Семинарски рад

ТЕМА:

Гај Јулије ЦезарЖивот и дело

Садржај

Увод

''У том младићу крије се

сто Марија''

Луције Корнелије Сула

Појава овог изванредног човека на политичкој сцени Рима имала је пресудну улогу. Република- вековна тековина и понос Рима, почела је да се обрушава годинама раније, још почетком делатности Тиберија Граха, а даље пропадање се наставило борбама између Гаја Марија и Корнелија Суле, Катилининим заверама, све док коначно историја није донела Гаја Јулија Цезара да јој зада коначан ударац.

Као сјајан војсковођа, пороширио је знатно границе Римског царства и успео да покори немирно племе Гала које је Рилјанима вековима задавало доста мука. Јулије је успео да покори све од Гала.

Поред тога што је био добар војсковођа, Цезар је , такође, био моћан политичар. Имао је изванредан говорнички дар којим је успевао да масу баци под своје ноге.

Гај Јулије Цезар је, такође, био и плодан писац и оставио за собом дела која се и данас радо читају потут ''Записи о галском рату'' ( Commentarii de bello Gallico) или ''Записи о грађанским ратовима'' (Commentarii de bello civili), писао је , такође и дела из области граматике попут ''О аналогији'' ( De analogia), али ово дело нам нажалост није сачувано.

О њему су писали многи славни историчари попут Тита Ливија, Плутарха и Светонија на основу чијих података ми знамо за живот и делатност овог човека.

Име овог човека било је памћено како данас тако и међу његовим савременицима и наследницима. Слижио им је као узор својом одлучношћу и вештином да сачека прави тренутак.

ЦЕЗАРОВА ДЕЛАТНОСТ ДО ГАЛСКИХ РАТОВА

Гај Јулије Цезар је потицао из угледне патрицијске породице Јулијеваца из које су порекло многи магистрати Рима па ипак нису играли битну политичку улогу за разлику од других пстрицијских родова. Његов отац био је претор, а мати припадала угледном и истакнутом плебејском роду Аурелијеваца.

Своју политичку каријеру почео је под протекцијом Гај Марија који је био ожењен Цезаровом тетком. Тако је Цезар изабран на положај Јупитеровог свештеника (flamen Dialis) и оженио се Корнелијом, Цинином кћерком.

Због овог брака Цезар је имао много проблема. Наиме, када је Корнелије Сула постао диктатор 82. године пре н.е, затражио је Цезару да се разведе од Корнелије, што је он одлучно одбио.

Због таквог става је морао убрзо да напусти Рим. Од сигурне смрти га је спасло то што је имао пријатеље који су се налазили на утицајним местима. Прво је побегао у сабински крај, где је дуго лутао и крио. Толико је ослабио у том потуцању да су га морали носити на рукама од куће по кући све док га Сулини војници нису ухватили једне ноћи. Успео је да се спаси тако што је поткупио њиховог стрешину, Корнелија са два талента злата.

Након тога постало је опасно да даље борави у Италији па је отпловио у Битинију, тамошњем краљу Никомеду. Остао је тамо неко време и следећи свој немирни дух отиснуо се даље. Међутим тада ће се одиграти једна занимљива епизода у његовом животу у којој ће његов одлучни карактер и

чврста реч испловити на површину. Када је напустио Никомеда, пловећи даље недалеко од острва Фармакузе, заробили су га гусари. Испрва су од њега тражили педестет талената као откуп на шта им се поносни Јулије насмејао у лице рекавши да не знају кога су заробили. Он им је обећао да ће дати новац за откуп и послао своју пратњу да по суседним градовима сакупе одређену суму, а он је и остао да борави међу разбојницима. Цезар их је презирао и трудио се кад год је то било могуће да их нервира. Писао им је

песме и беседе које им је читао, а када би му се због тога насмејали називао их је глупацима и варварима. Без икаквог устезања се упуштао у рвање с њима, наређивао им да ћуте када год би пожелео да се одмара па се понекада чинило да су они његова телесна гарда судећи по начину како се опходио према њима. Претио им је да ће их све повешати када се ослободи, на шта су се они смејали схватајући то као шалу.

Ускоро је пристигао и новац који је донела пратња из Милета и Цезар је одмах по пристигнућу тамо опремио лађе и кренуо на разбојнике. Како ови нису били припремљени за напад, лако их је похватао и заробио. Благо које је запленио од њих узео је као плен, а све њих бацио у тамницу у Пергам. Ускоро их је све редом распео на крст као што им је и обећао.

Ускоро су му пристгле вести из Рима да је Сулина власт ослабила и да је повратак тамо сада безбедан. Кренувши ка Риму Цезар је прво дошао на острво Родос где је боравио у школи славног беседника Аполонија учећи и развијајући врлину беседништва који му је касније доста помогао у политичкој каријери.

