Љубомир Кљакић

БОЖАНСТВЕНА КОМЕДИЈА И ВЕРТИКАЛНА ИНТЕГРАЦИЈА

Божанствена комедија и вертикална интеграција објављена је први пут у часопису Марксистичка мисао, бр. 2/87, Београд 1987, стр. 175 - 199. Припремајући овај рад 2003. и 2010. за поновно објављивање, извршио сам у изворно публикованом тексту извесне редакторске интервенције стилског и језичког карактера. Исто тако, текст сам местимично проширио додајући делове које изворна верзија не садржи. Ови делови означени су угластим заградама. Љ. К. Бгд., 20. октобар 2012.

Copyright © Љубомир Кљакић

Прво електронско издање Београд, 2012.

2

Љубомир Кљакић

БОЖАНСТВЕНА КОМЕДИЈА И ВЕРТИКАЛНА ИНТЕГРАЦИЈА

1.

Уверен у основаност закључка да се, под одређеним условима и у вези са

извесним истраживачким амбицијама, "нације... морају проматрати као да су

религије", Канети налази да је море масовни симбол Енглеза, односно нације која,

како то сматра овај аутор, "не диже велику прашину око себе, а ипак сасвим

сигурно још увијек има најстабилнији национални осјећај у данашњем свијету"; да

се "маса људи поистовјећује... с насипом", па је насип национални симбол за

Холанђане; да је "масовни симбол Њемца била... војска", схваћена као

"марширајућа шума"; да је "масовни симбол Француза новијег датума... њихова

револуција"; да масовни симбол Швајцараца, "који увијек имају пред очима и који

је чвршћи од симбола свих других народа", представљају швајцарска "брда"; да је

матадор масовни симбол Шпаније, јер "Шпањолац замишља себе као матадора";

да је "национални... осијећај модерне Италије био, тако рећи, закочен измећу... два

Рима" (антички Рим и папски Рим, прим. Љ.К.), па су зато ова два Рима масовни

симбол Италије; да је масовни национални симбол Јевреја излазак из Египта (сва

подвлачења, Љ.К.).1

Масовни национални симболи које је дешифровао Канети, представљају

колективне имагинарне тачке у којима су концентрисане све појединачне "линије"

1 Elias Kaneti: Masa i moć, Grafički zavod Hrvatske, GZH, Zagreb1984, наведена места на стр. 140 - 148.

3

историјâ тих народа: море, брдо, излазак из Египта, насип, револуција, матадор

или марширајућа шума, представљају симболичке "тачке" пресека ових "линија".

Канети, наравно, није усамљен у овом идентификовању симболичких слика са

којима се заједнице поистовећују или их са њима поистовећују посматрачи са

стране. Ток историје и њених симболичких сублимација представља простор у

коме се одвијају сви ови покушаји.

Када , на пример, Моришима позивајући се на Вебера, констатује да се

"током јапанске историје, све до данашњих дана, индивидулизам... никада није

значајније развио"2, онда он своју аргументацију налази крећући се од

најудаљеније историје тог народа. Тревелајн сматра да се "почетак" уобличавања

"типично" енглеског националног идентитета поклапа са радом Џефрија Чосера

(1340 – 1400), аутора славних Кантерберијских прича: "У Чосеровој Енглеској

видимо први пут како се модерно почиње мешати са средњовековним, а како сама

Енглеска добија национална обележја и престаје да буде само прекоморски огранак

франачко-латинске Европе".3

Ле Гоф, у својим минуциозним реконструкцијама средњег века, закључује

да се о "успону национализма" може говорити већ од XI века: "Када су варварске

нације унеле своју разноликост у разбијено јединство Римског царства, и када је

′националност′ ишла упоредо или је заменила ′територијалност′ права, клерици су

створили књижевни род који је здруживао са сваком нацијом неку националну

врлину и порок. У успону национализма, после XI века, чини се да антагонизам

побеђује јер само пороци од тада прате разне ′нације′ као национални атрибути...

Према Jacques de Vitryju ′Енглези су пијанице са реповима′ (то ће бити Енглези

′репоње′ из стогодишњег рата), Французи охоли и мекушци, Немци груби и

развратни, Нормани ташти и хвалисави, Поатевенци издајице и пустолови,

Бургунди прости и глупи, Бретонци нестални и превртљиви, Ломбарди покварени,

шкрти и страшљиви, Римљани бунтовни и клеветници, Сицилијанци тирани и

свирепи, Брабасонци крволочни, паликуће и разбојници, Фламанци расипници, 2 Mičio Morišima: Zašto je Japan uspeo?, Rad, Beograd 1986, стр. 37. 3 Џорџ Маколи Тревелајн: Друштвена историја Енглеске, Српска књижевна задруга, СКЗ, Београд 1982, стр. 31.

4

изелице, меки као масло и ленштине... После чега се, закључује Jacques de Vitry, са

увреда често прелазило на тучу."4

Ле Гоф, разуме се, не помиње тадашње јужнословенске ′националности′ – а

могао је писати о Србима, Хрватима, Далматинцима, Дукљанима, Неретвљанима,

Карантанцима, итд., или, напросто о Sclavinima како су их, углавном, помињали

тадашњи латински извори.

Разлика између Канетијевог и Ле Гофовог увида постоји; Канети (и

Моришима) говоре о симболима саморазумевања, Ле Гоф о симболима које

производе упросечене представе једних о другима које ће, много касније, бити

назване предрасудама. Па ипак, у оба случаја проблеми се испитују на тлу

мултиминезионалности стварног историјског процеса.

Југословенски простор, као што ћемо видети, не разликује се битно и можда

је то ′откриће ′ које, данас, понајвише може изненадити. Јер, заиста, неће ли

евентуални путник и истраживач намеран да крене кроз замршене меандре

историјских процеса на овим просторима с амбицијом да, на крају, дешифрује

овдашње симболе, бити, већ на самом почетку, потпуно обесхрабрен. Разлози тог

обесхрабрења вишеструки су. Набројмо само најмаркантније.

Суочен са – у досадашњој историји незамисливим – процесом мирнодопског

насилног мењања етничке мапе на делу југословенске територије5; са

импликацијама данас конвенционалне медијско-идеолошке формуле о "Словенији

и Југославији"; са импликацијама процеса "релативног заостајања СР Србије ван

аутономних покрајина"6; са импликацијама апсурдног спора око карактера

4 Jacques Le Goff: Srednjovekovna istorija Zapadne Evrope, Jugoslavija, Beograd 1974, стр. 325 - 326. 5 Процес насилног мирнодопског мењања етничке мапе на деловима југословенске територије није, наравно, везан "само" за дугогодишње насилно исељавање Срба, Црногораца и припадника осталих, углавном јужнословенских "неподобних" народа са Косова. Установљењем начела "суверених националних држава", па чак и тамо где су носиоци суверенитета три народа – као што је то случај у Босни и Херцеговини – овај процес је, инспирисан разлноликим, а често и веома суптилним облицима "притиска" (познат је, на пример, покушај да се, посредством Просторног плана СР Хрватске, географски – али и културни, економски, историјски, па и национални – појам "Далмација" укине и замени појмом "Приморска Хрватска", и то северна, средња и јужна, итд.), узео маха. На то указују и резултати неких новијих истраживања, на пример оних која је спровела Ружа Петровић. 6 Коста Михајловић је дошао до следећег закључка: "Највећу пометњу прави то што је подручје Уже Србије, која је по свим релевантним критеријумима испод југословенског просека, дакле на страни

5

балканских ратова до кога је дошло између Македоније и остатка Југославије, а

напосе Србије; са импликацијама чињеница о "дефинитивном" заокружењу

"националних држава", "националних партија"7 и "националних економија"; са

импликацијама институције двојног држављанства;8 те са осталим многобројним,

преко ноћи обнародованим и легализованим облицима опште сепарације,

распадања и труљења... хипотетички путник и истраживач ће, у највећем броју

случајева, резигнирано одустати па ће, закључивши да је ионако "све готово", да је

масовни национални симбол, ако је икада и постојао разбијен у парам-парчад, да га

дакле нема, отићи да се бави нечим уноснијим.

неразвијености, сврстана међу развијене. То одступа од научних и стручних конвенција, као и праксе. Просек читаве земље узима се као демаркациона линија. Региони који су изнад те линије сматрају се развијеним, а они који су испод сврставају се у неразвијене. Уместо да добије статус неразвијене, Ужа Србија је третирана као развијена, са свим материјалним обавезама које из таквог статуса произилазе, што је,ваљда, једини пример ове врсте у свету." Видети, Коста Михајловић: Економска стварност Југославије, Економика, Београд 1981, стр. 135. У теорији, ово се становиште сматра прихваћеним; политика је око њега подељена већ по логици интереса "националних држава". 7 Један од новијих апсурда (слободније разматран, овај апсурд би ваљало да буде проглашен ирационалном глупошћу) процеса заокружења "националних држава", "националних партија" и "националних економија", представља и недавни спор до кога је дошло у вези са карактером Балканских ратова; упркос ноторних чињеница око којих су сагласни не само озбиљни историчари, него овај пут и југословенске "националне" политике, ипак су македонска "национална" наука и политика имали су радикално другачије становиште. Оно је, разуме се, било брањено до краја уз употребу кључног аргумента, а тај је да би "прихватање" становишта о прогресивном карактеру ових ратова значило ревизију партијских оцена и оцена руководства "националне" државе о тим догађајима. Апсурдност тог става утолико је већа има ли се у виду фактички банкрот македонске "националне економије", те низ проблема у тамошњој области "међунационалних односа". Током прославе педесетогодишњице оснивања Комунистичке партије Словеније, било је посебно истакнуто да је тај догађај из 1937. године, нарочито важан због одлуке да се приступи стварању "националних партија". Уколико је овај суд заснован на чињеницама, онда он отвара озбиљно питање о разлозима неравноправности – остале "националне партије", осниване су, наиме, касније. Такође, овај суд обесмишљава кључни аргумент који се употребљава против идеје о вишепартијском систему. Тврди се, као што је познато, да вишепартијски систем не би донео ништа добро јер би иницирао стварање "националних партија", што би следствено заоштрило међунационалне сукобе, а све то у сенци братоубилачког рата из недавне прошлости. Међутим, "националне партије" постоје, па следствено постоји и вишепартијски систем, удешен по најлошијем од свих принципа, по оном националном, итд., итд. 8 Сваки држављанин СФРЈ примарно је држављанин републичке "националне државе" у којој је рођен, или је уписан у књигу њених држављана, дакле Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине, Србије, Црне Горе или Македоније. Из овог примарног држављанства, "изведено" је држављанство СФРЈ. Међународноправно, истина, наша примарна држављанства још нису призната, што чињеници да је свако од нас двојни држављанин не одузима ништа од уверљивости и потенцијалне драматичности.

6

До сличног закључка, међутим, тај несретни путник свакако ће доћи чак и

ако је од оне непоправљиве сорте оптимиста бритког и хладног ума сигурне у

надмоћ својих теоријских оруђа, а напосе марксизма у његовим многобројним

варијацијама. Чак и ако, тврдоглаво принципијелно, сматра да је "национално

питање" не само решено, него да је у основи реч о једном од ликова у којима се

испољавају резултати процеса с којима се, понајбоље, у коштац може ухватити

политичка економија. Суочен са радикалним облицима и атрибутима стања које ће

дефинисати као "економску кризу", овај оптимиста, ипак, мора доћи до поразно

песимистичких закључака пошто се и сам увери да је, после шест година од када је

постојање кризе и "службено" утврђено – па већ добија гигантске размере – а тзв.

"мере" које су јој се испречавале и испречавају имају интересантне особине да или

убрзавају кризу, или се не примењују, или показују намеру својих твораца да кризу

блокирају "овде" како би она весело и чило избила "тамо".9

Тако и овај хипотетички путник застаје пред "загонетком" достојном

делфског пророчишта: друштво се распада и нико није одговоран, шта је то?

2.

