Дејан Живановић

Шабачки Турци 1830 - 1867

Апстракт; Текст говори о положају муслиманског становништва Шапца, посматрајући

период од Првог и Другог хатишерифа, којим је покренуто питање њиховог одласка из

Србије, па до 1867. године када је овај процес завршен. Рад се бави пореклом шабачких

Турака, њиховим бројем, односом са локалним српским становништвом, материјалним

приликама у којима су живели и процесом исељавања. У раду су коришћени објављени

извори и предмети из фонда Шабачког окружног суда који су заједно смештени у шири

политички контекст, пресудан за судбину овог становништва у посматраном периоду.

Кључне речи; Кнежевина Србија, Турци, Шабачки град, исељавање

Борба српског народа током Првог српског устанка почетком XIX века, поставила

је темељ на ком се у наредним деценијама радило на остваривању вишевековног сна о

независној и слободној српској држави. Искористивши повољне међународне околности,

Србија је између 1830 и 1833. године, хатишерифима утврдила своју аутономију у односу

на Порту. Насупрот томе, положај турског становништва Србије је њима био значајно

ослабљен и показало се на дужи период, неодржив. То је на крају довело и до исељавања

турског становништва из Србије, укључујући и оно које је живело у Шапцу.

Порекло

После завршетка Другог српског устанка у Србији је било веома мало етничких

Турака1 Из тог разлога чини се потпуно неоправданим називати муслимане Србије

(поготову западних српских предела) – Турцима, јер је реч о чистим Словенима,

претежним делом Србима, који су после доласка Турака примили ислам. Не мали број

ових муслимана чинили су и муслимани из Босне који су се насељавали у делове западне

1 Прави Турци који нису знали српски језик, називани су Туркушама, и то превасходно од стране Бошњака, муслиманске вере. Обично су то били Београдски везир и његова пратња. (Вук С. Караџић, Српски Рјечник код Туркуша)

1

Србије.2 Тако је приликом обиласка Шабачког града 1827. године, Георгије Магарашевић,

српски књижевник и филолог, за његове становнике бележио ,,где сами Турци, по већој

части Бошњаци, дакле потурчени Срби живе, од који једва се где који нађе да зна турски

језик говорити“.3 Како су Турцима називани сви припадници Мухамедове вере у Србији

током XIX века, ми ћемо у раду говорити о (шабачким) Турцима, иако би можда

исправније било говорити о муслиманском становништву Шапца.4

Простор на коме су живели

Шабачки град на Сави који су чинили тврђава са паланком5, вековима су били

средиште турске војне и цивилне управе. После српског пораза 1813. године, турско

становништво се заједно са војном посадом вратило у шабачку тврђаву. Преостали део

турског цивилног становништва живео је изван града на Баиру, Сава-мали и Табана-мали.6

Баир (брег, страна брега на тур.) је од тврђаве био раздвојен Пољаном или Шабачким

пољем. Турци су насељавали његов западни део, тзв Турски Баир.7

За разлику од Баира, чији положај данас није тешко утврдити, Табана-мала и

Сава-мала као места где су живели Турци, под овим именима више не постоје. У

извештају Начелства округа шабачког од 2. маја 1860. године, наводи се да је Сава-мала

2 Šaban Hodžić, Migracije muslimanskog stanovništva iz Srbije u sjeveroistočnu Bosnu između 1788. – 1862. godine, Članci i građa za kulturnu istoriju Istočne Bosne, knjiga II, Tuzla 1958, 66. Погледати још: Тихомир Ђорђевић, Из Србије Кнеза Милоша, Београд 1924, 132-133; Радош Љушић, Кнежавина Србија 1830-1839, Београд 2004, 329; Safet Bandžovič, Iseljavanje muslimanskog stanovništva iz Srbije i Crne Gore tokom XIX stoljeća, Sarajevo 1998.3 Георгије Магарашевић, Путовање по Србији у 1827. години, Београд 1983, 261. 4 Муслимани Србије су представљали привилеговану класу друштва Османске Империје и били носиоци турске државне идеје. Српска раја била им је потчињена, што је уз верску нетрпељивост, био основни разлог да српско становништво током XIX века све муслимане Србије назива Турцима. (Радош Љушић, Кнежевина Србија 1830 – 1839, Београд 2004, 329. ) Интересантно је да су и саме Османске власти, сматравши Ислам као националност, сврставале све Муслимане у једну категорију. Они су под Турцима, подразумевали и Турке и Муслимане, често користивши ове речи као синониме. (Kemal Karpat, Ottoman population 1830 – 1914, The University of Wiskonsin Press 1985, 55. )

5 У Османском царству, паланка је представљала насеље у граничним областима државе, заштићена са спољне стране прокопаним ровом, земљаним насипом и палисадном оградом. Једна од намена била је да штити како цивилно становништво тако и војне посаде које нису могле стати у главни брањени простор утврђења. (Бранислав Којић, Варошице у Србији XIX века, Београд 1970, 12-13.) 6 Бранко Перуничић, Попис Турских земаља и кућа у Шапцу, Годишњак историјског архива Шапца, VI, Шабац 1968, 480. 7 Милан Јевтић, Урбанистичко-архитектонски развој Шапца, Годишњак међуопштинског историјског архива Шапца, 17, Шабац 1983, 47.

