PsiholingvistikaPredavanje 3

Argument o urođenom znanju

• Način na koji deca uče da govore sugeriše nam da u ljudskom mozgu postoji urođena, genetska specijalizacija za jezik.

• Kako deca uspevaju u tome? Mnogi ljudi prosto misle da su roditelji ti koji uče decu jeziku. Naravno, roditelji decu obično uče rečima i malo čemu drugom...

• Čak ne ni SVIM rečima• “Ovo je ALI, Milice!

Kaži, ;MEĐUTIM, tatina devojčice!”

Čak i u vezi sa rečima koje uče…

Kako uspeju da ih nauče?

Da li je zaista tako lako da shvate da svaka stolica ovoga sveta pripada kategoriji/konceptu “STOLICA”?

Nisam siguran. Radi se o jako teškom zadatku, u kome dete najpre pravi puno grešaka.

A šta sa ovim..?

Ili ovim..?

Argument o urođenom znanju

• Ideja da su roditelji ti koji uče svoju decu jeziku toliko je sveprisutna da taj jezik obično zovemo maternjim jezikom.

• No, da li on zaista dolazi od majki?

Ne.

Konkretan jezik koji usvajamo dolazi iz naše okoline. Bez obzira na nacionalnost, rasu, boju, ili veru, jezik u koji

je dete uronjeno tokom ranih godina života postaće njegov maternji jezik.

No, ovo nas navodi na ozbiljno pitanje: ako stvari stoje tako, onda mora da postoji nešto što je zajedničko svim ljudima, nekakva ljudka priroda koja nam omogućava da ovladamo ma kojim jezikom kome smo rano izloženi, bez obzira na naše biološko poreklo.

Da li se radi o lingvističkoj demokratiji? Možda. No istina je da ne postoje dobri i loši jezici, te da je svako od nas mogao da usvoji bilo koji od njih kao svoj maternji jezik. Samo je trebalo dati nam šansu...

Problemi sa idejom da ‘roditelji rukovode’ usvajanjem jezika kod dece:

Preregularizacija

e.g. cat -> cats, wug -> wugs break -> breaked (!?!)

2. “Nedovoljnost nadražaja” (‘Poverty of the Stimulus’, Chomsky)

Dete je običeno izloženo svemu samo ne savršenom jezičkom materijalu.

Tri osnovna pristupa usvajanju jezika

Empirizam: biheviorizam ( Watson, Skinner) neobiheviorizam, ‘konekcionizam ’: ( Rumelhart

et al. 1986) Nativizam : ”Sprava za usvajanje jezika” (LAD) ,

”Univerzalna gramatika, (UG) (Chomsky), Pinker (1994) The Language Instinct

Konstruktivizam: Piaget, Vygotsky, Bruner Tomasello (2003) Konstruisanje jezika, deca se kreću analogijom od sintagmi baziranih na generalizaciji onoga što čuju ka sve kompleksnijim konstrukcijama

Empirizam:

Jezik je u potpunosti posledica iskustva. Detetov um je “prazna tablica” (Lok). Učenje se odvija kroz opšte mehanizme poput:

habituacije, uslovljavanja, Izgradnje asocijacija

Racionalizam:

Jezik je (kao i druge karakteristike ljudskog uma ) urođen (Dekart)

LAD, UG (Chomsky) ”Jezik misli” (Jerry Fodor)

Konstruktivizam:

Jezik se usvaja kroz razvojni proces koji vodi ka većoj kompleksnosti, gde on emergira kroz interakciju sa (društvenom) sredinom. Genetika utiče na ovaj proces, ali ga ne određuje u potpunosti (neokantovski pristup).

Epigeneza (Piaget) Socio-kulturalna internalizacija (Vygotsky)

Naš pristup je racionalistički:

Zašto?

Zato što izgleda da znamo više nego što svesno učimo. Nije jasno kakvi bi trebalo da budu stimulusi koji bi nas doveli da znanja jezika koje imamo kao odrasli.“Upečatljiva karakteristika procesa usvajanja jezika jeste da deca završe sa znanjem koje, sasvim bukvalno, beskonačno prevazilazi njihovo iskustvo”.

The Language Organ, Anderson and Lightfoot 2002:18

Deca, istina, uče reči, ali…

Deca uče NEKE reči kao posledicu roditeljskog poučavanja, ali ne i odgovarajuće gramatičke obrasce.

David McNeill:

Child: Nobody don’t like me. Mother: No, say ‘nobody likes me’ Child: Nobody don’t like me. (Eight repetitions of this dialogue follow…) Mother: No, listen carefully! Say “nobody likes me” Oh! Nobody don’t likes me.

Deca se opiru instrukcijama Braime (1971)

Want other one spoon, daddy. You mean, you want the other spoon. Yes, I want other one spoon, please Daddy. Can you say ‘the other spoon’? Other…one…spoon Say ‘other’ Other ‘Spoon’ Spoon ‘Other spoon’ Other…spoon. Now give me other one spoon?

Drugim rečima, deca NE REAGUJU na ispravke i svesno poučavanje jezika.