У Рим се није вратио све до Сулине смрти 78. године пре н.е, а по свом повратку почео је да крчи себи пут у даљем напредовању. Прво је оптужио Долабелу како тлачи своју покрајину Хеладу, али је овај успео да се ослободи. Цезар се није ту зауставио већ је оптужио Публија Антонија позивајући се на закон Lex acilia de repetundis који је 169. године пре н.е установио Гај Грах, а по коме ће магистрату бити суђено ако прима мито. Тако је Цезар оптужио Антонија како је поткупљен од стране претора провинције Македоније Марка Ликула.

Цезарова популарност у Риму је све више и више расла, а опасност од тога једино је слутио Цезаров савременик славни беседник, Марко Тулије Цицерон. Он је видео шта се крије у Цезаровим намерама и да ће ако он ојача римски устав пасти.

Да је народ био наклоњен Цезару све је говорило. Када се надметао са Гајем Попилијем за положај војног трибуна успео је да буде изабран. Други доказ

била је сахрана његове тетке Јулије, жене Гаја Марија када је одржао беседу и усудио се да први пут после Сулине владе у јавности изложи слике Гаја Марија.

Када је 69. Године пре н.е умрла његова жена Корнелија, по њеној сахрани Цезар је изабран за квестора и упутио се у Иберију заједно са претором Ветером.

По повратку у Рим оженио се Помпејом и 65. године пре н.е постаје курулни едил. Функција курулног едила укључивала регулацију промета, трговине и осталих догађаја везаних за Рим. Сама функција је била уступак патрицијим након закона Лицинија и Секстија 367. године пре н.е. Како једна од главних функција ове магистратуре била је организовање игара у циркусу. Нештедећи на новцу Цезар је приредио дотада најспектакуларнију забавву за народ. То је повећало његову популарност у очима народа.

Како надгледник пута Via Apia још више је расипао новац како би се умилио народу. Свим тим потезима у потпуности је придобио вољу народа и тиме јачао.

Ускоро је умро и врховни свештеник Метел и Цезар је одлучио да се кандидује за тај полжај. Бораба је била огорчена јер су му такмаци за тај положај били јако утицајни људи у то време Исаурик и Катул. Цезар је успео да се избори за овај положај. Та функција је, као најважније, успела да ослободи Цезара од бројних дугова.

Удавши своју кћер за Помпеја утро је себи пут како би се збилжио са јеним од највећих људи тог времена, а док је Помпеј био на Истоку зближио се са његовим противником Красом.

Када је добио звање претора упутио се у Хиспанију над којом је добио управу. Тамо се показао као јако способан тако што је поред својих двадесет кохорти* успео да сакупи јос десет. Одмах се упустио у борбу са Калаичанима и Лузитанцима које је успео да победи и продре све до обала Атлантика. Тамо се обогатио и успео да врати све дугове у Риму и отараси се поверилаца с којима је имао проблема пре него што је пошао у Хиспанију.

У Рим се вратио баш у време када су трајали конзулски избори и одлучио да се и сам надмеће за конзулат. Један од главних планова јесте било помирење Помпеја и Краса у чему је и успео, тако да је сада уз себе има два најмоћнија човека у Риму, славног војсковођу Гнеја Помпеја и богатог Марка Краса. Ово измирење је резултирало важним политичким споразумом који је склопљен у тајности- Првим тријумвиратом. Став према овом споразуму био је непријатељски од стране сенатора.

Један од сенаторских присталица Марко Тренције Варон је чак тријумвират назвао '' троглавим чудовиштем'', посебно велико непријатељство према њима иступао је Марко Порције Катон. Међутим, сенат је био немоћан у односу на њих тако да је Цезар 59. Године пре н.е постао конзул и одмах спровео дав аграрна закона. Ови Цезарови предлози су наишли на оштру опозицију у сенату, али је он упркос томе изнео на гласање пре народну скупштину. Цезар је био заштићен Помпејевим војницима који су се појавили на Форуму носећи оружје скривено испод одеће. Марко Порције Катон и Цезаров колега, конзул Марко Калпурније Бибул покушали су да оспоре Цезарове предлоге, али су насилно одстраењни из скупштине. Закони су изгласани, а такође, су потврђене све Помпејеве мере на Истку и спроведен закон по коме је снижена откупна сума пореза у Азији што је задовољило Краса. Између осталих донесен је и закон о изнуђивању ( lex Julia de repetundis) по коме је повећана казна за изнуђивање у провинцијама.