2

смештена испоg граgа а Табана-мала више граgа иgући Кленку.8 Ова два подграђа,

низводно и узводно од паланке, формирана су вероватно у другој половини XVIII века.

У Табана-мали биле су насељене занатлије, које су се бавиле прерадом коже (на тур.

Tabakhana је штавионица), па се у аустријским плановима за овај крај употребљава и

назив – Leder Fabrique Vorstadt. Низводно подграђе билo је првобитно насељено

Циганима, па су је Аустријанци називали и Циганска мала – Ziganka Vorstadt.9 Међутим,

српске власти су већ после 1807. године, приступиле решавању питања исељавања

Пољане, преселивши ово становништво на простор данашње Циганске махале.10 Сава-

мала је формирана или на месту које су Аустријанци означавали као Циганска мала, или

на неком месту у близини а свакако на простору Шабачке пољане ниже од града. Ово

потврђује и сећање Лазара Паунковића, шабачког учитеља, који је говорећи о старом

Шапцу из свог детињства, причао, да је као дете гледао Турке како се зими клизају,

наводећи да је ,,то било на данашњој Дудари, или како смо је ми онда звали Сава-мали“.11

Сва ова насеља у којима су Шабачки Турци живели, била су распоређена у

облику полупрстена око тврђаве, а разлоге за то треба пре свега тражити у гарнизону и

турској управи која је смештена у унутрашњости Шабачког града, пружала осећај

сигурности муслиманском становништву.

О бројности шабачких Турака

Тачне и прецизне податке о броју турских становника Шапца, али и читаве Србије

за посматрани период, немамо. Пописи становништва који су се у Србији почели

организовано спроводити од 1834. године, нису обухватали турско становништво.12 Са

друге стране ни Османско царство у посматраном периоду није вршило пописе свог

8 Бранко Перуничић, нав. дело, 480. 9 Шабац у прошлости, 1, Шабац 1980, 435.10 Љубомир Павловић, О Ваљеву и Шапцу, Ваљево 1990, 183. Овде је наведено да су и муслимански Цигани из источне Србије, са Хомоља, 1828. године, насељени у данашњу Циганску махалу.11 Драгољуб Јовичић, Буктиња у тами, Београд 1954, 54. Дудара је назив каснијег датума, пре тога овај део се називао Шабачким пољем или Пољаном. (Љ. Павловић, нав.дело, 183)12 Државопис Србије I, Београд 1963, 87; Aleksandra Vuletić, Censuses in 19th century Serbia: inventory of preserved micro-data,MPIDR Working Paper WP-2012-018, Rostock 2012, 7. (http:// www.demogr.mpg.de/papers/working/wp-2012-018.pdf )

3

становништва.13 Одређени подаци ипак постоје, па иако нису резултат званичне

статистике могу нам пружити оквирну слику о броју турских становника Шапца.

Тако је приликом обиласка Шапца 1826. године, Јоаким Вујић забележио да у

предграђу има „ до 120 турских домова са једном џамијом“, и „у градском шанцу до 170

кућа са џамијом “. У Шапцу, у „серпској вароши“, било је 425 (српских) домова..14 Ото

Дубислав Пирх, капетан пруске војске који је 1829. године, обилазио Србију, забележио је

да у Шапцу има 500 Турака.15 За 1833. годину имамо два податка о броју турских домова,

односно Турака у Шапцу. Први податак имамо од француског дипломате графа Боа-ле-

Конта, који наводи да „становништво турско, заједно са женама и децом“ у Шапцу износи

500 Турака.16 Други, проналазимо у извештају Начелства округа шабачког, у којем су

пописане ,,све фамилије турске које изван града овдашњег живе“, за 1860. годину. У овом

извештају се поред тренутног број турских кућа наводи да је до 1833. године на Табани

било до 15, у Сава-мали 45, а на Баиру 15 кућа.17

Међутим, податак из 1844. године, који је Јован Гавриловић унео у свој

Географско-статистички речник, нам говори о значајном броју Турака који су те године

живели у Шапцу. Он наводи да Шабац има 674 куће и 2936 „душа“ српских и 270 кућа и

1350 Турака, који „од части у тврдињи, а од части ван тврдиње живе“.18 Значи да су према

овом извештају, Турци чинили око 45% становништва Шапца!