Mi učimo neka preskriptivna pravila…

… koja retko “uspevaju” u praksi Na primer, i srpski bi trebalo da ima treći

kondicional: “Da ju je on bio video na vreme, on nikada ne bi bio zakasnio”.

Da li iko koristi ovakve oblike u normalnom govoru?

Slično važi i za engleski. Nekada se mislilo da ovaj jezik mora što više da liči na latinski (!) pa su se prepisivala različita pravila...

... Na primer, da rečenica ne sme da se završi predlogom. Sa tim pravilom se poigrao čak i Vinston Čerčil:

“This is a rule up with which we should not put.”

Još teza i prilog genetskoj osnovi jezika

• Mnoga deca sa posebnim potrebama, bez vida, sluha, sa kognitivnim poremećajima, neurološkim nedostacima itd. mogu da imaju u osnovi netaknutu jezičku funkciju.

• (Moguć je i obrnut slučaj: sasvim inteligentna deca i odrasli mogu da pate od poremećaja koji dovode do nerešivih, čisto jezičkih, problema).

• Dakle, jezik se usvaja bez eksplicitnih instrukcija.

• Ovo nam ukazuje ne samo na postojanje mentalne gramatike, već i na činjenicu da jezik ima biološko poreklo.

Znate kako prolaze “odrasli početnici” u učenju stranog jezika?

• “Normalni” odrasli ljudi veoma teško usvajaju znanja o stranom jeziku, da ne govorimo o tome da još ređe postaju savršeno fluentni. A to sve i pored činjenice da odrasli

– Imaju mnogo viši nivo kognitivne sofisticiranosti nego deca

– Dobijaju puno eksplicitnih instrukcija na časovima

Ovo znači da deca “imaju” nešto što odraslima fali!

Kao kod Čerčila, školski sistem nas ponekad uči nepotrebnim stvarim iz gramatike

A opet, ima nekih vrlo kompleksnih gramatičkih pravila koja niko ne predaje osnovcima u engleskim (ili srpskim) školama:

A. Joan appeared to Moira to like herself. B. Joan appeared to Moira to like her. C. Joan appealed to Moira to like herself. D. Joan appealed to Moira to like her.

Šta nam ovi primeri kazuju?

Svako englesko dete pravi razliku između značenja ovih rečenica, a niko ga tome eksplicitno ne uči (radi se o odnosu povratnih i nepovrtanih glagola i razlici između leksema “appear” i “appeal”).

Slično važi u engleskom za tzv. ekspletivnu infiksaciju.

“The book is not by Thomson, but by Martin-bloody-net”. (Martinet)

Ekspletivni infiksi Uni-goddam-versity Manu-fuckin-facturer *Jacken-bloody-doff *Ele-goddam-phant

Izvorni govornici engleskog znaju (“osećaju”) da su prve dva lekseme prihvatljive, ali da druge dve nisu. Zašto? Da li ovde postoji neko podležno pravilo koje mozak nesvesno primenjuje?

POTPUNO je jasno da nijedna američka ili britanska škola neće da odobri program iz maternjeg jezika koji decu uči ovom pravilu (kako ubaciti infiks na odgovarajuće mesto i dobiti “sočnu” psovku).

… Pa opet, deca čiji je maternje jezik engleski širom sveta znaju kako da ovo urade…

Princip je sledeći

• Infiks zvuči kako treba samo ako se umetne na mesto neposredno pre sloga sa glavnim akcentom

• Dakle, naš zaključak je da veliki deo našeg znanja o gramatičkim strukturama našeg maternjeg jezika nije posledica “poučavanja”.

• Deca prosto moraju da sama zaključe (“inferiraju”) obrasce svog jezika. Drugim rečima, ona moraju da konstruišu mentalnu gramatiku na osnovu bilo kakvog inputa koji dobiju (a, sećamo se, taj input je obično vrlo osiromašen. Tim pre je proces usvajanja jezika kod dece fascinantan!)

Argument o urođenom znanju

Način na koji deca uče da govore ukazuje nam da ljudski mozak sadrži genetski predodređenu specijalizaciju za jezik.

Ono što smo do sada videli ukazuje nam da dete može da bez ikakvih problema usvoji/shvati/prihvati nešto što hiljade lingvista širom sveta pokušavaju svesno da opišu...

Rej Džekendof ovo zove “paradoks usvajanja jezika”.

Paradoks usvajanja jezika

Najpre: tokom ovog procesa dete dobije mentalnu gramatiku koja je nedostupna svesti (tj. introspekciji).

Drugo: ogroman deo procesa usvajanja jezika takođe je podsvestan pa lingvisti ne mogu ni da ga direktno posmatraju ni da pitaju decu o njemu.

Sve što deca čuju su rečenice (čak ne ni rečenice – već nizove besmislenih zvukova od kojih njihov um treba podsvesno da konstruiše rečenice), a onda od njih moraju da podsvesno izgrade obrasce.

Dakle, deca imaju nešto “fore” u ovoj trci...

Izgleda da deca imaju nekakve “podsvesne smernice” koje ih vode kroz proces konstrukcije gramatike.

