаћинство без поделе свакако иде млађем сину.[254]

101. О ЖЕНИ, АКО СЕ ВРАТИ (на мужевљево имање). Ако се жена после смрти мужа врати (на његово имање), неразумно потроши имовину, па се уда, треба све да плати (надокнади) деци.

102. Почну ли деца да је терају из куће, а она жели да остане, да се поштује њена воља, а не воља деце; са оним што јој је муж дао, са тим да живи, или да узме свој део и на њему (са тим) да живи.

103. А мајчин део не припада (свој) деци, већ коме мајка жели да остави, тај ће узети; ако да свима, треба да поделе; ако умре без завештања,[255] тада треба да узме (наследи) онај у чијој је кући живела и који ју је хранио.

104. Ако су (наследници) деца двојице мужева, а од једне мајке, тада једнима (припада) заоставштина свога оца, а другима – свога.

105. Ако очух (неразумно) потроши нешто од (имовине) оца његових пасторака, па умре, тада његов син треба да врати брату што је његов отац страћио од те имовине, а према изјавама људи (сведока); а што му буде остало од свога оца, то ће узети.

106. А мајка треба да остави (имовину) сину који је (према њој) добар, било од првог, било од другог (мужа); Ако су сви синови лоши, може оставити и кћери која је храни.

107. А ОВО СУ СУДСКЕ НАКНАДЕ. А ово су судске накнаде: од вире 9 куна, а метелнику (помоћнику) 9 векши, а од спорова око шумског земљишта (са пчелињацима) 30 куна; а од свих других парница по 4 куне (платиће) онај у чију корист је пресуђено, а метелнику 6 векши. (КП 41)

108. О ЗАОСТАВШТИНИ. Ако се браћа парниче о заоставштини пред кнезом, детски (извршилац, помоћник) који их буде делио, да узме (накнаду) гривну куне.

109. ЗАКЛЕТВЕНА ТАКСА. А ово су заклетвене таксе: од (мртве) главе 30 куна; а од спорова око шумског земљишта (са пчелињацима) 30 куна без три куне, а исто и од спорова око обрадиве земље, а од ослобађања (роба) 9 куна.

110. О ХОЛОПСТВУ. Три су случаја обељног (потпуног, правог) холопства: ако неко купи (човека) за износ "до полу гривни", у присуству послуха (сведока), а (једну) ногату плати (митнику?) пред самим холопом; а други (случај) јесте када узме за жену робињу без уговора (са њеним власником), но ако је узме по уговору, нека остане како је уговорено; а ово је треће холопство: тиунство и кључарство[256] без (претходног) уговора, а ако је уз уговор, нека остане како је уговорено.

111. А за дачу (новчану позајмицу или припомоћ), за хлеба (жито), или за додатак када (неко) ради,[257] не постаје холоп; него ако оде не дочекавши рок, треба да врати (унапред?) примљено; када одлази (по истеку рока?) није крив.

112. Ако холоп побегне, а његов власник то разгласи, па ако неко, чувши или знајући да је холоп, овоме да хлеба или му покаже пут, да плати за холопа 5 гривни, а за робињу 6 гривни.

113. Ако неко ухвати туђег холопа и обавести његовог власника, за хватање му припада гривна; ако ли га не сачува (удржи), да плати 4 гривне, а пета коју би требало да прими за хватање, остаје њему; ако је робиња, тада 5 гривни, а шеста му остаје за хватање.[258]

114. Ако неко свога холопа сам пронађе у било чијем граду, а посадник (управник града) није о томе знао, тада треба, обавестивши га, да са његовим (посадниковим) отроком свежу (холопа), да плати (посаднику) 10 куна за везивање, а за хватање да не плаћа ништа; ако га у гоњењу изгуби, то је његова штета и (тада) нико не плаћа, самим тим нема ни плаћања за хватање.

115. Ако неко, не знајући, сретне туђег холопа или разговара са њим, или га држи код себе, а овај потом оде од њега, нека се закуне како није знао да је холоп, па неће бити никаквог плаћања (казне).

116. Ако холоп негде на превару добије новац, а тај је дао не знајући (дао је овај холоп), холопов власник треба или да откупи (исплати), или да га се лиши (тј. да преда холопа повериоцу); ако је онај, знајући (коме даје) дао (новац), губи свој новац.

117. Ако неко пошаље холопа да тргује, па овај направи дуг, холопов власник треба да откупи (исплати), а не треба да га се лиши (тј. да не предаје холопа повериоцу).

118. Ако неко купи туђег холопа не знајући, власник да узме холопа (натраг), а овоме да се врати новац, пошто се закуне да је платио у незнању; ако је знајући купио, изгубиће новац.[259]

119. Ако холоп док је у бекству стекне имовину, холопов власник одговара за његове дугове,[260] имовина ће припасти њему (холоповом власнику), а не треба да га се лиши (тј, да не предаје холопа повериоцу).

120. Ако неко бежећи украде нешто од суседа, или робу, тада власник (онога који је крао) треба да плати за украдено.

121. Ако холоп покраде некога, (холопов) власник треба или да плати, или да га (холопа) преда (оштећеном), заједно са оним с ким буде крао, али ово не важи за жену и децу (холопа); али, ако су и они (жена и деца) с њим крали и сакривали, њихов власник да их све преда (оштећеном), или да плати за све; ако су са њим крали и сакривали слободни (људи), платиће кнезу продажу (казну).

Напомене1. Повесть временных лет, древноруски летопис написан почетком XII века у

Кијевско-Печерском манастиру. Пошто се претпоставља да га је 1113. године саставио монах тога манастира Нестор, познат је и под називом Несторов летопис.

2. Ово је, уједно, и прво помињање у домаћим изворима родова и родовских односа код Источних Словена. Додуше, руски први писани споменици настају у време када је родовско уређење у његовом изворном облику на тим просторима већ било далека прошлост.

3. Б. Греков, Кијевска Русија, 74–75.4. По неким обележјима подсећа на франачку државу Меровинга и Каролинга. Обе

политичке творевине имају слично порекло, структуру и каснију судбину. Б. Греков, Кијевска Русија, 29.

5. Њихова флота имала је две хиљаде чамаца са по четрдесет људи на сваком. Опсада византијске престонице избегнута је постављањем џиновског ланца којим се затварао залив Златни рог, али Олег ни тада није одустао; улогорио је војску на копну, извадио чамце из воде и наредио да им се наместе точкови; кад је дунуо повољан ветар, пред згранутим погледима становника престонице, бродови, са развијеним једрима, кретали су се копном ка градским зидинама. Према Повести древних времена, Византинци су одмах затражили мир за који су платили високу суму.

6. У много чему он је био сродан са језиком осталих словенских народа, али је имао и низ особености које се највише уочавају у области лексике.

7. Први пут се помиње у изворима везано за 859. годину.8. Више о унутрашњем уређењу Новгорода в. у последњем поглављу првог дела

књиге.9. Овакав положај руске жене одржаће се и у потоњим вековима. Међу

потписницима Уговора са Византијом 944. године налазиће се и опуномоћеници двеју жена, једне из редова Варјага и једне са словенским именом Сфандре и Предиславе, за које се са доста основа у литератури претпоставља да су се бавиле увозно-извозном трговином.

10. Савез словенских племена у горњем току Западне Двине, Дњепра и Волге;11. Староруски назив за Естонце и финска племена источно од Оњешког језера;12. Ф. Конт, 98; В. Дјурант, 537. Полемике око тзв. норманске теорије постанка

руске државе, старе су већ неколико векова, а отпочеле су нарочито онда када се

М. В. Ломонсов отворено супротставио конструкцијама немачке историографије да су древноруску државу основали Нормани (Варјази). Најбољу синтезу ових полемика дао је Т. Тарановски, Увод у историју словенских права, 101–122.

