Post on 06-Apr-2016
description
1
2
3
Мр Светлана Бабић
ПЛАСТИЧНА АНАТОМИЈА ЧОВЕКА ПРАКТИКУМ
4
5
Извод из рецензије професора Мирослава Анђелковића Ова књига је наставак, проширење и обогаћење поља инте-ресовања проф. Светлане
Бабић, допуњена новим искуством, пре свега из праксе професора пласичне анатомије. Окосница ове књиге су цртежи њених студената настали на часовима из ове области. Поред уобичајених анатомских атласа, мулажа, костура и мишићног система човека, професор Светлана Ба-бић,и на живим моделима указује на анатомске законитости људског тела. Ови модели најчешће својим пропорцијама од-ступају од идеализованих и канонизоваих пластичних модела који се користе у настави. Овакав приступ је драгоцен и испра-ван јер успоставља корелацију између пластичне анатомије и аналитичког цртања акта на часовима цртања и вечерњег акта. Одлика приложених студентских цртежа је велика индивидуа-лност цртачког рукописа као и материјала којима су реализо-вани. Исказана је ликовна инвентивност у комбиновању разли-читих материјала: туша, угљена, пастела, акварела, гваша, као и могућност компјутерске симулације људског тела.
Сматрам да је овакав приступ добар и да обогаћује до сада објављену литературу из ове области, јер је ликовном надгра-дњом спојила анатомске законитости са креативним чином.
мр.Мирослав Анђелковић
ред. проф. ФПУ Београд
6
7
УВОД
Пластична анатомија је теоретско-практични предмет који поред усвајања
основних знања о облику и грађи скелета, зглобова и мишића има за циљ и
истраживање њиховог утицаја на спољашњи облик и форму људског тела. Сазнања
из ове области омогућиће студентима да овладају вештином приказивања људске
фигуре. Самим тим, усвојена знања добијају своју праву примену у склопу осталих
уметничких предмета.
Идеја о овој књизи се наметула кроз практичан рад са студентима, као потреба
за конкретним примерима, који би студентима показали шта одређени задатак
изискује од њих. Истовремено, у овој књизи ће у ту сврху бити коришћени управо
најуспешнији студентски радови уз детаљна објашњења. Студенту треба објаснити
шта се од њега тражи код решавања одређеног задатка, јер никако није довољно само
поставити модел и рећи шта треба да се црта.
У практичној настави користи се више наставних метода које се међусобно
преплићу и прожимају:
* Метода посматрања, којом се развија опажање облика и форме скелета,
појединачних костију, зглобова и мишића;
* Метода пракичног рада којом се применом различитих техника цртања
студенти ослобађају у креативном изражавању и тако савладавају одређене наставне
јединице;
* Метода разговора којом се задаци појашњавају, а кроз дијалог се размењује
мишљење о одређеном проблему и развија креативност студента;
* Аналитичко - синтетичком методом, упознавањем форме скелета, зглобова и
мишића, (универзално,опште) и усвајањем знања из ове области студенти овладавају
вештином приказивања људског тела, (индивидуално, појединачно) кроз практично
решавање одређених задатака (студија главе, полуакта или акта по моделу) .
* Истраживачком методом, кроз неговање слободе креативног изражавања и
различите технике цртања, подстиче се креативан однос у раду и усвајање правих
ликовних и естетских вредности кроз приказивање људске фигуре. У извођењу практичне наставе користе се: живи модел, али и скелет, скулптура
и дела великих уметника као предлошци за копирање.
Композиција, конструкција, покрет, пропорције и карактер
У практичном раду са студентима треба кренути из почетка. Студенти долазе са
различитим претходним цртачким искуством, где су некада добра, али често и врло
погрешна предзнања. „При цртању главе треба поступити редом који је уосталом
погодан и за друге мотиве. Прво треба пронаћи конструкцију предмета, потом покрет,
па онда пропорције и, најзад карактер модела.“- каже Павле Васић1. Уметник приступа
аналитички сваком ликовном проблему. Разлажући сложени ликовни проблем на више
једноставнијих и њиховим поступним решавањем долази се до суштине, па се тако
лакше решавају и најкомпликованији задаци.
1 Павле Васић „Линије и облици“ Нолит, Београд, 1956.год. 7.стр.
8
Композиција је распоред и однос делова једне целине. Код цртежа би то био
распоред облика и линија међусобно и у односу на задату површину (папир).
Конструкција основног облика је проналажење основне геометријске форме
предмета који цртамо. То значи да ако цртамо главу, гледано спреда она ће имати
елипсасти облик, а када даље тражимо, она може имати овалну или округлу форму,
али и форму троугла или квадрата. Постављање основног облика у простору
(конструкција) помоћи ће почетнику да на моделу пронађе оно што је суштински
важно, а елиминише оно споредно и на тај начин добро постави модел у простору
(композиција).
Покрет подразумева одступање предмета (тела) од хоризонтале и вертикале.
Коришћењем помоћних хоризонталних и вертикалних линија и постављањем угла под
којим предмет (тело) одступа од њих утврђујемо тачан положај предмета у простору.
Пропорције су међусобни односи величина између делова неке целине. Тачне
односе проналазимо мерењем, а то значи да се приказане величине (цртеж), усклађују
са реалним (модел).
Карактер подразумева скуп индивидуалних особина датог живог модела. То су
пре свега пол, пропорције, облик, старосно доба и друго.
Мерење (визирање ), вертикала и хоризонтала
Приликом представљања тродимензионалног призора у једној равни, веома су
важне помоћне линије, хоризонтална и вертикална. Оне ће помоћи цртачу да одреди
предмет у простору и у покрету Хоризонталу ћемо одредити линијом воде (у суду или у
природи), а вертикалу виском, односно у правцу земљине теже. Ове две линије налазе
се под углом од 90 степени.
Визирање је метод којим се помоћу правог штапића (игла, оловка),
упоређивањем односа појединих делова предмета или целине одређују његове
пропорције. Визирање се врши на следећи начин: штапић се узима измеђе два прста и
палца, подиже се испруженом руком према моделу и помоћу палца се одређује
релативна висина мереног дела предмета. Утврђена висина постаје јединица мере, па
се нађена величина упоређује са ширином тако што се рука из исте тачке обара. Ова
мера се користи и за упоређивање односа величина осталих предмета или делова
предмета.
Формат и техника
Иако се некад практикује цртање модела и изнад природне величине у циљу
што детаљнијег студирања форме, најбоље је радити студију у природној величини
или нешто мању од природне због одстојања на коме се цртач налази од модела. Тако
не долази до деформација као код увећања и студија ће деловати најубедљивије.
„Формат цртежа одређује и технику. Глава природне величине црта се по
правилу угљеном, црном кредом или сангвином (црвеном кредом) зато што ове
технике снажно делују и са веће даљине. Линија повучена у оквиру овог формата
јасно се види. Сенке рађене угљеном пљоштимице могу се такође уочити са даљине од
више корака. Слична својства у интезитету имају црна креда и сангвина. Другачији је
случај са оловком или пером. Деликатност њихових потеза и линија боље одговарају
мањем формату који се ради и посматра из близине. Велики формат рађен овом
техником делује бледо и бескрвно. Што се тиче цртежа рађених у тушу кичицом, они
9
могу према димензијама кичице да се сврстају и у прву и у другу групу.“ - закључује
Павле Васић2.
Цртеж рађен угљеном или кредом може се допунити кредама у боји. Посебно
бела може дати акценат на појединим светлим местима. Употреба креда у боји или
беле захтеваће више вештине и знања да би се добили убедљиви ефекти.
Цртеж треба да одише свежином потеза, без много брисања, кориговања,
сувишних линија и детаља. Овај циљ се остварује кроз дуготрајно вежбање и
правилно усмеравање цртача. Важно је да студент научи да пажљиво посматра модел
и што тачније уочи основне облике, конструкцију и покрет. Тако ће се избећи
неконтролисани и непотребни потези и тачно поставити основни цртеж.
Сенка се користи да би се објаснила форма или постигла одређена
материјализација. Пажљивим проучавањем валера (односи светлог и тамног), истиче
се тачност облика и форми удахњује живот.
Од материјала за цртање користимо графитне оловке, угљен, креде, пастеле,
тушеве, мастила и разне врсте боја. Као подлогу најчешће користимо папир. За
студијски цртеж важно је да папир буде еластичан да би био отпоран на брисање, а
треба да буде благо храпав, да би се по њему лако могле извлачити линије. Папир
може бити и тониран у некој жељеној боји. Данас у књижарама постоји много врста
папира различите дебљине, чврстоће, савитљивости , као и различите текстуре, па у
зависности од материјала за цртање бирамо и одређену врсту папира.