Zato prosečnom detetu treba 5 do 8 godina da u potpunosti ovlada jezikom, dok lingvisti svesno pokušavaju da shvate ovaj proces bar 50 godina unazad i do sada nisu smislili ništa preterano pametno...

Stoga je hipoteza u generativnoj lingvistici da deca već kad se rode imaju sposobnost da usvoje jezik, što Čomski zove univerzalna gramatika.

Toliko puno gramatika!• Grama – slovo. Gramatika (izvorno): “veština lepog pisanja”• Danas ima vrlo raznorodna značenja koja su daleko od ovog

originala.• Preskriptivna i deskriptivna (to smo već imali)• Ovde:

• Univerzalna gramatika: naša biološka sposobnost da usvojimo bilo koji konkretan prirodan jezik (prenosi se genetski).

• Mentalna gramatika: naše savršeno poznavanje konkretnog jezika koji je, pod delimičnim uticajem sredine, postao naš maternji jezik (u petoj godini i kasnije).

• Transformaciono-generativna gramatika: trenutno dominantna formalna lingvistička teorija koja pokušava da detaljno opiše i objasni dve ljudske kognitivne sposobnosti navedene gore.

Šta je tačno univerzalna gramatika?

Oko ovog Čomskijevog konstrukta vode se ozbiljne polemike. Šta je to što deca moraju da znaju o jeziku (nesvesno) pre nego

što počne usvajanje konkretnog jezika (šta je UG)? Na koji način oni koriste UG da izgrade mentalnu gramatiku? Odakle dolazi sama UG?• Kako je uopšte moguće da postoji nekakvo urođeno znanje?• Čomski kaže: kao zubi, maljavost ili sposobnost da hodamo,

univerzalna gramatika ne mora da se pojavi odmah po rođenju, već može da se razvije nakon nekog perioda posle rođenja (na osnovu nekakvog “biološkog sata i rasporeda” – npr. osnove sintakse dobijamo oko druge godine).

• Dakle, izgleda da je gramatika deo našeg biološkog nasleđa. Drugim rečima, radi se o sposobnosti koja se prenosi genetski.

Mehanizam prenošenja bilo kog urođenog znanja (pa i jezičkog)

Genetske informacije određuju strukturu mozga

Struktura mozga određuje mentalne sposobnosti

Čomski: … mi ne učimo da imamo ruke umesto krila...

Pokušajte da primenite isto pravilo na jezik…

Struktura urođenog znanja

Sposobnost da naučimo jezik ukorenjena je u našoj biologiji. U pitanju je genetska karakteristika ljudske vrste.

Baš kao odvojeni palac ili karlična kost, koja nam omogućava da hodamo uspravljeno.

To znači da se i jezička sposobnost može objasniti uz pomoć istorijskog i biološkog razvoja vrste (evoluciona psihologija, neodarvinizam).

Genetska hipoteza

Mehanizam usvajanja urođenog znanja je genetska transmisija, a kao sredstvo u ovom procesu koristi se struktura mozga.

Struktura mozga definiše kakvo je znanje jezika moguće, tako da se jezičko znanje javlja samo onda kada su prisutne moždane strukture koje to omogućavaju (otprilike, oko druge godine).

Gen za jezik: pojedinačni gen na hromozomu 7 regiona strukture q31, koga danas zovu “FOXP2”?

FOXP2 (Forkhead Box Protein 2) Vargha-Khadem et al, 'Praxic and nonverbal cognitive

deficits in a large family with a genetically transmitted speech and language disorder', Proc Nat Acad Sci USA 92, 930 – 933 (1995)

Vargha-Khadem et al,'Neural basis of an inherited speech and language disorder', Proc Nat Acad Sci USA 95, 12695 – 12700 (1998)

Enard et al, 'Molecular evolution of FOXP2, a gene involved in speech and language', Nature 418, 869 - 872, (2002)

Odgovoran za različite funkcije, između ostalog pravilan razvoj delova moždane strukture i pluća.

Deficit (aberacija, mutacija) izaziva različite oblike dispraksije, ali ne samo motorne, već i jezičke poremećaje (ponavljanje reči, prepoznavanje glagola i glagolskih oblika).

Jezik je, dakle, u mozgu. A kako da proučavamo mozak?

Uz sav napredak nauke, i dalje znamo jako malo o tome kako mozak radi. Dakle, na današnjem stupnju nauke, nemamo previše opcija.

Dva moguća ekstrema: Biheviorizam – mozak je “crna

kutija”, znamo šta ulazi i šta izlazi iz njega, ali (namerno, metodološki) preskačemo šta god da se dešava unutra. Prosto, ne znamo dovoljno o tome, bolje da sačekamo.

Savremena neuroistraživanja – um/mozak je skup milijardi nervnih ćelija. Ako objasnim kako radi pojedinačni neuron, te ako pronađemo koje su zone korteksa aktivne tokom pojedinačnih mentalnih zadataka, možda ćemo dobiti neku ideju o tome kako mozak zapravo radi.

Funkcionalizam

Ovo je srednji put koji se masovno primenjuje u psihologiji uopšte, pa tako i u psiholingvistici.