Међутим, меандри историје постоје. У њима се, свакако, скрива и "масовни

национални симбол" људи из ових предела. Несумњива криза међунационалних

односа у Југославији, као један од емпиријских аспеката глобалне друштвене кризе,

има своје корене у структурама историје. Све се заверило против путовања, али

баш због тога, морамо видети шта је на "почетку" како би нам било јасније шта се

може очекивати на "крају".

Дакле, ако је море масовни симбол Енглеза, као што сматра Канети, шта би

био "масовни национални симбол Југословена"? Питање је, разуме се, из оптике

9 Тако и овај хипотетички путник застаје пред »загонетком« над којом би се замислила и Питија из пророчишта у Делфима – Друштво се распада и нико није одговоран. Шта је то? Изванредна маштовитост аутора тзв. "интервентних закона" којима су целокупна југословенска привреда, култура, здравство, образовање итд. доведени у до сада незабележено "стање" збрке, парализе, безперспективности, пре свега због удара на принципе "реалне економије", у које се архитекти тог пројекта иначе заклињу, најновији је пример безпримерног безобразлука. Тешко да би се, као што мисле неки, могло говорити о неспособности. Амбиција да се направи збрка и гужва у друштву, несумњиво је постојала, па је успешно и реализована. Талас штрајкова који је уследио, међутим, није довољан да се најодговорнији за овакво стање ствари, уопште сматрају одговорнима.

7

актуелног "краја историје"10, савршено депласирано, јер не може бити говора о

масовним националним симболима "Југословена" који, будући да немају свој јасан

политички, културни, економски идентитет, следствено и не постоје.

Може се, такође, приговорити да је из перспективе актуелног стања

"националне еманципације" и "решавања", али и "даљег усавршавања националног

питања", само питање погрешно постављено, па да се може говорити о масовним

националним симболима Срба, Хрвата, Словенаца, Македонаца и свих осталих,

али, никако о националном симболу оних који не постоје, дакле Југословена. И,

најзад, ево крунског аргумента против тог питања: ми смо вишенационална

средина равноправних народа и народности са различитим традицијама, културама,

историјама, интересима, језицима, религијама чију новију историју обележавају

сурови међусобни сукоби, подјармљивања и национална угњетавања, па би свака

унификација, макар и у виду обједињавајућег масовног националног симбола, била

само реприза тих страхотних зала, итд., итд.

Чудно, али сродна искуства не сметају Швајцарцима, Италијанима,

Немцима, Енглезима, Шпанцима, Холанђанима, Белгијанцима, Пољацима, Русима,

а о Американцима да и не говоримо11. Канети наводи и пример Швајцараца код

којих "четири језика, мноштво кантона, њихова различита друштвена структура,

супротност религија, чија су међусобна ратовања још увијек у повијесном

сјећању... не може озбиљно нашкодити њиховој националној самосвјести." (подвл.,

Љ.К.)12

10 О проблему "краја историје" као важној структуралној карактеристици наше службене идеологије и политике, писао сам на неким другим местима. Видети, на пример, Ljubomir Kljakić: Ledeni bregovi. IIC, Beograd 1985, стр. 25 - 34. 11 Када је о Русима реч, видети, James Billington: The Icon and the Axe, исто; о европским искуствима, David Thomson: Europe Since Napoleon, Penguin Books Ltd., (1954) 1984; Драгољуб Р. Живојиновић: Успон Европе 1450 - 1789, Матица српска, Нови Сад 1985; James Joll: Europe Since 1870, Penguin Books Ltd. (1973), 1984 итд. Помислимо, међутим, на запрепашћујућу оскудицу историографске (домаће или преведене) литературе о глобалним историјским процесима уопште, а о појединачним питањима, особито када је реч о националним историјама, посебно. О америчким искуствима, видети у Henri Bemford Parks: Istorija SAD, Rad, Beograd 1985; у вези са Јапаном, већ наведени рад Mičia Morišime Zašto je Japan ′uspeo′? 12 Elias Kaneti: Masa i moć, исто, стр. 144.

8

Пример Јевреја, који наводи исти писац, такође може зачудити својом

сродношћу са овдашњим искуством: "Све до прије неколико година међу њима

није било територијалног ни језичког јединства. Већина њих више није знала

хебрејски, већ је говорила стотину језика. За милијуне Жидова њихова је стара

религија била празна врећа; чак се постепено повећавао број кршћанских Жидова,

особито међу интелектуалцима; а још више број атеиста... " (подвл., Љ.К.)13 Са

сличним разлозима можемо поменути и Италијане са њиховим међусобним

сукобима и ратовима током векова који претходи процесу уједињења између 1859.

и 1870. године.14

Уосталом, не обавештава ли нас о томе и Данте док шета по Паклу, сусреће

мноштво својих земљака и непријатеља који су, заслужено, на вечним мукама, и

кори родну Фиренцу због несрећних прилика после ратова између гвелфа и

гибелина:

"Нов свијет и брзо стицање већ роди

у теби обијест и надутост праву,

Фиренцо, што те до суза већ води! "15

Знамо колико је импозантна Дантеова колекција грешника који се, наравно,

налазе у Паклу; житељи Апенинског полуострва које је, уосталом, најбоље

познавао, заузимају у овој колекцији истакнуто место.

У XIX певању Раја, Данте ће, разматрајући проблем "покварености

хришћанских владара" поменути многе славне распуснике: Алберта Аустријског

који је опустошио Чешку 1304; крвне непријатеље, енглеског Едварда I и шкотског

Роберта Бруса; француског краља Филипа Лепог познатог по фалсификовању

новца за време фландријског рата, а још више због обрачуна са Темпларима; Карла

II Анжујског, краља Напуља и Јерусалима, чија су се добра дела писала римским

бројем "I" (један), а зла римским бројем "M" (хиљаду); Вјанцеслава IV, разблудног

13 Elias Kaneti: Masa i moć, исто, стр. 147. 14 David Thomson: Europe Since Napoleon, ibid., pp. 300 - 307. 15 Dante Alighieri: Božanstvena komedija, Pakao, XVI, 73 - 75 u Dante Alighieri: Djela, I - II, preveli Mihovil Kombol i Mate Maras, Sveučilišna naklada Liber - Nakladni zavod Matice hrvatske, Zagreb 1976, knjiga II, Božanstvena komedija, стр. 90.

9

и лењог чешког краља; Фердинанда IV, краља Кастиље; Хаакона VII Дугоногог,

норвешког краља; португалског владара Дионисија Агриколу; окрутне угарске

владаре из лозе Светог Стефана све до Андрије III (умро 1301); тираниду Анрија II

Лузињанца над Кипром; Хуану, крајицу Наваре, која се 1284. удала за Филипа

Лепог, и њиховог сина Луја који је наследио француско-наварски престо.16

Између остало, Данте је овде исписао и ове стихове:

"Онај из Норвешке и Португала

Ту ће се зрет, и тај ком Рашка служи,

Што на зло видје жиг млетског злата. "17

(подвл., Љ.К.)

Реч је, наравно, о краљу Стефану Урошу II Милутину (1276 - 1321) о коме

Јиречек каже да "беше храбар и вичан броју... свакако више ратник него

дипломата", код кога је "значајна... брза промена жена... ", 18 и који је, после многих

ратова, савеза, лукавстава, преврата, сплетки, итд., итд., 1319. године у храму св.

Николе у Барију поставио сребрни олтар са латинским текстом у коме се

представља као господар читаве земље од Јадранског Мора до Дунава ("de culfo

Adriatico, a mari usque ad flumen Danubii magni").19

Данте помиње овог владара не због манастира које је саградио (укључујући

и оне на Атосу, у Цариградиу и Јерусалиму),20 већ због тога што је српски сребрени

16 Dante Alighieri: Božanstvena komedija, Raj, XIX, 112 - 148, исто, стр. 624. 17 Dante Alighieri: Božanstvena komedija, Raj, XIX, 139 - 141, исто, стр. 477. 18 Константин Јиречек: Историја Срба, I-II, приредио и за друго издање допунио Јован Радонић, Слово љубве, Београд 1984, репринт издања из 1951, књига I, str. 190. 19 Константин Јиречек: Историја Срба, I-II, исто, књига I, str. 201 - 202. Мавро Орбин овако наводи интегрални текст натписа у цркви св. Николе у Барију: "Anno domini M.CCC.XIX. mense iunii, inditione VI. Uroscius rex Rassiae, et Diocleae, Albaniae, Bulgariae, et tutis maritime, de culfo Adriae a mari usque ad flumen Danubii magni, presens opus altaris yconam magnam argenteam, lampades, et candelebra magna de argento fieri fecit ad honorem Dei et beatissimi Nicolai; eius herede astante de catera filio desiflave, fideli et experto a predicto rege deputato. Et nos Rugerius de Invilia prothomagister, et Robertus de Bartullo magister in omnibus prefatis, opus de predicto mense iunio incipimus, et per totum mensem martium anni sequentis Christo favente, fideliter complevimus." Видети, Мавро Орбин: Краљевство Словена, приредили Мирослав Пантић, Радован Самарџић, Фрањо Баришић и Сима Ћирковић, СКЗ, Београд 1968, стр. 255 (27) - 266 (28). 20 Константин Јиречек: Историја Срба, I-II, исто, књига I, стр. 202.

10

новац, који се први пут изричито помиње средином 1276, "вероватно већ од самог

почетка, а и каснијих година... кован по угледу на млетачки метапан. Тачније, у

време Уроша I и његових синона, Драгутина и Милутина, српски новац је, по

изгледу, тежини и унутрашњој вредности (финоћи, проценту сребра), одговарао

млетачком метапану."21 Међу савременицима и каснијим истраживачима, "било

је... и оних који су српске динаре прогласили фалсификатима млетачког

метапана".22

Мавро Орбин био је, међутим, много благонаклонији према Стефану Урошу

II Милутину од Дантеа јер тврди да је овај краљ "по природи био благ и добар", да

"у дељењу правде беше веома правичан", да се "није... дао поткупити ни молбама,

ни новцем, ни ичим другим", због чега су га "сви сматрали за светог", па му "због

његове љубазне природе с разлогом беше назван Милутин, што значи умиљат или

драг".23 Истини за вољу, значењска херметичност и езотеричност Дантеове поетске

реконструкције историје остала је, до данас, довољно загонетна па су, и даље,

могућа најразноврснија тумачења стварних песникових амбиција: тако и у вези са

Рашанима и Стефаном Урошем II Милутином.24

[Посебно занимљиву димензију овом српско-венецијанском финансијско-

монетарном спору даје породична историја Стефана Уроша II Милутина. Као што

је познато, он сâм један је од двојице синова Стефана Уроша I и Јелене Анжујске –

ова рођака Карла I Анжујског, краља Сицијлије и Напуља, сахрањена је 1314.

године у манастиру Бањска код Косовске Митровице, једној од задужбина свога

сина. Деда и баба Стефана Уроша II Милутина били су Стефан Првовенчани, прво

српски велики жупан, megajupanus, а потом први српски крунисани краљ, rex

coronatus и Ана Дандоло, унука великог венецијанског дужда Енрика Дандола и

прва српска крунисана краљица. У време припрема за Четврти крсташки рат,

21 Ружа Ћук: Србија и Венеција у XIII и XIV веку, Историјски институт - Просвета, Београд 1986, стр. 24. 22 Ружа Ћук: Србија и Венеција у XIII и XIV веку, исто, стр. 26. 23 Мавро Орбин: Краљевство Словена, приредили Мирослав Пантић, Радован Самарџић, Фрањо Баришић и Сима Ћирковић, исто, стр. 253 (24) - 254 (25). 24 Видети, Ружа Ћук: Србија и Венеција у XIII и XIV веку, исто, напомена број 19 на стр. 26.

11

Стефан се обратио папи Иноћентију III, инспиратпору тог похода, са молбом да му

додели краљевску титулу и круну, corona regni, изражавајући спремност да се за

узврат он сâм и његови поданици одрекну "шизме" и признају врховну папску

власт. Венецијански дужд Енрико Дандоло био је главни ослонац Иноћентију III и

његовим трупама у прирпемама и каснијој реализацији крсташког похода који је

остао упамћен по освајању, разарању и пљачкању Цариграда 1204. године, по

успостављању Латинског царства (1204 - 1261) на освојеним подручјима Византије,

по томе што је Венеција у тој операцији успела да успостави потпуну поморско-

трговачку и политичку превласт на Јадрану и Јонији, као и по томе што је у том

периоду српска држава доживела свој непоновљиви полет као континентално-

поморска земља са јаком економијом и аутокефалном црквом.