По закону народног трибуна Публија Ватинија Цезар је на управу добио Цисалипински Галију и Илирију, с роком од пет година, веома широким овлашћењима, као и превом да мобилише војску од две легије. Након што је преминуо намесник Трансалписке Галије, сенат је и ту област доделио Цезару.

Ова провинцијска управа је дала доста богатства и војне славе Цезару, као и лојалност војника уз чију ће помоћ касније моћи да се успне.

ЦЕЗАРОВИ РАТОВИ У ГАЛИЈИ

Од целе Галије Римљани су поседовали Цисалиписку и Трансалписку Галију, али простор који је обухватао данашњу Француску, Белгију, један део Холандије, велики део Швајцарске и који се простирао на исток до реке Рајне био је слободан. Овај део Галије Риљани су називали Косамто Галијом односно Gallia Comata.

Први рат који је повео у Галији био је онај са Хелвећанима и Тугурињанима, који су палили и постошили Галију. Цезар се трудио да спечи Хевећане да не упадају на римске поседе, а када су ови одлучили да крену преко земље Секванаца и Едуа, Цезар је одлучио да пређе преко границе своје провинције и почео да их гони. Близу града Бибратке дошло је битке између Римљана и Хелвећана који су и ако бројно надмоћни, претрпели пораз и били принуђени да склопе мир са Цезаром.

Након ове победе Цезар се умешао у унутрашња питања келтских племена поставвљајући се као заштитиник Едуа и бранилац од греманског владара Ариовиста.

Опет је успео да одличном тактиком савлада много бројније Свеве у околини данашњег града Стразбура. Ова победа над Ариовистом била је значајна јер је спречила упад нових маса германских племена преко Рајне и учврстила Цезаров утицај у Средњој Галији. Такође, створила је повољне услове за покоравање осталих делова земље.

Крај 58. И почетак 57. Године пре н.е Цезар је провео као проконзул* у Цисалпиској Галији. Негде почетком пролећа 57. Године пре н.е Цезар је отпочео борбу са северним келтским племеном, Белгима. Борба је била огорчена и у пар наврата римска војска је била скоро потпуно поражена као што је случај окршаја са Нервима. Ипак Цезар је успео да покори све Белге, а чак 53 хиљаде њих из племена Адуатука је продао у робље.

По завршетку ових борби Цезар се упутио у Илирију, а у Галији оставио своје легате међу којима се посебно истакао Публије Крас, син Марка Краса, који је покорио аквитанска племена. Негде крајем 56. Године пре н.е освајање Галије се могло сматрати завршеним.

Исте те године у граду Луки тријумвири су се поново састали. Ту су дали да се прошире њихова права: Цезару је продуже рок управљања Галијом на још пет година, утврђено је да за 55. Годину пре н.е за конзуле буду изабрани Помпеј и Крас, после чега би Помпеј на управу добио Шпанију на пет година, а Крас Сирију, такође на пет година.

Цезар се 55. Године пре н.е враћа у Галију и наставља да ратује са германским племенима која су прешла Рајну. Прво је почео да преговара са њима, али су се преговори изјаловили и Цезар их је изненада напао. Напад је био силовит тако да је већина германске војске била уништена и само је коњица успела да се повуче преко Рајне. Цезар није ту стао, кренуо је за њима преко Рајне и боравио тамо око осамнаест дана имајући у циљу да демонстрира моћ римске војске.

Дрга мера коју је предузео јесте поход у Британију где се искрцао са две легије и успео да однесе победу над племенима која су му се супротставила. Због погрешног годишњег доба које је изабрао, Цезар је морао да обустави експедицију и склопи мир са племенима.

Седеће, 54. Године пре н.е Цезар се много енергишније спремио за нову експедицију и у свом силовитом упаду у Британију успео да продре у дубину острва и стигне до реке Темзе. Ови Цезарови походи у Британију нису имали пуно значаја. Британија је припојена Римском царству и формално претворена у провинцију тек под царем Клаудијем.

Док се Цезар бавио питањима Британије у Галији је нагло растао покрет који је био оријентисан против Римљана. Гали су били незадовољни зато што су морали да се боре на страни Римљана, стално су морали да трпе мешања Римљана у унутрашња питања. Покрет је ухватио корена међу белгијским племенима која су организовала напад на један римски гарнизон који су у

потпуности уништили. Кренули су даље и успели да опколе логор у коме се налазио Цезаров легат и Цицеронов брат, Квинт. Устаници су разбијени тек онда када се Цезар појавио.

Све ове упадице побуњеника биле су увертира за предстојећи велики устанак који је повео вођа племена Ареверна- Верцигенторикс, који је био млад, храбар и талентован, и такође уживао велики ауторитет међу својим саплеменицима. Успео је да придобије многа друга галска племена на своји страну и организује један општи устанак. У том тренутку Цезар се налазио у Цисалпиској Галији будно пратећи догађаје у Риму, али се његова војска налазила далеко од њега. С друге стране Верцигенторикс је имао у плану управо да Цезара што више изолује од његове војске.