Funkcionalizam je pristup kognitivnim mehanizmima (npr. fonološkoj i sintaksičkoj strukturi u našem umu) koji nižno ne mora da objasni na koji način su ti mehanizmi enkodirani u mozgu u obliku nervnih impulsa.

Funkcionalizam je (i dalje) vodeća strategija u kognitivnim naukama današnjice.

U funkcionalizmu, nije toliko bitno kako stvar rad, već je bitno da radi. Ako je output (tj. izlaz, ono što se dobije iz) sistema potpuni jezik, funkcionalisti nije toliko bitno da li taj output dolazi iz protoplazme, serije povezanih neuronskih mreža, ili silikonskih mikročipova.

Za funkcionalistu, dakle, žive mašine su moguće.

Čomskijanski lingvisti su funkcionalisti!

Tipično, oni žele da kažu nešto o odnosu jezika i mozga.

Takođe tipično, oni znaju vrlo malo o tome kako mozak zapravo radi.

No, oni ne žele da prosto preskoče mozak, kao da unutra nema ničega (biheviorizam).

Tako da oni postuliraju teorije o tome kako mozak, možda, radi.

Drugim rečima, nagađaju... Tako što porede mozak sa nečim što im je poznato, nečim što izgleda funkcioniše na sličan način.

To je funkcionalizam.

Funkcionalističke metafore za um

Funkcionalističke metafore za um

Funkcionalističke metafore za um

Funkcionalističke metafore za um

Funkcionalističke metafore za um

Kroz istoriju...

… korišćene su mnogobrojne metafore ljudskog uma

Za sve njih možemo da kažemo da su funkcionalističke, pošto porede um/mozak sa nekim kompleksnim sistemom koji se u datom istorijskom periodu smatrao za paradigmu naučnog napretka.

Metafore za um danas

Pri kraju 20. veka tipična metafora za ljudski mozak bio je kompjuter.

Ovo danas zovemo kognitivna nauka prve generacije.

Odtale govor o procesorima u mozgu, gde postoji paralelna obrada podataka, komputacije, parsiranje (raščlanjivanje), hardver (mozak) i softver (informacije koje treba obraditi), input, output...

Među lingvistima, ovo je i dalje vodeći pristup u razmatranju odnosa jezika i uma/mozga.

Danas…

Kognitivni naučnici prave kompjuterske programe koji više ne pretpostavljaju da mozak radi “kao kompjuter”, već koji pokušavaju da direktno simuliraju rad neurona (pre: mreža neurona).

Ovaj pokret zovemo konekcionizam. Neki ga zovu kognitivna nauka druge generacije.

Dakle, faktički svi koncepti u psiholingvistici su funkcionalni!

Ne možemo da nađemo u mozgu stvari, poput, recimo S, NP, VP ili pasivizacije.

Ovo su samo teorijski konstrukti koji treba da funkcionalno objasne jedan vid moždane aktivnosti.

Ako ove koncepte grupišemo u jednu koherentnu sistemu, sistem koji formalno radi, dobićemo lingvističku teoriju. Jedna takva teorija je i generativna lingvistika.

No, kako možemo da znamo da naša teorija ima smisla i da nije reč samo o nekakvoj metafizičkoj spekulaciji?

Ovde na scenu stupa psiholingvistika.

Eksperiment

Ovako radi sva nauka. Najpre postavimo hipotezu, a onda

nekako moramo da je testiramo. Najbolji način da to uradimo je da

organizujemo eksperiment, tj. sredstvo pomoću koga posmatramo nevidiljive pojave pomoću onoga što možemo da vidimo (opazimo).

Na primer, možemo da vidimo kako olovka pada na zemlju, a ovo dokazuje teoriju po kojoj postoji nekakva sila koja vuče olovku naniže. Ovu silu, dakako, ne možemo da vidimo.

Psiholingvistički eksperiment?

Predstavlja izučavanje nevidljivih jezičkih pojava (npr. pravila po kome u srpskom pridevi dolaze pre imenica), koje se vrši tako što se ove pojave porede sa nečim što možemo da vidimo (ili čujemo – konkretan jezički materijal, izgovorene rečenice koje sadrže prideve i imenice u imeničkim grupama).

U osnovi postoji tri vrste eksperimenata u lingvistici, po kompleksnosti:

1. Intuicija izvornih govornika 2. Psiholingvistički eksperimenti (u

užem smislu) 3. Neurolingvistički eksperimenti

1. Pitajte izvornog govornika…

Ovo je najjednostavniji, ali i vrlo pouzdan, metod za ispitivanje hipoteza u lingvistici.

Kažemo da izvorni govornici imaju jezičku intuiciju, tj. savršenu podsvesnu kontrolu nad svojim jezikom. Oni, dakle, mogu da daju sud o tome da li je neka konstrukcija gramatična ili prihvatljiva.

Dakle, ako neka jezička struktura njima zvuči ok, onda je lingvista na pravom putu... I obrnuto...

Amy ate two peanuts. OK Amy two ate peanuts. (*) Peanuts ate two Amies. (?)