Извештај Начелстава округа шабачког, даје нам и тачне податке о броју турских

кућа у Шапцу за 1860. годину. Овде је наведене да у Сава мали, има 90 кућа, 129 турских

фамилија и једна џамија, на Табани има 50 кућа и једна џамија, на Баиру 31 кућа и једна

џамија, као и 4 празна турска плаца и један плац где се мртви сахрањују.. Осим ових

турских кућа изван града имају још 6 турских дућана на Бенској ћуприји. Све укупно

13 Државопис Србије I, 86.14 Јоаким Вујић, Путашествије по Сербији, књига II, Београд 1902, 90-91. Број домова није поуздан чинилац при утврђивању бројног стања Турака. Наиме, Турци су у варошима у којима су живели, имали више кућа него породица. Многи су живели од издавања кућа под кирију. (Радош Љушић, Кнежевина Србија 1830-1839, Београд 2004, 330)15 Ото Дубислав Пирх, Путовање по Србији у години 1829, Београд 1983, 27.16 Србија у години 1834; писма грофа Боа-ле- Конта де Рињи Министру иностаних дела у Паризу о тадашњем стању у Србији/приложио Стојан Новаковић, Споменик, Српска краљевска академија, бр. XXXIV, Београд 1894, 16. 17 Бранко Перуничић, нав.gело, 480.18 Јован Гавриловић, Речник географијско-статистични Србије, Београд 1994, 191.

4

турских кућа ван града има 171, џамије 3 и празних плацева с гробљем 5.19 Ослањајући се

на овај податак, видимо да је број турских домова у односу на период од пре тридесетак

година повећан, за више од два пута. Иначе, извештај не наводи број турских кућа у

шабачком граду ни за 1833. али ни за 1860. годину.

Током кризе изазване догађајима на Чукур чесми 1862. године, Евжен Тасти,

француски конзул, процењивао је да број муслимана који су били смештени у шабачком

граду прелази 1100.20

Оно што такође завређује пажњу приликом разматрања ових података, јесте

питање Цигана муслиманске вероисповести који су живели у Шапцу. Када се говори о

овом становништву, треба рећи да је оно због вере али и бављења разним занатима,

највише ковачким, било насељено углавном у местима у којима су били Турци,

укључујући ту и Шабац. Иако муслиманске вероисповести српске власти нису

инсистирале на њиховом исељавању, мада је већи део овог становништва заједно са

Турцима напустио Србију. Ово потврђује и чињеница да су муслимани Србије после 1862.

године и исељавања Турака, углавном Цигани.21 Постојање Циганске махале у Шапцу, али

и подаци о Циганима у деловима града где су живели шабачки Турци говоре нам да њихов

број није био незанемарљив. Међутим нејасно је да ли су они у изнетим подацима бројани

међу шабачке Турке и ако евентуално јесу који је био њихов број.

Односи са српским становништвом

Посматрајући односе Срба и Турака у Шапцу, можемо рећи да су они у много

чему упоредиви са истим на нивоу читаве Србије. Српско-турске релације овог периода је

можда најбоље дефинисао Тихомир Ђорђевић, оцењујући да ,,Оgноси између њих нису

били срgачни, али су били коректни; они се нису волели, али се нису ни прогањали.“22 У

случају Шапца овај однос је могао бити и бољи с обзиром на чињеницу да је он био важно

19 Бранко Перуничић, нав.gело, 480.20 Миливоје Васиљевић, Соко-град, Шабац 1998, 86.21Државопис Србије I, 87-88; Милош Јагодић, Насељавање Кнежевине Србије 1861 – 1880, Београд 2004, 48.

22 Тихомир Ђорђевић, нав. дело, 142.