Задаци се могу решавати тушем и пером или четкицом, уз могуће лавирање
одређених површина, али то ће захтевати још знања и вештине. Увођење компјутера у
наставу унело је нове идеје и стваралачке импулсе. Неки студенти су отишли и корак
даље, па су решења одређених задатака тражили у оквиру свог главног предмета и
тако су настали радови рађени сликарским, графичким или вајарским техникама.
Практикум је подељен на области по наставним јединицама у неколико целина:
глава (скелетни систем и зглобови, мишићни систем, студија главе); труп (скелетни
систем и зглобови, мишићни систем, студија трупа); доњи екстремитети (скелетни
систем и зглобови, мишићни систем, студија доњег екстремитета); људско тело као
целина: (пропорције, канон, скелетни систем и зглобови, мишићни систем, студија
људског тела); велики мајстори; пример и реплика; равнотежа тела, контрапосто;
покрет људског тела. .
2 Павле Васић, „Линије и облици“, Нолит 1956. стр.12
10
СКЕЛЕТНИ СИСТЕМ
Усвајањем основних знања о скелету, зглобовима и мишићима, а кроз примену
различитих техника цртања, студенти кроз практичан рад истражују утицај скелета на
спољашњу форму тела.
У практичном раду полази се од цртања појединачних костију. Свака кост
целине сагледава се из различитих углова, проучава се њен облик и форма. Користећа
знања топографске анатомије, посебан акценат се ставља на пластична места 3, места
где се кост појављује на површини, одмах испод коже. Ова места су значајна јер
приликом транспарентног представљања скелета по моделу, показују ток костију и
њихов тачан положај. Истовремно, то су најчешће и места где се везују мишићи, па
нам указују на ток њиховог кретања у мировању и покрету. То су места која доприносе
лакшем разумевању онога што не видимо, а истовремено њиховим истицањем на
цртежу добијамо на његовој убедљивости.
Затим се прелази на цртање одређене целине скелета (глава, труп,
екстремитети) из различитих углова, а потом се истражује утицај скелета на
спољашњу форму кроз практичан рад по моделу.
МИШИЋНИ СИСТЕМ
Положај и облик мишића одређују контуре и форму људског тела. Положај
сваког мишића на костима је сталан и тетивама је најчешће причвршћен за суседне
кости. Помоћу стезања и грчења, мишићи покрећу кости и мењају облик. Скелетом су
одређене основне пропорције тела, а мишићи ће му дати коначан облик. Зато је
потребно и познавање мишићног система, јер само ако са разумевањем цртамо облике
које мишићна маса ствара на површини тела то може имати смисла и само тако се
може урадити добар цртеж.
Зато ћемо прво проучавати мишиће по групама, онако како смо и проучавали
скелет. Ми нећемо проучавати мишиће на препарираним лешевима, сецирањем, већ
ћемо највише користити метод посматрања и практичног рада. Мишиће ћемо
проучавати помоћу добрих анатомских цртежа и њиховим копирањем; на живом
моделу ћемо проучавати и истраживати ток костију и кретање мишића .
Прво ћемо радити студију главе и врата. Користећи претходна знања о скелету
истраживаћемо мишиће главе по групама: мишиће лобање, мимичне мишиће, мишиће
за жвакање и мишиће врата.
Да би се урадила добра аналитичка студија главе студент мора да савлада и
цртање важних детаља као што су очи, нос, уста и уши јер они обично представљају
проблем за почетника. Тај проблем се најбоље решава вежбањем, па ће студент
урадити много анатомских и аналитичких студија ових делова главе.
Затим се детаљно проучавају мишићи трупа користећи различите углове, прво у
мировању, а онда и у покрету. Парарелно се раде анатомске студије и студије по
моделу, а све време се ослањамо на претходна знања о скелету, који је наравно и
суштина грађе трупа.
Приликом проучавања мишића горњих и доњих екстремитета , цртају се групе
мишића: лопатичног и карличног појаса, надлакта и бута, подлакта и потколенице, а
3 Термин пластично место користи Габерц, Р. погледати Пластичну анатомију
човека , тог аутора, издавач Факултет уметности у Београду
11
посебна пажња поклања се шаци и стопалу.Ослањамо се на познавање скелета ,
посебно га истичемо код цртања шаке и стопала .
На крају радимо студију целог тела. Цртамо копије старих мајстора, радимо
студије људског тела по живом моделу.
12
13
ГЛАВА
1. Скелет главе и аналитичка студија костију лобање и лица
2. Аналитичка студија мишића главе и врата
3. Аналитичка студија слојева главе по моделу
1.Скелет главе и аналитичка студија костију лобање и лица
Са скелетом главе ћемо се упознати помоћу модела скелета и помоћу
анатомских цртежа.4 Рад по моделу омогућиће нам да просторно, у три димензије
савладамо скелет, а копирањем цртежа да уочимо детаље.
Скелет главе треба цртати из различитих углова: фронтално, леви и десни
полупрофил, леви и десни профил, одозго и одоздо. Скелет главе можемо цртати и из
различитих перспектива и када га сагледамо са свих страна лако ће се савладати
сваки покрет главе.
Приликом цртања скелета главе треба обратити пажњу на детаље: прво
уочавамо две целине: лобању и лице. На лобањи треба издвојити чеону кост, очне
дупље, чеона испупчења, надвеђне лукове и слепоочне линије. Код цртања костију
лица ставићемо акценат на носне кости, корен носа, јагодична испупчења, форму
горње и доње вилице, брадно испупчење и доњовилични угао. Све ово ће нам бити од
посебног значаја приликом одређивања основне форме и карактера главе у раду по
моделу. Многе кости налазе се на самој површини лица и битно одређују његов
карактер. Мишићи главе немају масу, па ће за изглед главе од пресудне важности бити
управо скелет главе.
2. Аналитичка студија мишића главе и врата
Мишиће главе савладавамо прво копирањем анатомских цртежа, а затим по
моделу. Иако је утицај скелета најбитнији за изглед главе, мишићи образују њен
крајњи карактер. Мимични мишићи лицу дају изразе тренутног рас- положења, али и
трајних стања, израза и карактера који свако лице чине посебним и другачијим. Са
годинама ови мишићи стварају боре карактера па је важно умети „ прочитати“ их и
пренети на папир.
3. Аналитичка студија слојева главе по моделу,
Да би схватио суштину главе као цртачког проблема студент мора прво да уочи
основне геометријске форме које сачињавају форму главе. Гледано спреда, или одозго
4 Постоји велики број књига из ове области, (погледати литературу), али и цртежи
многих великих мајстора (Леонардо да Винчи, Микеланђело, Дирер, Везалиус, и др)
14
глава има јајасти облик, а гледано страга округли. Гледано са стране уочавамо
трапезасти облик лица и јајолику форму лобање. Глава се, када радимо поглед спреда
(an face), поставља негде на средини формата; ако је профил или полупрофил тада
остављамо више простора са стране лица да би глава „могла да дише“.
При конструисању треба прво мерити однос висине према ширини и водити
рачуна о средњој линији вертикале и средњој хоризонталној линији која пролази по
средини очију, а одступање ових линија од хоризонтале и вертикале одредиће њен
нагиб, односно покрет.
Ако се средишна линија лица поклапа са вертикалом, онда је покрет
једноставан ако је глава нагнута на једну страну; нагиб налазимо углом вертикале и
средишне линије. Када нам глава није окренута право, већ са три четвртине; покрет
тражимо вертикалном линијом која пролази кроз најисту-ренију тачку лица. На исти
начин одређује се и покрет из профила.
Покрет се може одредити и истовременим постављањем хоризонтале и
вертикале тако што се њихов пресек у некој погодној тачки користи за даља мерења.
Када се пресек налази у углу ока, хоризонтала показује одступања изнад и испод ње, а
вертикала положај разних тачака са њене обе стране.
Пропорције
Основне пропорције главе одредићемо односом висине према ширини. Затим
ћемо одредити однос горње и доње половине главе. Корен носа је значајна тачка која
дели главу на горњу и доњу половину и упутиће нас у класичне пропорције човека,
жене или детета. Обично је код жена горња половина једнака доњој, а код мушкараца
је део од корена носа до темена мањи од корена носа до браде. Деца имају много већи
горњи део главе у односу на доњи. Костур главе показује индивидуалне разлике у
погледу величине и облика, али и у погледу сразмере својих делова као и односа
њихових димензија, мада код свих правила постоје и изузеци.