Dvoznačnost (dvosmislenost, ambigvitet)

Ovo je vrlo bitan fenomen u percepciji. Ponekad postoji samo jedan nadražaj

koji, izgleda, možemo da opazimo na bar dva načina...

Često izgleda da naše interpretacije smenjuju jedna drugu, gde čas vidimo jedno, a čas drugo...

Ovo se tipično vidi u tzv. Geštalt vizuelnim eksperimentima. Isti opšti princip, izgleda, važi i za jezičke strukture

MÜLLER-LYEROVA VARKA

Ova slika nije dvosmislena... Samo nam ukazuje na činjenicu da je “percepcija glupa...”

Odakle dvoznačnost? Slika na desnoj strani je

dvosmislena u sledećem smislu: Fizički , postoji samo jedna slika. Ali, postoje dve moguće

psihološke interpretacije. Dakle, fizička i psihološka

realnost se ne poklapaju! Mi ne vidimo svet onakvim kakav

on jeste... Već vidimo onoliko od realnog sveta koliko nam to omogućavaju ograničenja našeg kognitivnog aparata...

Ta ograničenja daju nam “kognitivno relevantne strukture”

Kad je jezik u pitanju, upravo TE podsvesne strukture su ono što psiholingvista treba da “ulovi” u svojim eksperimentima

Evo odgovarajućeg fenomena u lingvistici…

Dvoznačnost: Teško peći bez ogreva. Stari muškarci i žene. On sedi na stolici sa slomljenom nogom.

EYE DROPS OFF SHELF PROSTITUTES APPEAL TO POPE KIDS MAKE NUTRITIOUS SNACKS STOLEN PAINTING FOUND BY TREE LUNG CANCER IN WOMEN MUSHROOMS QUEEN MARY HAVING BOTTOM SCRAPED DEALERS WILL HEAR CAR TALK AT NOON MINERS REFUSE TO WORK AFTER DEATH MILK DRINKERS ARE TURNING TO POWDER DRUNK GETS NINE MONTHS IN VIOLIN CASE JUVENILE COURT TO TRY SHOOTING DEFENDANT COMPLAINTS ABOUT NBA REFEREES GROWING UGLY

I još…

PANDA MATING FAILS; VETERINARIAN TAKES OVER

POLICE BEGIN CAMPAIGN TO RUN DOWN JAYWALKERS

12 ON THEIR WAY TO CRUISE AMONG DEAD IN PLANE CRASH

KILLER SENTENCED TO DIE FOR SECOND TIME IN 10 YEARS

SAFETY EXPERTS SAY SCHOOL BUS PASSENGERS SHOULD BE BELTED

2 SISTERS REUNITED AFTER 18 YEARS AT CHECKOUT COUNTER

MAN EATING PIRANHA MISTAKENLY SOLD AS PET FISH

ASTRONAUT TAKES BLAME FOR GAS IN SPACECRAFT

QUARTER OF A MILLION CHINESE LIVE ON WATER INCLUDE YOUR CHILDREN WHEN BAKING COOKIES

I još…

OLD SCHOOL PILLARS ARE REPLACED BY ALUMNI

GRANDMOTHER OF EIGHT MAKES HOLE IN ONE

HOSPITALS ARE SUED BY 7 FOOT DOCTORS LAWMEN FROM MEXICO BARBECUE GUESTS TWO SOVIET SHIPS COLLIDE, ONE DIES ENRAGED COW INJURES FARMER WITH AXE LACK OF BRAINS HINDERS RESEARCH RED TAPE HOLDS UP NEW BRIDGE SQUAD HELPS DOG BITE VICTIM IRAQI HEAD SEEKS ARMS HERSHEY BARS PROTEST

Dvoznačne rečenice Izvorni govornici bez ikakvog svesnog napora mogu da

uoče ove dvoznačnosti. Pošto oni tako daju informacije psiholingvistima o kognitivnoj relevantnosti nekih struktura/dobroj zasnovanosti nekih hipoteza, ovi ljudi se obično zovu informanti.

Njihov sud u ovakvim slučajevima pokazuje da postoji distinkcija između fizičog (jedna rečenica, u krajnjoj liniji, jedan zvučni talas) i psihološkog (dve interpretacije).

Po Čomskom, ovo dalje znači da postoji razlika između jedne površinske strukture (konkretne izgovorene rečenice) i dve dubinske strukture (nesvesnih kognitivnih principa koji nam pomažu da shvatimo značenje rečenica).

Dakle, dvoznačnost je jedna od centralnih pojava u lingvistici. Ona dokazuje da je razlika između dubinske i površinske strukture kognitivno relevantna.

To dalje znači da redukcionističke teorije kognicije imaju određenog značaja.

2. Psiholingvistički eksperimenti (u užem smislu)

Ovi eksperimenti rade se sa decom, odraslima i, ponekad, ljudima sa jezičkim poremećajima.

Kod njih se odgovori zaokružuju na papiru, meri se vreme reakcije, daju se sudovi o određenim jezičkim nadražajima po principu “ili-ili”, gleda se u ekran, pritiskaju tasteri, itd.