5

средиште српске власти али и место у којем је годинама живео кнежев брат, Јеврем

Обреновић.23

Чим је проглашен Први хатишериф, кнез Милош је почео подизати звонаре и

звона по Србији. На овај начин тумачећи одредбу о слободи богослужења, кнез је убрзо

дошао у сукоб са београдским везиром Хусеин пашом и осталим Турцима који су осећали

одвратност према звуку звона.24 Шабачки Турци су били јако узнемирени. Њима је да би

се избегао сукоб, звоњава звона у Шапцу представљена као посебна изјава у част рођења

првог сина господара Јеврема Обреновића.25

Тако, Јеврем Обреновић на вест о сукобу у којем је група Турака претукла једног

Србина, 30. маја 1830. године, шаље допис шабачком суду са следећим

инструкцијама; ,,да кажете Младену да отиде ка војводи, и да му каже ако он неће

удовлотворити и оне Турке казнити, да зна да ћу забранити и каквом у град ићи и што

купити или продати, и да каже буљукбаши аги сејмена, ако буду сејмени то преступленије

чинили, то да се ниједан усудио не би у чаршију долазити, или пак ако буду ерлије то

чинили, то такођер и они да се усудили не би у чаршију долазити“. 26

Српске војне и цивилне власти су највише страховале да шабачки Турци не дођу у

контакт са Турцима из Босне и евентуално покушају да заједно изведу неку већу акцију.

Ово је било посебно опасно у тренуцима исељавања Турака из Јадра и Рађевине током

1834. и прве половине 1835. године.

Вуле Глигоријевић, велики сердар мачвански, 6. јуна 1834. године, пише

шабачком суду ,,да се не би каква штета у Шапцу догодила, које турске бекрије лако

учинити могу, да кметови поставе патроле, један од кметова са патролом целу ноћ да буде

и да целу ноћ по вароши и око вароши одају.“27 Шабачки суд је 17. јула 1834. године

oдговорио да за сада никаве опасности ни у чаршији ни у окружју нема, осим што је неки

23 Радош Љушић, нав. дело, 346.24 Уместо звона, хришћани су у Турској имали даске (клепала), којима су позивали верне у цркву.25 Бартоломео Куниберт, Српски устанак и прва влаgавина Милоша Обреновића 1804-1850, Београд 1901; Михаило Гавриловић, Милош Обреновић, III, Београд 1912, 174. 26 Јеврем Обреновић, с обзиром да шабачком суду одговара из Ваљева, наводи да ураде како је навео и даље ништа не чине, јер ће и сам доћи у Шабац за пар дана; Међупштински историјски архив Шапца (даље: МИАШ), Шабачки окружни суд (даље: ШОС), N°156/1830.27 МИАШ, ШОС, N°453/1834.

6

Турчин из Шапца по имену Авдија претио Матији Милинковићу, долазивши му у дућан

на Баиру. Између осталог тражио је од ,, Матијиног момка“, да му каже где му газда спава

уз претњу да ће му кућу запалити.28

Поново, на опасност од Турака у мају 1835, Стеван Магазиновић је препоручио да

један део Шапчана са оружјем буде у приправности за Шабачке Турке, а други део да се

смести на Камичку, како се не би евентуално Бошњаци са Шабачким Турцима сјединили.

Он поручује ,,да се пошаље ? Марко у град и да каже свим Турцима шабачким да сваки

гледа своја посла, и да неводе којекаква зли разговора који нису од њиховог посла, јер ако

што тако учине нека им се каже да неће по вољи бити ни Господару нашем, а ни везиру, а

бити ни за њи неће добро само ако почну се у туђе послове мешати“. 29 Ипак, шабачки

Турци су приликом исељавања својих сународника из Подриња, остали мирни.

Један лични однос између шабачког диздара и Луке Лазаревића, јунака из Првог

српског устанка, је посебно интересантан. Шабачког диздара Мехмед-агу30, 1806. године,

још као мало дете, ухватили су српски устаници и он се обрео у српском логору. Како је

био без игде икога, јер му је породица у тим страшним догађајима побијена, усвојио га је

Лука Лазаревић, крстивши га хришћанским именом Јован. После повратка Турака 1813.

године, он се враћа вери својих отаца. Њихов однос је остао веома срдачан и после свих

тих година, а ага је Луку називао својим оцем, док је Лука Лазаревић сматрао агу за свог

сина. Без обзира на ово, Мехмед-ага се приликом српско-турских размирица 1862. године,

показао као један од најљућих непријатеља ,,ђаура“.31

Турски устав донет 1838. године, значајно је ослабио власт кнеза Милоша и убрзо

довео до његовог пада. Његови наследници, Милан32 и Михаило нису успели да се одупру

28 МИАШ, ШОС, N°466/1834.29 МИАШ. ШОС, N°289/1835.30 Мехмед-ага, био је шабачки диздар када је Ендру Арчибалд Пејтон (Andrew Archibald Paton) посетио Шабац, 1843/44. године. Феликс Каниц, такође, говори да је он био диздар и приликом одласка Турака из Шапца, 1862. године. У предметима ШОС, налазимо на случај диздара Мехмед-аге из 1840. године.( види напомену 54). Интересантно је и да је Лука Лазаревић био велики противник кнеза Милоша, а из приложеног се то може закључити и за Мехмед-агу. Иако немамо сасвим поуздане податке да се ради о истој особи, све наведено ипак указује на то. 31 Ендру Арчибалд Пејтон, Србија најмлађи члан европске пороgице или Боравак у Београgу и путовања по планинама и шумама унутрашњости 1843. и 1844. гоgине, Нови Сад 1996, 73-74; Феликс Каниц, Срби и становништво, Београд 2007, 363.32 Милан Обреновић, старији син кнеза Милоша, услед болести која је довела до смрти владао је Србијом мање од месец дана (13.јун – 8.јул 1839. године).