Поред основна два поменута дела, глава се може поделити и на мање делове:
косу, чело, нос и уста са брадом. Код хармоничног лица5 ови делови су једнаки, а врат
је исте дужине као и сваки од ових делова. Хоризонтална линија очију ће у том
случају бити средина главе.
Растојање између очију једнако је најширем делу носа. Линија очију се може
поделити на пет једнаких делова, а дужина ока је јединица мере.
Ако спојимо три тачке које чине зенице и носна бодља добијамо троугао који
битно одређује карактер физиономије.
Дужина уста једнака је једној и по дужини ока.
Простор између темена главе и корена носа једнак је највећој ширини главе
изнад ушију. Уши се налазе у висини очију и најнижег дела носног корена.
Код главе окренуте за три четвртине висина остаје иста, али део који се налази
између уста и темена и део изнад чела и ува образују квадрат.
Ако главу гледамо из профила, уво је једнако дужини носа од почетка обрва, а
ова дужина једнака је растојању од ока до ува. Растојање од темена главе до уста
једнако је растојању од чела до потиљка, па ће хоризонтале и вертикале провучене
кроз ове тачке образовати квадрат.
5 За више информација погледати поглавље о хармонији и лепоти „Историја лепоте“,
Еко.У.
15
Парцијална студија делова са целином: очи, уста,нос и ухо
„Ако хоћеш да запамтиш израз неког лица, прво упамти очи, нос и уста...; понеси
са собом малу бележницу у којој треба да скицираш такве облике; и пошто бациш
поглед на лице особе коју хоћеш да сликаш, погледај затим који су му нос или уста
слични...“- истицао је Леонардо да Винчи важност цртања појединих делова лица6.
Када савлада конструкцију главе, помоћу скелета и гипсаног модела, студент
прелази на рад по живом моделу. Ту се налази пред новим проблемом: како нацртати
око, нос, уста или уши?
Овај проблем најбоље ће се решити вежбањем. Студент ове делове лица црта
одвојено из много углова и по различитим моделима. Тако ће уочити све
индивидуалне различитости, а овим вежбама ће ослободити и руку.
Најчешћи проблем код почетника је поставити правилно очи, а то ћемо најбоље
урадити помоћу коштаних оквира очних дупљи.
Лакше је цртати мушки модел, због оштријих црта лица, а теже је цртати женско
или дечије лице.
Када цртамо модел старије доби посебно треба обратити пажњу на мишиће
мимике који са годинама формирају боре карактера.
Аналитичка студија по моделу
Када се савладају сви претходни задаци (грађа скелета и мишића главе,
конструкција, композиција, пропорције) приступа се студији по природи. Овде се
студентима даје потпуна слобода у техничком и уметничком приступу проблему, било
да се ради о аналитичкој студији главе где се само акцентом подвлачи оно што је
анатомски битно на портрету или да студент улази у транспарентну анатомску анализу
главе где рентгенски представља скелет или мишиће главе датог модела по природи.
У раду по живом моделу користимо своја основна знања о скелету и мишићима
главе, о пропорцијама главе и њеним основним карактеристикама за које можемо
рећи да су универзална или општа. Применом ових општих знања проналазимо
посебне карактеристике датог модела, значи индивидуалне.
Основни облик главе је индивидуално различит, лице може да буде шире или
дуже, лобања виша или спљоштена, потиљак више или мање истурен, а то ће наравно
зависити од облика костију и њиховог међусобног односа, тј. од пропорција.
Од свих костију које чине лице једино је доња вилица покретна. Њен зглоб,
вилични угао и брада, као њена најистуренија тачка биће важне тачке у конструкцији
и налажењу карактера лица.
Доња вилица се креће независно од осталих костију главе, па се приликом
отварања уста затеже кожа на образима због чега образи добијају спљоштени,
издужени изглед.
Код цртања главе по природи важно је истаћи и карактер модела, па
студентима треба указати на суштинске одлике модела, што је могуће само помоћу
скелета главе. Треба пронаћи све оне тачке где се скелет главе налази испод коже и
потпуно одређује форму главе: чеона кост(чеона испупчења, надвеђни лукови,
6 *Леонардо да Винчи „Трактат о сликарству“, Култура, Београд, 1953.год. стр.101.
16
слепоочне линије), носне кости, јабучне кости (облик и растојање јагодица), облик
горње и доње вилице, доњовилични угао. Обратићемо пажњу и на распоред очних
дупљи, носних шупљина, зуба, ушних шкољки и ушног отвора, јер и најмање измене у
њиховом распореду мењају и карактер лица.
Иако су мишићи у другом плану због мале масе, мимични мишићи ће лицу дати
израз, али са годинама и карактер, па треба обратити пажњу и на фине боре мимике.
„Тачно је да црте лица показују делимично природу људи , њихове пороке и
нарави. Боре које на лицу одвајају образе од усана, ноздрве од носа и очне дупље,
истакнуте су код људи веселих и често насмејаних, а код људи који много размишљају
оне су слабо обележене; а код којих су боре између обрва јако истакнуте, пргави су;
људи који много јадикују у себи и пред другима имају јако наглашене боре на челу“-
писао је о физиономији Леонардо да Винчи7.
Основни облик главе је индивидуално различит, лице може да буде шире или
дуже, лобања виша или спљоштена, потиљак више или мање истурен, а то ће наравно
зависити од облика костију и њиховог међусобног односа, тј. од пропорција. Осим
спољашњих контура главе , обратићемо пажњу и на распоред очних дупљи, носних
шупљина, зуба. јагодичних избочина, ушних шкољки и ушног отвора, јер и најмање
измене у њиховом распореду мењају и карактер лица.
7 *Леонардо да Винчи „Трактат о сликарству“, Култура, Београд, 1953.год.стр.101
17
18
19
20
21
22
23
24
25
26
27
28
29
30
31
32
33
34
35
36
37
38
39
40
41
42
43
44
45
TРУП
1. Аналитичка студија скелета грудног коша, кичменог стуба и целине
2. Аналитичка студуја мишића грудног коша, трбуха и целине
3. Аналитичка студија слојева трупа по моделу
1. Аналитичка студија грудног коша, кичменог стуба и целине
Поступак се понавља као и код претходног задатка. Прво полазимо од
цртања појединачних костију. Поклањамо пажњу њиховој форми, али и свим
детаљима као што су наставци испупчења или удубљења на кости. Потребно је
нацртати кости из што различитијих углова .
Онда се прелази на труп као целину, где користимо модел скелета. Овако
се савладава целина у простору. Студија скелета подразумева студију по
природи као код било ког другог мотива, где се поступно савладава проблем кроз
композицију и конструкцију, пропорције и покрет да би се прешло на детаље који
материјализују модел (скелет трупа).
Грудни кош сачињава дванаест пари ребара и одговарајућих ребарних
хрскавица, зглобљених са дванаест кичмених леђних пршљенова са задње
стране и грудном кости са предње стране које ограничавају грудну дупљу.
Скелет грудног коша има облик зарубљене купе спљоштене од спреда
уназад, са широм базом окренутом надоле. На грудном кошу се разликују два
отвора: горњи, знатно мањи и доњи, већи са карактеристичним ребарним луком.
Горњи отвор је овалан, спреда ограничен горњом ивицом дршке грудне кости, а
са стране помоћу првог пара ребара. Доњи је ограничен мачним наставком
грудне кости, и ребарним луком који сачињавају доње ивице ребарне хрскавице
и вита ребра позади.
Скелет грудног коша је покривен мишићима грудног коша. Осим снажног
великог грудног мишића, остали покривају скелет површински остављајући оку
јасно видљиве делове. Спреда се истиче грудна кост, веома важна за констру-кцију трупа јер се подудара са средњом линијом. Југуларни усек нам тачно
показује одакле почиње труп у односу на врат , а пар првих ребара нам
појашњава покрет трупа. Ребарни лук је паралелан првом пару ребара и помаже
тачном конструисању форме и покрета трупа. Видљивост осталих ребара је
индивидуално различита у зависности од масе, али додатно доприноси
убедљивости форме. Са задње стране, седми вратни пршљен представља тачку
преласка врата у труп, а покрет одређују лопатични гребени. Кичма се поклапа
са средњом линијом и олакшава конструкцију трупа Она представља основу
трупа који се ослања на карлицу.