Za ove eksperimente potrebno je više pripreme. Oni se uglavnom rade u laboratorijskim uslovima, na većem uzorku, a rezultati se moraju obraditi statistički pre objavljivanja.

Ovo su tipični psiholingvistički eksperimenti i neki autori smatraju da psiholingvistika kao grana primenjene lingvistike i kognitivne/eksperimentalne psihologije treba da ograniči svoja interesovanja na ovu vrstu problema.

2a. Neuropsihološki eksperimenti

Ovo je podvrsta psiholingvističkih eksperimenata.

Radi se o psihološkim testovima i zadacima koji su specifično napravljeni da ciljaju (target) određeni, već poznati, neurološki poremećaj.

Na primer, Brokinu afaziju.

3. Neurolingvistički eksperimenti

Još složeniji i zahtevniji. Neurolingvisti pokušavaju da naprave

direktnu vezu između lingvističkih struktura i moždane aktivnosti.

Uobičajena procedura je da se neko stavi u vrlo sofisticiran skener i zamoli da obavi neki zadatak (recimo, da sluša dvoznačnu rečenicu!). Za to vreme, meri se aktivnost različitih moždanih zona. Tipične tehnike su fMRI, MEG i PET. (Ovo su tehnike neuroodslikavanja, tj. slikovnog prikazivanja moždane aktivnosti).

Druga varijanta ne podrazumeva skenere, već se ispitanicima za poglavinu vezuju elektrode. Ovde spadaju EEG i ERP.(Ovo su neurofiziološke tehnike).

Ukratko o funkcionalizmu

Funkcionalistički pristup mentalnoj gramatici pokušava da osmisli eksperimente kojima bi se proverile hipoteze o organizaciji informacija i znanja u ljudskom mozgu.

No, u ovom pristupu, istraživač se mnogo ne interesuje za konkretan način na koji mozak fizički enkodira ove informacije.

Još jedan tipičan funkcionalni konstrukt... ... premda danas donekle napušten u neuronaukama,

ali još uvek osnova za čomskijansku lingvistiku zove se MODULARNA TEORIJA UMA.

Rodonačelnik

Ove teorije je američki filozof Džeri Fodor

Ideja je da je mozak informaciono enkapsuliran

... oops

Drugim rečima, modularna teorija tvrdi…

Da postoji nekakva “opšta kognitivna sposobnost” (centralni format - Jackendoff)

Ali i “moduli” koji su odgovorni za manje ili više specijalizovane zadatke Just like a computer…

Modularnost uma

Modularnost uma

Dakle, po generativnim lingvistima

Izgleda da imamo nekakav “procesor” ili “centralni format” – koji je odgovoran za “opštu kognitivnu sposobnost” (npr. logičko zaključivanje, brojanje, sabiranje...) On predstavlja centar inteligencije.

Takođe, postoje i “moduli” – delimično specijalizovane “komponente” u umu koje vrše specifične kognitivne funkcije – poput zvučnih i grafičkih kartica, mi kao da imamo module za muziku, vizuelnu sposobnost, jezik (zapravo, stvari su malo komplikovanije od ovoga...)

Kao što je slučaj kod kompjuterskih komponenti i procesora, ovi moduli uvek rade u saglasju sa centralnim formatom. Dakle, kod svih kognitivnih sposobnosti, kao što je jezička, postoji opšta i specijalizovana komponenta.

Dakle, jezik ima urođenu komponentu (UG) i stečenu komponentu (UG + ono što učimo iskustvom = MG). Takođe, jezik je delimično posledica generalizovane kognicije, ali delimično i posledica rada specijalizovanih, modularnih delova mozga.

(Ili se tako mislilo do kasnih devedesetih, kao i u Čomskijevoj lingvistici sve do danas)

Ako je pravougaonik ljudski mozak?

Jezik se nalazi u crvenoj zoni:

Zvučni obrasci

Motorne instrukcije

Fonološkastruktura

Sintaksičkastruktura

Misli

JEZIK

Fonološka struktura

Ja sam lingvista pa ću insistirati na razlici između fonetike i fonologije!

Fonetika izučava fizička i perceptivna svojstva glasova i koristi se znanjima iz fiziologije, anatomije, fizike...

Fonologija izučava APSTRAKTNE osobine glasova i u potpunosti pripada lingvistici.

Pa opet… Kako se glasovi proizvode? I kako se

opažaju?

Govorni organiTo su delovi tela koji nam pomažu da proizvedemo glasove.No, setimo se da šta god oni rade i šta god na kraju izađe iz naših usta, to NIJE jezik.Jezik je u mozgu. U pogledu glasova, on mora da sadrži APSTRAKTNE vokalne konfiguracije koje će na neki (volšeban) način da nateraju naše govorne organe da se pokrenu i proizvedu zvuk.(Nešto tipa: “Ako hoćeš da kažeš A, otvori široko usta, pusti glas nisko u usnoj šupljini i “baci” ga nazad, ali nemoj da zaokružiš usta”).Ove “konfiguracije” obično se smatraju najmanjim (apstraktnim) jezičkim jedinicama. Zovu ih distinktivna obeležja.