7

јакој опозицији у Србији (уставобранитељи), која је подржана од Порте, довела до

протеривања кнеза Михаила са престола 1842. године. Уставобранитељи су потом ушли у

обрачун са присталицама Обреновића који са кнезом нису напустили Србију, у чему су

им не ретко Турци помагали. У Шапцу су Турци настојали да врате своју изгубљену

имовину. Они су се осилили и почели узимати земљу, коју Срби већ 25 година држе, под

изговором да је њихова. Заједно са присталицама уставобранитеља, хватали су и тукли

људе. 33

Чињеница да је донет устав по мери Порте, и да је тиме њен утицај наспрам

кнеза Милоша порастао, представљала је прилику да шабачки Турци поправе свој

положај. Ни чуди да баш тада шабачки диздар Мехмед, добија судски спор против Јеврема

Обреновића, због ливаде коју му је овај наводно одузео. Диздар је жалећи се

Попечитељству правосуђа, нагласио да се за исти проблем обраћао кнезу Милошу али да

позитивног одговора није било. После прегледаних тапија, суд Окружја шабачког је

пресудио у диздареву корист, наводећи у пресуди да диздар ,,ливаду као своју

собственост, слободно обрађивати може“.34 У овом периоду (1839 – 1843) примећујемо и

значајно повећање парница које Шабачки Турци пред судом воде са циљем да наплате

своје дугове од Срба. 35

Релативни успеси у јачању турске власти у овом периоду показали су ипак да

они не могу имати озбиљније последице.. Турска власт није више била у стању да стварно

ојача на рачун већ утврђене аутономије Србије.

Повратком кнеза Михаила на власт 1860. године, односи између Срба и Турака

у Шапцу су постали доста затегнутији. Шабачки Турци су продирали у српску варош,

отварали дућане, кварили поредак, грдили кнеза Михаила, превозили робу на вашар у

Кленак не плаћајући ћумручину, насртали на српску женску чељад кад прође преко Баира,

пребијали момке који би покушали да заштите част сестара и девојака. Сукоби су

33 Драгослав Страњаковић, нав. gело, 43-44; Шабац у прошлости, 2, Шабац 1980, 181.34 МИАШ, ШОС, N°54/184035 Само за 1842. годину;МИАШ, ШОС; А°202/1842, А°208/1842, А°231/1842, А°449/1842, А°454/1842, А°528/1842, А°529/1842 …

8

интензивирани у пролеће 1862. године, само пар месеци пре догађаја који ће одлучити

судбину турских становника Шапца.36

Пропадање турског станвништва Шапца

Турско становништво Србије је између 1830. и 1867. године било у страшно

лошем стању.37 Маса турског живља била је састављена редом од самих нерадника.

Војници су се излежавали по гарнизонима руинираних градова, док је маса осталих

грађана време проводила ,,дембелишући“ по мрачним и прљавим кафанама, пушећи и

лењо трајући дане. Оно мало трговаца и занатлија, који су по нешто привређивали

напуштали су места у којима су живели.38 У Шапцу је можда чак и у већој мери него у

другим деловима Србије за време кнеза Милоша дошло до јачања трговачког слоја

српског становништва. Насупрот томе турски трговци и занатлије већином су били

орјентисани на снабдевање муслиманског становништва разном робом, трговали су

стоком и снабдевали гарнизоне, али се нису упуштали у трговину свињама, иако је била

један од најуноснијих послова, будући да се то косило са њиховим верским обичајим и

убеђењима. Стога су тешко одржавали и развијали послове, тим пре што су били упућени

на купце муслимане којих је у Србији временом било све мање. Пропадале су и ерлије

чији је један део прихода требала да обезбеди држава, нередовне плате упропашћивале су

војнике у гарнизонима и чиновнике а спахије – губици због укидања спахилука.39

Турском становништву је било забрањено слободно кретање по Србији без

дозвола везира или српских власти. Тако је Славном исправичеству окружја шабачког 15.