[Иако је папа Иноћентије III изразио спремност да изађе у сусрет

Стефановој молби, рашки велики жупан имао је да чека на краљевску титулу и

круну читавих петнаест година, све до брака са Анон Дандоло, унуком Енрика

Дандола. И најзад, 1217. године, како нас о томе обавештава Тома Сплићанин (1200

- 1268), папа Хонорије III, наследник Иноћентија III, послао је свог изасланика који

је крунисао Стефана за првог српског краља, отуда оно Првовенчани, а Ану

Дандоло за прву српску краљицу. Тако изгледа да је тек захваљујући браку са Аном

Дандоло, којим су учвршћени пријатељски односи Србије и Венеције, а петнаест

година после преговора са Иноћентијем III, Стефан Првовенчани најзад успео у

овим својим настојањима да постане крунисани краљ, rex coronatus, а да Србија

буде призната за краљевину.25

[Према једном сачуваном Стефановом писму које је по епископу Методију

послао у Рим – писмо је уведено у папска регеста марта 1220 – а у коме се обраћа

римском папи "као син римске цркве", па га "уверава... о својој верности, те за

своју круну и земљу моли божји и папски благослов", Стефанова титула била је

"Stephanus, dei gratia totius Servie, Dioclie, Tribunie, Dalmatie atque Chlumie, rex

25 Видети, Константин Јиречек: Историја Срба, I-II, исто, књига I, стр. 168 - 169; Родословне таблице и грбови српских династија и властеле, на основу истоимене књиге Алексе Ивића (1928), приредили Душан Мрђеновић, Александар Палевастра и Душан Спасић, Нова књига, Београд 1987, стр. 20 - 21.

12

coronatus", "Стефан, (који) милошћу Божјој служи целини Србије, Дукље,

Трибалије, Далмације и Захумља, крунисани краљ".

[Каснији српски извори забашурују овај ток догађаја. По верзији српског

монаха Доментијана из 1254, тада је српски архиепископ наводно већ био Сава

Немањић, па је управо Сава послао у Рим "свог ученика Методија... да моли

благослов св. апостола Петра и Павла и круну, коју би папа осветио". Доментијан

каже да се "папа... одазвао овој жељи", да је Методије "донео круну у Србију", па је

сам Сава био онај који је "крунисао... свог брата у манастору Жичи". Пишући о

истом догађају крајем XIII века, после Доментијана и по узору на њега,

хилендарски монах Теодосије такође пише да "Сава обавља акт крунисања", али за

разлику од Доментијана "не спомиње ни једном речи Рим, папу и порекло круне".26

[У сваком случају, Стефан Првовенчани је већ био крунисани краљ, rex

coronatus, када је 1219. године, дакле годину дана пре него што је у марту 1220. у

папска регеста унето његово поменуто писмо, послао свог брата Саву, светогорског

монаха у деликатну дипломатску мисију у далеку Никеју, цару Теодору I Ласкару и

цариградском патријарху Манојлу Сарантену, званом Критопулу. Савин задатак

био је да од ове двојице добије благослов и канонску дозволу за успостављање

самосталне српске архиепископије. Дозвола је добијена, Сава је већ у Никеји био

свечано посвећен за првог архиепископа српског, па је тако Србија добила и своју

црквену самосталност. То је, разуме се, изазвало спор са Охридском

архиепископијом која је имала црквену јурисдикцију у српским земљама, али је у

овој ствари у потпуности била игнорисана. Нема података да су Срби и Никејци

уопште реаговали на протесте ученог охридског архиепископа Димитрија

Хоматијана, који се упутио неколико протестних писама поводом тог неканонског

догађаја.27

[Следи, дакле, да је српско-венецијански монетарно-финансијски и

трговачки спор на који подсећа Данте, спор између две суседне државе које се

надмећу око утицаја и моћи на Јадрану, у значајној мери био спор унутар породице. 26 Видети, Константин Јиречек: Историја Срба, I-II, исто, књига I, стр. 168 - 169; Старе српске биографије, превео Миливоје Башић, СКЗ, Београд 1924; Димитрије Богдановић: Историје старе српске књижевности, СКЗ, Београд 1980. 27 Видети, Константин Јиречек: Историја Срба, I-II, исто, књига I, стр. 169 - 170.

13

Као што смо видели, Стефан Урош II Милутин је био у блиским породичним

односима не само са великим венецијанским дуждом Енриком Дандолом, него и са

сицилијанско-напуљским Анжујцима. Наравно, у просторима борбе за моћ и

доминацију, чињеница да је српски "свети краљ" Стефан Урош II Милутин био

делимично венецијанско-сицилијанско-напуљског порекла, није имала никаквог

посебног значаја. Као земље које су се граничиле на Јадрану, и Венеција и Србија

су на том простору биле конуренти за политичку, трговачку, економску и

политичко-територијалну превласт. Обе су у овом сукобу користиле оне

компаративне предности којима су располагале – Венеција своју морнарицу и

трговце, Србија своја рудна богатства и ковнице новца.

[Биле су то историјске околности у којима је тако важну улогу имао сребрни

новац "светог краља" кога помиње Данте. Истини за вољу, Божанствена комедија

као Дантеова поетска реконструкције историје, толико је слојевита и богата, толико

херметична, да је пред нама и даље велика и изазовна загонетна. Упркос бројних

тумачења, о Дантеу и његовом Великом Делу, није речено све што се може рећи.

Иако су гласине о наводном фалсификовању венецијанског матапана стигле и до

нашег времена, утисак је да основни смисао Дантеових стихова о том случају није

разјашњен. Заиста, шта заправо значе ови стихови из XIX певања Раја: "Онај из

Норвешке и Португала/ Ту ће се зрет, и тај ком Рашка служи,/ Што на зло видје жиг

млетског злата. "]

Поезији иманентан "вишак" значења и имагинативне енергије не може се

порећи ни осталим местима Божанствене комедије у којима се помињу овдашњи

крајеви. Тако се у IX певању Пакла, Данте и његов водич Вергилије налазе у

шестом кругу "гдје су у горућим гробовима кажњени кривовјерници".28 Наш

путник, изгледа, није могао наћи боље поређење тог пакленог простора него што је

поређење са њему и нама блиским простором Кварнерског залива:

"... и ко што су код Пуле, близу жала

гдје Кварнер међу Италије пере,

нераван облик гробља земљи дала,

28 Dante Alighieri: Božanstvena komedija, Pakao, IX, 1 - 133, исто, стр. 52 - 56.

14

тако ту стрше раке здесна, слијева,

само на начин страшнији, из тала."29

(подвл., Љ.К.)

Радозналом Дантеу било је сасвим логично када га је Вергилије обавестио

да у тим гробовима леже јеретици, вође и следбеници, већ према заслузи.30

Говорећи кроз Вергилија, Данте нас упознаје не само са стањем чињеница којима

је, на Кварнеру, у Истрри и Пули, сведок, већ и са стањем ствари од оног још

старијег времена када су Франци под Карлом Великим 788. године запосели ове

територије и почели процес покрштавања словенских "пагана". Историја је такође

забележила и то да су, мало северније "први устанци противфраначке, тј. паганске

и противфеудалне стране" јавили "већ за владе Хотимирове (763, 765), а највећи

устанак... је букнуо после Хотимирове смрти (769 - 772)" (мисли се на словеначку

Карантанију, прим. Љ. К.).31 Забележно је и то да је у Чедаду било "с краја VIII

стољећа седиште оглејских патријарха који су били у редовним односима с папом.

Напротив у Градежу (Градо, 'кћи Аквилеје, а мајка Венеције'), било је седиште

шизматичког патријарха који због 'три поглавља' није признавао папу. Одатле је

са франачком влашћу стала да струји и мисионарска делатност међу паганске

Хрвате... Још почетком IX столећа ти су Словени за истарске Романе пагани"

(подвл. Љ. К.).32

Наравно, аутономне заједнице богумила које се на Балкану јављају већ од X

века, следбеници Арнолда из Брешије, звани арнолдовци, заступници радикално

сиромашне цркве из XII века, који ће касније прећи међу валдензе ("pauperus 29 Dante Alighieri: Božanstvena komedija, Pakao, IX, 113 - 117, исто, стр. 56. 30 "А ја ћу: 'Мештре, какви су то људи, што у те раке морадоше лећи а одају се лелеком из груди? ' 'Херезијархи', он ће нато рећи, и њине секте; ту је мјесто многима, од твог рачуна број је њихов већи." Dante Alighieri: Božanstvena komedija, Pakao, IX, 124 - 129, исто, стр. 56. 31 Група аутора: Историја народа Југославије, I-II, ужа редакција: Бого Графенауер, Душан Перовић, Јарослав Шидак, Просвета, Београд 1953, 1960, књига I, стр. 140. 32 Viktor Novak i Fran Zwitter, redaktori: Oko Trsta, Državni izdavački zavod Jugoslavija, Beograd 1945, стр. 192.

15

Christi", "лионски сиромаси") или патарене, познате и под именима катари и

албигенежани које ће са овдашњим богумилима – седиште заједничког верског

поглавара ових слободних и независних покрета било је у Босни; затим бегине,

побожне жене познате и као химилијате, али и бројни други "неинтегрисани"

покрети и појединци, оптужени за "отпадништво" и "јерес", имали су своја

упоришта у нашим крајевима.33 Анатеме, инквизиција, па чак и крсташки походи

против богумила 1234, 1238. и 1239. године, насилно су мењали сам пејсаж, па ће

то и навести Дантеа да гробиша истарских мученика упореди са шестим кругом

Пакла.

[Ова Дантеова пошта мученицима Истре, није остала ни непримећена, ни

заборављена. Када је Матија Влачић Илирик (1520 - 1575), Истранин из Лабина,

велики бунтовник, револуционар и јеретик, најистакнутији аутор европске

реформације, 1556. године у Базелу, објавио прво издање свог Каталога свједока

истине, у тој важној књизи истакнуто место доделио је и Дантеу, посебно због

33 О проблему алтернативних хришћанских концепција, видети, Група аутора: Историја Југославије, I-II, исто; Константин Јиречек: Историја Срба, I-II, исто; Jacques Le Goff: Srednjovekovna istorija Zapadne Evrope, исто; Natko Nodilo: Stara vjera Srba i Hrvata (Rad JAZU, 1885 - 1890), Logos, Split 1981; Franjo Rački: Borba Južnih Slovena za državnu neodvisnost. Bogumili i patareni, Српска краљевска акдемија, СКА, Београд 1931; Васо Глушац: Истина о богумилима, Београд 1945; Александар Соловјев: Фундајајити, Патарини и Кудугери у византијским изворима, Зборник радова, Византолошки институт, књига (XXI) I, Српска академија наука, САН, Београд 1952, стр. 121 - 146; Mijo Mirković: Matija Vlaičić Ilirik, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, JAZU, Zagreb 1960; Герогије Острогорски: Историја Византије, Просвета, Београд 1969; Драгољуб Драгојловић: Богомилство на Балкану и у малој Азији, I. Богомилски родоначелници, Српска академија наука и уметности, САНУ - Балканолошки институт, Београд 1974; Jaroslav Šidak: Studije o ’crkvi bosanskoj’ i bogumilstvu, Sveučilišna naklada Liber, Zagreb 1975; Franjo Šanjek: Bosansko humski (hercegovački) krstjani i katarsko-dualistički pokret u srednjem vijeku, Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1975; Tomislav Šagi-Bunić: Povijest kršćanske literature, I, Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1976; Roberto Lopez: Rođenje Evrope, Školska knjiga, Zagreb 1978; H. K. Baroha: Veštice i njihov svet, I-II, Mala edicija Ideja, Mladost, Beograd 1979; Elen Pejgels: Gnostička jevanđelja, Rad, Beograd 1981; Kumranski rukopisi, prevod i objašnjenja Eugen Verber, predgovor Branko Bošnjak, BIGZ, Beograd 1983; Ernst Bloch: Princip nada, I-III, Naprijed, Zagreb 1981; Vladimir Bayer: Ugovor s đavlom – procesi protiv čarobnjaka u Evropi a napose u Hrvatskoj, Informator, Zagreb 1982; Mircea Eliade: Kovači i alkemičari, Grafički zavod Hrvatske, GZH, Zagreb 1982; Богомилството на Балканот во светлината на најновите истражувања. Материјали од симпозиумот одржан во Скопје на 30, 31 мај и 1 јуни 1978 година, МАНУ, САНУ, АНУБиХ, Скопје 1982; Драгољуб Драгојловић: Богомилство на Балкану и у малој Азији, II, Богомилство на православном Истоку, САНУ - Балканолошки институт, Београд 1982; August Franzen: Pregled povijesti crkve, Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1983; Mircea Eliade: Okultizam, magija i pomodne kulture, GZH, Zagreb 1983; Ernst Bloch: Ateizam u kršćanstvu, Naprijed, Zagreb 1986; Žil Mišle: Veštica, Vuk Karadžić, Beograd 1986; Владимир Ћоровић: Света Гора и Хиландар, Манастир Хилендар, Београд 1985; Robert Lane Fox: Pagans and Christians, Penguin Books, London 1986; Anica Savić-Rebac i Njegoševa Luča Mikrokozma, priredila Darinka Zličić, Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad 1986. и тако даље.