Цезар се није дао опустити и одреаговао је веома одлучно, сакупивши део својих одреда и унајмивши германски коњицу кренуо је у обрачун са устаницима.

У граду Аварику, који је успео да заузме после дуготрајне опсаде, свирепо је побио преко 40 хиљада људи, не обазирићи се да ли су у питању жене и деца. Након тога је кренуо на Геровију у којој се налазио Верцигенторикс, али се тај напад окончао Цезаровим неуспехом.

Стање међу Галима се погоршавало, а устанак је постао свеопшти када су се и Едуи коначно одвојили од Римљана. Након неуспеха код Геровије, Цезар спаја своју војску са војском легата Лабиена који се налазио у северној Галији, и такоу удружени крећу даље на југ. На путу их Верцигенторикс напада, али Цезар са коњицом успева да одбије напад, а Врецигенторикс се након тога повлачи у град Алесију. Римљани опкољавају град и одсецају Врцигенторикса од остатка галске војске. Потпуно исцрљен опсадом, Врцигенторикс се сам предаје Цезару и бива одведен у ланцима у Рим.

Пад Алесије је био одлучујући ударац галским побуњеницима јер се губиотком Верцигенторикса јединствена организација убрзо распала. Нека племена су се одмах предала Цезару, док су нека наставила да пружају отпор и борбе са њима трајале су све до 51. Године пре н.е.

Космата Галија се сломом устаника нашла под римском влашћу, али није проглашена за провинцију. Сва племена на њеном простору су сматрана римским савезницима и била под директном управом намесника Нарбонске Галије.

Цезару је покоавањем Галије у руке пао огроман ратни плен уз помоћ кога се обогатио, али такође је наградио и своје саборце и тиме у потпуности задобио њихову верност. Уз помоћ тог новца успевао је да развија своју даљу политику и приређује разне феште придобијајући тиме вољу народа на своју страну.

ГРАЂАНСКИ РАТ ЦЕЗАРА И ПОМПЕЈА

Тријумвират који је склопљен између Цезара, Помпеја и Краса, почео је да се распада од оног тренутка када је Крас погинуо. Спона која је блиско повезивала Цезара са Помпејем, његова кћи Јулија је умрла и односи између Цезара и Помпеја постепено су постајали све хладнији. Након Цезаровог покорења Галије, римски сенатори су се нашли у страху од његовог јачања. Наставио је преко својих посредника да намеће своју кандидатуру за конзула и Помпеј је прво време ћутао, али када је Цезар помогао Паулу, који је тада био конзул, Помпеј се уплашио везе који је Цезар остварио и затражио му да врати војнике које му је позајмио за ратовање у Галији. Цезар се онда послужио триком- вратио је Помпеју војнике, али их је претходно даривао са две стотине и педесет драхми купујући тако њихову верност.

Цезар је имао и моћне приврженике потпут Гаја Скрибоније Куриона, народног трибуна за 50. годину пре н.е, који је успео да се избави из дугова захваљујући Цезаровој помоћи. Он је на једној седници сената предложио да и Цезар и Помпеј самовољно предају своја овлашћења што је и ако је то било неочекивано сенат једногласно прихватио.

По Риму су почеле да колају приче да се Цезар упутио на Рим. Цезар се у то време налазио стациониран у Цисалпијској Галији, док су његове трупе биле стациониране у Трансалпиској Галији. Тим поступцима се трудио да покаже као он жели да спречи рат. Ускоро су стигла писма сенату у којима је Цезар износио умереније предлоге- да ће се одрећи свега ако му дају Галију и Илирик са две легије. Цицерон је посредовао при измирењу Цезара и Помпеја наговарајући овога другога да пристане на Цезарове предлоге. Међутим, избацивање Куриона и Антонија из сената послужило је Цезару да распаљује љутину војника.

Цезар се онда одлучио на рискантан потез- да крене на сам Рим. Команду на д војском предао је Хортензију, а сам крену са једном легијом ка Риму. Дана 10. јануара 49. године пре н.е дошао је до реке Рубикон која је раздвајала

Италију и Галију. Прелазак преко те реке значио је почетак грађанског рата. Писци Цезарових биографија кажу да је пред Рубиконом утонуо у дубоко размишљање да би на крају узвикнуо '' Alea iacta est'' (Коцка је бачена) и наставио даљи марш ка Риму. Чим су у Рим стигле вести о Цезаровом напредовању завладала је паника и Помпеј је одлучио да побегне из Рима. Однос снага је у том тренутку био на Цезаровој страни, па је Помпеј одлучио да се повуче ка Грчкој где је имао савезнике.