13. И. Бељајев, 48.14. О проблематичној етимологији речи "Рус" и "Русија", око чега су оштро

супротстављени заговорници норманске и словенске теорије, в. сажето нпр. Ф. Конт, 95–104.

15. Финско-угарско племе између Волге и Оке, које ће се ускоро, на размеђи првог и другог миленијума, стопити са Словенима. Руси су их звали Мерја.

16. И. Бељајев, 49-50.17. В. Кључевски, 92–3.18. Црквени устав кнеза Владимира, Устав о црквеним судовима Јарослава Мудрог,

те локални црквени устави доношени за територије појединих манастира или цркава на новгородској и смоленској земљи.

19. При епископском двору, највише због потреба суђења, увек би боравио један број архимандрита, игумана, старијих свештеника, ђакона и бојара.

20. Кнежеву љубавницу Настасију спалили су 1173. године, а кнеза Јарослава принудили да се закуне да ће живети у љубави са својом законитом супругом. Прогнали су из Галича старијег кнежевог сина Олега, а на престо довели млађег Владимира. Кроз годину дана принудили су и Владимира да се спашава бекством у Угарску.

21. Када је Роман, син Ростислава, по жељи Андреја Богољубског заузео Кијев, и без саветовања са смоленском "земшчином" дао Смоленск свом сину Јарополку, дошло је до негодовања чланова "земшчине". Јарополк је изгнан, а Смоленск предат Романовом брату Мстиславу Ростиславичу.

22. Када је 1154. Јуриј Долгоруки прогнао Ростислава Рјазањског и на његово место поставио свог сина Андреја Богољубског, Рјазањци су ноћу довели у град Ростислава с Половцима и Андреј је једва успео да утекне, по предању, не навукавши чак ни чизме; његова дружина је поубијана, а један део се подавио у реци.

23. За његове владавине, први пут се у историјским изворима 1147. године помиње град Москва, као погранично место између Суздаљске и Черњиговске кнежевине, те се зато у народном предању Јуриј Долгоруки сматра за њеног оснивача.

24. Отуд и назив Владимирско-Суздаљска кнежевина.25. Као почетак постојања Новгородске републике узима се и година 1136. када су

Новгородци збацили кнеза Всеволода и уздигли своју градску скупштину (вече) на ниво фактички највишег органа власти. Већ од 1265. учвршћује се уставна традиција да Новгородци путем уговора ограничавају власт изабраних кнежева, те њихова функција у Републици постаје безмало симболична.

26. Јарослав је до краја живота одржавао добре и блиске односе са Новгородом, коме је за кнеза поставио свог сина Владимира. Тамо је Владимир подигао велелепни храм Свете Софије, у којем ће бити сахрањени и он и његова жена.

27. В. Кључевски, 137.28. Исто, 1412.29. Сав економско-политички потенцијал Републике заправо се налазио у рукама

тридесетак најкрупнијих бојарских породица које су преко учешћа у државном апарату и трговини лако усклађивале своје плутократске пориве са најкрупнијим новгородским трговцима.

30. Земци, својеземци.

31. Смерди.32. Половњики, изорњики.33. Њеревски, Загородски и Људин (Гончарски, тј. грнчарски).34. Славенски и Плотњицки (тј. тесарски).35. У ратно време стотине су војни делови квартова, нека врста војних округа, а у

мирно доба полицијски окрузи.36. Археолошка ископавања старог језгра Новгорода озбиљно доводе у питање број

учесника на овим скупштинама, будући да се показало да је на Тргу могло да стане само неколико стотина људи, а никако сви становници Новгорода.

37. В. Кључевски, 143 4.38. М. Тихомиров, Древнерусские города, 215–220.39. Први изабрани посадник Новгорода 1126. године био је Мирослав Горјатинич.40. И. Бељајев, 135.41. Исто, 137.42. Од 1156. Новгородци сами бирају свог епископа, који већ од 1165. има чин

архиепископа. По рангу у државним пословима, он је одмах иза кнеза. Сви државни акти Новгорода (грамоте) оверавани су његовим потписом и печатом. По правилу, архиепископи су ишли да позивају нове кнежеве и преговарају са њима о условима доласка на новгородски кнежевски престо.

43. Пригород – непреводиво, зато што у савременом руском језику значи предграђе, што није исти појам који је ова реч некада означавала. Поједини пригороди били су удаљени од свог града оснивача и преко двеста километара.

44. Према виђењу Б. Грекова, "мужеви" су главни предмет пажње у текстуално најстаријим слојевима тзв. Кратке Руске правде: они живе, окружени слугама, у великим кућама (хоромима), не кидају везе са сеоском општином (миром), наоружани су и често потежу мач, располажу имовином која се може куповати и продавати, могу да плаћају за нанете повреде и увреде дакле, тај термин означава земљопоседнике. Б. Греков, Кијевска Русија, 110-111.

45. И сама реч бојар, по неким хипотезама, настала је вероватно од придева већи (бољиј, бољшиј).

46. Назив огњишчањин употребљава се само у новгородским летописима и односи се, очигледно, само на новгородске бојаре. Среће се и у неколико чланова Руске правде.

47. Б. Греков, Кијевска Русија, 120.48. Када је књегиња Олга била примљена на византијском двору, са њом су на

свечаном ручку, по сведочењу Константина Порфирогенита, била и четрдесет и четири руска трговца.

49. У Новгороду су се ови трговци звали "пошљи", а у Смоленску "прави трговци", како би се разликовали од оних који не припадају трговачким удружењима. За учлањење у трговачко друштво "Јовановски сто" у Новгороду, на пример, захтеван је улог од 50 гривни сребра.

50. Б. Греков, Кијевска Русија, 204-237.51. Заједно са робовима, холопима и трећом категоријом – рјадовичима, који су,

највероватније, радили по уговору.52. В. Рогов, 14.53. Б. Греков, Кијевска Русија, 176.54. У најстаријим руским преводима Јеванђеља "среброљупци" се називају

"кунољупци". Новчана јединица рубљ појавиће се тек у време татарске владавине, почетком XIV века, или најраније крајем XIII века (у Новгороду); настала је тако што је гривна сребра пресечена на половину, а по неким

ауторима на четвртину. На руском "рубљу" иначе значи сечем, одсецам, слично нашим глаголима одрубити, прерубити.

55. По В. Кључевском, гривна куна је, у XI и почетком XII века, тежила половину фунте сребра, а крајем XII века, свега четвртину, око 102 грама сребра.

56. А. Соловјев, Предавања, 135.57. Ове изразе користи Ђура Даничић у преводу Старога Завета где Јотор саветује

Мојсија ("постави над њима за поглаваре тисућнике, стотинике, педесетнике и десетнике"); Друга Књига Мојсијева, 18, 21. У Вуковом Рјечнику су пак, и тисутњик и хиљадар.

58. Веома подсећа на староисландску реч "пјон" слуга, па се може претпоставити да су назив на руску земљу донели Варјази (Нормани).

59. У време Олега (879-912) то су Древљани, Хрвати, Дуљеби, Тиверци, Радиничи, а на почетку његове владавине и Северјањи. Од њих, у време Игора (912-945), у овој групи више нису Дуљеби али су још и Уљичи. У време Свјатослава (964-972) и Владимира (980-1015) непокорени су били само Вјатичи.