46
2. Аналитичка студија мишића грудног коша, трбуха и целине
Прво се цртају мишићи и групе мишића, посебно водећи рачуна о припојима
мишића, а затим мишићи трупа као целина. Приликом изучавања мишића трупа
издвајамо две целине: грудни кош и трбух. Мишиће грудног коша чине мишићи
предње стране и леђа. На предњој страни се истиче велики грудни мишић,
пластично значајно истакнут на мушком телу. На женском предњем дели груди
истичу се дојке. Дојке жене покривају велики грудни мишић и заузимају простор
између трећег и шестог или седмог ребра. Сама брадавица лежи у висини трећег
ребра и окружена је пољем јаче пигментоване коже. Код мушкараца брадавица
се налази на замишљеној линији која повезује рамени зглоб и пупак. Облик дојке
приближно одговара купи од 90 степени, али тај облик подразумева и
одступања. Њихова величина и облик разликују се индивидуално према типу,
раси и животној доби. Услед тежине, са годинама, долази до промене изгледа
дојки, оне се опуштају и то се највише примећује у доњем делу дојке. Колико ће
се њихов облик мењати зависиће од наследног фактора, рађања (дојења),
величине и промена телесне тежине. Дојке су једна од најлепших одлика жене,
па су за женски акт један од важних елемената.
Мишићи леђа су вишеслојни и пространи, а за скелет се везују широким
апонеурозама које нам многе делове скелета чине видљивим на површини:
кичмени стуб, лопатица, карличне кости; мишићна маса је распоређена са обе
стране кичменог стуба.
Трбушни мишићи се простиру испод мишића грудног коша до препонских
костију где апонеурозе ових мишића формирају препонску линију. Прави
трбушни мишић је на младом и негованом телу јасно видљив: његови мишићни
јастучићи су одвојени попречним тетивама и уочавају се са обе стране
средишње линије, а на крајевима мишића постоје плитка удубљења која се
протежу од грудног коша до карлице. Тако рељеф трбуха представља значајно
пластично место и још једну занимљиву цртачку партију.
Труп се црта из више углова (спреда, са стране, позади) у мировању и у
покрету. Поред анатомских цртежа, користи се живи модел и на њему се прате
облине, улегнућа и линије које стварају мишићи. Све време се користи и скелет
као основа .
3. Аналитичка студија слојева трупа по моделу
Након савладавања грађе скелета зглобова и мишића трупа, студенти
раде студију по природи. Суштина се савладава тако што студент користећи
знања о грађи скелета тражи одређене тачке на моделу и помоћу њих
конструише и обликује торзо (труп). Помоћу тих тачака лако је конструисати
торзо и у мировању и у покрету. Ако уметник црта труп са предње стране, прво
ће уочити југуларни усек који ће му бити полазна тачка у конструкцији трупа.
Затим проналази кључнице које ће му помоћи да одреди покрет, грудну кост са
стомачним наставком и ребарни лук. На крају, уочиће и бедрени гребен са
бедреним бодљама и препонску линију. Ако уметник црта торзо са задње стране
полазиште ће му бити седми вратни пршљен, лопатице са лопатичним гребеном
одредиће покрет трупа, а кичма ће одредити средишну линију. Треба обратити
47
пажњу на крсну кост и задње горње бедрене бодље које се истичу као мала
удубљења изнад седалних мишића. Ширина трупа у раменима одређује се
помоћу спољашњих крајева кључних костију. У решавању осталих задатака било
да је реч о аналитичкој студији трупа или о транспарентној анатомској студији
скелета или мишића трупа, студенти користе своју креативност и уметничке
слободе.
48
49
50
51
52
53
54
55
56
57
58
59
60
61
62
63
64
65
66
67
68
69
70
71
72
73
74
75
76
77
78
79
ГОРЊИ ЕКСТРЕМИТЕТИ
1. Аналитичка студија скелета лопатичног појаса, надлакта
подлакта и шаке
2. Аналитичка студија мишића лопатичног појаса, надлакта
подлакта и шаке
3. Аналитичка студија слојева горњег екстремитета по моделу
1. Аналитичка студија скелета лопатичног појаса, надлакта,
подлакта и шаке
Полази се од цртања појединачних костију горњих удова и целине :
лопатичног појаса, надлакта, подлакта и шаке. Посебно треба цртати лопатицу
из свих углова. Она слободно лежи на леђима и причвршћена је само мишићима
тако да сваким покретом руке мења свој положај. Лако је проналазимо на
површини леђа захваљујући лопатичном гребену који претставља важну тачку
за разумевање и трупа и горњег уда. Кљунасти наставак заједно са спољашњим
окрајком кључнице формира раме и одређује ширину рамена. Посебно треба
проучити зглобове горњег екстремитета који имају важну улогу за покрете руке,
али и за разумевање скраћења које покрет ствара у нашем оку.
Шаку треба цртати много пута, посебно скелет шаке, јер је ту
најмање мишића па облик шаке зависи пре свега од скелета. Мноштво зглобова
шаке је на самој површини, па ће одредити и форму и покрет. Треба радити шаку
по узору на старе мајсторе и копирати Леонарда да Винчија, Микеланђела,
Дирера, Енгра и остале велике мајсторе. Шаку треба радити по моделу много
пута у различитим положајима и то женску и мушку шаку, дечију и старачку.
2. Аналитичка студија мишића лопатичног појаса, надлакта,
подлакта и шаке
Да би се у потпуности разумео механизам горњег екстремитета морају се
савладати сви мишићи појединачно и по групама, цртањем анатомских цртежа и
истраживањем форме коју мишићи образују на живом моделу. Мишићна маса
горњег уда је тако распоређена да је најснажнија око најпокретљивијег зглоба,
раменог зглоба, а затим идући ка шаци опада, па ћемо од подлакта посебно
обратити пажњу на тетиве, које заједно са венским системом доприносе
разиграном рељефу шаке. Све време скелет са зглобовима је основа цртежа
горњег екстремитета.
3. Аналитичка студија слојева горњег екстремитета по моделу
Аналитичка студија се ради по живом моделу и било би добро радити је по
мушком и женском, по младом и старом моделу. Прво треба радити једноставне
покрете, а затим и оне најсложеније који подразумевају различита скраћења.
80
Обратићемо посебну пажњу на она места где се скелет појављује на површини, а
то су: лопатично-кључни зглоб, зглоб лакта и скелет шаке. На аналитичкој студији ова места акцентујемо, а код транспарентне студије ова места су нам
водиља за објашњење тока костију и форме мишића.
81
82
83
84
85
86
87
88
89
90
91
92
93
94
95
96
97
98
99
100
101
102
103
104
105
106
107
108
109
110
111
112
ДОЊИ ЕКСТРЕМИТЕТИ
1. Аналитичка студија скелета карличног појаса, натколенице,
потколенице и стопала
2. Аналитичка студија мишића карличног појаса, натколенице,
потколенице и стопала
3. Аналитичка студија слојева доњег екстремитета по моделу
1. Аналитичка студија скелета карличног појаса, натколенице,
потколенице и стопала
Полази се од цртања појединачних костију доњих удова и целине:
карличног појаса, натколенице, потколенице и стопала. Карлицу треба цртати из
свих углова. Бедрени гребен карличне кости, предње бедрене бодље и
препонска линија ће нам на предњој страни означити положај карлице. Карлица
је важна да би се схватила равнотежа и покрет тела. Она ће нам дати и основне
димензије доњег дела торза. Карлица је сасвим апстрактно гледано, због њених
савршених пропорција, и ликовно занимљива форма. Самим тим је и одлична као
цртачка партија. Зглоб кука је добро сакривен у најснажнијој мишићној маси
човечјег тела, али велики трохантер бутне кости ће нам показати ширину и
покрет бедара.
Кости натколенице и кости потколенице су најдуже кости људског тела.
Оне доњим екстремитетима дају основне пропорције и основни облик. Нарочито
треба проучавати зглобове доњих екстремитета, јер су они посебно важни у
објашњавању скраћења код сложених покрета.
Стопало треба цртати много пута, посебно скелет стопала, јер је ту
најмање мишића као и код шаке, па ће изглед стопала првенствено зависити од
скелета. Мноштво зглобова стопала је на самој површини, па ће од њих зависити
и форма и покрет. Стопало такође треба цртати по узору на старе мајсторе,
копирањем, али треба стопало радити и по моделу, много пута, у различитим
положајима.