16

његовог доследног става против института папске непогрешивости. Влачић као

аргумент у прилог великог Фирентинца наводи његов рад О монархији, као и

одговарајућа места из Раја у Божанстеној комедији.34 Један други Истранин,

Петар Павле Вергирије млађи из Копра (1498 - 1565), такође помиње Дантеа и

наводи његову Монархију и Божанствену комедију у једном често штампаном

прегледу јеретика, који је први пут објављен у Тибингену 1549. "Двојица истарских

писаца, Влачић и Вергирије, знатно су утјецали на интерпретирање

протупапинског, 'протестантског' Дантеа на Сјеверу (мисли се на северну Европу,

прим. Љ.К.), гдје су пренијели глас о Пјеснику, који је чини се оставио траг у

њиховоу борбеном духу."35]

Касније, у XXX певању Чистилишта, када наш смерни Песник најзад буде

срео ону за којом је тако чезнуо, лепу и смерну Беатричу, када буде застао као

громом погођен, зацрвеневши се од љубави и стида истовремено, опет ће се сетити

ових простора. Моћ тог сусрета за Песника је била упоредива само са ветровима и

снеговима са словренске стране Јадрана:

"Ко што снијег, кад студена се јави

славенска бура, леди сред дрвећа

на Италије хрпту, па се крави... "36

(подвл., Љ. К.)

Још касније, у XXXI певању Раја, Данте је поново употребио аналогију са

нашим крајевима. Ова аналогија послужила му је да дочара свој сусрет са св.

Бернардом (1090/91 - 1153), бургундским племићем а потом монахом,

проповедником, аскетом и мистиком, реформатором црквеног средишта у Ситеу и

обновитељем бенедиктинског монаштва уопште, славним припадником

Цистерцитског реда, који је написао и правила реда Темплара, који је "у борби

против херетика или невјерника" видео "само једно средство: силу", па је

34 Matija Vlačić Ilirik: Katalog svjedoka istine, JAZU, Zagreb 1962, str. 265 - 268. Из Божанствене комедије, Влачић наводи одговарајућа места из Раја, IX, XVIII i XXIX. 35 Marcella Roddewig: Mattia Flacio Illirico: Fortuna d’un interprete Dantesco nei paesi del nord, у Dante i slavenski svijet – Dante a il mondo Slavo, I - II, radovi međunarodnog simpozijuma, Dubrovnik 26 - 29. X. 1981, JAZU, Zagreb 1984, стр. 553 - 559, цитирано место, стр. 559. 36 Dante Alighieri: Božanstvena komedija, Čistilište, XXX, 85 - 87, исто, стр. 354.

17

"посљедњих година живота практички управљао кршћанством, наређујући папи

своја правила... сањајући да Запад учини витешким редом, Кристовом војском",

који је, насупрот свом савременику и противнику, либералном и правом урбаном

интелектуалцу Пјеру Абелару, представљао "другу границу" хршћанства – како то

већ бива, ова двојица ће се и директно сукобити 1140. године у Паризу – и који је,

следствено, остао упамћен као "претеча... великог инквизитора".37

У часу тог сусрета са св. Бернардом, путописац из Божанствене комедије

осетио се, каже:

"Ко тај што можда из Хрватске сада

долази нашу Веронику зрети,

што је се с давног не засити глада,

већ, док се види, вели у памети:

′Господине мој Кристе, Боже прави,

такав ли дакле бјеше лик твој свети? ′ "38

(подвл., Љ.К.)

Разуме се, објављено је мноштво озбиљних студија чији су се аутори бавили

овом поетском сликом.39 Сâм Данте, наравно, није "објашњавао" симболичко

37 Jacques Le Goff: Intelektualci u srednjem vijeku, GZH, Zagreb 1982, стр. 52. [Бернардов сукоб са Абеларом "био је неизбјежан", каже Ла Гоф, јер се "свеза урбане дијалектике и демократског комуналног поректа учинила његовим противницима значајном". Сâм Абелар пише о завери коју су против њега организовали "два, каже он, нова апостола" - св. Норберт, оснивач премонстратенга и св. Бернард. Абеларова популарност међу студентима на париском брду св. Женевјев, где се сместио 1136 – тако су на левој обали Сене постављени темељи онога што је касније постало славно као париски Латински кварт – била је толика, да се Бернард 1140. одлучио на акцију против свог великог конкурента и противника. Утаначени карактер договореног сусрета двеју сукобљених страна, на коме је требало да обе стране изложе своје теолошко-филозофске аргументе о спорним питањима, св. Бернард је тајно изменио, претворивши аудиторијум у "концил, свог противника у оптуженика". "У ноћи која је претходила отварању расправе, окупио је (Бернард) бисупе и предао им комплетан досије који Абеларда представља као опасног херетика. " Сутрадан, Абелару је "преостало тек да компетенцију суда не прихвати и да се позове на папу". Бернард је, међутим, послао свог секретара оданим кардиналима у Рим, захтевајући од њих да од папе издејствују осуду Абелара. Папа је прихватио тај захтев па је Абелар екскомунициран из цркве као опасан јеретик, док су његове књиге, као јеретичке, спаљене у римској цркви св. Петра. Пријатељ Петар Венерабилис, прихватио је сломљеног Абелара у Клинију, успева да га помири са св. Бернардом и да издејствује поништење екскомуникације. Али убрзо, већ 21. априла 1141, Абелар је умро. "Његова егзистенција је типична, а судбина истодобно изузетна", каже Ле Гоф. Jacques Le Goff: Intelektualci u srednjem vijeku, исто, стрr. 50 - 54.] 38 Dante Alighieri: Božanstvena komedija, Raj, XXXI, 103 - 108, исто.

18

значење слика које је користио, па тако ни значење "Вероникиног питања" у овом

случају.

Такозвана јубиларна година, јубилеј римске цркве, као година опроста свих

грехова која се празнује једном у сто година, прописана је булом Antiquorum Relatio

папе Бонифације VIII од 22. фебруара 1300. године [Већ наследник Бонифација

VIII, папа Климент VI скратио је период између два јубилеја. Уместо да се празнује

сваких сто година, као што је то прописао Бонифације VIII, од Климента VIII

јубилеј је имао да се обележава сваких педесет година. Онда је 1389. папа Урбан VI

објавио булу којом прописује да се јубилеј обележава сваке 33 године, према

годинама Христовог овоземаљског живота... итд.], а за свој симбол добила је тзв.

Вероникину мараму.

Реч је о псеудо-историјском артефакту који је наводно настао када је Исус

Христ, док су га спроводили улицама Јерусалима и док носи крст на коме ће бити

разапет, велом који му је из масе радозналаца храбро додала нека непозната

девојка, названа касније света Вероника (од vera icon, права слика), обрисао зној са

лица, остављајући тој младој жени у знак захвалности свој лик за свагда пресликан

на њеној марами. У XIV веку, ходочасник који је видео Вероникину мараму,

добијао је опрост од свих грехова за будућих 3.000 година (!), а уколико је био из

неке суседне земље, као наш земљак кога се присећа Данте, онда и за читавих 9.000

наредних година! У XV веку опрост грехова је – изгледа због инфлације –

продужен на 7.000 година за Римљане и друге Италијане и на 14.000 година за

странце!

Међутим, није само римска црква св. Петра била у поседу ове свете

реликвије: мараме св.Веронике такође су чуване у грчком граду Закинтосу,

шпанској вароши Јену, шпанским црквама Санта Фаз, Кара де Диос и Санто Росо.

Сама св.Вероника наводно је сахрањена у Ватикану на месту које нико не зна, али

39 Frano Čale i Mate Zorić: Dante u hrvatskoj književnosti, у Dante Alighieri: Božanstvena komedija, исто, стр. 763 - 835. [Фрањо Учелини, аутор првог интегралног превода Божанствене комедије на наш језик, у свом коментару ових стихова из XXXI певања, наводи једно од тих тумачења: "Нашло се тумача, којим је и ова почастна спомена Хрватске и Хрвата дала пригоде да изтакну жалац. Scartazzini присваја донекле умовање негог старијег и пише: ′Или ваљда што је већ од оног времена била Хрватска на гласу ради фанатизма њезине свјетине′"... итд. Dante Aligieri: Divna gluma, preveo i protumačio F.T., Biskupsko sjemenište "Lavova", Kotor 1910, Raj, напомена број 103, стр. 554.]

19

се њени земни остаци такође чувају у Бордоу [године 1882, надбискуп Бордоа

отворио је гробницу св.Веронике и неком свом пријатељу поклонио комад земних

остатака ове светице!)], али и негде у Јерусалиму.40

[Године 1300, током првог јубилеја римске цркве, када је Данте свакако

видео (и) неког анонимног ходочасника који је стигао из Хрватске, па је у оној

неизмерној гужви, пред ликом на Вероникиној марами остао дубоко потрешен и

готово паралисан од чуђења и страха истовремено, чак два милиона људи из читаве

Италије и других европских земаља, допутовало је у Рим да у веселој и празничној

атмосфери буде разрешено свих дотадашњих грехова, али и свих оних грехова који

се могу починити у будућности, чак за неколико наредних хиљада година.

[Економски резултат овог програма религиозног туризма био је колосалан.

Све је било укључено у ову операцију згртања богатства. Сваки од два милиона

ходочасника оставио је у граду на Тибру толико новца и других драгоцености да су

ватикански трезори препуњени што је, разумљиво, водило неизмерном јачању

финансијске, па следствено и политичке моћи папе и Ватикана.]

Тада, током првог јубилеја године 1300, отпочела је у Риму експанзија и

једне старе услужне делатности која ће се толико развити да је већ 1522. Рим имао

чак 24.000 регистрованих проститутки "које су сваког мјесеца плаћале папинској

40 О Вероникиној марами и јубиларној години, видети, Norman Foster: Hodočasnici, GZH, Zagreb 1986, стр. 160 - 171. Оваквих прича има много, а проблеми са реликвијама, храмовима и другим светим местима, у хришћанству повремено добијају и сасвим застрашујуће, не ретко и морбидно перверзне размере. Тако је, на пример, једног дана у Ватикану, кардинал Белордо, шеф Конгрегације обреда, испричао помоћнику свог секретара, младом Виктору Масу, следећу истиниту причу: "Ако те може утјешити, драго дијете, знај, да ни свети отац Тома Аквински није имао више среће. Умро је код цистерцита у Fossanovi, на путу из Напуља на црквени сабор у Lyounu. Доминиканци су захтјевали тијело свог великана, али су га цистерцити настојали задржати. Након једног стољећа препирке, папа Урбан V одлучи, да ће тијело бити предато доминиканцима и пријенето у Toulouse. Али су цистерцити из Fossanove били предузели мјере опреза. Одсјекли су главу анђеоског доктора, да је посебно конзервирају, а остало су искухали да извуку маст, коју још и данас показују у двијема боцама. Изручили су само кости без меса и једну лажну главу, тако да се тијело ′бика са Сицилије′, својим топљивим дијелом налази у Италији, а својим чврстим дијелом у Француској, са по једном главом у свакој земљи. Али има ли неки ред, који не крије неку тајну такве природе?" Roger Peyrefitte: Ključevi svetog Petra, Novinsko izdavačko poduzeće, Zagreb 1956, стр. 28. Треба ли , уопште, помињати да се овде не ради о појави карактерситичној само за римску цркву, па ни за цркве и религије уопште. Феномен култа реликвија снажно је присутан и у световном животу, чак и код оних организација или покрета који су, номинално, против сваког облика ирационалности, мистицизма или идолопоклонства.