60. У време Олега то су Иљмени, Кривичи и Мерјани.61. Уколико није наплаћивана у корист државе (кнеза), већ само као накнада

оштећенима, онда и нема својство јавноправног института казне.62. Уставна грамота Ростислава Мстиславича Смоленског из 1150. године, на

пример, детаљно уређује све врсте дажбина, њихове износе, време и начин њиховог убирања.

63. По неким ауторима, већ у X веку постојала је пракса да једна трећина прикупљених дажбина иде у личну кнежеву касу, а две трећине у државну.

64. Иста вира предвиђена је у Уговору Мстислава Давидовича Смоленског са Ригом и Готландом 1229. године.

65. Тада се царина одређивала према броју дасака које су чиниле дно брода. За надограђену лађу ("набојнаја"), тј. опремљену за даља путовања, за сваку даску узимана је двострука царина.

66. Ово је, такође, прописано у црквеним уставима Владимира и Јарослава.67. У најстарије познато време, ова реч означавала је натурални или новчани намет

који се наплаћивао од покорених племена или народа. Касније, од XI до XVI века, "дањ" означава и порез и феудалну ренту, а тако је називан и данак који су руске кнежевине плаћале монголској Златној Хорди.

68. Његов износ у IX и X веку није био велики. Обично се кретао око вредности једног скупоценијег крзна, од сваког домаћинства.

69. Помиње га још Константин Порфирогенит у X веку. Руски кнежеви су вели сваке године путовали по земљи, да би од словенских племена убирали пољудје.

70. Почаст се среће чак и у приватноправним пословима тога доба; сачуван је један уговор о купопродаји где је, поред цене, уговорена и висина "почестја".

71. Кнеза Игора је, у првој години његове владавине (912), напустила већина дружиника, њих око педесет хиљада. Они су се, са петсто чамаца, преко Дњепра, Црног и Азовског мора, Дона, хазарске земље и Волге, спустили у Каспијско море и тамо неколико месеци пљачкали приморске земље, све до Азербејџана, али су, у повратку, сви изгинули у крвавим тродневним борбама са Хазарима. О овоме, у својим хроникама, извештава арапски историчар Масуди. И. Бељајев, 54.

72. Васпитач Свјатослава био је Асмуд, а Владимира – Добриња.73. Б. Греков, Кијевска Русија, 347-364.74. Наведено према И. Бељајеву, 81.75. Исто, 79.

76. Исто, 82-87.77. Са јачањем кнежеве власти, у нешто каснијем периоду, значај бојара је ослабио,

и они се више не помињу у повељама као неки особени друштвени слој који има право да његови представници заједно са кнезовима учествују у издавању повеља.

78. Његов потпуни наслов је "Устав Светог кнеза Владимира, који је крстио Руску земљу, о црквеним судовима".

79. Фотије је живео 820–897. године, а кнез Владимир у другој половини X века (умро 1015. године).

80. Ростислав Смоленски давао је цркви десетак од пољудја и преко тога је још неколико села уступио цркви, а Андреј Богољубски је давао и десети део прихода од свих својих села.

81. Иначе, у византијском Номоканону, десетак се уопште и не помиње, па је Билингтон на основу тога закључивао и о утицају Запада на кнеза Владимира. "Конкретан доказ о мањем утицају западног хришћанства, може се наћи у Владимировом увођењу плаћања десетка, на начин који није сасвим истоветан с оним на Западу, али је потпуно непознат у Византији." Џ. Билингтон, 23.

82. Због тешке промене по падежима назива овог Закона, у литератури се за њега најчешће користи скраћеница ЗСЉ.

83. Овакво гледиште заступају М. Андрејев, В. Ганев, Т. Зигељ, Т. Флорински и Р. Хубе.

84. Претпоставља да би могао бити сачињен око године 885, када су из Великоморавске кнежевине у Бугарску били пристигли бројни ученици Ћирила и Методија, из чијих редова, по С. Бобчеву, можда потиче и сам његов приређивач.

85. Њен управник једно време био је потоњи словенски просветитељ Методије.86. Ово, важи само када је коњ коришћен уз сагласност власника, било да је дат у

закуп, било на послугу. Неовлашћено коришћење туђег коња пак, по ЗСЉ третира се као крађа и кажњава се телесном казном. Још у време Јарослава, ово кривично дело ушло је у Руску правду, али је том приликом телесна казна замењена новчаном.

87. То је, у ствари, епископ или његов намесник, будући да су већ тада, сва спорна дела везана за старатељство, била у надлежности епископског суда.

88. Онај ко, после извршеног кривичног дела, утекне у цркву, желећи да тамо сачека суђење и пресуду, дужан је да свештенику одмах исповеди свој грех (кривицу), чиме је стицао право на прибежиште. Уколико би неко хтео да га силом изведе из цркве, могао је по ЗСЉ, бити кажњен са 140 удараца и предат суду. Ово право црквеног азила изузетно је ретко коришћено у Русији, јер су се извршиоци кривичних дела, за заштиту од тужиочеве самовоље, радије обраћали општини којој припадају.

89. Изгледа да је увођење епитимија у казнени систем закона имало за циљ да се нагласи његов хришћански карактер, те да се грешним појединцима (кривцима) из новокрштеног народа пружи могућност покајања у духу хришћанских правила. Епитимије које Закон прописује за извршиоце појединих кривичних дела јесу лишење причешћа, забрана присуствовања читавој литургији, или само њеним појединим деловима, забрана уласка у храм, продужени пост и појачане молитве, а све у трајању од седам до петнаест година.

90. Позната су само два преписа Кратке правде, оба из средине XV века тзв. Академијин и тзв. Археографски рукопис. Они су садржински толико слични, да је скоро извесно да су настали преписивањем истог извора (протографа). И један

и други су исписани у непрекидном низу реченица, без одвајања појединих речи, без увучених пасуса и поделе на чланове. Чланови су обележени тек накнадно, па стога и долази до незнатних одступања код њихове нумерације у појединим издањима. У овој књизи користили смо издање текста Кратке правде из 1984. године.

91. Најстарији познати препис Шире правде налази се у једној новгородској Крмчији написаној око 1282. године (тзв. Синодални рукопис), али се у науци чешће користи тзв. Тројицки рукопис из правног зборника "Мерила праведного" из друге половине XIV века. Текст Шире правде чини XXVIII и XXIX главу овога Зборника. Поједине одредбе имају наслове исписане црвеном бојом, али је, у целини, подела на чланове и њихова нумерација и овде дело накнадних проучавања, па зато и постоје незнатна одступања у различитим издањима текста.

92. Николај Карамзин (1766-1826), једини је међу великим руским историчарима прихватио и заступао "норманску теорију" о постанку древноруске државе. У томе ће га следити нарочито Михаил Погодин (1800-1875).

93. Једини познати препис Грамоте јесте онај пронађен у Одеси 1843. године, а из њега се не може поуздано прочитати да ли је донета 1397. или 1467. године. Осим тога, сматра се да овај препис не садржи читав изворни текст. Први пут је штампана 1848. године.

94. Братчина је у древној Русији била стално друштво, група људи који се повремено организовано састају на народном весељу, пиру или гозби, а у чијем приређивању су учествовали сопственим прилозима. Имала је "старешину" (организатора) гозбе. Уколико међу њима дође до неких несугласица, спорова, или би се на гозби догодило неко кривично дело, из својих редова бирали су суд братчине чије пресуде Грамота признаје као правоваљане.