По стизању у Рим, Цезар је затекао тужну слику- потпуно пуст Рим. Није кренуо за Попејем већ је решио да се најпре обрачуна са Помпејевим присталицама у Хиспанији. Био му је потрбен новац за наставак даљих ратних операција па је узме новац из државне благајне. Тада му се успротивио народни трибун Метел, говорећи како нема права да отвара државну благајну на шта је Цезар одговорио да му се не поставља на пут јер ће настрадати.

Узевши новац упутио се у Хиспанију. Испрва није постизано неке успехе у борбама, али убрзо му је пристигло појачање из Галије. Тада је у бици код Илерде 49. године пре н.е потукао Помпејеве савезнике Афранија и Варона.

При повратку из Шпаније Цезар је проглашен за диктатора, али је ту дужност вршио свега једанаест дана. Након тога је одлучио да крене у Грчку и обрачуна се тамо са Помпејем. Успео је да заузме градове Орик и Аполонију, а онда послао бродове назад у Бриндзиј. Помпејева флота онемогућавала му је да пребаци сву своју војску и због тога су први сукоби са Помпејем у Епиру код Дирахија су били неуспешни по Цезара.

Тада се Цезар повукао у Тесалију. Војска му се налазила у очајном стању, снабдевање намирницама било је отежано, а морал војника је видно опао. Чинило се да ће Цезар сваког тренутка капитулирати.

С друге стране у Помпејевом табору је владало другачије расположење. Сенатори су стално приговарали Помпеју зато што одуговлачио напад на Цезара. Помпеј им је објашњавао да је његова тактика већ почела да даје резултате, али су га они оптуживали како је остраио и није више за

војсковођу, претивши му одузимањем легија. Под тим пртиском Помпеј је одлучио да зада одлучујући ударац Цезару. Обрачун се одиграо код града Фарсале 6. јуна 48. године пре н.е. Помпеј је намеравао да разбије противничку коњицу изврсним снагама своје коњице и то на десном крилу. Цезар је успео то да предвиди и на десном крилу је концентрисао две хиљаде својих најбољих легионара. Помпејева коњица је потисанула Цезарову коњицу и почели су да потискују трупе на десном боку, али су убрзо наишли на одбрамбени ред и не успевајући да издрже њихове нападе почиње да се повлачи назад. Тада се у борбу укључиле Цезарове резерве које су упале у противнички логор. Помпејев пораз био је потпун, а сам Помпеј је побегао са бојишта. Склонио се најпре на Лезбос, а потом је успео да се пребаци у Египат где се надао да ће добити помоћ од краља Птоломеја, али је по Птоломејевом наређењу био убијен када се искрцао на обалу.

АЛЕКСАНДРИЈСКИ РАТ

Три дана након Помпејеве смрти Цезар је пристигао у Александрију. У Египту је буктео династички рат- по тестаменту Птоломеја Аулета након његове смрти Египтом је требало да владају његова старија кћи Клеопатра и син Птоломеј Дионис. Међутим, између њих је отпочела борба за престо која се претворила у отворени рат. Клеопатра је прогнана из Александрије, а као владар на престолу се налазио малолетни Птоломеј Дионис који је био под великим утицајем сестре Арисноје. Када је Цезар пристигао у Египат затражио је да се исплате сви дугови Птоломеја Аулета као и арбитражу при одређивању наследника престола. Када је Клеопатра чула да Цезар борави у Александрији успела је да продре до њега. Ослањајући се на Цезара и његову војску Клеопатра је хтела да поврати изгубљену власт. Цезар је прогласио Клеопатру и Птоломрја за владаре, али је странка која је подржавала Птоломеја била незадовољна овом Цезаровом политиком. Цезар се нашао у опасности, али је појачање из Сирије стигло на време. У бици која се одиграла недалеко од реке Нил, Цезар је успео да победи, а Птоломеј Дионис је погинуо у окршају. По тријумфалном повратку у Александрију Цезар је Клеопатру прогласио за владара Египта.

У време док је Цезар боравио у Александрији његови непријатељи су консолидовали своје снаге. Син Митидрата VI Ерупатора- Фарнак покорио је државе које су биле римски савезници, и заузео саму Битинију која је званично припадала Риму.

Кад је Цезар примио вести о Фарнаковим акцијама невероватном брзином се појавио у Азији где је у бици код Зеле победио Фарнака. У Рим је послао вест о својој победи кратком лаконском реченицом ''Veni, vidi, vici'' (Дођох, видех, победих). Након пораза Фарнак је побегао у Пантикапеј, где је био убијен од стране восковође Асандра који је управљао Босфорском краљевином.