20

курији износ примјерен њиховим примањима".41 Зато данас и можемо

претпоставити како је и наш анонимни ходочасник из Хрватске исто тако био

ангажован и у неким сасвим овоземаљским активностима.

Како било да било, шест година пре ове прве јубиларне године, забележено

је чудо које ће се, убрзо, такође показати као успешан пројекат за прављење новца.

Било је то изгледа једног децембарског дана 1294. године, када су неки анонимни

чобани са словенске обале Јадранског мора, видели читаву кућу како, лебдећи над

морем високо у ваздуху, замиче у правцу Италије. Када је долебдела до обале

суседног полуострва, кућа се спустила у маслињак Лорето, чуда у том маслињаку

одмах су почела да се догађају, а кућа која их је производила постала је убрзо

светилиште, по маслињаку названо Лорето.

Чуда у Лорету намах су објашњена још већим чудом. Утврђено је, наиме, да

је кућа о којој је реч заправо Света кућа из Назарета, названа још и Богородичина

кућа јер је у њој рођена сама Богородица, у њој је почела заједнички живот са

Јосипом и, најзад, у њој је родила сâмог Исуса Христа. Још су апостоли, каже ова

реконструкција, од Свете куће у Назарету, направили скромну цркву, а 336. године

око ње је саграђена и мала базилика. Све до 614. бројни ходочасници редовно су

долазили у Назарет и молили се у базилици Свете куће. Када су 614. године

Персијанци заузели Јерусалим, Света кућа је морала бити евакуисана. Тада, јато

анђела однело је Свету кућу до јадранске обале и полако је спустило у Трсат код

Ријеке, на обалу оног истог Кварнерског залива који помиње Данте. Кућа је

наредне три године производила разна чуда, а локалним паганским Словенима,

једном згодом приказала се и сама Богородица. Исто тако мистериозно, Света кућа

је 1294. пренета у Италију. Можда је наш земљак кога помиње Данте био сведок

тог чудесног лета преко Јадранског мора.42

41 Norman Foster: Hodočasnici, исто, стр. 161. 42 [Папа Иноћентије VII установио је 1405. посебну мису за кућу пресвете Богородице, наложивши да се служи сваког 10. децембра, који је проглашен за дан ′свечаности преноса Свете куће′. Већ 1498. године, чувени архитекта Ђулијано ди Сангало саградио је за Свету кућу куполу високу 80 метара, а на реализацији овог пројекта сарађивали су још и Ђулијано ди Мајано, као и Донато Браманте, тадашњи главни архитекта катедрале св. Петра у Риму. Тако је захваљујући значајним прилозима великог броја ходошасника, од сиромашне куће у Назарету, временом изграђена импозантна и пребогата катедрала. Године 1920. папа Бенедикт XV прогласио је црну Мадону од

21

[Али, као што је забележено постојање више Вероникиних марама, па чак и

више Вероника, тако се догодило да ни Света кућа из Лорета није и једина Света

кућа. Када се у XIV веку Европом пронео глас о чуду у Лорету и када је стигао до

старе енглеске опатије Валшингам, тамошње свештенство побунило се тврдећи да

је, још пре неколико векова, Света кућа у директном лету право из Назарета стигла

до ове опатије, те да се прича из Лорета не заснива на чињеницама. У Велшингаму

је испевана и Балада о чудесној сеоби Маријине куће, коју су хорови ходочасника

певали у част Наше госпе од Велшингама. И тако се "развила... небеска свађа: људи

из Walshinghama тврдили су да је њихова ′Маријина кућа′ једина истинска

Богородичина реликвија, а фратри из базилике у Лорету су се згражали над

нелојалном конкуренцијом браће из Walshinghama и пребацивали им да су своју

′накнадно изграђену кућу′ подигли како би одвукли ходочаснике из Лорета у

Енглеску."43]

Изгледа, међутим, да у ствари религиозне подобности и поузданости

становника на словенској страни Јадрана ни марама св. Веронике, ни Света кућа

која је некада била у Трсату, нису много помогле. Чак ни наш ходошасник из Раја

није ту могао ништа. Јер, 1. септембра 1351. године, папа Климент VI обраћа се

писмом дубровачком и драчком надбискупу и трогираском бискупу и упознаје их

са ставовима римске курије о јеретицима који су се намножили и проширили "у

многим земљама, Рашкој, Албанији и Славонији и другим околним областима." 44

Али, вратимо се Дантеу. Оно што овде треба истаћи јесте чињеница да тај

славни песник – у чијем поетском лавиринту наилазимо на бројне, скривене

трагове забрањених, тзв. окултних знања, од Кабале до алхемије – у Божанственој

комедији, посредно или непосредно помиње резултате до којих је на

југословенском Балкану довео онај "успон национализма" о коме, као јасно

Лорета за заштитницу свих пилота, па се њена слика нашла и међу астронаутима Апола 8 када су у децембру 1968. ушли у лунарну орбиту, десет пута облетели Месец и вратили се на Земљу.] 43 Norman Foster: Hodočasnici, исто, стр. 153 - 154. 44 Viktor Novak: Vatikan i Jugoslavija, I, Београд, 1953, стр. 44. [Писмо Клемента VI одаслато је после јубиларне године чију је прославу овај папа организовао 1350 – пошто је, као што је већ речено, скратио период између два јубилеја са сто на педесет година.]

22

артикулисаној историјској тенденцији већ од XI века, пише Ле Гоф. Прступимо ли

Божанственој комедији уз нешто више имагинације видећемо да се 1300. године

када се одвија ово фасцинатно Дантеово путовање у подземље и надземље, Срби,

Хрвати и Словенци појављују са својим јасно дефинисаним "националним

врлинама и пороцима", уосталом као и други савремени народи.

Схватимо ли опаску о "жигу млетског метала" као тврдњу о фалсификовању

туђег државног новца, а ово пак као удар на владајући поредак међународне

трговине, финансија и државних интереса, дакле као побуну против владајућег

поретка, онда као "националну врлину и порок" уочавамо сензибилитет јереси и

побуне и, судећи по глобално светским анбицијама Стефана Уроша II Милутина,

мисије.

Онај забезекнути ходочасник, дубоко потрешен пред Исусовим ликом на

марами св. Веронике, у свом је религиозном уверењу толико искрен и чврст, да и

сам Данте може да га упореди са властитим религиозно-мистичким искуством које

је доживео приликом сусрета са св. Бернардом. Будући да тај ходочасник стиже из

Хрватске он, дакле, репрезентује и једну "националну врлину" каква је за Дантеа

снага чврсте вере и римске цркве као њеног овоземаљског заступника.45

45 [Реч је о "врлини и пороку" неупитне, некритичке, стога и површне, али зато догматизоване религиозности карактеристичне за оне који су, током историје, били подвргавани насилним конверзијама из једне у другу религију. То је свакако био случај са прецима оног нашег земљака "што можда из Хрватске сада / долази нашу Веронику зрети", па "...док / се види, вели у памети: / ′Господине мој Кристе, Боже прави, / такав ли дакле бјеше лик твој свети?′", како је то лепо показао Данте. Знамо, наиме, да је свака насилна конверзија заснована на терору и страху, а да се на тим основама насилно "утерује" и лојалност према моћи нове религије и њене цркве и моћи њене хијерархије. Више стотина година, а од VII века свакако, претке овог Дантеовог и нашег ходочасника, чак три царства која су имала универзалистиче претензије – западно Римско царство, источно Ромејско царство, Свето Римско царство немачког народа – "убеђивала" су терором и насиљем да се одрекну онога у шта су до тада аутономно веровали и да прихвате хришћанство као државну религију. Наш ходочасник са размеђа XIII и XIV века, у ситуацији о којој говори Данте, изгледа да је представник оних неколико генерација у чијем животу се, коначно, догодила ова насиљем изазвана промена – прихватили су државну религију као своју. Зато је после ове промене и било потребно безмало шест столећа па да неко као што је то био Натко Нодило покуша да реконструише и од потпуног заборава спасе народну религију предака оног Дантеовог и нашег ходочасника са размеђа XIII и XIV века. Видети, Natko Nodilo: Religija Srba i Hrvata, na glavnoj osnovi pjesama, priča i govora narodnog, Rad JAZU, бројеви 77 - 78, 79 - 80, 81 - 82, 83 - 84, 85 - 86, 86, 89, 91 - 92, 93 - 94, 99 - 100, 101 -102 (десет свезака), Загреб 1885 - 1890. Готово сто година касније, овај Нодилов рад објављен је први пут као посебна књига. Видети, Natko Nodilo: Stara vjera Srba i Hrvata, Logos, Split 1981.]

23

Гробови у Пули, на Кварнеру и даље у Карантанији, указују на тему јереси и

смрти, стални лајтмотив у дебатама о смислу и перспективи нације од времена

Приможа Трубара, преко Ивана Цанкара до данашњих интерпретатора овог

тематског подручја.46

Истина је, Данте у Божанственој комедији изричито помиње Рашку,

Кварнер, Пулу и Хрватску. Међутим, из чињенице да пише о словенској бури лако

ћемо утврдити да се у његовој интерпретацији еминетно национални атрибут везује

за снагу извесне климатске појаве. Словенско море, конвенционална стилска

фигура историчара којом описују "долазак" Словена на Балкан, није ништа

експресивнија од словенске буре. Следи ли, зато, закључак о "вишку значења" или,

прецизније, о "прикривеном значењу" ових песникових стихова? Следи ли тај

закључак утолико пре што словенска бура има функцију потенцирања елементарно

природне силине песникових емоција? Следи ли тај закључак још и више ако се

сетимо расправе о "херезијарсима и њиховим сектама" поводом кварнерско-

пулских гробова? Мислим да је могуће дати позитиван одговор на ова питања. Јер,

за Дантеа, из Рашке, Хрватске, и са Кварнера долази словенска бура.

Разуме се, тешко је аргументима поткрепити претпоставку, и властито

уверење, да је Данте, пишући о словенској бури, заправо мислио на Словене с друге

стране Јадранског мора. Међутим, будући да је исто тако тешко аргументима

порећи ову могућност – сам аутор, на жалост, овде не може помоћи – она ми се

чини сасвим разложном. Утолико пре што сам песник, у једном другом раду – О

умијећу говора на пучком језику – пишући о својим савременицима који живе на

овим просторима пише о Словенима, Sclavones. 47

Прихвати ли се основаност изнетих претпоставки, онда би словенска бура

ваљала да буде "масовни национални симбол" и примарна одлика оних који се,

појединачно и специфично, могу разазнати у симболима побуне, вере и смрти.

46 [Гробишта у Кварнеру, Пули, Истри и даље у Карантанији, споменици су насилне христијанизације, отпора, јеретичке побуне и мученичке смрти, феномена карактеристичних за општу људску историју, па тако и за историју тог подручја, али и ширег балканског простора до дана данашњег. Следи да су јеретичка "одступања", јеретичка "неадаптибилност" и спремност на мученичку смрт, такође, својства која препознајемо као "националне врлине и пороке".] 47 Dante Alighieri: O umijeću govora na pučkom jeziku, Djela, књига I, исто, стр. 8.