95. Повереници кнеза и "земшчине" пажљиво су код улаза у суд мотрили да нико други осим тужиоца и туженог не уђе у судницу, па су за ту своју "службу" примали симболичну накнаду на терет туженог.

96. У древном руском праву назива се поље, што је исти назив који су за ово имагинарно доказно средство имали и Исланђани, Готи, Швеђани и Германи (campus, camp, capp, Kampf). Најстарији помен судског двобоја код Руса датира из 1229. године, када се помиње у Уговору Мстислава са Ригом.

97. Многи истраживачи верују да су то биле праве књиге, а да су назив "даска" добиле по јаким корицама које су, можда, биле од дасака пресвучених кожом.

98. Чак је предвиђен и случај да тада само једна страна прихвати судски двобој, а друга га одбије. Суд онда оној страни која пристаје на двобој издаје исправу о својини тужиоцу онакву какву је тужбом тражио, или туженом, онакву какву је предложио у одговору на тужбу.

99. Уколико би поверилац захтевао да се тужени који оспорава постојање дуга закуне, тада се ствар, за коју поверилац тврди да му је својевремено дата као залога, ставља испод крста над којим се тужени заклиње.

100. По неким претпоставкама, стара псковска рубља вредела је једну новгородску гривну сребра.

101. Овај текст Кратке правде, познат је и под именом Академијин рукопис, а узима се као најприближнији, или чак идентичан оригиналној верзији. Видети Прилог на крају књиге.

102. Ове речи из Летописа, неодољиво ће сваког познаваоца правне историје подсетити на легенде о спартанском законодавцу Ликургу, атинском реформатору Дракону, или децемвирима који су сачинили славни римски Закон

дванаест таблица. Настанак најранијег писаног права, у легендама по правилу прати и жеља његових твораца да буде вечно, непромењиво, што уочавамо још од Хамурабија.

103. Ради увида у изворни и потпуни текст одредби о којима се говори у овом делу, обавезно консултовати Прилог на крају књиге. Редослед чланова Кратке Правде, увек наводимо према тзв. Академијином рукопису, по критичком издању Руске Правде из 1984. године.

104. Реч "казна" у свим, па и у овом делу наше књиге, мора се тумачити са високом дозом опрезности, пошто се истраживачи веома разилазе по питању да ли износ који осуђени плаћа "за обиду" (увреду, повреду, кривично дело), иде кнезу или оштећеним лицима, од чега и зависи да ли је то новчана казна или обештећење. Први пут се тек у чл. 35, 36 и 40. Правде Јарославича изричито помиње и једно и друго износ "за обиду" као обештећење и за "продажу" као новчана казна која се плаћа кнезу.

105. Русин житељ Кијевске Русије; гридин – члан кнежеве дружине; јабетник кнежев службеник, помоћник; мечник онај који је наоружан мачем, вероватно из реда кнежевских дружиника; изгој човек који не припада ниједној општини; Словен – вероватно житељ Новгородске Русије, или уопште северних области.

106. Намерно избегавамо израз "новчана казна", пошто се не уплаћује држави (кнезу), већ оштећеном. Обавеза плаћања, у читавој Правди Јарослава (чл. 118. Кратке правде) и донекле у Правди Јарославича (сем у чл. 35, 36. и 40), оставља недоумицу коме се плаћа: оштећеном или држави? Новчана обавеза кривца изражава се кратким, неодређеним формулацијама "да плати" толико и толико "за обиду". Сама реч "обида" у Правди значи и увреда и повреда и уопште ињуриа.

107. Ово је (уз чл. 11. о прикривању "чељадина") једино помињање странаца у читавој Краткој Правди. И у једном и у другом члану каже се "Варјаг или Колбјаг". Први су несумњиво Нормани, Скандинавци. "Колбјаг" вероватно означава странце уопште, независно од њихове националне припадности. Странци су у том периоду најчешће били или кнежеви војници или трговци; мада су живели и у древноруским градовима, нарочито у Новгороду, нису у свему били уподобљени староседелачком становништву. Њима је, природно, било теже да обезбеде сведоке, што је свакако законодавац и имао у виду када их је у чл. 10, ослободио те обавезе.

108. И. Бељајев има сопствено објашњење за овај потез законодавца; ни у Скандинавији, ни у Померанији, вели, још увек није било уведено хришћанство па Јарослав није желео да Варјаге и Колбјаге подвргава хришћанским законима. И. Бељајев, 214.

109. Има мишљења да је раније обичајно право налагало да се у оваквој ситуацији холоп убије због увреде слободног човека, а да је износ од 12 гривни, које по Правди Јарослава плаћа господар холопа, у ствари откуп његовог живота. Овакво објашњење доводи се у питање позивањем на чл. 26. Кратке правде, по којем је накнада за убијеног холопа пет, а не дванаест гривни.

110. Касније законодавство ће, уз задржавање истог износа обештећења од 3 гривне, ову норму проширити на све становнике, па тако члан 32. Шире правде користи уопштене формулације "ако се чељадин сакрије" и "онај" (који га сакрије).

111. То иначе јесте обележје Руске правде у целини да се не објашњава оно што је савременицима сасвим познато.

112. У оваквом, неразвијеном праву, у највећем броју случајева једино се тако може препознати намера законодавца да одређену радњу третира као кривично дело.

113. М. Свердлов, 66–69.114. Правда Јарославича је уобичајен назив за део Кратке правде од члана 19.

до члана 41, будући да се највећи број истраживача слаже да је он донет од стране синова Јарослава Мудрог.

115. М.Свердлов чак сматра да је то и једина измена коју су синови Јарослава унели у текст Правде, будући да је, по њему, читава Кратка правда уобличена не после смрти Јарослава Мудрог, већ пред крај његове владавине. М.Свердлов, 105.

116. У ондашњем је речнику израз разбој више значио свађа, расправа са тучом и физичко разрачунавање, него ли оно што значи у савременом руском језику (разбојништво, разбојничка крађа).

117. Ова обавеза се у члану 5. Шире правде, назива дикаја вира.118. Тиун је, по рангу, кнежев највиши слуга, управник кнежевог

домаћинства, одн. двора, сличан мајордому у Франачкој.119. Рјадович је припадао ситним кнежевим слугама, али се у литератури

наилази и на много различитих објашњења шта је радио и ком друштвеном слоју је припадао: слободан, полузависан, феудално зависан... Према В. Мошину, то је кнежев најамну службеник по уговору, будући да је у древној Русији реч "рјад" значила уговор, споразум.

120. Реч "смерд", у значењу овде употребљеном, у литератури се различито тумачи: сељак зависан од земљопоседника, сељак уопште (било слободан, било неслободан), слободан члан сеоске општине и слично.

121. Кнежев дружиник или судски послужитељ, а овде можда извршитељ. По В. Мошину војник наоружан мачем.

122. Према редоследу појављивања, у чл. 28, 29, 31, 32, 34–37, 39. и 40, то су кнежев коњ, смердов коњ, кобила, во, крава, њихова трогодишња и двогодишња младунчад, теле, јагње, ован, туђи роб, чамац, перната живина, пас, јастреб и соко, сено и дрва, овца, коза и свиња.

123. Док су се код свих претходних чланова Кратке правде истраживачи двоумили коме иде накнада "за обиду" (кнезу или оштећеном), овде се, појављивањем "продаже", та недоумица донекле отклања.

124. Члан 41. гласи: Ако неко краде стоку у штали или клети (другој згради), ако је сам, да плати 3 гривне и 30 куна; ако их је више, свако по 3 гривне и 30 куна.

125. Обичаји могу бити прилично неуједначени, идући од села до села, од краја до краја.