Slušni organi

Ovde imamo suprotan proces.Ono što dolazi do mozga je zamrljana informacija koja dolazi iz zvučnog nerva. Ona onda mora da se dekodira i rekonstruišu konfiguracije govornikovog vokalnog trakta.Ovde, dakle, slušalac opaža fonološku strukturu koju je govornik “imao na umu”.Opet, šta god dolazi do uha, i šta god sve da uho radi, to NIJE jezik.Jezik (ovde: njegova fonološka struktura) ima veze sa onim što mozak radi: a on rekonstruiše APSTRAKTNE konfiguracije.

Fonema (segment)

Osnovna jedinica fonološke strukture. Definiše se kao glas čijom se zamenom u datoj

reči menja njeno značenje. (npr. barka – banka).

U osnovi se dele na samoglasnike i suglasnike. Klasifikuju se takođe i po zvučnosti, šumnosti,

mestu artikulacije i načinu artikulacije. Ove apstraktne, često binarne karakteristike

foneme još se zovu i distinktivna obeležja. Prema tome, fonema je i skup distinktivnih obeležja.

Šta je fonološka struktura?

Pokušajmo da izgovorimo kratku reč, recimo “WOW”.

Da li možemo jasno da razlučimo date tri foneme?

W O W Da “u našoj glavi”. Ali ne i fizički. Ako fizički

razdvojimo glasove, nećemo dobiti smislenu reč engleskog jezika.

Dakle, ono što čujemo je JEDINSTVENI ZVUK (vidi se kao jedan zvučni talas). Onda naš mozak nekako “izvlači” tri glasa (foneme, segmenta) iz njega. Ovo psiholingvisti zovu “koartikulacija”.

Ovo je tačka na kojoj fonetika prestaje, a počinje fonologija. Drugim rečima, šta god to naš mozak radi kako bi podelio (raščlanio, “parsirao”) taj jedan zvuk na pojedinačne, nedeljive foneme, dešava se u fonološkoj strukturi.

Psihološka i fizička realnost

Setimo se prošlog puta. “Naša percepcija je glupa”. Ono što opažamo ponekad se razlikuje od onoga što nam je fizički dato.

Ovo znači da mozak konstantno obrađuje podatke na osnovu sopstvenih, sasvim apstraktnih, pravila.

Kod fonološke strukture, ovo je takođe važno.

I don’t think it’s a parent. I don’t think it’s apparent. I think we needed a cantor. I think we need a decanter.

Ima puno smešnih primera

Uzeto iz Pinker (1994): The Language Instinct

I know I sound like Larry, but who’s Gitis?

The stuffy nose lead to problems. Some others I’ve seen. It’s a doggy-dog world! Eugene O’Neill won a Pullet

Surprise. My mother comes from Pencil

Vanea. He was a notor republic. They played the Bohemian Rap

City.

Fonološke dvoznačnosti u srpskom Nezgodnog Durlanca sreo i

Beograđanin i bojažljivo mu se obratio: "Izvinite, da vas pitam..." A ovaj se okrene: "Kog će, breee, ti da vaspitaš?“

Dva Durlanca šetaju svoje pit bulove. Pa jedan predlaže: "Ajmo kod Nišave", a drugi odgovara: "Nemoj, tamo vlada žutica". Na to će prvi: "Ma, ko je, breee, taj Vlada Žutica? Odrobijaću ga"

Distinktivna obeležja

Fonema je skup distinktivnih obeležja. Trubeckoy and Jakobson

Npr: zvučnost.

Wug Kwetch Shmegegie Hof

Učili ste engleski. Da li možete da napravite množinu?

Da li su ovo engleske reči? Pa kako onda nastaje množina?

Koje je “podležno pravilo”?

Fonološka struktura

Kako se pojedinačne foneme enkodiraju u mozgu?

Izgleda da se one čuvaju kompozicionalno, kao nizovi binarnih, primitivnih specifikacija koje zovemo distinktivna obeležja (prva ih je uvela tzv. “praška škola” strukturalne lingvistike, N. Trubetskoy i R. Jakobson, neposredno pred II sv. rat).

Distinktivna obeležja – američki engleski

Advanced tongue root!

Sličan problem imamo i u srpskom!

Ponekad je intuitivni izbor govornika u suprotnosti sa preskriptivnim pravilom.Kad se ovo desi, moguće su smešne situacije…Predsednik or pretsednik?Vugdragović or Vukdragović?Regtajm or rektajm?... Etc.

Pa gde se sve ove informacije čuvaju?

Izvorni govornici nisu svesni postojanja distinktivnih obeležja (njihova “svest o jeziku” završava se sa znanjem o pojedinačnim fonemama, a čak i to samo ako se “koncentrišu”).

Do hipoteze o distinktivnim obeležjima moralo je da se dođe eksperimentalnim putem. Sheme distinktivnih obeležja prilično liče na periodni sistem elemenata u hemiji.

(Čomski i inače često tvrdi da je generativna lingvistika konceptualno jako bliska teorijskoj hemiji).