24

Фактицитет историјских збивања пре, за време и после Дантеовог путовања кроз

чудесне просторе Божанствене комедије, унутар ког се фактицитета словенска

бура континуирано разумева као паганска, јеретичка и шизматичка, без обзира на

то да ли се радило о Србима, Хрватима или Словенцима – под мноштвом имена

којима су се самоименовали или су их именовали други – додатни је, и веома

озбиљан, аргумент у овој ствари.

3.

Тако, на пример, и Ремон д’Ажил, учесник и хроничар Првог крсташког

рата који је завршен освајањем Јерусалима 1099. године, у својој Историји

Франака који су заузели Јерусалим (Raymondi de Agiles, canonici Podiencis, Historia

Francorum qui ceperunt Herusalem, први пут објављена 1611. године) бележи своје

утиске са четрдесетодневног путовања кроз ове крајеве, њему познате под именом

Есклавонија. Овај хроничар, чије су заслуге биле толике да је у једној бици, на челу

крсташких трупа, носио само "свето копље" (реликвију која је до данас предмет

бројних спекулација),48 који је у Јерусалиму био учесник сукоба међу крсташким

вођама око Давидове куле, односно тврђаве Сион (која ће, такође, све до наших

дана бити довођена у везу са митологијом реда Темплара и Сионског приората),49

записао је да је Есклавонија "пуст крај, брдовит, без путева", чији су становници

"дивљи и груби". Они су, према Ремону д’Ажилу, "бежећи из својих насеобина и

замкова... клали, као стада, слабе мушкарце, старе жене, сиромахе и болесне..."50

Четрдесет дана у Есклавонији крсташи су провели "идући стално кроз маглу

која је била толики густа да смо такорећи могли да је додирујемо и гурамо пред

48 Упоредити, на пример, Trevor Ravenscorft: The Spear of Destiny, Corgi Books, London 1974. По предању, извесни римски војник пробо је својим копљем разапетог Исуса Христа пре него што је преминуо; тако је настало "свето копље", једна од највећих хришћанских реликвија. 49 Видети најновију спекулацију у овој ствари, Michael Baigent, Richard Leigh, Henry Lincol: The Holy Blood and the Holy Grail, Corgi Books, London 1982; српскохрватски превод, Sveta krv i sveti Gral, Nova knjiga, Beograd 1987. 50 Remon d’Ažil: Istorija Franaka koji su zauzeli Jerusalim, наведени део објављен у Mihailo Pavlović: Du Regard au texte – Od pogleda do teksta, Narodna knjiga, Beograd 1983, str. 293 - 295.

25

собом и најмањим покретом", пише Д’Ажил.51 Током овог похода, највећи

подухват Ремона IV, грофа од Тулузе, епископа Пуија, папиног изасланика и

главног команданта ове војске од 100.000 крсташа, кога су звали Сен-Жил, Свети

Жил, подухват тако велик и тако изванредан да је морао битри записан у

Д’Ажиловој хроници, јесте заробљавање шест Есклавонаца. Пошто су ратоборни

другови ове шесторице и даље били у близини и својим присуством узнемиравали

славног Ремона IV, званог Свети Жил, то је овај командант крсташа наредио да

"његовим заробљеницима ископају очи, да једнима одсеку стопала, другима нос и

шаке, да би он сам, док су њихови другови били преплашени тим призором и

заокупљени њиховим болом, могао побећи и сигурније се спасити са својим

витезовима".52

Тако су ови крсташи прошли кроз Есклавонију и ушли у легенду, а

Есклавоњани остали, и даље, да се онако сурови, пробијају кроз непрозирне магле

крајева у којима живе. Истини за вољу, њихова суровост од које се, ето, препао и

Ремон IV, звани Свети Жил, славни вођа славне крсташке војске, била је

недовољна да их сачува од страха који их је захватио када су се суочили са

окрутношћу коју је демонстрирао тај богобојажљиви Свети Жил.

Оваквих и сличних примера перцепције становника наших крајева може се

кроз историју наћи у импресивном броју. До наших дана. Тако је Албрехт

Хаусхофер, син Карла Хаусхофера, утемељивача минхенског Геополитичког

института, у јесен 1941. године сачинио студију о новом европском поретку који

треба да буде успостављен са Немачком на челу. Ова студија, коју је Хаусхофер

млађи у новембру 1941. предао министру спољних послова Рајха Вајцзекеру са

молбом да је уручи самом Хитлеру – који је, према неким тумачењима, такође био

опседнут "светим копљем", као и Ремон д’Ажил53 – имала је за циљ да развије

51 Remon d’Ažil: Istorija Franaka koji su zauzeli Jerusalim, Mihailo Pavlović: Du Regard au texte – Od pogleda do teksta, исто, стр. 296. 52 Remon d’Ažil: Istorija Franaka koji su zauzeli Jerusalim, Mihailo Pavlović: Du Regard au texte – Od pogleda do teksta, исто, стр. 296. 53 Тревор Равенкрофт у The Spear of Destiny, наводи сведочење Аугуста Кубичека, Хитлеровог друга из младости, који је, после рата, говорио о Хитлеровом интересовању за езотерију и окултно. Сам Хитлер пише у Mein Kampf-у, а Равенкрофт се на то позива, како је био фасциниран када је у бечком Хофбургу, међу многобројним реликвијама које су сведочиле о слави и моћи династије Хабзбург,

26

идеју о "пуфер-државама", односно псеудо-независним тампон-државама које би,

разуме се "за увек", разграничавале територије Рајха и СССР-а. Наравно, у

Хаусхоферовом сценарију није било места за Југославију, али се у групи са псеудо-

независним балтичким државицама и Словачком, нашло места и за "пуфер-државе"

Хрватску и Србију. Ове "Рајху окренуте земље" биле су у "повољнијем" положају

од Словеније, која је, у друштву са Пољском и Чешком, требала да буде стављена у

положај немачког протектората.

До ове своје конструкције, Хаусхофер је дошао на основу класификације

европских народа у четири групе. У првој групи, где су сврстани народи који за

дуго неће прихватити немачку доминацију и вођство, поред Руса, Пољака и Јевреја,

налазе се и Срби; у групи народа који се лако и брзо могу придобити за немачко

вођство, Хаусхофер је сврстао Фнинце, Украјинце, Словаке, Хрвате, Бугаре,

Румуне, Албанце и Грке. И тако даље. Хаухоферов план одговарао је, сматра се,

Глезу фон Хорстенау, амбасадору Трећег Рајха у НДХ чији је савезник у овој

ствари, свакако један од најближих, био бенедиктинац Ђузепе Рамиро Марконе,

папски нунције у Загребу.54 Истини за вољу, Хаусхоферов план није био посебно

оригиналан. Када је реч о Југославији, познато је да је она у јесен 1941. била

увелико распарчана и подељена између Немачке, Италије, Мађарске, Бугарске, као

и другоразредних, псеудо-независних међународних субјеката као што су биле

НДХ и Велика Албанија.55

Било је то време када се библиотекама уништеним током много векова –

Асурбанипалова библиотека у Ниниви, уништена 612. п.н.е.; Александријска

библиотека, чије су уништавање (које је, како се верује, отпочело 47. године п.н.е.

током Цезаровог уплитања у египатски грађански рат на страни Клеопатре)

видео "свето копље", легендарно библијско оружје с којим је извесни римски легионар прекратио муке распетом Христу. У Mein kampf, Хитлер изричито тврди да је његов живот променила ова реченица музејског водича: "Постоји легенда о овом копљу која каже да ко год га се дочепа и разреши његове тајне, држи судбину света у својим рукама, за добро и зло". Trevor Ravenscroft: The Spear of Destiny, isto, p. 7. 54 Видети, Vasa Kazimirović: NDH u svetlu nemačkih dokumenata i dnevnika Gleza fon Horstenau 1941 - 1944, Nova knjiga - Narodna knjiga, Beograd 1987, стр. 36 - 39. 55 Видети, Velimir Terzić: Slom kraljevine Jugoslavije 1941, I-II, Narodna knjiga - Partizanska knjiga - Pobjeda, Beograd - Ljubljana - Titograd, 1982.

27

успешно окончали прво патријарх александријски Теофил 391, а потом и то

дефинитивно, калф Омар 640. године; те бројне друге, мање или веће библиотеке

кроз историју; о тој вековној пракси уништавања библиотека, као уништавања

људског знања уопште, на примеру једног догађаја смештеног у 1327. годину,

пише Умберто Еко у Имену руже – "прикључила" се, никако својом вољом, и

српска Народна библиотека коју су Немци уништили до темеља за време свог

бомбардовања Београда 6. априла 1941. године.

Биће да се и у овом случају радило о стратегији трајног задржавања једног

народа у "густој магли" самозаборава, о "густој магли", видели смо, писао је и

Ремон д’Ажил. Баш као што је и подстицање и распиривање братоубилачког рата

није имало никакву другу геополитичку и стратешку функцију него да промени

етничку карту овог простора с једне стране и да, са друге, успостави услове за

успешно обнављање сваке будуће формуле divide et imperia, завади па владај.

Феноменологија актуелних спорова у нашем друштвеном животу – у

историографији, економији, култури, спорту, политици и идеологији – има своје

дубоко утемељење у најстаријој историји, у историји XIX и XX века уопште, а у

годинама уочи и током I и II светског рата посебно.56

То што је, и данас, Југославија и као држава и као заједница народа,

предмет најжешћих унутрашњих спорова, то што она, ни данас, није теоријски и

идеолошки, одосно идеолошки и теоријски, "усаглашена", говори о далекосежном,

стратешком успеху различитих акција предузиманим против тог простора и

56 Ово се може аргументовати увидом у неке од актуелних дискусија у домађој историографији. Четрдесет пет година одлагано осветљавање геноцида над српским народом који је плански, организовано и стратешки јасно усмерено обављен посредством логора Јасеновац и других логора и стратишта на територији НДХ, овде је несрећан али уверљив пример. Видети, Jasenovac 1941 - 1945, Naše teme, broj 9, Zagreb 1986, стр. 1265 - 1320. Организован поводом објављивања тротомног дела, Antun Miletić: Koncentracioni logor Jasenovac 1941 - 1945, I-III. Narodna knjiga, Beograd 1986 - 1987, овај разговор, у коме су учествовали П. Стрчић, М. Соболовски, Ј. Шашић, А. Барбић, Ђ. Затезало, Л. Кобса, М. Вукмановић, И. Лећа, Н. Ђивковић, А. Милетић и Д. Роксандић, показао је да су учесници потпуно сагласни у једном: са Милетићевом књигом, истраживања овог корпуса проблема тек почињу! А будући да су ова истраживања тек на почетку, вероватно је да ћемо још дуго чекати на исцрпан одговор историографије, социологије, антропологије, медицине, археологије и других наука на питања о размерама тог злочина, те о његовом стратешком месту и улози у историји односа између јужнословенских народа уопште, а између Срба и Хрвата посебно. Посебно када је у питању историјска перспектива тих однса.

28

негових становника кроз историју, а нарочито током протеклих стотину

година.57

Модалитети ових акција стари су колико и политичка историја тог простора.

Тако, на пример, Теофилакт Симоката, хроничар из доба византијског цара

Маврикија (582 - 602), у свом тумачењу славног царевог дела Стратегикон, каже

да цар овде "приказује Словене на Дунаву као многобројна, несложна племена под

многим краљевима који, такође, не живе у спразуму. По савету ове књиге (мисли

се на Стратегикон, прим. Љ.К.), краљеви на граници могу се придобити поклонима

и лепим речима; за римску би државу било веома опасно једиство ових народа или

монархија." (подвл. Љ.К.)58

Како тада, тако се и данас може утврдити међузависност два паралелна

процеса: када су јужнословенске државе (до XIV – XV veka) јачале, јачали су и

притисци усмерени на њихово разбијање споља и изнутра; југословенска држава и

друштво од 1918. године до данас изложени су силама континуираног растакања и

разбијања чији су главни унутрашњи савезници они исти "крљеви" који се "могу

придобити поклонима и лепим речима" из времена цара Маврикија и Теофилакта

Симокате.