2. Аналитичка студија мишића карличног појаса, натколенице,
потколенице и стопала
Да би се у потпуности разумела сложеност доњих екстремитета морају се
савладати сви мишићи појединачно и по групама, цртањем анатомских цртежа и
истраживањем форме коју мишићи образују на живом моделу. Мишићна маса
доњих екстремитета је тако распоређена да је најснажнија око најпокретљивијег
зглоба, зглоба кука, а затим идући ка шаци опада, па ћемо од средине
потколенице посебно обратити пажњу на тетиве, које заједно са венским
системом стварају рељеф стопала. Све време скелет са зглобовима је основа
цртежа мишића доњих екстремитета.
113
3 Аналитичка студија слојева доњег екстремитета по моделу
Аналитичка студија се ради по живом моделу и било би добро радити је по
мушком и женском и по младом и старом моделу. Прво треба радити једноставне
покрете, а затим и оне најсложеније који подразумевају различита скраћења.
Обратићемо посебну пажњу на она места где се појављује скелет на површини, а
то су : бедрени гребен и предње горње бедрене бодље, препонска линија, са
предње стране, крсно-бедрени зглоб са задње стране, велики трохантер бутне
кости, зглоб колена, глежњеви и скелет стопала. Неки мишићи и њихове тетиве
образују на површини карактеристична удубљења као што је препонска линија,
или линија коју оставља кројачки мишић који дели предњу и унутрашу групу
мишића. Важна је и предња унутрашња страна саме голењаче која је без мишића
и самим тим видљива.
На аналитичкој студији ова места акцентујемо, а код транспарентне
студије ова места су нам водиља за објашњење тока костију и форме мишића.
114
115
116
117
118
119
120
121
122
123
124
125
126
127
128
129
130
131
132
133
134
135
136
137
138
139
140
141
142
143
144
145
146
147
148
149
150
ЉУДСКО ТЕЛО КАО ЦЕЛИНА –
а) ОД УНИВЕРЗАЛНОГ КА ИНДИВИДУАЛНОМ
б) ПРОПОРЦИЈЕ
Разлике између мушког и женског тела
Тело које смо добили проучавајући скелетни и мишићни систем дају нам
анатомско тело, универзално тело. При првом сусрету у раду по моделу природа
ће нас негирати. Сваки модел показиваће индивидуалне разлике, јер природа
стварајући даје само уникате.
Упоређујући мушко и женско тело постоји пар карактеристичних разлика,
од којих смо неке већ навели. Кости женског тела су ситније и облије, са мање
израженим квргама, чворовима и наставцима. Грудни кош је краћи и облији, а
доњи отвор је мањи. Женска карлица је шира, нижа и више нагнута напред.
Слабинска кривина кичменог стуба је израженија, а ртни наставци пршљенова су
краћи, што чини удубљење на леђима већим. Због већег растојања између
зглобова кука, кости бута се косије спуштају, па је појава X ногу код жена чешћа.
Код мушкараца кости подлакта се настављају у правој линији у односу на
надлакат, а код жена та линија је заломљена.
На мушком телу уочавамо мишиће, а код жена мишићне групе. Женско тело
има облију форму. Између мишића и коже код већине људи налази се масно
ткиво, као енергетска резерва организма. Прекомерне наслаге сала могу
неочекивано много да утичу на изглед. Женско тело је више склоно гојазности од
мушког, а саме масне наслаге различито су распоређене код мушкарца и жене.
Код жена, места где се сало нагомилава су карлица и кукови, горњи део бута,
доњи део трбуха, груди и задњи горњи део надлакта. Код мушкарца је то предео
врата и потиљка, груди и горњи део трбуха. Код младих особа танки масни
слојеви су равномерно распоређени готово по читавом телу, које је због тога
заобљене форме.
Цело тело је покривено кожом која је различите пигментације и
затегнутости. Пигментација коже као и количина крви у њеним капиларима
одређује боју коже. Боја коже показује расне и индивидуалне разлике. Уочљиво
је да је кожа на глави и крајевима екстремитета најтоплије нијансе. Кожа никада
није потпуно равна, а од њене затегнутости зависи колико ће имати кожних
набора и бразди. Значајну улогу у томе играју степен гојазности и старост, а
набори на кожи стварају се увек на страни прегибања, док је на супротној страни
кожа увек затегнута.
Сам живот и године посебно ће се огледати на лицу и врату. Мимични
мишићи, који својом активношћу регулишу израз лица, стварају боре које током
времена, када еластицитет коже попусти, постају сталне. Мимични мишићи
претстављају главну везу мозга са спољним светом, али истовремено су и
спољашња манифестација унутрашњих човекових стања. Ову сложену активност
медицина понекад не може до краја да објасни, али око уметника бележи све
нијансе. Боре на лицу не говоре само о старости, већ и о карактеру, навикама, па
чак и обољењима неке особе. Оне сачињавају физиономију човека која је
уникатни отисак најразличитијих људских природа.
151
Платизма својим тонусом у младости наглашава лепоту врата, али са
годинама њеним опуштањем, код старијих особа, стварају се кожни набори који
се спуштају од браде ка предњем крају кључнице.
За око уметника на људском телу занимљива цртачка партија може бити
површински сплет вена, јер су међусобне разлике код људи веома велике.
Индивидуално посматрање и процењивање у њиховом приказивању у овом
случају ће бити пресудно, али венски систем и посебно површинске вене врата и
екстремитета је битно приказати ако се ради студија акта.
Пропорције људског тела
Код постављања пропорција људског тела прво треба наћи средину . Она
се налази испод трбуха, на препонској линији и представља полазну тачку за
тражење пропорција. Основна јединица мере је људска глава, што значи да
треба утврдити колико се пута глава садржи у телу, мерена по вертикали
осовине. Тако ћемо установити тачну висину акта. Затим настављамо да тражимо
остале пропорције. Поред вертикалних пропорција важно је утврдити и хоризо-
нталне пропорције, као што су ширина рамена, ширина кукова размак између
колена, размак између стопала. Све пропорције тражимо упоредо, тако да се акт
у сваком тренутку посматра као целина. Поред главе, можемо утврдити и неку
другу дужу мерну јединицу, па ћемо онда на њој, на исти начин, проверавати већ
одређене пропорције.
Историјска хронологија канона
Управо рад по моделу ће нам показати све индивидуалне разлике од
успостављених канона или установљених идеала лепоте. Проблемом пропорција
уметници су се бавили од најранијих времена и различито су га решавали.
Најстарији канон је египатски и по њему људско тело се састоји из 10 медијуса
(средњих прстију). Грчки идеал лепоте је успостављен такође на основу канона.
Прво је Поликлет (II. пре н.ере) написао књигу „Канон“ у којој је описао
хармонију у људским пропорцијама, а скулптура „Дорифорос“ (Копљоноша)
представља његов канон: глава се у телу садржи седам пута. Грчки вајар Лизип
(II в.пре н.ере) је створио нови канон по коме тело садржи осам глава. Оваква
фигура је виткија ,а пример је његов „Апоксиоменос“.
Римски архитекта Витрувије (И в. пре н. ере) се такође бавио
пропорцијама људског тела. Он за јединицу мере узима лице и оно се у телу
садржи десет пута, или око шест стопа, па је људско тело рађено по овом канону
здепасто. Међутим, Витрувије каже да је висина човека једнака распону његових
руку, а да те две мере дају квадрат који описује читаво тело, док шаке и стопала
додирују круг чији је центар пупак.
У време ренесансе Леонардо да Винчи (1432-1519) је створио канон који
се по висини приближава Поликлетовом, али он за јединицу мере узима
лице,тако да једно лице износи три дужине носа. По ширини : рамена су ¼
фигуре, у куковима 1/5 фигуре, дужина стопе је 4 и по носа . Леонардо да Винчи
је за основу свог канона узимао Витрувијева правила, па је и Витрувијев круг око
152
човека у лежећем положају који држи раширене руке и ноге, чији је центар у
пупку, искористио као полазиште. Међутим да Винчи је дошао и до нових
открића. Када се око човека са раширеним рукама и састављеним ногама
конструише квадрат, тада се центар помера наниже ка пубису. Ова повезаност
човековог тела са кругом и квадратом, као архетипска идеја „квадратуре
круга“коју деле многе митологије и религије, дала је један од најпознатијих
цртежа8.
Микеланђелов канон такође износи 8 глава у телу.