126. Упоредити са садржајем члана 74. Шире правде.127. Закон каже "десетак", мада је ово не десети део, већ петина онога што је

приход кнеза.128. Док сви остали чланови Кратке правде започињу речима "ако" или

"уколико", ова два имају своје наслове. Први је насловљен као Покон вирни, а други као Урок мостњиков.

129. За недељу дана вирници да сакупе виру, вели законодавац.130. Сви новгородски летописи (хронике писане при храмовима Свете Софије

и Светог Јакова, почев од тридесетих година XII века) деле се на пет група или редакција.

131. На пример, Вољинска крмчија из 1286, или Рјазањска из 1284. године.

132. Ј. Шчапов закључује (1978. године) да се у особеним условима проширивања црквене јурисдикције на дела која су традиционално потпадала под кнежевску и градску јурисдикцију, показало нужним да се први пут један световни зборник укључи у састав зборника црквеног права.

133. Ради увида у изворни и потпуни текст одредби о којима се говори у овом делу, обавезно консултовати Прилог на крају књиге. Редослед чланова Шире правде увек наводимо према тзв. Тројицком рукопису, по критичком издању Руске правде из 1984. године.

134. Статут аутономне хрватске жупе Пољица, заједнице дванаест села у залеђу између Сплита и Омиша, чија је најстарија редакција записана око 1440. године, једини је словенски правни споменик који поред Руске правде користи израз "верв" (чак једанаест пута).

135. Правна књига, или Књига Елблагска (по граду Елблагу), једини је зборник пољског обичајног права. Написана је између 1230. и 1250. године, а садржи одредбе о одговорности општине за убиство које су веома сличне овима из Руске правде (за општину користи израз "ополе").

136. Б. Греков, Изабранные труды, том I, стр. 157–162. и 253–263.137. Реч је о веома високим износима. Осамдесет гривни одговарало је

тадашњој вредности сто крава, па је свакако и због тога да се не би битно ослабила економска моћ општине – државна власт омогућила општини да виру отплаћује "током више година".

138. Део чл. 16. "за смердии холоп" различито је прочитан. По Грекову, Љубимову и Свердлову треба читати "за смерда и холопа", а по Тихомирову "за смердовог холопа". По овој другој интерпретацији текста, намеће се смисао да су и смерди могли имати холопе (робове). Код прве интерпретације појављује се проблем што би, по њој, казна за убијеног смерда и холопа била једнака (5 гривни); из других чланова Правде, међутим, види се да није била једнака ако би се смерд третирао као слободан сељак, казна за његово убиство је вира од 40 гривни, док се за холопа само плаћа накнада штете (чл. 1. и 89. Шире правде). Према Грекову, Правда овде има у виду зависног смерда и кнежевског холопа који обавља пољопривредне послове, слично смердима. М. Тихомиров, Пособие, 90; Б. Греков, Кијевска Русија, 222; М. Свердлов, 112.

139. Отрок у Руској правди уопште значи неслободан човек, роб, али значи и кнежевски слуга, млађи дружиник, помоћник судије и других функционера из кнежевског управног апарата (вирника, посадника итд). Пошто је у овом члану (11) за његово убиство предвиђена вира од 40 гривни, може се претпоставити да је законодавац имао у виду кнежевог слугу из реда слободних људи. М. Свердлов, 112-113.

140. Сама реч "клепати" у савременом некњижевном руском језику и даље значи оклеветати, лажно оптужити.

У том погледу послухи су исто што и цоњураторес у франачком праву, или поротници и душевници у старом српском и хрватском праву.

141. У XII и XIII веку то је 10 гривни сребра или 40 гривни куна.142. М. Свердлов, 118-121.143. Реч "протор" у оригиналном тексту члана 38. Шире правде, у новијим

правним, историјским и лингвистичким истраживањима управо се тумачи као накнада за претрпљене губитке, штету, а не више као судски трошак, како су сматрали неки старији аутори.

144. Очигледно, од невласника из "туђе земље", пошто би у противном свод био могућан.

145. М. Тихомиров, Пособие, 94.146. Тако је спајањем чланова 21. и 38. Кратке правде у члан 40. шире

Редакције отклоњена двосмислена формулација члана 21. кратке Редакције, услед које се ни најпажљивијим тумачењем није могло разазнати кога треба убити на лицу места "као пса" да ли огњишчањина који се упустио у разбојништво. или онога ко је у разбојништву убио огњишчањина (док је овај штитио кнежеву имовину).

147. М. Свердлов, 129.148. Контрадикторност између појединих решења Руске правде управо

потврђује да су у њу уношене правне норме веома различите старости и да је то чињено у различито време.

149. У погледу висине камате за време краће од године дана, сви се истраживачи слажу да је према тумачењу последњег става чл. 53 износила 20% одн. десет куна на гривну (1 гривна има 50 куна). Велика неслагања су, међутим, око висине годишње камате. Произашла су из различитог тумачења израза "в трет" употребљеног у чл. 51. Тако Кључевски, Свердлов и приређивачи критичког издања Правде из 1984. године тврде да је законска годишња камата прописана у овом члану износила 50%, по Тихомирову је 40%, а В. Мошин је овај члан разумео тако да је годишња камата "трећина посуђене своте". М. Тихомиров, Пособие, 97; Российское законодательство, 101; Љ. Кандић, 144. и М. Свердлов, 130.

150. Што у основи прихватају и Л. Черепнин и И. Смирнов.151. М. Свердлов, 1313.152. Треба имати у виду да са чланом 53. почиње део Руске правде који С.

Јушков посматра као засебан законски текст (Устав Владимира Мономаха) који укључује све преостале чланове Шире правде, док су нпр. Тихомиров, Греков и Свердлов заговорници тезе да Устав Владимира Мономаха чини само чл. 53; По Черепњину, овај Устав чине чланови 53-66.

153. Донете су, како се мисли, ради заштите интереса трговаца и зеленеша.154. Устаници су опљачкали и разорили његов двор, а по свој прилици на

функцији тисјацког заменио га је управо Ратибор који се у члану 53. помиње као кијевски тисјацки.

155. Он је у то време већ био кнез смоленски (од 1067. године), черњиговски (од 1078) и перејаславски (од 1093. године).

156. Као претпостављено време доношења Устава Владимира Мономаха, поред 1113, у литератури се помиње и 1115. и 1116. година.

157. Десет куна од гривне исто је што и 20% одн. једна петина, пошто је једна гривна тада вредела педесет куна.

158. У прилог другом тумачењу наводи се да је и пројекат уговора између Новгорода и Либека из 1269. године предвиђао продају у ропство и несолвентног дужника и његове жене. М. Тихомиров, Пособие, 99.

159. Етимолошки, реч закуп настала је да би означила онога који ради "за купу", али је откривање садржаја самог појма "купа" (у неким преписима Правде и "копа") прилично проблематично. Углавном се узима да је "купа" позајмица или плата примљена унапред (Сергејевич, Греков, Мошин и Совјетски Енциклопедијски Речник); Јушков закључује да у њеној основи стоји дужникова обавеза која може да настане по различитим основама зајам, најам, условно ослобођење холопа; мишљење Аргунова да је "купа" натурална рента коју

"закуп" дугује господару, а "копа" мера новца и производа, углавном није шире прихваћено.

160. М. Свердлов, 137, а о функционалној повезаности Устава о закупима и Устава о холопима, код истог аутора, стр. 165.