ПОСЛЕДЊЕ БОРБЕ СА ПОМПЕЈЕВЦИМА

Док се Цезар налазио на Истоку, а потом сређивао новонастале прилике у Риму, помпејевци су поново концентрисали своје снаге у Африци. Чак су успели да прикупе велику војску. Намирнице су добијали од нумидског краља Јубе, као и одреде помоћних трупа.

Цезар се упутио у Африку крајем 47. године пре н.е и на вести о његовом доласку помпејевци су кренули да се спремају за окршај. Цезарова војска била је мање бројна од противничке, али му то није сметало да у крвавој бици код Тапса зада одлучујући пораз помпејевцима.

Једана по једана, након Цезарове победе, сви афрички градови су се предавали. Одбрана Утике била је поверена Катону Млађем, али се он сматрајући тај подухват безнадежним, убио. У току окршаја погинуо је и нумидски краљ Јуба, а његово краљевство је претворену у провинцију Africa Nova.

Након успешно окончаних акција по Африци, Цезар се враћа у Рим како би прославио своја четири тријумфа- за Египат, Галију, Шпанију и Азију.

У то време Помпејеви синови, Гнеј и Секст, се учвршћују у Шпанији и сакупљају војску. Цезар их поразио у бици код Мунде 45. године пре н.е. Гнеј је погинуо, а Секст је успео да се повуче у северну Хиспанију.

Цезарова победа сада је била потпуна. Отклонивши све непријатеље, Цезар се могао сматрати апсолутним господаром Рима

МАРТОВСКЕ ИДЕ

Цезар је и даље имао неке противнике поготово међу припадницима нобилитета. Били су огорчени због нарушавања републиканског устава као и због отклањања са положаја, тако да се убрзо родила идеја ковања завере.

Главни завереници били су Гај Касије Лонгин, Марко Јуније Брут и Децим Јуније Брут. Лонгин је најпре био припадник помпејеваца, али је касније, увидевши да Цезар јача, прешао на његову страну и добио високу дужност претора. Такође, истакао се као добар војсковођа у походу против Парћана.

Јуније Брут је био васпитаван у аристократском духу, и био привржени обожавалац Катона Млађег, па самим тим и заступнук мишљења о очувању републике. Одликовао се строгим начином живота, презирући сваку помпу и приклањајући се крајњој једноставности. И поред тих особина које су га красиле, није ми ни мало сметало да се бави лихварством. Становницима Саламине је на позајмицу ударио велике камате и његови зеленаши нису имали милости при узимању новца. У време када се Цезар сукобио са Помпејем код Фарсале, налазио се у Помпејевом логору, али га је Цезар поштедео и узео к себи. Прво му је дао дужност управника Галије, а 44. године пре н.е добио је дужност претора.

Велика улога у завери припадала је и Дециму Бруту, који се истакао као изврстан војсковођа у Галсим ратовима.

Удела у завери узело је и доста сенатора који су били жељни освете над Цезаром због увреда које им је нанео. За дан атентата одређене су мартовске иде, односно 15. март. Атенатат је трбало да се изведе у Помпејевој курији где је за тај дан била заказана седница сената. Цезар није имао икакву идеју шта му се спрема. По уласку у сенат, неко му је предао писмо у коме је писало да се спрема завера, али га Цезар није отворио. У сали за седнице, Цезау је пришао један од завереника са молбом да амнестира његовог брата, али га је овај одбио. Одбијени га је ухватио за тогу, што је био знак за напад. Цезар се ускоро нашао потпуно опкољен

завереницима који су га убадали крвнички. Након многобројних убода, Цезар је пао мртав тачно испред Помпејеве статуе. Постоји више верзија о томе које су биле последње Цезарове речи.

Tu quoque, Brute, fili mi!

Et tu, Brute?

Etiam tu, mi fili Bruti!

Kако год било изречено јасно је да је Цезар своје последње речи упутио Марку Јунију Бруту.

ЦЕЗАРОВА ОМИЉЕНОСТ КОД ВОЈНИКА

Неумљиво да је Цезар највећи део успеха дуговао верној и оданој војсци која га је обожавала. Ти људи су га волели као да им је род и нису се устезали да излажу своји главу било каквој опасности у његово име.

Један од примера за то је везан је за војника Аквилија, које се у бици код Масилије некако докопао противничког брода. Борећи се са непријатељима, била му је одечена десна рука, али он је наставио да левом, у којој је држао штит, удара непријатеље док се није повукао на свој брод.