Међутим: на делу је и други процес, друга могућност са дубоком

утемељеношћу у историји. Она иста могућност од које, заступајући интересе

Другог Рима, стрепе Маврикије и Теофилакт Симоката; она иста могућност коју,

можда, наслућује Данте када помиње моћ словенске буре. То је потенцијал за

"јединство ових народа". Ову могућност, повремено чак и као стање чињеница,

познају хроничари најраније историје Словена на Балканском полуоству.59

57 Видети, расправу Temeljni problemi povijesti Jugoslavije, Naše teme, broj 12, Zagreb 1986, стр. 1907 - 2032. Расправа је рганизована поводом три књиге, Dušan Bilandžić: Historija SFRJ. Glavni procesi 1918 - 1985, Školska knjiga, Zagreb 1985; Branko Petranović: Jugoslavija 1918 - 1984, Rad, Beograd 1985, Janko Pleterski: Nacije, Jugoslavija, revolucija, IC Komunist, Beograd 1985. Објављени су ауторизовани прилози Г. Влајчић, Д. Роксандића, Д. Лаловића, Б. Петрановића, Д. Биланџића, Ђ. Станковића, Ј. Прунка, М. Gross, Ј. Плетерског, М. Бјелајца и Б. Јанковића. 58 Константин Јиречек: Историја Срба, I-II, исто, књига I, стр.42. 59 Видети, Фрањо Баришић: Чуда Димитрија Солунског као историјски извори, Византолошки институт, САНУ, посебна издања, књига CCXIX-2, Београд 1953; такође, Константин Јиречек: Историја Срба, I-II, исто. Историја народа Југославије наводи да се најраније вести о Словенима могу наћи већ у I и II веку нове ере код Плинија Старијег, Тацита и Птоломеја у њиховим

29

Нема сумње да из ове оптике проблему прилази и анонимни аутор Летописа

попа Дукљанина, познате и као Барски родослов, једне историје Јужних Словена и

њихових држава која је написана између 1143. и 1189. године;60 као што је то,

такође, оптика из које прошлост посматра и реконструише Мавро Орбин у свом

Краљевству Словена из 1601. године. Неки од најстаријих сачуваних споменика

Словенаца, Хрвата и Срба: Брижански споменици с краја X века,61 Башчанска

плоча иписана око 1100. године,62 Мирослављево јеванђеље настало између 1169. и

1197. године,63 обраћају се читаоцу варијантама истог старословенског језика. Још

више, Башчанска плоча и Мирослављево јеванђеље исписани су различитим

графијама истог ћириличног писма.

"Од живота светих најомиљенији је био Живот светог Јеролима, за кога се

држало да је Хрват ('Јеролим Хрватин') и да је саставио глагољицу, јер је пореклом

био из римске Далмације", каже се у Историји народа Југославиује о приликама у

извештајима о Венетима, али и много раније, код Херодота који у својој историји помиње Неруде, Будине и Лигијце, народе за које се претпоставља да су представљали масу становништва која ће се, у доба тзв. Велике сеобе народа, појавити под именом Словени. Видети, Група аутора: Историја народа Југославије, I-II, ужа редакција: Бого Графенауер, Душан Перовић, Јарослав Шидак, исто, књига I, стр. 64 - 66. 60 Видети, Летопис попа Дукљанина, уредио Фердо Шишић, Српска краљевска академија, СКА, Посебна издања, Књига LXVII, Филозофски и филолошки списи, Књига 18, Београд - Загреб 1928; Barski rodoslov, preveo Slavko Mijušković, u S. Ćirković, B. Hrabak, N. Damjanović, Đ. Vujović, Lj. Živković: Bar, grad pod Rumijom, Izbor, Bar 1984, стр. 171 - 190. 61 Видети, Anton Slodnjak: Istorija slovenačke književnosti, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Srbije, Beograd 1972, стр. 13 - 14; Група аутора: Историја народа Југославије, I-II, ужа редакција: Бого Графенауер, Душан Перовић, Јарослав Шидак, исто, књига I, str. 157. Видети, такође, веома интересантну интерпретацију историјâ југословенских књижевности, па тако и Брижанских споменика у Милош Савковић: Југословенска књижевност, I-III (за VI, VII и VIII разред гимназије), Задруга професорског друштва, Београд 1939, књига I, стр. 5 - 6 са фотографијом. 62 Видети, Eduard Hercigonja: Tropismena i trojezična kultura hrvatskog srednjovjekovlja, Pisana riječ u Hrvatskoj, каталог истоимене изложбе, Muzejski prostor na Jezuitskom trgu, Zagreb 1985 - 1986, стр. 47 - 52; Група аутора: Историја народа Југославије, I-II, ужа редакција: Бого Графенауер, Душан Перовић, Јарослав Шидак, исто, књига I, стр. 209 - 217; Милош Савковић: Југословенска књижевност, I-III, исто, књига I, стр. 6 са фотографијом. 63 Видети, Константин Јиречек: Историја Срба, I-II, исто, књига I, стр. 130, стр. 138; Група аутора: Историја народа Југославије, I-II, ужа редакција: Бого Графенауер, Душан Перовић, Јарослав Шидак, исто, књига I, стр. 251 - 255; Милош Савковић: Југословенска књижевност, I-III, исто, књига I, стр. 8 - 9 са репродукцијом иницијала.

30

данашњој Хрватској између XII и XV века.64 Орбин је држо да је ово веровање о св.

Јерониму непоткупљива чињеница па зато, у свом Краљевству Словена наводи св.

Јеронима као важан аргумент за доказивање врлина и ваљаности Словена кроз

историју. Да Мавро Орбин није био на кривом путу, каже и Фрањо Баришић:

"Биондо нам казује да је св. Јероним, пронашавши словенско писмо буквицу, на

словенски превео Свето Писмо. На том језику он је саставио и литургију, која је

прихваћена и коју је доцније потврдио папа Еуген IV. Исто нам саопштава и

Sabellico. Пошто је св. Јероним живео 200 година пре доласка Словена у

Далмацију, јасно је да се словенски ту говорио још у античко доба. То доказују и

места у Далмацији која спомињу антички писци. Примера ради, Ливије спомиње

Bilazora, Coritta, Grapsa, итд., одреда словенске називе места." 65 Интерес за св.

Јеронима, који је у историји западног хришћанства, заједно са Амброзијем, св.

Аугустином и Гргуром Великим, забележен као један од "великих црквених

отаца",66 као први преводилац Библије на латински језик, чији је превод

канонизован, у оба случаја био је уведен у овдашњу митологију због словенске

буквице и као земљак. Јиречек наводи да је св. Јероним из "пограничног краја

Далмације и Паноније",67 што је, можда, било довољно за установљавање његовог

словенског порекла. Уосталом, св. Јероним је живео у доба Аварске најезде и

Атиле, Бича Божјег, у чијим су се јединицама могли налазити и Словени.68 Најзад,

Јеронимово словенско порекло најдиректније потврђује буквица, писмо ћириличне

графије које је, према Орбину и другим изворима, св. Јероним и пронашао.

Овде, такође, препознајемо проблем који је, до данас, познат као питање

глагољаштва: словенско богослужје у Далмацији, Истри, Хрватској и Панонији 64 Група аутора: Историја народа Југославије, I-II, ужа редакција: Бого Графенауер, Душан Перовић, Јарослав Шидак, исто, књига I, стр. 716. 65 Фрањо Баришић: Кратак садржај I и II поглавља Орбинова дела, Мавро Орбин: Краљевство Словена, приредили Мирослав Пантић, Радован Самарџић, Фрањо Баришић и Сима Ћирковић, исто, стр. CXLIX. 66 Tomislav Šagi-Bunić: Povijest kršćanske literature, I, исто, стр. 8 - 9. 67 Константин Јиречек: Историја Срба, I-II, исто, књига I, стр. 26. 68 Videti, Константин Јиречек: Историја Срба, I-II, исто, књига I, стр. 27 - 28; такође, извори из Јиречекове напомене број 60.

31

против латинског, римског богослужја. Проблем је био и остао озбиљан. Тако папа

Јован X, у првом писму сплитском надбискупу "кори бискупе далматинских

градова што допуштају да се у њиховим бискупијама шири Методијева наука,

богослужје на страном а не на латинском језику. Папа је узнемирен што су бискупи

далматинских градова до 923. године припадали под јурисдикцију цариградског

патријарха. Дозвољавали су у својим бискупијама богослужје на славенском језику,

јер се оно није противило нормама Источне цркве." (подвл. Љ.К.)69 После првог и

другог црквеног сабора у Сплиту, 925. и 928. године, "кад је териториј хрватске

државе потпао под црквену власт сплитског надбискупа, кад је на тај начин

свећенство у краљевини Хрватској дошло под индиректни црквено-вјерски уплив

Цариграда",70 словенско богослужје, глагољаштво, могло се проширити и на

становништво у унутрашњости хрватске државе. Борба за и против глагољаштва

трајала је овде наредних хиљаду година. Цвијетко Рихтман је 1932. године успео да

сачини попис глагљашких напева са острва Крка, који су, преношени са генерације

на генерацију, током читаве те историје остали сачувани у колективној меморији.71

О књигама, касније штампаним различитим писмом на народном језику да и

не говоримо. Ето, на пример, Разговор угодни народа Словинскога Андрије Качића

Миошића (1704 - 1760), чије се прво издање појавило 1756, а друго 1759. Као и

Мавро Орбин, тако се и Качић Миошић, фрањевац и просветитељ, сматра

припадником моћног словенског народа коме су велики преци одредили "судбину":

Александар Македонски оставио је том народу у наследство своје царство, цар

Константин из Ниша веру, а четири света имењака, четири Савâ, одредили пут –

први "Саво калуђере, светац Божји од Калцедоније, Палестине и од Сидоније",

"други бише Саво калуђере... словинскога рода и племена, ал' подавна у стара

69 Jerko Bezić: Razvoj glagoljaškog pjevanja na zadarskom području, Institut Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zadru, Zadar 1973, стр. 88. 70 Jerko Bezić: Razvoj glagoljaškog pjevanja na zadarskom području, исто, стр. 89. 71 Наведено према, Jerko Bezić: Razvoj glagoljaškog pjevanja na zadarskom području, исто, стр. 96 - 97. О глагољаштву, такође видети, Eduard Hercigonja: Tropismena i trojezična kultura hrvatskog srednjovjekovlja, Pisana riječ u Hrvatskoj, исто; Група аутора: Историја народа Југославије, I-II, ужа редакција: Бого Графенауер, Душан Перовић, Јарослав Шидак, исто, књига I, стр. 209 - 217, стр. 714 - 733.

32

времена", "треће бише Сава капетане, од војника ђенерале бане", "четврти је ружа

изабрана од колина Неманић Стипана, словинскога краља и цесара, од источних

страна господара, по имену калуђере Сава".72

Ипак, једна од најузбудљивијих пустоловина у овим догађајима, везана је за

Летопис попа Дукљанина, такође познат као Барски родослов, и његове језичке

трансформације кроз векове. "Пошто сам замољен од вас да 'Спис о Готима' који

се назива 'Regnum Sclavorum', у коме су забиљежена сва њихова дјела и њихови

ратови, преведем са словенског на латински језик... присилио сам своју старост и

настојао да удовољим вашој молби" (подвл. Љ.К.), пише анонимни преводилац на

самом почетку Барског родослова.73 Изворно, дакле, Спис о Готима који се назива

Regnum Sclavorum, Краљевство Словена, а данас је познат под именом Летопис

попа Дукљанина или Барски родослов, написан је у Бару, на словенском језику и

свакако ћирилицом између 1143. и 1189, дакле у XII веку.74 Тај изворни рад није

сачуван. У XIV веку, појавила се хрватска редакција Летописа, написана тзв.

западном ћирилицом или босанчицом, која садржи само 23 поглавља ове хонике, уз

додатак легенде о погибији краља Звонимира код "Петих цркав у Косови".

Почетком XVI века, сплитски патрициј Дмине Папалић пронашао је овај текст у

макарском приморју, у кући кнеза Јурја Марковића Качића, "у једне књиге старе

писане хрвацким писмом" (тзв. западна ћирилица, или босанчица), па га је 1509 -

1510, преписао "рич по рич". На молбу Дмина Папалића, који је дакле открио и

преписао ову ћириличну верзију из XIV века, Марко Марулић је 1510. превео

Летопис на латински језик. Према Папалићевом ћириличном препису, Јеролим

Калетић је 1546. године у Омишу, сачинио и властити препис Летописа. Калетићев

препис Летописа дошао је до Ивана Луцића који је тај рад поклонио Ватикану.