161. Б. Греков, Кијевска Русија, 202.162. Много полемика и нагађања изазвала је реч која се налази испред речи

"коњ". У различитим преписима Правде она се појављује у три варијанте: војски, војински и својски. По Грекову, то је само архаичан начин писања речи "свој", док су Јушков и Тихомиров овде видели "војног коња" на коме је "закуп" ишао у борбу у саставу војске свога господара.

163. Российское законодательство, 103.164. Очигледно, мисли се на убиство туђих робова, пошто убиство сопственог

није представљало кривично дело, већ само грех за који, евентуално, може бити изречена црквена казна према црквеном праву и од стране црквеног суда.

165. М. Свердлов, 143. У раногерманским законицима (Салијском, Аламанском, Баварском) и у раном германском неписаном обичајном праву, кривично дело избијања зуба било је веома распрострањено.

166. Највиша казна плаћа се за крађу јастреба и сокола, који су у то време често коришћени у лову.

167. Реч "двор" (сем у случајевима када се изричито каже "кнежев двор" као у чл 38. Кратке и у чл. 40. Шире правде) може у Широј правди значити: кнежев двор (чл. 29), двориште (чл. 58), кућа и домаћинство у ширем смислу (чл. 100–103), стамбене и економске зграде (чл. 83). А. Зимин сматра да "двор" у чл. 83. означава кућу феудалца, земљопоседника, па је зато и казна толико строга.

168. Да ли је кнез поменут као носилац врховне власти, или пак у својству господара сопствених домена, из законског текста се не може сазнати, а у литератури постоје заговорници и једног и другог схватања. Б. Греков, упоређујући ову одредбу са аналогним решењима пољског обичајног права садржаног у тзв. Правној књизи Елблага, закључује да је реч о овом другом. Б. Греков, Изабранные труды, том I, 402-406.

169. У црквеном Уставу Јарослава Мудрог, имовина умрлих лица зависних од цркве, када нема мушких наследника, прелази на епископа.

170. Кћери су у наследном праву изједначене са синовима, тј. са својом браћом, крајем XV века, први пут у Судебнику из 1497.

171. Такав став је најдоследније заступао М.Ф. Владимирски-Буданов. В. Российское законодательство, 115–116.

172. Познати су примери правоваљаних тестамента из друге половине XIII века у којима су као наследници били именовани брат, супруга и манастир. Из овога доба постоје и записи о споровима побочних сродника умрлог око наследства.

173. Ради означавања објеката тестаменталног располагања, Правда овде користи реч дом (а не двор, као у члану 100) за коју, приређивачи издања Правде из 1984. године веле да означава "имовину, углавном покретну, за разлику од речи двор која подразумева и покретну и непокретну имовину". Российское законодательство 116.

174. Овде Правда у чл. 103. за тестамент користи израз "јазик".175. "Берестјанаја грамота" (у слободнијем преводу "запис на брезовој кори")

јесте аутентичан споменик древноруске писмености и староруског језика XI-XII века. Писане су металном или коштаном писаљком на брезовој кори. Археолошким ископавањима почев од 1951. године, пронађено их је више од

седамсто педесет. Најстарије потичу из прве половине XI, најмлађе из средине XV века. Оне пронађене у Новгороду, садрже приватну преписку, ђачке задатке и вежбања, али и текстове од великог правноисторијског значаја: наредбе феудалаца зависним људима, жалбе сељака, извештаје сеоских старешина, скице, нацрте тестамената, па чак и судске текстове.

176. Први је то учинио А. Пресњаков у својој књизи Предавања из руске историје, објављеној 1938. године у Москви.

177. Ово, међутим, нису и једини извори холопства у древној Русији. То су још и рођење од холопа, заробљавање, покушај бекства закупа и, евентуално, продаја у ропство несавесног трговца.

178. У руском граду XII века холопи су, изгледа, били живо укључени у робно-новчане односе, и на то се гледало као на нешто редовно, уобичајено. Из уговора Смоленска и Риге из 1229. године, види се да су кнежевски и бојарски холопи учествовали чак и у међународним трговачким пословима заједно и (у оквирима овлашћења) равноправно са слободним људима.

179. И. Смирнов, Очерки, 173-4.180. М. Свердлов, 164-165.181. Време појаве приватне својине на земљи не може се, наравно, тачно

одредити, али је несумњиво да у периоду од VII до IX века она већ постоји у басену Волхов-Дњепар. Према изворима из XI века, кнежевски, бојарски и црквени поседи (вотчине) већ су организовани као сеоска газдинства заснована на раду робова и зависних сељака. Б. Греков, Кијевска Русија, 269.

182. Поместја су поседи које кнез даје својим дружиницима или доживотно, или док им траје служба, али у сваком случају уз ограничење да се ова земља не може продавати, залагати, нити преносити у наслеђе. Прва поместја која је давао кнез Владимир издвајана су из кнежевског, а не из општинског земљишног фонда. Верв или мир су институти око којих су се током XIX и XX века научници веома спорили да ли су општине, територијалне заједнице суседа, или су крвносродничке заједнице сличне породичним задругама код Јужних Словена.

183. Књегињи Олги, на пример, припадала су села Олгинчи и Будутино, Владимиру I је припадало село Предславино и насеље Берестово. Својим женама, кнез Владимир је, до примања хришћанства изгледа, даривао чак и градове.

184. Неки аутори сматрају да су овако додељени поседи од самог почетка били наследни.

185. Сем оним лицима која би желела да постану чланови општине и да преузму на себе обавезе које су лежале на земљи.

186. У смислу да су дажбине везане за њу плаћане истом кнезу и да је њено становништво као "свој" град имало онај дотадашњи.

187. Двор је, у ствари, обухватао много више од куће; ту су и економске зграде, стаје, ограђена дворишта, а понекад чак и црквена зграда.

188. Од помешчика се захтевало да иде у рат са одређеним наоружањем и утврђеним бројем ратника, саобразно количини земље која му је дата као поместно држање.

189. Први пут се даривање земље Цркви помиње у Летопису под годином 1061, у време Изјаслава, када овај Антонију, оснивачу Печерског манастира, даје Печерску гору.

190. Припадају не овом или оном епископу, игуману, већ епископском чину (цркви) и манастиру.

191. Супротно овоме, до стицања својине одржајем није долазило простим држањем необрађене земље, па макар то држање трајало и сто година.

192. Као, на пример, у случају продаје у ропство презадуженог трговца, али овако не мисле сви истраживачи Руске правде; неки су уверени да се принудно може продати само имовина дужника, али не и он лично.

193. Управо овако неки истраживачи објашњавају недовољно јасне друштвене категорије "закупа", као и појам "купе", коју они, судећи по смислу Руске правде, одрађују (вероватно код свог повериоца).

194. Зато се уговор о купопродаји вреднијих ствари закључивао јавно на тргу, чиме су се избегавале касније евентуалне претензије на ствари трећег лица.

195. Индиректно, на овај закључак упућује и чињеница да се, по Грамоти, и жене појављују као учеснице судског двобоја; штавише, морале су да се лично туку, уколико су обе стране у спору жене.

196. Тако се, на пример, код купопродаје болесне краве, по речима из Грамоте, уговор раскидао, а новац враћао купцу.

197. Претпоставља се, према општем духу законодавних решења Грамоте, да су и уговори закључени под претњом или од стране душевно оболелих лица могли да се оспоравају и раскидају.

198. К. Кадлец, 79-80.199. У неким деловима Русије срећу се до XII, па и до XIV века.