Слично је било и са војником Касијем Секвом. Њему је у бици код Дирахије било избијено једно око, а копља су му пробола раме и бедро. Бранио се штитом од копљаних удараца, а онда је стао да дозива непријатеље као да жели да се преда. Два противничка војника су се упитила ка њему, али је Касније хитро скогио и једном пробио раме, а другога је ударцем у лице оборио на тле. То је искористио да побегне својим и спасе се.

Постоји и прича да су се на походу у Британију неки официри са својим одредима залутали у баровит крај где су их напали непријатељи. Цезар је из даљине посматрао ту борбу, али један војник се пробије у непријатељску средину и после дуге борбе, успе да избави официре, а непријатељи побегну. Сам војник је препливао бару и тако се избавио. Цезар му се дивио, али војник са сузама у очима паде пред Цезара молећи га да му опрости зато што је изгубио штит.

У Африци је један Цезаров брод пао у руке непријатељу. На том броду налазио се војник Граније Петроније, који је тада именован за квестора. Сва остала посада је претворена у робље, а квестору је нуђено да му се поклони живот. Петроније је то одлучно одбио, говорећи да Цезарови војници нису навикли да примају живот него да га поклањају, а потом се сам убио мачем.

ЦЕЗАРОВЕ ТЕЛЕСНЕ И ВОЈНИЧКЕ ОСОБИНЕ

Приче о његовој храбрости биле су уобичајене и нико се није нешто нарочито чудио тој храбрости јер су знали за Цезарово частољубље. За разлику од већине Јулијеваца који су сви били високи и јаки, Цезар је био низак и сув човек. Зато су се сви дивили његовој постојаности, с којом је трпео све напоре и ако је био слабог тела. Био је сувоњав, са белом и нежном кожом. Боловао је често од главобоље и падавице, од које се разболео у Кордоби. Упркос тој својој болешљивости, Цезар то није узима као изговор да живи са извесним олакшицама већ, напротив, као лек користио је ратничку службу и челичио своје тело неуморним пешачењем, простом исхраном и спавањем под ведрим небом.

Најчешће је спавао у колима или носилима, а сваки тренутак одмора користио је за рад. Када би се преко дана возио по утврђењима, шанчевима или градовим са њим је увек седео један момак који би бележио они што је говорио, а иза њега се налазио војник са мачем у руци који је био заштита. Није одуговлачио са путовањима и врло често је умео да изненади непријатеља брзином којом би се појавио.

Јахање му никада није тешко падало и имао је обичај да јаше са рукама на леђима док коњ иде пуним касом. Извежбао се да на походима, јашући диктира писма.

О његовој умерености у исхрани постоји занимљива причица. Наиме када је боравио код свог пријатеља Валерија Леона у Медиолануму пред њега је изнесено јело које било заливено миришљавим уљем уместо маслиновим. Цезар је јео без икаквог устезања и прекоравао оне који су негодовали, говорћи да је онај ко се буни већи простак од оног који је јело изнео.

Када га је једном на путу затекла олуја био је приморан да се склони код неког сиромаха. Међутим, тај сироти човек није имао ништа више до једну избу у коју је могао да прими само једног човека. Он се обрати свом пријатељу Опију који га је пратио са речима: ''Почасно место припада

најугледнијима, а кров над главом најслабијима!''. Тада нареди Опију да спава у изби, а он је са остатком пратње спавао под кровом испред врата.

Од мана посебно се истицала склоност ка расипању новца. Као представник највишег слоја нобилитета, био је страсни љубитељ раскоши и елеганције и није се либио да троши велике суме новца на виле, статуе и слике. Било је доста епиграма који су сатављени под инспирацијом Цезаове распусности. Доста контраста се преплитало у том човеку, понекад би из њега избијало вероломство и свирепост, док би понекада одушевљавао својом великодушношћу и благошћу.

ЦЕЗАР КАО ЗАКОНОДАВАЦ

Поседње године Цезарове власти биле су обележене антидемократским променама. Полако је рушио оно мало републике која се одржавала. Грчки историчар Полибије који је био одушевљен Римском уставом писао је да је идеја републике била савршена. Римски устав је, по Полибију, био најсавршенији јер је у себи садржао најбоље из сва три облика уређења. Цезар је својим правнимактима полако рушио тај устав и тешио владавини једног.

Један од закона које је спрове односио се на италске становнике, и давао еј градовима извесну аутономију у решавању.

Такође спровео је и законе који су штитили личност дужника. Ипак, спровео је и читав низ закона који су били намењени поуспешивању пољопривреде. Ту су били закуни попут оног који је ограничавао суму новца коју може да поседује појединац. Цезар је био творац многих позамашних пројеката исушивања мочвара, дренаже тла и изградње путева. Ти пројекти су, нажалост, били само делимично остварени.