јануара 1836. године, стигао допис по коме ,,путовање Турака по Србији, било низама,

36 Života Đorđević, Čukur-česma 1862, 35-36.37Турско становништво овог дела Србије је скоро век уназад у доста незавидном положају. Аустро-турски ратови који су се почели водити на територији Србије од краја XVII века, а били настављени и у наредном периоду, осим разарања, доводили су и до честих померања становништва. Муслимани западне Србије су током ових ратова били у више наврата принуђени да са поразима султанове војске напусте своје домове, прелазивши на територију Босне. Ове миграције су биле привременог карактера и трајале су онолико дуго, колико је било потребно османској војсци да поврати изгубљене области. Ако се осврнемо на Шабац , видимо да у периоду који је само нешто дужи од једног века, Турци напуштају град чак четири пута (1688-1690, 1718-1739, 1788-1791, 1807-1813). Селидбе у Босну, па поновна враћања у места из којих су избегли, негативно су утицала на муслиманско становништво, љуљајући њихов морал и материјално их уназађујући.

38 Тихомир Ђорђевић, нав. gело, 142.39 Бојана Миљковић-Катић, Структура граgског становништва Србије среgином XIX века, Београд 2002, 23.

9

ерлија или спахија, који под власт Јусуф паше стоје, није слободно по Србији путовати,

ако немају србскога пасоша или турске тескере“.40

Добар приказ стања Шабачких Турака оставио нам је британски дипломата Ендру

Арчибалд Патон (Andrew Archibald Paton), који је посетио Србију током 1843. и 1844.

године. Улазећи у Шабачки град преко трулог дрвеног моста који је премошћавао јарак са

водом, угледао је следећи призор; ,,Тврђава оg четири бастиона повезаних зиgом била је

готово у рушевинама. Пореg ње била је јеgна кафана у којој је неколико оgрпаних Турака

пушило, који су зајеgно са прљавом улицом употпунили слику карактеристичну за злу

суgбину ислама у Србији“.41 Са диздар-агом (Мехмед-ага), заповедником Шабачке тврђаве

сусрео се у ,,примитивном gрвеном киоску“,касније схвативши да ,,Турци који су остали у

тврђави су били толико сиромашни gа нису имали пристојну просторију у коју би ме

увели“.42

Када је једна комисија 1863. године обилазила преостале турске градове у Србији,

за Шабачки град је забележено ,,gа преgставља антику фортификације, својим изглеgом

вређајући појмове војничке терминологије, носећи назив тврђава“.43 Изглед Шабачког

града недвосмислено је указивао на стање у ком су се налазили Турци који су до тог

периода у њој и око ње живели.

Исељавање из Шапца

Словима Другог хатишерифа било је предвиђено да Турци, који су живели ван

гарнизона напусте Србију у року од годину дана (осим Београда). Тако је Јеврем

Обреновић на подстрек кнеза Милоша, одмах потом забранио Турцима који су живели на

Баиру, да обрађују земљу јер је кнез сматрао да неће моћи сакупити летину до времена

када се морају иселити из Србије. Ипак, њихове жалбе везиру и српским властима,

уродиле су плодом и нико их није дирао. Са друге стране, сукоби који су у то време

настали у Босни између представника султанове власти и конзервативне беговско-

капетанске опозиције утицали су и на прилике у овом делу Србије. Зворнички Махмуд-

паша, отворено је подстрекивао шабачке Турке да не продају своја имања и да се не 40 МИАШ, ШОС N°128/1836.41 Ендру Арчибалд Пејтон, нав. gело, 73-74.42Исто. 43 Милена Алимпић, Живот и раg генерала Ранка Алимпића, Београд 1892, 365.

10

исељавају из Шапца. Стога су односи између шабачких Турака, које је штитио диздар, а

иза њега стајао везир, и српских власти били веома затегнути. Такви су остали још до

краја 1832. и почетка 1833.44

Попустљивошћу српских власти као и одбијањем Порте да сели Турке из

вароши око утврђења, било је јасно да се рок од годину дана предвиђен за исељавање неће

испоштовати. Трећим хатишерифом (1833), рок је продужен на пет година и предвиђао је

да се сви Турци по истеку предвиђеног датума (децембар 1938.) иселе или повуку у

утврђења, где могу као и тврђаве остати ,,на вјеки“.45 Шабачким Турцима остављао се

град, шанац и предграђе Затрка46, а за ,,једно дваестину“ турских кућа на Баиру, Милош је

тражио или да се преселе у прво предграђе, или да иду сасвим из земље, пошто се

непрестано догађају инциденти између њих и Срба који тамо живе.47 Иако је највећи део

Турака напустио Баир 1836. године48, рок од пет година није испоштован и Турци су

остали да живе ван утврђења и после децембра 1838. године.