Ако би канон представљао идеалне, савршене или хармоничне пропорције
тела, онда је јасно да се тај идеал лепоте протоком времена мењао, а често су и
међу савременицима постојала супротна мишљења. Цртајући модел по природи,
сусрећемо се са моделима различитих пропорција које најчешће варирају од 6
до 7 ½ глава у телу.Зато студент сам мора да дође до тачних пропорција модела,
које најчешће одступају од утврђених правила и самим тим су занимљивије.
Жена је обично нешто нижа од мушкарца. Висини мушкарца од 170 цм
одговара висини жене од 163 цм. Код жене је карлични појас шири, ноге су јој
краће, а рамена ужа.Глава је виша, а лице округлије. Женска шака је сразмерно
нешто већа од мушке. Ипак треба имати у виду да су данас ове разлике између
мушкарца и жене све мање због начина живота, а спорт и мода такође доприносе
овим променама, посебно су занимљива, индивидуална одступања
Целина, аналитичка студија скелета
Више пута смо поновили да је за добар цртеж неопходно познавање
анатомије људског тела. Скелет представља основу људског тела. Он ће телу
дати основне пропорције, суштину.
Да бисмо добро нацртали скелет користићемо претходна сазнања о
костима, зглобовима и целинама које чине скелет: скелет главе, трупа, горњих и
доњих екстремитета. Такође ћемо користити знања о пропорцијама,
композицији, конструкцији модела који радимо, у овом случају, скелета. Скелет
ћемо радити из различитих углова и различите перспективе.
Целина, аналитичка студија мишића
Приликом студије мишића људског тела као целине користићемо
претходна знања о костима,зглобовима и скелету као целини. Мишићи телу дају
коначан облик, а њихове промене приликом грчења дефинишу покрет. У цртању
мишића тела као целине користићемо и претходна знања о појединим групама
мишића: главе и врата, мишића трупа и горњих и доњих екстремитета.
8 За шире појашњење погледати дела: “Историја лепоте“ Умберто Еко,
Плато, Београд, 2004. год. поглавље: Лепота као хармонија и пропорција, стр.61,
„Моћ пропорција“ Ђерђ Доци, Стилос Београд, 2005. год. стр. 103
153
154
155
156
157
158
159
160
161
162
163
164
Копирање цртежа старих мајстора
Иако је раније настава обухватала и копирање радова старих мајстора, у
савременој настави се потпуно одступило од тог метода. Цртачка искуства
прошлости, неизмерно уметничко богатство које се стварало вековима, остаје по
страни, понекад чак и непознато. Због тога би се требало упознати са делима
старих мајстора из ове области.Прво би требало приступити копирању
(прецртавању) дела у истој техници, а потом, са стицањем више знања ,цртеж
интерпретирати на слободан начин. На тај начин се изоштравају посматрачке
способности, уочава више детаља и обогаћује се цртачка машта.То никако не
значи да треба запоставити рад по моделу; напротив, рад по моделу је увек од
примарног значаја.
За наставу пластичне анатомије добро је копирати следеће мајсторе:
Ботичели, (фирентинска школа), Дирер (немачко сликарство), Леонардо, Рафаел
и Микеланђело, (ренесанса), Рубенс и Рембрант (барок), Придон, Давид и Енгр
(неокласицизам), Делакроа (романтизам), Дега, Ван Гог, Пикасо.
Од наших уметника, Уроша Предића, Љубомира Ивановића, Пају
Јовановића.
Анатомска студија слојева људског тела по моделу
Сва сазнања о скелету као целини применићемо на вежбама студије акта
или транспарентне студије људског тела. Сва знања о мишићима и групама
мишића такође ћемо применити приликом израде студије акта. Користићемо и
сва стечена знања о пропорцијама, композицији, конструкцији.
Наравно студенти ће овом проблему приступити на креативан начин, па ће
техника цртања и ликовни израз бити њихов слободан избор.
165
166
167
168
169
170
171
172
173
174
175
176
177
178
РАВНОТЕЖА И ПРЕДСТАВЉАЊЕ ТЕЛА У ПОКРЕТУ
О тежишту људског тела
Тежиште тела је она тачка око које је тежина тела равномерно распо-ређена.Тежиште људског тела подбочују доњи удови и то са три тачке оба
табана: два наставка петне кости, сезамасте кости палца и сезамасте кости малог
прста . Делови у свом тежишту подбоченог тела међусобно се уравнотежују
попут језичка на ваги. Правац тежишта тела је услед силе теже усмерен према
средишту земље. Тај правац зовемо тежишном линијом.
Тело је у равнотежи када вертикална средишња линија тело дели на два
једнака дела.Средишња линија тела се тада поклапа са линијом тежишта тела.
Равнотежу тела можемо посматрати са предње и са бочне стране. Приликом
постављања модела треба водити рачуна да стоји у спонтаној пози која ће тако
сама наћи основне принципе статике.
Код цртања човекове фигуре њена поза и положај екстремитета управља-ју се према двема линијама: вертикалној и хоризонталној.
Код човека који стоји са састављеним или једнако размакнутим ногама,
линија тежишта пролазиће вертикално по средини тела: од југуларног усека,
преко грудне кости и пупка, до средине хоризонталне основе на којој модел
стоји. Ако модел посматрамо са стране, линија тежишта ће ићи средином темена,
кључнице , до средине основе која је одређена дужином стопала. У оба случаја
значи да линија тежишта дели тело на две једнаке масе, па је тако и тело у
равнотежи.
Тело у покрету успоставља равнотежу мењајући тачку ослонца. Тако,
рецимо, човек који клечи на коленима ослања се на прстима и на глави
голењаче, па има широку основу подупирања. У том положају су лако изводљиви
покрети тела уназад, јер линија тежишта остаје на основи подупирања. Ако би
начинио покрет напред, да не би пао, морао би да прошири основу подупирања
тела тако што ће искорачити једном ногом напред.
У седећем положају тело се ослања на карлицу, на седалне кости, па оне
заједно са седалним мишићима чине широку основу. У том положају тело се лако
нагиње напред, али само мало уназад ,јер тада губи ослонац, па је неопходно да
се наслони на нешто. Ако се тело у седећем положају нагне у страну, једна
страна карлице се подиже, па је тежина само на једној седалној кости, те је онда
неопходно да се модел ослони на једну руку на страни ослонца, да би проширио
ослонац.
У лежећем положају тело нема проблема са одржавањем равнотеже јер
постоји много тачака ослонца.
Приликом ходања линија тежишта је на искораченој нози, (тако се тело
покреће), али се при следећем искораку, тежиште поново помера на другу ногу.
За време ходања и посебно трчања, руке се покрећу у смеру супротном од
кретања ногу. Приликом трчања, цело тело се нагиње зато што га непрестано
подупиру ноге које се наизменично пружају, а маса тела стално претеже напред.
Леонардо да Винчи је о равнотежи рекао:
„Тежина човека који се ослања само на једну ногу увек ће бити једнако
распоређена на супротну страну изнад тежишта.
179
Ако се фигура наслања на једну од својих ногу, раме ослоњене стране
биће увек ниже од другог. Код човека који се креће тежиште ће бити изнад
центра ноге која се ослања на земљу“9
Правило контрапоста
Правило контрапоста објашњава како тело успоставља равнотежу када је
ослонац на једној нози.
Ако је тежиште тела на десној нози, онда карлица губи један ослонац, па се
притиснута тежином тела савија на леву страну. Нагнута карлица повлачи и
кичмени стуб који се у слабинском делу савија супротно - удесно. Кичмени стуб у
леђном делу није много савитљив и тело остаје у косом положају, па се равно-тежа успоставља у раменима: десно раме је увек ниже од левог. Завршно прила-
гођавање се обавља у вратном делу који се нагиње улево, заједно са главом, на
страну више подигнутог рамена.
Тело које је постављено у контрапосту је једна од најчешћих поза
коришћених у уметности.
Представљање покрета тела
„...Да би сликар радио ставове и покрете делова тела, мора да познаје
анатомију нерава, костију, мишића и веза, да би код разних покрета и напрезања
тела знао који мишић или нерв проузрокује тај покрет. Једино те треба правити
видљивим, а друге задебљалим, а не и све остале, као што чине многи који да би
изгледали као велики цртачи, праве своје актове дрвенастим и без љупкости,
тако да више личе на врећу ораха него на површину тела, или више личе на везу
ротквица него на мишићаве актове.“- каже Леонардо да Винчи о важности знања
из анатомије приликом приказивања покрета.10
.