У време свог конзулата, Цезар је пооштрио закон против изнуђивања у провинцијама, који је у својим главним цртама остао на снази током читавог периода Царства.

У Италији је дао да се продуби лука Рима- Остија, а у Грчкој намеревао да прокопа канал кроз Коринтску превлаку. У његово време почео је да се кује златан новац, а римски денариј је претворен у јединствену монету читавог Запада.

Једна од његових значајних реформи свакако је била реформа календара. Реформу је спровео уз помоћ египатског математичара и астронома Созигена. Уведен је званично 1. Јануара 45. године пре н.е. Тај начин рачунања времена је прживео више векова, у Русији се задржао све до 1918. године.

Цезар је успео да оствари само мали део онога што је намеравао. Читав низ његових реформи требало је да припреми Рим да се стопи са осталим провинцијама у јединствену монархију. Говорило се чак да је желео да пренесе престоницу у Александрију или Илион.

ЦЕЗАРОВА ВЛАСТ

Цезаров главни ослонац свакако је била његова војска и он је само уз помоћ својих оданих легија успео да задобије власт. Његова популарност међу војницима била је огромна.

Као владар Цезар је био апсолутиста, али је ту власт, ипак, изражавао у традиционалним републиканским облицима.

За диктатора је изабран први пут 49. Године пре н.е и ова магистратура му је додељена због сазивања изборних комиција. Титулу ''вечног диктатора'' сенат му је доделио 44. Године пре н.е.

У својим рукама је држао дужности које су биле неспојиве када би се посматрале с гледишта уобичајених републиканских норми. Године 48. Пре н.е добио је доживотну трибунску власт, а 46. Године пре н.е добио је префектуру над моралом што се фактички изједначавало са овлашћењима цензора.

Пред свих дужности, Цезар је имао и врховно прево рата и мира, право да одрђује кандидате за неку магистратуру и да по свом нахођењу располаже државном благајном.

Цезар је реорганизовао сенат и број његових чланова повећао на 900. У његов састав уврстио је чак неке бивше ослобођенике и своје официре. Такође, повећао је број магистрата тако да се број претора попео на 16, едила на 6 и квестора на 40.

Занимљиво је како је Цезар успео да изманеврише примање врховне власти монарха, а да то и даље буде у духу републиканства. Почетком 44. Године пре н.е Цезаров војсковођа и пријатељ, Марко Антоније, на дан празника Луперкалија, хтео је да у позоришту пред огромном масом стави Цезару на главу краљевску дијадему, али ју је Цезар демонстративно бацио са главе, што је изазвало буран аплауз.

ЗАКЉУЧАК

Цезарова делатност оставила је дубоког трага у како међу његовим савременицима тако и у читавој историји. Овај човек, наизглед слабашан и болешљив, по чијем изгледу би многи рекли да није способан за најобичнији живот, успео је да продрма читав онда познати свет. Многи су се плашили његовог ауторитета и војничких способности. Тактика којом је поражавао своје непријатеље и супарнике изазива и дан данас диљење, као и истрајност у задатим циљевима. Гај Јулије Цезар је био до сам крајности упоран и жилав човек који није губио наду и падао у малодушност чак и онда када би неки храбрији и јачи одустали. Када се сукобио са Галима код Алесије, нашао се опкољен хиљадама њих и све је деловало као да ће римска војска бити потпуно уништена, али је тада овај храбри човек улетео међу легионаре и почео да виче: '' Ко ће се данас борити за мене!''. Многи би овај потез сматрали лудошћу, али је он успео да дигне морал својим војницима и задобије, можда, најславнију победу у својој каријери.

У обрачунима са својим политичким противницима није се либио било каквих средстава да их уклони са свог пута. Можемо га слободно назвати макијавелистом јер је његова парола којом се водио у свим животним ситуацијама гласила '' Циљ оправдава средство''.

Његово име је остало да се памти као титула многих цраева после њега, а својим књижевним опусом задужио је племениту науку историју богатим подацима о ратовима које је водио.

Његове изреке се и дан данас често цитирају и чувају овог човека од заборава.

ЛИТЕРАТУРА:

Н. А. Машкин, Историја старог Рима, Београд, 1997. године

М. Марковић, Римска држава под краљевима и у доба републике ( 753.-27. пре Хр. ). Историја и институције, Београд 2002. године

ПРИРУЧНИЦИ:

В. Бухвалд, А. Холвег, О. Принц, Речник грчких и латинских писаца антике и средњег века, Беогард 1984. године

ИЗВОРИ:

Апијан, Римски грађански ратови, Превео с грачког језика Богдан М. Стевановић, Дерета, Београд 1991. године

Плутарх, Гај Јулије Цезар, Упоредни животописи II, Матица српска