72 Andrija Kačić Miošić: Razgovor ugodni naroda Slovinskog, Zora, Zagreb 1956, Pisma od četiri sveta imenjaka, стр. 39 - 40. 73 Barski rodoslov, preveo Slavko Mijušković, u S. Ćirković, B. Hrabak, N. Damjanović, Đ. Vujović, Lj. Živković: Bar, grad pod Rumijom, исто, стр. 171. 74 [О томе зашто су појмови Гот, Готи и Словен, Словени, били синоними, па је тако анонимни писац и могао да каже да се Спис о Готима назива Regnum Sclavorum, Краљевство Словена, видети, Фердо Шишић: Увод. О Летопису попа Дукљанина, одељак 8, Готоманија код Срба и Византинаца, Летопис попа Дукљанина, уредио Фердо Шишић, исто, стр. 113 - 121. Уосталом, друга половина XII века, када је написан Летопис попа Дукљанина, такође је и период када отпочиње доба које ће, у XIX веку, бити названо доба Готике, доба открића светлости, или ренесанса XII - XIII века.]

33

Што се Папалићевог преписа тиче, њему се изгубио сваки траг. Најзад, пошто је на

основу Марулићевог латинског превода Летопис превео на италијански језик,

Мавро Орбин га је први пут и објавио у свом Краљевству Словена из 1601. године.

Сâм Иван Луцић објавио је 1666, под насловом Presbyteri Diocleatis Regnum

Slavorum свој препис Калетићевог преписа заједно са Марулићевим преводом на

латински.75 Ватрослав Јагић, Фрањо Рачки, Фердо Шишић, Владимир Мошин и

други, бавиће се у XIX и XX веку овим рукописом.

Богата је историја покушаја да се превлада она невидљива историјска

"граница" између сфере Запада и сфере Истока која је успостављена још 395.

године када је, после смрти цара Теодосија I, римско царство подељено између

источних и западних Римљана.

"Више никада није дошло до сједињења ова два дела", а граница се

протезала "средином кроз Илирик, од прилике од Которског залива према

Београду", пише Јиричек. И, на примеру Србије, констатује: "Средњовековна и

модерна Србија остала је увек на граници између истока и запада, између грчке и

латинске цркве и између грчког и латинског писма са његовим даљим изведеним

врстама."76

Имамо ли ово у виду, онда се из оптике искустава у XX веку, нарочито

искустава из два светска рата, као и искуства са политиком интересних сфера,

дакле на основу веома озбиљних и валидних аргумената, може закључити да је ово

стање чињеница један од битних разлога што тзв. "српско питање" представља

кључ за решавање тзв. "југословенског питања" и обрнуто. То је, нема сумње, било

и остало познато протагонистима свих стратегијâ пенетрације и разбијања

јужнословенских програма интеграције. Овде се, такође, скрива и смисао

фантомске стратегије "слаба Србија, јака Југославија", као и смисао осталих

75 Наведено према, Eduard Hercigonja: Tropismena i trojezična kultura hrvatskog srednjovjekovlja, Pisana riječ u Hrvatskoj, исто, стр. 60. 76 Константин Јиречек: Историја Срба, I-II, исто, књига I, стр. 27.

34

идеолошких бастарда развијених на "линији" ове стратегије. Реч је, разуме се, о

ноторним историјским чињеницама.77

Вертикала интеграције јужнословенских народа била је позната у минулим

вековима и сматрала се ноторном чињеницом. Орбин је сматрао сасвим природним

да се позове на традицију "рашког краља и цара" Стефана Немање и његов

владалачки грбовник у коме видимо хералдичке симболе Бугарске, Славоније,

Босне, Македоније, Далмације, Србије, куће Немањића, куће Котроманића,

Хрватске, Рашке и Приморја.78 Исто тако, из генеолошких стабала владалачких

породица које Орбин ставља на увид свом читаоцу, може се видети висок степен

рођачких веза између средњовековних властелинских и краљевских породица

јужнословенских држава.79 Традиција глагољаштва била је, такође несумњиво, она

претпоставка која је у XIX веку омогућила изванредну рецепцију језичке стратегије

Вука Стефановића Караџића међу "западним Римљанима" Илирика.80

Међутим, треба имати у виду и то да је вертикала интеграције, изузме ли се

сасвим несумњив и ауторитативан интелектуални потенцијал који јој је био

утемељивач по "линији" разумевања дубоких историјских процеса81 и који јој је

77 Видети, Србија 1878. Документи, приредили М. Војводић, Д. Живојиновић, А.Митровић, Р. Самарџић, СКЗ, Београд 1978; Dragoljub R. Živojinović: Vatikan i prvi svetski rat, Narodna knjiga - Obod, Beograd - Cetinje 1978; Vladimir Dedijer: Sarajevo 1914, I-II, Prosveta, Beograd 1978; Vladimir Dedijer: Istorija tajne diplomatije i politike interesnih sfera, Prosveta, Beograd 1981; Viktor Novak: Magnum Crimen, Nova knjiga, Beograd 1986; такође и раније навођени радови Терзића, Петрановића, Томсона, Казимировића... и тако даље, литература је импозантна. 78 Видети, Мавро Орбин: Краљевство Словена, исто, стр. 242 (12), на самом почетку III дела. 79 Видети, Мавро Орбин: Краљевство Словена, исто, стр. 48 - 49, 56 - 57, 62 - 63, 92 - 93, 132 - 133, 176 - 177. 80 Видети, Viktor Novak: Vuk i Hrvati, SANU - Naučno delo, Beograd 1967. 81 Тако, на пример, Стојан Новаковић у писму Фрањи Рачком од 10 (22) марта 1877. године, поводом српско-турског рата, пише: "Наш рат да је био срећан, могао је унети неке кристализационе елементе и средине. Овако – он је умножио нашу домаћу и опћу српску и хрватску (или југословенску) забуну... Може бити да је моје мишљење сувише тамно обојено... али, где је дневна журналистика и где су ниже врсте литературе, којима се поглавито храни маса, тако ниско и у нас и у вас, као што су, и где су научни од популаризаторских слојева одвојени толиком непремостивом провалом као што су – заступници више литературе ваља да се с резигнацијом затворе у своје кабинете, па да на будући уплив својих радова и светлости о којој раде, ставе карту народног напретка. Ти људи се намају шта договарати, они су сагласни. Садашњој маси они не могу. У обавештење механичко, неорганско ја не верујем. Ваља дакле маса да приђе њима и њиховом гледишту – или неће ништа бити ни од чега! А то морамо чекати. И чекати радећи, како смо ми већ и навикли. Множимо онај рад који треба да обезбеди праву и једину могућу будућност.

35

био одлучујући ослонац, није имала много среће са властитим материјалним

претпоставкама.

У периоду између 1918. и 1941, као што показују резултати већине

истраживача,82 процес концентрације капитала и све оно што такав процес прати

кроз историју грађанског друштва, није изведен; после 1945, уз колебања и

различите опасности, друштво се до почетка шездесетих година развијало по

"линији" свих оних предности које доноси интеграција као историјска вертикала.

Тада је, али само делимично, показано да јесте могуће надокнадити све оно што су

друштва под сретнијим звездама произвела под претпоставкама концетрације

капитала.

Разлози услед којих је ова стратешка опција почетком шездесетих година

напуштена, а читаво друштво било усмерено у правцу репродукције на основу

идеолошког бастарда о "праву нација на овладавање вишком вредности",83 а

"нација", овај пут недвосмислено установљена као "религија" – као што је то

приметио Канети – постала апсолутни критеријум, па као апсолутни критеријум

упросечила, "изравнала" и следствено "укинула" пре свега унутрашње националне

карактеристике како би "монолитно" устројена што ефикасније учествовала у

Ако ништа друго - ми ћемо своју дужност испунити." (подвл. Љ. К.) Виктор Новак: Српски научници и књижевници у преписци са Фрањом Рачким, Зборник за историју, језик и књижевност српског народа, Књига XXVI, САНУ, Београд 1964, стр. 98. 82 Видети веома инструктивне податке у Milosav Janićijević: Stvaralačka inteligencija međuratne Jugoslavije, Institut društvenih nauka - Centar za sociološkaistraživanja, Beograd 1984. 83 Пре него што је ова "теорија" (заснована на вулгарној интерпретацији Марксових радова, а посебно оне њихове рецепције и редефиниције која је била карактеристична за идеологизацију теорије током тридесетих година у СССР – што, свакако, заслужује посебан и опширан критички осврт) узела маха почетком шездесетих година, овде се крајем тридесетих година појавио рад који се, из данашње перспективе, може сматрати прототипом теоријског модела "националног овладавања вишком вредности". Јасно је, наравно, да овакав концепт подразумева постојање "експлоатисаних" и "експлоататорских" нација, те да игнорише и традиционалну теорију о класним друштвима, али и све друге теорије социјалне стратификације, биле оне марксистичке или не, потпуно је свеједно. Аутор овог концепта "националног овладавања вишком вредности" био је крајем тридесетих година Рудолф Бићанић. Видети, Rudolf Bićanić: Ekonomska podloga hrvatskog pitanja, izdavač dr Vlatko Maček, Zagreb 1938. Полемички радови поводом Бићенићевог концепта углавном су, и трајно, игнорисани. Видети, Gojko Polovina: Privredni sistem i proizvodni odnosi u Jugoslaviji 1918 - 1941, Ekonomski institut FNRJ, Beograd 1958. Као што је заборављена и брошура Витомила Кораћа Хрватски "проблем", Библиотека Право народа, Београд 1922. Једно ново, и другачије, читање тих књига и расправа – Кораћев рад, резултат је учествовања у полемици о националном питању која се 1922. водила на страницама Радничких новина, Борбе и других левичарских гласила – било би данас више него добродошло.

36

унутрашњим сукобима око "вишка вредности", ти дакле разлози овог чудног

заокрета још увек су скривени у оним "густим маглама". У сваком случају,

прекинути процес југословенске интеграције, не само да је произвео "српско" и

"југословенско питање", него је, поново и утолико радикалније, отворио сва

остала питања индивидуалног и колективног идентитета на овим просторима.

Радикалистички рез којим су пресечени процеси економске интеграције – дакле

материјалне претпоставке интеграционе вертикале као историјски логичне и

могуће опције – утицао је на јачање и убрзање тенденције "појединачних",

"националних" интеграција. Појединачни и укупни резултат овог процеса

монолитизације нација, поразан је.

Зато су нам тако блиске оне старе рецепције наших предака о којима читамо

– нешто од тога наведено је и овде – у књигама староставним. Нема никакве сумње

да је неко, а то су могли бити само они "краљеви на граници" који се "могу

придобити поклонима и лепим речима", као што је то у VI веку лепо приметио

Теофилакт Симоката, тек уколико је деловао против интереса глобалне заједнице,

дакле за рачун неке "римске државе", па следствено и против властите "нације -

религије" чија је "монолитност", дакле блокираност, његова једина гаранција,

могао деловати у властитом приватном или групном интересу.

Рата није било, па ипак, Југославија је нападнута.

У овом тренутку, ствари су поново тамо где су биле пре тако много година.

Зато нам Дантеово помињање хладне "словенске буре" из 1300. године и Д′Ажилов

страх од "густе магле" из 1099, изгледају тако блиско, стварно и савремено.

Библиографска напомена: Божанствена комедија и вертикална интеграција објављена је први пут у часопису Марксистичка мисао, бр. 2/87, Београд 1987, стр. 175 - 199. Припремајући 2003. и 2010. овај рад за поновно објављивање, извршио сам у изворно публикованом тексту извесне редакторске интервенције стилског и језичког карактера. Исто тако, текст сам местимично проширио додајући делове које изворна верзија не садржи. Ови делови означени су угластим заградама. Љ. К. Бгд. 20. октобар 2012.