Сви покрети човечијег тела засновани су на чисто механичким принци-пима. Иако слободни, они су ипак ограничени системом зглобова, Поједини дело-ви скелета се крећу независно од осталих, а неки приликом покрета повлаче за
собом и друге. Људско тело, као тешко тело, подлеже законима равнотеже, па
знајући границе природног човековог кретања и његову зависност од равнотеже,
могу се избећи грубе грешке приликом сликања покрета.
Од свих костију скелета главе, једино је доња вилица покретна и овај
зглоб омогућује отварање и затварање уста. Доња вилица се креће независно од
осталих костију лица . Приликом отварања уста затеже се кожа на образима због
чега долази до промена на образима који ће тада изгледати спљоштени.
Основа трупа је кичмени стуб, он се ослања на карлицу и везује главу
својим вратним пршљеновима. Кретање трупа зависи од кичменог стуба, и оно је
различито целом његовом дужином. Кичмени стуб у мировању има кривине у
облику дуплог слова „С“ које доприносе бољој равнотежи тела. Глава се окреће
помоћу два вратна пршљена и то независно од осталих, али када се цео врат
9
Леонардо да Винчи „Трактат о сликарству“ Култура,1953. год. 106-107.стр. **стр.113. 10
Леонардо да Винчи „Трактат о сликарству“ Култура,1953. год. стр.113.
180
нагиње напред, уназад или бочно, онда се сви вратни пршљенови савијају
независно од леђних. Следећих десет леђних пршљенова се готово не покреће
јер су преко ребара повезани са грудном кости и са њом чине целину. Наредна
два леђна пршљена и припајајућа два слободна ребра, као и пет слабинских
пршљенова слободни су и крећу се око своје осе. Када се труп нагне напред или
назад крсни део са карлицом остаје непокретан, док се слабински део покреће.
Приликом окретања груди у страну карлица остаје непокретна , па се само
слабински пршљенови окрећу око своје осе. Приликом савијања груди у страну
кретање стуба се врши у страну заједно са ребрима и кључним костима, док
слабински део остаје непокретан.
У седећем положају, када је ослонац на седалним костима, најсавитљивији
слабински део се избацује уназад, па цео кичмени стуб мења свој првобитни
облик
Горњи екстремитети су код човека потпуно ослобођени и могућ је низ
различитих слободних и сложених покрета и радњи.
Лопатица лежи слободно на леђима и причвршћена је за њих само помоћу
мишића. Свака лопатица, заједно са надлактом и спољњим окрајком кључнице,
креће се независно и слободно. Други крај кључнице, који са грудном кости чини
грудни-кључни зглоб, је центар кретања раменог појаса. Кретањем рамена
унапред лопатице се раздвајају, а кретањем уназад се приближавају.Када се
рука подиже, лопатица прати то кретање , при чему се њен доњи угао одмиче од
кичменог стуба, док унутрашњи остаје на готово истом месту.
Раменица, са својом округлом главицом која само 1/3-ом лежи у чашици,
има велику могућност кретања. Покрети раменице су могући заједно са раменом
или само у зглобу рамена до покрета кружења око своје осе. У том случају доњи
крај раменице описује лук.
Обе подлактице се прегибају и опружају независно од надлакта, а
приликом окретања шаке се укрштају. Све покрете шаке одређује зглоб шаке
независно од костију подлакта. Покрети прстију су независни од костију ручја.
Код доњих екстремитета, аналогно горњим, уочавамо кости карличног
појаса и слободни део ноге. Два доња екстремитета подупиру карлицу у зглобу
кука и приликом кретања ногу представљају непокретне тачке. Свака нога се
слободно креће напред, назад у страну описујући коленом и стопалом лукове.
Зглоб кука је аналоган зглобу рамена па је и сличних могућности, осим што
глава бутне кости лежи дубље у чашици, па је самим тим и покрет делимично
ограничен. Зглоб колена је по својој функцији сличан зглобу лакта и омогућава
покрете прегибања и опружања потколенице независно од костију натколенице.
Покрете стопала омогућава сложени зглоб стопала, независно од покрета
потколенице. Прсти стопала се покрећу независно од костију ножја.
Осим скелетног система и зглобова важну улогу у одређивању покрета
играју и одређени мишићи који при покрету задржавају свој положај и мењају се
само по обиму. То су мишићи лица, грудни мишић, стомачни мишићи, мишићи
леђа, мишићи надлакта, натколенице, седални мишићи и други.
„Покрети људи су толико разнолики, колико су разнолика унутарња
збивања која се рађају у њиховом духу. Свако унутарње збивање ће само по себи
181
покренути више или мање ове људе према томе да ли су јачи или слабији ...“ –
бележи Леонардо да Винчи своја опажања о покрету.11
Одређивање покрета тела је деликатан проблем, а у одређивању покрета
увек ће нам бити од користи помоћне линије: хоризонтала и ветикала. Одступа-
ња од ових линија одређују покрет. Он је некада фин и суптилан тако да га
можемо одредити само помоћу ових линија. Некада ће покрет бити очигледан и
мењаће однос делова тела, па ће нам део најближи оку бити и највећи, а задњи
за толико мањи. Тада је разбијено деловање равне површине и до израза долазе
простор и дубина. Овакав покрет јесте скраћење.
Скраћење
Скраћење је привидно смањење величине које на цртежу дочарава илузи-
ју простора, тродимензионалности.
Када једно дугуљасто тело (натколеница),својом краћом површином стоји
према посматрачу(колено) онда се његове дуже стране примичу у очној тачки Да
бисмо скраћење што тачније нацртали, потребно је проверавати скраћене обли-
ке помоћним линијама и мерењем (визирањем). Често ћемо само на тај начин
моћи да утврдимо стваран облик тела. При цртању скраћења неопходна је пре-
цизност у мерењу. Само ако тачно измеримо растојања, скраћење ће деловати
убедљиво. Такође је важно да се модел не помера, јер у противном, мерење неће
бити успешно. Неопходно је познавање анатомије, посебно зглобова, јер се
покрет дешава управо у зглобовима. Скраћење ће нам тако, на пример, довести
колено у први план и само познавањем зглоба колена постићи ће реалност у
цртежу.
Цело тело ћемо имати у скраћењу када је акт или фигура у лежећем
положају.
Скраћење може бити и делимично када је тело у вертикалном положају, а
рука или нога испружене према посматрачу; тада се скраћени делови оштро
одвајају од осталих да би се дочарала дубина.
Велики мајстори су неговали ову дисциплину да би могли људско тело да
представе у најразличитијим положајима. Скраћење им је омогућавало да га
представе тродимензионално на равној површини. Иако су за ову вештину знали
већ и уметници старе Грчке, она се нарочито развија у време ренесансе у
Италији.
Аналитичка студија људског тела по природи
Студенти цртају модел са свих страна и у почетку у једноставној, спон-
таној пози, у седећој или стојећој пози, са екстремитетима постављеним тако да нису у скраћењу. Када цртачи постигну извесну сигурност, позе постају раз-новрсније и неки делови треба да буду у скраћењу.
У раду по моделу обично се појављује још један проблем: студент који ради очигледно неће бити у стању да суди правилно о свом раду. Осим помоћи
11 *Леонардо да Винчи „Трактат о сликарству“ Култура,1953. год. стр.121
182
наставника овде може бити од помоћи и метод разговора у коме ће студенти који раде у групи међусобно разменити запажања и искуства о датом проблему.
Крајњи исход свих вежби из пластичне анатомије је савладавање пробле-ма цртања људске фигуре. Аналитичка студија акта ће бити збир свих претход-них сазнања о скелетном систему и зглобовима, мишићима, пропорцијама и телу у мировању и у покрету.
183
184
185
186
187
188
АНАТОМСКА СТРУКТУРА ЉУДСКОГ ТЕЛА:
ИСТОРИЈА, ТРАГАЊЕ ЗА ЛЕПОТОМ, СИМБОЛИКА И МИТ Историја анатомске структуре људског тела тесно се прожима са историјом уметности, јер је још од антике познавање људског тела био
предуслов бављења уметношћу. Без обзира на епоху, религију или оби-
чај, уметници су били ти који су стварали идеале и славили лепоту.
Посебно лепоту људског тела.