Арапски извори из IX–X века говоре да су Руси имали и по неколико жена и љубавница. По речима Летописа, кнез Владимир је пре покрштавања имао пет законитих жена, а у Вишгороду, Белгороду и Берестову још и око осамсто љубавница. Пољски кнез Мјешко (друга половина X века) до крштења је имао седам жена. К. Кадлец, 78.

200. По трећем, најраспрострањенијем гледишту, верв уопште није крвно-сродничка, већ само територијална заједница општина.

201. Од греховног корена бивају лоши плодови, вели летописац.202. Још је Ибн Федлан забележио у X веку да је имовина умрлих Руса дељена

на три дела.203. Најстарији сачувани руски тестаменти су из 1147. и 1287. године. А.

Соловјев, Законодавство Стефана Душана, 133.204. У Повељи светог Саве манастиру Св. Николе у Врањини, из 1233. године,

први пут је реч "обида"употребљена у значењу кривично дело уопште. Иначе, старо српско право за означавање овог појма користи још и термине кривина, длг, зло, испакостити, преступити, преслушати, а први пут у Душановом Законику и израз сагрешеније. Т. Тарановски, 365-68.

205. Против учесника побуна, иначе, примењиване су казне на лицу места, често извршаване масовно. У борби за власт и сами кнежеви су посезали за недостојним средствима и радњама које су имале обележја тешких кривичних дела, али се питање одговорности за такво поступање решавало у затвореним круговима. Издаја кнеза, такође се разматрала у уским кнежевским круговима, а одговорност је често зависила од стварног односа политичких снага. У том погледу се древна руска држава не разликује од било које друге средњовековне државе.

206. Убиство холопа, додуше, третира се више као уништења туђе имовине, па се холоповом власнику само исплаћивала његова уобичајена тржишна цена.

207. За крађу кнежевог коња, на пример, казна је три гривне, а за крађу смердовог две.

208. У пракси феудалних република Пскова и Новгорода, међутим, репресији су често излагани не само они који су својим понашањем шкодили интересима целокупне заједнице, већ и они чији су поступци угрожавали интересе уске групе владајућег бојарства. За одбијање ратова против московске војске, на пример, владајући врх Новгорода практиковао је масовна премлаћивања обичних грађана.

209. Према неким тумачењима, у једном случају Грамота има у виду крађу државне имовине, а у другом обично разбојништво.

210. У скандинавским легендама о Олафу, крвна освета из времена Јарослава Мудрог описана је као вансудска установа.

211. По другом тумачењу, "поток" је означавао заточење на кнежевом двору, уз препуштање кнезу да одлучи о даљој судбини кривца. По мишљењу Б. Грекова, ова казна одговара оној из чл. 88. Пољичког статута, где се предвиђа да кућа кривца буде спаљена, а он сам изгнан из заједнице. Б. Греков, Изабранные труды, том I, 244. Т. Тарановски такође сматра да се овде ради о конфискацији и прогонству, налазећи аналогне случајеве у српском средњовековном праву. Т. Тарановски, 403-406.

212. Аналогна ситуација збила се у Србији око 1308. године, када су дубровачки изасланици молили краља Милутина да уместо вражде од 500 перпера, до тада уобичајене новчане казне за убиство, уведе смртну казну. Краљ је одбио овај предлог речима да не жели проливање крви својих, већ да ће и даље поштовати стари обичај вражде, утврђен још у време његових предака.

213. Наведено према преводу А. Соловјева, Предавања, 138.214. Приближно тржишној вредности двадесет коња.215. Иначе, у словенском праву уопште, лишење слободе (затвор) као казна,

први пут се, изгледа, појављује у Уредбама чешког кнеза Бржетислава из 1039. године. К. Кадлец, 105.

216. Тако је, на пример, кнез Изјаслав, 1067. године, затворио у подруму кнеза Всеслава са двојицом синова; или, рецимо после смрти Јарослава Мудрог, његови синови су ослободили из подрума стрица Судислава и силом га постригли за монаха.

217. Први пут на овим просторима, смртна казна је прописана у Двинској грамоти из 1397-98. године.

218. Стара псковска рубља је, по неким претпоставкама, вредела једну новгородску гривну сребра.

219. Сличну установу познаје старо пољско и чешко право као "крик", Винодолски закон (клич, повик) и Пољички статут (вапај). К. Кадлец, 99.

220. Винодолски закон је зборник правних прописа самоуправне жупе Винодол, коју је чинило девет општина између Ријеке и Сења. Написан је 1288. на народном језику и има 77 чланова. Као и Пољички статут, садржи најстарију словенску правну терминологију.

221. Б. Греков, Изабранные труды, том I, 96-98.222. На пример, у најстаријем чешком и пољском праву (свод, зуод), као и у

члановима 180. и 193. Душановог Законика (свод).223. Душанов Законик, на пример, у члановима 84. и 106. само помиње

ордалију "котао" (judicium aquae ferventis), а тек мало ближе одређује "железо", док потапање у воду уопште и не помиње.

224. Б. Греков, Изабранные труды, том I, 271, 380-382.

225. Садржај члана XXIV (правдање гвожђем) и XXV (правдање водом) Књиге Елблага даје се према њеном изворном тексту, објављеном у књизи Б. Грекова, Изабранные труды, том I, 431-437.

226. Ово растојање је, очигледно, краће од оног код "оправданија железом" из чл. 150. Душановог Законика, где окривљени носи комад усијаног гвожђа од црквених двери до олтара.

227. Молитва, у контексту очекивања Божје помоћи у једном или другом правцу, чак помиње Седраха, Мисаха и Авденага, који су захваљујући милости Божјој изашли без икаквих повреда из ужарене пећи, када су у њу били бачени по наређењу цара Навуходоносора (Књига пророка Данила, 3, 20-27).

228. Додуше, црква је и судски двобој нерадо толерисала, али се тим питањима, у правноисторијској науци, до сада нико није продубљеније бавио, те се о односу Цркве према судском двобоју на словенским просторима зна веома мало.

229. Г. Дјаченко, 444. Сличну заштиту од повреда прописивало је и чешко право, док је, изгледа, судски двобој у Пољској био најкрвавији: пошто нису носили шлемове, чл. XXIII, 2. Правне књиге Елблага изричито прописује да главе учесника у судском двобоју треба што више посути пепелом "како крв не би ишла у очи и ометала их у борби".

230. Изразом "обида" у Руској правди означава се кривица, понегде и само кривично дело, а у другачијем контексту и повреда права, неправда.

231. Услед оштећења текста или грешке преписивача, тешко је разабрати речи "у верви", али се већина истраживача, укључујући и Б. Грекова, слаже да треба прочитати управо тако.

232. Термин верв у Широј правди употребљен је још само у члановима 4, 5, 6, 19. и 70. Шире правде и само на једном месту (чл. 20) у Краткој правди. Истраживачи нису једнодушни да увек значи "општина"у смислу територијалне заједнице суседа; по некима то је шира сродничка заједница.

233. Ова реч је у Тројицком рукопису испуштена вероватно омашком преписивача, али постоји у другим редакцијама Руске правде из тзв. Тројицке и Пушкинске групе преписа.

234. Гривна злата вреди 10 гривни сребра или 40 гривни куна (у XII и XIII веку).

235. Изразом обида у Руској правди означава се кривица, понегде и само кривично дело, а у друкчијем контексту и повреда права, неправда.

236. У неколико других преписа и "нос одсече".237. Пуни број сведока је два или седам (не постоји сагласност међу

истраживачима).238. Односно оног који не може да именује претходног држаоца спорне

ствари.239. Различито се тумачи: штета, изгубљена добит, судски трошак.240. Различито се тумачи: "за летину" и "за годину".241. Да ли заклетвом поверилац потврђује постојање дуга, или дужник његово

непостојање, из текста Правде се не може разазнати, а у литератури су потпуно опречна тумачења.