Обично се после добијања аутономије говори само о процесу исељавања турског

становништа. Међутим, у документима Шабачког окружног суда наишли смо на предмете

који нам говоре да је одређен број муслиманског становништва управо у том периоду био

насељен у Шапцу. Тако је група Срба са Баира 1841. године, тужила Цигане муслимане,

иначе њихове комшија на Турском Баиру, због ватри које не гасе и које прете да угрозе и

српске куће. Шабачки суд је испитујући оптужене и тражећи тапије на земљу где су

боравили, дошао до сазнања да је група од 20 породица из Лешнице, после протеривања

Турака 1834. године, дошла у Шабац и населила се поред српских кућа на Турском Баиру.

Према њиховим исказима ,,никаквих исправа немају“ јер им је земљиште доделио Вуле

Глигоријевић, тадашњи сердар мачвански.49 Исто тако ,,Хемка Шаиновић, Туркиња“ удова

са двоје деце, из Лешнице је после исељавања Турака прешла у Шабачки град код

кћерке.50 Да ли је било још оваквих случајева није нам познато.

44 Михаило Гавриловић, нав. gело, 324-325.45 Радош Љушић, нав. gело, 334.46 Део српског Баира ка Пољани (Шабачком пољу) називан је Затрка. 47 Михаило Гавриловћ ,Милош Обреновић ,III, 465. 48 Радош Љушић, нав. gело, 346.49У пресуди стоји наредба властима да пронађу другу локацију на коју ови Цигани требају бити измештени; МИАШ, ШОС, А°288/1841.50 МИАШ, ШОС, N°2054/1837. Хемка Шаиновић се иначе обраћа суду у покушају да прода своју имовину коју је у Лешници напустила.

11

Са одласком кнеза Михаила 1842. године, уставобранитељи заједно са кнезом

Александром Карађорђевићем настављају да учвршћују државно правне односе са Портом

на штету српских привилегија.51 У првих пар година после Вучићеве буне компетенције

турске власти по србијанским градовима су чак нешто проширене а смањио се и притисак

у погледу њиховог исељавања. Противно постојећим прописима дошло је тада и до

извесног пораста муслиманског живља у Србији..52 Тако је према неким непотпуним

подацима око 20 турских породица између 1838. и 1844. године, населило шабачки атар.53

До масовног одласка Шабачких Турака долази непосредно после догађаја у којем

је турски наредник убио српског дечака, Саву Петровића, на Чукур Чесми у Београду 3.

јуна 1862. године.54 Епилог затегнутих односа Срба и Турака, који су претили да

ескалирају и у војни сукоб биле су одлуке Канличке конференције у Цариграду. Европске

силе које су биле гаранти Србије још од Париског уговара о миру из 1856. године заједно

са представницима Порте, на конференцији су између осталог донеле одлуке да се четири

месеца од потписивања документа исели турско становништво из Србије, поруши Соко и

Ужице, а да остану за Турску важни стратешки градови на Сави и Дунаву; Шабац,

Београд, Смедерево и Кладово. У овим местима нису се смели више налазити

башибозуци, него само редовна војска која одлази и снабдева се искључиво речним путем.

Портин ферман о потврди одредаба конференције издат је 4. септембара а кнезу Михаилу

је достављен 24. септембра 1862. године.55

Када су догађаји око Чукур-чесме ескалирали бомбардовањем Београда од

стране турске артиљерије, дошло је и до превирања у Шапцу. Већ 28. јуна, шабачки Турци

су побегли у град а Шапчани су поставили страже. Ситауција је постала изузетно напета.

Почетком јула шабачка власт је тражила путем преговора са градским Турцима пролаз

поред Града, а за то време Турци су тражили помоћ из Београда, из Аустрије и из Босне.

51 Радош Љушић, Историја српске gржавности, II, Нови Сад 2001, 111.52 Драгослав Страњаковић, нав. gело, 77; Јован Милићевић, Историја преgаје турских граgова у Србији српској влаgи 1867. гоgине, Зборник радова Ослобођење градова у Србији од Турака 1862-1867, Београд 1970, 247. 53 Шабац у прошлости, 2, Шабац 1980, 181.54 Погледати: Života Đorđević, нав. gело, 1983.55 Исто, 254-271; Зорица Јанковић, Цару на Диван, Београд 2008, 127-133.