Ако је лепота хармонија, а хармонија је у симетрији и међусоб-ном
складу делова и целине, канон је правило идеалног међусобног односа
појединих делова људског тела. Још у II веку нове ере, Клаудије Гален је
пишући о сразмери закључио да се ”лепота не налази у поједи-начним елемнтима, већ у складној сразмери делова, у сразмери једног прста на
други прст, свих прстију у односу на остатак шаке, остатка шаке на зглоб,
зглоба у односу на подлактицу, подлактице у односу на целу руку и на
крају, свих делова у односу на све друге делове, како је написано у
Поликлетовом канону.“
Дакле, стварање канона и проучавање анатомске структуре људ-
ског тела било је предмет интересовања многих уметника од најранијих дана до данас. Посебан допринос изучавању ове области дао је Лео-нардо
да Винчи (1452-1519). Проучавајући структуру и форму људског тела, он
нам објашњава како функционише људски механизам, па његов рад
превазилази оквире документарног и отвара многа питања не само људског тела и природе, већ и људске психологије. „Његови цртежи су
тестамент визуелног креативног мишљења. Они носе магију живота,
људска мисао је уметнута у сам центар лобање, а снага крви пулсира кроз
срце. Његова знања су уклопљена у савремену науку, а његова дела
мотившу уметничку инвентивност и данас“ - надахнуто говори Сара
Симбелт о да Винчију као уметнику, научнику и филозофу.
Структура људског тела, посебно његова физичка мистерија,
фасцинирала је и инспирисала многе уметнике кроз векове, а тајна која
егзистира у људском телу разбуктавала је и разбуктава и данас на разнолике начине уметничку машту. Тако, рецимо, у својој серији дрво-
реза „Мртвачки плес“ Ханс Холбајн Старији (1465-1524) уводи као нају-
печатљивији симбол смрти људске костуре, док је форма лобање, као
симбола пролазности и нестајања често присутна на сликама симболиста.
Поменимо Одилона Редона (1840-1916), префињеног француског колористу
и његов „Прозор са витражом„ из 1905. године који је данас изложен у Музеју Орсај у Паризу. Тајна живота, рођење и смрт, као вечита пита-ња
свеколике људске цивилизције, у уметности траже и налазе одгова-рајуће
симболе. Обично су то огољена мускулатура, крв, лобања или скелет
човеков.
Тријумф смрти је честа уметничка тема. Апокалипса и пакао не
могу се дочарати без представе о смрти, а како је симбол смрти најче-шће
189
огољено људско тело у својој суштини - скелету, то су варијације на ову
тему бројне, разнолике, али у суштини све везане за овај нају-печатљивији
симбол људске пролазности и коначности. Сетимо се само „Покојних
љубавника“ из 1562. великог фламанског мајстора из Рена Пите-ра Бројгела Старијег, изложених у музеју Прадо у Мадриду или нешто ранијег дрвореза
Алберта Дирера „Четири јахача апокалипсе“ из 1498. године, најсјајнијег
Диреровог дела којим је последња књига Новог заве-та, Откровење
Јованово, овековечено у јахачима Апокалипсе (власт, глад, рат и смрт)
приказаним кроз људска тела изразите физичке снаге и чврстине (снажан
волумен ликова), како би језива визија смака света била достојно
улустрована. Иначе ова библијска сцена се у 19. и посебно 20. веку
користи као апокалиптична престава несреће, као што су била оба светска
рата у делима ратних ужаса Ота Дикса („Сусрет лудака у ноћи“) и Макса
Бекмана, сликара и графичара немачког екс-пресионизма.
И само Христово страдање, па и његово васкрсење, које је честа
тема сликара од ренесанса до данашњих дана, представљено је људским
телом у његовој суштини и основној форми: од скелета до крви и меса,
јер мит и симболика људског тела били су и остали незаменљиви мотиви у историји сликарства и његовом упорном трагању за драматиком и лепотом.
190
***
У књизи су коришћене репродукције Леонрда да Винчија, Дирера, Рафаела и
Микеланђела.
У књизи су коришћени и радови студената прве и друге године Факултета уметности Универзитета у Приштини са седиштем у Звечану и Факултета уметности у Нишу, период 2001- 2008. година. Факултет уметности у Звечану, прва година: Владица Ристић, Мерсих Прушевић, Никола Љубичић, Славица Теофиловић, Милован Ракоњац, Маријана, Марко Лазић, Татјана Армуш, Катарина Милтеновић, Стефан Ристић, Филип Ристић, Иван Ивковић, Александар Радовић, Стеван Стефановић, Ивица Стошић, Дара Николић, Душан Јовановић, Миљана Савићевић, Андријана Симеон, Ана Јауковић, Маја Веселиновић, Иван Гаљак Факултет уметности у Нишу, прва и друга година: Огњен Тепавчевић, Александар Радосављевић, Јовановић Немања, Весна Пешић, Дијана Андрејић, Дарко Николић, Марко Тодоровић, Соња Лазић, Радмила Матејић, Тиана Митић, Ана Тодоровић, Славиша Милошевић, Марковић Јелена, Вања Добрић, Владимир Станковић, Антон Слишко, Диана Андрејић, Маја Илић, Андрија Стојковић, Јована Крстић, Ивана Станковић, Јадранка Вукојчић, Игор Крстић, Дијана Степановић Подаци о аутору СВЕТЛАНА БАБИЋ је рођена у Приштини 12. марта 1957. год.
Факултет уметности, одсек за сликарство завршила је у Приштини у класи проф.
М. Мулићија 1979. год.
Постдипломске студије завршила у Београду у класи проф. Р. Мишевића 1981.
год.
Специјализација италијанске владе на Академији лепих уметности у Болоњи
1990. год. Самосталне изложбе:
1981. Београд, 1997. Приштина, 1998. Приштина, Будва, Нови Сад, Кула и Врбас
1999. Оџаци, 2000. Херцег Нови, 2006. Београд, 2008. Грачаница
Групно излагала на више изложби у земљи и иностранству Награде:
Студент генерације 1979,. Награда за сликарство УЛУ Приштине 1984, Награда
за цртеж Пролећног салона Косова 1992., Награда „Лонгин“ за свеукупно
стваралаштво из области ликовне уметности 2007.
Члан УЛУС-а
Уџбеници ПЛАСТИЧНА АНАТОМИЈА ЧОВЕКА, 2003.год.
ПРАКТИКУМ ПЛАСТИЧНЕ АНАТОМИЈЕ, 2008. год.
Ванредни је професор на Факултету уметности Приштинског универзитета у
Звечану
191
ЛИТЕРАТУРА:
1. Бабић, С. Пластична анатомија човека, Пунта, Ниш 2003.
2. Бајић, М. Човек Анатомија Уметност, СКЦ , Универзитет уметности,
Београд, 2000.
3. Barcsau, Ј. Анатомија за уметнике, Форум, Нови Сад, 1989.
4. Burne, H, Dinamic Anatomy, Watson/Guptill Publications, New York, 1975.
5. Burne, H. Dynamic Figure Drowing , Watson.Guptill Publications, New York
1973.
6. Бошковић, М. Анатомија човека, Медицинска књига, Београд, 1993
7. Васић, П. Линије и облици, Приручник за наставу цртања Нолит, Београд,
1956.
8. Габерц, Р. Пластична анатомија човека, Универзитет уметности у Београду,
1979.
9. Сапожњиков, А. Цртање човекове фигуре и стварање слике
МАМ, Београд, 1999.
10. Simblet, S Davis, J. Anatomy for Artist, DKB, Лондон, 2001.
11. Sheppard, J. Anatomy, Complete Guide for Artists, Watson- Guptil Publications
London
12. Леонардо да Винчи, Трактат о сликарству, Култура , Београд. 1953.
13. Магјер, Н. Умијеће цртања. Гледати, видјети, цртати, Аугуст Цесарец,
Загреб, 1985.
14. Историја лепоте, Умберто Еко, Плато, Београд, 2005.
15. Историја ружноће, Умберто Еко, Плато, Београд, 2008.
16. Лотар Алтман, Енциклопедија сликарства и графике, Мали принц,
Београд, 2007.
192
PLASTIČNA ANATOMIJA ČOVEKA (PRAKTIKUM) Mr Svetlana Babić
Izdavač
IA Nova POETIKA - Argus Books&Magazines Vidikovački venac 104/G
Rakovica - Beograd Telefon: +381 61 720 62 69
Za izdavača
Prof. mr Zoran Furunović, dekan Lazar Janić
Recenzenti
Prof. mr Petar Đuza Prof. mr Miroslav Anđelković
Urednik
Prof. mr Petar Đuza
Lektor Gordana Bura
Dizajn i priprema za štampu
Milomir Bata Cvetković
Tehnički urednik Lazar Janić
Tiraž 300
Štampa
Naučna KMD
www.novapoetika.com www.novapoetika-argusbooksmagazines.com
193