Onda i tu imamo “paradoks”

Deca su genijalci! Šta sve dete treba da “zna” kako bi usvojilo distinktivna obeležja, na primer “izgradnju množine u engleskom”?

1) Da postoji koncept “množine” (apstraktno svojstvo koje povezuje tri mačke, pet kućica, dva roditelja i jedanaest igrača u fudbalskom timu).

2) Da postoji nekakva veza između šuma/buke koja se “nakači” na različita imena objekata (ne *apple-akkle, *cat-cattis, već apples, cats)

3) Da postoji jasna veza između upotrebe glasova [s], [z] i [iz], sa jedne strane, i koncepta množine i završnog suglasnika u imenici u jednini, sa druge strane.

Sve ovo znanje mora da dolazi iz univerzalne gramatike. Nakon što se rodi, dete ima na raspolaganju veliki skup mogućnosti za percepciji distinktivnih obeležja, od kojih će neka na kraju da postanu deo njegovog maternjeg jezika (i izgrade foneme, poput њ, ш, dz, [ch], schwa…)

A stvar je zapravo još komplikovanija! Kao da ovo nije dovoljno, zvučni signal koji čujemo

sadrži mnogo više od osobina samih glasova i njihovih kombinacija (dakle i druge informacije osim lingvističkih).

Najpre, moramo da zaključimo (“inferiramo”) gde se jedna reč završava, a druga počinje. A i to je samo početak.

Onda moramo da budemo u stanju da razumemo glasove bez obzira na to ko govori i kako govori.

Govor može da bude brz ili sport, agitiran ili miran, sa šuštavim ili grubim glasom... Da se prenosi preko radija, telefona, mobilnog, gde se mnoge frekvencije moraju odbaciti...

Još gore od toga: iz daljine, iza debelog zida, sa pokrivanim ustima...

Pa opet mi razumemo govor!

Mozak, dakle, ovde vrši hiljade komputacija!

Pri percepciji govora mozak ne može prosto da definiše samoglasnik kao skup nekakvih fiksnih, prethodno određenih frekvencija.

Umesto toga, frekvencije moraju brzo da se “prilagode” opštem rasponu frekvencija koji čujemo od konkretnog govornika.

Dakle, pri jezičkoj kogniciji, ali i kogniciji uopšte, nisu u pitanju apsolutne fizičke veličine, već relativni odnosi između određenih “ključnih tačaka”.

Sećamo se?

Jezik je “crveno” u mozgu (pravougaoniku):

Konverzija

Konverzija

Fonološka struktura

Zvučni obrasci

Instrukcije govornom aparatu

Prepoznavanje glasa

Prepoznavanje afekta

Kako sve ovo eksperimentalno proveriti (Kostić)?

Spektrografska analiza (x osa – vreme, y osa- frekvencija), moguće je pratiti i, po potrebi, u eksperimentalnim uslovima, menjati zvučni signal i proveravati promene u percepciji. Ključne tačke u spektrogramu zovu se formanti. Oni presudno utiču na karakteristike foneme koja se izgovara. No, formanti se menjaju zavisno od konteksta! Npr. du – 2,400Hz, di – 1,200 Hz. Ovo dalje komplikuje stvari.Dakle, fizičke karakteristike foneme se menjaju, a mi je opet prepoznajemo kao istu fonemu. Očigledno je u pitanju “invarijanta višeg reda”, tj. percepcija fonemaodvija se delimično autonomno od ostatka auditorne percepcije, na osnovu posebnih pravila (ovaj stav brane lingvisti, ali ne i svi psiholozi – uklapa se u modularnu teoriju).

Kako sve ovo eksperimentalno proveriti? Koliko kontekst utiče na percepciju fonema (“apparent”) Pomaže (još George Miller, 1953) – kako samo značenje,

tako i “gramatičnost” rečenica Izolovane iz konteksta, date reči često se nisu dobro

razumele Očigledno je da se pri percepciji govora paralelno vrše

dve vrste obrade: induktivna (bottom up) i deduktivna (top down). Prva se tiče strukture glasova, a druga značenjske strukture. U jeziku, pa i u psiholingvističkim eksperimentima, izgleda da se dve stvari ne mogu lako odvojiti.

Kad je prisutan kontekst, čak i besmislena fonema (“kašljucanje”) ne smeta da ispitanik bez problema opazi celu reč. Ovo je poznato kao “restauracija foneme”.

Lingvisti taj problem zovu “dvostruka struktura (artikulacija) jezika.”

Teorije percepcije govora u psiholingvistici Motorna teorija (Liberman) – pri percepciji,

slušalac se oslanja na implicitno znanje kako treba izgovoriti, tj. proizvesti foneme. Radi se o “koimplikativnim” procesima. Mek Gurkov efekat: čuje se “ba”, “vidi” se “ga”, ispitanici kažu da čuju “da”.

Analiza sintezom . Slušalac analizira signal tako što implicitno generiše (sintetizuje) govor koji čuje, a zatim primljeni auditivni složaj poredi sa njegovom sintetizovanom varijantom (Moris Hale).