12

Због тога је турски изасланик Омер путовао у Београд, Садик и Нумал у Кленак

(Аустрија), а Пашо у Бељин. Ипак, до сукоба није дошло.56

Већ почетком септембра неки Турци из Шапца су прешли у Београд. Већина их је

сачекала новембар, када су 1. и 2. новембра претерали стоку у Зворнички санџак са

намером да се ускоро сви, укупно 568 кућа, населе у Босни. На глас да ће Мали Зворник

остати турски, један део се овде задржао.57 На основу турских документа смештених у

архиву Оријенталног института у Сарајеву, можемо доста прецизно видети где су се после

напуштања Шапца, Шабачки Турци настанили и у ком броју. Шабачки Турци са својим

породицама населили су Зворнички санџак и то места Бијељину, Брезово поље, Горњу

Азизију или Босански Шамац, Доњу Азизију или Орашје. Највише их је досељено у

Брезово поље, у документима се наводи број од 375 шабачка мухаџира.58 У зависности од

броја исељеника они су насељавали једну или више махала у новоподигнутом месту. У

Орашју је тако образована Шабачка махала.59 Из извештаја од 21. децембра 1862. године,

који је набројао издатке за трошкове дневних оброка, превоза и прве помоћи

муслиманским исељеницима, на подручјима кадилука Зворничког санџака, видимо да је

број одраслих особа које су дошле из Шапца био 500, а број деце 196.60 Број кућа које су

према турским документима из архива Оријенталног института остале у Шабачкој тврђави

после исељавања Шабачких Турака 1862. године, заокружује се на 350.61

После Канличке конференције, бедем шабачке тврђаве је делимично поправљен,

јарак продубљен и убудуће је у овој тврђави боравила стална посада од 500 низама.

Војници су ретко добијали дозволу за излазак из тврђеве, у куповину у град су могли само

удвоје па су покушаји бекства били прилично чести. Ипак, тврђави није било суђено да

још дуго ,,омета развој пробуђеног града“. Већ септембра 1866. године већина цивилног

становништво је напустила тврђаву.62 Коначно, турска војска и преостали цивили,

напустили су Шабачки град 10. априла 1867. године. Пешадијски капетан српске војске

56 Никола Савић, Историја Шапца, Шабац 1927, 52-53.57 Života Đorđević, нав. gело, 273.58 Овде треба узети у обзир да је њихов број био већи од наведених 375, јер су овде рачунате само мушке главе без женских чланова.59 Galib Šljivo, Naseljavanje muslimanskih prognanika iz Kneževine Srbije u Zvornički kajmakamluk 1863. godine, Prilozi, br. 30, Sarajevo 2001, 108.60 Šaban Hodžić, нав. gело, 78-141. 61 Исто, 142. 62 Феликс Филип Каниц, нав.gело, 363.

13

Лазар Цукић о овоме обавештава министра војног пуковника Блазнавца, следећим речима;

,,Трупа српска ушла је у 8 и ½ сати ујутру у град и смена је у исто доба извршена. Турска

војска у 10 сати кренула се. Све је на миру свршено.“63

* * *

У раздобљу између 1830 – 1867. године, разликујемо три периода која су

обележили друштено-политички положај шабачких Турака. Први период траје од

добијања хатишерифа (1830/1833), па до тзв. Турског устава из 1838. године. Овај период

карактерише притисак да се Турци иселе из Шапца а њихова имања откупе. Исељавања

Турака из Јадра и Рађевине имало је свакако утицаја и на шабачке Турке, а ми видимо да

се и одређени број лица из тих места преселио у Шабац. Други период можемо датовати

од 1838/1842., па све до 1860. године, од када је на власти у Србији режим који је свој

легитимитет заснивао на Турском уставу те је самим тим бар на одређено време морао

одустати од спровођења одредаба садржаних у хатишерифима. У то време, шабачки

Турци, поправљају своје позиције, увећава се њихов број, зидају верске објекте и куће.

Међутим, материјално уназађени и препуштени судбини, градили су кров без темеља.

Трећи период траје од 1860. године и повратка кнеза Михаила на престо, па до 1862.

године, односно 1867. године. У овом периоду према свим показатељима око 1 000

турских становника је напустило Шабац. Град који је у то време није прелазио број од

7 000 људи, овим је изгубио више од петине свог становништва.

Последње три деценије присуства шабачких Турака у Шапцу, протекле су без

већих сукоба са Србима и српским властима. Наследници оснивача Шапца су после

четири века присуства, у миру, заувек напустили овај град. Један од најзнаменитијих

Шапчана, Стојан Новаковић записао је; ,, Ко би замислио како је било и могло бити

хришћанима и Србима XIV, XV и XVI века, може виgети како је опет муслиманима и

Турцима било каgа је хришћанска слобоgа почела повраћати се у земље некаgа

потлачене.“

63 Зорица Јанковић, нав. дело, 178.

14