242. Дозвољена месечна камата (рез) за краткорочне зајмове, судећи по чл. 53, износила је 10 куна на једну гривну, одн. 20% по рачунању да гривна вреди 50 куна. Тихомиров, Пособие, 97, Свердлов 130. Сам израз "в трет" тумачи се веома различито.

243. Велики број историчара сматра да је овај састанак одржан 1113. године.

244. Ако се прочита као "водити" онда би значило трговца, ако ли као "возити", "превозити", онда робу. Од тога зависи сама суштина овог дела чл. 55. (да ли повериоци продају само имовину презадуженог трговца, или и њега самог). Старословенски речник Г. Дјаченка даје примере и једног и другог значења речи "вести".

245. У Тројицком рукопису "воиский", али у неким другим преписима "својски". М. Тихомиров (Пособие, 99) сматра да треба прочитати "војног коња".

246. У многим другим преписима, међутим, пише "крива", што суштински мења смисао: и за убиство жене, вира је као и за слободног мушкарца, 40 гривни, сем у случају када је до убиства дошло и њеном кривицом ("тада полувира 20 гривни").

247. У другим преписима овде стоје речи "без деце".248. У тзв. Синодалном Рукопису из 1282. године нема речи "својој деци", па

су се, услед ове разлике, у науци изродила бројна неслагања око правог смисла овог члана.

249. "Госпожа", исто као што се речју "господин" означава власник, сопственик.

250. У Тројицком рукопису било написано "смертију" (тј. смрћу оца), па је преправљено на "с материју" (тј. заједно са мајком).

251. Само једно од неколико могућих значења одредбе која почиње речима "А двор без дела".

252. Овде "без јазика" може значити и "без усменог тестамента", тј. када је била толико лошег здравља, да није могла ни говорити.

253. Значи: прихватити се дужности тиуна или кључара (надзорника, управника, домоуправитеља) код кнеза или бојара.

254. Закуп, рјадович, најамни радник, а можда чак и ситни феудалци који су уместо холопа обављали неке дужности на двору кнеза или бојара (нема јединственог тумачења).

255. Значи: плаћа као да га је убио (в. чл. 26. КП и 16. ШП), али једну гривну куне мање, пошто му се она рачуна као накнада за хватање.

256. Испуштено у Тројицком рукопису, па се преузима из других преписа тзв. Мусин-Пушкинске групе (такође из друге половине XIV века).

257. Видети претходну напомену.

Извори и литература

Аргунов П. А, О закупах Русской Правды, Ленинград 1934. Беляев Д. И, История русского законодательства, репринт изд. из 1879, Москва

1999. Билингтон Џ. Х, Икона и секира, превео с енглеског Бранко Вучићевић, Београд

1988. Бобчев С, История на старобългарското право, редак. проф. П. Петров, София

1988. Большая Советская Энциклопедия, 3-е изд. Москва 1969-1978. Владимирский-Буданов М. Ф, Обзор истории русского права, Киев 1907. Гаркави А. Я, Сказания мусульманских писателей о Славянах и Русских, СПб.

1870. Goetz K. L, Das Russische Recht, I-IV, Stuttgart 1910-1913. ГРАМОТЫ ВЕЛИКОГО НОВГОРОДА И ПСКОВА, под ред. С. Н. Валка,

Москва-Ленинград 1949.

Греков Б. Д, Изабранные труды, т. I, Москва 1957. Греков Б. Д, Кијевска Русија, превео с руског Рене Ловренчић, Загреб 1962. Дьяконов М. А, Очерки общественного и государственного строя Древней Руси,

СПб. 1910. Дьяченко Г, Полный церковно-славянский словарь, I–II, Москва 1900. Дјурант В, Доба вере, Историја цивилизације 4/I, превео с енглеског Љубомир

Величков, Београд 1998. Эверс И. Ф. Г, Древнейшее русское право в историческом его раскрытии, СПб.

1835. Зимин А. А, К истории текста Краткой редакции Руской Правды, Москва 1954. Зимин А. А, Феодальная государственность и Русская Правда, Москва 1965. Зимин А. А, Холопы на Руси, Москва 1973. Юшков С. В, Очерки по истории феодализма в Киевской Руси, Москва 1939. Юшков С. В, Общественно-политический строй и право Киевского государства,

Москва 1949. Юшков С. В, Русская Правда - происхождение, источники, ее значение, Москва

1950. Кадлец К, Првобитно словенско право пре X века, превео с пољског Т.

Тарановски, Београд 1924. Калачов Н. В, Предварительные юридические сведения для полного объяснения

Русской Правды, СПб. 1880. Карамзин Н. М, Предания веков, из "Истории государства Российского", сост. Г.

П. Макогоненко, Москва 1988. Кључевски В. О, Историја Русије, превео с руског Др Милорад Ћирковић,

Београд-Подгорица 1997. Конт Ф, Словени - настанак и развој словенских цивилизација у Европи (VI-XIII

век), превела с француског Гордана Петровић, I-II, Београд 1989. Любимов В. И, Смерд и холоп, Москва 1941. Мошин В, Превод и коментари текста Шире Правде у књизи Љ. Кандић,

Одабрани извори из Опште историје државе и права, 7. издање, Београд 1992. НОВГОРОДСКАЯ ПЕРВАЯ ЛЕТОПИСЬ СТАРШЕГО И МЛАДШЕГО

ИЗВОДОВ, Москва-Ленинград 1950. ПОВЕСТЬ ВРЕМЕННЫХ ЛЕТ, I-II, Москва-Ленинград 1950. ПОЛНОЕ СОБРАНИЕ РУССКИХ ЛЕТОПИСЕЙ, I-II, Москва 1962. Пресняков А. Е, Лекции по русской истории, т. I, Москва 1938. ПУТЕШЕСТВИЕ ИБН-ФАДЛАНА НА ВОЛГУ, Москва-Ленинград 1939. Рогов А. В, История государства и права России IX – начала XX веков, Москва

1995. РОССИЙСКОЕ ЗАКОНОДАТЕЛЬСТВО X–XX ВЕКОВ, т. I,

ЗАКОНОДАТЕЛЬСТВО ДРЕВНЕЙ РУСИ, под общей редакцией О. И. Чистякова, Москва 1984.

Свердлов М. Б, От Закона Русского к Русской Правде, Москва 1988. Сергеевич В. И, Вече и князь, Москва 1867. Смирнов И. И, Очерки социально-экономических отношений Руси XII-XIII

веков, Москва-Ленинград 1963. Советский Энциклопедический Словарь, 3-е изд. Москва 1984. Соловјев А, Законодавство Стефана Душана, цара Срба и Грка, Скопље 1928. Соловјев А, Предавања из историје словенских права, Београд 1939. Старославянский словарь, по рукописям X-XI веков, Москва 1994. Тарановски Т, Историја српског права у немањићкој Србији, Београд 1996.

Тихомиров М. Н, Древнерусские города, Москва 1946. Тихомиров М. Н, Пособие для изучения Русской Правды, Москва 1953. Черепнин Л. В, Общественно-политические отношения в Древней Руси и

Русская Правда, в книге Древнерусское государство и его международное значение, Москва 1938.

Щапов Я. Н, Археографическая методика исследования и издания памятников древнерусского права, в книге Методика изучения древнейших источников по истории народов СССР, сборник статей, Москва 1939.